Almanah Instituta Konfucije V VI by Institut Konfucije u Beogradu

Уређивачки одбор: Српска страна

проф. др Бранко Ковачевић проф. др Александра Вранеш проф. др Дарко Танасковић проф. др Радосав Пушић Ђин Сјаолеи

Кинеска страна

проф. др Dr Hu Zhengrong проф. др Pang Zengyu проф. др Chen Yudong проф. др Li Zuowen Zhang Lili

Главни уредник:

проф. др Радосав Пушић

Одговорни уредник:

проф. др Chen Yudong

Издавач:

Филолошки факултет у Београду

За издавача:

проф. др Александра Вранеш

Техничка обрада:

Зоран Милосављевић

Лектура српског текста:

Оливера Величковић

编辑委员会塞方编委：

布·科瓦切维奇、阿·弗朗涅什、达·坦那斯科维奇、拉·普西奇金晓蕾

中方编委：

胡正荣、逄增玉、陈玉东、李佐文、张莉莉

主编：责任主编：

拉·普西奇、陈玉东

出版：

贝尔格莱德大学语言学院

出版人：

阿·弗朗涅什

装帧设计：

佐·米洛沙沸列维奇

塞文编辑：

奥·万利切科维奇

Editorial Board: Serbian Side

Prof. Dr. Branko Kovačević Prof. Dr. Aleksandra Vraneš Prof. Dr. Darko Tanasković Prof. Dr. Radosav Pušić Jin Xiaolei

Chinese Side

Prof. Dr. Hu Zhengrong Prof. Dr. Pang Zengyu Prof. Dr. Chen Yudong Prof. Dr. Li Zuowen Zhang Lili

Editor in Chief:

Prof. Dr. Radosav Pušić

Managing Editor:

Prof. Dr. Chen Yudong

Publisher:

Faculty of Philology in Belgrade

For the Publisher:

Prof. Dr. Aleksandra Vraneš

Technical Processing:

Zoran Milosavljević

Serbian Text Proofreading:

Olivera Veličković

ИНСТИТУТ КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ

АЛМАНАХ ИНСТИТУТА КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ Пета и шеста свеска за 2011. годину

Уредници: Радосав Пушић Chen Yudong

Филолошки факултет у Београду Београд, март 2012

Објављивање овог алманаха омогућила је Државна канцеларија за промоцију кинеског језика у свету НР Кине 此书的出版承蒙中国国家汉办的大力支持，特此鸣谢！

САДРЖАЈ

– Реч уредника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I Институтске стране – Институт Конфуције у Београду у 2011. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 – Confucius Institute in Belgrade in 2011. (на енглески превела: Јелена Гледић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – 2011年贝尔格莱德孔子学院活动介绍 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – Фото-албум Института Конфуције у Београду . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

II Сусретања: Кина – Свет – Марко Поло, Милион (опис света) (са италијанског превели: Мирка Зоговић и Снежана Милинковић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – Ерл Кранстон, Успон и пад Западне интервенције у Кини (са енглеског превела: Драгиња Марић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

III Сусретања: Кина – Србија – Иво Андрић, Путопис о Кини . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – Илија Марић, Кинеска и индијска философија код Срба шездесетих и седамдесетих година XIX века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

IV Из кинеског пера – Ђи Сијенлин, Сећања једног осамдесетогодишњака Kњиге и ја На гробу господина Ху Шичија (са кинеског превела: Ана Јовановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – Дијалог о источној мудрости: Ђи Сијенлин, Ђијанг Џонгсин и Даисаку Икеда (део) (са енглеског превела: Драгиња Марић) . . . . . . . . .

V Научимо кинески језик – Ана Јовановић, Речи за делове тела у фразама којима се изражавају емоције – пример метонимијских трансфера у кинеском језику . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – Чен Јудунг, Извештај о развоју „Базе изговора једносложних речи студената кинеског језика“ и њена анализа (на кинеском) . . . . . .

VI Занимљива Кина – Сања Цеков, Ли Ђинхуи и стварање кинеске популарне културе (део монографије) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – Радосав Пушић, Давид и Змај: Јевреји у Шангхају 1845–1945 . . . . . . . . . .

目录编者的话 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

I．孔子学院动态 2011年贝尔格莱德孔子学院活动介绍（塞文） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2011年贝尔格莱德孔子学院活动介绍（中文） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2011年贝尔格莱德孔子学院活动介绍 (英文，J . 格莱迪奇译) . . . . . . . . . 2011年贝尔格莱德孔子学院活动剪影 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

II．文化交流—中国与世界 – 马可·波罗，马可波罗行纪（节选）（意塞翻译：M·柔高维奇、S· 米林科维奇） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – 厄尔·克斯顿，西方对华干涉的兴起与退，（英塞翻译：D·马里奇） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

III．文化交流—塞尔维亚与中国 – 伊万·安德里奇，中国游记 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – 伊利亚·马里奇，十九世纪六七十年代的塞尔维亚与度和中国哲学 . . . .

IV．中国作家文萃 – 季羡林，八十述怀我和书站在胡适之先生墓前（汉塞翻译：A·约万诺维奇） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – 季羡林、蒋忠新、池田大作：关于东方智慧的对话（节选），（英塞翻译：D·马里奇） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

V．汉语和汉字 – 安娜·约万诺维奇，现代汉语中由人体词构成的表示情感的词语— 转喻机制的一个实例 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – 陈玉东, 《汉语学习者单音节语音语料库》研发报告 . . . . . . . . . . . . . . .

VI . 中国万花筒 – 桑尼亚·柴可夫，黎锦晖与中国大众流行文化（节选） . . . . . . . . . . . . . – 拉多萨夫·普西奇，大卫与龙：犹太人在上海1845–1945 . . . . . . . . . . . .

CONTENTS – Editors’ Word. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I The Institute’s Pages – The Confucius Institute in Belgrade in 2011 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – The Confucius Institute in Belgrade in 2011 (translated into English by: Jelena Gledić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – The Confucius Institute in Belgrade in 2011 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – Photo Album of the Confucius Institute in Belgrade . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

II Encounters: China – The World – Marco Polo, The Million (Description of the World) (translated from Italian by: Mirka Zogović and Snežana Milinković) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – Earl Cranston, The Rise and Decline of Occidental Intervention in China (translated from English by: Draginja Marić). . . . . . . . . . . . . . . . . . .

III Encounters: China – Serbia – Ivo Andrić, A Travelogue from China. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – Ilija Marić, Chinese and Indian philosophy in Serbia in the 1960s and 1970s. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

IV From the Chinese Pen – Ji Xianlin, Memoirs of an eighty-year-old Books and I At Hu Shizhi’s Grave (translated from Chinese by: Ana Jovanović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – Dialogues on Eastern Wisdom: Ji Xianlin, Jiang Zhongxin and Daisaku Ikeda, (selection) (translated from English by: Draginja Marić) . . .

V Let’s Learn Chinese – Ana Jovanović, Words Denoting Parts of the Body in Phrases that Express Emotions – an example of metonymic transfer in Chinese. . . . . . . . . 11

– Chen Yudong, Report on research and development of the “’Chinese language learners’ monosyllabic words pronunciation data base”. . . . . . . . . .

VI Interesting China – Sanja Cekov, Li Jinghui and the creation of popular Chinese culture (part of a monograph) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . – Radosav Pušić, David and the Dragon: Jews in Shanghai 1845–1945 . . . . . .

Реч уредника

Алманах Института Конфуције у Београду излазиће једном годишње као двоброј. По структури и садржају грана се у неколико праваца: 1) Институтске стране (упознавање јавности са активностима Института током протеклог периода); 2) Сусретања: Кина и Свет (све штo везује, спаја и раздвајa Кину и друге народе света; како је свет гледао на Кину у различитим периодима њене историје и како је спознавао њену цивилизацијску матрицу); 3) Сусретања: Кина и Србија (мозаик српског виђења Кине преко бројних путописа, есеја, превода, материјалних и духовних трагова културног сусретања два народа); 4) Из кинеског пера (из пера кинеских аутора преводиће се занимљиви садржаји из: митологије, филозофије, религије, уметности, науке, економије, политике, културе свакодневног живота, књижевности, итд.); 5) Кинески језик и писмо (као једна од главних активности Института Конфуције јесте популарисање кинеског језика; читаоце постепено уводимо у тајне кинеског језика и писма) и 6) Занимљива Кина (развија широку лепезу кинеског света, од: неолитских култура, кинеске кухиње, чаја, фенгшуија, музике, археологије, примењене уметности, алхемије, астрологије, значајних кинеских проналазака, итд.). Идеја да Институт покрене свој Алманах инспирисана је намером да се љубитељи кинеске културе и цивилизације у Србији и региону повежу преко институтског гласила, да добију могућност да креативним учешћем допринесу међусобном разумевању Кине, Србије и света. Алманах ће бити дистрибуиран свим институцијама од културног и јавног значаја. Нужан предуслов за сваку комуникацију јесте „отворено срце“ – прићи другом без предрасуда и унапред обликованих стереотипа о њему. Нужно није и довољно за остварење задатог циља, потребна је и неизмерна количина љубави и посвећености, јер без њих сваки сусрет губи смисао, а разговор сврху. У Београду, фебруар 2012.

Институт Конфуције у Београду

编者的话贝尔格莱德孔子学院期刊预计每年出版两期合刊，期刊的内容大致分为以下几个栏目： 1. 孔子学院动态：主要让社会了解孔子学院在前一段时间的主要工作和活动内容； 2. 交流篇—中国与世界：这一栏目主要介绍中国与世界其他民族的联系和交往；中国有别于其他民族的文化特点；在不同的历史时期世界是如何看待或理解中国文明和文化的，等等； 3. 交流篇—塞尔维亚与中国：这一栏目的内容是塞尔维亚人眼中的中国，收入塞尔维亚人写的中国游记、关于介绍中国的文章、翻译的中国作品；介绍两国人民文化交流的物质和精神财富； 4. 中国作家文萃：这部分内容是中国知名作家笔下的关于神话、哲学、宗教、艺术、科学、经济、文化习俗、文学等作品，通过翻译介绍给塞尔维亚读者； 5. 汉语和汉字：这汉语学习园地，也是推广汉语知识的栏目，读者们可以从这里逐渐进入汉语和汉字的神奇世界； 6. 中国万花筒：介绍中国文化的方方面面，从新石器文化到中国烹调、茶艺、风水、音乐、考古、应用美术、炼丹术、占星术、中国重要的发明，等等。孔子学院发行期刊的目的是希望能够通过孔子学院的声音，把塞尔维亚和周边地区热爱中国文化和语言的人们联系起来并积极地参与进来，为增进塞尔维亚与中国和世界的了解做出自己的努力。孔子学院期刊将通过国内所有重要的文化机构发行。实现任何形式的交流，最基本的就是要求我们必须敞开心胸，毫无成见、毫无偏见地接纳对方。但是，光能做到这一点也还是不够的，还需要我们付出无限的热情和专注，否则，任何交流和对话都会失去意义，睽违初衷。贝尔格莱德孔子学院

2012年2月，贝尔格莱德

Editors’ Word

The Confucius Institute in Belgrade Almanach will be published annually as a double issue. Its structure and contents are divided into several areas: Its structure and contents will be divided into several directions: 1) The Institute’s Pages (informing the public about the Institute’s recent activities); 2) Encounters: China and The World (everything that ties, connects and separates China and other peoples of the world; how the world viewed China in different eras of its history and how it got familiar with China’s civilization pattern); 3) Encounters: China and Serbia (a mosaic of Serbian impressions of China presented through numerous travelogues, essays, translations, material and spiritual traces of cultural encounters of the two peoples); 4) From the Chinese Pen (interesting content from the pen of Chinese authors will be translated, namely works related to: mythology, philosophy, religion, art, science, economy, politics, culture of everyday life, literature, etc.); 5) The Chinese Language and Writing System (as one of the main activities of the Confucius Institute is popularizing Chinese language, the readers are gradually introduced with the secrets of the Chinese Language and Writing System) and 6) Interesting China (unfolding the wide spectrum of the Chinese world, from: Neolithic cultures, Chinese cuisine, tea, Fengshui, music, archaeology, applied arts, alchemy, astrology, significant Chinese inventions, etc.). The idea to start an Institute Almanac was inspired by the intention to connect admirers of Chinese culture and civilization in Serbia and the Region through an institutional media, so that they can have the opportunity to give their creative contribution to the mutual understanding between China, Serbia and the World. The Almanac will be distributed to all relevant cultural and public institutions. The necessary precondition for every form of communication is an “open heart” – to approach the other without prejudice or preconceived stereotypes about them. 15

The necessary is not sufficient to achieve the set goal, one also needs an immeasurable amount of love and dedication, because without them every encounter loses its meaning, and every conversation its purpose. In Belgrade, February 2012.

Confucius Institute in Belgrade

I ИНСТИТУТСКЕ СТРАНЕ

Ко има знање (о свету) ужива у рекама (води); Ко љуби (дао) ужива у планинама. Зналци се крећу (на темељима онога што знају), А они који љубе (дао) тихују у спокоју своје љубави. Конфуције

Институт Конфуције у Београду у 2011.

Основне информације Институт Конфуције у Београду основан је августа 2006. године при Филолошком факултету Универзитета у Београду (УБ), чији је партнер са кинеске стране Универзитет за медије и комуникације НР Кине (УКК). Институтом Конфуције у Београду управља Управни одбор чији је тренутни председник проф. др Бранко Кoвачевић, ректор Универзитета у Београду. Заменик председника Управног одбора је проф. др Ху Џенгжунг, проректор Универзитета за медије и комуникације. Кинеска и српска страна имају по четири члана Управног одбора. Чланови Управног одбора са српске стране су: 1. Проф. др Александра Вранеш, декан Филолошког факултета 2. Проф. др Радосав Пушић, професор Филолошког факултета УБ, директор Института Конфуције са српске стране 3. Проф. др Дарко Танасковић, професор Филолошког факултета УБ 4. Сјаолеи Ђин-Пушић, (金晓蕾), виши лектор Филолошког факултета УБ, управник Канцеларије Института Конфуције Чланови Управног одбора са кинеске стране: 1. Проф. др Панг Ценгју (逄增玉), декан Факултета за студиј кинеског језика за странце УКК 2. Проф. др Чен Јудунг (陈玉东), директор Института Конфуције са кинеске стране 3. Проф. др Ли Цуовен (李佐文), декан Факултета за стране студије УКК 4. Чанг Лили (张莉莉), директор Одељења за међународну сарадњу УКК

Радни извештај Института Конфуције у Београду за 2011. годину I Преглед активности за 2011. годину 1. Наставне активности Институт Конфуције у Београду до сада је одржао десет циклуса курсева кинеског језика. Како би побољшао квалитет наставе и образовних активности, Институт Конфуције је у 2011. години припремио наставни програм за кратке курсеве кинеског језика (за одрасле) и за курсеве кинеског језика који су намењени средњошколцима (изборни предмет). Током 2011. године Институт Конфуције је имао укупно седамнаест одељења, обухватајући језичке кратке курсеве и курсеве за средњошколце, као и курс кинеских борилачких вештина и кинеског кулинарства; укупан број полазника је износио 279. Издвојићемо неколико важних догађаја: – Десета церемонија свечане доделе диплома полазницима курсева кинеског језика у Институту Конфуције одржана је у новоизграђеној амбасади НР Кине у Србији. Амбасадор НР Кине у Србији, његова екселенција, Веи Ђингхуа, уручио је дипломе полазницима курсева, одржао говор и охрабрио их да уче кинески језик, јер управо они представљају мост пријатељства између Кине и Србије. Кинески дневни лист Гуанминг и остали водећи медији писали су о овом догађају. – У Математичкој гимназији у Београду, од октобра 2011. године, отворен је курс кинеског језика. Математичка гимназија је једна од престижнијих средњих школа у Београду, а овом приликом пријавило се шездесет ђака за учење кинеског језика. Институт Конфуције је поводом отварања курса донирао Математичкој гимназији уџбенике, међу којима је и наставни материјал за учење кинеског језика „Учимо кинески са радошћу“, као и књиге о кинеској култури. Кинески радио Интернационал, кинеске дневне новине Гуанминг, локалне новине: Данас, Блиц, Курир, као и други кинески и српски медији, писали су о овом догађају. – Након једногодишње успешне сарадње, Институт Конфуције је и ове године отворио курсеве кинеског језика Почетни I и Почетни II у XIII београдској гимназији. Преко осамдесет ђака похађа ове курсеве. 2. Културне активности Током 2011. године Институт Конфуције је имао низ културних активности. У сарадњи са Одељењем за културу амбасаде НР Кине у Србији 20

и Југословенском кинотеком, у марту и априлу организован је Фестивал кинеског филма, током кога је приказано пет кинеских филмова. Институт Конфуције је 19. априла учествовао на изложби књига „Светски дан књиге“, коју је организовала Универзитетска библиотека у Београду, приредивши том приликом изложбу кинеских књига. Тим поводом Институт Конфуције је Универзитетској библиотеци у Београду донирао кинеске књиге и уџбенике за учење кинеског језика. Учествовали смо на Међународној смотри археолошког филма, која је одржана 25. марта у организацији Народног музеја у Београду. За потребе Међународне смотре археолошког филма преведен је и приказан документарни филм „Култура Сансингдуеи“. Величанствена култура Сансингдуеи и узвишеност бронзаних скулптура привукле су велику пажњу публике. У октобру су у Математичкој и XIII београдској гимназији организоване изложбе посвећене петогодишњици оснивања Института Конфуције. Током новембра је у сарадњи са Библиотеком града Београда отворена изложба фотографија под називом „Кина некад и сад: градови, места, људи“, која је приказала промене у кинеском друштву у последњих сто година, након Нове демократске револуције. У новембру је отворен курс кинеских борилачких вештина, који је организован у сарадњи са Факултетом за медије и комуникације НР Кине. Курс је отворен као одговор на велико интересовање грађана за таиђи и кинески начин вежбања. Директор Института Конфуције, проф. др Радосав Пушић, током курса је одржао полазницима и широј јавности неколико предавања о кинеском култивисању тела и борилачким вештинама. Поменуте активности привукле су велику пажњу јавности, продубиле знање о кинеској култури међу грађанима и промовисале делатности Института Конфуције. 3. Имплементација кључних пројеката Ханбана Током 2011. године, Институт Конфуције је учествовао у имплементацији неколико кључних пројеката Ханбана. У складу са пројектом Ханбана Сансјун за 2011. годину, а поводом Фестивала пролећа, угостили смо уметничку трупу Северозападног нормал Универзитета, која је извела програм на Факултету драмских уметности у Београду. Један од наших професора је током лета учествовао на семинару за предаваче кинеског језика Чангченг Ханју, који је организован под покровитељством Ханбана. У мају је Институт Конфуције организовао Нови реформисани ХСК испит. Испит је полагало десет кандидата, од којих је осморо добило једногодишње стипендије и Мастер стипендије за предаваче кинеског језика као страног. Наведени пројекти се спроводе у циљу унапређења наставних способности локалних предавача кинеског језика као страног, и ради ширења утицаја и промовисања рада Института Конфуције у Србији. 21

II Нови пројекти у 2011. години У 2011. години приређен је и издат „Алманах Института Конфуције III-IV“, који има за циљ да представи активности Института Конфуције на пољу ширења и промовисања кинеског језика и културе током протекле године, као и да прикаже јавности све оно што Институт чини у области образовања и упознавања са кинеско-српским везама на пољу културних догађања. У сарадњи са Факултетом за медије и комуникације, од 20. јула до 20. августа, по други пут је организован Летњи курс кинеског језика у Беиђингу. Полазници курса су, кроз учење, усавршавали знање кинеског језика и продубили знање о кинеској култури, што им је донело више самопоуздања у учењу кинеског језика.

III Медијска покривеност важних догађаја Стални члан политбироа Централног комитета Комунистичке партије Кине и генерални секретар Комитета за надзор и дисциплину ЦК КП Кине, господин Хе Гуођијанг, у јулу је посетио Институт Конфуције и донирао књиге и уџбенике за наставу кинеског језика. Господин Хе Гуођијанг је похвалио организацију Института Конфуције у Београду и високо оценио његов рад. Током посете, господин Хе Гуођијанг је разговарао са полазницима Института, говорио им о кинеском филозофском принципу очувања хармоније упркос различитостима, и подстакао их да уче о кинеској култури и тиме допринесу развоју и јачању пријатељства између Кине и Србије. Кинеска новинска агенција Синхуа известила је о овом догађају, Хе Гуођијанг у посети Институту Конфуције у Београду (http://www.gov.cn/ jrzg/2011-07/13/content_1905521.htm), заједно са обимним пропратним текстом под насловом „Звуци Беседа на Балкану – посета Хе Гуођијанга и донација књига Институту Конфуције на Универзитету у Београду, (world/2011-07/13/c_121660345.htm). Друштво пријатељства Р. Србија–НР Кина, које се налази при Институту Конфуције у Београду, и Удружење НР Кине за пријатељство са иностранством, потписали су заједнички споразум о сарадњи и јачању односа двеју држава на пољу образовања, техничких достигнућа, културе и спорта. Интернет страница Народне скупштине Србије, „Вечерње новости“, „Блиц“, „Курир“ и други локални медији, објавили су вести о овом догађају.

贝尔格莱德孔子学院2011年工作简况基本情况贝尔格莱德孔子学院，成立于2006年8月，设立于贝尔格莱德大学语言学院，中方合作院校是中国传媒大学。贝尔格莱德孔子学院实行理事会制度，现任理事长为贝尔格莱德大学校长Branko Kovačević教授、博士，现任副理事长为中国传媒大学副校长胡正荣教授、博士。理事会成员中方和塞方各四人，塞方理事会成员: 1. Aleksandra Vraneš教授、博士，贝大语言学院院长； 2. Radosav Pušić教授、博士，贝大语言学院东方学系教授，孔子学院外方院长； 3. Darko Tanasković教授、博士，贝大语言学院东方学系教授； 4. Xiaolei Jin-Pušić(金晓蕾)，贝大语言学院东方学系教师，孔子学院办公室主任。中方四名成员是： 1. 逄增玉 (Pang Zengyu)教授、博士，中国传媒大学对外汉语教育学院院长； 2. 陈玉东（Chen Yudong）副教授、博士，孔子学院中方院长； 3. 李佐文（Li Zuowen）教授、博士，中国传媒大学外国语学院院长； 4. 张莉莉（Zhang Lili）中国传媒大学国际交流处处长。

一、2011年总体情况 1．各类教学活动情况贝尔格莱德孔子学院现已举办了十期汉语班。2011年度，着力强化教学管理，正式编写了孔子学院汉语短期班（成人）教学大纲和中学汉语（非主修课）教学大纲。本年度共举办汉语各级短期班和中学汉语班17个教学班次，武术班、烹调班各1个班次，注册学员合计279人。值得纪念的几件大事是：  第十期汉语班的结业典礼在新落成的中国驻塞尔维亚大使馆举行。魏敬华大使向结业学员们颁发了结业证书并讲话，鼓励学员学好汉语，充当中塞人民友谊的桥梁。《光明日报》等主流媒体报道了此活动。

 10月，在贝尔格莱德数学中学中学开设汉语班。这是贝尔格莱德的精英中学之一，首次开班的报名学生人数达60余人。孔子学院向数学中学赠送《快乐汉语》教材和教学辅助材料，以及其他介绍中国文化的书籍。中国国际广播电台、《光明日报》等国内媒体及当地平面媒体Danas, Blic, Kurir和报道了此活动。  孔子学院自去年在第十三中学开设汉语试点班后，今年继续开设汉语初级I、II水平的汉语课。上课学生有80多人。 2．文化活动 2011年，孔子学院举办了丰富多彩的文化活动。 3至4月，与中国使馆文化处、南斯拉夫电影资料馆，联合举行为期一个月的中国电影节，共放映中国电影5场；4月19日，孔子学院参加贝尔格莱德大学图书馆的图书节，共同主办了“中国图书日”，向贝尔格莱德大学图书馆赠送了汉语书和教材；3月25日，参加贝尔格莱德博物馆举办的世界考古纪录片展，在片展上翻译介绍并放映了纪录片《三星堆文化》，灿烂神奇的三星堆文化和精美的铜像引起了观众的浓厚兴趣；10月，在贝尔格莱德学中学和第十三中举办孔子学院成立五周年成果展；11月，在贝尔格莱德市图书馆举办主题为“城市·空间·人”的中国图片展，展示了新民主主义革命一百年来，中国社会和中国人的变化；11月，与传媒大学合作在贝尔格莱德开设“中华武术班”，满足贝尔格莱德市民对太极拳和中国式健身的兴趣浓厚；太极拳开班期间，孔子学院院长普西奇教授还为学员和市民作了介绍中医养身和武术的讲座。各项活动都取得了很好的社会效果，为塞尔维亚人提供了更深刻地了解中国文化的机会，提高了孔子学院在当地的影响力。 3．总部重点项目实施情况本年度，贝尔格莱德孔子学院参与了总部重点项目的实施。配合汉办 2011年“三巡”项目，春节期间，在贝尔格莱德戏剧学院迎来了西北师大演出团的一场巡演活动；暑假期间，有一名本土教师参加了汉办组织的“长城汉语”师资培训；5月，孔子学院专门举行了新HSK考试，有10人通过考试，有8名学员获得为期一年的孔子学院奖学金和国际汉语教育专业硕士奖学金，并已赴华留学。以上项目的实施，为提高本土汉语教师的教学水平、扩大孔子学院的社会影响，起到积极的推动作用。

二、 2011年创新项目及成效 2011年，编辑出版贝尔格莱德《孔子学院期刊》第III、IV期合刊，记录孔子学院动态，刊登一年来在中国语言文化方面的成功，旨在提高孔子学院的办学质量和文化品位， 7月20—8月20日，与传媒大学合作举办了第二期汉语暑期班。通过学习，不仅提高了学生的汉语水平，还加深了学员们对中国的了解，增加了学习汉语的信心。

三、重大事件及媒体报道 7月，中央政治局党委、中央纪委书记贺国强参观贝尔格莱德孔子学院并向孔子学院赠送汉语教材和书籍。贺国强书记高度肯定了孔子学院的工作，认为孔子学院办得很好。在参观孔子学院时，与孔子学院学员进行了亲切交谈，介绍中国的“和而不同”的思想，并鼓励学员学好中国文化，为加强和发展中塞友谊作出贡献。新华社报道此次活动（《贺国强参观贝尔格莱德孔子学院》（http://www.gov.cn/jrzg/2011-07/13/ content_1905521.htm），发表长篇侧记《巴尔干半岛的论语声——记贺国强参观贝尔格莱德大学孔子学院并出席赠书仪式》(http://news.xinhuanet. com/world/2011-07/13/c_121660345.htm） 10月，贝尔格莱德孔子学院-塞中友好协会与中国人民对外友协签署合作协议，愿意为推动和加强两国青少年以及民间的教育、科技、文化和体育合作作出努力。塞尔维亚人民议会网站新闻、当地主流媒体《晚报》、Blic、Kurir等报道了此项活动。

The Confucius Institute in Belgrade in 2011

Basic Information The Confucius Institute in Belgrade, founded in August 2006, is established at the Faculty of Philology of the University of Belgrade (UB), and its Chinese partner is the Communication University of China (CUC). The Confucius Institute in Belgrade is operating under the council system, and the current Council Chair is UB Rector Prof. Branko Kovacevic, PhD, while the ViceChair is CUC Rector Prof. Hu Zhengrong, PhD. The Chinese and Serbian side each have four Council members. The Serbian Council members are: 1. Prof. Aleksandra Vraneš, PhD, Dean of the Faculty of Philology UB; 2. Prof. Radosav Pušić, PhD, professor at the Faculty of Philology UB, Serbian Director of the Confucius Institute; 3. Prof. Darko Tanasković, PhD, professor at the Faculty of Philology UB; 4. Xiaolei Jin-Pušić (金晓蕾), lecturer at the Faculty of Philology UB, Head of Confucius Institute Director’s Office. The Chinese Council members are: 1. Prof. Pang Zengyu (逄增玉), PhD, CUC International College for Chinese Language Studies Dean; 2. Ass. Prof. Chen Yudong (陈玉东), PhD, Chinese Director of the Confucius Institute; 3. Prof. Li Zuowen (李佐文), PhD, CUC School of Foreign Studies Dean; 4. Zhang Lili (张莉莉), CUC Director of International Exchange.

1. General Information for the Year 2011 a. Information on Various Teaching Activities The Confucius Institute in Belgrade has held ten semesters of Chinese language courses so far. In 2011, focusing our efforts on education management, we have prepared official Confucius Institute syllabi for short-term Chinese Language courses (for adults) and for high-school (non-degree) Chinese 26

language courses. During the course of this year, we have had a total of 17 Chinese language classes, including short-term and high-school courses, as well as a martial arts class and a cooking class, with a total of 279 participants. Some memorable events were:  The tenth semester of Chinese classes’ graduation ceremony was held at the newly built Chinese Embassy in Serbia. His Excellency Ambassador Wei Jinghua awarded certificates to the graduated students, and also held a speech encouraging them to study Chinese well and thus act as a bridge of friendship between China and Serbia. “Guangming Daily” and other mainstream media reported on this event.  In October, the Mathematical Gymnasium in Belgrade started offering Chinese language classes. This school is one of Belgrade’s elite highschools. More than 60 students applied for the class at the start of the course. The Confucius Institute presented the Mathematical Gymnasium with a donation in books, including the “快乐汉语” learning materials and teaching aids, as well as other books on Chinese culture. China Radio International, “Guangming Daily” and other Chinese media, as well as local print media Danas, Blic, Kurir etc. reported this activity.  After starting a pilot Chinese language course last year, this year the Confucius Institute organized Beginners I and Beginners II Chinese language classes at the 13th Belgrade Gymnasium. More than 80 students are attending these courses. b. Cultural Activities In 2011, organized a wide array of cultural activities. In March and April, in collaboration with the Chinese Embassy Culture Department and the Yugoslav Film Archive, we jointly organized a month long Chinese film festival during which 5 Chinese films were screened. On April 19, the Confucius Institute participated in the Belgrade University Library Book Festival, by co-hosting a “Day of Chinese Books” and donating Chinese language books and teaching materials to the Belgrade University Library. On March 25, we participated in the International Archaeological Film Festival organized by the National Museum in Belgrade, by translating, introducing and screening the documentary “The Culture of Sanxingdui”. The brilliant and wonderful Sanxingdui culture and the delicate and beautiful bronze statues raised a strong interest in the audience. In October we organized an Exhibition of the Achievements of the Confucius Institute in the Five Years since its Founding at the Mathematical Gymnasium in Belgrade and the 13th Belgrade Gymnasium. In November, we organized an exhibition of pictures from Chi27

na entitled “Cities-Places-People” at the Belgrade City Library, showing the changes in Chinese society and its people in the hundred years since the New Democratic Revolution. In November, we started offering a Chinese martial arts class, organized in collaboration with the Communication University of China. The class is organized in response to the Belgrade public’s interest in Taijiquan and Chinese exercise. During its course, prof. Pusic, the Director of the Confucius Institute, also gave a lecture on Chinese self-cultivation and martial arts aimed at students and the general public. All the activities achieved a good response in the public. They helped the Serbian people deepen their understanding of Chinese culture, and also widened the influence of the Confucius Institute. c. Implementation of Key Hanban Projects In this year, the Confucius Institute in Belgrade participated in the following key Hanban projects. In accordance with Hanban’s 2011 “SANXUN” project, during the Spring Festival we welcomed the Northwest Normal University acting troupe’s performance at the Belgrade School of Drama. During the summer holidays, one of our local teacher participated in the “Great Wall Chinese” teacher training organized by Hanban. In May, the Confucius Institute organized the New HSK Exam. A total of 10 persons took the exam, 8 of whom were awarded one year Confucius Institute scholarships and Chinese as a Foreign Language Masters’ Scholarships, in order to continue their studies in China. The mentioned projects are implemented in order of improving the teaching skills of local Chinese language teachers, expanding the impact and actively promoting the Confucius Institute in society.

2. New Projects in 2011 In 2011, we edited and published a joint issue of parts III and IV of the Belgrade “Journal of the Confucius Institute”, thus recording the development of the Confucius Institute, publishing our achievements in the field of Chinese language and culture over the past year, and also enhancing the educational quality and cultural prominence of the Confucius Institute. From July 20th to August 20th, in collaboration with the Communication University of China we organized the second summer Chinese language course. Through learning, the students not only improved their Chinese language skills, but they also deepened their understanding of China and gained an increased confidence in learning Chinese.

3. Media Coverage of Major Events In July, Mr. He Guoqiang, high ranking member of the Politburo Standing Committee and Secretary of the Central Commission for Discipline Inspection, visited the Confucius Institute in Belgrade and presented a donation in Chinese language teaching materials and books. Secretary He Guoqiang highly praised the work of the Confucius Institute, stating that it is very well organized. During his visit to the Confucius Institute, he had a cordial talk with Confucius Institute students. He explained to them the Chinese philosophy of achieving harmony in spite of differences, and encouraged them to learn about Chinese culture and thus contribute the strengthening and development of the friendship between China and Serbia. The Xinhua News Agency reported this event (“He Guoqiang visits Confucius Institute in Belgrade”, http://www. gov.cn/jrzg/2011-07/13/content_1905521.htm), along with a full-length story “The Sounds of the Analects in the Balkans – On the Occasion of He Guoqiang’s Visit and Book Donation to the Confucius Institute at the University of Belgrade” (http://news.xinhuanet.com/world/2011-07/13/c_121660345.htm). In October, the Confucius Institute in Belgrade’s Association of Friendship between Serbia and China and the Chinese People’s Friendship Association signed a cooperation agreement, stating their intent to promote and strengthen efforts for co-operation in the domain of youth and civil education, technology, culture and sports. The news website of the Serbian People’s Assembly, as well as local mainstream media such as „Evening News“, „Blic“, „Kurir“ and others reported this event.

Фото-албум Института Конфуције у Београду

Прослава кинеског Празника пролећа, фебруар 2011.

Додела диплома Института Конфуције у Београду, фебруар 2011.

Курс кинеског кулинарства у ресторану Пекинг, април 2011.

Делегација БУ-а у Беиђингу, мај 2011.

Управни одбор Института Конфуције у Беиђингу, мај 2011.

Додела диплома Института Кoнфуције у амбасади НР Кине у Београду, јун 2011.

Стални члан политбироа и генерални секретар Комитета за дисциплину и надзор ЦК КП Кине, г. Хе Гуоћијанг, говори на свечаној церемонији, приликом посете Институту Конфуције, јул 2011.

Господин Хе Гуоћијанг уручује ректору БУ-а и члану Управног oдбора ИК, проф. др Бранку Ковачевићу, донацију у књигама за ИК, јул 2011.

Полазници ИК-а изводе програм на кинеском језику, у част уваженог госта, јул 2011.

Генерални директор Ханбана, госпођа Сју Лин, са министром просвете, проф. др Жарком Обрадовићем, ректором БУ, представником Универзитета за медије и комуникације и директором Института Конфуције, јул 2011.

Велико интересовање ученика Математичке гимназије у Београду за учење кинеског језика, септембар 2011.

Час кинеског језика у Математичкој гимназији у Београду, октобар 2011.

Ученици Тринаесте београдске гимназије изводе тачку на кинеском језику, октобар 2011.

Ученици Тринаесте београдске гимназије, на свечаној церемонији посвећеној петогодишњици рада ИК и отварања курса кинеског језика, октобар 2011.

Друштво пријатељства Р. Србија–НР Кина, које се налази при Институту Конфуције у Београду, и Удружење НР Кине за пријатељство са иностранством, потписали су заједнички споразум о сарадњи; церемонији је присуствовао и амбасадор НР Кине у Србији, Џанг Вансјуе, октобар 2011.

Амбасадор НР Кине у Р. Србији, његова екселенција, Џанг Вансјуе, свечано отвара изложбу фотографија „Кина некад и сад“, новембар 2011.

Изложба фотографија „Кина некад и сад“, у организацији Института Конфуције и Библиотеке града Београда, новембар 2011.

Годишњи испит ХСК, децембар 2011.

Изложба поводом петогодишњице рада Института Конфуције у Београду

Курс Таиђићуена у Тринаестој београдској гимназији, децембар 2011.

II СУСРЕТАњА: КИНА – СвЕТ

Корен је у једноставном Крајња граница је у једном. Ванг Би

МАРКО ПОЛО

МИЛИОН (ОПИС СВЕТА) Напомена преводилаца: Текст по којем је рађен превод представља тосканизовану верзију франко-италијанске редакције која је, по реконструкцији филолога, најближа изгубљеном изворном рукопису, написаном такође на овој особеној мешавини старофранцуског (језика d’oil) и италијанског, прецизније венетског. Тосканска редакција је означена словом Т, а франко-италијанска словом Ф, а помиње се, поглавито онда када је требало допунити или објаснити текст, и верзија на латинском, З. У преводу су узимане у обзир све три редакције текста М. Пола. Рађено по: M. Polo, Milione / Le divisament dou monde, уредила G. Ronchi, увод C. Segre, Milano, 2005; M. Polo, Milione, критичко издање, приредила V. Bertolucci Pizzorusso; G. R. Cardona, Indice Ragionato, Milano, 1975; P. Pelliot, Notes on Marco Polo, I-II, Paris, 1959–63; H. Yule, The Book of Ser Marco Polo the Venetian, Concerning the Kingdoms and Marvels of the East, I-II, London, 1871. (1)1 Господо цареви, краљеви и војводе, и сви остали2 који желите да сазнате о различитим врстама људи и о различитостима области света, прочитајте ову књигу у којој ћете наћи сва превелика чуда и велику разноврсност људи Ерминије, Персије и Тартарије, Индије3 и многих других T (1): Ф, I За разлику од тосканске редакције чији је увод сажет, верзија Ф и З почињу опширније: Господо цареви и краљеви, војводе и маркизи и грофови и витезови и грађани и сви људи света. Франко-италијанска редакција понавља, као што је то први приметио још П. Парис (уп. «Nouveau Journal Asiatique», t. XII, 1883, стр. 250–251), Рустикелову формулу incipit-a у делу Meliadus: „господо цареви и краљеви и кнезови и војводе и грофови и барони и витезови и поданици и грађани и сви врли овога света“ (уп. Le Roman en prose de Tristan, le Roman de Palamède et la compilation de Rusticiens de Pise, analyse critique d’après les manuscrits de Paris par E. Löseth, Њујорк 1891, репринт 1970, стр. 423). 3 Ерминија (Арминија) – Јерменија; на основу поделе важеће на Западу, М. Поло говори о две Јерменије, малој, у Малој Азији, и великој Јерменији, од Каспијског мора до Едесе (данашња Урфа у Турској); Тартерија – Западни Татари јесу Монголи на чијем је челу била владарска династија потекла од Јучија, првог сина Џингис-кана. Већ је Јучи владао Западним Сибиром, Туркистаном и свим оним што је на западу могао да освоји. У средњовековној Европи, Монголи су били познати искључиво под именом „Тартари“; зато 1 2

крајева4. И то ће вам исприповедати књига оним редом којим госпар Марко Поло, мудри и племенити грађанин Венеције, приповеда у овој књизи и као што је сам видео5. Али, ту ће бити и онога што није видео, већ чуо од особа достојних поверења, и стога ће о ономе што је видео говорити као што је и видео, а о другоме онако како је чуо да би наша књига била истинита и без иједне лажи. Али, желим да знате да, откад је Бог Створио Адама, нашег праоца, па до данашњег дана, ни хришћанин, ни паганин, Сарацен6 или Тартарин, нити иједан човек иједног рода није видео ни истражио толика чуда света као што је то учинио госпар Марко Поло, и зато је самоме себи рекао да би исувише велико зло било да не запише сва чуда која је видео, јер ко их не познаје нека их упозна из ове књиге. И тако вам кажем да је он у тим земљама боравио добрих тридесет и шест година7, а да је потом, док је био утамничен у Ђенови8, дао да све то запише госпар Рустико да Пиза9, који је такође био заробљен у истој тамници 1298. године у Христу.

М. Поло никада не помиње Монголе, већ једино „Тартаре“, иако једном помиње њихово станиште Мунгул. Име се првобитно односило на једно монголско племе. Не зна се тачно одакле потиче овај облик, али је највероватније да се на Западу име поистоветило с речју „Тартар“ која означава пакао. Ова есхатолошка визија објашњава идентификацију Тартара са Гогом и Магогом, митским народима јеврејско-хришћанске традиције који су оличавали зло. Иако се у нас називају Татарима, задржавамо, као и у свим другим случајевима географских личних имена, облик који употребљава М. Поло. 4 З прецизније наводи да је реч о многим краљевима средње Азије и дела Европе. 5 Ф, 4 наставља да би се поткрепиле изјаве о поштењу и веродостојности дела: И свако ко буде ову књигу читао или слушао ваља да јој верује, јер све је истинито. 6 Термин се у делу употребљава у значењу „муслиман“, независно од етничке припадности. М. Поло показује да је несклон муслиманима, за разлику од неких других вера, што Кардона (Cardona, стр. 717) тумачи више политичким, но религиозним разлозима, јер су у том тренутку муслимани права опасност хришћанима и Монголима. 7 Грешка у Т; Ф, 5: XXVI година. Друкчије је у З где се објашњава да је Марко Поло боравио у тим крајевима од детињства до тридесете године. 8 З објашњава да је Марко, како се не би препустио доколици, одлучио да мора да сачини ову књигу на утеху онима који ће је читати. 9 Rustichello da Pisa, писац с краја XIII века, у своје време познат по преради приче из бретонског циклуса о Тристановом оцу, Meliadus, написаној на старофранцуском (језику d’oil), што није изолован случај у то доба, јер су италијански писци, особито из Венета, овај језик сматрали књижевним. У науци је остало отворено питање о улози Рустикела и Марка у коначној верзији дела. У З нема помена о Рустикелу, већ се каже да је сам Марко Поло бележио оно чега се сећао и да је начинио ову књигу MCCXCVIII.

(2)10 Истина је да су у време кад је Балдовино био цар Константинопоља11 – то је било 1250. године у Христу12 – госпар Николајо Поло, који је био отац госпара Марка, и госпар Матео Поло, његов брат, двојица браће, дошла у град Константинопољ из Венеције са својом робом, а били су племенити и мудри, без мане. Заједно су се договорили и одлучили да пређу Велико море да би зарадили, и кренули су купујући много драгог камења да понесу, и отпутовали су лађом из Константинопоља и пошли су у Солданију13. (3)14 Пошто су неколико дана боравили у Солданији, наумили су да крену даље. И кренувши на пут, толико су јахали да је случај хтео15 да стигну к Барки16, краљу и господару једног дела Тартара, који је тада био у Болгари17. И краљ је указао велику част госпару Николају и госпару Матеу и веома се обрадовао њиховом доласку. Двојица браће поклонила су му драго камење које су имали у изобиљу, а Барка краљ га је радо примио и због тога их је веома уважавао; а њима двојици је подарио много више но што је драго камење вредело18. Након годину дана које су провели у том граду, почео је рат између краља Барке и Алауа19, краља Тартара с Истока20. И дигли су се један проТ (2): Ф, II Балдуин II, из династије Куртене (Courtenay), последњи латински цар, владао је Константинопољом између 1228. и 1261. На престо је дошао као малолетан, кад му је умро старији брат, цар Роберт Куртене. 12 Овај се датум, исти у свим редакцијама, односи на први повратак у Венецију браће Поло, преко Црног Мора. Јул (Yule, стр. 2, н. 1) сматра ово датирање погрешним: његов закључак се заснива на чињеници да је Марко, родивши се након њиховог одласка, при повратку браће у Венецију, имао, према сведочењу рамузијанске редакције, петнаестак година. Ако се узме да је ово датирање поуздано, онда би требало да су браћа Поло напустила Венецију негде између 1253. и 1254. Знајући, осим тога, да су стигла до Волге године 1261, Јул закључује да њихов полазак из Константинопоља највероватније ваља сместити у годину 1260. 13 Данашњи Судак на северноисточној страни Кипра. 14 Т (3): Ф, III 15 Највероватније се ради о лошем преводу с франко-италијанског који каже, Ф,2: ништа им се није десило што би било вредно помена. 16 Ф доноси: Барки кану. Барка (Bergo, Barga), трећи син Јучија, први муслимански владар Монгола, владао од 1257. до 1265. (66). 17 Ф, 3 додаје: и у Сари. Болгара – Bulγār, град у близини данашњег Казања, престоница краљевства Велике Булгарије (Бугарске) коју су Монголи разорили. 18 Поред овога у Ф, 5: и он их је слао на разне стране где су били веома добро примљени. 19 Aалау (вар. Алкон) – Хулагу, Hülegü, оснивач монголске династије у Персији, родио се 1216, а умро 1265. 20 О рату који се помиње у овом поглављу говори Рашид ад Дин у Историји Монгола, а и Марко Поло пред крај дела. Рат је почео у лето 1262. И трајао је око осам месеци. 10 11

тив другог и била је то велика борба и погинуло је много људи, али је на крају победио Алау; тако да нико због рата није могао да крене на пут, а да не буде ухваћен. А овај Алау је био тамо одакле су двојица браће дошла; али, лако су могли да наставе даље21 и кренули су са својом робом на исток да би се вратили другим путем. И кренувши из Болгаре, отишли су у други град, по имену Онтака22, који се налазио на крају поседа на Истоку. И из њега су кренули и прешли су реку Тигар23 и путовали су пустињом осамнаест дана24; и нису наилазили ни на какво станиште, већ на Тартаре који су боравили под својим шаторима и живели од своје стоке. (4)25 Како су отишли од краља Барке Кад су прешли пустињу идући на исток, стигли су у град по имену Бакара , највећи и најплеменитији те земље; и ту је владао један који се звао Барак27. Када су двојица браће дошла у тај град, нису могли да иду даље и провели су ту три године. Десило се да је у то време господар Истока28 послао поклисаре Великоме Кану29, и када су у томе граду видели двојицу браће, веома су се зачудили, јер никада нису видели ниједног Латина30, и јако су се обрадовали и питали их да ли хоће да пођу с њима Великоме Господару и Великоме Кану да би им указао особиту част, јер Велики Кан није никада видео ниједног Латина. Двојица браће одговорише: „Драге воље“31. 26

Ф, 9–10 доноси: И двојица браће су један другоме рекли: пошто не можемо да се вратимо у Константинопољ с нашом робом, кренимо даље ка Истоку: тако ћемо моћи да се вратимо преко. 22 Онтака – данашњи град Увек, на десној обали Волге, којега су највероватније основали Монголи. 23 Није река Тигар, већ се овај назив, као што је био чест случај у оновременим документима, односи на реку Волгу. 24 У Ф, 11: XVII. 25 Т (4): Ф IV; у З, уместо овог поглавља, делимично се препричава његов садржај. 26 Бакара – данашња Бухара у Узбекистану. По Ф, 3–4 и област се исто тако звала и додаје: Град је био најбољи у читавој Персији. 27 Барак – праунук Гаатаја, Čaγatai, дошао на власт око 1266, умро 1271. 28 Ф, 5: Алау, господар Истока. 29 У Ф, 5 се помиње име: великом господару свих Татара који се звао Коблај. 30 У уопштеном значењу ’западњака’. 31 Уместо индиректног говора у Т, у Ф, 7–10 је директни. 21

(5)32 Сад су двојица браће кренула на пут с овим поклисарима и путовали су годину дана у правцу севера и североистока. И пре но што су к њему стигли, /наишли су/ на велика чуда33 о којима ће се приповедати касније. (6)34 Како су дошли до Великога Кана Kада су двојица браће стигли Великоме Кану, он их је врло свечано и врло радосно дочекао, као неко ко никада није видео ниједног Латина. И питао их је35 о цару, какав је господар био, и о његовом животу и како спроводи правду и о много чему другом. И питао их је о папи и о римској цркви и о томе како чине и како се држе хришћани. Двојица браће су добро и /мудро/ одговорила, као што су и били мудри људи, и добро су знала да говоре татарски. (7)36 Како је Велики /Кан/ послао двојицу /браће/ као поклисаре папи Када је Велики Господар, по имену Каблај37, који је био господар свих Тартара на свету и свих области и краљевстава тих превеликих крајева, чуо све то о Латинима од двојице браће, много му се свидело и наумио је да пошаље посланице госпару папи. Двојица браће су одговорила: „Драге воље“. Онда је Госпар позвао свог барона по имену Коготал38 и рекао му да жели да и он пође с двојицом браће к папи. Овај одговори: „Радо“, како и доликује39. Онда је Госпар наредио да се ураде пропуснице40, како би двојица браће и његов барон могли да крену на тај пут и наложио им је шта жели да кажу, између осталог, да их шаље да би рекли папи да му пошаље C Т (5): Ф, В У Ф, 2 се још једном тврди да је Марко све то такође видео. 34 Т (6): Ф, VI и VII. 35 У Ф, 2 више је детаља: Он их је питао о много чему: најпре о царевима, како владају и спроводе правду у својим земљама и како иду у битке и о свим њиховим пословима; а потом их је питао о њиховим краљевима и кнежевима и о другим баронима. 36 Т (7): Ф VIII. 37 Кублај, родио се 1215, на власт дошао 1260, а умро 1294. Он је прави протагониста дела М. Пола који је доста верно описао његово владање и дао махом тачне податке. 38 Непозната личност; облик речи указује на уобичајено монголско име, Köketei. 39 Ф, 6–7: Господару, ја припадам вама и ту сам да бих извршио вашу заповест колико је у мојој моћи. 40 Писма, пропуснице, за слободно кретање, а у Ф, 7 се додаје: на турском језику. 32 33

учених људи41 који би знали свих VII вештина42 и који би умели добро да покажу идолопоклоницима и свим осталим сортама људи оданде да је њихова вера сасвим ништавна и да је ђавоље дело43, и који би умели да докажу да је хришћански закон бољи. Замолио је још двојицу браће да му донесу уље из кандила које гори на /Христовом/ гробу у Јерусалиму. (8)44 Како је Велики Кан поклонио двојици браће златну таблицу Када је Велики Кан наложио двојици браће и своме барону шта да у његово име поруче, дао им је златну таблицу где је било речено да се поклисарима свуда куда буду ишли учини све што им је потребно45. И када су поклисари били снабдевени свим што им је потребно, опростили су се и кренули на пут. Након неколико дана јахања, барон који је био с /двојицом/ браће није могао даље да јаше, јер се разболео и остао у граду који се звао Алау46. Двојица браће су га оставила и наставила су пут и свуда куд су стизала указивана им је највећа част на свету из поштовања према таблици, тако да су двојица браће стигла у Лајас47. И кажем вам да су се намучили јашући три године; и то се десило пошто нису могли да путују због лошег времена и набујалих река. (9)48 Како су двојица браће стигла у град Акру Тада су кренули из Лајаса и стигли су у Акру49 априла месеца године MCCLXXII50; и ту су сазнали да је папа по имену Климент умро51. Двојица

Ф, 8: сто учених људи хришћанског закона; односно прелате, теологе. У антици и кроз читав средњи век овако су се означавале слободне вештине. Седам слободних вештина се деле на trivium (граматика, реторика и логика) и quadrivium (аритметика, астрономија, музика и геометрија). 43 Ф, 8 каже да су „ђавоље дело“ сви идоли које они држе у својим кућама и које ограничавају. 44 Т (8): Ф IX. 45 Као и увек, много је подробнија франко-италијанска редакција, Ф, 1: њима двојици је дато све што им је било потребно, и коњи и људи у пратњи од једног до другог места. 46 Највероватније непостојеће место чије је име настало као грешка тосканског преводиоца. 47 Лајас – Адана, Ayās, у малој Јерменији, једна од најважнијих лука у средњем веку. 48 T (9): Ф X; недостаје у З. 49 Акра – Acri, ‘Akkā, ‘Akkah, град који су освојили крсташи 1104, да би га муслимани поново повратили 1291; у овом периоду био главна лука за путовања у Свету Земљу. 50 У Ф, 2: MCCLX; али тачан датум је 1269. 51 Клемент IV, умро 1268. 41

браће су отишла једном мудром легату52 који је био легат Римске цркве у градовима Египта; и био је човек од великог угледа; и звао се госпар Тедалдо да Пјађенца53. И када су му двојица браће казала разлог због кога су кренула папи, легат се веома зачудио; и помисливши да је то за хришћанство велико добро и велика част, рекао им је да је папа умро и да сачекају док се не изабере папа, пошто ће то убрзо бити; а потом би могли да испуне своје посланство54. Чувши то, двојица браће су помислила да у међувремену оду у Венецију да виде своје породице; тада су отишли из Акре и стигли су у Негропонт55, а потом у Венецију. И ту је госпар Николајо сазнао да му је жена умрла и да му је остао син од XV година који се звао Марко; и то је овај госпар Марко о коме ова књига казује. Двојица браће су остала II године у Венецији ишчекујући да се папа изабере. (10)56 Како су двојица браће отишла из Венеције да би се вратила Великоме /Кану/ Када су двојица браће видела да папа није изабран, одлучила су да пођу Великоме Кану и поведу са собом тог Марка, сина госпара Николаја. Кренули су из Венеције сва тројица, и дошли су у Арку к мудром легату кога су ту и оставили и рекли су му да би хтели, пошто папа није изабран, да се врате Великом Кану, јер су исувише одсуствовали, али пре тога су желели њихову сагласност да оду у Јерусалим да би понели Великом Кану уље из кандила на Христовом гробу, и легат им ју је дао. Отишли су на гроб и добили то уље и вратили су се легату57. Легат, видевши да ипак желе да крену, написао им је велика писма за Великога Кана која су сведочила да су двојица браће остала тако дуго да би сачекала да се изабере папа.

Ф, 3 свештеник; грешка у преводу. Tedaldo da Piagenza – Тедалдо Висконти (Visconti), родом из Пјаченце (око 1210), наследио је 1271. године Клемента IV као папа Гргур X. 54 У франко-италијанском тексту овај део је у управном говору, Ф, 7–8. 55 Град на полуострву Халкидики. 56 Т (10): Ф XI. 57 Ф, 6–8 наставља, насупрот сажетости Т, опширније и у управном говору: „Господару, пошто видимо да нема папе, ми желимо да се вратимо великоме господару, јер смо се исувише дуго задржали“. И госпар легат, који је био међу највећим господарима читаве Римске цркве, рекао им је: „Пошто желите да се вратите великоме господару, мени је то по вољи“. Онда је написао писма и поверио им посланство за великога кана: и посведочио је како су госпар Николајо и госпар Мафео дошли да би извршили своје посланство, али пошто папе није било, нису могли да то и учине. 52

(11)58 Како су двојица браће отпутовала из Акре Сада су двојица браће отпутовала из Акре с писмима легата и стигла су у Лајас. И док су били у Лајасу, чули су вест да је онај легат кога су оставили у Акри изабран за папу, под именом Гргур ди Пјађенција59. Тада је тај легат послао гласника у Лајас тој двојици браће да се врате назад. Они су се с великом радошћу вратили на галију коју им је опремио краљ Ерминије. Сада се двојица браће враћају легату. (12)60 Како двојица браће иду к папи Када су двојица браће дошла у Акру, изабрани папа им је указао велику част и примио их је с радошћу, и дао им је двојицу фратара да иду с њима Великоме Кану, најученијих на оним странама: и једном је било име Николајо да Винеђа61, а другом Гуљелмо да Триполи62. И дао им је документа и повеље о овлашћењима и наложио им је какву поруку ваља да пренесу Великоме Кану. Пошто је дао благослов свој V – односно двојици фратара и двојици браће и Марку, сину госпара Николаја – отпутовали су из Акре и дошли у Лајас. Када су стигли, један по имену Бондокдаире, султан Вавилоније63, с великом војском је напао тај крај и започео рат. И двојица фратара су се препала да иду даље и дала су документа и повеље двојици браће и нису кренула даље; и отишла су госпару Храма ова двојица фратара. (13)64 Како су двојица браће стигла у град Кемејнфу где се налази /Велики/ Кан Госпар Николајо и госпар Матео и Марко, син госпара Николаја, путовали су толико да су стигли тамо где се налазио Велики Кан, односно у град Т (11): Ф XII. Након ове реченице у Ф, 3 и: двојица браће су се веома обрадовала. 60 Т (12): Ф XIII. 61 Грешка у тосканској верзији: реч је о Николају да Виченца (Nicolao da Vicenza), Ф, 4. О њему не постоје други подаци, сем да је био доминиканац. 62 Guglielmo da Tripoli – доминиканац, рођен у Триполију (Sirija) око 1220, аутор је дела De statu Saracenorum (око 1271), посвећеног Гргуру X. 63 Марко Поло, као што је то био обичај у средњем веку, Вавилонијом назива Египат. Bondocdaire – Zāhir Baybars al- Bunduqdārī, четврти мамелук, султан Египта, владао под именом Baybars I, 1260–1277. 64 Т (13): Ф XIV. 58 59

по имену Кемејнфу65, град веома богат и велик. О ономе на шта су наишли на путу, неће /сада/ бити речи, јер ће се о томе касније приповедати. И намучили су се путујући три године66 због лошег времена и због река које су и зими и лети биле набујале, тако да нису могли да јашу. И када је Велики Кан сазнао да двојица браће долазе јако се обрадовао и послао им је гласнике у сусрет на добрих XL дана; и указана им је велика част и милост. (14)67 Када су двојица браће дошла Великоме Кану Двојица браће и Марко стигли су у тај велики град, отишли су у главну палату где се налазио Велики Кан с много барона, и клекнули су пред Великим Каном и дубоко му се поклонили. Наложио им је да се подигну и показао је велику радост и упитао је68 ко је тај младић с њима. Госпар Николајо рече: „Он је ваш човек и мој син“. Рече Велики Кан: „Нека је добро дошао, и веома ми је по вољи“. Пошто су му дали документа и повеље о овлашћењима које су донели од папе, веома се обрадовао69 и упитао их како им је било. „Госпару, добро, пошто смо вас затекли здравог и веселог“. Тада је завладала велика радост због њиховог доласка; и читаво време колико су остали на двору, указивана им је част више но било ком другом барону. (15)70 Како је Велики Кан послао Марка, сина госпара Николаја, као свог изасланика Десило се да је тај Марко, син госпара Николаја, за кратка боравка на двору научио обичаје Тартара и њихов језик и писмо71, и постао је учен и K’ai-ping-fu, на северу реке Луан, Кублајева летња резиденције од 1256. У Ф, 3: три и по године. 67 Т (14): Ф XV. 68 У Ф, 3–4 jе обрнут редослед описивања чињеница: упитао је ... и обрадовао се. 69 Ф, 6 додаје: потом су му предали свето уље којему се веома обрадовао и које је држао великом драгоценошћу. 70 Т (15): Ф XVI. 71 Ф, 1–2 каже да је научио четири језика и четири писма. Занимљива је информација о Марковом знању више језика, иако се са сигурношћу не може знати који су то језици, пошто се то не прецизира ни у једном другом поглављу дела и зато што не поседујемо никакво сведочанство, осим овог цитираног. За Марздена (Marsden) четири језика јесу: монголски, ујгурски, манчу и кинески. По Балделијевом (Baldelli) мишљењу: монголски, арапски, турски и кинески; за Потјеа (Pauthier): баспа монголски, арапски, ујгурски и кинески. Јул одлучно одбацује кинески, јер не постоји ништа што би нас навело да верујемо да је Марко Поло познавао кинески и његово писмо и прихвата као веома могуће да је знао прва три на које указује Потје, додајући као четврти тангутански или тибетански. 65

особите ваљаности. И када је Велики Кан видео толику способност овога младића, послао га је као свог изасланика у један град до којег је путовао добрих VI месеци. Младић се вратио: и добро и мудро је изложио како је извршио посланство и друге вести о ономе што га је упитао, јер је младић видео друге поклисаре како се враћају из разних градова и пошто нису знали да кажу било шта о тим крајевима осим што се тиче самог посланства, Велики Кан их је држао празноглавим и говорио је да више воли да сазна о различитим обичајима крајева, но оно због чега их је послао. И Марко је, знајући то, упамтио добро све да би могао да исприповеда Великоме Кану. (16)72 Како се госпар Марко вратио Великоме Кану Сада се госпар Марко вратио Великоме Кану извршивши посланство и добро је умео да исприповеда оно због чега је ишао, и још и сва чудеса и све необично на шта је наишао, тако да се то свидело Великоме Кану и свим његовим баронима и хвалили су Маркову велику памет и велике способности; и рекли су да ће, ако поживи, постати изузетно ваљан човек. Вративши се из тог посланства, Велики Кан га је произвео у свог главног поклисара73. И знајте да је остао с Великим Каном добрих XXVI година74 и за све то време није престао да иде у посланства у име Великог Кана, зато што је тако добро извршио прво посланство; и указивао му је /Велики Кан/ толико части да су други барони били веома завидни. И то је стога што је госпар Марко знао много више но било ко други на овоме свету75.

Кардона бележи: „Поло показује да непосредно познаје само монголски и персијски: све оно што он каже о кинеским именима открива персијског посредника. Разумно је мислити да је Поло знао да пише на арапско-персијском, грчком, ујгурском и можда такође ‘p’ags-pa, оба писма коришћена за монголски; једино се тако може доћи до броја четири“ (Cardona, стр. 651). 72 Т (16): Ф XVII. 73 Тосканска редакција, можда због оштећења текста на овом месту, изоставља детаљ о титули коју је Марко Поло добио по повратку са свог првог и успешног посланства, а којом ће увек бити ословљаван у наставку књиге. Ваља, међутим, напоменути да је М. Поло у Т већ у наслову и у првој реченици овог поглавља назван сер, „господар“. Ф, 2–3: од овог посланства па надаље млади Марко је позван госпаром, и наша књига ће га убудуће тако звати. И то је с великим разлогом, јер је био учен и учтив. 74 У Ф, 4: XVII година, што је потврђено Марковом биографијом. 75 У Ф, 8: разлог због којег је госпар Марко знао о томе и о тим крајевима више но било ко јесте што је обишао те далеке крајеве као што то нико на свету није учинио.

(17)76 Како су госпар Николајо и госпар Мафео и госпар Марко желели да се опросте од Великог Кана Када су госпар Николајо и госпар Мафео77 и госпар Марко остали тако дуго код Великог Кана, желели су његово допуштење да се врате својим породицама. Толико су били по вољи Великоме Кану да ни за шта није хтео да им га да. Тада се десило да је краљица Болгара, Аргонова78 жена, умрла, краљица је завештала да Аргон може да узме жену само неку из њеног рода. Он је послао три поклисара Великоме Кану – један од њих се звао Оулараи, други Пушиаи, а трећи Која79 – с великом пратњом, јер је ваљало да му он пошаље жену из рода краљице Болгаре, зато што је краљица умрла и завештала да не може ниједну другу да узме за жену. И Велики Кан му је послао једну младу од тога рода и извршио је оно што му је тражено у великом слављу и весељу80. Тада се госпар Марко вратио из посланства у Индији, говорећи о посланству и о новинама на које је наишао. Ова тројица поклисара која су дошла по краљицу замолили су Великога Кана да им учини милост и допусти овој III Латина да их прате на том путу са госпом коју су водили. Велики Кан им једва и нерадо учини ту милост, толико их је волео, и наложио је III Латина да прате тројицу барона и госпу. (18)81 Овде приповеда како су госпар Марко и госпар Николајо и госпар Мафео отишли од Великога Кана Када је Велики Кан видео да су госпар Николајо и госпар Мафео и госпар Марко готови да крену, позвао их је к себи и дао им је две златне Т (17): Ф XVIII. У овом облику име се јавља у франко-италијанској редакцији. 78 Аргон (Argo, Angom) – Argun, Arγun, син Abage, Abaγa, владао између 1284. и 1291. Болгара у монголско-персијској историји било је много „дама“ с именом Buluγan. Краљица о којој је овде реч, Аргонова жена, пореклом је из монголског племена Baya’ut, кћи једног високог достојника. Умрла је у Грузији 1286. 79 Oularai (заправо Улатај), Pusciai и Coia, имена су која се налазе у разним изворима, а у кинеском облику проналазимо их у документу Yung-lo ta-tien из 1403–7, где се помињу као Аргонови поклисари који су кренули из Кине крајем 1290. и почетком 1291. године. 80 У франко-италијанском тексту више је информација и појединости, Ф, 5–9. Велики Кан... је послао по једну госпу по имену Когатин која је била истога рода као и краљица Балгана, која је имала XVII година, веома лепа и наочита. Он је рекао тројици барона да је ова госпа она коју су тражили. Они су рекли да им је то веома по вољи. 81 Т (18): Ф XIX. 76 77

таблице и наложио је да имају слободан пролаз по свим његовим земљама, и да им буду надокнађени сви трошкови, и њима и свим њиховим слугама у свим крајевима82. И наредио је да се опреми XIII лађа, од којих је свака имала четири јарбола и XII једара. Када су лађе биле опремљене, барони и госпа и ова тројица Латина опростили су се од Великога Кана, укрцали су се у лађе с много људи и Велики Кан их је опскрбио потрепштинама за две године. И пловили су добра три месеца, толико да су стигли на острво Јава, на којем има много чуда о чему ће бити речи у овој књизи83. И када су стигли, сазнали су да је Аргон умро (онај коме је била намењена ова госпа)84. И уистину ћу вам рећи да је на бродовима осим морнара било добрих VII стотина особа85; од свих њих преживело је само XVIII. И видели су да је Арговом државом владао Акату86. Ада су предали госпу и извршили посланство које им је поверио Велики Кан, опростили су се и кренули на пут. И знајте да је Акату поклонио тројици Латина, изасланицима Великога Кана, IIII златне таблице87: /.../ друга је била глатка на којој је било написано да ова тројица Латина ваља да буду услужени и да им се указује част и да им се да све што им је нужно88 по читавој његовој земљи. И тако је и било: јер их је често пратило IIII стотине коњаника, више или мање, када је било потребно. И још вам кажем, из поштовања према тој тројици изасланика, да је Велики Кан имао у њих толико поверења да им је поверио Качези89 и

После ове реченице у Т недостаје податак из Ф, 2: Он им је уручио и посланице папи, и краљу Француске и краљу Шпаније и осталим хришћанским краљевима. 83 У Ф, 6 наставља: Потом су отпутовали са тог острва и хоћу да вам кажем да су пловили Индијским морем добрих XVIII месеци пре но што су стигли тамо куда су желели да дођу; и наишли су на многа велика чуда о којима ће још бити речи у овој књизи. 84 У Ф, 7 постоји још и овај податак: због чега је госпа била дата Касану, Аргоновом сину. 85 Ф, 8: VI стотина особа. 86 Акату – брат Аргуна/Аргона, након чије смрти долази на власт 1291. Убија га 1295. године Баиду. 87 У односу на лакуну у тосканској редакцији, Ф, 11 говори о друге три златне таблице: IIII златне таблице са заповестима: две са северним соколом, и једна с лавом, а преостала је без ичега. 88 Као и увек, богaтији детаљима Ф, 11–13: и да су им дати коњи и све потрепштине и пратња. (...) Уистину вам кажем да им је тада дао СС коњаника, мање или више, према ономе колико им је било потребно за пратњу и да би били безбедни прелазећи из једне земље у другу. А то је било потребно зато што (Кви)акату нису престајали да чине зла, што не би радили да их је он покорио. 89 Kökečin (на монголском „небеско плава“), припадала племену Baya’ut; пошто је краљ коме је била намењена умро, удала се за сина Тасана; умрла око 1296. 82

кћи краља Манђија90, које је ваљало да одведу Аргону, господару читавог Истока91; и тако је и учињено. И ове краљице су их држале за своје очеве; и тако су их слушале92; а када су они отишли да би се вратили у своју земљу, ове краљице су плакале од великог бола. Знајте да су они, пошто су две овако велике краљице биле њима поверене да их одведу њиховим господарима у тако далеке крајеве, били веома вољени и врло уважавани. Када су тројица изасланика отишла до Акатуа, дошли су у Трапизонду93, а потом у Константинопољ, а онда у Негропонт, па у Венецију. И то је било године MCCLXXXXV. Сада сам вам исприповедао пролог књиге госпара Марка Пола, која почиње овде. (.......) (64)94 Како је Чингис био први кан Деси се да су MCLXXXVII95 године Тартари изабрали свога краља који се звао Чингис Кан96. Он је био човек велике снаге и ума и срчаности; и кажем вам, када је позван краљем, сви Тартари, колико их је било на свету и што су живели у оним крајевима, дошли су к њему и држали га својим господарем; и тај Чингис Кан је добро и правично владао. И ту је дошло толико Тартара да нико не би поверовао колико их је било; када је Чингис видео толико света, опремио се са својим људима да крене у освајање других крајева. И кажем вам да је освојио чак осам области за кратко време; Назив који се првобитно односио на јужна некинеска племена, а потом на Јужну Кину и краљевство Сунга. 91 На овом месту излагање је нејасно: док се претходно наводи само једна невеста послатa Аргону, овде се говори о „краљици Качези“ (Ф,15, Кокасин) и „кћери краља Манђија“. 92 Богатији детаљима франко-италијански текст, Ф, 17–19. И кажем вам да су те II велике госпе биле поверене овој III изасланика: јер су их они гледали и чували као да су им кћери; а госпе које су биле веома младе и лепе држале су ову тројицу за своје очеве и тако су их слушале. И ова тројица су их предала у руке њиховом господару. И уистину вам кажем да су краљица Кокасин, жена Касанова која сада влада, њен господар Касан и она веома волели тројицу изасланика да нема ничега што не би учинили за њих као да су им прави очеви. 93 Трапезунт на Црном Мору, у оно доба једно од обавезних пристаништа на путовањима између Венеције и Истока. 94 Т (64): Ф LXV 95 Заправо 1207. 96 Џингис (Чингис, Чинги), рођен вероватно 1167. Године 1207 (М. Поло каже 1187) постаје вођа свих Монгола и том приликом је добио титулу qan или qayan. Освојио је Северну Кину и Средњу Азију, продро у Русију, итд., тако да је његово царство било пространије од Римског царства (од Тихог океана до Црног Мора). Умро је 1227. 90

и није чинио зло онима које је покоравао, нити их је пљачкао, већ их је водио са собом у освајање других делова, и тако је освојио многе. И сви су радо пратили овог господара видевши његову доброту; када је Чингис угледао толико мноштво, рекао је да жели да освоји читав свет. Тада је послао своје изасланике Оцу Ђанију97 – а то је било године MCC – да му кажу да жели да узме његову /кћи/ за жену. Када је Отац Ђани чуо да Чинги тражи његову кћи, доживео је то као велику увреду, и рекао: „Зар Чинги одиста нема стида да се усуди да тражи моју кћи за жену? Зар он не зна да припада мени? Сада се вратите и кажите му да бих је ја пре спалио него што бих му је дао за жену, и кажите му да би било право да га убијем, јер је издајица свога господара“. И рекао је изасланицима: „Одмах крените и не враћајте се више“. Изасланици су отишли и када су дошли Великоме Кану рекли су му све по реду што им је казао Отац Ђани. (65)98 Како је Чинги Кан спремио војску против Оца Ђанија Када је Чингис Кан чуо какве му је увредљиве речи Отац Ђани поручио, толико се разјарио да му замало срце није препукло у телу, јер је био веома горд човек. И рекао је да га мора скупо коштати увреда коју му је поручио и да ће му помоћи да сазна да ли је он његов слуга. Тада је Чинги сакупио највећу војску која је икада виђена и поручио је Оцу Ђанију да се спреми за одбрану. Отац Ђани је био веома задовољан и сакупио је своју Отац Ђани – Preste Gianni (Preste Giovanni, Preste Gianne, Preste), легендарна личност која се први пут појављује у западним изворима у хроници Отона од Фрајзинга 1145. године, где се говори о неком хришћанском краљу несторијанцу који отиче од света три мудраца и који је покорио краља Медије и Персије. Фигура овог моћног хришћанског владара из Азије одмах је постала популарна, и захваљујући великом броју апокрифних текстова њему посвећених. Истовремено, јављају се покушаји да се ова митска личност идентификује. Марко Поло, попут неких других аутора, под овим именом подразумева владара Кереита, племена које је познато још од XI века и које се налазило у средишту данашње Монголије. Тај владар, чије је име на турском било Toγrul, а на монголском Toγril, био је у савезу најпре с оцем Џингиса, а потом и с њим. Заједно су ратовали против Татара. Toγril је добио кинеску титулу wang (краљ), што на монголском гласи oŋqan – овај облик је, највероватније, неки Западњак поистоветио са именом Johannes. Џингис је, на крају, покорио племе свог некадашњег савезника који није погинуо на бојном пољу, како каже М. Поло. Пошто се ово о чему говори десило век раније, прича М. Пола не може бити сасвим тачна. Али је сасвим извесно постојала легенда о Џингискановој женидби, што потврђују још два извора. Џингис се, заправо, оженио унуком свог некадашњег савезника, а не кћерком. У овом случају, проблем који отвара фигура „оца Ћанија“ врло је комплексан. С временом се његово средиште помера у Индију, да би се крајем XVI века његово легендарно краљевство нашло у Етиопији. 98 Т (65): Ф LXVI 97

војску и наредио да се ухвати Чинги и убије, и готово да га је исмевао, не верујући да је тако смео. И када је Чинги Кан сакупио своју војску, стигао је до лепе равнице по имену Тандук99, која је близу Оца Ђанија, и ту се утаборио. Када је то чуо, Отац Ђани је кренуо са својим људима да се супротстави Чингију; када је то Чинги чуо, био је веома задовољан. Сада оставимо Чинги Кана, и кажимо нешто о Оцу Ђанију и његовим људима. (66)100 Како је Отац Ђани кренуо на Чингија И када је Отац Ђани сазнао да је Чинги дошао да му се супротстави, кренуо је са својим људима и дошао до равнице где је био Чинги, на X миља101 од Чингијевог табора. И сви су се одморили да би били свежи на дан битке; и један и други су били на пољу Тендук. Једнога дана је Чинги позвао своје астрологе, хришћане и Сарацене, и наредио им да му кажу ко ће бити победник102. Хришћани су донели једну трску и поломили је по средини, и удаљили су један део од другог, један су савили на страну Чингија, а други на страну Оца Ђанија, и ставили су име Оца Ђанија на трску с његове стране, а име Чингијево на другу, и рекли су: „Која трска крене на другу, тај ће бити победник“. Чинги Кан је казао да би то радо видео и додао да му покажу што брже могу. И хришћани су имали Псалтир и прочитали су неке версете и псалме и своје чаробне речи; тада се трска на којој је било Чингијево име попела на ону другу103 и то су видели сви који су ту били. Када је Чинги то угледао, веома се обрадовао јер је увидео да хришћани говоре истину104. Астролози Сарацени од свега тога нису ништа умели да ураде105.

Област у Монголији, оивичена североисточном обалом рукавца Хуанг-хоа, где је живело племе несторијанаца, Öŋgüt; постоји и истоимени град. Сукоб се одиста збио, на северу Гобија, али М. Поло меша Оца Ђанија и другог, историјски познатог хришћанског владара (Oŋqan). 100 Т (66): Ф LXVII 101 Ф, 1: XX миља. 102 Ф, 4 наставља: Астролози то виде захваљујући својим вештинама: Сарацени нису знали да му кажу истину, али су му је хришћани јасно показали. 103 Ф, 8: а да је нико није дотакао, приближила се другој и попела се. 104 Другачије устројена реченица у Ф, 9–10: веома се обрадовао. И пошто је видео да је истина на страни хришћана, увек је показивао потом велику част хришћанима, и држао их увек за људе од истине и праведности. 105 Ова реченица у Ф не постоји; можемо је једино повезати са последњим делом Ф, 4 (в. нота 102). 99

(67)106 О битки После тога дана107, спремиле су се обе стране и сукобиле су се жестоко, и била је то највећа битка икада виђена. И много је било мртвих и са једне и са друге стране, али је Чинги Кан победио; и био је убијен Отац Ђани108, тога дана је изгубио све своје земље. И освојио их је све Чини, владао је VI година после ове победе, заузимајући многе области. Након VI година, док је био у замку по имену Каагу109, био је рањен стрелом у колено, због чега је умро110; то је била велика штета, јер је био срчан и мудар човек. Сада смо испричали како су Тартари добили првог господара – то је био Чинги Кан – и како је он победио Оца Ђанија. А сада ћемо вам рећи о њиховим обичајима и навикама. (68)111 О броју великих канова, колико их је било Знајте да је уистину након Чингис Кана био Чин Кан, трећи Бакја Кан, четврти Алкон, пети Могуи, шести Кублам Кан112. И он има највише моћи, јер да се сви други заједно удруже не би могли имати толико моћи колико је има овај садашњи кан, по имену Каблам Кан. Рећи ћу још и више, да се /сви/ господари света, и Сарацени и хришћани, удруже не би могли сви они толико колико може да учини Коблам Кан. И морате знати да су сви велики канови који су потекли од Чинги Кана сахрањени испод велике планине по имену Алкај113; и када велики господари Тартара умру, све и да умру C дана далеко од планине, морају Т (67): Ф LXVIII Ф, 1: након та два дана. 108 То није тачан податак, в. нота 97. 109 Име би могло да се односи на палату Ха-лao-т’у где је Џингис умро према Yüanshih; где се тачно налази, не зна се. 110 Џингис је умро не шест, већ двадесет и четири године након битке и није био рањен стрелом. 111 Т (68): Ф LXIX 112 Чин Кан, Güyük или Küyük, 1206–1246, најстарији син Огадаја; Бакја Кан, Бату, други син Јучија, владао од 1227. до 1254. или 1255, односно до смрти; звали су га „Sayin Qan“ (изврсни кан) и М. Поло можда због тога греши и убацује га у списак владара који су наследили Џингиса; Алкон је Алау, в. нота 19; ни он није био Велики Кан; Могуи, заправо Мангу (Möŋke или Maŋγu), рођен 1208, владао од 1251. до 1259, када и умире у борби с династијом Сунг. „Каблам“ је један од облика за Кублаја. 113 Алтајске планине, у североисточној Монголији; али, М. Поло се позива на традицију која је гроб Џингисов смештала крај извора Онона и Керулана, северно од Гобија. 106 107

се однети тамо. И кажем вам и ово, када се тела великих канова носе да се сахране на тој планини, а удаљени су XL дана, мање или више, сви које сретну на путу када се носи мртвац бивају посечени сабљама и убијени. И кажу им док их убијају: „Идите да служите вашега господара на ономе свету“, јер верују да сви који тако буду убијени морају да га служе на ономе свету. И убијају и коње, и оне најбоље, да би их господар имао на ономе свету. И знајте да је, када је умро Могуи Кан, убијено више од XX хиљада људи који су наилазили на тело док је ношено да се сахрани114. Пошто сам већ почео да причам о Тартарима, казаћу вам још много тога. Тартари бораве зими у равници где имају траве и добру испашу за њихове животиње; лети на хладним местима, на планинама или у долинама, где су вода и веома добри пашњаци. Њихове куће су од дрвета, прекривене сукном, и округле су и носе их са собом где год да иду, јер они тако добро сложе њихове мотке, од којих их праве, да их веома лако могу носити. На свим местима где хоће да поставе те своје куће, увек стављају улаз према југу. Имају колица за ношење прекривена црним сукном да се, када пада киша, не би ништа поквасило што је унутра. Вуку их волови или камиле и на кола стављају своје жене и децу. И кажем вам да њихове жене купују и продају и чине све оно што је потребно њиховим мужевима, јер мушкарци знају само да иду у лов на дивљач и птице и да ратују. Живе од меса и млека и дивљачи; једу „фараонске јабуке“115, којих има посвуда у изобиљу; једу коњско месо и псеће и кобиље и воловско и све друго, и пију кобиље млеко. И ни за шта на свету мушкарац не би такао туђу жену, јер то држе за зло и за велику увреду. Жене су добре, и чувају добро част свога господара, и држе добро целу породицу. Свако може да узме онолико жена колико хоће, све до C, ако може да их издржава; и мушкарац даје дарове мајци жене, а жена не даје ништа мушкарцу; али, за најбољу и праву међу свим другима држе прву жену. Имају више деце од других због много жена. Узимају за жену и рођаку и сваку другу, сем мајке116; узимају и жену брата, ако он умре. Када се доводи жена прави се велики пир.

Према сведочењу Рашида ад-Дина убијени су сви на које се наилазило док су се посмртни остаци владара преносили у Монголију, вероватно да се не би прочуло да је умро пре но што се пребаци у родни крај. Зна се да је Огадај 1229. за оца Џингиса жртвовао четрдесет девојака и пуно одличних коња да би отишли к души покојника. 115 Ф, 1: rat de faraon, „фараонски пацови“, односно мунгоси. Бертолучи (Bertolucci, стр. 418) примећује да је реч pomi (јабукa) у Т додао други преписивач, због чега највероватније не може бити говора о погрешном преводу речи rat; овај облик се, поред тога, појављује и у другим тосканским рукописима. 116 У франко-италијанском тексту објашњава се да најстарији син, када умре отац, може да се ожени и очевом женом, уколико се не ради о његовој мајци, уп. Ф, 18. 114

(69)117 О богу Тартара Знајте да је њихова вера таква да они имају једног бога по имену Натигај118, и кажу да је то овоземаљски бог који чува њихову децу и стоку и храну за животиње. И указују му велику част и поштовање јер га свако држи у својој кући. И праве га од сукна и крпа и држе га у својим кућама; и праве и жену овог њиховог бога, и праве му и децу од крпа. Жену стављају са леве стране, а децу испред; веома га поштују. Пре но што почну да једу, узму масни део меса и намасте уста том богу и његовој жени и деци. Потом узму супу и проспу је мало кроз уски пролаз где стоји овај бог119. Када тако учине, кажу да су њихов бог и његова породица добили свој део. Након тога једу и пију; и знајте да они пију кобиље млеко, и тако га спреме да личи на бело вино: добро је за пиће и зову га „кемизи“120. Њихова одећа је оваква: богати се одевају у златне и свилене тканине, и скупоцена крзна од самуровине, хермелина, суре веверице и лисице; а њихова оруђа су веома драгоцена. Њихово оружје чине лукови, мачеви и буздовани, али се луковима служе више но другим, јер су веома добри стрелци; на себи носе оклоп од бивоље или других јаких кожа. У борби су смели и одважни. И кажем вам да су издржљивији од других људи, јер, када устреба, опстаће месец дана без хране, сем што ће живети на кобиљем млеку и месу од дивљачи коју улове. Њихови коњи ће живети од траве коју пасу и не треба да им носе ни јечам, ни сено. Веома су послушни своме господару, и знајте да, када треба, могу да проведу читаву ноћ на коњу, а коњ ће и даље пасти. Они могу да поднесу највише мука и невоља, за њих се мање троши, дуже живе и створени су да освајају земље и краљевства. Уређени су тако да када неки господар сакупи војску од C хиљада витезова, на сваких хиљаду дође један вођа121, и тако и на сваких Х хиљада, а Т (69): Ф LXX Постоје различите интерпретације порекла имена и, самим тим, и значења овог божанства. Али обред који описује М. Поло не би требало да одговара неким изворним облицима, увек посвећеним женским божанствима, је је ово мушко божанство са женом, децом, итд. Употреба фигура од сукна потврђена је и у другим изворима, а о луткама од тканине и крпа које ваља да штите породицу и стоку говори и један путописац из XIX века. 119 Али у Ф, 3 верници просипају супу изван својих кућа. 120 Турски qïmïz, кобиље млеко. Реч је о уобичајеном пићу Монгола и највећег дела номадског становништва Азије. 121 Детаљније објашњење у франко-италијанском тексту, уп. Ф, 15–16: и када господар С хиљада хоће да пошаље некуда некога, наређује вођи чете од Х хиљада да му да М људи; а вођа чете од Х хиљада наређује вођи од Х да му да свој део; а вођа М људи наређује вођи од С и вођа од С наређује вођи од Х да сваки да део од онога што им следује од М; и 117 118

и онај од С хиљада мора да прича само са њих Х; и тако сваки човек одговара своме вођи. И када војска иде по планинама и долинама, увек испред ње иде СС људи, и исто толико иза и са страна, како би будно мотрили да војска не би била нападнута, а да то не примети. И када иду у рат далеко, носе мехове од коже где држе своје млеко и малу шерпу где кувају месо122. Носе мали шатор под којим се склањају од воде. И кажем вам да, када устреба, јашу и по Х дана без јела с ватре123, већ живе од крви својих коња, јер свако стави уста на вену коња и пије. Још имају и млеко суво као тесто, и ставе то млеко у воду и растопе га у њој и потом пију. Побеђују у биткама и бежећи и прогонећи, јер и бежећи стално гађају стрелама и њихови коњи се окрећу као да су пси; и када непријатељи верују да су их поразили јурећи их, сами су побеђени, јер сви њихови коњи бивају убијени стрелама. И када Тартари виде да су коњи оних који их прогоне мртви, окрећу се к њима и побеђују их захваљујући својој вештини, на овај начин су већ многе битке добили. Све ово што сам вам испричао, као и обичаји, истина је за праве Тартаре; сада вам кажем да има и много оних који су се измешали с другима, јер они што су у Катају124 држе се обичаја идолопоклоника и напустили су своју веру; а они што бораве на истоку држе се начина сараценског. Правда се спроводи овако како ћу вам рећи. Истина је да ако неко украде нешто ситно не мора да плати главом, кажњава се с VII или XII или XXIIII удараца штапом, а иде се све и до CVII125, у складу с почињеним; али, број увек буде и већи, јер додају X126. A ако неко узме толико да мора да плати главом или коњем или нечим тако вредним, посече га се напола мачем; ако хоће да плати VIIII пута више него што вреди оно што је украо, може да спасе живот. Велике животиње се не чувају, већ су све обележене, јер онај ко их пронађе, препозна белег господара и врати их; овце и мале животиње се добро чувају. Њихова стока је много лепа и велика. Сада ћу вам рећи за још један њихов обичај, а то је да венчавају мртву децу, то јест: некоме човеку умре син127; када дође време да би га женио да свако одмах извршава и толико и даје. Јер свако послушније извршава наредбе него било ко други на свету; и знајте да је чета од С хиљада једна целина, а да је од Х хиљада именом томан, а томани се могу делити на хиљаде, центурије и десетине. 122 У Ф, 18 се наводи да не носе никаква оруђа („арнесе“). 123 Без топлог јела, али је мало другачији франко-италијански текст, Ф, 21: 21: без јела и не палећи ватру. 124 За М. Пола „Катај“ је северна Кина, све до реке Хуанг-хо. 125 У Ф, 29 другачије: VII или XVII или XXVII или XXXVII или XLVII. 126 Франко-италијански текст наставља наводећи да већина умре од тих удараца, Ф, 29. 127 Ф, 33 бележи: да је умро пре четири године или када год.

је жив, онда пронађе неког коме је умрла кћи да му је да, и ороде се и дају мртву жену мртвоме човеку. И начине и хартије; потом их запале и када виде дим у ваздуху, тада кажу да хартија иде на онај свет где су њихова деца, а држе их за мужа и жену на ономе свету. Направе велико весеље и много троше, јер кажу да иде деци на ономе свету. Још нацртају на хартији птице, коње, оружје, златнике и још много чега другога128, и потом све то запале, и кажу да ће се све то уистину појавити на ономе свету за њихову децу. И када је то учињено, остају у роду и пријатељству, као да су њихова деца жива. Сада смо вам испричали о обичајима и животу Тартара; али ја вам нисам говорио о великим догађајима Великог Кана и његова двора; али ја ћу вам приповедати о томе у овој књизи тамо где буде прилика. Сада ћемо се вратити великој равници коју смо оставили када смо почели да говоримо о Тартарима. (....) (74)129 О граду Ђанду Када се крене из овога града и јаше III дана, наиђе се на град по имену Ђанду130 који је изградио Велики Кан што сада влада, Коблај Кан. И изградио је у овоме граду палату од мермера и другог драгоценог камења; сале и одаје су све позлаћене и чудесно је прелепо. А око ове палате су зидине дугачке XV миља131, и има доста река и водоскока и травњака. И овде држи Велики Кан многе врсте животиња, односно јелене, јелене лопатаре и срндаће, да би хранио северне и друге соколове који се овде митаре: на том месту има добрих СС северних соколова132. Он сам сваке недеље једном иде да их види. И више пута док Велики Кан иде овим озиданим травњаком, носи леопарда на сапима коња, и када хоће да ухвати неку од животиња, пушта леопарда, леопард је хвата, а он је даје својим северним соколовима који се овде митаре, и то чини себи на задовољство.

Ф, 36: и нацртају лик на папиру човека сличног њему, и коње и тканине и злат– нике и оружје. 129 Т (74): Ф LXXV 130 Исто што и „Кемејнфу“, уп. нота 65. 131 Ф, 3: XVI миља. 132 У тексту gerfalco, по латинском називу Falco gyrfalco (други називи f. rusticolus, f. hendersonii, итд.). То су, по Брему, прави, одувек најцењенији ловачки соколови који живе у северним, поларним областима. Монголи су их веома ценили и зна се, по документу из 1276, да су ишли чак у данашњу Норвешку да их ухвате. А по другим сведочанствима, ови су соколови, као драгоцености, тражени или давани у залог оданости. 128

Знајте да је Велики Кан дао да се усред овог травњака направи палата од трске133, али је унутра сва позлаћена, и врло префињено су урађене позлаћене животиње и птице. Прекривена је трском, обојеном и тако сложеном да вода не може да продре. Знајте да је та трска дебела више од III педља или IIII, а дугачка је од X, па све до XV корака; и сече се на чворовима и по дужини, и начињена је као цреп тако да се може добро покрити кућа. И тако је складно поређана да може да се растави када устреба, а држи се захваљујући свиленим конопцима којих има више од СС. И знајте да три месеца годишње борави у овој палати Велики Кан, односно у јуну, јулу и августу, а то чини зато што је врућина134. Током ова три месеца палата је склопљена, а осталих месеци током године је расклопљена и склоњена; и може да је састави и растави када пожели. А када дође XXVIII дан августа, Велики Кан одлази из ове палате, а ја ћу вам рећи разлог. Истина је да он има једну врсту као снег белих коња и белих кобила, без иједне друге боје – и има добрих Х хиљада кобила – и млеко ових белих кобила не може да пије нико ко није из царске лозе. Има још један род људи по имену Оријат135 који могу да га пију, јер им је Чинги Кан дао ту милост због једне битке коју су некад с њим добили. И када ове животиње пасу136, толика им се част указује да нема великог барона који би прошао кроз крдо ових животиња да им не би засметао док пасу. Астрономи и идоли су рекли Великоме Кану да нешто овог млека сваке године XXVIII дана августа ваља да пролије по ваздуху и земљи да би духови и идоли могли да попију свој део и тако му спасу породицу и птице и све што поседује. И када137 крене Велики Кан одлази на друго место. И сада ћу вам испричати о једном чуду које сам заборавио; док је Велики Кан у овој палати и када се поквари време, има астрономе и чаробњаке који учине да лоше време не дође до његове палате. И ови мудри људи се зову Тебот138, и знају више ђавољских вештина него сви остали, и све су убедили да је то тако јер су свети139. И ови исти о којима сам вам причао имају још један оби133

Реч је о бамбусу који је све до половине XVI века означаван општим именом

„трска“. Јасна грешка у преводу, Ф, 10: и пошто борави у овом шатору, не пати од врућине и веома ужива. 135 М. Поло мисли на монголско племе Оират. Међутим, проблем је што извори не потврђују да је ово племе имало посебне привилегије, нити да су били Џингисови савезници. Задужени за царске кобиле звали су се Qïpčaq. 136 Грешка у преводу, Ф, 16: пролазе. 137 Грешка у преводу, не „када“, већ „оданде“, Ф, 19. 138 Ф, 21: Тебет и Квезмур су људи који су идолопоклоници, а у Ф, 24 зову се bacsi и тако их се и даље назива. Име „Тебот“ се односи на Тибет и радило се о Тибетанцима. 139 Наставља Ф, 22: и Божји људи. 134

чај, а то је да оног којег погубе скувају и поједу, што не чине ако ко умре природном смрћу. И велики су чаробњаци јер, када Велики Кан једе у главној сали, пехаре пуне вина или млека или неког другог њиховог пића, који су на другом крају сале, доносе, а да их нико не дотиче, и стављају пред Великог Кана, и то види добрих Х хиљада особа, и ово је истина без лажи, и то се може учинити захваљујући врачању. И када дође дан у којем се слави неки идол, иду к Великом Кану и он им даје много овнова и дрвета алоје и свега другог да би се указало поштовање оном идолу, да би се спасло његово тело и све што му припада. Када ови врачеви то учине, направе велики дим пред идолима од добрих зачина, уз велико певање140. Потом узимају спремљено месо оних овнова и стављају га испред идола и сипају супу ту и тамо и кажу да идоли узму оно што им је по вољи. И тако поштују идоле онога дана када се они славе, јер сваки идол има свој дан, као и наши свеци. Имају и опатије и манастире, и кажем вам да постоји један мали град који има манастир141 где има више од II хиљада монаха, и облаче се приличније од свих осталих људи142. Праве највећа славља на свету својим идолима, уз многе песме и много свећа. Има још једна врста људи од вере143, који тешко живе, као што ћу вам испричати. Они никада не једу ништа друго до мекиња, остављају их мало да се натопе у топлој води, потом узимају и једу144. Готово целе година посте; имају много идола и стално се моле, а понекад обожавају ватру. А они други за ове што посте кажу да су патарени145. Има још једна врста монаха који се жене и имају доста деце; и ови се облаче другачије од дру140 Све је много детаљније, у директном говору, описано у франко-италијанском тексту, Ф, 27–29: иду к великоме кану и кажу му: „Господару, приближава се дан када ваља да се слави тај наш идол“ – и именују тог идола; а потом му кажу: „ви знате, добри господару, да тај идол може да науди ономе што поседујемо и животињама и житу, ако му се не принесу понуде и жртве; и зато вас молимо, добри господару, да нам дарујете онолико овнова колико их има црне главе, и толико тамјана и дрвета алоје, и толико од овога и онога, да бисмо могли да укажемо велико поштовање и принесемо велику жртву нашем идолу да би сачувао нас и нашу стоку и наше жито“. И све ово кажу ти бакси баронима који су у окружењу великога кана и онима који имају власт, а они то кажу великоме кану и тако добијају све што су тражили како би прославили свог идола. 141 Грешка у преводу, Ф, 31: постоји манастир велики као мали град. 142 Ф, 32 додаје још један детаљ: Они брију и главу и браду. 143 Ф, 34: зову се сенсин. 144 У З о овом јелу од мекиња стоји да, након натапања, одвајају љуску, а и њу једу, без икаквих додатака. 145 М. Поло користи израз којим су се означавале најразличитије јереси, катари, албижани, богумили и други; назив је првобитно означавао реформаторски покрет у оквиру миланске цркве половином XI века.

гих146, и тако вам кажем да постоје велике разлике међу њима и по томе како живе и како се носе. А за ове важи и да сви њихови идоли имају женска имена. Сада ћемо кренути одавде и причаћу вам о највећем господару свих Тартара, то јест племенитом Великоме Кану који се зове Коблаин. (75)147 О свему што се тиче Великога Кана који сада влада Желим да почнем да казујем о свим великим чудима148 Великога Кана који сада149 влада, који се зове Коблаин Кан, а што на нашем језику значи „господар над господарима“. И ово име му сасвим сигурно приличи, јер је овај Велики Кан најмоћнији господар који влада људима, земљама и благом које постоји и које је икада постојало, од Адама до данашњих дана. И показаћу да је то истина у овој нашој књизи, па ће свако моћи да буде задовољан. И то ћу и доказати. (76)150 О великој битки у којој се Велики Кан борио против Најана Знајте да уистину онај ко потиче из лозе Чинги Кана с правом има да буде господар свих Тартара. И овај Коблајино је VI кан, то значи да је последњи од VI великих канова што су владали до сада. И знајте да је овај Коблајин почео да влада године MCCLVI; и знајте да је освојио власт због своје велике снаге и врлине и мудрости, да су власт хтели да му отму његова браћа и његови рођаци; а знајте да је с правом власт припадала њему. Од када је почео да влада прошло је XLII године, а сада је година MCCLXXXXVIII; и он може да има LXXXV година. И пре но што је постао господар, ишао је у више ратова и храбро се владао, па су га држали Текст одаје неразумевање франко-италијанског текста у поређењу патарена са свештеницима који су описани; уп. Ф, 38–39: И кажем вам да остали редови кажу да се они одричу свега као патарени зато што они не обожавају идоле како би ваљало. Али велике су разлике између једног и другог реда: ови се не би оженили ни за шта на свету, и главу и браду брију; одећа им је црне и плаве боје од кудеље; ако је праве од свиле, оне је боје како сам вам и рекао; спавају на асурама које су од прућа; живе одричући се свега више но било ко на свету. Њихови манастири и њихови идоли су женског рода, то јест они сви имају женска имена. 147 T (75): Ф LXXVI. 148 Непотпун текст у Т и Ф, 1 гласи овако: о свим великим делима и свим великим чудима. 149 Кублај је, заправо, умро 1294. године и Марко Поло сигурно још увек, у тренутку писања, није знао за ту вест. 150 Т (76): Ф LXXVII 146

за мужа врлог у оружју и доброг витеза, али када је освојио власт, није ишао у рат никада, сем једном; и то се десило године MCCLXXXVI, и ја ћу вам рећи зашто. Истина је да је један по имену Најан151, који је био човек Великога Кана и у његово име управљао многим градовима и областима152, па је могао да сакупи лако СССС хиљада коњаника; његови преци су од давнина били под влашћу Великога Кана, и био је младић од ХХ година. Али, рекао је овај Најан да неће више да буде под Великим Каном, већ да ће му одузети све земље153. Онда је Најан позвао Кајдуа154, који је био велики господар и нећак Великога Кана155, да крене с једне стране, а он ће кренути са друге да би му тако одузели земље и власт. И овај Кајду је рекао да му је то по вољи и да ће бити спреман за тренутак који уговоре. И знајте да је овај могао да поведе у бој читавих С хиљада коњаника. И тако вам кажем да су оба барона сакупила велики број коњаника и пешака да би напали Великога Кана. (77)156 А када је Велики Кан сазнао за то није се нимало уплашио, већ је, као мудар човек157, рекао да неће више носити круну нити владати земљом ако ову двојицу издајника не пошаље у смрт. И знајте да је овај Велики Кан опремо тајно сву војску за XXII дана, тако да нико није знао за његову одлуку. Имао је добрих CCCLX хиљада коњаника и добрих С хиљада пешака. И знајте да су сви ови људи били из његове куће158, и због тога их је окупио тако мало; а да је позвао све своје људе, толико би их било да се не би могло поверовати, али би то захтевало превише времена и не би остало у тајности. А ових CCCLX хиљада коњаника које је окупио били су само соколари и они што су га увек пратили. Када је Велики Кан опремио ову 151 Најан се побунио против Кублаја 1287. године, када га је Кублај победио и убио. Врло је могуће да је био хришћанин јер постоји натпис из 1325. који помиње тренутак када је „напустио истиниту Будину веру“ (в. Pelliot, Notes, 788–789). 152 У тосканском тексту недостаје део, па реченица нема носећи глагол; исто тако, у Ф, 6 се наглашава да је Најан био стриц Кублаја (заправо, рођак): Тако се деси да је један, по имену Најан, који је био стриц Кублај Кана, постао, као веома млад, господар и владар многих земаља и области. 153 У Ф, 7 Најан има тридесет, а не двадесет година. 154 Кајду, син Квашија, рођен око 1230, а умро 1301. Иако је заиста био у сукобу са тада владајућом династијом, он у ствари није учествовао у Најановој побуни. 155 Ф, 8 додаје: али се био побунио против њега и веома га је мрзео. 156 T (77): Ф LXXVIII 157 Ф, 1 наставља: велике снаге, припремио се са својим људима. 158 У Ф, 3 стоји да су осталих дванаест великих војски тада биле у освајању других земаља тако далеко да не би могао да их укључи на време у борбу.

војску, позвао је своје астрологе и упитао их да ли ће победити у борби, а они су одговорили да хоће и да ће убити своје непријатеље. Велики Кан је кренуо са својим људима и након ХХ дана је стигао у велику равницу где је Најано био са свим својим људима, којих је било ССС хиљада коњаника159. И стигли су једног јутра рано тако да Најан није ништа сазнао, јер је Велики Кан ишао таквим путевима да ниједна ухода није могла да му дојави, а да претходно не буде ухваћена. Када је Велики Кан стигао на бојно поље са својим људима, Најано је био у постељи са женом и увелико се с њом забављао, јер ју је много волео. (78)160 Почиње битка Када је свануло, Велики Кан се појавио изнад долине где је Најано боравио врло тајно161, јер није веровао да би се Велики Кан икада усудио да ту дође, па није чувао поље ни спреда, ни позади. Велики Кан је дошао на ово место и имао је покретну кулу коју су носила четири слона, где су били стегови, па су се јасно видели издалека. Његови људи су били распоређени у групама од ХХХ хиљада и у једном трену опколили су читаво поље. Сваки коњаник је имао по једног пешака с луком у руци на сапима коња162. Када је Најано видео Великога Кана с његовим људима, сви његови су се помели и дохватили оружја, и постројили се добро и у реду, и опремили се, тако да није дуго преостало до да се боре. Тада су се зачули многи инструменти и песма из свег грла; јер је обичај Тартара да све док се тимпан163 не чује, који свира вођ, неће никада кренути у бој, а док се чује, остали свирају многе друге инструменте и певају. Сада је песма и свирка тако гласна са свих страна, да је то право чудо. Када су се спремиле обе стране, велики тимпани су се зачули, и кренули су једни на друге и почели да се рањавају копљима и мачевима164. И Ф, 5: CCCC хиљада коњаника; али и у Т претходно 400.000. T (78): Ф LXXIX 161 Грешка у преводу, „тајно“ (segretamente“), наместо „не стрепећи“, Ф, 1. 162 Другачије Ф, 3: и са сваким човеком на коњу био је пешак иза, на сапима коња, с копљем у руци. 163 Од арапског „naqqara“, још у латинском „nachare“, тимпан, древна врста добоша; пошто на курдском nakera значи „шкољка седефа“, одатле итал. nacchera – седеф; данас кастањете. 164 Детаљније у Ф, 9: ... засвирали, нису више оклевали, већ су појурили једни ка другима с луковима, мачевима и оштрим копљима; али су пешаци имали самостреле и много друго оружје. Шта да вам кажем? 159

160

била је то веома сурова и опака борба, толико је стрела летело ваздухом да се ништа није могло видети, као када пада киша; коњаници су падали на земљу и са једне и са друге стране; и толика је била бука да се громови не би чули. И знајте да је Најано био крштен као хришћанин и да је у овој битки на свом барјаку носио Христов крст. И знајте да је то била најсуровија и најстрашнија битка која се икада у наше доба десила и у којој је толико људи погинуло165; и умрло је толико људи и са једне и са друге стране да би то било чудо за чудо за веровати. Трајала је од јутра све до после поднева, али је на крају поље остало Великоме Кану. Када су Најан и његови људи видели да не могу више да издрже, почели су да беже, али им то није ништа вредело, јер је и Најан заробљен и сви његови барони и људи су се предали Великоме Кану. (79)166 Како је Најан убијен Када је Велики Кан сазнао да је Најан заробљен, наредио је да буде убијен на следећи начин: да га ставе на ћилим и толико изударају рукама и моткама док не умре. И то је учинио јер није хтео да крв царске лозе завапи небесима167; а овај Најано је био из његовог рода168. Када је ова битка добијена, сви Најанови људи су се предали и заклели на верност Великоме Кану. Области су следеће: прва је Ћорча, друга Каули, трећа Барскол, /четврта/ Сингитинњи169. Када је Велики Кан победио, Сарацени и разни који су ту били170 почели су да се чуде Најановом крсту на барјаку и говорили су хришћанима: „Видите како је крст вашег бога помогао Најану и његовим људима?“ И толико су причали да је то сазнао Велики Кан и расрдио се на оне који су ружно говорили о хришћанима. И наредио је да се позову хришћани који су ту били и рекао им: „Ако ваш бог није помогао Најану, то је учинио с Ф, 12 наводи да су мртви били углавном коњаници. T (79): Ф LXXX 167 У Ф, 3: јер није желео да се царска крв проспе земљом, нити да га сунце и ваздух 165 166

виде. Већ је Фрејзер показао да су убиства без проливене крви била саставни део опште забране у Монгола да се пролива крв; познате су многа друга убиства историјских личности дављењем како се не би пролила крв; тај табу се односио и на жртвене животиње. 169 Чорча – име Јучена или Јурчена, тунгуског племена из североисточне Манџурије које је основало династију Ђин у северној Кини; Каули – ради се о Кореји, али је мало вероватно да је Најан владао Корејом; Барскол – област која се не може идентификовати, по облику имена могло би да се ради о регији која се граничи са Манџуријом, или пак о једном турском топониму, Barsköl; за последњу наведену област не постоје прихватљива решења. 170 Ф, 6, поред Сарацена, наводи и друге: Сарацени, идолопоклоници и Јевреји, и многи други који не верују у Бога. 168

правом, јер је Бог добар и чини само оно што је право. Најан је био неверан и издајник који се побунио против свога господара, и стога је Бог добро учинио што му није помогао“171. Хришћани су рекли да је он истину казао, да крст хоће само правду и да је добио што му је и следовало172. И ове речи о крсту разменише Велики Кан и хришћани. (80)173 Како се Велики Кан вратио у град Коблау Када је Велики Кан добио битку, као што сте чули, вратио се у велики град Коблау уз велико весеље и радост. И када је други краљ – по имену Кајду – чуо да је Најан поражен, није кренуо у рат против Великог Кана, већ се силно препао Великог Кана. Сада сте чули како је Велики Кан ишао у бој, иако је у свим другим приликама слао своје синове и бароне, али је овога пута хтео сам да иде, јер му се чинило да је прилика исувише важна. Сад оставимо ово и вратимо се причи о великим делима Великог Кана. Испричали смо од које је лозе и кога рода. Сада ћу вам рећи о даровима које је поделио баронима који су се добро понели у борби, и оно што је учинио онима што су били плашљиви и кукавице. Кажем вам да је храбрима дао да, ако су били господари С људи, постану господари М, и подарио им веома вредне сребрне посуде и заповедничке таблице; онима што заповедају четама од С сребрну таблицу, а онима који заповедају од М, златну или сребрну и златну174, а онима што заповедају четама од Х хиљада златну таблицу с лављом главом. Тежина ових таблица је таква да онај ко заповеда четама од С или М има таблицу која је тешка СХХ либри, а и она што има лављу главу исто толико175; друге су од сребра. На свим овим таблицама је исписана заповест, која овако гласи: „У име силног великог бога и велике милости која је дата нашем цару, нека је благословено име Великога Кана, а све оне који му не буду покорни нека снађе смрт и пошаст“176. И ови што поседују 171 Ф, 9: и вера у вашег бога добро је учинила, пошто није дала помоћ ономе што је противно праву; ако је нешто исправно, ваља да чини само добро. 172 Директни говор у Ф, 10: Узвишени господару – рече – ви истину говорите: јер вера вам неће учинити зло нити вас преварити као што је учинио Најан који је био издајник и неверан своме господару, и с правом је добио оно што је заслужио. 173 T (80): Ф LXXXI 174 У Ф, 7 заправо од злата, односно позлаћеног сребра. 175 Није тако у Ф, 8: оне што имају лављу главу, које се дају заповедницима војски од десет хиљада људи, тешке су 220 либри. 176 Ове таблице су одиста постојале, на кинеском p’ai-tzŭ. Углавном су биле на монголском, написане ујгурским писмом, почињале су уобичајеним формулама, од којих

таблице, имају и повеље о привилегијама где је написано све што имају да чине сагласно овлашћењима. И још вам кажем да онај што је на челу С хиљада људи или је господар велике опште војске, има таблицу која је тешка III стотине либри и има исписане речи које кажу оно што сам вам горе рекао, а испод таблице је извајан лав, а са друге стране налазе се сунце и месец. И још имају повеље о привилегијама за велике заповести и важне догађаје. А ови што имају ове племићке таблице имају заповест да сваки пут када јашу морају да носе на глави комад тканине који је знак њиховог великог господства, а сваки пут када седе, морају да седе у сребрним столицама. Овима још Велики Кан дарује једну таблицу на којој је урезан северни соко. Ове таблице дарује III великим баронима, како би имали моћ као и он сам; и могу да узму коња господара, као и друге када пожеле177. Сада оставимо ово и причаћу вам о томе како изгледа и какав је Велики Кан. (81)178 Како изгледа Велики Кан Велики Господар свих господара, који се зове Коблај Кан, лепе је висине, ни низак, ни висок, већ средње висине. Сразмерне је тежине; лепо је грађен у свим деловима тела; његово лице је бело и румено као ружа, очи црне и лепе, нос леп и добро извајан. Сада има IIII жене које су му праве супруге. И најстарији син од ове IIII жене по правилу ваља да постане господар царства након смрти својега оца. Оне се називају царицама и свака се зове својим именом; свака од ових жена има свој двор, и свака има III стотине девојака и имају многе пажеве и штитоноше179 и многе друге мушкарце и жене, тако да свака од ових жена има свој двор од X хиљада људи. Када пожели да легне са неком од њих, он је позове у своје одаје или понекад одлази у њене180.

једну М. Поло, у најдужем одломку у тексту који је превод с неког источњачког језика, врло верно доноси. 177 Мало опширније у Ф, 14: јер када жели да пошаље гласнике или друге може узети краљевог коња, ако жели; и пошто сам вам рекао о краљевим коњима ви знајте да може да узме и од свих других. 178 T (81): Ф LXXXII 179 Преводилац не разуме текст, реч је о 5 пажева евнуха, Ф, 5. 180 Кублај је, заправо, имао пет званичних жена, али је истина да су постојале четири покретне палате, јер су две царице биле заједно; по Рашиду ал-Дину, имао је дванаест синова.

Има и много пријатељица; и рећи ћу вам како: истина је да постоји племе Тартара које зову Унграк181, и они су много лепи и дражесни, и међу њима се изабере С најлепших девојака и одводе се Великоме Кану182. Чувају их жене у палати, он их ставља у постељу крај себе183 да би знао да ли добро дишу, да ли су невине и потпуно здраве. А оне што су лепе и добре по свему, почињу да служе господара онако како ћу вам испричати. Истина је да свака III дана и III ноћи, од ових девојака служе господара у одајама и постељи у свему што устреба, а господар чини с њима оно што пожели. Када се наврше III дана и III ноћи, долази других VI девојака, и тако целе године, VI по VI девојака. (82)184 О синовима Великога Кана Знајте такође да Велики Кан од своје IIII жене има XXII сина; најстарији се зове Чинги Кан185, и овај је ваљало да буде Велики Кан и господар читавога царства. Али се десило да је умро, и остао му је син по имену Темур186, и овај Темур ваља да буде /Велики/ Кан и господар, по праву, јер је он син најстаријега сина. И кажем вам да је он мудар и срчан, и то је доказао у више битака. И знајте да Велики Кан има XXV синова од својих пријатељица, и сваки је велики барон187. И још кажем да од XXII сина које је добио од своје IIII жене, VII су краљеви великих краљевстава, и сви владају својим краљевствима као мудри и храбри мужеви. И тако је право, јер су налик на оца: по храбрости и мудрости најбољег господара људи и војски међу свим владарима татарским. Сада сам вам испричао о Великоме Кану и његовим женама и њиховим синовима, а сада ћу вам казати какав је његов двор и како њиме влада.

181 Монголско племе (Qoŋgirat и Oŋgirat) које је имало ту привилегију да даје жену царевима (в. Pelliot, Notes, 869–870). 182 Избачено је да се то догађа сваке године, Ф, 7. 183 Другачије у франко-италијанском тексту, ставља их у постељу са женама које их чувају, Ф, 8. 184 T (82): Ф LXXXIII 185 Нема другог дела реченице из франко-италијанске верзије, Ф, 1: добио је име Чингис из љубави према врлом Чингис Кану. Реч је о другом Кублајевом сину који је живео од 1243. до 1286. 186 Унук Кублајев, рођен 1265, а умро 1307; одиста наследио Кублаја на престолу. 187 Ф, 4 додаје: врли су и вешти у оружју.

(83)188 О палати Великога Кана Знајте уистину да Велики Кан борави у главном граду – по имену Канбалу189 – III месеца годишње, односно у децембру, јануару и фебруару; и у овоме граду има своју велику палату и ја ћу вам испричати како је начињена. Палата је опасана квадратним зидом, чије су стране дуге миљу190, и на сваком углу ове палате налази се по једна веома лепа палата; и ту се држи све оруђе и оружје Великога Кана, односно лукови, тоболци, седла, узде, конопи, шатори и све оно што је потребно за војску и рат. И међу овим палатама има још IIII палате унутар опасаног простора, тако да овај зид иде око VIII палата, и све су препуне опреме, а у свакој се налази само једна врста191. И у овом зиду, на оној страни која гледа ка југу, има V капија, а у средини је веома велика капија која се никада не отвара нити затвара, осим када пролази Велики Кан, односно када улази и излази. Крај сваке стране ове капије налазе се две мале, куда улази сав остали свет; са друге стране зида налази се још једна велика коју користе сви остали. Унутар овог, налази се други зид који унаоколо има VIII палата, као и први, и исто су и направљене; и ту се налази опрема Великога Кана. На страни која гледа на југ има V капија, на осталима по једна. Усред овог зида налази се палата Великога Кана која је начињена овако како ћу вам испричати. Највећа је палата коју је икада ико видео: не постоји темељ, већ је читав под одигнут од земље Х педаља; строп је веома висок. Зидови сала и одаја су прекривени златом и сребром на којима су урезане лепе приче о витезовима и госпама и птицама и зверима и другим лепотама; и кров је тако направљен да се не може видети ништа друго до злато и сребро. Сала је толико дугачка и широка да у њој лако може да ручава VI хиљада људи, има толико одаја да је то право чудо192. Кров T (83): Ф LXXXIV Име града на турском (још Канблау, Кабалу, Кабрау), како и преводи М. Поло, значи „господарев град“, а то је будући Пекинг (Беиђинг). Након освајања 1215. град је био превише разорен и Монголи одлучују да га изместе и направе нови, 1267, назван Та-ту, где се, 1272, преместила и администрација. М. Поло о томе и говори, само што употребљава исти назив (Гарибалу), за разлику од франко-италијанске редакције где тачно стоји „Таиду“. 190 З Ф, 2 наставља се опис квадратног зида који опасује палату: знатно је дебео, висок десет корака, бео је и назубљен. 191 Ф, 5 наводи и пример: односно, у једној се налазе лукови и ништа друго; у наредној, седла и ништа друго; и тако се у свакој налази само једна врста. 192 Ф, 15 додаје: тако је велика и тако лепо начињена да нема икога на свету ко би могао да је боље уреди и начини. 188 189

је споља црвен, плав, зелен и свих других боја193, и тако је добро улаштен да сија као да је од кристала, па се из велике даљине види како бљешти палата; кров је веома чврст. Између првог и другог зида унутар њега о којима сам вам горе причао, налазе се лепи травњаци и дрвеће, и има много врста дивљих животиња, односно белих јелена, срндаћа, јелена лопатара, животиња које праве мошус, сурих веверица, хермелина и других лепих животиња. Цео врт је препун ових животиња, али нема их на путу којим људи улазе. У делу према северозападу налази се велико језеро где има много врста риба. И кажем вам да се велика река у њега улива и из њега излива; и ставили су многе врсте риба у ово језеро, и то помоћу гвоздених мрежа.194 И још вам кажем да су на северној страни, далеко од палате колико се може добацити стрелом, направили брдо које је високо добрих С корака, а широко једну миљу; то брдо је препуно дрвећа које никада, ни по каквом времену, не губи лишће, већ је увек зелено. И знајте да када кажу Великоме Кану да постоји неко лепо дрво, он га узме са све корењем и са много земље и посади га на оном брду; и ма колико велико било, он га пренесе на слоновима. И кажем вам да је прекрио цело брдо земљом лапизлацула која је сва зелена, тако да је на брду све зелено и због тога се зове Зелено брдо. На врху брда се налази палата сва зелена и веома велика, тако да је чудо гледати га, и нема никога којег не обузме радост када га погледа. И да би имао тај леп поглед начинио га је Велики Господар на своје задовољство и уживање. (84)195 Још о једној палати унуковој И још вам кажем да покрај ове палате постоји још једна, исто тако начињена, где борави унук Великога Кана који ће владати након њега, и то је Темур, син Чингија, најстаријег сина Великога Кана. И овај Темур који има да влада исто се држи као и његов предак, већ има своју златну булу и царски печат, али не врши власт све док му је деда жив. Пошто сам вам испричао о палатама, сада ћу вам казати о великом граду Канблау196, где се налазе ове палате и зашто је изграђен, и како је поред овога града био још један велики и леп, по имену Гарибалу, што на Ф, 16 каже још и „жут“. У Ф, 20 се додаје да су и од бакра. 195 T (84): Ф LXXXV 196 Ф, 5 каже Catai, али је можда реч о превиду преписивача и о промени за њега нове речи Taidu (Benedetto, App. I, стр. 76). 193 194

нашем језику значи „господарев град“. Пошто је Велики Кан помоћу астроломије197 видео да ће се овај град побунити и задати велику муку царству, наредио је да се поред онога изгради овај град усред којега пролази река. И наредио је да се људи из онога града преселе у овај други који је назван Канблау198. Овај град се простире на око XXIIII миље, односно VI миља на свакој страни, и у облику је квадрата, јер једна страна није дужа од друге. Овај град је опасан зидинама од земље и зидине су дебеле Х корака и високе ХХ, али нису тако дебеле горе као што су доле, јер се постепено стањују тако да су на врху дебеле III корака; и свуда су назубљене и беле. И има Х капија199, и на свакој капији је велика палата, тако да на свакој страни има III капије и V палата. И још на свакој страни овог зида има по једна велика палата где се налазе они који чувају град200. И знајте да су улице овог града тако праве да се с једне капије она друга201; и све су такве. У граду има много палата202; у средини се налази једна на чијем врху стоји веома велико звоно које увече одзвони III пута, што значи да нико после тога не може да иде градом без велике нужде, сем ако се жена порађа или је неко болестан203. Знајте да сваку капију чува М људи; и немојте мислити да се чувају из страха од других, већ из поштовања према господару који унутра борави, а и да лопови не би правили непочинства по граду. Сада сам вам испричао о граду; а сада ћу вам рећи какав је његов двор и о његовим великим делима, мислим на Великога Господара. (85)204 О чуварима Знајте да Великога Кана због његове узвишености чува XII хиљада коњаника који се зову Квезитани, што значи „коњаници одани господару“; и то није из страха. Међу ових XII хиљада коњаника, има IIII капетана, тако да сваки под собом има III хиљаде људи, од којих увек у палати борави једна група, њих III хиљаде; чувају га III дана и III ноћи, и ту једу и Реч у којој се спајају „астрономија“ и „астрологија“ (в. Bertolucci, стр. 129). Ф, 8: Taidu. 199 Ф, 10: XII капија. 200 Ф, 11: У тој палати постоји велика сала, где се налази оружје оних што чувају 197 198

град. 201 Мало другачије у Ф, 12: тако су праве и широке да се види са једне на другу страну; и тако су уређене да се свака капија види са оне друге. 202 Ф, 13: има веома лепих палата и веома лепих конака и веома лепих кућа. 203 Ф, 14 наставља: и они који иду морају да носе фењере. 204 T (85): Ф LXXXVI

спавају. Када се наврше три дана, ови одлазе, а други стижу и тако читаве године205. А када Велики Кан хоће да сазове двор, трпезе се постављају на следећи начин. Трпеза Великога Кана је виша од осталих; он седи на северу и окренут је лицем ка југу. Његова прва жена седи крај њега с леве стране, а са десне, нешто ниже, седе синови и унуци и рођаци царскога рода, тако да њихове главе допиру до ногу Великога Господара. И потом седају други барони још ниже, и тако исто и жене, кћери Великога Господара и /унуке/ и његове рођаке су ниже са леве стране; и још ниже од њих све друге жене барона; и свако зна своје место где има да седне по заповести Великога Кана. Трпезе су тако постављене да Велики Кан може да види свакога, а људи има јако много. И изван ове сале једе више од XL хиљада људи, јер долазе многи са даровима, а долазе из далеких крајева с необичним даровима; има и оних који су господари. И сви долазе онога дана када господар прославља венчање или сазива двор. Усред ове сале где Велики Господар за трпезу зове читав двор, налази се огромна посуда од финога злата у којој је вино као да је неко велико буре, а са сваке стране ове посуде стоје по две мале: из оне велике се вади вино, а из малих друга пића206. Има посуда пресвучених златом у које може да стане толико вина колико је довољно за осам људи, и на трпезама између два човека по једна; а и свако има златни пехар с дршком из којег пије207. И све ово посуђе је веома вредно; и знајте да Велики Господар има толико златних и сребрних посуда да у то не би могао да поверује онај ко то не би својим очима видео. И знајте да су они што пробају храну Великога Господара велики барони, и уста и нос обмотавају свиленим и златним тканинама да не би њихов дах отишао у храну и пиће господара. И када Велики Господар треба да штогод попије, сви инструменти засвирају, а има их много; то чине док му је пехар у руци: тада сви клекну, и барони и сви други, и показују велику покорност; тако се чини сваки пут када он пије. О храни да вам и не причам, али свако ваља да верује да је има у великом изобиљу; нити има барона нити витеза који не води своју жену да једе с другим женама. Када Велики Господар заврши с јелом и склони се трпеза, многи играчи и жонглери увесељавају све својим опсенарским и другим вештинама; потом сви одлазе у властите одаје. М. Поло тачно описује функционисање царске гарде подељене у четири чете од 3000 људи. 206 У Т се помињу четири мање посуде, а у Ф, 9–10 две: око ове посуде, са сваке стране, налази се по једна мања. Из оне велике сипа се вино, а друга пића која су ту из оних мањих. 207 Ф, 12–13 наставља: и тим пехаром узима вино из оне велике златне посуде. И тако и између две госпе стоји једна од оних великих посуда и два пехара, као и за мушкарце. 205

(86)208 О слављу поводом рођења209 Знајте да сви Тартари славе свој дан рођења. А Велики Кан се родио дана XXVIII септембра у понедељак210, и свако тога дана слави више но што слави било шта друго, сем краја године, као што ћу вам испричати. На дан свога рођења Велики Кан се облачи у тканине од кованог злата, и с њим се облачи XII хиљада барона и витезова у исту боју и на исти начин, али не у тако драгоцене тканине. И имају велике златне појасеве, а то им дарује Велики Кан. И кажем вам да има такве одеће на којој драго камење и бисери вреде више од Х хиљада византијских златника, а такве има много. И знајте да Велики Кан XIII пута годишње дарује богатом одеждом оних XII хиљада барона и све их одева у исту боју која је као и његова. И то не би могао да чини нити један други господар осим њега, нити да то задржи као обичај. (87)211 Овде се говори о слављу Знајте да на дан његовог рођења сви Тартари на свету и све области у којима се влада у његово име, тога дана праве велико славље, и свако му шаље дарове онако како приличи ономе ко дарује и како је уређено; и дарује га и онај ко жели неку власт. И Велики Господар има XII барона који дају власт таквима, како приличи. И овога дана сви различити људи212 моле своје богове да спасу њиховог господара и да му подаре дуг и срећан живот и здравље. И тако тога дана праве велико славље. Оставимо сада ово, и рећи ћу вам о другом слављу које приређују на крају године, а зове се бело славље.

T (86): Ф LXXXVII Наслов поглавља у Т био би потпуно нејасан (De la festa come nasce – о слављу како се рађа) да га нисмо интегрисали с много разуђенијим и јаснијим насловом у Ф, LXXXVII, Ci devise de la grant fest ke fait le Grant Kan de sa nativité (Прича се о великом слављу које Велики Кан приређује поводом свога рођења). 210 Грешка у преводу, треба „за месеца у септембру“, Ф, 2. По кинеском календару, Кублајев рођендан пада осмог месеца (половином септембра и половином октобра), пошто година почиње половином фебруара. 211 T (87): Ф LXXXVIII 212 Франко-италијански текст је аналитичнији и наводи „разне врсте људи“, Ф, 4: сви идолопоклоници и сви хришћани и сви Сарацени и све врсте људи. 208 209

(88)213 О белом празнику Истина је да они прослављају крај године крајем месеца фебруара; и Велики Кан и његови људи овако чине. Обичај је да се Велики Кан и сви његови поданици одену у белу одећу, и мушкарци и жене, ако могу да је набаве; и то чине јер им бела одећа изгледа као да доноси добро и срећу, и зато то чине на крају године да би цела наредна година била добра и радосна. И тога дана, ко влада неком земљом у његово име, дарује му велике дарове, колико је у његовој моћи, од злата, сребра, бисера и другога; и дарују једни другима беле ствари највише214; и то зато да би читаве године имали доста блага и радости и среће215. И још се овога дана Великоме Кану поклања више од С хиљада белих коња, лепих и вредних, и још више од V хиљада слонова потпуно прекривених тканином протканом златом и свилом216; и сваки носи ковчежић препун златних и сребрних посуда и другог што је потребно за то славље217. И сви пролазе испред господара; и то је нешто најлепше што се икада могло видети. И још вам кажем да у јутро на дан славља, пре но што трпезе буду постављене, сви краљеви, војводе, маркизи, грофови и барони и витезови, астрономи, соколари и многи други достојанственици и заповедници земаља, људи и војски, долазе у салу пред Великога Кана218. А они што не могу да стану унутра, стоје изван палате, на месту где господар може да их све добро види. И овако су поређани: прво су синови и унуци и они царскога рода; после краљеви; након тога војводе; потом сви по реду, како и приличи. Када свако седне на своје место, устане велики црквени достојанственик и гласно каже: „Поклоните се и клањајте се“. Чим то изговори, свима је чело већ на земљи и изговарају њихове молитве управљене господару: обожавају га као бога и то чине IIII пута. Потом долазе до олтара на којем се налази црвена плоча где је исписано име Великога Кана, T (88): Ф LXXXIX Ф, 4 каже: богате беле тканине. 215 Ф, 5 наставља: И још вам кажем да барони и витезови и сви једни другима поклањају беле ствари; и окупљају се и радују и славе; и то чине како би читава година била добра и срећна. 216 Ф, 7 објашњава да су тканине извезене: лепе тканине на којима су извезене животиње и птице. 217 Ф, 9 осим што говори о два ковчежића препуна блага за „овај бели двор“, помиње и камиле које исто то носе: И још стиже велики број камила такође прекривених тканинама, на које је натоварено све оно што је неопходно за славље. 218 Ф, 10 помиње, поред осталих, и лекаре. 213 214

и ту је и лепа кадионица и кандило, и каде ону плочу и олтар с великим поштовањем; потом се враћају на своје место. Када то учине, онда се дају дарови о којима сам вам причао, који су веома скупоцени; када се то сврши и када је Велики Кан све то видео, постављају се трпезе и седају да једу по реду како сам вам претходно казао219. Сада сам вам испричао о белом слављу за крај године. Сада ћу вам исприповедати о једном преплеменитом делу Великога Кана: наредио је да се изради одежда неким баронима који долазе на ово весеље. (89)220 О XII хиљада барона који долазе на славље, како их је оденуо Велики Кан Сад знајте да Велики Кан има XII хиљада барона који се зову Квезитан, што значи „најближи синови господара“221. Свакоме од њих поклања XIII хаљина, а свака се разликује по боји, и украшене су драгим камењем и бисерима и другим драгоценостима које су веома вредне. Свакоме још поклања и богати кожни појас са златном копчом, и дарује обућу од коњске или магареће коже222 проткану тананим сребрним нитима, која је много лепа и скупоцена. Они су тако украшени да су налик краљевима; и за свако од ових славља зна се коју одежду ваља оденути. И тако и Велики Господар има XIII хаљина сличних онима његових барона, по боји, али су племенитије и вредније223. Сада сам вам испричао о одежди коју Господар дарује својим баронима, која је толико вредна да се то речима не може исказати224; и све то чини Велики Кан да би његово славље било што узвишеније и лепше. И још ћу вам рећи за једно велико чудо: велики лав се доведе пред Великога Господара, и када види Великога Господара, легне испред њега

У Ф, 17–19 се понавља детаљније оно што је већ исприповедано у претходним поглављима и готово истим речима. 220 T (89): Ф XC 221 Грешка у преводу; нису „најближи“, већ „највернији“, Ф, 1. 222 Постоји посебна реч, camuto, од перс. Kimuxt, „кожа начињена од коже с леђа коња или магарца (...) реч није била ретка у трговачком речнику онога доба, будући да се налази camutum у једном ђеновљанском документу из 1289 (...), в. Pelliot, Notes, 156–157“, (Cardona, стр. 577). 223 Ф, 4 одаје: више су украшене; и сваки пут се одева слично својим баронима. 224 Ф, 5 нешто детаљније: Сада сам вам исприповедао o XIII хаљина које добијају XII хиљада барона од њиховог господара, што чини укупно CLVI хиљада, тако скупе и драгоцене одеће како сам вам испричао, а што вреди толико богатство да би се тешко могло избројати, а да и не помињемо појасеве и обућу, који такође блага вреде. 219

и показује да му је покоран и да га признаје за свог господара; а он је без икаквих ланаца и није ни на који начин везан, и то је велико чудо. Сада оставимо све ово, и казиваћу вам о великом лову који приређује Велики Господар, као што ћете чути. (90)225 О великом лову у који иде Велики Господар Знајте да је истина без трунке лажи да Велики Господар борави у граду Катаја III месеца годишње, односно у децембру, јануару и фебруару. Он је уредио да сви који су на XL дана226 од њега морају да иду у лов на дивљач и птице; и наредио је да му сви који владају људима и земљама све велике дивље звери227 – као што су дивље свиње, јелени, срндаћи, јелени лопатари и друге животиње – донесу, односно највећи део тих великих животиња. И тако лове сви ти људи које сам вам поменуо. Они који су на ХХХ дана шаљу му животиње, и има их много, и ваде им све изнутрице. А други што су на XL дана228 не шаљу месо229, већ уштављену кожу да би господар њоме справио оружје и опремио војске. Сада сам вам исприповедао о лову; а сада ћу вам испричати о зверима које држи Велики Кан. (91)230 О лавовима и другим зверима за лов Знајте, такође, да Велики Господар има доста леопарда и сви су добри за лов и за хватање животиња. Он има и велики број лавова231, и сви су обучени да хватају животиње и многи су добри за лов. Има више огромних лавова, још већих од оних из Вавилона: длака им је много лепа и лепе боје, јер су у шарама по дужини, црни и црвени и бели, и обучени су да хватају дивље свиње и дивље биволе и јелене и срндаће, медведе и дивље магарце и друге животиње. И кажем вам да је веома лепо гледати дивље животиње када их лав хвата; јер, када се иде у лов, носе их на колицима у кавезима, а с њима је и мали пас. Има много и орлова помоћу којих се хватају лисице и зечеви и јелени лопатари и срндаћи и вукови, али они

T (90): Ф XCI У Ф, 2: LX. 227 У списку Ф, 2 налазе се и медведи. 228 Опет у Ф, 4: LX. 229 Ф, 4 каже и зашто (зато што је веома дугачак пут). 230 T (91): Ф XCII 231 У Ф, 1 ради се о рисовима. 225 226

што лове вукове веома су велики и велике снаге да нема тако великог вука који би могао да утекне тим орловима, а да га не ухвате. Сада ћу вам испричати о великом броју добрих паса које поседује Велики Господар. (92)232 О двојици барона који управљају ловом Истина је да Велики Кан има два барона који су му браћа, један по имену Бајан, а други Миган: они се зову тинучи, односно „они који држе псе чуваре“233. Оба брата имају по X хиљада људи, и свих Х хиљада су одевени у једну боју, а других /Х хиљада/ у другу, односно у црвену и плаву, и сваки пут када иду у лов с Великим Господаром, носе ону одећу о којој сам вам причао. Од ових Х хиљада, добрих II хиљаде има барем једног великог пса, или два или више, тако да их има јако много. И када Велики Господар иде у лов, поведе са собом једног од браће са Х хиљада људи и са читавих V хиљада паса с једне стране, а са друге је други брат са својим људима и псима. И толико се удаље један од другога да обухвате простор од једног дана, па и више. Нема ниједне дивље животиње коју они не ухвате. Прелепо је видети овај лов и како то чине ови пси и ови ловци: и кажем вам да док Велики Господар са својим баронима лови птице, око њега ови пси лове медведе и свиње и јелене и друге звери и са једне и са друге стране, што је веома лепо гледати. Сада сам вам казао о лову с псима; сада ћу вам приповедати како Велики Господар лови друга III месеца. (93)234 Како Велики Господар иде у лов Када се наврши III месеца боравка у граду, што сам вам већ исприповедао, односно децембар, јануар и фебруар, онда Велики Господар крене T (92): Ф XCIII Ф, 2 каже ciunci. „Један кинески текст из 1366, Cho-kêng-lu говори и kuei-yu-ch’ih, ’они што брзо трче’, и прича како су се на тркама организованим једном годишње бирали најбржи. Kuei-ch’ih и kuei-yu-ch’ih представљају транскрипцију монголских термина güikči и güyükči, глаголских именица насталих од глагола güyü-, güi-, „трчати“. Реч, дакле, значи „тркачи“ (Cardona, стр. 738). Кублајев едикт из 1276. успоставља род kuei-ch’an, под командом Мингана (Полова верзија „Миган“), род који од 1284. постаје chün, „војска“, а од 1287. wei, одред царске страже. Превод који нуди М. Поло није тачан и ограничава задатак kueich’in на чуваре великих паса. Име „Бајан“ не постоји у историјским изворима, сем што на монголском Bayan значи „богат“. 234 T (93): Ф XCIV 232 233

одатле у месецу марту ка југу, све до Океана235 који је удаљен II дана. Води са собом барем Х хиљада соколара, и поведе V стотина северних соколова, и сивих и степских соколова у великом броју, и поведе и велики број јастребова да би ловио птице на обалама. И немојте мислити да их све држи заједно, једни су тамо, други амо, по С и по СС, мање или више; и они лове птице и највећи део /оних што ухвате/ дају господару. И кажем вам да када Велики Господар лови птице са својим соколовима и другим птицама, с њим је Х хиљада људи који су распоређени II по II и зову се тостаор236, што на нашем језику значи „човек који чува стражу“. А они су распоређени II по II, јер тако заузму велики простор; и сваки има кожну узицу и капицу237 и справе којима дозивају птице и држе их. И када Велики Господар нареди да се пусти нека птица, онај што је пушта не мора да иде за њом, јер они људи, о којима сам горе причао, који су распоређени II по II, тако их добро надгледају да не могу да оду ни на једну страну а да их не ухвате. А ако је птици потребна помоћ, одмах могу да јој је пруже. И све птице Великог Господара и других барона имају малу сребрну плочу на нози, где је исписано име онога чија је птица238. И тако се зна коме припада, када се ухвати, и враћа се њему; а ако се не зна чија је, носи се барону који се зове „буларгуђи“239, што значи „чувар пронађених ствари“. А оног који је ухватио птицу, ако је одмах не однесе том барону, држе лоповом; и тако се чини и са коњима и свим оним што се нађе. И онај барон их чува све док се не пронађе коме припадају; и свако ко нешто изгуби, одмах иде к том барону. И овај барон се увек налази на највишем месту у војсци са својом стегом како би га свако видео и како би се онај што је нешто изгубио одмах сетио када га види; и тако се готово ништа не губи. И када Велики Господар иде овим путем према мору, Океану, како сам вам испричао, може да види многе лепе призоре како се хватају животиње и птице; и нема на свету уживања које се може мерити с тим. И Велики Господар увек иде на IIII слона на којима је подигнута лепа одаја од дрвета, унутра прекривена тканинама од кованог злата, а споља лављом кожом. Велики Господар увек унутра држи XII северних соколова најбољих што има; и с њим је више барона који га забављају и праве му За М. Пола океан је властито име и увек додаје одредницу „море“. У Ф, 3 toscaor, чувар, стражар; о етимологији и фонетским променама в. Cardona, стр. 744 и Pelliot, стр. 859–60. 237 Мисли се на узицу којом су везани соколови и на капицу која им се држи на глави како не би видели све до тренутка док се не пусте у лов. 238 У Ф, 6: и име чувара. 239 Задужење о којем говори М. Поло познато је из других извора. 235 236

друштво. И када Велики Господар путује у овом кавезу, коњаници који јашу крај њега му кажу: „Господару, пролазе ждралови“, он отвори одају и узме једног од оних северних соколова и пусти га на ждралове; и само мали број их се спасе, а сви остали бивају уловљени. И за све то време Велики Господар је на постељи, и ово му је велика забава и весеље; а сви други јашу око господара. И знајте да нема ниједног господара на свету који толико може да ужива, нити који има моћ да толико ужива, нити је било, нити ће икада бити, како ја држим. Када је толико одмакао и када стигне на место које се зове Таркар Мондун240, ту разапиње своје шатри и шаторе – и његове деве и барона и пријатељица, којих укупно има више од Х хиљада – веома лепе и богате. И испричаћу вам како је начињен његов велики шатор. Шатор где је његов двор тако је велики да у њега лако стаје хиљаду витезова; и овај шатор има улаз на југу и у њему бораве барони и други. Има још један шатор који је повезан с овим, ка западу, у њему борави господар; и када жели да разговара с неким, зове га ту унутра. Иза велике сале налази се одаја у којој спава господар; још има других шатора, али они нису повезани с оним великим. Хоћу да знате да су поменуте II сале и одаја направљене овако као што ћу вам испричати. Свака сала има IIII стуба241 од дрвета врло лепе врсте: споља су прекривене лављим кожама242, тако да вода не може да продре, нити било шта друго са стране; изнутра су све од хермелина и самуровине, и то су она крзна која су најлепша и најдрагоценија и највреднија што постоје. Истина је да је добро крзно самуровине, колико је потребно да се направи одело за човека, вредно читавих II хиљаде византијских златника, док би оно обичније вредело око М, и Тартари га зову краљ крзна, и велико је попут куне белице. И од ове две врсте крзна с изрезаним украсима урађена је велика господарева сала, и тако су префињено украшена да је то чудо видети; и одаја где господар спава, која је поред ових сала, исто је тако начињена243. Ова III шатора су толико скупоцена да их краљ малог краљевства не би могао платити. Покрај ових, налазе се други шатори лепо уређени; и господареве пријатељице имају такође богате шаторе и шатре. И птице имају многе шаторе, и соколови; а најлепше имају северни соколови; и животиње имају шаторе у великом броју. И знајте да у овом табору има толико људи По поменутом кинеском извору, Yüan-shih, Кан је, 1281, 1282. i 1285. године, ловио у „шуми врба“, Liu-lin. Након лова 1281, Кублај је наредио да се ту изгради његова привремена резиденција и то је место на које мисли М. Поло. 241 Али у Ф, 20 три. 242 Ф, 20: веома лепим лављим кожама: јер су све шарене црне и беле и црвене. 243 Ф, 24 понавља опис и додаје: а конопци који држе сале и одају су од свиле. 240

да се у то једва може поверовати, да изгледа као највећи град што постоји, јер је издалека дошло много света; и држи ту све своје људе, и соколаре и друге званичнике, као да је на свом главном двору. И знајте да борави на овоме месту све до Ускрса. И за све то време само лови ждралове и лабудове и друге птице на обали244; и још сви остали који су с њим доносе му издалека уловљене птице и дивљач. За ово време се толико забавља да нико не би поверовао, јер је то њему најмилији посао и уживање више но што могу да изразе моје речи. И кажем вам да ниједан трговац, нити занатлија, нити сељак не може да држи сокола нити ловачког пса на простору од ХХХ дана од места где борави господар245; даље од тога, свако може да чини како му је воља. Још знајте да у свим крајевима где влада Велики Господар ниједан краљ, нити барон, нити ико други не може да хвата нити лови ни зечеве ни јелене лопатаре ни срндаће ни јелене нити било коју другу животињу која се пари од месеца марта до октобра; ко би противно учинио, био би добро кажњен. И кажем вам да се те заповести сви тако држе да зечеви и јелени лопатари и срндаћи и друге животиње које сам поменуо више пута дођу до људи, и нико их не дирне нити им науди. На тај начин борави Велики Господар на овоме месту све до Ускрса; потом крене са овога места и врати се истим оним путем у град Коблау, све ловећи птице и дивљач на велико уживање и радост. (94)246 Како Велики Кан сазива свој двор и слави Када стигне у главно место, у Кабалу, борави у својој главној палати III дана и не више. Сазива цео двор и приређује велике трпезе и велико славље, и врло се забавља са оним својим женама. И велико је чудо видети како Велики Господар слави у та три дана. И кажем вам да у том граду има обиље чета и људи, унутар и изван места, и знајте да има толико околних места, као и капија, односно XII веома великих. И нема никог ко би могао да изброји људе, јер има много више света у околним местима него у граду. И у тим местима одседају трговци и други који по својим пословима долазе у град247; и у њима исто има тако лепих палата као и у самоме граду. И знајте да се у граду не Ф, 32: на обали језера. Ф, 34 говори о XX дана. 246 T (94): Ф XCV 247 У Т недостаје део реченице из Ф, 3: који овде долазе у великом броју, и због господара и због тога што је град веома добра пијаца на коју трговци и други долазе из својих потреба. 244

245

сахрањује нико ко умре, већ га носе да га покопају изван околних места; а ако је идолопоклоник, спаљују га изван тих места. И још вам кажем да се у самоме граду ниједна блудница која својим телом чини зло за новац не усуђује да борави, већ су све у тим местима. И кажем вам да жена које греше за новац има ХХ хиљада, и кажем вам да су све потребне због обиља трговаца и туђинаца који увек долазе. Дакле, можете да видите да у Кабрау има толико људи, када блудница има онолико колико сам вам рекао. И знајте да је истина да у Канбалу стижу драгоценије и вредније ствари него у било који други град на свету, а то је све најдрагоценија роба која стиже из Индије – као што су драго камење и бисери и све друго – што се доноси овде; /и/ још сви и драгоцени и лепи предмети који се доносе из Катаја из свих других области. И то је због господара који ту борави и због госпи и барона и многих других, због двора господаревог. И најразличитија роба се продаје и купује; хоћу да знате да свакога дана у овај град стиже М кола натоварених свилом, јер се израђују многе фине тканине проткане златом и сребром. И они који живе на СС миља од овога града долазе да купују овде оно што им треба, тако да није чудо што долази толико робе. Сада ћу вам рећи о ковници и новцу који се прави у овом граду Канбалу; и показаћу вам како Велики Кан може још више да потроши и учини него што сам вам ја испричао. И у овој књизи ћу вам рећи како. (95)248 О новцу Великога Кана Истина је да се у овом граду Канбалу налази ковница Великог Господара; и тако је уређена да се може слободно рећи да Велики Кан савршено познаје алхемију, и то ћу вам одмах показати. Знајте да он прави онакав новац како ћу вам сада објаснити. Узме кору дрвета који се зове дуд – то је дрво чије лишће једу црви што праве свилу – и вади танку кору која се налази између оне тврде и стабла испод ње, и од те коре прави листове папира као од памука; и они су црни. Када су ти листови тако направљени, од њих прави још мање који вреде пола малог торнезела249, други вреде један торнезело, други као сребрни венеT (95): Ф XCVI „Пола малог торнезела“ преведено преко Ф, XCVI, 3, m(oiti)é de tornesel petit, иако у Т стоји “medaglia di tornesegli picculi”, што је Бендето (Benedetto, App. I, стр. 92) кориговао према Л, circa medium turonensem parvum, што је и у овом издању прихваћено (Ф, 3). Tornesello је венецијански новац од 0,724 грама сребра, искован као замена за tornese за којег је, пак, тешко дати вредности јер постоје многе варијације. 248 249

цијански грош250, други пола, други II гроша, V, X, а други један византијски златник, II, III251, и тако све до X златника. И сви ови листови папира имају печат Великог Господара и толико их је начинио да би читаво благо /света/ могао да плати. И када начини ове листове, плаћа све њима и троши их по свим областима и краљевствима и земљама које су под његовом влашћу; и нико се не усуђује да их одбије, јер би платио животом. И кажем вам да сви људи и све области које су у његовој власти овим новцем плаћају када тргују бисерима, златом, сребром, драгим камењем и уопште свим другим. И кажем вам да папир којим се плаћа десет византијских златника не тежи ни као један; и кажем вам да често трговци мењају овај новац за бисере и за злато и друге драгоцености252. И често се Великоме Господару доноси роба која вреди СССС хиљада византијских златника, а Велики Господар све плаћа тим папирима, а трговци их радо узимају, јер их троше по читавој земљи. И често Велики Кан изда проглас да сви који имају злато или сребро или бисере или драго камење или нешто друго драгоцено, одмах то однесу у ковницу Великог Господара, и он им то тим папирима плати; и толико тако добије од ове робе да је то право чудо253. Када се ком поцепа или искрњи неки од ових папира, одлази у ковницу Великог Господара и одмах му се промени и даје лепа и нова хартија, али он за њу даје III од С. И још знајте да ако неко хоће да прави сребрно посуђе или појасеве, одлази у ковницу Великога Господара и даје му се сребра Великога Господара колико хоће у вредности папира којима се плаћа. И то је разлог због којег Велики Господар мора да има више злата и сребра но било који други господар на свету; и кажем вам да сви други господари на свету немају толико богатства колико га има сам Велики Кан. Сада сам вам причао о папирном новцу254; а сада ћу вам говорити како се управља градом Канблау.

Сребрни новац од 2,178 грама. У Ф, 3 само: један византијски златник; а други III. 252 Недостаје реченица из Ф, 8–9, у којој се каже да Велики Кан успоставља комисију стручњака чији је задатак да процене драгоцене предмете и све што доносе трговци; када се утврди њихова вредност, роба се плаћа новчаницама о чијем се штампању пре говорило. 253 Реченица која недостаје, а коментарише претходну из Ф, 12: И на тај начин велики господар има све злато и сребро и драго камење из свих његових земаља. 254 Подаци које пружа М. Поло су углавном тачни. 250 251

(96)255 О XII барона који управљају свиме што припада Великоме Кану Знајте да Велики Господар уистину има XII веома великих барона с њим, и они управљају свим оним што је потребно за XXXIIII области, и казаћу вам како то чине и какви су им закони. Прво ћу вам рећи да тих XII барона бораве у палати унутар Канбалуа; веома је лепа и велика, и има много сала и просторија и њихових одаја. И свака област има једног судију и многе писаре у тој палати, и сваки је у својој засебној палати. И те судије и ти писари све чине што је потребно за ту област за коју су задужени; и то чине по наредби XII барона. И кажем вам да ових XII барона имају толику власт, како ћу вам рећи, да бирају све господаре области које сам вам горе поменуо. И када позову оне који им се чине најбољима, то кажу Великоме Господару, а он их потврђује и даје им такву златну таблицу каква доликује њиховом господству. И ових XII барона шаљу војску тамо где треба, и како, и колико и све друго, по вољи господаревој. И како вам кажем за ово, тако вам кажем и за све друго што овим областима треба. И то се зове врховни двор који је на двору Великога Господара, јер они имају велику моћ да учине добро коме желе256. Области вам нећу наводити поименце, јер ћу вам их описати редом у овој књизи; и испричаћу вам како Велики Господар шаље гласнике и како имају спремне коње. (97)257 Како из Канбалуа крећу многи гласници да би ишли у разне крајеве Знајте сада да из овога града уистину крећу многи гласници258, који иду у многе области: једни иду у једну, други у другу, и тако сви, јер свакоме је речено куда ваља да иде. И знајте када крену из Канбалуа ови гласници, свим путевима којима иду, након XXV миља наилазе на постају, а свака има огромну и лепу палату, где одседају гласници Великога Господара. И T (96): Ф XCVII Ф, 8–10: Ови се називају scieng, што значи врховни двор, јер је изнад њих само велики господар. Палата у којој бораве такође се зове scieng. И то је највиша власт која постоји на читавом двору великога господара: јер имају моћ да учине велико добро ономе коме желе. 257 T (97): Ф XCVIII 258 Текст наставља с грешком из наслова; у Ф XCVIII се говори о „путевима“. Суштински се ради о истом значењу, али с другачијим субјектима. Постају идентични када се и у Ф, 3 појаве „гласници“. 255 256

ту је и постеља прекривена свиленом тканином, и све друго што је потребно гласнику; и ако би наишао неки краљ, добро би био угошћен. И знајте да у овим постајама гласници Великога Господара нађу добрих IIII стотине коња које је Велики Господар одредио да стално ту бораве и буду спремни за гласнике, када иду некуда. И знајте да су ове постаје о којима сам вам причао на сваких XXV миља259; и оне су на главним путевима који воде у области о којима сам вам пре говорио. И свака од ових постаја је добро снабдевена коњима, од III до IIII стотине, за гласнике, како заповеде. И ту се и лепе палате како сам вам испричао горе, где одседају гласници, богато опремљене, као што сам вам пре казао. И на овај начин се иде по свим областима Великога Господара. И кад гласници путују по ненасељеним местима, Велики Кан је изградио ове постаје на већој удаљености, на XXXV или на XL миља.260 И на тај начин путују гласници Великога Господара по свим областима, и имају коначишта и коње спремне, као што сте чули, након сваког дана. И то је нешто највеће што је икада имао било који цар, нити би иједан човек на овоме свету то могао да има; јер знајте да је уистину више од СС хиљада коња намењено овим постајама само за ове гласнике. И палата има више од десет хиљада, које су тако опремљене богато како сам вам испричао; и то је тако чудесно и тако велике вредности да се не може описати, нити речима исказати. И још ћу вам рећи нешто лепо: истина је да између две постаје на сваке III миље постоји мало насеље, где има XL кућа с људима пешацима, који су такође гласници Великога Господара. И рећи ћу вам како они носе велики појас препун прапораца који се чују издалека. И ови гласници брзо трче и путују само III миље. А други који бораве на удаљености од III миље, када чују ове прапорце, који се добро чују издалека – а они су увек спремни – трче ка њему и узимају оно што он носи, и мали папир што им даје овај гласник; и крене у трк и иде тако III миље, и чини све оно што је учинио и онај први261. И кажем вам да Велики Господар добија вести захваљујући људима који трче један дан и једну ноћ ако долазе из краја удаљеног Х дана, два дана и две ноћи ако је удаљен ХХ дана; и тако ће за Х дана и Х ноћи имати вести из места удаљеног С дана. И кажем вам да некада ови људи господару за један дан донесу вести удаљене Х дана; и Ф, 6: XXV, или сваких XXX. Детаљније у Ф, 8: И када гласници иду по пустим местима, где не наилазе ни на куће, ни на конаке, велики господар је наредио да се начине постаје на свим овим пустим местима, и палате и све друго, као и у другим постајама, и снабдеју коњима и опремом; али, путује се више дана, јер су постаје направљене на XXXV миља, а неке и на више од XL. 261 Грешка у преводу у тосканској редакцији проузроковала је мешање једнине и множине. 259

260

Велики Господар од њих не узима никакав данак, већ им поклања коње и све оно што се налази у палатама постаја о којима сам вам казивао. И ово није никакав трошак за Великог Господара, јер градови који су око ових постаја дају коње и опремају их, тако да постаје опскрбљују они што су близу, и Велики Господар не улаже ништа, сем у оне прве262. И кажем вам да, када је нужно да гласник на коњу брзо оде да исприча Великоме Господару вести о неком крају који се побунио, или о неком барону или нечему другоме што је потребно Великоме Господару, он јаше добрих II стотине миља на дан, односно CCL миља; и показаћу вам како. Када гласници хоће да иду тако брзо и толико миља, имају таблицу северног сокола, што значи да желе да иду брзо. Ако су двојица, крећу из оног места где се налазе јашући два добра коња, одморна и брза; они увију главу и тело и крећу у велики трк, и долазе до друге постаје удаљене XXV миља; ту узимају два добра и свежа коња и њих јашу све док не дођу до друге постаје, и тако иду читав дан. И тако за један дан прелазе добрих CCL миља да би донели вести Великоме Господару, а када је нужно, прелазе и ССС. Сада пустимо ове гласнике263, и казаћу вам о великом добром делу које чини Велики Господар својим људима два пута годишње. (98)264 Како Велики Кан помаже својим људима када је гладна година Сада знајте још да Велики Господар уистину шаље гласнике по свим својим областима да би сазнао шта је са његовим људима, да ли им је слаба жетва, или због времена или због скакаваца, или друге пошасти. И ако дозна да је некога снашла ова невоља, он му не узима данак који мора да плати, већ му поклања од својега жита, да би имао шта да даје стоки и једе. И ово је нешто велико што може да учини господар.

262 Ф 17–19 детаљније објашњава како се добијају коњи за ове поштанске постаје: А о коњима о којима сам вам причао, којих у постајама за гласнике има толико, уистину желим да вам кажем да је велики господар овако то уредио: јер је рекао: „ко је близу ове постаје? Тај и тај град“ – и питао их је колико коња могу да одржавају за гласнике; одговорили су му С, и он је наредио да одвоје за ту постају С коња. Потом је питао све друге градове и утврђења колико могу коња да држе; и онолико колико могу, он им је наредио да намене постаји. И на тај начин су уређене све постаје, тако да ништа не даје велики господар, сем оним постајама које опскрбљује властитим коњима које су на пустим местима. 263 Опис функционисања поштанске службе који нуди М. Поло веома је тачан. 264 T (98): Ф, XCIX

То чини лети. Зими испитује да ли некоме страдају животиње, и чини слично.265. Тако Велики Господар помаже својим људима. Оставимо сада ово, и рећи ћу вам нешто друго. (99)266 О дрвећу Знајте да је уистину Велики Господар наредио да на свим главним путевима који постоје у његовом краљевству буде засађено дрвеће по стрминама крај пута и удаљено једно од другог два корака. И то да не би трговци и гласници и други погрешили пут када путују или иду по пустим крајевима; и тог дрвећа има толико да се може лако видети издалека. Сада сам вам причао о путевима; а сада ћу вам рећи о нечему другоме. (100)267 О вину268 Знајте још да у највећем делу Катаја пију неко вино о којем ћу вам сада говорити. Они праве напитак од пиринча с многим другим укусним зачинима, и тако га спреме да је боље за пиће од било којег другог вина. Прозирно је и лепо, а опија више од других вина зато што је веома топло. Сада оставимо ово и причаћу вам о камењу које гори као кора од дрвета.269 (101)270 О камењу које гори Истина је да у области Катаја постоји рудник црног камења који ваде из планине као када се нађе жица неког метала, а који гори као кора од дрвета и држи дуже ватру но дрво. И ако се увече стави у ватру, а добро се разгори, целе ноћи гори271. И по читавом крају Катаја не ложе ништа друго; имају доста дрва, али ово камење је јефтиније и тако уштеде доста дрвета. Јасније у Ф, 3: То чини лети; а зими тако чини онима који имају стоку. Ако види да је некоме угинула стока због неке пошасти, он им поклони нешто своје стоке и помогне им и те године им не узима данак. 266 T (99): Ф, C 267 T (100): Ф, CI 268 Од овог поглавља поново и текст у З верзији. 269 Након овог поглавља у З се јављају два, прво посвећено астролозима и пророцима града Камбалу, друго религији, обичајима и навикама Тартара. 270 T (101): Ф, CII 271 Ф, 2 додаје: па је затекну ујутру. 265

Сада ћу вам рећи шта чини Велики Господар како жито не би било прескупо. (102)272 Како Велики Кан одлаже жито да би помогао својим људима Знајте да Велики Кан, када има жита у изобиљу, направи многа спремишта за све врсте жита, за пшеницу, просо, мухар, јечам и пиринач, и тако га одржава да се не поквари; потом, када је велика глад, он га вади одатле. И држи га понекад III или IIII године, и даје га за трећи или четврти део од цене по којој се обично продаје273. И на тај начин не може бити велике немаштине; и то чини у свакој земљи где је господар. Сада оставимо ово; и рећи ћу вам о милостињи коју дели Велики Кан. (103)274 О милостињи Господаревој Сада ћу вам испричати како Велики Господар дели милостињу сиромашнима који су у Канбалуу. Свим сиромашним породицама у граду, са VI или VIII, или мало више, или мало мање душа275, а које немају шта да једу, даје пшеницу и друго жито; и то даје великом броју породица. И никоме се ко оде да га затражи не одриче Господарев хлеб; и знајте да свакога дана оде њих више од XXX хиљада, и ово чини читаве године. И то је велика доброта господара и због тога га народ обожава као бога. Сада оставимо град Канбалу и ући ћемо у Катај да бисмо испричали о свему великом што ту постоји.

T (102): Ф CIII Нешто другачије изречено у Ф, 3–4: једна мера се продаје за један златник, мислим на жито, а четири поклања. Ф наставља: И вади толико колико је довољно за све; да сваком колико треба. 274 Т (103): Ф CIV 275 Ф CIV, 2 неке VI, неке VIII, неке X, неке мање или више. 272 273

Успон и пад западњачке интервенције у Кини*

* Рад је припремљен 1942, за састанак Огранка пацифичке обале Америчког удружења историчара који се одржао у Дејвису, Калифорнија. Прочитан је пред Удружењем историчара јужне Калифорније, у Пасадени, 30. децембра, 1942. [уредник]276 Ерл Кренстон

Недавно одрицање влада Сједињених Држава и Велике Британије од екстериторијалности и осталих последњих остатака посебних привилегија у Кини обележава крај једновековне ере током које су политику интервенције у страним земљама западњачке силе испробавале, нашироко примењивале, испитивале, ограничиле и коначно напустиле. Чиниоци који су били у игри, познати и мање познати, сада изискују анализу и тумачење. Интервенција се обично дефинише као „покушај једне или више држава, чак и применом силе, да врше присилу над другом државом у њеним чисто државним радњама“. То, природно, може резултирати ратом, објављеним и необјављеним; у Кини су уследила оба могућа резултата. Интервенција у Кини била је заговарана по разним основама: да се спрече незаконите радње Кинеза, да се очувају права и привилегије, да се спроведу одредбе споразума, да се обезбеди закон и ред и да се сузбије грађански рат. Понекад није имала спољашње законско одобрење већ је била подстакнута искључиво жељом за добити. Често је обухватала здружено интернационално деловање. Увек је у Кини примена ауторитета страних влада ограничавала ауторитет саме кинеске владе. Све до пре нешто више од једног века то питање није било постављано. Азијати, Арапи, породица Поло, католички мисионари и други путници и посетиоци долазили су, одлазили па чак и служили разним династијама у Кини не покушавајући да захтевају од влада својих домовина да се умешају и контролишу. Под таквим околностима новооснована република Сједињених Америчких Држава започела је и одржавала трговину у почетку. Амерички пословни људи у Кини су 1819. одбили понуђену заштиту једне од поморских јединица своје земље. Групу кантонских директора 276

Преузето из “Pacific Historical Review“, vol 12, no.1, 1943, 23–32 стр.

Источноиндијске компаније, која је тражила да се пошаље флота у Кину како би наметнула веће поштовање достојанства западњачких трговаца и такође осигурала нове привилегије, 1832. су одбили и скинули с власти лондонски директори те компаније који су изјавили: Покушај да се силом одржи чисто трговински однос, као што имамо с Кином, био би с новчане тачке гледишта све само не ствар зараде, чак и кад би нам правда и хуманост дозволили да за тренутак озбиљно размотримо такав корак. Ми, уистину, не можемо ускратити Кини право које наша сопствена нација примењује како налази за сходно, било да забрањује, ограничава или подвргава одређеним законима и прописима своје трговинске послове с другим земљама. Кина се мора сматрати слободном да обавља своје послове, а да не одговара за то ниједној другој нацији.277 Убрзо потом, међутим, британска Источноиндијска компанија изгубила је монопол над британском трговином у Кини. Трговина је постала доступна свим поданицима краља Вилијама IV. Нови гласови у трговачком свету удружили су политичке, културолошке и дипломатске елементе захтевајући да странци употребе силу, ако је потребно, да би задобили повољнији положај у кинеском царству. Ова галама се појачала након неуспеха лорда Неипијера 1834. Случајна смрт од оријенталне болести овог наочитог изасланика, који је, упркос свôм свом недостатку разумевања кинеских институција и психологије, освојио срца британских и америчких заједница, подарила је том енглеском племићу круну мучеништва и оснажила порив за вечним уступцима. Ранији предлог да се пошаље „дипломатски Петручио“, ако треба и силом, у сам Беиђинг278 сада је стално одјекивао на усменим дискусијама и у штампи. Династија Манџу, тврдило се, мора бити приморана да послуша жеље Лондона и Вашингтона. Подршка овом ставу дошла је од једног закулисног чиниоца, нелегалне трговине опијумом. Oд 1700. Царски едикти су забранили увоз ове дроге из Јужне Азије, али током прве трећине деветнаестог века, кријумчарење путем страних бродова који су се врзмали пред кинеском обалом, постало је толико распрострањено да се трговински баланс пореметио на штету Кине и почело је да се извози сребро како би се покриле десетине хиљада сандука који су годишње улазили у Царство. Колико се може утврдити, само се једна западњачка увозна компанија уздржавала од трговине опијумом, Олифант и компанија, чији је високоморални челник био снажна подршка раним протестантским мисијама у Кини и покретачки дух када се брод „Морисон“ слао у Јапан 1837. У настојању да се то Парламентарни документи, 1831–1832, XXXI, „Писма Источноиндијске компаније Изабраном одбору за надзор утовара и истовара, 1832“, 8–9. 278 Кинеска ризница (Chinese Repository), VI (1833–1834), 353–374. 277

острвско царство отвори за трговину и јеванђеље. Током друге четвртине деветнаестог века у заједници странаца у Кини истицао се отмени енглески трговац који је помагао заслужним младићима и био поштован и од стране Кинеза и странаца због својих склоности, интелигенције и добродушне нарави. „У почетку је био морнарички хирург“, приметио је један од његових сарадника, „а његов брзи и лукави ум навео га је да рано запази да би се велико богатство могло зарадити у Кини од опијума.“279 Причало се да је згрнуо богатство од три милиона фунти. Угледна трговачка корпорација, која је такође управљала флотом бродова, овековечила је његово име до дана данашњег. Мисионари попут пустолова Карла Гицлафа, пруског порекла, на згражавање својих другара, са задовољством се може приметити, возили су се на бродовима који преносе опијум на својим путовањима дуж забрањених обала Кине и делили своје трактате и одржавали неформалне проповеди под заштитом истих оних морнара трговаца чији су исукани палоши такође штитили трговачке домаћине који су отишли на обалу, на истим тим малим баркама да дистрибуирају своју опаку робу.280 Није ни чудо што је, као што сваки учењак зна, кријумчарење наркотика био главни узор Опијумског рата од 1839. до 1842. Сада више није било помирљивог става директора Источноиндијске компаније из 1832. Монопол компаније је био окончан; агресивна влада је била на положају с Палмерстоном као министром спољних послова; појачање британске морнарице журило је ка Кини. Комесар Лин, најделотворнији милицајац задужен за прохибицију у династији Манџу, био је послат у Кантон да стане у крај кријумчарењу, што је моментално и урадио са запрепашћујућом темељитошћу која је окончана тек када су Британци прибегли рату. Док су се облаци нагомилавали, комесар је неке од свог особља послао кући др Питеру Паркеру, нашироко познатом америчком лекару мисионару, да поставе неколико питања у вези с тим да ли је владар Енглеске заиста жена и ако је тако, зар не жели да казни своје поданике што су донели опијум да трују Кинезе? Да ли ће Енглези стварно да поведу рат, и ако је тако под којим изговором? Како се Кина може припремити да се одбрани од напада?281 Др Паркер није сматрао да нарушава неутралност што признаје Викторијино постојање и ауторитет, али се пажљиво уздржавао од давања било каквих предлога који се тичу кинеске националне одбране. Роберт Сирс, уредник, Сликовна историја Кине и Индије (Pictoral History of China and India) (Њујорк, 1852), 347. 280 Рукопис писма Едвина Стивенса, Кантон, 2. јун 1835. У архиву Америчког одбора, библиотека Харвардске теолошке богословије, Кембриџ, Масачусетс, LXIV, бр. 206. 281 Рукопис писама Питера Паркера, Кантон, 24. јул 1839. и 13. април 1840. У архиву наведеном изнад, CXXX, бр. 121 и 125. 279

Попут својих сународника, лекар је нашао уточиште у критичном тренутку иза западњачких пушака и с надом ишчекивао британску победу која би требало да приушти западњацима дуго жељени већи приступ кинеском царству. Са Нанђиншким споразумом 1842. западњачка интервенција је очигледно постигла жељене добитке. Пет лука је отворено за боравак странаца, масивна одштета, коју су платили Кинези, покрила је не само трошкове рата већ и опијума који је запленио и уништио комесар Лин три године раније; Хонгконг је директно уступљен Британији и чинило се да је ново додељивање збиља надохват руке. Пишући неколико година након конфликта, капетан Артур Канингем, који је био ађутант једном од британских команданата у Кини током рата, рекао је о Хонгконгу: „Пало ми је на ум у то време, а околности су ми од тада то потврдиле, да никада више не треба да напустимо ово месташце; јер ма колико би се наша влада могла противити било каквом увећавању територије, чини се да је савршено потребно да поседујемо неки део земље, суседан континенту где треба наметнути наше законе... и који би у случају било каквих даљих тешкоћа могао да послужи као уточиште нашем бродовљу и као сигурно прибежиште нашим властима, све док не пристигне сила која би приморала кинеске власти да поштују законе цивилизованих нација.“282 Током немирних година које су уследиле после рата многи западњаци су наставили да врше притисак на Кинезе и да ограничавају деловање кинеског суверенитета. Стална напетост јавила се поводом питања која је заправо размера уступака које је дао споразум у Нанђингу и каснији споразуми. Често је страна заједница прибегавала сили да разреши проблеме. На пример, 1846, након што је избио неред у Кантону јер је неки Енглез преврнуо штанд продавца који му је сметао у брзом ходу и потом је напао штапом кинеске милицајце који су покушали да га позову на ред, руља Кинеза бацала је камење на стране фабрике, а разишла се тек када је група предвођена главним представницима британске и америчке владе јурнула из фабрике у збијеним редовима и тако делотворно отворила ватру на Кинезе да је неколицина њих изгубила живот.283 Мањина питомијих 282 Артур Канингем, Oпијумски рат: Сећања на службу у Кини (The opium War: Being Recollections of Service in China) (Филаделфија, 1845), 40. 283 Парламентарни документи, 1847, XL, „Документа која се односе на побуну у Кантону јула 1847. И на законски поступак покренут против г. Комптона, британског држављанина, због његовог учешћа у тој побуни“. Заслугама британске владе индивидуа која је довела до тог инцидента је званично укорена. Иако званичан извештај каже да су убијена три Кинеза, рукописи писма баптистичких, презбитеријанских и парохијских мисионара, садржали су процене које су ишле од шест или седам, до петнаест или деветнаест.

становника стране заједнице, међутим, живела је и кретала се по отвореним лукама ненаоружана и у складу са кинеским прописима и жељама; открили су да су се сусретали са мање проблема него њихови агресивнији замљаци. Већина је, ипак, наставила да врши притисак за добијање већих повластица. Око основног питања да ли Нанђиншки споразум дозвољава Британцима или не да живе унутар зидинама опасаног града Кантона или само изван његових капија, настала је деценија гложења и дипломатског препуцавања, што је чинило основни разлог за избијање новог рата 1856. Између Британаца и Француза, с једне стране, и Кинеза, с друге. Сукоби су започели око других техничких питања скоро одмах пошто је окончање Кримског рата дало слободу европским савезницима да преусмере своје трупе са Црног мора ка Далеком истоку. Кина је у међувремену толико ослабила због пораза у Опијумском рату и слома угледа и ауторитета династије Манџу да су је потресале бројне унутрашње револуције, првенствено устанак Таипинга, и епидемија пиратских пљачкања дуж њених обала. Западњаци, сами као и у групама, без разлике су се бавили обема врстама подухвата. Премда су се обазриво уздржавале од учествовања у Опијумском рату, Сједињене Државе су послале Кеилеба Кушинга да од Кине својим споразумом Вангсија из 1844. задобије трговинске и боравишне уступке сличне онима које су задобили Енглези применом силе. Кушинг, међутим, није осигурао острвску базу да избалансира Хонгконг; радије је изабрао да Американце који бораве било где у Кини стави под широко окриље екстериторијалности, што је ограничење које је одобрила Кина по први пут у овом споразуму и које је предодређено да номинално важи деведесет и осам година, све док га се нису добровољно одрекли 1942. године. Било је, међутим, поготову током бучне деценије педесетих година деветнаестог века, много Американаца који су упорно тражили од своје владе да заузме макар једно далекоисточно острво. Командант ескадре М.К. Пери, који је отворио Јапан за трговину са иностранством 1854, истицао се у овој групи, као и др Питер Паркер, који је од 1855. до 1857. служио као опуномоћеник владе Сједињених Држава за Кину. Потоње године писао је америчком министру спољних послова поводом препоручљивости припајања Формозе, тада кинеског острва, за којег је Паркер сматрао да поседује велико минерално и пољопривредно богатство. У случају да се успостави паробродска линија између Калифорније, Јапана и Кине, овај извор залиха угља биће од велике користи. Могуће је да то острво не може дуго да остане део кинеског царства; а у случају да се оно од царства одвоји политички, као што је то географски, очигледно је да треба да дође у посед Сједињених Држава, нарочито с обзиром на велики принцип баланса моћи. Велика Британија има Сингапур у 97

Индијском океану и Хонгконг у Кинеским морима, Ако је икада постојала држава која се отворила праведним одмаздама, то је Кина.284 Умеренија гледишта су превладавала у Вашингтону. Председник Бјукенен је ускоро заменио Паркера мање империјалистички настројеним Вилијамом Б. Ридом. У међувремену су Енглеска и Француска ступиле у рат против Кине који ће се наставити без прекида све до 1860. Поново су Сједињене Државе остале номинално неутралне, иако је наклоност Американаца који бораве у Кини изразито била на страни Европљана који су интервенисали. Амерички представници су охрабривали своје западњачке партнере годинама пре него што су сукоби и отпочели. Паркеров претходник, Роберт М. Меклејн, препоручио је „нову и можда агресивну политику као једино средство да се сачувају трговинске привилегије које сада поседују западњачке нације у Кини“. Предложио је да Сједињене Државе, Велика Британија и Француска блокирају ушћа четири битне кинеске реке.285 Паркер је заговарао сличну политику. Када је борба започела био је вољан да се Сједињене Државе прикључе ратовању на страни европских сила. Номинална неутралност Сједињених Држава није се разликовала од номиналне неутралности исте те владе према Немачкој током неформалног необјављеног „оружаног рата“ јесени 1941, само што су вашингтонске власти под председником Френклином Д. Рузвелтом пружиле много више охрабрења за позитивно деловање својих агената на пучини него што је Бјукененова влада пружила својим подређенима у Кини. С добрим разлогом је потврђено да су у рату од 1856. до 1860. Американци прекорачили границе неутралности у погледу следећег: (1) Mорнарица, да би осветила отварање ватре на мали чамац који је носио америчку заставу, угушила је непријатељску паљбу с граничних утврђења дуж речног прилаза Кантону, олакшавајући Британцима напад на тај град. Поводом овог инцидента владин опуномоћеник Паркер поднео је званичан извештај министру спољних послова Марсију: Начин на који су заповедници, њихови официри и људство измирили дуг је изнад сваке хвале, достојан људи и заставе чију су увреду и повреду били позвани да освете. Ово је први ударац који је икада задала наша морнарица у Кини и нанет је на начин осмишљен тако да осигура за њу важан углед у уму ове надмене владе.

35. конгрес, друго заседање, Извршни документ Сената 22, IX, 1208. Поверљиви допис из Макаоа, 10. март 1857. 285 Ибид, VIII, 290, 353. 284

Наши храбри официри и људство нису заборавили утицај који има ова прва демонстрација наше силе на будућност.286 (2) Tоком следећег напада на Кантон, амерички конзуларни службеник, носећи заставу своје земље, пратио је британске трупе у нападу на градске зидине. Америчке власти су касније порицале овај чин. (3) У најчувенијем случају од свих, амерички командант ескадре Тетнал, из разлога што „крв није вода“, пружио је подршку у морнарици Британцима када је битка у близини Тијенђина једном кренула у корист Кинеза. (4) Држављани разних страних земаља, укључујући и Сједињене Државе, пре као и за време англо-француског рата, интервенисали су да би потпомогли устанак Таипинга, и тако још више ослабили избезумљену кинеску владу. Захваљујући заузимању Кантона странци су силом освојили дуго прижељкивани приступ унутрашњости града опасаног зидинама. Један Американац је известио да је ушао у њега „безбрижан и чилог корака“.287 Британци су преузели Кантон и управљали њиме више од три године. Улицама су дати енглески називи. Али жељни освајачи, истовремено ратоборни и неутрални, дошли су до открића да њихов добитак није баш сасвим тријумфалан. Дуго забрањивани део града унутар зидина показао се инфериорним у односу на предграђа по питању удобности и привлачности боравишта. Јавна огорченост отежавала је западњацима да се баве било трговином било мисионарском активношћу у оквиру новостечених градских квартова. Није било безбедно излазити ноћу напоље осим у наоружаним групама. Заиста је оно што се добило агресијом почело да се претвара, како ће помоћник министра спољних послова, Касл, запазити седамдесет година касније, у „плодове Мртвог мора“. Изгледа да је постојао осећај општег олакшања када је Британија вратила пуну надлежност над Кантоном кинеским властима 1861, након завршетка рата. Споразуми из 1858. и 1860, наметнути Кини као последица рата, учинили су веће уступке странцима и још више ослабили суверенитет Кине. Овај рат је, надаље, допринео томе да Кина изгуби неколико пограничних територија. Руси, мајстори дипломатије када је Кина у питању, задобили су на мирнодопски начин, не прикључујући се сукобима, велике делове земље северно и источно од реке Амур, укључујући терен Владивостока. Почевши од 1862, Французи су мало-помало заузимали јужне регионе на Ибид, IX, 1021. Рукопис писма С.В. Бонија, Макао, 13. март, 1858. У архиву Америчког одбора, оп. цит., CCXXX, бр. 269. 286

287

које је Кина полагала нејасно право, који ће отада на крају оформити несрећну колонију француске Индокине. Два налета срећних околности задесила су династију Манџу. Снажна царица Циси постала је власт у позадини царског престола 1861. Истовремено је просвећени Енсон Берлингем, први званични представник Сједињених Држава у Кини, служио као усамљени глас који се чуо у пророчанском али скоро узалудном напору да задобије једнак и достојанствен третман за Кину. Он јесте, у најмању руку, потпомогао праксу међународне сарадње на Далеком истоку. Кина је, међутим, и даље требало да истрпи још две генерације западњачке интервенције. После убиства мајора Маргарија у близини садашњег Бурманског пута, Британија је 1876. наметнула Чифу конвенцију, која је дала концесију далеко од места на ком је несрећни мајор погинуо. Јапан је опонашао и превазишао своје западњачке учитеље. Признао је независност Кореје и касније поразио Кину у рату 1894–1895. Европске силе су ограничиле добитке Јапана, али су ускоро сами ограничили суверенитет Кине сопственим нападима за концесије 1897–1898, која је протекла скоро без крви. С интересовањем бележимо допис који је немачки цар послао руском цару, када је овај други обележавао сферу свог утицаја. Молим Вас да примите моје честитке поводом доласка Вашег ескадрона у Порт Артур. Русију и Немачку на улазу у Жуто море можемо посматрати као да их представљају свети Ђорђе и свети Михаило, који штите свети крст на Далеком истоку и чувају капије азијског континента. Желим Вам да будете способни да у потпуности остварите планове које сте ми често откривали, моја наклоност и помоћ неће изостати у случају потребе. Вили288 У том тренутку су Сједињене Државе, након одбијања да заузму положај на било којем кинеском острву четрдесет година раније, изненада постале сила на Далеком истоку. Добиле су Филипине и Гуам од Шпаније, а другим средствима су en route покупили острва Вејк и Хавајски архипелаг. Ново инсистирање на Отвореним вратима уследило је као нешто што се само по себи разуме. Та политика није спречила америчко учествовање у интервенцији у Кини; заправо је утрла пут баш таквој интервенцији против Боксерског покрета и индиректно против владајуће династије у међународном подухвату из 1900. Боље кооперативно интервенисати и спречити, сматрао је ујка Сем, него држати се по страни док други за288

Die Grosse Politik (Берлин, 1922–1927), XIV, бр. 3739. Документ од 19. децембра

1897.

100

једничким снагама пустоше Кину. Будите сигурни да је изгреда било напретек, довољно, како је министар спољних послова Џон Хеј приватно приметио, „да се смучи једном Зулуу“. Далековиди сер Роберт Харт, скоро пола века генерални инспектор кинеске царине, 1901. јавно је заговарао укидање екстериторијалности као главну притужбу, што је становиште коме је био наклоњен још од 1876. Али екстериторијалност се задржала, док је у Боксерском протоколу из 1901. Кина поднела даље губитке због стране интервенције. Покајничке Сједињене Државе ускоро су почеле да враћају неки део своје одштете, одвајајући вишак милиона за унапређивање образовања кинеске омладине. Изгледало је да је Русија претила Кини након што је побуна Боксера угушена. Јапан је искористио ту ситуацију да се бори против Русије и победи је, тиме постајући сам главна потенцијална претња Кини. Припојио је Кореју у опробаном западњачком стилу. Током Првог светског рата изнео је Двадесет и један захтев. Сједињене Државе, сада мало узнемирене и с већим призвуком морала, успротивиле су се; није стављен нагласак на те захтеве у том тренутку. Млада Република Кина ушла је у Светски рат касно, 1917. године, очекујући да ће као једна од савезница победника повратити своје изгубљене привилегије, али тријумф савезника донео је Кини само разочарање. У време Вашингтонске конференције 1922. чинило се да боље пролази, тако што је Споразум девет сила загарантовао њен суверенитет и територијални интегритет, као и посредством Јапановог истовременог обнављања права у Шандунгу. Многи странци су, међутим, ускоро почели да сумњају да је успон Националистичког покрета Чанг Каишека радикалан, па чак и комунистички. Поново и врло претеће од 1925. до 1927. опасност од западњачке интервенције надвила се последњи пут над Кином. Више од четрнаест десетина страних ратних бродова скупило се у кинеским водама; чинило се да сваког тренутка може да уследи напад на неку тачку као што је Ханкоу или Нанђинг. Тада су Сједињене Државе и Велика Британија одлучиле да не интервенишу, већ да имају поверење и сарађују с генералом Чангом. Напета атмосфера је моментално нестала; комунистички саветници су избачени; Кина је задобила царинску аутономију. Односи између Кинеза и западњака постали су пријатељски, чак срдачни. Измењена политика, која је стварно била повратак на помирљиву политику од пре више векова, потпуно је ступила на снагу; чинило се да се ближе бољи дани. Као у Латинској Америци у исто време, добра политика са суседима се чак може исплатити, тамо где су сила и застрашивање оманули. Јапан је у међувремену пошао другим путем. Закаснело идући путем који су његови стари учитељи управо напустили, агресивно је интервенисао у различитим фазама после 1931. Запад је био забринут, али скоро 101

деценију су Сједињене Државе лицем показивале негодовање, док су руком испоручивале старо гвожђе и нафту. Онда се Јапан, годинама после његове окупације већег дела источне Кине, преселио у колонију Индокине патетичне Вишијевске Француске и запретио британској Малаји и холандским Западноиндијским острвима. Сједињене Државе су повећале економски притисак. Озбиљни дипломатски преговори су уследили, Курусу је долетео преко океана. Министар Хал је 26. новембра 1941. године, њему и његовом колеги уручио дипоматску ноту тражећи да се Јапан придружи Сједињеним Државама и прихвати, између осталог: „(1) Принцип ненарушивости територијалног интегритета и суверенитета сваке поједине нације“ и „(2) Принцип немешања у унутрашње послове других земаља“. Надаље, тражили су од Јапана да пристане да „повуче све војне, морнаричке, ваздухопловне и полицијске снаге из Кине и Индокине“ и да почне да се одриче екстериторијалности и других уступака. Јапан је последњих месеци указао на то да га је америчка нота, у којој се тражило да се одрекне онога што није био вољан да уступи, довела до закључка да мора прибећи рату. Његов одговор, у виду бомби бачених на Перл Харбор, претходио је формалном дипломатском одбијању које су његови представници уручили министру Халу оне историјске недеље 7. децембра 1941. Сједињене Државе, на тај начин гурнуте у рат који нису тражиле, умешане су због моралног питања. То питање је било запажено 1941, када је било врло горуће. У мањој мери то морално питање било је присутно све време, 1839, 1856, 1900. и 1915, 1913. и 1937. Само неколико далековидих особа је тих година увидело вредности и импликације. Да су прошле генерације разумеле оно што интелигентне особе данас прихватају као баналну истину, америчке снаге не би морале да погину на „Аризони“, Батану или Гвадалканалу. Накнадно виђење ствари је, међутим, увек јасније него привиђање. Постојао је, на пример, онај капетан који је писао о Хонгконгу пре једног века: „Не би требало никада да напустимо ово месташце“. Није схватио једине трајне основе по којима се таква места задобијају и задржавају. Уједињене нације и даље живе суочене с проблемима Индије, Јаве и Северне Африке. Лекције историје пружају човечанству материјал за расуђивање, као и средство за његову креативну регенерацију. Ерл Кренстон

Редландски универзитет

102

III СУСРЕТАњА: КИНА – СРБИЈА

На хаљини извежени зелени лотосови златних листова. Време је исто као и пре; облачим исте старе хаљине, само ја нисам више као некада. Ли Ћингџао

Дневник са пута по Кини

Иво Андрић289 [Приредила Биљана Ђорђевић] У Архиву Српске академије наука и уметности, у Личном фонду Иве Андрића под бројем ИА 937, чува се фасцикла са насловом Dosije: Materijali sa puta Jugoslovenske delegacije po Kini 1956. Досије садржи следећа документа: дактилотекст Белешке о организовању пута (у два примерка на 2 листа); дактилотекст на српскохрватском и енглеском и концепт Говора Иве Андрића на свечаној академији у Пекингу 19. октобра 1956. године (8 листова); кинеске новине у којима је објављен чланак о свечаној академији (2 листа); дактилотекст на кинеском и енглеском пописа страних гостију (вероватно на свечаној академији) (2 листа); рукопис белешке Иве Андрића превода кинеских фраза на француски (1 лист); програми Опере у Шангају и Пекингу 7. и 8. октобра 1956. са белешком (5+13 листова); дактилотекст на француском сценарија за комад Новогодишња жртва (3 листа); позивница на кинеском са ковертом (2 листа); брошура Водича ПТТ Пекинг, на кинеском и руском (9+1 листова); „План парка И-Хо-Јуан који је подигла царица Изи са Андрићевом белешком на маргини“ (1 лист); каталог UNESCO-a, „Deux mille ans de peinture chinoise“ (16 листова); Водич „Clair de Chine“ са белешком Иве Андрића (6 листова); концепт и дактилотекст Извештаја Комисији за културне везе са иностранством о тронедељном боравку југословенске делегације у Кини 1956. у два примерка (15 листова) и нотес црних корица са рукописом Дневника са пута по Кини, 1956 (62 листа). У овом броју Свезака доносимо приређени текст необјављеног рукописа Дневника са пута по Кини, Белешку о организовању пута, Говор Иве Андрића на свечаној академији у Пекингу и Извештај Комисији за културне везе са иностранством. Остали пратећи материјали, као што су програми, исечци из новина, водичи, планови и именици, послужили су Пре педесет година (1961), Иво Андрић је примио Нобелову награду за књижевност, уз образложење да му се она додељује „за епску снагу“ којом је „обликовао мотиве и судбине из историје своје земље“. У 2012. години обележавамо 120 година од његовог рођења. Ово су довољни разлози да његове забелешке са пута по Кини, онако како их је приредила Биљана Ђорђевић, објавимо у овом броју Алманаха Института Конфуције. (напомена приређивача) 289

105

за расветљавање контекста путовања. Такву одлуку приређивач је донела како текст путописа не би био оптерећен документима који нису Андрићеви текстови. Приликом приређивања наведеног рукописа, приређивач је користила и његов дактилотекст који је сачинила Вера Стојић под насловом „Дневник са пута по Кини“, покушавши да га после Андрићеве смрти приреди. Он се чува у Архиву Задужбине Иве Андрића, под редним бројем 57. Поступак приређивача: Опис Бележнице. Нотес црних корица је димензија 9,5x13,5 цм и има укупно 62 истргнута листа са квадратићима, од којих је један предлист. У Нотесу је сачуван и мали бели папир димензија 4x9 цм, који није саставни део бележнице. Андрић је писао обичном и хемијском оловком и пенкалом. Пагинација. Нотес има двоструку пагинацију: у Архиву САНУ пагинирани су сви листови, при чему је број листа наведен у горњем левом углу; додатну пагинацију урадила је и блиска сарадница Иве Андрића, Вера Стојић, која је прекуцала текст путописа поштујући Андрићеве назнаке за убацивање делова текста, тако да је дактилокопија заправо текст путописа друкчијег распореда у односу на оригиналан рукопис. Приређивач је као стандард поставила пагинацију Вере Стојић која није нумерисала све листове, а неке листове, како би их повезала у целину са смислом, обележавала је истим бројем као претходни лист, додајући при том индекс а. Редослед. Важно је истаћи да листови Дневника у прилогу нису увек навођени један за другим, јер је приређивач настојала да, што је више могуће, повеже белешке у целину са смислом. Тај начин се наметнуо, јер се белешка једне одређене тематике не наставља нужно на следећем листу, већ би аутор прекинуо започети запис како би забележио неку, у том тренутку, актуелну или важну информацију, састанак, дневни догађај, имена личности са којима се сусрео, подсетник, распоред догађања, итд. па тек на другом, трећем или четвртом листу наставио започети запис. Уведени знаци. Угласте заграде приређивач је увела за све коментаре којима се описују додатне Андрићеве интервенције на тексту, или интервенције Вере Стојић, и то за: – прецртане делове текста; – убачен текст; – уоквирене делове текста; – повезивање текста; 106

– исправке Андрићевих случајних грешака; – интервенције и записе Вере Стојић; – уписивање напомена. Писмо. У потпуности су поштована писма којима је Андрић писао. У неким белешкама постоји мешање ћирилице и латинице, али је то све оправдано жанром и начином писања текста. Приређивач је такав манир задржала, не исправљајући га додатно, како текст не би био оптерећен сувишним напоменама и како би задржао аутентичност Андрићевог аутографа. Правопис. У потпуности је поштован Андрићев правопис, што значи да нису вршене исправке речи које је писац писао према старом правопису, као: авијон уместо авион, историски уместо историјски, индустриски уместо индустријски, претставници уместо представници, претседник уместо председник, постизава уместо постиже, никог не смета уместо ником не смета, употребу заменице коме уместо којем, стављање тачке иза редног броја и омашком изостављање иза основног, итд. Када је реч о писању великог и малог слова, приређивач је такође због аутентичности рукописа задржала писање присвојног придева великим словом у синтагмама као нпр: Кин. писца. Треба имати у виду да је аутор брзо бележио догађаје и да је у том смислу и правио грешке омашком. Контекст. Пред полазак у Кину као један од два члана Делегације Савеза књижевника Југославије, Андрић је забележио следеће: „Savez književnika Jugoslavije odazvao se sa zadovoljstvom pozivu Komisije za kulturne veze sa inostranstvom da izvrši izmenu književnika sa Narodnom Republikom Kinom. Ta izmena spada među prve dodire na kulturnom planu sa tom velikom socijalističkom zemljom. Kao prvi, ovaj dodir mora nužno biti kratak, pa i površan, ali mi verujemo da on označava samo početak jedne šire saradnje i na književnom području. Verovatno još u toku ove godine naši će književnici sa zadovoljstvom primiti kineske književnike koji će doći da upoznaju Jugoslaviju. Polazimo na put u zemlju o kojoj znamo vrlo malo, ali krećemo sa živim interesovanjem za današnju Kinu, za njenu bogatu prošlost i njenu veliku sadašnjicu.“1 Делегација писаца Савеза књижевника Југославије 24. септембра 1956. године присуствовала је обележавању двадесетогодишњице од смрти зачетника модерне кинеске књижевности, Лу Сина.2 На путу до Пекинга, Андрић је са својим колегама писцима, амбасадором и другим представницима Амбасаде Југославије у Москви, провео шест дана у Русији, када је посетио најзначајније знаменитости главног града Совјетског Савеза, као 107

и Свесавезни пољопривредни сајам. Том приликом срео се и са представницима совјетских писаца: Иљом Ерембургом, Валентином Катајевим и Идом Литваковом. Преко Казана, Свердловска, Омска, Новосибирска и Краснојарска, Делегација се упутила за Пекинг где је, после узбудљивог лета преко Бајкалског језера, стигла 1. октобра. Та посета била је значајна јер је представљала први долазак представника културе Југославије. Андрић је у Дневнику навео да је једини долазак Југословена Кини био синдикалног карактера. Андрић је забележио да је посета била планирана на следећи начин: првих пет дана Делегација је боравила у Пекингу, десет дана путовала је по Кини, а 16. октобра вратила се поново у Пекинг на свечану академију поводом обележавања годишњице смрти познатог кинеског књижевника. Андрић је обишао знаменитости Пекинга, царско „књигохранилиште“, Народну библиотеку, Пекиншку оперу, где је два пута присуствовао представама; прошетао се појединим градским четвртима и базарима; пробао кинеске специјалитете у неким ресторанима. Такође, Делегација је била представљена председнику Кине, Мао Це Тунгу, а ручак јој је био приређен код министра за културу, којем је присуствовао и председник Савеза књижевника Кине, иначе министар пропаганде. Од Пекинга до Шангаја Андрић је путовао народном железницом. Прошавши кроз провинцију Шантунг, писац је неко време боравио у Шангају, као гост Шангајског удружења писаца, када је обишао најзначајније историјске споменике и музеје у том граду, међу којима и кућу у којој је Лу Син умро. Делегација је присуствовала и манифестацији поводом дочека индонежанског председника Сукарна. Из Шангаја је кренула ка Ханчеу и Шаосингу, родно место Лу Сина, где су се сусрели и са Лу Синовом женом. После Шаосинга, Делегација се упутила у Кантон, где је такође била гост тамошњег Удружења књижевника, којом приликом је видела школу „сељачког покрета“ у којој је предавао Мао Це Тунг и Универзитет Сунјатсен. Према договореној путној агенди, Делегација се 16. октобра вратила у Пекинг где је њен представник, и дугогодишњи председник Савеза књижевника Југославије, Иво Андрић, говорио трећи по реду. У Нотесу је исписан и концепт Андрићевог говора на свечаности. У овом прилогу доносимо и коначну верзију говора којим се Андрић обратио домаћинима на свечаној академији: „Drugovi, prijatelji! Za ovih nekoliko dana otkako putujemo po Kini mnogo sam puta zažalio što me od ovog velikog naroda i njegove kulture deli teško savladljiva prepreka jezika i što sam prisiljen da se sa ljudima ove zemlje sporazumevam preko tumača. Mnogo sam puta, kažem, zažalio na to, ali nikad kao u ovom trenutku. 108

Ali kad je već tako, dozvolite mi da Vam kratko i jednostavno isporučim [уметнуто: tople] pozdrave književnika Jugoslavije. Jugoslovenska delegacija imala je ovih dana priliku da proputuje jedan deo vaše prostrane zemlje, i to upravo onaj [уметнуто: deo] koji je bio glavno poprište Lu Hsinova3 života i rada. Od starinskog doma u kom se rodio, u [прецртано: Sin Sangu изнад написано: Šaosinu], i škole u kojoj je učio, pa do skromne kuće u Šangaju u kojoj je, pre dvadeset godina, umro. Te kratke posete nisu, naravno, dovoljne da bi se prodrlo u suštinu Lu Hsinovog dela, ali mismo [знаком за раздвајање исправљена грешка] tom prilikom mogli [уметнуто: da osetimo] bar jedno, a to je: kako duboke korene ima njegovo delo u narodu, i kako velik uticaj vrši ono na taj narod. I mi smo srećni što se danas možemo pridružiti ovoj vašoj velikoj svečanosti i tako odati poštu uspomeni vašeg velikog pisca i izraziti svoje divljenje za njegovu borbu i njegovo književno delo. [дуга црта] Ali ja neću govoriti o tom delu o kom su drugi ovde kazali sve što treba, i to mnogo bolje i rečitije nego što bih to mogao ja učiniti. Hteo bih samo u ovoj svečanoj prilici da u ime jugoslovenske delegacije izrazim našu želju da naši ljudi [уметнуто: u Jugoslaviji] što bolje upoznaju kulturu vaše zemlje, kako njeno veliko kulturno nasledje tako i njena zavidna dela sadašnjice, jer socijalističko uredjenje vaše zemlje, o tom smo se uverili, omogućuje u velikoj meri stvaranje takvih dela i otvara bogate perspektive. Isto tako naša je želja da mi Vas upoznamo sa težnjama i ostvarenjima naše zemlje na području kulture. Neka ova svečanost, posvećena uspomeni velikog revolucionarnog borca i književnika Lu Hsina, na kojoj naša delegacija pretstavlja sve književnike Jugoslavije, bude nov podsticaj za dalji i sveveći [знаком за раздвајање исправљена грешка] razvitak kulturne saradnje izmedju Kine i Jugoslavije i neka ta saradnja bude plodna i korisna po obe naše zemlje u razvitku njihovih kultura, u njihovoj izgradnji socijalizma.“4 Представници југословенских писаца, Иво Андрић и љубљански књижевник Филип Кумбатовић, 22. октобра упутили су се ка Совјетском Савезу, а 29. октобра видели су обрисе Београда. Из рукописа који наводимо у овом прилогу може се закључити да су путовање и боравак у Кини, а нарочито њени градови, људи, предели и обичаји, оставили необично упечатљиве и несвакидашње утиске на Андрића, које је настојао да брзо прибележи како би успео да сачува сву њихову свежину и снагу. Са собом је носио мали нотес који је могао да држи у џепу како би му увек био при руци. Судећи по природи записа, Андрић је настојао да зароби тренутак, у извесном смислу да направи писану фотографију, тако да неке белешке и изгледају као описане фотографије. У 109

том смислу прецизно је описивао лица, пределе, градове, необичне облике, форме, боје и звуке, чак и укусе јела које је пробао. Разумљиво је да је бележио песме и њихове преводе, легенде, анегдоте и топониме, укратко препричавао садржај опера које је слушао, цртао крокије најзанимљивијих и најснажнијих слика које је видео манифестанте, народну железницу, облике цветова, надгробне споменике, покрете играча и играчица и кројеве одеће. По повратку из Кине Андрић је предао службени Извештај Комисији за културне везе који је датиран: Београд, 11. новембра 1956. године. У овом прилогу доносимо тај извештај5, базиран на најважнијим детаљима сусрета, посета и разговора који су том приликом учињени и вођени. „Pokušaću da ukratko i samo u najkrupnijim linijama izvestim o našem tronedeljnom boravku u Kini, tek toliko da ostane traga od jedne misije koju nam je ta Komisija, zajedno sa Savezom književnika, poverila. O nekim drugim pojavama i problemima naše književne saradnje sa Kinom, ukoliko smo mi mogli da ih sagledamo ili naslutimo, izvestićemo usmeno. Doček na koji je naša delegacija naišla u Kini, kako u Pekingu tako i u provinciji, bio je ne samo srdačan nego je iz njega očigledno izbijala važnost koju tamošnji ljudi pridaju našoj zemlji, i kulturnoj saradnji sa njom.6 Sve ako i odbijemo veliko gostoprimstvo te zemlje i tradicionalnu učtivost njenih ljudi, jasno je da oni te veze žele da podržavaju i razvijaju što je više mogućno. Odmah po dolasku u Peking mi smo prisustvovali velikom prijemu uoči 1. oktobra, kitajskog7 narodnog praznika, gde smo bili pretstavljeni ministru kulture Mao-Dunu i ministru inostranih poslova Ču En-laju. Sutradan smo učestvovali na paradi i večernjem prijemu gde smo bili pretstavljeni, zajedno sa ostalima, Mao-Ce-Tungu. Idućeg dana imali smo sastanak u Savezu književnika. Bio je prisutan potpretsednik Saveza, poznati književnik Lao Še, koji stvarno vrši dužnost pretsednika, jer je pretsednik politička ličnost. Od dvanaest prisutnih književnika u diskusiji su učestvovala četvorica-petorica. Posle izmene učtivosti, mi smo na njihovo traženje izneli podatke o organizaciji i sistemu rada našeg Saveza književnika. Po pitanjima koja su nam postavljali moglo se videti šta ih naročito interesuje. Federativno uredjenje našeg Saveza naročito im se svidelo. Isticali su da je sloboda umetničkog stvaranja i nemešanja Saveza kao takvog u književne sporove i estetska shvatanja pojedinaca i grupa i kod njih pravilo kog se drže. Želeli su da opširno budu izvešteni o materijalnim uslovima rada naših književnika (izdavači, honorari, osiguranje, penzije, itd) i nalazili da smo u tom pogledu mi bolje organizovani, jer kod njih je sve to mnogo više vezano neposredno sa državnim budžetom. Naročit interes pokazali su za radničke univerzitete i pitanje pisaca-radnika. Mi smo mogli da im damo iscrpne podatke, a oni su 110

izneli svoje teškoće sa ljudima koji počnu da pišu, prestanu da rade u fabrici, a ne postanu pisci. Bilo je razgovora o uslovima pisanja scenarija, o drami itd. Interesovali su se za naš film i izneli nam svoja iskustva i svoje teškoće u pisanju scenarija. Razgovor je trajao tri sata. Isto veče Savez književnika priredio nam je tradicionalnu večeru na kojoj su ti razgovori nastavljeni. Pre polaska iz Pekinga na put po Jugu ministar za kulturu Mao-Dun priredio nam je ručak kome je prisustvovao i pretsednik Saveza književnika, inače ministar za propagandu. Na tom ručku bilo je govora o svemu, od suzbijanja analfabetizma do književnih struja i pravaca. Sve se to u raznim oblicima ponavljalo i na našem putovanju po Jugu koje je trajalo jedanaest dana. U Šangaju nam je tamošnji pretsednik Udruženja književnika priredio ručak, na kom su vodjeni razgovori i izmenjena obaveštenja. Isto kao u Pekingu, hteli su da budu obavešteni o svima organizacionim pitanjima našeg Saveza i moralnim i materijalnim uslovima pod kojima žive i rade naši književnici. Drug Kumbatović i ja odgovarali smo na sva pitanja, a oni su iznosili svoje stanje. Pored prevodioca, koji nas je pratio na celom putu, po jedan ili dvojica šangajskih književnika bili su stalno sa nama. Vodili su nas, kao i u Pekingu, u razne kulturne i privredne ustanove, škole, pozorišta itd. Poslednje veče priredio nam je sekretar Gradskog komiteta večeru na kojoj je bilo opet razgovora o kulturnoj saradnji i potrebi neposrednog kontakta izmedju naših zemalja. Zatim smo otputovali u Han-Čao, grad velike tradicije, gde nam je pretsednik Gradske opštine priredio večeru. Iz Han-Čaoa smo napravili izlet (80 km) u Šan-Sin, rodno mesto književnika Lu-Sina. Mi smo bili prva od delegacija stranih književnika koja je tu boravila. Slučajno se tu bavila i Lu-Sinova udovica, kojoj smo učinili posetu. Istog dana uveče sekretar Gradskog komiteta za pitanja kulture i prosvete priredio nam je večeru. Iz Han-Čaoa smo otputovali vozom za Katon (36 sati vožnje), gde smo bili dočekani kao i u Šangaju. Ručku koji nam je priredio pretsednik Udruženja književnika i večeri kod potpredsednika Opštine prisustvovali su mnogi književnici, dramski umetnici itd. U Peking smo se vratili 16 oktobra, avionom. Tu smo bili primljeni od strane pretsednika Akademije nauka, a 19 [треба: 19.] oktobra počela je svečana proslava dvadesetogodišnjice od smrti Lu-Sina. Grad je bio u znaku proslave. Na svečanoj akademiji govorili su najviši pretstavnici kulturnog života Kine. Prisutno je bilo 19 inostranih delegacija. (Naknadno su stigle još tri.) U ime naše delegacije govorio je potpisani. Sutradan bilo je svečano otvaranje Lu-Sinovog muzeja, kome smo prisustvovali. Savez književnika priredio je našoj delegaciji još jedan ručak, kome je prisustvovao i naš ambasador. Svečanosti su završene 111

21. oktobra banketom kome su prisustvovale 22 strane delegacije. Toga dana naš ambasador priredio je ručak kom su prisustvovali pretsednik Saveza književnika i drugi kulturni radnici Pekinga. (Naša Ambasada ukazivala nam je za celo vreme dragocenu i neophodnu pomoć u svemu.) Napominjem još da je na svima tim prijemima i sastancima bilo mnogo govora ne samo o književnim pitanjima nego o našoj zemlji uopšte, o njenoj istoriji, njenoj borbi za vreme rata i naporima posle rata. Drug Kumbatović, koji je aktivno učestvovao u svima ovim razgovorima, imao je, pored toga, sastanke i razgovore sa pozorišnim radnicima, koji su bili korisni po obe strane. U ponedeljak 22 [треба: 22.] oktobra napustili smo Peking, ispraćeni od šefa Komisije za kulturne veze sa inostranstvom i drugova književnika. Ovih nekoliko suvih podataka ne daje ni iz daleka sliku onog prisnog i drugarskog dodira koji se na više mesta stvorio izmedju nas i književnika Kine. Napustili smo Kinu sa osećanjem da je taj prvi dodir bio ne samo zanimljiv i poučan nego i koristan i da može poslužiti kao jedan od osnova za dalje razvijanje naših odnosa, za dalje upoznavanje i konkretniju saradnju.“ Ти упечатљиви доживљаји са пута по Кини сачувани су у до сада једином објављеном тексту на ту тему. Реч је о посети Лу Синовој кући, коју је југословенска делегација учинила као прва међу осталим страним делегацијама, о којој је Андрић објавио текст „Сусрет у Кини“8 који је штампан у Борби, 1957. године. Сада доносимо путопис који говори о свему ономе што Андрић није могао да изнесе у свом званичном извештају. Закључак. О путу и боравку Иве Андрића у Кину у периоду од 24. септембра до 24. октобра 1956. године навели смо документа која, како хронолошки тако и својом природом, у потпуности расветљавају то путовање: 1. Белешку о организовању пута у којој је писац изнео шта од путовања очекује; 2. Говор Иве Андрића на свечаној академији у Пекингу 19. октобра када је пренео поздраве југословенских књижевника и говорио о Лу Синовом животу; 3. Рукопис Дневника са пута по Кини где је изнео личне утиске које није унео у службени извештај; 4. Службени Извештај Комисији за културне везе са иностранством у којем је изложио извршене циљеве и задатке, а где није унео личне утиске. Налазимо да се дата документа у овом прилогу, допуњујући се, прожимајући се и настављајући се, заокружују у садржајну целину.

112

НАПОМЕНЕ Дактилотекст (2 листа) Белешке о организовању пута (уз дактилокопију чува се у Dosijeu: Materijali sa puta Jugoslovenske delegacije po Kini 1956) 2 Лу Син (? – 1936), зачетник модерне кинеске књижевности. 3 Андрић у овом тексту три пута наводи име Лу Сина као Лу Хсин, што је можда учинио због начина на који се на кинеском језику изговара име тога писца, с обзиром на чињеницу да се обратио својим домаћинима. 4 Андрићевом руком у горњем левом углу написано: Pročitano 19. X. 1956 g. na sveč. akademiji u Pekingu. Такође треба навести да је Андрић руком додао знаке за латинична слова ч, ћ, ж, ш. 5 Чува се као концепт и дактилокопија. 6 О припремама и начину дочека Делегације Савеза књижевника Југославије сведочи и податак да им је, приликом посете Пекиншкој опери, уручен обиман програм штампан на српском језику. 7 Андрић је често користио руску реч са значењем: кинески. 8 „Сусрет у Кини“, Борба, Београд, год. XXII, бр. 119; 1, 2 и 3. V 1957; стр. 14. Тај текст унет је касније и у збирку Стазе. Лица. Предели. 1

Иво Андрић са групом кинеских ученика, 1956.

113

[предлист] Хотел 4–1555 Амбасада 42158 42158 Даковић 50828 [полеђина предлиста] Љу Љао И (у издав. пред. са наочарима) Ли Вин Тао (крупан) секретар просл. Лусина Љу Тван Џи Чао Шао Хо (добро фр. Старији) Љу Џи Тја (романсијер [нечитка реч] у Шанг.) Јанг Суо (писац романа о Кореји) Па Чин (романсијер, прев. у Шангају) [лист 1] Бакшиш никако! [црта за раздвајање текста] [поред текста вертикална црта] Свекинеска Академија упутила Акад. Савету списак [прецртано: пре, изнад написано: својих] период. публикација. Тако су све три наше академије непосредно повезане са Кин. Акад. [косом стрелицом показано да текст треба пребацити испред следећег реда] [црта за раздвајање текста] да шаљу материјал три академије. [црта за раздвајање текста] NOLIT хоће да изда Лу Сина (са енгл.) остаје повољно плаћање у динарима (Не траже ауторска права!) [изнад написано и подвучено: може] [полеђина листа 1] Кура млека и воћних сокова [уоквирено] Другарици студенткињи у П. њену ташну на амбасади! [прецртано једном косом линијом, изнад написано и подвучено: предао] [црта за раздвајање текста] Зуки1 туш 4 жене у Савезу: лепезе 3 у кући: ципеле, лепезе Лула и Аца Вучо2 Лиза Бихали3 [написано са стране] Криста4 Шева5 114

Паић [подвучено: 5–6 муштикли] Милица Чолаковић6 Вера7 [нечитка реч] се децу и Милу [написано са стране] [лист 1а] 24. IX. кренули у 11.55 из Беогр. После 11 ноћу, по московском, стигли у Москву. Дочекали ме Кинези, амбасадор Мићуновић, Катајев Валентин Петровић8, Литвакова. Отсели у Хотел Насионал. 25. IX. Са Идом Литваковом на Свесавезној пољопривредној изложби. Увече на Хованшчини. Изванредно 26. IX. Леп дан. Разгледали Универзитет и музеј Пушкина, и дворац Шереметова. Универзитет је један од плодова социјализма. [полеђина листа 1а] Лепо9: четкице за сликање од зечјег репа са дршком од бамбуса миришљиви штапићи туш у Сврдловску лутке, слике [Андрић је штиклирао предмете коje би купио] [подвучено: Олгица] миришљаве лепезе и амрел Вера чај Себи памуклију или душеградку од крзна [црта за раздвајање текста] [прецртано: Бранки пенкалу] [црта за раздвајање текста] Кристи [подвучено: емајл] или чај [црта за раздвајање текста] тражити red thei (црвени чај а не зелен.) [лист 2] После подне на чају код Иље Еренбурга10. Увече код куће. 27. IX У Кремљу. Дивно време и права атмосфера. Разгледао сам овог пута и сва три Сабора и, поново, дворану оружја. После подне кратка шетња. Увече одмор. 28. IX. Дан поласка за Кину. Пре подне шетње. Седели са Младеном Божићем, и Милановим сином на сунцу, пред кафаном званом „Дружба“. Ручак у Савезу књижев. Миланков11, Сурков, Катајев и др. Прави Гру [лист 3] зински ручак. Увече авион имао 4 часа задоцњења. Чекали на аеродрому. 115

29. IX Ноћно спуштање у Казану. А јутрос у 7 ч. у Свердловску, све је под снегом. Веома чист ресторан, са крупним, симпатичним људима. Жене које послужују носе беле кокошнике од чипке на глави. [прецртано: 29. IX. 56] После лета кроз беле облаке, испод необично плавог неба, спустили смо се [полеђина листа 3] у Казан, а затим око 11 ч. по московском на аеродром Омск. У даљини је огромна индустриска варош. Чим се дигнемо испод нас почиње са облацима да промиче раван предео сивкаст и бледо зелен. Снега нема, виде се крпе узораних њива међу шумарцима, а земља је црна. Затим Новосибирск, хладно и невесело. Ту смо ручали. Затим Краснојарск. [полеђина листа 2] [стрелицом означено да текст треба прикључити тексту на листу 4] se mnogo od tog sveta može osvojiti i imati, sedeći kod kuće idući na daleka putovanja ili [прецртано: sedeći kod kuće] i obradjujući svoj vrt. [додато руком Вере Стојић: ad 4)] [ненумерисани лист] Успенски сабор Или се варам или заиста овде и ликови на иконама имају нечег личног. [црта за раздвајање текста] Гробница у Архангел сабор [прецртана нечитка реч] вел. кнезова имају неличан карактер [црта за раздвајање текста] [полеђина ненумерисаног листа] Ида Во 33–60 [означено да текст треба прикључити] [додато руком Вере Стојић: ad 3)] Као да је неки кермес12 испод нас, аеродром је ишаран црвеним и плавим светлостима. [лист 4] Po cenu da mi se i ovaj put kaže da govorim jednostavne i opšte stvari prostim rečima, moram da [прецртано: vam kažem] počnem svoje kazivanje jednom konstatacijom koja me je stalno pratila na mom putu po Dalekom Istoku. Kako je velik svet a [уметнуто: kako ga smelo] čovek za svoje potrebe savladjuje i iskorišćuje, kako su različiti ljudi u tom svetu, a u osnovi [прецртано: uvek,

116

изнад написано: svuda] isti. Kako [стављен исти знак као испред текста на полеђина листа 2 који треба прикључити]. [полеђина листа 4] Са Влад. Поповићем: 1) да ли примити канд? 2) да ли могуће вратити се преко Индије? Не. 3) да сам слаб и да ме много не водају. Да. [цео текст прецртан двема уздужним кривудавим линијама] [лист 5] [Прва делегација из Југ. која је посетила Кину била је синдикална. Људи раде. Као људи рада и у име радних људи долазимо и ми.]13 30. IX. [подвучен датум] Већ у тами. Око 3 после поноћи по овд. времену стигли смо сада у Иркутск. Пијемо чај, све чисто и уредно. Нисмо ни спавали, јер нам је речено да после 6 ч. крећемо. Међутим сад [полеђина листа 5] Razgledati: Car. dvor, Majunarknjige [дуга црта за раздвајање текста] Љу- [прецртано: Вин, изнад написано: Гуан] Џи руски преводилац Ли Вин Тао [лист 6] 9 ч. а ми, због рђавог времена нисмо још кренули и не знамо кад ћемо. Заморно и хладно. Пада снег. Кренули тек после десет сати. Кинеским авијоном. Вејавица, снег и магла. Вожња веома немирна. Над Бајкалским језером авијон је одједном полетео у дубину, падао. Путници су полетели са седишта; неколико њих се одједном нашло на поду. Помислио сам да падамо и осетио то [полеђина листа 6] целим телом као велику нелагодност. У 4 после подне стигли у Пекинг. Дочекали нас амбасадор Владо Поповић и остали, са кинеским књижевницима, даровали цвеће итд. Отсели у хотел Син Чоу. Одмах у 6 с. на велики пријем на ком сам упознао Чуенлаја и неколико других руководилаца и књижевника. Видео Мао Це-Тунг-а. Изузетан човек са лицем доброг старешине. 1. X. 1956. Јучерашњи леп дан претворио се у кишу.

117

[лист 7] У 10 ч. на великој паради коју није лако описати. Близу милион људи у добром поретку, искрено одушевљење. Девојчице цупкају на обе ноге, уздигнутих руку као у френетичној игри. Оштре команде. Киша је пљуштала, били смо уморни и мокри до коже, али је призор пред нама био такав да не бих нипошто напустио трибину. Гостољубиви домаћини донели су однекуд велики број кинеских кишобрана, нових новцатих и за час су трибине изгледале као брежуљци [прецртана нечитка реч] [уметнуто: са кин. слика], под кишом која је заливала цветове на нашим кишобранима. [полеђина листа 7] Све је било лепо, али најлепше група омладинаца фискултурника. Они су скандирали у хору: Дуан лен шенти Зјен шо ту го Дуан лен шен ти Бао ви џзу го [нацртана стрелица која указује да се испод налази превод] Калити [прецртана реч, изнад написано: Челичити] тело и здравље изграђивати домовину! Калити [прецртана реч, изнад написано: Челичити] тело и здравље Бранимо домовину! Први стих певају [прецртано: певају, изнад написано: скандирају] младићи у костиму фискултурника, [лист 8] а други, као антифону девојке. Свака друга има мајице друге боје, зелене, жуте, беле, вишњеве итд: Нарочито над белим и жутим истичу се црнокосе главе младића и девојчица. Призори неописиве снаге и љупкости, велике снаге која [уметнуто: је толика да] може себи дозволити да буде [уметнуто: и] љупка. Потпуно мокри и истински задовољни стигли смо у 2 ½ ч. у хотел где смо се окупали, пресвукли и ручали. [полеђина листа 8] Вече на тераси Капије небеског спокојства, уз чај и воће и огроман ватромет. Ватромет најварљивије од свих земаљских ствари. Али за њих је ведро небо исто што и осмејак. [нацртана стрелица која показује на лист 9]

118

[лист 9] Владо Поповић жали се да нема ништа од нас на енглеском за кин. преводиоце. [уоквирено] 2. X [подвучен датум] Израдили са Кин. друговима програм боравка, споразумели се да проведемо 5 дана у Пек, 10 на путу, [прецртано: из, грешком написано: п уместо по] Југу, а затим 16 дођемо опет у Пек. ради прославе. [лист 10] а 21 или 22 одлазак са задрж. 2–3 дана у Москви. Ихојан парк кроз дрвореде. Летов. У спаваћој соби царице пише: „На киши и ветру бамбус шушти као [прецртано: поема, поред написано: песма] (поема)“. Вештачко језеро. Обновљени павиљони које су окупаторске војске биле оштетиле. На малом острву које са копном веже дуг мост [прецртано: од, изнад написано: и леп] на 17 лукова храм бога [лист 11] који пушта кишу, његова велика статуа украшена [прецртано: црвенкастом] златном бојом и црвеним и црним лаком има изглед крупног и пунокрвног генерала. Пред њом и сада стоје посуде у којима су паљени мириси кад би поворке [прецртано: молилаца, изнад написано: велике, са знаком за промену реда речи што значи да треба читати: велике поворке] долазиле да моле кишу која је неопходна сасушеним пољима. Изнад храма је тераса са рестораном модерним [знак за промену реда речи што значи да треба читати: модерним рестораном] на којој октобарско сунце на заласку и тиха свирка музика једне капеле кан [лист 12] тонских [уметнута реч: народних] свирача дочаравају заиста мир и лепоту овог краја. На сваком кораку долази до израза необична питомост, племенитост и права култура срца овог народа. [прецртан део текста трима косим цртама: Поглед са капија Највеће слоге немој никад заборавити. Тако умети распоредити простор!] 3. X. 56 г. Пре подне посетили Храм [лист 13] Неба и малко прошетали по популарном кварту са дућанима и улицама који потсећају на сарајевске. После подне са другарицом Даковић у Базару куповали ситнице. 119

Увече гледали са Кинез. друговима филм о девојци која се преобуче у мушко да би у боју заменила остарелог оца. Стара опера. Врло лепа и као глума и као музика. 4. X. Пре подне у цар. двору. Утисак преко сваког очекивања. Нисам слутио [лист 14] да се грађевине могу тако распоредити у простору између неба и земље. Кровови од жућкасто зеленкасте ћерамиде таласају се на небу [прецртано: или], пресецају или надвисују међу собом у стотину линија и завоја. На махове изгледа да ће тај склад линија и боја сад проговорити и звуком. Али звука нема. На Капији највеће слоге рекао сам сам себи: Буди срећан што си могао у кратком [лист 15] животу [прецртано: могао да, изнад написано: све то] видиш и немој ово никад заборавити. То [недостаје: би] био грех незахвалности, као заборавити доброчинство. Ћути, али памти. У бившем царском „књигохранилишту“ међу сликама непроцењиве вредности и ретке лепоте попили смо чај и одморили се. После подне састанак са књижевницима у Сав. књ. Предао им дарове. Дуга, искрено другарска измена искустава. [полеђина листа 13] Позлаћени велики котлови од бронзе у сваком дворишту. У њима је стајала вода за случај пожара. Окупаторске трупе стругале су [прецртано: златну] позлату бајонетима и тај златни прах продавали. Трагови оптужују. [полеђина листа 14] Чжао-шо-хо преводилац на француски, савршено преводи, старији човек. [полеђина листа 15] Затим био у нашој амбасади на коктелу у част војне делегације, а на вечери опет са кинеским друговима у једном занимљивом ресторану. Било је десетак јела а сва су била приређена од кљуканих патака. Јели смо и супу од јаја од хоботница и компот од воћа који мирише неземаљски. [црта за раздвајање текста] [Руком Вере Стојић стављен знак да је реч о тексту који је објављен у Знаковима поред пута. В. Стојић је у прекуцаној верзији Дневника навела да је текст објављен на странама 304–305]14 Још у палати царева ја сам морао да сам себе дозивам и опоми 120

[лист 16] њем, и будим из заноса, да сам себи довикујем да живот није сачињен од лепоте, да се треба чувати од ње као од урока. „Ја ћу отићи“, говорио сам себи, „а лепота ће остати ту где је. Овако зачарана и ослабљена опколиће ме други видици и свет који не штеди никог а понајмање оног који се потпуно преда [прецртано: јер] лепоти једног тренутка на крај далеког света.“ [полеђина листа 16] Од Кинеза се може научити како се говори са другим људским створом поштујући човека у њему и у себи, како се сазнаје оно што желиш без питања и насртљивости и казује оно што желиш да кажеш без устручавања и страха од неспоразума. Ви ћете ме упитати у чему је та вештина и како се то постизава. А ја поред најбоље воље нећу умети да вам кажем, јер то је тајна кинеских људи и она не напушта њихово тле. [лист 17] 5. X. Народна библиотека. У милионе томова. Зграда из 1930 али у кинеском стилу. Много цвећа и зеленила, много древних рукописа. Све мирно и уредно. У сали за часописе и новине један број Борбе од 18. авг. 1956 г. Ручак код Министра културе у кинеском ресторану. Изванредна, деликатна јела, гостољубивост, искреност у разговору. Присутни: Министар културе, претс Савеза књижевн. [полеђина листа 17] Tiao Še pisac romana o rikši. [црта за раздвајање текста] I u kin. zid je živ uzidan jedan mladić kao žrtva. Sin ministra vojnog na predlog ministra javnih radova. A njegova verenica, [прецртано: koju oni] pošla po njega da ga traži. Uhvate je i odvedu caru koji hoće da mu bude priležnica. Ona moli da je puste samo još jednom da ode do Kineskog zida da se isplače za verenikom. Puste je, a ona se baci u dubinu. [лист 18] и М[ини]стар пропаганде, потпр. Савеза Шо („возач рикше“), пет књижевника. После подне куповали ситнице са другарицом Олгом Даковић. 6. X. 1956 г. Синоћ у 11.45 кренули за Шангај. Врло занимљив живот у возу. Прва ноћ у заједн. вагону. Драгоцена учтивост кин. народа омогућава пријатан и миран живот у заједници. У вагону ресторану цвеће у саксијама. 121

[полеђина листа 18] [цртеж са објашњењем: nadgrobni spomenici razasuti po sivo žutim njivama Šantunga]. [црта за раздвајање текста] Pazi! Kuo-Mo-jo (prets. Akad.) napisao dramu Šu-Juan [подвучено кривудавом линијом] 1) koju Šangkajšek15 mrzeo. Ucenio glavu pisca. [црта за раздвајање текста] Šu-Juan pre 2000 god. poginuo zbog nonkonformizma. [лист 19] [цртеж са натписом: narodna železnica]. Ovaj lepi oktobarski dan i divota 6. X. ugasio se u prohladnom mraku velike ravnice. Od puta ja sam gotovo bez prestanka posmatrao obradjena polja, bregove u daljini i retka naselja pored pruge. Svuda u vozu ljudi u stereotipnim odelima od modrog platna, istim za žene i za muškarce. Sela su uglavnom od [лист 20] jednakih kuća, gradjenih od čerpiča ili naboja. Ore se ponajčešće na [подвучено: tri] vola pa na dva, ponekad i sa konjem i magarcem upregnutim uporedo. Dva puta sam spazio grupu ljudi i žena, njih 15–20 kako sa nečim preko ramena vuku ralo. Pa ipak, oni ne izgledaju ni žalosno ni poniženo kao oni klasični seljani sa Volge. Smrklo se. Ljudi se vraćaju kućama sa korpama na ramenima ili snopovima kukuruzne šaše [лист 21а]16 na ledjima. [нечитка реч] sa nekih [нечитка реч] u daljini postaje nebo sivo, [уметнуто: pa] crno. 7 okt. nedelja [подвучени датум и дан] Kad se probudite u 6 č. ujutru vi ste u blizini Šangaja. Zaspao sam tek posle Nankinga, gde se voz dugo zadržavao uz veliku lupu i manevrisanje vagona. Zemlja i vlaga pretvorile su se u zelenilo. У 8.30 стигли у Шангај. [исти знак као на полеђини листа 20 што указује да се ту наставља текст] Дом културе радникa у ком смо видели у низу фотографија историју борбе. [полеђина листа 19] [испред текста знак В. Стојић да га је унела у Знакове поред пута] Prolazimo provincijom Šantung. Čiste stanice, čisto u belo odeveni mladići 122

[испред текста знак В. Стојић да га је унела у Знакове поред пута] Gledajući imperiju ja imam stalno jedno isto osećanje: Ne znam [поред текста до краја пасуса вертикална линија руком В. Стојић] ništa, ništa, naslućujem mnogo, [уметнуто: a] razumem, [уметнуто: ,čini mi se,] sve. Beskrajni predeli, a uvek isto: pitanje odnosa zemlje i vode. Kad vode ima toliko da navlaži zemlju, ali ne toliko da je odnese, onda je sve u redu, a kad se taj odnos izmedju dva elementa poremeti, onda je beda, žalost i smrt. [полеђина листа 20] Лю Чжи-Ся романсијер Чан Вин-И заменик претс. шанг. књижев. Зу Дуан-Чун драматург Sin Džan [знак да текст треба ставити на место означено на листу 21а] Отсели [треба: у] некадашњи хотел Cathays cage. После ручка, прва посета [дуга црта] На станици нас дочекали другови [лист 21] радн. класа Шангаја. Око нас много веселе и љубопитљиве деце. После куповали ситнице по базарима. [црта за раздвајање текста] Боли ме глава. Чини ми се да ће ми очи као сувише јаке сијалице, које непрестано горе, прегорети и згаснути, толико [прецртана нечитка реч] гледам око себе и толико тога сам видео. Јутрос од 6 до 8.30 посматрао сам [прецртана нечитка реч] пиринчана поља под ситном, густом кишом. Предели какви се виђају на старим кинеским сликама. Сељаци са широким шешири [лист 22] ма и кратким огртачима од пиринчане сламе. Жене и старци под жутим кишобранима. И свуда влага и сиво црно хранљиво, благословено блато од кога се живи и у које се леже кад живот дође крају. Хумке покојника налазе се увек на ивици пиринчаних њива обележене високим каменом. А путем између њива пролазе жене са дететом на грудима. Овдашње жене носе своју децу не као терет него као драгоценост; као да их непрестано грле. А девојке или младићи прате старог оца или [полеђина листа 21а] А увече опера, Пекиншког типа. У којој играју мушкарци [уметнута реч: готово] све улоге. Ту су чувени уметници н.пр. Меи-Лан-Фан17, човек од преко 60 год. који игра девојку и врло је популаран.

123

[полеђина листа 22] [дуга црта за раздвајање текста] Млечни пут се зове овде Сребрна река, и заиста је више металан него млечан [дуга црта за раздвајање текста] [лист 23] мајку [прецртано: држећи, изнад написано: обгрливши] их једном руком око рамена, а другом држећи над њима кишобран. 8. X. понедељак Шангај Posetili kuću u kojoj je umro Lu Sin. Slično kao sa Kranjčevićem. Jedni priznali stil u secesiji. Zanimljiv zeleni krevet sa baldahinom na kom L. umro Dvospratne kuće Zinshäuser. On zauzimao prizemlje i dva sprata. Univermag bez kraja i konca. Ručao sa književ [лист 24] nicima grada Šangaja u kući Čan-Zin-I, bio i pretsednik ovd. Udruženja [нацртана стрелица која показује на полеђину листа 23а] Posle toga bili u starom delu grada, gledali hramove i neverovatnu gužvu sveta, naročito dece. Šetali i kupili sitnice. Dan završili opet narod. operom. Opera je [нацртане две паралелне вертикалне прецртане цртице и стрелица која показује на полеђину ненумерисаног листа који доносимо као следећи] 9. X. utorak [подвучени датум и дан] Razgledali Istorijski muzej sa izvanrednim bronzama i sa statuama iz epohe Sung i Ming. Bili i u Univermag. Fotografisali se za vize uveče u našem hotelu [ненумерисани лист]18 Ба Цзинь Ba Dzin prets. Šangaj. udruženja 10 romana napisao [додато руком В. Стојић: аd 23] Izmenjali smo podatke o životu i radu književnika. Srdačni i dobri drugovi. Ručak na kineski način, lak i ukusan, koji smo jeli štapićima. [нацртане две паралелне вертикалне прецртане цртице што указује да текст треба повезати са листом 24] drugog tipa nego ona sinoćnja. U njoj igraju žene sve uloge. Ljubav siromaha studenta i bogataške kćeri. Ovaj tip opere iz Сау Син. Ovdašnja publika ne razume jezik i na jednom platnu pored bine projicira se prevod onog što pevaju.

124

[полеђина ненумерисаног листа] [уоквирен текст] Svilu. Tropical, termos papuče lepeze ambrele četkice za slikanje mirisne štapiće lutke slike čaj (crveni i kineski) penkalu Ханчеу 10 вечер 11, 12 а вечером до Кантона где стижемо 14 јутро. Остајемо 14, 15 а 16 летимо за Москву. [полеђина листа 23] Набавити карте за авион 21–22 Пекинг–Београд, са 2 дана у Москви. Телефонирати Kитајској амбасади у Москви тачан дан и сат нашег доласка, да би нам задржали две собе у хотелу. Сусрет у Академији. Шангај 3. Ханчеу 8. 2 дана 12 вече или 13 јутро 14 и 15 Кантон 16 авијон 17–18–19–20–21 Пекинг [лист 25] Uveče večera u našem hotelu koju nam priredio večeru nam priredio [омашком по два пута написане исте речи] sekr. Šangaj. [подвучено: mesnog komiteta] za kulturna pitanja. 10. X. 1956. Radnički rejon Цао Ян (Cao Jan) 1951 6370 porodica oko [прецртано: 2000] 3000 duša. (Tumači mlada žena. Lice joj kao ucrtano u finu mrko žutu kožu.) dobrota, mir dečijih lica. Jedno veliko i opšte detinjstvo oko nas, ali mudro i radno [полеђина листа 24] [текст одвојен дугом цртом]

125

Sa desetog sprata moga hotela Šangaj u večitom velu od neke vlage i isparenja, izgleda lepo i uzbudljivo. A kad ograne sunce onda se vidi u svoj svojoj složenosti i ornamenat šangajskih krovova. [текст одвојен дугом цртом] Ulazili smo u radničke stanove. Mnogo dece i zaposlenih žena. A na krevetima spavaju radnici koji su radili u noćnoj smeni. Čisto je ispod njih i na njima. A spavaju svi u istom položaju, kao da vrše odredjen posao po oduvek utvrdjenom redu. [текст одвојен дугом цртом и уоквирен с десне стране] [лист 26] detinjstvo, koje možda samo tako izgleda. Zbog dolaska indonežanskog prets. Sukarna19 u gradu je vrlo živo, bije kineski bubanj, isto kao u Višegradu o ramazanima. Danas u 3 č. napuštamo Šangaj vozom za Han-ču. Da, ali nisam predvideo dolazak šefa indonež. države Sukarna. Zbog njegovog dočeka odlaže se polazak voza za posle 4 č. p. podne. Prilegao sam da se od[лист 27] morim do neizvesnog odlaska. Tek što sam sveo san na oči, probudilo me je nešto što nema analogiju u našim nazivima zvukova i šumova. Ispod mog prozora na 10 spratu prolazile su [уметнуто: uporedo dve] povorke manifestanata širokom ulicom. Radnici, mladići, školska deca u dugim, gustim redovima. Bezbrojne zastave, ogromna većina crvenih, ali ih ima i svih drugih boja i u svim tonovima. Sve to viori na jakom jugozapadnom vetru. A moj sluh bio je paralisan. Svaka grupa od pedesetak [полеђина листа 26] [отворена угласта заграда] Ono što sam čuo pre podne bilo je samo predznak. Ovo je [прецртано двема цртицама: sto] hiljada višegradskih ramazana. [ненумерисан лист] Литвакова D 50351 B 03360 [Нацртане две звезде петокраке лево и десно од текста који је повезан стрелицом] Uzabrano 10. X. 56 u radničkoj koloniji u Šangaju u školskoj bašti.

126

[полеђина ненумерисаног листа] 4 поткошуља 5 гаћица 6 кошуља 3 пиђаме 10 чарапа 10 марамица 2 џемпера (са и без рукава) 4 кравате [полеђина листа 27] [Цртеж троје бубњара испод којег пише:] A ponekad mlad čovek nosi bubanj na ledjima, a drugi koji ide iza njega tuče iz ramenica [Испод цртеж двоје бубњара који илуструје претходну мисао] I to raste i raste, pleni sluh i vid i zanosi svest. Ja više i ne znam tačno gde sam i ko sam i šta očekujem. Sve izgleda da su zvučno more i talasanje ispod mene poneli i ovaj tanki i visoki hotel od crvene cigle kao jedan od svojih emblema i znamenja. [лист 28] od bar tridesetak [уметнуто: do četrdeset hiljada ljudi], zajedno sa njihovim urnebesom zvukova. Pitam se kad ćemo moći otputovati i da li ćemo danas uopšte krenuti. Ali nije mi žao što ću morati čekati, jer sam video i čuo nešto što ne bih mogao ni naslutiti da [прецртана нечитка реч] sam otputovao na vreme iz Šangaja. I sve je ovo bilo sami mali deo ovdašnjeg stanovništva u pokretu, a Šangaj sa svojih 7 000 000 stanovnika samo je mali deo Kine. Čovek se gubi u poredjenjima i razmišljanjima o broju i količini [полеђина листа 27] Pitati francuskog prevodioca u Pekingu kako se naziva trava alraunova [текст написан укосо одвојен дугом цртом] [лист 29] Do sto manifestanata nosilo je svoje instrumente i tuklo u njih svom snagom. Obično dvojica ljudi nose na motkama između sebe veliki bubanj od crvnog laka, a treći kji ide izmedju motaka, do samog bubnja bije u nj nemilice sa dva parčeta drveta. Sa obe strane tih bubnjara idu po dvojica koji [прецртано: tuku] lupaju bez prestanka činelima. (Ovde tek vidim poreklo toga imena i pravo značenje toga instrumenta.) Tupa-tupa-džin-džin 127

Tupa-tupa-tap-džin-džin. Top-tap-džin-džin. [у левом доњем углу крива линија] [полеђина листа 29] Džin, džin, tupa tupa! Džin! A sa njihovim zvukovima mešaju se [уметнуто: svi] oni doboši koji idu pedeset koraka napred i onaj koji dolazi, na pedeset koraka, iza njega. I to se više slovima ovog jezika ne da zabeležiti, ni približnо. [уметнуто: Pomešano] Sa glasovima bezbrojnog naroda to stvara lavine zvukova u kojima su i grmljavina i grad i pljusak i cviljenje vetra i huka vode [уметнуто: i pesma i klicanje ljudi.] To sve sačinjava jedini šum kome nema primera u prirodi i za koji nema ni pravog imena. I sve to navire i navire i [лист 30] teče i teče. Ponekad se razabere slab zvuk gonga kao uzdah oooh, ooh! –i odmah izgubi u opštoj vrevi. I svi ovi [изнад написано: manifestanti] strpljivo i veselo kao [прецртано: da] [уметнуто: ljudi koji] tačno znaju gde im je cilj i kuda ih vodi ova zaglušena lupa i jeka. Većina nosi u ruci nekoliko cveta, bilo pravih bilo veštačkih od hartije. Neki nose grane sa crvenim plodovima, [уметнуто: nešto] kao narovi. Ali najviše ima lepih i raznobojnih gladiola. To je danas ponos ovog krotkog sveta. Kad bi sabrali [лист 31] i na jedno mesto stavili svо cveće što ovaj narod nosi, to bi bia humka u visini [прецртано: jedne] bar dvospratne kuće. [знак за уметање дела текста, вероватно са полеђине листа 30] S vremena na vreme naidje crna dugačka limuzina, milicioner, koji [прецртано: je] [уметнуто: izgleda] primer mirnog i razumnog čoveka, pušta je, a ona ne zaobilazi masu nego se nekako meko i elastično uvlači u nju, a masa je propušta i protivstavlja joj se. I sve dobro svršava. Samo što limuzina za celo vreme dok se ne izvuče iz gužve urla i jauče nekom sirenom u dva glasa, i tako povećava [полеђина листа 30] Još na paradi 1. okt. u Pekingu primetio sam kako kineski čovek, ne samo žena nego i muškarac [прецртано: nekako] svečano i predano nose cveće u desnoj ruci, nekim, žrtvenim, obrednim pokretom kakav se u Evropi i ne vidja. Cveće u njihovoj ruci dobiva život i [знак за избацивање и прецртано: značenje] [знак за убацивање и текст написан испод: puno značenje simbola].

128

[полеђина листа 31] [у горњем левом углу заокружен крстић који показује да текст треба ставити на крај листа 32 ] Jedno je sigurno. Ovo nije masa koju izvode da manifestuje. Ovi ljudi idu za svojim [знак за уметање] nе uvek dovoljno jasnim i vidljivim ciljem, ali idu jer [уметнуто: tako] hoće i jer to vole. [у дну стављен знак за уметање и написано: strancu] [лист 32] opštu vrevu. Mnogi manifestanti umesto cveća nose na štapiću Pikasovog goluba mironosca od bele hartije. Taj golub je [прецртано: kod mnogih] ovde dobio raširena krila i porastao do dobro ugojene patke. Na trooarima [знаком за раздвајање речи поправљена грешка, треба: Na trotoarima] sa strane bezbrojna školska deca, vesela uzavrela kao jata čvoraka. Izmedju uzavrelog naroda prodje nosač [прецртано: sa svojim] sa obramicom i dobro uravnoteženim teretom na njoj. Ali sve je to u ritmu i tonu velike svečanosti. [у доњем левом углу заокружен крстић који показује да на то место долази текст са полеђине листа 31] [лист 33] I, na kraju, treba imati u vidu da je ovo jedna obična manifestacija: doček šefa jedne prijateljske zemlje. Istina, vrlo cenjenog čoveka. A kako bi tek izgledala manifestacija ili demonstracija ovog sveta kad bi bili u pitanju veliki životni interesi zemlje. Teško je i zamisliti takav uragan. Sad su 3 ½ časa p. podne. I poslednji red poslednje povorke izgubio se negde u pravcu stanice. Sad je mirno. Čuje se samo radio sa glasnogovornika izdaleka. Beskrajni grad je popio tu reku naroda [лист 34] Tek posle 4 krenuli iz hotela na stanicu. Sretali smo povorke koje se vraćaju i jedva našli stvari i krenuli za Hančeu u 5.27. U vozu dobra mesta, topao čaj, ali radio probija uši. Pitam se kako ovi ljudi koji su u svemu delikatni i obazrivi, u reči, pokretu, pogledu, nemaju osećanje za nesklad zvukova. Kako podnose sa neosetljivošću, gotovo sa zadovoljstvom, graju i zamor? Brzo je prošlo vreme u razmišljanju o Omerpaši. Pre [лист 35] 9 sati stigli smo u Hančeu, po kiši. Otseli u lepom hotelu na jezeru. Zatekli našu privrednu delegaciju sa drugom Veselinovim i Ristom Antunovićem. 129

11. X. 56. četvrtak [подвучени датум и дан] Osvanulo hladno, kišovito jutro na jezeru. Posle 9 ½ č. krenuli za Šaosing, rodno mesto Lu Sina. Lepa vožnja kroz pirinčana polja, sa mnogo naselja, hramova, grobnica. Na kanalima ima savršenih mostova od kamena koji pokazuju da se tu nekad, pre [прецртана реч: mnogo] vekova bolje živelo. Posle sat i po vožnje stiže se u tu čudnu varoš koja je, kao neka [лист 36] Venecija sva na nevidljivim kanalima kojima se provlače barake sa kineskim jedrom i na jedno veslo. Prvi put video jedro od asure. Isto tako prvi put sam video čoveka kako vesla nogama. Čudnovat grad. Kuće su na teškim, pravilno tesanim kamenitim temeljima koji počivaju u mrkoj vodi kanala. Ali te kuće, protivno od onih u Veneciji, nisu ni kamenite ni visoke, nego drvene, na sprat, lake i neugledne. Videli smo Lu Sinovu rodnu kuću i osnovnu školu u kojoj je učio. Muzej je veliki i lepo uredjen. Pozdravili smo Lu Sinovu ženu koja nas je primila lepo. Pametna i skromna žena. [полеђина листа 34] Velika reka Čin Tang i kameni most. Po velikim bregovima pagode i hramovi. Mostovi, podizani u feudalno vreme „za dušu“. [нацртана стрелица која показује да треба повезати текст са листа 35] [полеђина листа 35] Kad čovek posmatra množinu sveta na ulici, on u prvi mah i ne primećuje da je 90–95% u pantalonama. Stare žene nose atlasne pantalone starokineskog tipa koje se prema članku sve više sužavaju, a mlade obične muške pantalone. I te pantalone na Kinezu, naročito na muškarcu, stoje uvek dobro, nekako lako i lepo i kao da su spremljene za njega. A sve je to konfekcija. [нацртана вертикална стрелица са смером нагоре] [полеђина листа 36] Цар Мајмун у старој Кин. опери успева увек и све решава добро. [текст одвојен дугом цртом] [Руком В. Стојић нацртана прецртана нула и написано: (Знакови 284)] Велика, дуга и тешка путовања имају бар једну добру страну, поред толиких рђавих: да нас спасавају од површних судова и јевтиних рефлексија, управо том својом дужином и тежином. [Руком В. Стојић нацртане две паралелне прецртане вертикалне линије] 130

[текст одвојен цртом] [крива линија која се завршава стрелицом показује на лист 37] Гледајући ширину и разноврсност света око себе човек постаје обазрив у закључцима и избирљив у изразу. [лист 37] Prošetali smo malko glavnom ulicom. Dućani puni robe, ali ničeg starog ni za nas zanimljivog. Svet nas je gledao kao čudo, jer ovamo stranci retko dolaze. Posetili smo, na povratku, hram koji je blizu našeg hotela. Podignut u slavu heroja Jo Fei koji je živeo u XII veku pod dinastijom Song. On je oklevetan i poginuo nevin. U dvorištu hrama su dve niske statue od mrkog kamena. To su likovi onih koji su ga upropastili. Njih i danas pljuje narod u prolazu. To sam čitao pre polaska u Kinu, a sad vidim da je zaista tako. Dakle, posle osam vekova. Uveče je sekretar mes. Komiteta za prosvetne poslove [лист 38] Хуанг Јен који [изостављено: је] био сарад [знаком показано да се текст наставља текстом са полеђине листа 37] priredio večeri kojoj je prisustvovala i drugarica Lu Sina. Posle večere neižbežno opera. Velik umor. 12. X. petak [подвучени датум и дан] Hanču Pre podne šetnja po jezeru [знак за уметање где треба убацити текст: zvanom Si Hu] koje je veličine bledskog. Tako je dno muljevito da je zabranjeno kupanje. A leti kad voda oplića, kaže naš vodič, jedan stari ovdašnji književnik koji liči na Tošu Manojlovića20, više u pred [полеђина листа 37] [знаком показано да се текст наставља на текст на листу 37] ник Лу Сина. (Изашао из санаторијума за то вече.) [знак за уметање и текст: zvanom Si Hu] [полеђина листа 38] [написано косо у горњем десном углу] Ху = тигар. Није било воде, па тигар копао док није потекла. [лист 39] večernjoj obesti skaču iz vode pravo u naš čamac. [подвучено: Ху Пау] извор воде у близини језера, са много већих и мањих буд. храмова. Вода има својство да се тешко прелива преко посуде. До три милиметра прелази ивицу. 131

На ручку код Жарка Веселиновића који води привредну делегацију. После кратке и незанимљиве шетње по граду, одмор, па пут на станицу. Као обично станица уплаши [лист 40] човека гужвом и наизглед неразмрсивим хаосом, али све се среди и смири. Спавали смо у кабини за 4 човека, а јутрос 13. X. петак [подвучени датум и дан] путујем великом равницом пиринчаних поља и разноликих жутих река. Хунан. У току дана мења се тип сеоских кућа, али насеља не престају. Целог дана нисмо видели један километар земље који [лист 41] [омашком изостављено: није] био потпуно и одувек необрађиван, један километар на коме се није појавио човек или његова домаћа животиња. Живот у возу тако је занимљив. Свет се непрестано креће, а нико се не судара. Једу, пиу, перу се, разговарају. Али изнад свега трешти радио који никог не смета. И друга ноћ је прошла некако, а јутрос 14. X. Недеља [подвучени датум и дан] Још у возу, два сата до Кантона. [полеђина листа 39] [Руком В. Стојић нацртана прецртана нула и написано: Зн 284/5] Kad pišete… vi treba da zaboravite na sve ili, još bolje, ne da zaboravite nego da niste nikad ni znali ni za šta drugo osim onog što pišete. Vi treba da zaboravite da ima drugih jezika na svetu osim onog kojim pišete, [знак да треба уметнути текст са краја листа] da zaboravite na sve koji su vam bliski i dragi i sa čijim ste životima tako čvrsto vezani, ali da vam je ceo svet rod rodjeni. [знак да текст треба уметнути на указано место и текст: ali da bi mogli svakom čoveku, ma kog jezika on bio, objasniti ono što hoćete da kažete.] [лист 42] Сунце бива све јаче. На пространим пољима пиринча у дугим низовима, на сваких 200–300 корака по један ђерам из ког полунаг човек вуче воду. На ивицама њива црпке које се окрећу као долап. Најчешће два човека, наслањајући се рукама на дрвену пречагу окрећу ногама точак, ступајући ногама на кратке обле виљкове. Често је изнад њих разапето парче асуре или прави сунцобран. Усред пространих њива

132

[полеђина листа 41] Кишобран и сунцобран и то се среће свуда. Млади официри, који путују у возу, носе уз кофер везан кишобран од воштаног платна. [лист 43] уздигнута необрађена места, кургани. На њима се виде десетине, стотине гробова предака. На многима од тих гробаља-брежуљака искористио је сељак оно мало слободне земље што остаје по падинама и ту израдио мале леје за салату и друго поврће, које су права ремек-дела вртларске вештине. У Кантон смо стигли тачно у 9.31. Дочекали су нас. И сад смо у хотелу на обали Бисерне Реке која се зове Ај чин, што значи дословно [подвучено: љубити] [прецртано: народ, поред написано и подвучено: масе]. [полеђина листа 42] [текст у дну листа] Ај чин Ручак нам приредио претс. Књиж. удр. Кантон. Присутни прозаисти, песници и драматурзи. Здравице. Измена података. [лист 44] Oni koji od mladog Kineza traže da im jasnije prevede taj naziv nekom odredjenijom reči, nailaze samo na stidljiv osmejak. U neprilici mladi čovek širi ruke i [прецртано: kaže] ponavlja – Трудно, трудно ето сказат… У питању, изгледа ми, није само незнање него она иста стидљивост коју осећамо кад странцу треба да објаснимо неку нашу реч. Чини ми се да се он осећа нелагодно као да му траже да каже нешто од свог интимног породичног живота. Има речи у сваком језику [лист 45] које су човеку [уметнуто: тога језика] тако блиске и јасне да му изгледа излишно и немогуће преводити их. А ми и иначе имамо муке са језицима и преводиоцима. Све језике говоримо, све подједнако рђаво, а добра половина, често и 100% оног што желимо да кажемо остаје непреведено и несхваћено. Овде у Кантону једна млада жена, која је учила руски без учитеља, говори тај језик тако да не приметите кад са [прецртано: руског, изнад написано: кинеског] пређе на руски, и морате добро да напрежете слух и да разаберете да су речи руске. [Знак да са полеђине листа 44 треба убацити текст] [полеђина листа 44] [знак да текст треба убацити на лист 45] 133

Dan u Kantonu završio se lepo i zanimljivo. Moj drug je otišao u Operu, a ja sam sa prevodioem prošetao ulicama. Gužva je neverovatna. Ispred „volta“ koji idu sa obe strane ulice vrvi narod. Većina nosi neku vrstu drvenih nanula i od toga se diže zaglušan klepet, a pored toga svi govore, dovikuju se, i prodavci i prolaznici. Na mahove se otvori pred nama izgled u uske poprečne ulice koje su prosto zakrčene ljudima, [прецртано: robom i] tezgama i robom na njima. Ne može se ni pomisliti da čovek udje u te ulice. I ovde se jedva krećemo. Deca vam se zapliću u noge. Usred te vreve polunagi ljudi, savladani dnevnim umorom, leže na asurama i spavaju tvrdim snom. Svuda se kuva i peče, prodaje i kupuje. Radio donosi narodne pesme. Kad se zadje dublje u unutrašnjost grada, ulica postaje manje živa i mračnija, ali ljudi ima svuda. Ta gamiže i vrvi. A zadah magacina sa kožom, ribom, jutom i povrćem postaje nepodnošljiv. [полеђина листа 45] [Знак да текст треба пребацити на лист 46] Opet je postala biserna, ali na naročit način. Uzela je na sebe sve rumene, žute i violetne otseve sa istoka, gde treba da izadje veliko jesenje sunce, i prošetala tako kroz grad, pre nego sunce izadje i ojača i pre nego što [прецртано: ona, изнад написано: reka] opet postane ona dnevna, [прецртан нечитак почетак речи] mrko žuta, kaljava voda kojom plovi mulj i talog i svaka nečistoća. (Tako se ova bogata i blagoslovena voda menja od dana do noći kao ona zmija mladoženja iz naše nar. pesme.) [знак који указује да овај део текста треба пребацити на крај листа 46] i, kao čudom, zaista izvlači ribu. I ona je čvrsta i svetla, biserna. Posle baca još nekoliko puta, ali uzaludno. [лист 46] 15. X. 1956 g ponedeljak. [подвучен датум] Danas su tri nedelje da smo krenuli iz Beograda. Ustao sam pre 6 sati i posmatram sa mog 8 sprata izlazak sunca i život na reci. Još jedan preobražaj ove mutne vode. [знак за убацивање првог пасуса са полеђине листа 45] [знак за нови пасус] Sve se budi, ukoliko se uopšte spavalo, jer su se cele noći čule sirene brodova. Bezbrojne ladjice izlaze na posao. Izmedju njih veći parni i motorni brodovi i brodići. Kad nastane trenutna tišina lepo se čuje kako se na drugoj obali natpevaju dva petla. Kao da smo u Ostružnici. Sunce se neobično brzo diže. Sveže je. Biće topal dan. Na ladjicama, „sampanima“, porodični život. Otac na prvom veslu, majka na zadnjem, a dečak velikim slamnim šeširom zaklanja vatru na kojoj se kuva užina. U jednom trenutku otac napušta veslo i baca mrežu [знак за убацивање другог пасуса са полеђине листа 45] (45) 134

[полеђина листа 46] U 9.15 razgledali biv. školu „seljačkog pokreta“ u kojoj [изостављено: је] predavao i Мао Це Тунг i Iuen Laj. Zatim [прецртан нечитак почетак речи] u parku koji je spomenik palim herojima. Posle kupovali po radnjama sitnice i uspomene. Posle ručka u 3 č. na Univerzitetu Sunjatsena. Malo izvan grada u zelenilu, na jedan milion kvadratnih metara. 2200 studenata na nekoliko fakulteta. Osnovan 1924 g. po Sunjatsenu. Večeru priredio potprets. opštine sa prets. Književnika Kantona i drugim umetnicima grada. Zdravica. Svaki svojim putem, istom cilju. [лист 46а] Branko Popović želi da ostane u Kini i završi studije Marku ili Frolu Mojašević [дуга црта за раздвајање текста] Вучо: да госте из Кит. Води Крефт? Дати им као [прецртана нечитка реч, изнад написано: Хиперборејцима] куверте. Скренути пажњу на њихово реаговање друкчије. [полеђина листа 46а] Jugoslavija nije tako mala i uboga zemlja kao što su [уметнута реч: često] uska i sitničava naša mala merila svega u nas i oko nas. [с леве стране написан текст и стрелица која везује садржај са листа 47] Из парка гробља хероја 15. X. 1956 г [полеђина листа 47] [подвученo: за припов.] On [уметнуто: sam] je od samog početka laskao. To je bilo prirodno i čak prijatno ponekad. Ali što dalje, sve je više postajalo bezočno. A kad na kraju osetite da i on sam počinje da veruje u ono što govori, stvar postaje prosto uvredljiva i neizdržljiva. [дуга црта за раздвајање текста] Сат му заостаје, али не [уметнута реч: као] код осталог света за пет или десет и петнаест минута, него за пет-шест сати, често и десет. Да је бар дванаест па би било добро. [дуга црта за раздвајање текста] [лист 47] 16. X. 56 g. utorak [подвучени датум и дан] U Kantonu, Цаочжу (provincija) toliko vole čaj da sve prodaju, kao naši za rakiju, da bi mogli da piju čaj. I toliko su meraklije da mogu da poznaju ruku koja je kuvala čaj. 135

Jedan čovek pio toliko čaj da je sve rasprodao i posle prosjačio. Jednog dana prolazi ispred svoje bivše kuće i domaćin ga iz sažaljenja zovne na čaj. On pijucka i pita ko je kuvao ovaj čaj? Pa tvoja bivša žena, kaže sopstvenik kuće i žene. Zabeleženo na aerodromu u Kantonu. Sad je 7 s. prošlo, sunčano jutro, [лист 48] letimo na [треба: nad] pokrajinom Kuantung. Razlivene vode kao u „dani postanja sveta“. Stigli u Peking u 4.40. Otseli opet u Sin Čan hotelu. Vrlo lepo. Uveče kod atašea Dakovića na večeri. 17. X. 56 sreda [подвучени датум и дан] Razgovarao sa drugom Vlad. Popovićem. Izdiktirao govor i pregledao engl. prevod koji će se prevesti na kineski. Inače, dan prošao u silnim poslovima oko pasoša, sa novim i slabim prevodiocem. Legao rano. 18. X. 1956 četvrtak [подвучени датум и дан] U 9 č. primio me prets. Akad. Kuo Ma-Jo u prisustvu šefa za kult. odnose sa inostr. Razgovor [полеђина листа 48] [текст написан у горњем левом углу] To je bio jedan zadatak, a pretvorio se u zadovoljstvo, rekao bih više, da je postao doživljaj koji će ostaviti traga u našem životu. Аустријски батар [лист 49] pun kurtoazije o izmeni edicija i saradnji između naših Akademija i kitajske. Ispratio me do na ulicu. Zatim poseta novootvorenom muzeju Lusina i njegovoj kući. Posle podne kupovali u bazaru. Uveče ostao kod kuće. Telefonirao Šlajman na putu za Beograd. 19. X. 1956 г. [подвучен датум] Pre podne prošlo u silnim poslovima i brigama oko organizovanja povratka. Poslepodne u 2 počela svečana Akademija. Trajala do 6 1/2. Od 18 delegacija mi smo govorili treći po redu. Sve dobro prošlo. C. Malaparte Poljevoj. Japanac, kao avet. Bugarin Marinov. Albanac Steze. Time je završen naš glavni posao.

136

[полеђина листа 49] [подвучено заглавље] Na poziv S. Knj. Kine, upućen našoj K. za k. veze sa in. Prisustvovali smo u [прецртано: prestonici, изнад написано: Pekingu] svečanostima u slavu kin. knjiž. L. S. [знак за убацивање другог реда текста написаног испод] [прецртано: i u živoj i zanimljivoj izmeni mišljenja uspostavili dodir sa kin. S. knj. U isto vreme videli smo dosta] Kod kin. drugova književnika, kult. radnika i rukovodilaca naišli smo, [прецртано: kao pret. jugosl. književnika] na [знак да треба убацити први део текста који је написан испод] [прецртани нечитка реч и: prijem] Oni su nam omogućili da vidimo, koliko se to za [прецртано: tako] kratko vreme a u tako velikoj zemlji moglo, [прецртана нечитка реч, изнад написано: i dosta] od njihovih kult. napora sadašnjice i [прецртано: nešto] od njihovog velikog kult. nasledja. Naši utisci su najbolji. Dodir izmedju Sav. knj. Jugosl. i Sav. knj. Kine nastaviće se posetom kineskih književnika našoj zemlji u nov. mes. o.g. Umorni smo malko, to priznajem, ali i zadovoljni i prijemom i onim što smo imali prilike da vidimo i čujemo. [испод написано: na koji smo kao pretstavnici jugosl. književnika naišli,] na kojima su [прецртано: prisustvovala] uzele učešća 22 delegacije [прецртано: iz inostranstva] svih krajeva sveta., [знак за убацивање] [прецртана нечитка реч иза које следи текст: živo interesovanje za našu zemlju i naš kult. život.] [знак за убацивање] [прецртано: kojima su prisustvovali, изнад написано и прецртана последња реч: na kojima su učestvovali, изнад написано: uzeli učešće] na kojima su 22 delegacije [прецртано: iz inostranstva] svih krajeva sveta. [полеђина листа 50] Huan Jen Huan Юaнь заведующий управление культуры провинцию Чзезян [прецртане три нечитке речи] Сюй Чен-Вэнь Си Чин-Вен стари писац, друг Лу Сина Od Irkucka do Krasnojarska spavao dubokim, tvrdim snom 3 ½ sata. I docnije sam spavao po sat dva (i sanjao Lepo i нечитка реч.) sve do Omska. [лист 50] 20. X. 1956 г. Subota [подвучени датум и дан]

137

Pre podne razgledali Mongol. pagodu. Tibetanski popovi u molitvi, kao kanonici u Splitu. Izvanredne statue bogova. Zatim na jezero Car. dvoraca. Pe Haj (Severno more). Popili čaj na terasi. U 13 č. ručak kod ambasadora Popovića sa prets. potprets. Udr. književnika i književnika koji će ići u Jugoslaviju. Uveče film po Lu Sinovoj noveli. Umor. Sutra poslednji dan. I on ispunjen ručkom, večerom itd. 21. X. 56 g. nedelja [подвучени датум и дан] Nervoza oko pakovanja. Ručak u kitaj. restoranu priredilo Udruženje knj. Bio i [лист 51] naš ambasador. Uveče u 7 banket za sve delegate u Хотел Мира. Ми смо имали сто бр. 2, после Совј. делегације. За нашим столом Мстар [треба: Министар] културе. Posle 9 bili kod Dakovića, sa Popovićem. Sad je blizu 11 s. Sutra u 9 letimo za Moskvu. 22 ponedeljak okt 1956 [подвучени датум и дан] Ispratili nas Vl. Popović i Dak. a od Kineza šef odel. u Komis. i dva prevodioca i dva književnika koji idu u Jugoslaviju. Krenuli tačno u 9 s. [уметнута реч: uveče]. Sunčano vreme iznad Gobi Ulan Bator 1 sat Irkuck 3½ posle podne. Poleteli tek u 9 uveče, a 23. [уметнута реч: okt.] utorak 1956 [подвучени датум и дан] u 12.30 [уметнута реч: noću] Krasnojarsk. Odmor 50 minuta [прецртано: kao] u Novosibirsku ½ sata. Sada smo 8 s. po Pekin. ili 3 po Moskov. u Omsku. Sada su 4 po Mosk. [лист 52] a 9 [изнад написано: jutro] po Pekin. Letimo kroz neko sivo svitanje. Ko zna koliko je sati ovde? Sverdlovsk, pa Kazan, sve po 3 časa razmaka a po čas odmora. Mnogo se jede i puši. Oko 3 posle podne po moskovskom treba da budemo u Moskvi. [текст стављен у угласте заграде] Lice žene, devojke, koja je služila kao kelnerica u Irkucku. Jedino je govorilo nešto engleski i kad ne bi našla reč ili razumela, hvatala se za glavu lakim, finim, kao glumačkim pokretom. 24. X. 56 sreda [подвучени датум и дан] Najposle u Moskvi! Juče u 3 p.p. sačekali nas samo Kinezi; naši nisu stigli. Ljubazno nas ispratili i smestili opet u National. Uveče se pojavili i naši iz ambasade i Kaleb21, Ćopić22 i ostali književ. koji su ovde. Razgovarali i smejali se do ponoći i pored umora. Jutros osvanuo lep dan. Čekamo da uredimo pitanje odlaska. 138

25. X. 56 četvrtak [подвучени датум и дан] Čekanje aviona. Ručak kod књ. Грига [полеђина листа 51] Omerpaša. U čemu je njegova sposobnost? I okom i mišlju on može brže, lakše, bolje i tačnije da pregleda i oceni svaki položaj i svaku oružanu [прецртана нечитка реч] снагу. Omer igra šah. [црта за раздвајање текста] Neosetljiv, jednostavan i grub, on ipak ima slabih mesta. On je sagledao Istok. Zna šta je to Istok, ali neće da zna, ni samom sebi neće da prizna šta je izgubio a šta prihvatio. Neka ostane neizvešteno, neodredjeno. Tako je lakše. [полеђина листа 52] а увече пријем у нашој амбасади. Совј. другови и наши. После поседали са Ћопићем и другима. 26. X. 1956 г. петак [подвучени датум и дан] Назеб. Прашкови. Опет брига и послови око повратка. Изгледа да нам је место у авијону осигурано за недељу 28. о.м. Мењао чек. Иначе цео дан код куће. Увече поседео са нашима. 27. X. 1956 субота [подвучени датум и дан] Назеб и мука. [уоквирен и трима косим цртама прецртан текст: Неизвесност због авијона. Најпосле добили карте. Увече мало поседели са нашима (Калеб, Ћопић..) у Совј. Гостиници. Устао у 3 ½ и у 5 ¼ били на Внукову аеродрому. Чекали до 9. Сад летимо изнад облака право на Букурешт. Надамо се вечерас бити у Београду. Ручали у Кијеву. Сад је три после подне по московском.] Путујемо, изгледа, сутра. Дан прошао узалудно. После подне добили карте, паковали и поседели са Калебом, Ћопићeм. [лист 53] 28. X. 1956 недеља [подвучени датум и дан] Синоћ рано легао. Устао у 3 ½ у 5 ¼ били на аеродрому Внуково. Чекали све до 9 ч. Сад летимо изнад облака право на Букурешт (јер заобилазимо Мађарску). Ручали у Кијеву. 29. X. 1956 понедељак [подвучени датум и дан] Још летимо, опет изнад облака. Стигли смо лепо у Букурешт око 4 ч. по москов. Али одједном су решили да не иду у Београд, него да ноћимо у Букурешту. Разочарење. Спавали у хотелу Амбасадор. Јутрос у 9 кренули са аеродрома Банаека. Ваљда ћемо, најпосле, видети и Београд. И видели смо га са задоцњењем, после лета кроз олују, у 10.55 ч. Крај дневника.

139

[црта за раздвајање текста] [Руком В. Стојић нацртана прецртана нула и написано: Знакови 576] [нечитка реч] Bele kože od koje odudaraju crna kosa i crne oči. Lice prijatno nepravilno. [прецртан кратак нечитак везник] U očima uvek malko osmejka, a oko usta stalno se javlja, kao jedva primetljiv grč, neki napor. Izgleda kao da će sad izgovoriti neku naročitu, umnu reč zbog koje će i njemu i onima koji su oko njega odjednom i za vazda biti lakše i prijatnije. Izgleda tako: sada će, sada, ali ta reč ne pada. Čovek govori dubokim toplim glasom opšte stvari, običnim rečima, samo tu reč, koju sve nagoveštava i svak očekuje, ne izgovara nikako. I nije je do kraja života izgovorio. [ненумерисан истргнут лист] [нејасно јер је на том месту део листа исцепан] али не схватити буквално и не чинити. [црта за раздвајање текста] На банкетима 15–20 јела. На крају супа, а за њом здела пиринча. То не треба јести, јер је чудно

НАПОМЕНЕ 1

Зулфикар Зуко Џумхур (1921–1989), карикатуриста и писац; Андрићев близак при-

јатељ. Александар (1897–1985) и Лула Вучо, Андрићеви блиски пријатељи, касније кумови на венчању са Милицом Бабић. 3 Лиза Бихали, жена истакнутог културног радника Ота Бихаљи Мерина (1904– 1993). 4 Криста Ђорђевић, жена Андрићевог пријатеља, лекара Ђурице Ђорђевића. 5 Шева Ристић, жена писца Марка Ристића (1902–1984). 6 Милица Чолаковић, жена Андрићевог пријатеља и сарадника, политичара Родољуба Чолаковића (1900–1983). 7 Вера Стојић (1902–1989), Андрићев лични секретар; први управник Задужбине Иве Андрића. 8 Валентин Петрович Катајев (1897–1986), совјетски писац романа и драма. 9 Тако је Андрић звао своју будућу жену, Милицу Бабић, са којом се венчао 1958. године. 10 Иља Еренбург (1891–1967), совјетски писац. 11 Момчило Миланков, прозни писац, један од чланова југословенске делегације писаца; једно време уредник Просвете. 12 Kermesse (фр) сајам, вашар. 13 Андрићева угласта заграда. 14 Вера Стојић је означавала делове Дневника са пута по Кини које је унела у Знакове поред пута, објављене као 14. књига у оквиру првог издања Сабраних дела Иве Андрића Удружених издавача, после Андрићеве смрти, 1976. године. 2

140

15 Чианг Каи Шек (1887–1975), кинески официр и политичар; обновио управу Кине над Тајваном 1945. године. 16 Вера Стојић је грешком два листа нумерисала 21. Ми смо га ради лакшег кретања кроз текст обележили као 21а. 17 Меи Ланфанг (1894–1961), један од најпознатијих уметника Пекиншке опере. 18 Руком Вере Стојић додато ad 23) што значи да се текст наставља на текст на листу 24. 19 Сукарно (1901–1970), први председник Индонезије, који је, док је био на тој функцији 1945–1967, извојевао независност Индонезије од Холандије. 20 Тодор Манојловић (1883–1968), представник српског надреализма. 21 Вјекослав Калеб (1905–1996), хрватски писац. 22 Бранко Ћопић (1915–1984), угледни српски писац.

141

Кинеска и индијска философија код Срба шездесетих и седамдесетих година XIX века

Илија Марић Као што је романтизам код Срба био унеколико закаснели одјек европског, у првом реду немачког, романтизма, тако је и код наших романтичара и култ источне поезије био његов закаснели одјек.290 Док у Европи већ половином XIX века јењава романтичарски покрет и долазе нова струјања, код Срба ће се он неговати и шездесетих и седамдесетих година, посебно у омладинском покрету. Романтичари су волели јаке страсти, необичне догађаје и далеке егзотичне пејзаже, а Исток, у свом обиљу светлости, боја, шаренила, страсти и живота, неодољиво их је привлачио иако најчешће тамо никада нису ни били. Наши романтичари бар нису путовали ни на Блиски исток, а некмоли у Индију или на Далеки Исток. Али су зато омладински романтичари у својим кружоцима држали предавања о Индији, у којој, како је речено, никада нису били.291 Интересовање за Исток било је код нас појачано и вековним присуством Турака у нашим крајевима, упркос томе што смо непрекидно били у непријатељству са њима као освајачима и управљачима у српским земљама, и наставиће се и после романтизма. Међутим, Исток који су нам Турци посредовали био је муслимански Блиски и Средњи Исток, који није ишао даље од Персије. Тако је још педесетих година млади романтичарски песник Јован Јовановић Змај интензивно читао персијске песнике у немачком преводу Ф. Боденштета и Ф. Даумера, и сам потом преводио Мирзу Шафија, Мухамеда Шемзедина Хафиса и друге источне песнике.292 Код Змаја, међутим, не срећемо поезију Индије и Кине. Али зато Лаза Костић пише источњачку причу чији је јунак један махараџа, а њена радња се одвија у Индији.293 Исти Лаза Костић, у свом младалачком огледу „Ромео и Јулија“ (1866), рећи ће да је Шекспирова 290 Скерлић, Ј., Омладина и њена књижевност (1848–1871). Изучавања о националном и књижевном романтизму код Срба, Просвета, Београд, 1966, стр. 337. 291 Стојковић, А., Развитак философије код Срба 1804–1944, Слово љубве, Београд, 1972, стр. 344. 292 Змај је преводио немачког романтичарског песника Ф. Боденштета, који је певао о Истоку, али то је био само муслимански Блиски Исток, и објавио је две збирке песничких превода те врсте: Источни бисер, Нови Сад, 1861; Песме Мирзе-Шафије, Беч, 1871. 293 Костић, Л., „Махараџа“, Даница, 25/1861, стр. 386–391; 27/1861, стр. 422–426.

142

философија једноставна и да њене зачетке налазимо „у стари брамина у Погангесју“ и на другим странама, а то је „философија антропоцентрична, усредсређена у човеку, исредсређена из човека“, при чему, истиче млади романтичар, код Шекспировог антропоцентризма „нема браминске гравитације теоцентричној формалности“.294 Ово место сведочи да је рецепција индијске философије код нас отишла корак даље од почетних обавештења из педесетих година.295 У истом огледу Костић истиче империјализам Шекспировог духа, као што је и његова Велика Британија империјална. Хамлет је Данац само номинално, он је британски; Ромео и Јулија су у Верони, у Италији, али су британски. Као што је Индија колонија Британије тако су Хамлет и Ромео и Јулија колоније Шекспировог духа. Ромео и Јулија, вели наш песник, јесте „једна богата провинција његове Инђије“.296 Шекспир се свуда у свету осећао као код куће, јер је свуда могао да негује „ту дивну провинцију своје плодне Инђије“.297 За нашег романтичара, међутим, Индија није шекспировска колонијална провинција, попут било ког места на кугли земаљској, него „дивна“, „плодна“ и „благословена“ земља. Она је у очима нашег романтичара чудесно, идеализовано место, а не „проклета Инђија“, као некада у нашој народној поезији. Од омладинаца у одушевљењу Индијом ипак је најдаље отишао Симо Поповић (1844–1921), песник и политичар, један од првака Уједињене омладине српске. Он је, као и Змај, преводио љубавне и винске песме Мирза Шафије, потом Боденштетов Хиљаду и један дан на Истоку,298 али је још као ученик у Сремским Карловцима почео да са немачког превода преводи и делове индијског спева Махабхарата.299 Касније је сабрао те 294 Костић, Л., „Ромео и Јулија“, Матица, 36–45/1866, стр. 841–844, 865–868, 889–894, 913–915, 937–941, 961–964, 985–988, 1009–1011, 1033–1036, 1057–1068. Наведено према: Костић, Л., О књижевности. Мемоари, приредио Предраг Палавестра, I, Матица српска, Нови Сад, 1991, стр. 35–36. 295 Видети: Марић, И., „Први прикази кинеске и индијске философије код Срба“, Источник, 77–78/2011, стр. 114–133. 296 Костић, Л., О књижевности. Мемоари, стр. 39. 297 Ibid, стр. 41. 298 Боденштет, Ф., Боденштетов Хиљаду и један дан на Истоку, превео и предговор написао Симо Поповић, Државна штампарија, Београд, 1870. 299 „Краљ Нал“, [из „Махабхарате“], одломак, превео Симо Поповић, Вила, 1865, бр. 20, стр. 244–247; 29–36, стр. 353–354, 361–362, 377–378, 385–388, 401–401, 409–413, 424– 427, 433–437; „Јајата“, [из „Махабхарате“], превео Симо Поповић, Вила, 1866, бр. 43–46, стр. 682–683, 693–694, 718–719, 725–726; бр. 48–50, стр. 760–762, 780–781, 795–798; „Савитра“, [из „Махабхарате“], превео Симо Поповић, Матица, 1866, бр. 14–17, стр. 311–321, 344–347, 367–370, 391–393; „Жртва истине“ (индијска), превео Симо Поповић, Вила, 3. IV 1866, стр. 222; „Нахуша“, [из „Махабхарате“], превео Симо Поповић, Вила, 1867, бр. 36–37, стр. 565–569, 581–582. Томо Маретић каже да није могао установити са ког је немачког предлошка Поповић преводио, али да то, што се бар Песме о краљу Налу тиче, свакако

143

преводе у једну књигу.300 Тај посао је наставио и касније, преводећи уз то и делове спева Рамајана.301 У то време код нас једино је Петар Будмани, Србин из Дубровника, објављивао преводе са санскрита.302 Он је добро знао санскритски језик и био је индолошки образован, али индологију није разумевао као свој позив тако да је овај преводилачки рад био само једна пролазна епизода у његовом животу.303 Ђуро Даничић је 1870. у часопису Старине, који је издавала ЈАЗУ из Загреба, објавио средњовековни превод неких индијских приповести на српски језик („Индијске приче прозване Стефанит и Ихнилат“).304 У уводној речи Даничић је подсетио да је реч о индијским причама из чувене збирке приповести Панчатантра (пет књига) и укратко је описао како је дошло до овог превода са грчког на српски језик у средњем веку. Најпре је ово дело у VI веку н.е. било преведено са санскрита на средње персијски језик (пехлви), а потом је са персијског у VIII веку преведено на арапски језик. Са арапског је у XI веку преведено на грчки, а потом са грчког на српски. Међутим, овакво занимање српских књижевника за Исток није било праћено и одговарајућом жељом наших философа да се подробније позабаве философијама Кине и Индије. Једини приказ философија ових азијских земаља, уз то веома сажет и смештен у „предворје философије“, од наших философа у XIX веку био је онај Михаила Христифора Ристића из није могао бити Рикертов превод из 1828 (Маретић, Т., „Предговор“, у: Песма о краљу Налу. Уломак из староиндијскога „Махабхарата“, превео с оригинала и протумачио Томо Маретић, СКЗ, Београд, 1925, стр. VI). 300 Индијске приповетке. Епопеје из Махамбхарате, (са немачког превода) превео Симо Поповић, Београд, 1868. Немачки предложак је био Holtzmanns Indische Sagen (Stuttgart, 1854) у преводу Адолфа Холцмана старијег. Немачки преводилац је произвољно скраћивао текст, што се одразило и на српски превод, уз остале недостатке превођења са превода, а не са оригинала (видети: Јаук-Пихнар, М., „О пријеводима класичне санскртске литературе код нас“, Рад ЈАЗУ, књ. 350, 1968, стр. 621–622). 301 „Рохина“, [из „Махабхарате“], превео Симо Поповић, Српска зора, 1/1881, стр. 7; Из „Махабхарате“, превео Симо Поповић, Српске илустроване новине, Нови Сад, 26– 27/1882, стр. 219, 231–232; Рамо. Индијске пјесме, књига I, Извадак из епа Рамајане, испјевао Валмики, превео с немачког Симо Поповић, Цетиње, 1896. 302 Пет приповиједака из санскрта, превео са санскрита Петар Будмани, Забавник Дубровачке читаонице за годину 1867, Дубровник, 1867. Реч је о уводу и првих пет прича из збирке Vetalapancavimśati, која је део Панчатантре. Други превод је драма најпознатијег индијског драмског писца: Калидаса, „Сакунтала“, са санскрита превео Петар Будмани, Словинац (Дубровник), 1879. 303 Тако држи Јаук-Пихнар, М., „О пријеводима класичне санскртске литературе код нас“, стр. 622–623. 304 Даничић, Ђ., „Индијске приче прозване Стефанит и Ихнилат“, Старине (Загреб), II, 1870, стр. 261–310.

144

1860. Наредних деценија наши читаоци су се о овој теми могли обавештавати једино из прегледâ опште историје или опште књижевности, као што је био случај и пре Ристићеве Историје философије. У периоду од 1860. до 1880, дакле, српски философи се нису посебно бавили индијском или кинеском философијом, што не значи да се ове у њиховим списима уопште не помињу. Тако је Милан Кујунџић, осврћући се на критику прве књиге његовог Кратког прегледа хармоније у свету (1867), писао како је он изричито рекао да би из хаоса, ако би се овај узео за највишу полазну тачку у философији, морао „понићи нихилизам, ништарство, као што је се оно доиста и развило у будистичкој вери“.305 Али је овакво помињање источних религија и философија код наших философа било само узгредно и сведочило је да им мисао Истока није била непозната. Димитрије Матић је 1865. посрбио Историју филозофије немачког историчара философије Алберта Швеглера који је, у хегеловском маниру, источне философије искључио из прегледа. Швеглер за кинеску и индијску философију каже да су „такозване“ јер држи да оне пре спадају у теологију и митологију него у философију.306 Приказ Матићевог превода Швеглерове књиге написао је Алимпије Васиљевић, родоначелник философске критике код Срба. У том приказу Васиљевић, насупрот већини историчара философије, тврди да грчка философија не почиње са Талесовом физиком него са Питагорином астралном и симболичком философијом. Он то образлаже тиме што узима да је грчкој философији претходила симболичка и астрална философија Истока, која је прожета морално-религијским духом, и да је Питагорина симболичка и астрална философија, која је тиме сродна источној, природан прелаз ка грчкој.307 Милан Кујунџић је одговорио текстом „’Питагора или Тал’?“ и тако је започела подужа полемика између двојице српских философа. Кујунџић источној философији признаје симболички, али јој одриче астрални карактер. Уз то, он држи да на почетку грчке философије стоји Талес, како мисли и већина историчара философије, а не Питагора. У овом чланку, што се наше теме тиче, Кујунџић наводи став Гледиша који држи да су пет грчких философских школа напросто представници философских учења пет источних народа. У овом склопу, Гледиш каже да Кујунџић, М., Кратки преглед хармоније у свету, део други, Државна штампарија, Београд, 1872, стр. VIII. 306 Швеглер, А., Историја филозофије, I, Државна штампарија, Београд, 1865, стр. 14. 307 Васиљевић, А., „Историја философије по Швеглеру израдио Димитрије Матић“, Вила, 33/1865, стр. 407. 305

145

у Кини, на пример, постоји школа математичке философије па додаје да су питагоровци говорили како је Питагора боравио у Кини. Сам Кујунџић изражава своју неверицу у овај податак говорећи да су исти ти питагоровци тврдили такође како је Питагора син Аполонов, па додаје – „каквих још нагађања нема и не може бити“.308 У истом чланку, међутим, Кујунџић нам даје до знања да је читао књиге о индијској философији, ако већ не и поједине њене текстове преведене на неки од европских језика. Нажалост, он не каже које је све преведене индијске текстове или европске студије о њима читао.309 Проучавање индијске философије уверило га је да је не само код Грка него и на Истоку постојало особено царство мисли. Дакле, источна философија се, истиче наш философ, самостално развијала и није се напросто улила у грчку философију, него је наставила и даље самостално да живи.310 При томе је изнашао низ паралела између грчке и индијске философије: „И то држим одонда одкако сам нашао у Инђијанаца појам о увијању и развијању – као и у Емпедоклу; у Веданти свет сматран као илузија чиста – као и у Пармениду; у Будизму сумњичење савршено – као у пирхонизму; у књигама Канаде атомизам – као у Демокрита; у Њаји покушај силогизма – као и у Аристотела.“311 Иако се занимао за философије Истока и обавештавао о новијим истраживањима овог подручја, Кујунџић се сам није тиме бавио. Један од разлога за такво стање ствари навео је у једном од својих полемичких радова Васиљевић: Кујунџићу је за такво шта недостајало знање источних језика на којима су писани изворни философски текстови. А он с разлогом није марио да се само на основу преведених текстова и секундарне литературе, дакле из друге руке, упушта у овакав посао.

Домаћи прегледи опште историје Први домаћи преглед опште историје у другој половини XIX века написао је Пантелија Панта Срећковић (1834–1903). Он је 1859. дипломирао у Кијеву, и отада је био професор за општу и националну историју Кујунџић, М., „’Питагора или Тал’?“, Вила, 36/1865, стр. 446. Касније ће само казати: „Тумачење источних споменика истина је у власти само неколицине који су век свој томе посветили. Али се осим Колбрука, Бирнова, Милера, Вебера, Б. Сен-Хилара читава друштва у Француској и Енглеској склапају, да што верније преводе пред свет данашњи изнесу.“ (Коментар на „Књижевна изопачавања“ господина А. Васиљевића, Државна штампарија, Београд, 1865, 7). 310 Кујунџић, М., „’Питагора или Тал?’“ (допуна), Вила, 40/1865, стр. 494. 311 Кујунџић, М., „’Питагора или Тал’?“, Вила, 36/1865, стр. 446. 308

309

146

у Лицеју, а потом и на Великој школи, све до 1893. За потребе слушалаца Велике школе он је 1863. године објавио Општу историју, чије се друго издање појавило 1872. У одељку о историји Кине Срећковић је посебан параграф посветио вери и философији ове велике азијске земље.312 И ми ћемо укратко изнети шта су српски читаоци одатле могли сазнати о овој теми. Ваља при том напоменути да је то био опширнији напис у односу на раније штампане сродне текстове на српском језику. Писац каже да нам је најстарија кинеска вера готово непозната. Основа главне кинеске вере садржана је у древном спису И-цзин, који је саставио Фо-хи, иначе митолошка личност. Према тој вери, врховно божанство је жива и разумна природа звана „врховно небо“ (Тјан-шанг-ћи).313 Врховно небо је корен свих ствари и узрок њиховог сједињавања. Зато нема ни почетка ни краја. Оно може бити покретно и непокретно. Из кретања врховног неба проистиче активно мушко начело које се назива топлород (Јањ) или небо (шанх-ћи). Из мировања врховног неба произлази пасивно женско начело које се назива водород (јин) или земља. Та два нераздвојива начела су две главне силе у свемиру. Из те две силе настало је пет стихија (елемената), које Срећковић означава и као „хемичке пратварке“, а то су: вода, ватра, дрво, руда и земља. Дакле, основно начело (врховно небо) се појављује у два вида: небеско или мушко начело (јанг) и земаљско или женско начело (јин). Из ова два начела настале су све остале ствари, укључујући и човека. При томе, небески закон је створио мушкарце, а земаљски закон је створио жене. Човек је најпаметније створење и има пет својстава, који су производ поменутих пет („хемијских“) елемената: човекољубље, правду, пристојност, знање и верност. У човековом моралном живору рад игра ону улогу коју у природи играју физичке ствари. Наш историчар закључује да се стара кинеска вера темељи на философији, а да је њено морално богословље изложено у списима чији су аутори не само конфуцијевци Кхун-дзи (= Конфуције) и Мен-дзи (= Менције) него и њихови противници Лао-дзи (= Лаоце) и Буда. Срећковић каже да је Кхун-дзи био прави Кинез и саветовао је своје ученике да се не упуштају у оно што бисмо ми називали метафизиком. Он 312

Срећковић, П., Општа историја, Државна штампарија, Београд, 1863, стр. 59–

66. 313 Наш историчар наводи да су хришћани нашу реч Бог на кинески превели са две речи: Тјан-цзу (господар неба, владар природе). Природа је Бог. Разум који се приписује природи јесте телесан. Пошто у кинеској вери нема духовног начела, Кинези су узимали цара као посредника између неба и народа. Стога је цар одговарао за све природне појаве, које су наносиле штету људима.

147

је у првом реду био учитељ морала. Настојао је да на основу древних моралних правила, која су се због њихове старости и политичких промена почела кварити, реформише кинеско друштво. Своје морално учење изложио је у Беседама (Љун-јуј), првој књизи конфуцијевског четворокњижја. Према том учењу, човек би требало да се усавршава, а у ту сврху он мора да у себи васкрсне разумну природу и да непрекидно настоји да досегне највише добро и савршенство. Зло је оно стање у коме човеком овладају страсти. Зато разум мора да страсти доведе у нормално стање па тек онда да следи нагоне природе. Човек у себи мора усавршавати врлине благоразумља (спознати самог себе и бити задовољан малим), снаге (држање у правој средини) и љубави (желети добро свим људима, односно да, када је већ сам постао поштен, поправља и друге људе). Први предмет љубави су родитељи, а други су мудри људи. Посебно цар мора да негује љубав и да тако оснажи државу. Конфуцијево учење о друштву сагласно је са старим кинеским обичајима. У друштву се разликује пет типова односа: између цара и народа, између оца и деце, мужа и жене, старијих и млађих и између другова. Кад је реч о прва четири типа, цару, оцу, старијем и мужу припада неограничена власт, док се народ, деца, жена и млађи морају ропски покоравати. При томе, ако отац погреши, син га мора извести на прави пут, а ако старешина погреши мора га исправити мудрац. Срећковић наглашава да је конфуцијанство званична кинеска вера, а да је његово учење представљало званични морал. Међутим, Конфуцијево учење прихваћено је тек након сто година, залагањем његовог следбеника Менција. Мин-цзи (= Менције) је развијао Конфуцијево учење. Прецизније, он је само у заоштренијем облику проповедао учење великог учитеља, али сам није дао нешто ново. Он је, као што према конфуцијевству и приличи мудрацу, покушао да критикује цара. То је онда дало повода побуни, чиме је нарушено конфуцијевско начело ропске послушности народа према сину неба. С друге стране, старинска кинеска вера, кодификована у конфуцијанству, имала је противнике у таоизму и будизму. Срећковић наводи да је Лао-цзи живео око 600. године пре н. е. и да је имао секту звану Тао. Касније је из Индије у Кину, нарочито на Тибет, пренет будизам. Наш историчар, следећи Портјеа, пише да у таоизму има много ведаизма, да је таоизам настао синтезом древне кинеске вере и нових индијских мисаоних струјања. Лао-цзи држи да је Тао пре свега и изнад свега. Тао је вечно божанство, врховни разум свемира. Из Таоа настаје јединица, из јединице двојица, а из двојице тројица. Тројица је првобитни хаос женског реда и из тројице су створена сва друга створења, укључујући и мушко начело. 148

Сва створења проистичу из општег начела, трају извесно време и потом се враћају том главном начелу. При томе су људи у непрекидном додиру са духовима са којима се могу дозивати. Лаоцеови следбеници касније су говорили да су они посредници између духова и људи па су Лаоцеово учење претворили у занат, заводећи обреде у којима се призивају духови. Тако су се таоисти бавили магијом, астрологијом и врачањем. Срећковић наводи да је много више Кинеза прихватило будизам него таоизам. Будизам је донет у Кину 65. н.е., а већ у III веку било је у овој земљи доста будиста. Кинески будисти имају богату књижевност у којој описују историју будизма не само у Кини него и у Индији. Будизам има унутрашњу (философску) и спољашњу (народску) страну. Обе стране имају за циљ уништење личности у општем јединству. Философски будизам учи да све ствари проистичу из општег начела и у њега се враћају. Свет је створио Буда, који је онда створио два лица. Ова са њим чине тројицу, а тројица ствара створења вишег реда (четири буде), а ове стварају створења нижег реда (пет будића). Буде и будићи онда силазе на земљу и, када свету прети нека опасност, рађају се да спасу свет. Народски будизам има свештеничку хијерархију и мноштво обреда. Свештеници се зову бонзе. Има много и монаха (аскета) који живе у манастирима. Њихов морал се темељи на пет правила: не убијати ништа што је живо, не красти, не живети неваљано, не жалити, не пити опијајућа пића. Кинески будизам је усвојио кинеску митологију и хијерархију од тибетанских будиста. Према народском будизму, врховно божанство је Фо (Буда). Будисти верују у сеобу душа. Срећковић потом излаже религију у Индији, која се не може раздвојити од философске мисли.314 У Индији вера је најпре била једнобожачка, али је временом прерасла у многобожачку. Први бог код Индијаца био је нестворени и бесмртни Брама, душа свемира, која се налази у свему и свуда. Брама се појављује у три лица, као индијска тројица (тримурти): Брама, Вишну и Шива. То је један бог са три својства: да ствара, да чува и да руши. Стварање и рушење почели су истовремено. Брама је моћ стварања, оно од чега све постаје, видело које даје живот, он је оно што је прошло. Вишну је мудрост која чува, простор у којем све живи, вода која одржава живот, он је оно што је сада. Шива је јарост правосуђа која руши, време које све руши, ватра која све прекаљује, он је оно што ће бити. Брама касније остаје сам и почне да мисли само о себи, док Вишну и Шива непрекидно раде. Кад се временом свет толико исквари да прети његова пропаст, онда се Вишну и Шива отеловљују у животињском или људском облику и појављују на земљи као авантар (отеловљење). Верује се да се 314

Срећковић, П., Општа историја, стр. 92–101.

149

Вишну девет пута отеловљавао и силазио на земљу,315 а Шива два пута. Брама има мање посла са светом, не отеловљује се, па га и не приказују на ликовни начин. Чувара Вишну приказују са четири руке, а рушитеља Шиву приказују као трооког, осморуког, белог, са троугластом капом, са огрлицом од људских глава, како гази неког дива, док око њега севају муње и громови. Са богом оног света Јамом, Шива суди људима на ономе свету. Из главне браманске вере развиле су се будистичка и џамајска (= ђаинска) вера. Саму реч буда наш историчар преводи са мудрост. Главну разлику будизма од браманизма види у томе што будизам не признаје поделу људи на касте па сваки човек може бити брамин. Будизам учи да не треба убијати па стога не треба поштовати веде и пуране, према којима се захтевају крвне жртве. Не сме се лагати него говорити истина и не треба се богатити на штету других људи. Треба волети друге људе и одрицати се од земаљских уживања. Џамајска вера је на средини између браманске и будистичке. Она, попут будистичке, учи да бог ништа не чини, да је материја вечна, да се не убија ни најмања животиња, да се не спаљују животиње као жртве у храмовима, да се не верују у Веде (иако држи да су ту садржана ваљана правила за живот), како човек највећу плату добија за добра дела (онај ко је чинио добра дела избегава реинкарнацију па, када умре, изгуби свест и слије се са божанством). С друге стране, не одбацује се кастински систем и поштују се сви брамански богови. У одељку о философији Срећковић истиче да је темељ индијске философије и индијске вере један исти. Он каже да научници обично индијску философију деле на шест различитих мишљења (система), али да је то без основа јер сва та мишљења имају у основи метафизику. Према тој метафизици, овај свет није важан. Душа није чврсто повезана са телом, а тело се разумева као тамница слободне душе. Најважнији циљ душе је да се ослободи тела, тако да живот људски на земљи није толико важан да би о њему требало размишљати. Само треба научити како спољашњи свет доспева до људске свести и како људи следе природу. О томе говоре философска дела. Најбоље је, каже се даље, да човек упозна своју душу, да савлада рђаве тежње и свет који није сродан души, те да се врати богу и слије се с њим. Срећковић закључује да индијска философија ништа не говори о овом свету и људима, него само о души, која на крају губи свест и 315 Први пут се појавио у лику рибе и сачувао је људе од потопа. Други пут се појавио као корњача, сачувао је свето брдо да се не сруши приликом земљотреса. Трећи пут се појавио у облику вепра и убио је џина Паладаса. Потом се јављао као лавски човек, као човечуљак-брамин, као богочовек итд. Девети пут се појавио као чобанин Кришна. Последњи пут ће доћи да искорени грех на земљи. Његова жена Зри благосиља људе.

150

слива се са божанством. Штавише, за неке мудраце овај свет и не постоји, он је само привид, обмана (Мајја), постоји само бог. Читав земаљски живот је само сан, а прави живот долази тек након смрти. Стојан Бошковић (1833–1908), средњошколски, а потом и великошколски професор историје, објавио је 1866. Историју света за народ и школу, коју ће читати и средњошколци и студенти.316 Она није обимна као Срећковићева и у односу на њу је знатно скромнија кад је реч о индијској и кинеској философији. Тачније, о индијској вери говори се укратко док се индијска философија уопште и не помиње. Ново је у односу на Срећковићеву књигу једино то што се овде доносе неки биографски подаци о Буди, оснивачу будистичке вере, као што су време његовог појављивања и смрти (око 550. пре н.е.) и краљевско порекло. У одељку о Кини, пак, само помиње Конфуција као онога ко је уредио кинеску веру и наглашава да у Конфуцијевој вери постоје ваљана начела. При томе наводи и два става за која вели да су важна у учењу кинеског мудраца: „Онаi народ неће пропасти, коiи се узда сам у себе“ и „Не чини другоме, што ниси рад да други чине теби!“317 Милош Зечевић (1838–1896), средњошколски, а потом великошколски професор историје, на основу Историје света у девет томова немачког аутора Густава фон Струвеа, објавио је 1880. двотомну Историју света, преглед удешаван за средње школе. Био је то трећи и последњи преглед опште историје света из пера домаћег аутора у разматраном периоду. Што се кинеске философије тиче, Зечевић вели да вреди помена само „славни мудрац чинески Конфучије“ који је у VI веку пре н.е. реформисао стару многобожачку кинеску религију. При том се кинески мудрац покаткад уздиже и до спознаје једног бога, у прилог чему наш историчар наводи следећи Конфуцијев натпис: „Ономе, кога не можеш ни оком видети, ни ухом чути, нити рукама опипати, посвећен је овај храм“. А као Конфуцијеву најважнију моралну изреку наводи исту ону коју је цитирао и Бошковић: „Не чини другоме, што неси рад да други чине теби“. У вези индијске философије Зечевић вели да су Индијци утемељили многа људска знања, као што су, на пример, аритметика, граматика и философија. Сетимо се да је још Доситеј Обрадовић говорио како су Грци своју мудрост тражили на Истоку, од Египта до Индије. Али Зечевић иде корак даље и тврди да је управо у Индији положен темељ философији. Бошковић, С., Историiа света за народ и школу, I, Београд, 1866. Бошковић, С., Историiа света за народ и школу, I, стр. 141. Ова два става се не налазе у збирци изрека, међу којима има и пет Конфуцијевих, које је крајем тридесетих година XIX века објавио Георгије Зорић (Зорич, Г. Л., Расад мудрости или Собрание поучителны мислiй филозофически разсужденiя оштроумни изреченiя и пословица найславнiй мужева древногъ и новог времена, Нови Сад, 1839). 316

317

151

Преводи историјских прегледа Прва преведена књига у назначеном периоду, релевантна за нашу тему, била је Историја умнога развића Јевропе Џ. У. Дрепера, коју је са енглеског језика превео и 1871. превод објавио Мита Ракић.318 Дрепер је у књизи обрадио и неке стране утицаје на интелектуални развој Европе, међу њима и утицај Индије. Кине се није дотицао, по свој прилици стога што је рачунао да она и није имала таквог утицаја на Европу. При томе писац напомиње да интелектуална кретања у старијем огранку индоевропског ума, у Индији, показују млађем огранку, Европи, пут и циљ којем се тежи. Не чуди стога што се код савремених метафизичара појављују неке индијске идеје, показујући тако умну фазу кроз коју је морао проћи индоевропски ум.319 У тим раним али и прошлим фазама индијског ума Дрепер разликује фазе магије, антропоцентризма, посматрања материјалне природе и силе. Магијска фаза прошла је још у праисторији. Антропоцентричке представе, поглавито моралног реда, карактеристичне су за најстарије индијске споменике: човек ту држи да се понајпре ваља бавити самим собом. Потом следи напреднија фаза посматрања материјалне природе, какво се среће у Ведама и Мануовом законику. Иза ове следи, како каже Дрепер, величанствена и чисто философска фаза будистичког посматрања свемира као простора и силе. И српски читалац овог преведеног дела имао је прилику да прочита до тада најопширнији приказ веда и будизма на свом језику. Веде су свете књиге Индуса. Каже се да их је открио сам Брама, а писане су на санскриту и служе као основа за богату литературу сродних списа и коментара. Веда има четири: Риг, Јагуст, Саман и Атарван. Риг-веда је најстарија и садржи поглавито химне. Остале веде садрже углавном обреде. Оне говоре о универзалном духу који прожима све, признају јединство бога који је створио свемир и њиме влада. Свет је заправо Џон Вилијам Дрепер (John William Draper) је Американац рођен 1811. у Енглеској, али је каријеру научника остварио у САД, где је и умро 1882. Био је лекар, хемичар, историчар, философ и фотограф. Као историчар је, поред осталог, 1862. објавио књигу The History of Intellectual Development of Europe, коју је на српски језик превео Мита Ракић, отац песника Милана Ракића (Дрепер, Џ. У., Историја умнога развића Јевропе, књига прва, Српско учено друштво, Београд, 1871). 319 Зато су, вели Дрепер, нефилософске и сујетне наде оних који би били ради да доведу заостале азијске народе у стање у којем се налази Европа. Јер је умска кондиција азијских народа била па прошла и никада се неће повратити, њима предстоји само да иду док могу и да на крају изумру како би начинили места млађим народима, који су другачије конституције. Као што се у животу појединца не може вратити младост тако се она не може вратити ни у животу једног народа, сматра амерички аутор (Дрепер, Џ. У., Историја умнога развића Јевропе, књига прва, Српско учено друштво, Београд, 1871, стр. 44). 318

152

део бога, његова еманација, и нестао би чим би нестала сила божија. При томе се свака ствар налази у сталној промени и прелазном стању, нема сталности ствари. Али се облици материјалних ствари у кружном току враћају у почетно стање: тако се наставља вечно враћање истог. Индијска теологија је пантеистичка. Она каже да је бог један и да је он све, и узрок и материјал свемира, он је, сликовито речено, и лончар и иловача. Материја или природа само је телесна манифестација бога. Човекова душа је само један део или честица свемирског Ума или Душе света, која све прожима. Душа је привремено повезана са телом, али се пре или касније мора вратити свом извору, као што се река улива у океан из кога потиче. Одушена природа јесте механизам за чишћење испрљане душе која се, чишћења ради, сели из једног тела у друго. Отуда поштовање живота у сваком облику, не само у људском него и у животињском. Јер живот у животињском облику јесте механизам за покајање. Циљ је да се душа очисти од греха и да уђе у блажено стање апсолутног мировања. Да би се тај циљ постигао ваља живети побожно, кајати се и молити, поштовати бога, као што и живе свети људи. Сви духови су део Душе света. Стога и божанства о којима говоре Веде – Огна, Индра и Сурија – не постоје одвојено и независно. Веде не признају каснију индијску тројицу – Браму, Вишну и Шиву. Не допушта се клањати никаквом видљивом лику, ни обоготвореним људима нити иконама. Веде налажу општу љубав, чак и према самим непријатељима. Не допуштају деобу на касте. Као ни у читавој индијској литератури, ни овде нема жудње за слободом, јер слобода претпоставља акцију. Индуси, као и сви Азијати, сматра Дрепер, жуде за сигурношћу и миром, они воле пасиван живот. И додаје да народи одсечени од мора не могу разумети шта је слобода. Потом је, међутим, уследило полагано заборављање монотеизма и прихватање политеизма. Уведени су индијска тројица (Брама, Вишну и Шива) и још четрнаест главних богова. Дошло је и учење о оваплоћењу богова. Уместо Веда, као нови требник обреда служиле су осамнаест Пурана. У њима се, поред тога, налазе и приче о стварању света, затим философска разматрања, па и фрагменти историје. Сада се мислило да је за очишћење од грехова и спасење душе довољно слушати неког учитеља. То је, дакле, време опадања религије и раста философских тежњи. У то доба постојало је шест различитих философских школа: (1) старија Миманса; (2) познија Миманса или Веданта, коју је око 1400. пре н.е. основао Вијаса, и која је поседовала чувену ведантску литературу; (3) логичка школа; (4) школа атомиста (оснивач је Канада); (5) атеистичка школа (Капила) и (6) теистичка школа (Патанџали). Као реакција се јавља будизам и Дрепер тврди да се ведаизам морао прелити у будизам. 153

Историјски успех будизма Дрепер тумачи тиме што је признавао једнакост свих људи и одбацује поделу људи на касте. Он каже да будисти признају постојање бога, али не мисле да је он творац света. Наиме, материја је вечита, поседује ум и свест, и има својство организације. То значи да ако би свемир нестао, материја би својом силом, без икаквих спољашњих утицаја, поново успоставила нови. Будисти такође верују у реинкарнацију и сеобу душа. Не признају Веде ни Пуране. Као основно начело будизма Дрепер истиче став да постоји нека највиша сила, али да не постоји Највише Биће. Будизам допушта постојање бога, али не и да је он творац света. Нема вечног бога који је личност, који постоји по себи, али у свемиру постоји по себи нека жива сила која обликује ствари. Док пантеиста браман чека да му се душа врати Највишем Бићу, као што се кап кише враћа у море, будиста не чека да га нешто упије јер он нема бога. Зато Дрепер каже да будиста нема религије, он има само обред. Будиста не тражи прве узроке, он држи да нашим ограниченим умом можемо проучавати само појаве. Нема случајности, оно што називамо случајем јесте ефекат нама непознатог узрока. Дакле, безлично и нематеријално превладава. Постоји чиста сила, без икакве супстанције. Природа се понаша према законима који јој дају живот, свемир је један себи довољан механизам. Нема ту никаквог спољашњег делатника, нема провиђења. Спољашњи свет сазнајемо чулима, али чула немају поузданог критеријума истине. Зато не знамо у којој мери је спољашњи свет привид (ствар маште), а у којој је стваран (истинит). Кад је реч о људској природи, будизам каже да нема личности, оно што називамо Ја јесте ништа. Сваки човек треба сам себе да спаси, да се ослободи круга рађања и умирања. Живот ће се, на крају, после многих сеоба из једног тела у друго, завршити и тај завршетак се назива Нирвана: „Нирвана, конац сукцесивним егзистенцијама, стање које нема никаква одношаја ни с материјом, ни с простором, ни с временом, и у које је отишао пламен од утуљене свеће. То је највиши крај, Небиће.“320 Сваки човек би требало да непрекидно тежи нирвани, да у себи уништи све што га веже за постојање, да се одрекне земаљских тежњи и свега што га веже за земљу. Уточиште ваља наћи у монаштву, аскези, покајању, како би дошао у стање апатије, као најсличније нирвани. Будиста нема бога па не настоји да се, попут брамана, утопи у богу, него тежи да се уништи. Дрепер каже да је будизам тежио индивидуалном блаженству и да се морао изродити у крајњи егоизам. Сваки човек се старао само за себе и властито спасење, а осталим људима шта буде. Никоме ту није стало до 320

Дрепер, Џ. У., Историја умнога развића Јевропе, књига прва, стр. 56.

154

родитеља, жене, деце, пријатеља, отаџбине. Само је важно једно – Нирвана. За потребе средњошколске наставе Д. Дукић је превео Историју света руског аутора Д. Иловајског. Ту се, на непуних пет страница, говори о Индији и Кини.321 Износе се основне црте кастинског система у Индији, затим се врло сажето говори о браминској и будистичкој религији. У осврту на Кину помињу се Конфуције и његове књиге, али се не наводе њихови наслови. Само се каже да је он опширно изложио правила и обреде живота кинеских људи. Јохан Шер (1817–1886), познати немачки историчар књижевности, написао је један од најбољих популарнијих прегледа светске књижевности у XIX веку, објављиван током друге половине тог века у десетак издања.322 Стојан Новаковић, професор опште (= светске) књижевности на Великој школи у Београду, превео је у три тома овај чувени приручник на српски језик са четвртог немачког издања.323 Први том обухвата Исток (кинеска, индијска, египатска, јеврејска, арапска, персијска и турска књижевност) и Стари свет (грчка и римска књижевност). Иако се књига усредсређује на народну књижевност, а оставља по страни литературу у оквиру појединих струка, укључујући и философију, она је од интереса и за нашу тему. Преглед књижевности Истока започиње приказом Кине. Шер каже да је књижевност једног народа одраз његовог народног карактера, а мудра смерност је главни карактер кинеске земље и народа. Кинези су настојали да се држе средине између земље и неба па се Кина с правом назива царством средине. Ту нема крајности индијског аскетизма или борбене Зороастрове мржње према злу: у Кини је све умерено јер је врлина, како је говорио Менције, увек на средини. Мера је оно што и читав свемир одржава у равнотежи. И држава је слика вечног двојства, Јанга (неба) и Јина (земље), где је цар на страни неба, а народ на страни земље, а између неба и земље су хијерархијски устројени чиновници (мандарини). Временом се, међутим, традиционални патријархални кинески систем толико искварио да је у VI веку пре н.е. захтевао корениту реформу. Реформатор је био Конг-фу-це или Конг-це, чије је латинизовано име Конфуције (550–479 пре н.е.). Као државни чиновник он је сакупљао, 321

Иловајски, Д., Историја света, превео Д. Дукић, Државна штампарија, Београд,

1872. Scherr, Johannes, Allgemeine Geschichte der Literatur, Stuttgart, 1851; zweite, umgearbeitete und erweiterte Auflage 1861; dritte, umgearbeitete und erweiterte Auflage 1868; vierte, umgearbeitete und erweiterte Auflage 1871; neunte Auflage 1895–1896; zehnte, Jubiläumsausgabe (circa 1900). 323 Др Јов. Шера, Општа историја књижевности, с четвртог немачког издања превео Стојан Новаковић, I-III, Београд, 1872–1874. 322

155

сређивао и допуњавао старе књиге и онда је наступио као учитељ морала и религије. Говорио је у духу кинеског конзервативизма да он не доноси ништа ново, него да само жели да обнови старо.324 Конфуцијева мисао је била усредсређена само на овај свет и реалан живот, без метафизичких претензија. Иако је био понижаван и прогањан, његово дело га је надживело и потомци су га славили као кнеза мудрости. Међу онима који су тумачили и допуњавали Конфуцијеву философију најистакнутији су били Менг-це (Менције), који је живео око 360. пре н.е., и Чу-це (око 150. н.е.). Конфуцијев савременик Лао-це основао је секту чија су начела изложена у књизи Тао-те-кинг. Шер Лаоцеов Тао схвата као разум, попут индијског Тад, Аум, Брам. Лаоце каже да је у основи мноштвености ствари једна апстрактна једнина, Тао, тј. разум као корен свих ствари. Стога Шер таоизам назива религијом разума. Међутим, гранање Тао-а у стварима је привидно, јер је свет појавâ ништаван. Стога се човек мора одрећи света појава, како би се спасао њиховог ништавила и привидности, и уронути у себе како би се очишћен, након смрти, поново сјединио са Тао-ом. Од укупно шест класичних дела кинеске образованости Шер наводи само три. То су: (1) И-кинг, где се тематизује постанак и суштина природе; (2) Шу-кинг, што је заправо стара историја кинеског царства, прожета политичким гледиштима и моралним максимама; (3) Ши-кинг садржи народне песме. Шер је изоставио (4) Ли, књигу ритуала или обреда, затим изгубљену (5) књигу о музици (Јо-кинг), као и књигу (6) Пролећни и јесењи анали, историјску хронику Конфуцијеве државе Лу у периоду од 722. до 479. пре н.е. За разлику од Кине, у Индији умним делима не влада разум него машта. Отуда у индијској књижевности преовлађује поезија над прозом тако да су у стиховима писани не само свети списи, закони и приче, него и уџбеници, док им философија наликује на поучни спев. Религиозне представе се темеље на простом служењу природи. Оне су се развиле у богословски и друштвенополитички систем браманизма. Такав развој ствари следио је читав културни живот, па и књижевност, на чијем врху стоје Веде. Шер каже да реч веда значи знање, али да је касније попримила значење откривења. Откривено знање своје вере изнели су Индијци у четири збирке ведских списа: Риг, Сама, Јајус и Атарва. Ове четири Веде садрже химне, богословска разматрања, обредне поступке и службене прописе. Ту се види како је настајала и развијала се свест Индијаца о богу, „Ја сам као ратар, који сеје у земљу само покупљена семена, онако као што су покупљена“ (Др Јов. Шера, Општа историја књижевности, с четвртог немачког издања превео Стојан Новаковић, књига прва, Исток и Стари свет, у Београду, 1872, стр. 24). 324

156

као и развој Индије из патријархалне у сложену хијерархијски устројену кастинску државу. Од ове четири збирке најпознатија је Риг-веда, чије химне славе старе природне богове и где се показује једноставност природног осећања. Ту су заправо изнете првобитне представе и једноставни обичаји једног пастирског народа. У потоњем времену санскритски народ се упустио у освајања земље око реке Ганг и тиме се актуелизовала јуначка прича из које се развио јуначки еп. Два најпознатија индијска епа су Махабхарата (велика борба) и Рамајана (Рамино житије). Најпознатија од свих философских епизода Махабхарате јесте Багавадгита. Шер истиче да се у Индији Багавадгита цени готово исто као и Веда. Ту се износи учење о непроменљивости једног и вечног, а о ништавности временитих појава. Ту је, дакле, дат преглед виших религијских гледишта Индијаца, па се Багавадгита може држати за извор те старе метафизике. У Рамајани пак пева се о ништавности грубе физичке силе пред моралном снагом. Јунак епа је Рама, седма инкарнација бога Вишну-а. Поука спева је да је свештеничка организација изнад државе, да је свештеник изнад краља, а браман изнад кшатрије. Шер ништа не говори о будистичкој књижевности.

Речнички прикази Владимир Јовановић (1833–1922), професор Велике школе и политичар, започео је 1870. објављивање Политичног речника, од којег су се појавиле свеске на слова од А до Ђ.325 У рукописима су остале одреднице до слова Ф, а чувају се са Јовановићевом целокупном рукописном заоставштином у Историјском архиву града Београда, где је у припреми издавање целовитог рукописа Политичног речника. Ту се Азија уопште карактерише као колевка данашњег човечанства и подручје најстаријих историјских споменика, где леже корени вере, морала, наука, па и политичких установа свих народа. Индија се посебно описује као најплоднији, најбогатији и увек цветајући предео света. Под словом Б објављени су речнички прикази браманизма и будизма. Изложићемо укратко философски релевантан садржај ових одредница. Браманизам је уједно и вера и грађанска установа код Индијаца. Назив потиче од имена Брама, али то није лично име него означава вечно биће, душу света. Браманизам као вера исповеда једно највише биће које се зове Брам или Пара-Брам и које је вечно и непокретно. То је један бог

325

Јовановић, В., Политични речник, Платонова штампарија у Новом Саду, 1870.

157

који се показује као тројица: Брама, Вишна и Шива. Брама је творац који има моћ стварања, али је он уједно и сама стварност (материја). Он представља оно што је већ свршено, прошлост, а симбол му је сунце. Вишну је бог који одржава створене ствари, он је мудрост и простор у коме су створења садржана. Он представља садашњост, а симбол му је вода. Шива је сила која разара. Он представља време или будућност и осветницу правду, а симбол му је ватра. Извор браманске вере су Веде, свете књиге Индијаца, којих има четири: Риг, Сама, Вађур и Атарва. У ведама је садржана и полупоетска метафизика. Браманску веру у сеобу душа писац речника означава као сујеверје и држи да је то сујеверје разлог што се Индуси препуштају судбини без роптања и очајања. Проучавање веда, са своје стране, имало је као резултат рад на граматици и инаугурисало је потоњу изградњу шест философских система. Главнину развијене одреднице писац посвећује браманској подели индијског друштва на касте, с једне стране, и фазама у животу једног брамина, од рођења па до смрти, с друге стране, али то излази изван оквира наше теме. Речи буда писац речника даје следећа значења: савршени ум, апсолутна умност, учени, мудрац. То име се не односи само на оснивача будизма него и на све оне који проповедају ово савршено учење, као и на душе које су прешле у стање блаженства, ослобођене од свега материјалног и које бораве изван материјалног света (у нирвани). Он будизам означава као веру, а не и као философију. Писац је најпре дао Будин животопис. Упозорио је да се не зна поуздано време када је живео, али да се највећи број истраживача слаже да је рођен 463, а умро 543. пре н.е. Право име му је Сидарта. Отац му је био владар. Отац га је рано оженио и родио му се син, али је Сидарта у 29-ој години живота оставио двор, родитеље, жену и дете и отишао у монахе. Најпре је учио код брамана, али је био незадовољан браманизмом и повукао се у шестогодишњу самоћу, размишљајући о ослобођењу и спасењу од тешке нужности рађања и умирања, како се мислило у оквиру вере у сеобу душа. Учење о спасењу, до кога је дошао у самотној медитацији, сажео је у четири истине: „1) Бол је неизбежна судбина човека у животу; 2) узрок бола покреће делателност, жеље, страсти и погрешке; 3) бол може за свагда престати за човека средством Нирване (неверовања ни у шта); 4) начин на који се може учинити да за свагда престане бол јесте онај коме Будда учи.“326 Очито је да је санскритску реч Dukkha, која се најчешће преводи као патња, а понекад и као бол, зло или незадовољство, писац разумевао као бол. 326

Јовановић, В., Политични речник, стр. 337.

158

Уз ове четири истине Буда је додао десет заповести: „1) Не уби, 2) не укради, 3) не поруши брачну верност, 4) не лажи, 5) не опиј се, 6) не једи осим одређених часова, 7) не иди на игре ни на позориштне представе, 8) не мажи се мирисима и не кити се, 9) не држи раскошних ложница, 10) не примај ни злата ни сребра.“327 При томе, неке од ових заповести важе само за проповеднике вере (монахе), а неке за све вернике. За обичне вернике Буда је прописао „делење милостиње, чистоту, стрпљење, раброст, проматрање са расуђивањем, и науку“, додајући томе и уздржавање од речи. И монаси и обични верници пак морали су јавно исповедати своје грехе. Изгледа, вели писац, да Буда верује у вечну промену бићâ. Тренутни облици ствари нису истинити, материјални свет уопште само је привид, сан. Будизам не верује заправо ни у душу ни у бога, не верује ни у шта осим у нирвану. Нирвана је ништавило, одакле нема повратка јер тамо нема живота. Јовановићево тумачење нирване темељи се на књизи L’ Introduction à l’ histoire du Buddhisme indien (1844), познатог француског оријенталисте Eugéne-а Burnouf-a (1801–1852). У рукописима необјављених одредница готово да нема оних које су посвећене кинеској философији, мада се у оквиру других одредница помињу Конфуциус и Лао-це. Једино постоји одредница насловљена „Таосеизм“. Ту се за таоизам каже да је то једна од три главне религије у Кини. Таоисти се позивају на учење изнето у књизи Тао-тех-Кинг Лао-цеа, који је, као и Конфуциус, живео у VI веку пре н.е., али начин исповедања таоистичке вере удаљила се од духа учитеља, ако му чак није и противна. Основно начело таоизма јесте Тао, што ће рећи пут. Неки Тао додуше тумаче као ум, разум који је образовао свет и који и даље влада светом, као што дух влада светом, попут логоса код Платона, Плотина и Јеванђелисте Јована, док други не преводе тај термин пошто је наведена тумачења тешко усагласити са тумачењима кинеских писаца према којима тао означава нешто што је лишено радње, мисли, суђења, разума. Временом се, вели Јовановић, таоизам удаљио од духа изворног учења и забраздио је у идолопоклонство и магију. Такође је на таоизам утицао и будизам, пренет из Индије.328 Милан Ђ. Милићевић (1831–1908), библиотекар Народне библиотеке у Београду и државни саветник, иначе у то време члан Српског ученог друштва, а касније и Српске краљевске академије, објавио је тротомну Ibid. Видети рукопис Јовановићевог Политичног речника у Историјском архиву града Београда: ИАБ, ЛФВЈ, К2. Захваљујем се на љубазној помоћи службенику Архива Слободану Мандићу и посебно Владимиру Мијатовићу, који је задужен за преношење Јовановићевог Политичног речника у електронску форму. 327

328

159

књигу Животи и дела великих људи из свих народа (I-III, 1877–1879), где је написао и кратке животописе Буде и Конфуција. За Буду је рекао да је он индијски философ за кога Кинези држе да је живео у XI веку пре н.е., али да је заправо рођен 622, а умро 542. пре н.е. Био је син бахарског кнеза, из краљевске лозе Шекијâ, и звао се Сидарта. Милићевић каже такође да га будисти сматрају четвртим оваплоћењем Буде или највишег разума. У 29-ој години живота повукао се у пустињачку осаму и стога је прозван Шекјамуна (Шекја – пустињак). Будизам учи да је људски живот на овом свету несавршен и ништаван, да је материјални свет само привид. Стога треба ослобађати душу од овог пролазног света и водити је у рај звани нирвана. Нирвана је прави, духовни свет, у коме ће се душа спојити са највишим Будом, најсавршенијим разумом, који обитава у вечном и непроменљивом царству, изнад свих светова. Најсавршеније душе, најпотпуније Буде, поново силазе на земљу како би се поново родиле у људском телу и тако помогле остале душе да се ослободе тамнице тела. За Конфуција писац каже да је кинески философ који се родио око 550. године пре н.е. Био је славан по врлини и о њему је речено много тога доброг и нимало лошег. Желео је да има онолико власти колико је потребно да може људима пружити више добра него што би могао без власти. Али онда је увидео да се преварио па је напустио службу и власт и посветио се философији. Стекао је мноштво ученика. Писац се однекуд обавестио да је Конфуције своје учење поделио на четири дела, па му је и школа имала четири разреда (сваки део учења обрађиван је у засебном разреду). У првом разреду слушаоци су се учили врлини, образујући и ум и срце. У другом разреду ђаци су се учили не само поштењу него и речитости. У трећем разреду учила се политика, а у четвртом учила се лепота исказивања мисли о владању. Конфуције је настојао да разбистри ум, прочисти срце и утемељи честитост. Бојати се Бога, слушати га и служити; љубити свога ближњега као самога себе; савлађивати се, покоравати страсти разуму, и ништа не мислити што би разуму било противно.329

Завршна разматрања Романтизам у српској књижевности у другој половини XIX века донео је, поред осталог, и појачано занимање за културу древних земаља азијског Истока. То занимање посебно је било видно код студентске мла329 Милићевић, М. Ђ., Животи и дела великих људи из свих народа, књига прва, Државна штампарија, Београд, 1877, стр. 59.

160

дежи која је учила на страни, у европским научним центрима. Студенти су били у прилици да непосредно прате европска истраживања култура Истока, да читају преводе појединих списа кинеске и индијске књижевности, религије и философије, као и студије европских истраживача о њима. Они нису остајали на, у основи, ипак штурим информацијама које су се могле чути на предавањима Алексе Вукомановића из светске књижевности на Лицеју педесетих година или прочитати у прегледима светске књижевности код Божидара Петрановића и историје философије код Михаила Христифора Ристића с краја педесетих година. Тако је и Милан Кујунџић Абердар, који је у периоду од јесени 1862. до краја 1865. студирао философију у Бечу, Минхену, Паризу и Оксфорду,330 несумњиво био упознат са европским истраживањима кинеске и индијске философије. У полемици из 1865. са Алимпијем Васиљевићем он изричито наводи имена неких до тада истакнутих зналаца источних религија и философија, као што је енглески индолог Хенри Томас Колбрук (1765–1837), немачки а потом енглески индолог Фридрих Макс Милер (1823–1900), затим немачки индолог Албрехт Вебер (1825–1901), те француски индолог Ежен Бирнов (1801–1852) и француски философ Жил Б. Сен-Илар (1805–1895), аутор књига о Ведама, Буди и будизму. Кујунџић кинеску и индијску философију није, попут М. Х. Ристића, смештао у предворје философије нити је, попут А. Васиљевића, сматрао да су философије Истока биле ступањ у укупном развоју мишљења који се у даљем историјском следу прелио у грчку философију. Он је, напротив, држао да кинеска и индијска мисао спадају у философију, надаље да су кинеска и индијска философија настајале и развијале се аутохтоно, независно од грчке мисли и упоредо са њом. При том је био импресиониран налазима неких истраживача да постоје паралеле између индијске и грчке философије, што не значи нужно да су постојали и реални међусобни утицаји, мада ови нису ни искључивани. Али се Кујунџић, упркос свом занимању, и за наше тадашње прилике завидном обавештеношћу о индијској философији, није истраживачки бавио мишљу источноазијских земаља нити је пак писао популарне радове на ту тему. О кинеској и индијској философији у назначеном периоду од 1860. до 1880. нису писали ни други српски философи. Али су се зато неки подаци из овог подручја могли прочитати у средњошколским или факултетским прегледима опште историје света или пак у историјама светске књижевности. Иако су ове прегледе писали општи историчари или историчари књижевности, а не сами философи, садржаји које су доносили били су од 330 Видети: Марић, И., „Кујунџић, Милан Абердар“, Српски биографски речник, 5, Матица српска, Нови Сад, 2011, стр. 422–423.

161

велике важности за нашу тему. То су, наиме, били уџбеници које је школска омладина неизбежно морала читати. Тако су, поред осталог, и нека знања о кинеској и индијској философији постала део опште културе наших средњошколаца и студената. У овом погледу свакако се најисцрпнији приказ источне мисли могао прочитати у Општој историји (1863) Панте Срећковића и Историји умнога развића Јевропе (1871) Џ. У. Дрепера. У тим написима нагласак јесте био на религијама Индије и Кине, али се мора имати у виду да религија није тако строго раздвојена од философије кад је реч о поменутим азијским културама. Уз то, сазрела је свест о појединим мислиоцима Истока тако да су они не само задобили истакнуто место у поменутим школским приказима него су се нашли и међу најзначајнијим људима човечанства у оквиру књиге Милана Милићевића. Он је у својим речнички интонираним текстовима о Буди и Конфуцију изричито назначио да је реч о философима. Ако се томе додају и веома развијене речничке одреднице Владимира Јовановића о браманизму и будизму,331 јасно је да је у овом периоду и најшира читалачка публика могла да се обавести о појединим струјама у источној мисли. Сасвим је друго питање какав је садржај ових написа о источној мисли. Наши аутори нису познавали источне језике па нису ни могли читати саме изворне текстове, али они најчешће нису наводили ни секундарну литературу којом су се служили када су правили своје компилације. Тешко је проценити који су извори били у појединим случајевима, а да су били различити сведочи већ и различита транскрипција имена појединих аутора или наслова списа. Значајније је, међутим, уочити да се сами прикази разликују и по тумачењима појединих источњачких учења, што је такође показатељ коришћења различите секундарне литературе. С обзиром на то да је овде реч о општим историјама, као и о историји књижевности или интелектуалној историји уопште, а не о историјама философије, може се разложно претпоставити да се њихови аутори најчешће и нису служили специјалистичким радовима најистакнутијих тадашњих истраживача кинеске и индијске философије, него другим сличним компилацијама. Ове компилације нису морале одражавати право стање истраживања источне мисли у то време. За нашу средину, у којој таквих истраживања није ни било, важно је да су извесна знања о источним философијама ипак постала део опште културе школованих људи и шире читалачке публике.

331 Одредница о таоизму, која је остала у рукопису и све до сада није објављена, по свој прилици је писана касније од 1870, али је тешко проценити када.

162

IV ИЗ КИНЕСКОГ ПЕРА

Ум није Буда, мудрост није дао! Нан Ћуен

Сећања једног осамдесетогодишњака

Ђи Сиjенлин Никада нисам ни помишљао да бих могао доживети осамдесету. А ево ме пак данас у осамдесетој, а да се уопште тако не осећам. Зар то није помало апсурдно? Никада нисам био ни превише амбициозан човек, тако да нисам имао великих очекивања ни што се сопственог животног века тиче. Како ниједан од мојих родитеља није превалио педесету, мој првобитни план је био да дочекам те године. Надживео бих тако родитеље и то би већ било довољно. Не знам ни сам како, као у каквом сну, дочеках ја ту педесету. Било је то време које с правом називају „три гладне године“332. Ни мени ништа није полазило за руком па сам гладовао. Но, ја сам, како каже народ, попут онога „ко је једном видео дубоко плаво море, друге му се воде не миле“. За време Другог светског рата, који сам провео у Немачкој, на својој сам кожи осетио данас тешко замисливу глад, толику да сам већ био заборавио шта то уопште значи бити сит. Како се оно нешто мало недаћа које се обрушило на нас није могло ни поредити сa оним у Немачкој, ја без проблема и у никад бољем душевном стању преживех тај период катастрофе, и тако, потпуно несвесно, пробих границу живота коју сам себи поставио, те преживех ту кључну педесету. И тек што превалих педесету, опет попут неког сна, наједном се обрех у седамдесетим, годинама када ми није било дозвољено да се прeмишљам и оклевам. У међувремену пређох читаву једну деценију великог зла. Наравно да ни jа нисам могао побећи судбини, па сам био послат на преваспитавање, и не знам ни сам коме бих божанству требало да захвалим, Буди, Богу или Алаху, што сам, захваљујући лудој срећи, избегао пут пропасти и преживео. Па ипак, не само да нисам био срећан што сам преживео, већ ме је понекад осећање кајања и гриже савести разједало. Мада, то што сам преживео можда је ипак због нечега и било добро јер је управо у том периоду мој стваралачки и преводилачки рад достигао врхунац. Разлог за то није био нимало мистичан, напросто сам имао довољно времена. За време тог великог зла тукли су ме толико да сам једва 1959, 1960 и 1961. биле су годинe велике несташицe и глади у Кини, изазваних како природним катастрофама тако и спровођењем политике „Великог скока напред“, којом је велики број сељака преусмераван да се бави индустријом услед чега је земљорадња трпела. (прим. прев.) 332

165

живу главу извукао. Касније ме, додуше, више нису ни тукли ни грдили, али сам зато постао „недодирљив“. Током тог дугог периода, копао сам септичке јаме, био сам вратар и телефониста, слао сам писма. Није било пређашњих састанака и предавања, нити иког ко би се усудио да ме посети, и врло мало оних који би били довољно храбри да са мном прозборе покоју реч. По годину-две дана не бих примио ни једно једино писмо. Повиновао сам се свачијој команди, прихватао свачији задатак, био сам послушан и нисам се усуђивао да било шта непромишљено кажем или урадим. Па ипак, мој ум је још увек био ту, моје мисли су биле ту, као и моја осећања и разум. Нисам желео да време проводим у животарењу, морао сам нешто да урадим. Управо сам у том периоду завршио са превођењем великог индијског епа „Рамајане“ од преко две хиљаде страница. Често сaм говорио како је задовољство које бих осећао када бих „се затворио у собу и у снежној ноћи писао забрањене текстове“ било попут оног које је морао осећати легендарни цар Фуси.333 И опет, као у неком магловитом сну, доживео сам данашњих осамдесет, „поодмакле године“, како су их називали наши стари. Пре неких двадесетак, тридесет година, ја, који никада нисам имао великих амбиција што се животног века тиче, размишљао бих каткад о тим поодмаклим годинама, о штапу у руци, белој бради до струка, тешком кретању и сенилности. Но себе бих убеђивао да то са мном нема никакве везе, па се таквом размишљању нисам ни често а ни детаљно препуштао. Како сам тада могао знати да ћу и сам дочекати те године? Данас је Нова година. Од дванаест сати вечерас постајем старац од пуних осамдесет. Па ипак, како стари песник каже, „кад се сам у њој налазиш, тамну измаглицу више и не видиш“, ова старост била је таква да је ја нисам ни примећивао. Када погледам своје тело, видим да је оно потпуно исто као што је некада било. Када погледам околину, видим да је и она онаква каква је некада била. И златасти зраци јутарњег сунца потпуно исто продиру кроз прозор у моју собу. Бела топола испред зграде, премда мало дебља, била је иста као раније. Сада је зима и лишће је у потпуности опало са грана, али ја верујем да је оно шћућурено у земљи сањало сан о пролећу. Од лотоса у језерцу остао је само понеки лист да, како рече песма, „ослушкује добовање кише“. Сада нема ни кише, тек понегде трагови заосталог снега. Али ја верујем да и ти лотоси, шћућурени у глибу језера, сањају сан о пролећу. Све у свему, ја сам још увек ја, и даље стари ја. И свет око мене је онакав какав је некада био... Фуси, један од првих легендарних царева за кога се сматра да је људима подарио писмo и рибарскe мрежe, a чија владавина означава почетaк кинеске културе и цивилизације. (прим. прев.) 333

166

Да не сањам можда и ја тај сан о пролећу? Мислим да сањам. Усред циче зиме у којој се налазим ја сањам о доласку пролећа, дубоко убеђен у стихове енглеског песника Шелија који кажу: „Када је зима већ дошла, може ли пролеће бити далеко?“ Ја сањам о томе да се бела топола испред зграде поново одене густим зеленим лишћем. Сањам и бледозелене локвање у језерцу који су храбро изџигљали. Сањам пролеће како се поново враћа. Никада додуше нисам ни могао замислити да тај број „осамдесет“ има тако велику и тако мистичну моћ. „Имам већ осамдесет!“, зачуђено у себи помислим. То ме натера да погледам унапред, да се осврнем уназад. Напред, потпуни мрак, и нејасан, не превише дуг пут. Не морам ни гледати унапред јер тамо нема ничег одиста вредног посматрања. Али поглед уназад у сивило прошлости јасно открива један пут, изузетно дуг, који сам ја лично, корак по корак, препешачио. На крају овог пута налази се Гонгџуанг у округу Ћингпинг. Ту видим ред мрких кућа, одсјај језера с трском, између њих и лица моје старе баке и мајке. Даље низ овај пут видим језеро Даминг у Граду фонтана. Затим, још даље, пределе Ћингхуа и одмах за њима јесењи пејзаж немачке варошице Готингема над којом лебде ликови, мени попут мајке наклоњене, станодавке и старог очински расположеног професора. Пут се изненада из те даљине враћа опет у домовину. Видим крај њега црвене зграде и одраз пагоде на блиставој језерској води у парку Јењјуен. Оно што је обесхрабривало и у великој мери кварило видик, био је изненадни призор ђаволског лица тамничара у камповима за преваспитавање. A oдатле се пут све више сужавао, све док није нестао под мојим ногама. Овај изузетно дуг пут водио је каткад кроз широке и сунцем обасјане авеније, некад кроз уске планинске путељке, каткад је завијао крај стрмих литица и дубоких вода, или се спуштао низ широке планинске пропланке. Било је на њему пролећних лахора испуњених мирисима кајсијиног цвета, али и реских јесењих ветрова, непроходних гора и потока у низу, густих врбака и дрвећа у цвату. Било је дана када бих, схвативши да сам залутао, поново кренуо исправном стазом, али и оних када бих ван сваког очекивања бивао спашен из неке очајне ситуације. Када је пут исувише дуг време се отегне па је сенки много а сећања постају претешка. Осетио сам да више заиста не могу да издржим сав тај терет, да желим да га се ослободим и опет будем неспутан. Ако је сећање већ толико тешко, могу ли се онда окренути ка будућности? Као што рекох, пред собом не видим дуг пут, нити било шта на њему што би било вредно гледања. Самом себи личим на оног путника намерника из Лу Синове истоимене приповетке који се, не знајући одакле је дошао, зауставио најзад пред колибом једног старца и девојчице и затражио им чашу воде. Видевши га тако измореног, старац га је убедио да 167

мало предахне. „Још од кад ме сећање служи, овако ходам ка неком месту које је увек испред мене“, рекао је путник. „Сећам се само да сам много препешачио и да сам сада стигао овде. Даље настављам у оном правцу... а неки ме глас стално тера напред, дозива ме, не да ми да одахнем. Шта је то уопште тамо, тамо на Западу?“ „Напред је гроб“, одговори му старац. „Не, не, није. Тамо је прегршт дивљих љиљана и ружа којима ја често одлазим у посету и где се играм“, казала је девојчица. Разумем како се овај човек морао осећати, јер сам и сâм путник-намерник. Али, мене никада никакав глас није терао, већ сам, као и сви други на овоме свету, морао да идем напред. Без ичије принуде једноставно сам морао да корачам напред. А куда? До оног гроба на западној страни који је последње коначиште сваког од нас. Сећам се да је Тургењев у једној својој приповеци управо о томе говорио. Не плашим се ја уопште гроба, желим само да након тако дугачког пута могу негде да се зауставим и предахнем. Али не могу стати, без обзира да ли сам вољан или не, морам ићи напред. Оно што ме теши је да ја ипак нисам сличан оном старцу, у извесном смислу више подсећам на ону девојчицу, јер сам поред гроба угледао и дивље љиљане и руже. Колико је пута остало испред мене? Не могу с прецизношћу рећи, а нисам о томе ни размишљао. Господин Фенг Јоулан се питао зашто би се задовољили само пиринчем када можемо затражити и чај? „Пиринач“ симболизује осамдесет осам година живота, а „чај“ сто осам. Ја немам овако велике амбиције. Ја се надам само „пиринчу“. Али, није ли и то већ превише амбициозно? С обзиром на то да ја нисам амбициозан човек, и ово се очекавање може сматрати таквим. Раније сам критикoвао песму „Дуговечност и смрт у младости“, али сам након десет година великих недаћа ипак постао истомишљеник Тао Јуенминга. Изузетно ценим његове стихове: Усред вечне промене, Немој се бавити оплакивањем себе. Уради све оно што треба Не мислећи о награди коју ћеш за то добити. У оваквом расположењу, храбро и уздигнуте главе корачам напред. Неке од ствари које радим сигурно ће људима бити корисне, јер ја не бих волео да сам свој живот узалуд проживео. Свестан сам тога да ни пут који ме чека неће бити ништа мање завојит, ништа више гладак од оног који сам већ препешачио. Али се не плашим, јер испред мене титрају сенке дивљих љиљана и ружа. 1.1. 1991. 168

Књиге и ја

Ђи Сиjенлин Одвајкада је и посвуда било оних који су књиге волели више од ичега на свету, и ја се драге воље придружујем редовима таквих људи. Књиге нам дарују знање, мудрост, срећу и наду, али нам исто тако на врат могу навући проблеме и невољу. Mене су, у годинама „Великог погрома културе“334, критиковали и осуђивали због сакупљања феудалних, капиталистичких, ревизионистичких и других старих, домаћих и страних књигa. Било је и оних који су ме након великог земљотреса седамдесет шесте упозоравали да је утврђење од књига у коме живим исувише претрпано, те да би ми, уколико се евентуалнo ноћу деси некa катастрофa, управо те гомиле књига блокирале пут спасења. Критика и осуде за мене су сада већ несталe у магли сећања, а како се ни та евентуалнa катастрофa није догодила, ја се нисам дао променити. Наставио сам да волим књиге исто као и раније, па их данас имам већ неколико препуних соба. Осим књигa које сам сâм купио, све је више било оних које су ми поклањане. Колико, на крају крајева, ја имам књига, на то питање ни сам не могу дати одговор. Поприлично, када боље размислим. Мајстор који је вршио поправку стана у циљу заштите од земљотреса безброј пута ми је напоменуо да никада до тада није видео толико пуно књига. Руководство Универзитета је према мени било посебно брижно, тако да данас већ имам неколико правих малих библиотека. Стан са узаним ходником и једном собом која би служила као спаваћа, дневна и радна, постали су за мене далека прошлост. Када би млади људи видели моје књиге, разрогачили би очи у неверици и упитали ме јесам ли све те књиге прочитao. Потпуно искрено им признам да сам прочитао само један веома, веома мали део њих. „Па, чему онда толико књига?“ питање је на које им ја тешко могу одговорити. Нисам се бавио психологијом колекционара, па не бих у пар речи могао дати одговор. Верујем да и многи други од оних који књиге воле више од свега на свету, не би били у стању да одговоре на њега. Па чак и ако би били, плашим се да би за сваког од њих разлог за то био различит.

Игра речима, термин “wenhua da ge ming” значи „културна револуција“. Аутор је ову фразу преформулисао у “da ge wenhua ming”, што значи „велики погром културе“ (прим. прев.). 334

169

Али, моје су књиге биле недовољне за неко право научно истраживање. Можда је професија којом се бавим помало чудна па ја до дан-данас не нађох ни једну једину библиотеку у земљи која би могла, макар и у најмањој могућој мери, да задовољи моје потребе. Поједине теме завршавале су у ћорсокаку баш зато што, због недостатка књига, нисам био у могућности да наставим са даљим истраживањима. У мојој фиоци лежи хрпа оваквих недовршених радова. Понекад у шали кажем пријатељима да је „за нас који се бавимо овим послом, имати једну задовољавајућу библиотеку напросто теже оствариво од спровођења плана четири модернизације“, те „да ће сe приходи грађана у читавој земљи пре двоструко увећати него што ћемо ми изаћи из овог ћорсокака“. Ово заиста није било претеривање зарад скретања пажње већ сушта истина. Моје колеге имају потешкоће сличне мојим, a на нивоу читаве земље још нас је више. За то смо криви ми сами јер нам је основа превише лабава, и премда смо након ослобођења урадили доста тога, тешко нам је да се тек тако ослободимo лоших старих навика. Мени сада не преостаје ништа друго до да полажем наду у будућност и апелујем на колеге. Aко сви будемо истрајно радили на томе, сигурно ће доћи дан када ћемо моћи да променимо постојећу ситуацију. Стари су говорили да „преци засаде дрвеће да би се потомци у њиховом хладу одмарали“. Будимо зато ми ти који ће засадити прве младице. Јутро, 8. јули, 1985.

Ђи Сиjенлин

170

На гробу господина Ху Шиџија

Ђи Сиjенлин Стојим пред гробом господина Ху Шиџија, и упркос томе што је он већ давно уснио вечни сан, онај њему тако својствен пријатељски осмех још увек ми тако живо титра пред очима, као да од тренутка када сам га последњи пут видео па до сада није прошло више од педесет година. Средином децембра 1948. год. Беиђиншки универзитет је прослављао пола века постојања. Иако је Ослободилачка војска тада већ била опколила Беипинг335, код људи се није осећала напетост. Ни студенти, као ни запослени на Беиђиншком универзитету нису били узнемирени, и не само то, многи су, било са жељним ишчекивањем, било са сумњичавом задршком, с нестрпљењем чекали да поздраве ослободиоце. На сам дан прославе јубилеја, већина професора се, усхићеног израза лица, окупила у Народном холу у Шатанзи где се одржавала церемонија. Сећам се да је, том приликом, господин Шиџи, као ректор, одржао краћи говор, и да је насмејаног лица и без иоле забринутости у гласу говорио само о веселим стварима. Управо се тада изван града зачуло грување топова, на шта су се сви присутни нашалили коментаришући како је то почасни плотун Ослободилачке армије специјално испаљен у част Беиђиншког универзитета. Након кратке церемоније, г.-дин Шиџи се опростио са присутнима и укрцавши се на авион отишао у Нанђинг. Наједном сам се сетио стихова Ли Хоуџуа, који кажу: „Најтужнији тренутак за Цун Моа био је када је напуштао храм својих предака. Док је оркестар свирао елегични марш растанка, он је гутао сузе посматрајући своје жене и слушкиње које су стајале у холу.“ Нисам ни могао да претпоставим да ће нам ово бити последњи сусрет. Да сам то тада знао, сигурно на мом лицу не био осмех. Након тога, неизвесност људских судбина учинила је да се наши животни путеви разиђу. Чуо сам да је, пошто је напустио Беипинг, из Нанђинга послао специјални авион који би тамо одвео и неколико његових старих пријатеља, и да је он лично изашао да их дочека на аеродрому. Када се авион спустио и врата кабине отворила, а он с нестрпљењем чекао да види старе пријатељe, испоставило се да се, осим једног или двојице, нико од тих људи није појавио. Прича се — само се прича, да је он тада и заплакао, јер то што је у души осећао није се могло изразити речима. 335

Стари назив за Беиђинг. (прим. прев.)

171

Господин Шиџи се није могао дуго задржати ни у Нанђингу. Након преласка Народноослободилачке армије Кине преко реке Јангце336 он је побегао на Тајван, а затим у Америку, где је остао неколико година. Међутим, тамо није могао да оствари своје професионалне амбиције, а пређашња слава нестала је попут неког сна. Касније се поново вратио на Тајван, али га ни тамошње власти нису посебно цениле. Негдашња илузија о кандидатури за председника постала је само добар материјал за подсмех, због чега је он био веома незадовољан. Касније је, не знам како, био изабран за директора Централног истраживачког института, по чему би се могло рећи да је добио заслужено признање као и комфоран живот у наредних пар година.То му је било по вољи, пре свега зато што је он био учењак очаран „Коментарима класика речног система“ и њиховим истраживањима, те је сада добио могућност да се у миру поново тoме посвети. Његова старост се умногоме разликовала од оне која се за њега могла очекивати, и будући да је он, нажалост, био кратког века, све заслужене почасти је добио тек након изненадне смрти. Централни истраживачки институт је у његову част подигао маузолеј који је обухватао и кућу у којој је живео, као и меморијални парк у његову част у коме су сахранили његове посмртне остатке. Ми се данас налазимо у посети овом величанственом меморијалном комплексу. Стојим сада пред гробом господина Ху Шиџија. Након што сам му се поклонио, обузела ме је туга, и док су ми мисли у налетима навирале сузе су се сливале низ лице. Сетио сам се стиха из једне Ду Фуове песме који каже: „нисам се ни надао да ћу имати прилику да Вас после двадесет година поново посетим“. Што се мене тиче, ја „се нисам ни надао да ћу се после педесет година пред надгробном плочом клањати Вашем лику“. То како сам се ја у том тренутку осећао не може се речима изразити. И сам се налазим на прагу деведесетих, на свега пар корака од Жутих извора337 или Раја у коме се налазио господин Шиџи. Не знам одакле бих могао започети сећање на свој осамдесетогодишњи живот који је, попут томова Двадесет четири књиге историје, био пун фрустрација, а опет, све у свему поприлично лагодан. На основу свог осамдесетогодишњег искуства, дошао сам до закључка да човек, који у овоме свету жели да буде успешан, мора да испуни три основна услова: да буде надарен, вредан и да га прати срећа. То важи за сваку професију и за сваког човека без изузетка. Нећу причати о другима, 336 Народноослободилачка војска је априла 1949. год. успела да пробије барикаде војске Гуоминданга на чијем се челу налазио Чанг Каи-шек, пређе реку Јангце, и настави са продирањем на југ Кине, који је био упориште реакционарних Чангових трупа. (прим. прев.) 337 Жути извори, кинески еквивалент за рај. (прим. прев.)

172

говорићу овде о себи. Што се надарености тиче, и поред све скромности, не могу рећи да сам идиот, aли да нисам ни неки генијалац, толико је и мени самом јасно. Што се вредноће тиче, мислим да сам у томе осредњи, и због тога се не стидим. Међутим, желим да нагласим важност трећег услова, тј. срећних околности. Ако се могу сматрати човеком који је имао успеха у животу, било је то углавном захваљујући сплету срећних околности. Шта то у ствари подразумевају „срећне околности“ врло је комплексно питање. Ја ћу овде говорити само о једном њиховом аспекту, а то је доброта учитеља. Хан Ју је говорио: „У давним временима ако си желео учити, морао си имати учитеља. Учитељ је био тај ко ти је откривао истине, преносио стручна знања и давао одговоре на тешка питања.“ Ако је судити по овим задужењима која је имао, сваки би се учитељ за свога ученика могао сматрати добрим. Па ипак, на основу мојих знања светских језика, само је у кинеском појам „добар“ до те мере блиско повезан са појмом „учитељ“ да је срастао у једну нераздвојиву сложеницу. То се може објаснити само тиме да су Кинези много боље од осталих нација знали да се одуже учитељу за сву ту његову доброту. Срећне околности које су биле везане за мој научни рад за мене су биле те што сам у животу наишао на шест добрих учитеља који су ме усмеравали или, боље рећи, који су препознали потенцијал који је лежао у мени. Нисам нужно лично похађао њихове часове, али је и читање њихових књига било поучно за мене. Тако сам за време студија на универзитету Ћингхуа прочитао сва до тада објављена дела господина Чен Јинкеа и одслушао сва његова предавања о „будистичкој превoдној књижевности“, што је у мени пробудило интересовање за истраживање санскрита и палија. Након што сам годину дана радио као предавач кинеског језика или, боље рећи, претварао се да сам предавач, изненада се, захваљујући једној од Бога послатој срећној околности, обрех на Универзитету у Готингему. И баш за време мог другог семестра тамо, на Готингеншки универзитет се у својству професора индологије пребацио господин Валдшмит. Када сам на табли у Деканату видео обавештење о томе да он почиње да држи почетни курс санскрита, био сам ван себе од среће. „Некада човек упркос великом напору не успе да пронађе оно што тражи, а онда му то изненада дође кад се више ни најмање не нада!“ каже народна изрека. Зар ово није била прилика од Бога послата? Прва два семестра, од студената који су као изборни предмет изабрали санскрит, био сам само ја, један једини страни студент. Али је, и упркос томе, професор савесно држао часове, детаљно припремао наставу, давао исцрпна објашњења, достојанствено и без трунке непажње. Чинило се да сам ја, као једини студент, добио оно што би свако само могао да пожели, јер сам монополизовао читаву учионицу, и из свега тога сâм извлачио велику корист. Када је избио Други 173

светски рат господин Валдшмит је био регрутован пa је претходни предавач индологије, тада већ пензионисани професор Сиг, одлучно заузeo његово место за катедром, иако је већ био превалио осамдесету. И он је предавао само мени, једном једином студенту из Кине. Недуго након што је преузео наставу, г.-дин Сиг ми је рекао да жели да мени у потпуности пренесе јединствена знања која је поседовао, укључујући „Ргведе“, „Десакумарачиту“, „Велике коментаре“, као и токхеријски језик за који му је требало двадесет година да њиме овлада. Што се изучавања токхеријског језика тиче, он је био водећи ауторитет у свету. Ја нисам генијалац, а како сам у ову своју малецну главу већ успео да нагурам шест-седам језика, нисам баш био вољан да направим места још и за токхеријски. С друге стране, како ме је г.-дин Сиг, који ми је био нешто попут рођеног деде, једноставно само известио о тој својој одлуци, без остављеног простора за неко моје мишљење о свему томе, није ми преостало ништа друго до да прихватим сопствену судбину. Сећам се како би већ пао сумрак када би се у зиму после великог снега часови на Институту завршили. Сећам се и да би бели сметови закрчили пет километара дугачку улицу, и да бих по дубоком снегу, клизавом путу, и мраку осветљеном само одблеском снега, корак по корак, под руку водио тог старца тихом улицом без иједног пролазника, све док га не бих допратио до куће. Како ја свог деду никада нисам упознао, сада ми се чини, да је овај човек који је ишао поред мене био управо то. Зарад науке, он се није обазирао ни на сопствену старост ни на слабо здравље, желео је само да своје знање пренесе мени, младићу из далеке земље. И ево сада, кад у глави премећем мисли, у души ми се преплићу осећања захвалности и топлине, бриге и наклоности, и ја заиста не знам где се уопште налазим. Други светски рат ме је приковао за Немачку, тако да сам тамо остао пуних десет година. Када сам по завршетку рата чуо да је г.-дин Јинке у Енглеској на лечењу, ужурбано сам му написао једно поздравно писмо, уз које сам, у намери да га известим о успесима током студија у последњих десет година, приложио и један рад на немачком који сам објавио у Зборнику готингеншке Академије наука. Недуго затим добио сам његов одговор у коме ме је питао да ли бих био вољан да предајем на Беиђиншком универзитету. Беиђиншки универзитет је био најпрестижнија образовна институција у земљи и чувен у читавом свету, али је због изузетно високих критеријума просечним људима тамо било немогуће ући. Како не бих био вољан када ми се, ето, пружила овако Богом дана прилика! Сместа сам му отписао да прихватам. Г.-дин Јинке ме је препоручио тадашњем ректору Беиђиншког универзитета, г.-дину Ху Шиџију, проректору г.-дину Фу Синијену и декану Филолошког факултета, г.-дину Танг Јунгтунгу. Како је г.-дин Јинке био изузетно цењен у академском свету, његова се реч 174

поштовала, тако да су тројица руководилаца сместа прихватила његову препоруку. И тако сам ја, жутокљунац од тридесет и нешто, непознат у научним круговима у Кини, без иоле устручавања, у великом стилу ушао на врата Беиђиншког универзитета. У династији Танг је постојала пракса да кандидати који су положили царске испите „галопирају на коњу по пролећном поветарцу, и за један дан обиђу сва значајна места у Чангану338“. Иако ја нисам за један дан обишао све знаменитости Беипинга, ипак сам, будући редовни професор Беиђиншког универзитета и шеф Катедре за оријенталне језике и књижевност, био изразито поносан на самог себе. Али, зар се не би свако тако осећао? Наредне три године, у којима сам радио и учио вођен г.-дином Шиџијом и Сји Јуом (Танг Јунгтонгом), биле су незаборавне године мог живота. Због велике генерацијске разлике, као и огромног јаза у друштвеном статусу, нисам очекивао да ћу имати пуно прилика за контакт са г.-дином Шиџијом. Међутим, испоставило се да није било баш тако, јер је прилика да се нас двојица сусретнемо било јако пуно. Био сам малтене редован гост у његовој једноставној, скученој ректорској канцеларији у источној згради наспрам Народног хола. Моја дужност као шефа катедре била је да ректора извештавам о раду, и од њега тражим инструкције. Осим тога, ја сам писао и кратке чланке за научни додатак часописа у коме је он био главни уредник, тако да су прилике да разговарамо о науци неизоставно биле честе. Оно што је код њега било највредније, била је та његова присност и добродушност у односу према другим људима. С осмехом на лицу поздрављао је све које би срео, било да су професори, административни радници, студенти или помоћно особље. Никада га нисам видео да је заузео „став тада веома популарне особе“ или „професорски став“. И не само то. Прилика да се сретнемо било је и на наставничким већима, седницама ментора постдипломских студија из друштвених наука или панел расправама у Беиђиншкој библиотеци. Иако много млађи од њега, ја се у његовом присуству уопште нисам осећао спутано већ јако пријатно и слободно. Господин Шиџи је имао изузетан смисао за хумор и увек је био забаван и живахан, никада арогантан и лишен младалачког ентузијазма. Тако се на пример и дан-данас сећам догађаја који се десио једном приликом када је г.-дин Јен Џеншенг, у жељи да заједно са својим колегама подели задовољство уживања у вредној старој слици коју је добио на поклон, слику донео на наставничко веће, и раширио је по огромном столу, а сви јој се дивили уз звуке одобравања. Тада је г.-дин Шиџи наједном устао, пришао столу, замотао слику у ролну и глумио као да је кришом смешта у рукав своје одеће, што је изазвало експлозију смеха. 338

Чанган: престоница Кине у периоду династије Танг. (прим. прев.)

175

У то време је индијски премијер Нехру послао чувеног индијског научника др. Прабода Чандру339 да као гостујући професор посети Беиђиншки универзитет, али и десетак и више индијских студената и студенткиња да на овом универзитету студирају. Била је то велика ствар за кинеско-индијске односе. Иако је г.-дин Шиџи мене задужио да водим рачуна о овим индијским интелектуалцима различите животне доби, он сам је више пута долазио да их обиђе, па је чак приредио и вечеру добродошлице за њих. Г.дин Шиџи је лично присуствовао првом предавању г.-дина Чандре, чак је и све присутне поздравио на енглеском, говорио о историји пријатељских односа Кине и Индије и упознао их са научним достигнућима г.-дина Чандре. По свему томе се могло видети колико је до свега тога држао. За време студија у Америци, г.-дин Шиџи се концентрисао на упознавање Запада, нарочито америчке филозофије и културе, као и на изучавање древних кинеских класика из периода пре династија Ћин, тако да није имао времена да се дубље и систематичније посвети изучавању индијске културе и будизма. Прича се да је тек касније, не би ли завршио писање „Историје кинеске филозофије“, започео са детаљним проучавањем кинеског чан будизма и кинеско-индијских односа, што је имало за циљ да употпуни рупе у његовом знању. Ја сам се за време студија у Немачкој рвао са санскритом, палијем, токхеријским и будистичким сутрама, тако да нисам имао времена да се позабавим проучавањем историје кинеско-индијских културолошких веза. Након повратка у домовину, због недостатка литературе, био сам приморан да преусмерим интересовање на изучавање историје културне сарадње Кине и Индије. У те три године пред ослобођење написао сам свега два научна рада која су на нешто личила, један је био „Буда и будизам“, а други „Лије Це и будистичке сутре“. У првом од ова два рада бавио сам се управо оним проблемом који је био узрок неслагања и препирки г.-дина Шиџија и Чен Јуенана. Решио сам тај проблем на основу токхеријског, али, како нисам желео да разљутим ниједног од двојице старијих колега, заузео сам посреднички став. Знао сам да ће г.-дин Шиџи сасвим сигурно прочитати тај рад, па сам га лично однео само на универзитет Ћингхуа не би ли га прочитао мом давнашњем професору, г.-дину Чен Јинкеу, а све у нади да ће се њему допасти, те да ће ме препоручити за објављивање у престижном Зборнику за класичну филологију при Централном институту. Други рад сам, након што сам га завршио, однео г.-дину Шиџију да га прочита. Следећег дана он ми је одговорио речима „Јатака340 је непобитан доказ!“, из чега је било јасно да га је Prabodh Chandra Bagchi, познати сино-индолог и културолог. (прим. прев.) Jātaka, будистички спис од пет стотина прича у којима су описани сви претходни Будини животи. (прим. прев.) 339 340

176

преко ноћи прочитао. То што је он признао закључке до којих сам дошао било је за мене велики подстрек. Пре неки дан сам баш овде на Тајвану, на једној конференцији, чуо председавајућег, академика Ли Јијуена, како говори о томе да је г.-дин Шиџи, пред крај живота, док је био директор Централног истраживачког института, често за време поподневног чаја седео са младим истраживачима и ћаскао. И да је једном приликом рекао „да сви они који се баве научним радом то треба да раде као Ђи Сијенлин, са Беиђиншког универзитета“. Изненађење и осећања, која су ме обузела када сам то чуо, тешко да могу речима изразити. Сигуран сам да је г.-дин Шиџи то рекао неизоставно и због она два гореспоменута рада, мада је то можда имало везе и са осталим чланцима које сам написао у периоду од десетак и више година након што сам га последњи пут видео. Све то доказује да је г.-дин Шиџи све до своје старости помно пратио моју научну каријеру. То је у мени спонтано пробудило неки осећај присности. А како бих се другачије и могао осећати у таквој ситуацији? Што се политичких ставова тиче, сви добро знају да г.-дин Шиџи није био присталица комунизма. Међутим, не смемо заборавити ни то да се он у подједнакој мери противио и „трима народним принципима“341. Ја верујем да је он био убеђен у то да је најбоље политичко уређење на свету било америчко, и да је најдемократичнија земља света такође била Америка. То је имало везе са његовим личним животним искуствима и филозофским убеђењима. Нико од присталица „емпиризма“ није подржавао постојање неке „узвишене истине“, а с обзиром на то да су све доктрине на свету управо личиле на ту идеју „узвишене истине“, он се свима њима противио. Па ипак, он није био у завади са комунистичком партијом и, како је и сам говорио, у животу није написао ни један једини чланак у коме би критиковао комунизам, док је било доста оних у којима је критиковао Гуоминданг. Ја могу посведочити за две ствари које сам лично видео. Пред само ослобођење беиђиншки студенти су час из овог, час из оног разлога протестовали, те због „афере Шенчонг“, те против глади и репресије, а иза свих тих демонстрација је стајала подземна организација комунистичке партије, што је била јавна тајна коју су сви знали, па и г.-дин Шиџи! Међутим, сваки пут када би војници или полиција Гуоминданга у Беипингу ухапсили неког од студената, он би седао у онај његов ауто, какав се тада ретко виђао у Беипингу, и ишао од једне до друге владине институције вршећи притисак на званичнике да пошто-пото ослободе студенте. Из истог разлога је он чак лично упућивао писма важним представницима Нанђинга у Беиђингу, и та писма, чуо сам, још увек постоје. Ја 341 „Три народна принципа“: национализам, демократија и народна власт, које је поставио Сун Јат Сен. (прим. прев.)

177

лично сматрам да је ово само по себи била већ велика ствар. Друга ствар се десила док сам ја једном приликом био код њега у посети у Ректорату. Код њега је дошао неки студент и рекао да се вече пре тога Радио Јенан342 специјалном линијом огласио захтевајући од њега да не иде јер ће, након ослобођења Беипинга, бити постављен како за ректора Беиђиншког универзитета тако и за директора Беиђиншке библиотеке. Чувши то, он је кроз осмех одговорио студенту: „Па зар ми они верују?“, чиме се тај разговор и завршио. Сигурно је знао ко је у ствари био тај студент, али не само да се није разбеснео и ударао рукама о сто, већ се, смирен као што је увек и био, према њему опходио врло љубазно и благонаклоно. Ове ситнице говоре доста о томе какав је био Шиџи, и могу нас нагнати на дубље размишљање. Г.-дин Шиџи је међу интелектуалцима био познат и по томе што је већ у младости постао славан. Ја сматрам да је он читав свој живот провео у једном чудноватом кругу, у једној контрадикторности: с једне стране бавио се научним радом, а са друге политичким активностима и друштвеним питањима. Цео свој век провео је у журби и трчању, увек храбро грабећи напред попут „противничког војника који се мора пробијати, јер му повлачења нема“. Не знам да ли је он уопште био свестан у каквом се зачараном кругу налазио. Као неко ко је споља посматрао све то, било ми је јасније но њему, и био сам убеђен да тај зачарани круг заиста постоји, те да је изузетно опасан. Какав је, дакле, био мој став по том питању? Ја верујем да је, без обзира како је г.-дин Шиџи видео сопствену позицију, он целог живота био пре свега учењак, да не кажем „књишки мољац“. Поткрепићу своју тврдњу једним примером. Десило се једном да је у Беиђиншкој библиотеци била организована панел расправа, на коју је г.-дин Шиџи дошао сав задихан и већ на самом почетку објавио да ће, због једног веома важног састанка, морати раније да је напусти. Како је расправа одмицала, тако се све више удаљавало од теме, те је изненада неко од учесника споменуо и „Коментаре класика речног система“. Чувши назив те књиге г.-дин Шиџи је сместа живнуо и усхићено се распричао, тако да не само да није раније напустио расправу, већ је показао изузетно интересовање, попут учењака који је спреман да пробди читаву ноћ не би ли прочитао неку књигу. Зар из овог, премда не тако важног примера, не можемо донети закључак о томе какав је он човек заиста био? Говорио сам до сада о моралним одликама г.-дина Шиџија које можемо назвати општим именом „добрих особина“. Оно што сам ја лично највише код њега ценио и што би ме увек највише дирнуло било је то што је читав живот охрабривао и промовисао омладину. Он „никада никоме 342

Јенан је град у коме се налазила централа КП Кине пре ослобођења. (прим. прев.)

178

није подметао ногу, већ је оне који су били вредни хвалио и истицао на сва уста“. Да је заиста био такав човек, види се из небројано пуно примера. Кина је помало чудна земља, с једне стране, у свету јединствена по „учитељској доброти“ о којој сам већ раније говорио, а, с друге, опет земља у којој постоји стратегија подучавања позната и као „тигар поражава мачку“. Народна прича вели да је мачка тигра научила свему осим последњој вештини – вештини пењања на дрво, како би се осигурала да не буде поједена од сопственог ученика. Ове две ствари очигледно су контрадикторне. Г.-дин Шиџи је увек подстицао, усмеравао и подржавао младе људе. Четрдесетих година, он је на универзитету Харвард срео тада још увек младе интелектуалце, господу Џоу Јилијанга и Јанг Лијеншенга, чијој се надарености и успесима веома дивио. Касније, након повратка у Кину, Џоу Јилијанг се зарад напредовања прикључио револуцији, и сви знамо како је завршио. Јанг Лијеншенг је пак остао у Америци, и током двадесетак-тридесет година преко писама је са г.-дином Шиџијом дискутовао о науци и размењивао идеје. Он је имао мноштво значајних успеха на пољу науке, и био је познат у свету. Џоов таленат и вештина били су, у најмању руку, већи од Јангових, и премда је на научно-истраживачком плану имао извесног успеха, ипак, ометен постојећим околностима, чини се није у потпуности искористио своје потенцијале. Посматрајући судбину њих двојице, зар можемо остати равнодушни? Откад сам се након церемоније у Народном холу растао са г.-дином Шиџијом, у несталним временима која су дошла после, наши су се путеви разишли, па ја више нисам имао прилике да се са њим сретнем, нити дописујем. Говорићу вам сада мало о сопственим приликама, као и о приликама у земљи. Као и велика већина интелектуалаца и професора средњих година и оних старијих, и ја сам с крајњом побожношћу жудео за светлошћу, за напретком, па бих се, поставши свестан да сам се заиста уздигао, осећао арогантно и заборавио ко сам заправо. Од онако повученог момка који би поцрвенео чак и када би узвикивао пароле у нечију славу, ја сам се, кренувши „путем револуције“, сваким кораком све више уздизао и напредовао. Додајући томе још и богом дату мудрост и безграничну побожност, свим срцем и душом сам се предао „покрету реформе духа“. Не каже се џабе да „кад маса доноси дрва за потпалу, пламен високо сеже“. Захваљујући заједничкој мудрости и труду, реформа духа је започела, а ја сам се томе поклонио, својевољно и без иоле принуде, и сâм се озбиљно посветио реформи сопственог начина размишљања. Испрва сам веровао да се моји недостаци као интелектуалца, иако их је било, ипак нису могли сматрати гресима. Међутим, кад вам они млади и просперитетни револуционарни кадрови даноноћно говоре да сте „ви интелектуалци прљави, а ваша размишљања заударају на трулеж!“, тешко да можете остати имуни 179

на све то. Западњаци имају једну изреку која каже „да се лаж која се понови хиљаду пута на крају претвори у истину“. Те бујице речи, којима су ме засипали, у мени су створиле неки осећај „изворног греха“, те је сав тај мој труд да се променим остао без икаквог ефекта. Могао сам једино да својевољно прихватим положај „прокуженог учењака“, да се мењам, мењам и поново мењам, све док у потпуности не отупим од те промене, и не стопим се са масом у тој незавидној сутуацији. Нирвану је било тешко достићи, море горчине било је свуда наоколо, а то моје идолопоклонство се наставило и то с таквом искреношћу да је могло и духове с небеса да дирне, упркос многим покушајима преображаја, деценије прогона на преваспитавање, па и батина од којих сам био више мртав него жив. Тек након реформи и отварања Кине, у мојој глави су се разбистриле неке ствари те сам схватио да сам „данас у праву, а да јуче нисам био“. Али сада сам већ у поодмаклим годинама када сам сваким даном све ближи оном месту „обраслом дивљим љиљанима“, које је Лу Син описао у приповеци „Путник-намерник“. О томе шта се дешавало са г.-дином Шиџијом након што је напустио Беиђиншки универзитет већ сам нешто раније говорио. Све у свему, нити знам детаље, нити сам их могао знати. Од 1954. год. наовамо, талас критика који је започео нападима на буржоаски идеализам Ју Пингбове монографије „Истраживање Сна у црвеном павиљону“, полако је запљуснуо и г.-дина Шиџија. Било је то суђење без окривљеног јер се г.-дин Шиџи налазио далеко преко мора, одакле је посматрао те „нападе тигрова“. Иако су ти напади били усмерени на њега лично, с обзиром на то да њему због тога ни длака с главе није могла да зафали, он је с уживањем помно пратио све то. Његово име било је попут страшила за вране са свих страна избоденог стрелама, својеврсна „мета“, на коју је хиљаде хероја у домовини, сваки с пуним правом и жељом да у томе буду први, беспоштедно одапињало стреле, а он и даље остајао узвишен и непомичан. Верујем да је то морао бити заиста несвакидашњи призор за посматрање. Након много потрошеног мастила и папира, времена и енергије, на крају се све то претворило у обичну фарсу, „воду захваћену у плетеној котарици“. Г.-дин Шиџи је изненада преминуо 1962. године, у седамдесет и некој години живота, што се у претходним временима сматрало већ дубоком старошћу, али се према данашњим критеријумима чини да је могао још дуже да поживи. Древна изрека каже „да су добри људи дуговечни“, мада се за г.-дина Шиџија може рећи да је био „добар човек краткога века“. У то време кад је Кину захватио талас левичарске грознице, обичан свет је веровао у то да се г.-дин Шиџи, толико провлачен кроз блато и гажен од свих одреда, никада неће поново уздићи. Смрт једног таквог човека стога никоме није дошла као изненађење, па ни новинама у којима 180

о томе није било никаквих реакција. Чак ни ја сâм нисам о томе ништа знао. Двадесетак година касније, када су трачци светлости почели да се пробијају кроз мрак заблуда у мојој глави, што сам више о томе мислио, све сам се нелагодније осећао, па сам чак написао и чланак под називом „Неколико ствари које желим рећи Ху Шију“. Иако ја нисам имао храбрости да у том чланку његовом имену додам реч „господин“, било је и даље оних који су ме убеђивали да је најбоље да га не објавим. Чланак је напослетку ипак био објављен, а реакције су биле далеко од очекиваних, мада, како није било оних који су мене због тога прогањали, мени је пао велики камен са срца. У последњих неколико година ветрови промене и отварања озеленели су читаву Кину, а расположење интелигенције се у великој мери променило. Окови су пали, осећање греха изгубило, а блато и прљавштина којом су засипани постепено су нестали, па и интелектуалци нису више морали да живот проводе с репом повијеним међу ногама. Овакво ослобођење мисли и осећања умногоме је утицало и на повећање њиховог ентузијазма, па су и они постали вољни да дају лични допринос јачању и просперитету Кине. И издаваштво је пожурило да сустигне корак с временом, па је објављено неколико „Збирки Ху Шијових дела“. Издавачка кућа Просвета из Анхуија је била најамбициознија од свих, јер је у плану имала издавање „Ху Шијових сабраних дела“ од двадесет хиљада страна. Ја нисам ни могао да претпоставим да ће тако битан посао главног уредника издавачка кућа поверити баш мени. Како нисам био експерт за Ху Шија, имao сам известан страх и на све могуће начине покушавао да се из тога извучем. Међутим, људи из издавачке куће су ми објаснили да од оних који су заједно радили и који су се релативно често дружили са г.-дин Шиџијом, сада на Беиђиншком универзитету није било никог другог сем мене. Пред тако снажним аргументима, није ми преостало ништа друго до да „уздигнуте“ (а не „спуштене“) главе прихватим и латим се посла. И ја сам желео да му се одужим за подршку коју ми је пружао и за то што је ценио мој рад. Написао сам тако Предговор од неких двадесетак страна, и дао му поднаслов „Вратити Хушију стари углед“. Циљ ми је био да уведем мало реда у сав тај хаос и изнесем неке реалне чињенице. Пре извесног времена су ме звали и из часописа „Научне ретроспективе“ да напишем чланак о г.-дину Шиџију. Како је разлог за то био сличан претходном, морао сам да пристанем па сам га по повратку са Тајвана упркос болести завршио. Поднаслов овог чланка био је „Ипак само учењак“, а таквог сам га дао баш зато што сам сматрао да је поднаслов оног претходног био превише амбициозан с моје стране, јер какву сам моћ имао ја да г.-дину Шиџију повратим стари углед? Поднаслов овог другог чланка је истицао моју намеру да изразим неке своје ставове о њему, што је већ било много реалније. 181

Говорио сам горе о неким тривијалним, и неким мање тривијалним стварима из прошлости, од којих су сада остале само вредне успомене. Заиста нисам могао ни да претпоставим да ће ми се у дубокој старости указати прилика да поново дођем на Тајван. О томе раније нисам смео ни да помислим. Тек након што сам стигао у Таибеи схватио сам да су сви они стари пријатељи које сам упознао у Беипингу, попут Лијанг Шићијоа, Јуан Тунглија, Бо Синијена, Мао Цисуија, Тао Цунгвуа, сви већ давно напустили овај свет. Десило ми се да, баш онако како каже песник, „чувши да су стари пријатељи одавно већ постали духови, од бола у срцу испустим жалостан јаук“. Време тече и то је непроменљив закон природе против кога смо сви ми потпуно немоћни. Налазим се сада пред гробом г.-дина Шиџија, а мисли ми навиру и у глави се тискају сећања на протеклих педесет година и прокрстарених хиљада километара, и све те измаглице протеклих времена поново ми јасно искрсавају пред очима. Постоји једна легенда која каже да је Ју Боја пред гробом Џонг Цићи поломио своју цитру, као и казивања о томе да су многи пред гробом својих блиских пријатеља спаљивали своје списе. Ако је судити према овој древној логици, требало би да и ја на гроб г.-дина Шиџија донесем она моја тек састављена „Сабрана дела“, па да их спалим, што би значило да га на тај начин извештавам о научним успесима постигнутим током овог свог дугог живота. Али, премда сам био помало збуњен, моћ расуђивања ме је ипак добро служила, те не урадих ништа томе слично. Разгледао сам меморијални парк, видео уредне спиралне степенице, величанствени маузолеј наткривен огромним каменом и епитафом који је Мао Цишуји својеручно исписао, као и натпис „величанствена врлина и уметност“ урезан на каменом зиду иза, који је заједно са епитафом заслепљивао својим златастим сјајем. Стојећи тамо изненада сам подигао главу а онај, за г.-дина Шиџија тако типичан „пријатељски“ осмех, искрснуо ми је пред очима, а педесет дугих година згуснуло се у један једини трен, као да историјског тока није ни било. Међутим, чим се мало повратих и присетих сопствених година, беше ми јасно да се историја ипак јесте догодила. Али ја нисам због тога био потиштен. Напротив, осећао сам се попут „старог ата који лежи у штали а још увек сањари о даљинама“. Верујем да ће бити још дана и прилика да поново дођем на Тајван и станем пред гроб г.-дина Шиџија. Постскриптум: Чланак је већ написан. Међутим, ја и даље нисам сигуран у истинитост чињеница изнетих везано за церемонију прослављања педесетогодишњице јубилеја Беиђиншког универзитета одржаној у Народном холу, о којој сам говорио на самом почетку текста. Иако имам апсолутно 182

поверење у сопствено памћење, немам храбрости да тврдим да је оно „потпуно непогрешиво“. И шта сад? Проверити у књигама. За време Културне револуције и претреса моје куће, изгубљено је неколико свезака мојих дневника, и баш као за инат, једна од њих била је и та из 1948. године. Није дакле било друге до да замолим Гао Хунга да провери у Ху Шијовим дневницима. Али ни он тамо није успео ништа да пронађе. Међутим, из тадашњих новинских чланака сазнах да је Ху Ши 15. децембра напустио Беипинг и стигао у Нанђинг, и да се на прослави педесетогодишњице јубилеја Беиђиншког универзитета одржаној у Нанђингу он гушио у сузама док је држао говор. Очигледно да ме је сећање издало. И опет се поставља питање „шта сад ?“ Прва могућност је била да се изврши преправка, а друга, да се ништа не мења. Поразмисливши мало, одлучих се за ово друго. Зашто? Зато што сматрам да су ствари које су се десиле једна реалност, али и да је сећање које постоји у мојој глави, такође реалност, по форми нешто другачија од оне претходне. Па ако већ такво сећање постоји у мојој глави, мора бити да је из тог разлога што ја верујем да би се ствари дешавале баш онако како сам их ја замислио да је г.-дин Шиџи тада био у Беипингу. Стога одлучих да све оставим онако како је првобитно написано. Међутим, како то ипак није било чињенично стање, реших да напишем овај „постскриптум“, и укажем на то како су се ствари заиста десиле. Са кинеског превела: Ана Јовановић

183

Разговори о источњачкој мудрости (I)

Ђи Сијенлин (Ji Xianlin) Ђијанг Џунгсин (Jiang Zhongxin) Даисаку Икеда (Daisaku Ikeda) Будући да се подиже завеса и започиње двадесет и први век, како ће људски род да створи „век живота“? На који начин могу Исток и Запад да сарађују зарад постизања мира у свету и славе људске цивилизације? Идеја за разговор између три истакнута учењака, од којих је сваки помогао да се „мудрост Истока“ открије свету, настала је 1980. године на састанку између професора Ђи Сјелина и Даисаку Икеде, председника Сока Гакаи Интернешнала (Soka Gakkai International, SGI). Пошто им се придружио и професор Ђијанг Џонгсин, њихов тросмерни разговор наставља се и данас путем преписке. Дијалог се усредсређује на оријенталну мисао и Лотос сутру, пружајучи увид и истинску природу источњачке и западњачке цивилизације. Дискусија започиње темама „Људска природа и друштво“ и „Источњачка култура и западњачка култура“, наставља се идејом да су „Небо и човек спојени у једно“ – што је суштина кинеске филозофије – а затим прелази на „Критику мишљења да махајана будизам није проповедао Буда“ и „Расправу о Лотос сутри“. С љубазним допуштењем ова три учењака, Институт је одлучио да пренесе низ одломака из њиховог разговора.

Људска природа и друштво Ђи: Неупоредива је част, као и задовољство, што имам прилику да се упустим у ове дискусије с Вама господине Икеда. Прегледавши разна Ваша објављена дела, нарочито Ваше разговоре с г.Арнолдом Тојнбијем, који су изашли на енглеском под насловом Изабери живот, сматрам да у многим погледима наша мишљења о разним питањима морају бити иста или по природи врло слична. Из тог разлога верујем да ће ова прилика која нам се указала да разменимо гледишта, сигурно бити од користи за обојицу. Икеда: Хвала Вам на љубазним речима. Заиста ми је задовољство што ми се указала ова неочекивана прилика да разговарам са особом попут Вас, с једним од најугледнијих научника у Кини, и с неким ко је старији од мене и по годинама и по животном искуству. 184

Такође ми је драго што је професор Ђијанг Џонгсин са Кинеске академије друштвених наука, који је био један од Ваших бивших студената, професоре Ђи, у могућности да учествује у нашим дискусијама. Придружићу му се у статусу „студента“ и тако ћу се осећати слободније да дам свој допринос овој дискусији. Када сам се упустио у разговоре с др Тојнбијем, које сте управо споменули, било ми је четрдесет и четири године. Том приликом ми је др Тојнби рекао: „Дијалог је једино средство да се човечанству отвори пут са добрим изгледима. Још увек сте млади. Надам се да ћете наставити да водите разговоре с интелектуалним лидерима света.“ И у то време др Тојнби је изразио мишљење да ће у будућности Кина одиграти кључну улогу у постизању јединства света. Сада, последње година двадесетог века, када је пред нама трећи миленијум наше ере, сматрам да је од велике важности да узмем учешћа у овим дискусијама са два интелектуална лидера Кине. Ђијанг: Прилично ме је помело то што ме је г. Икеда убројио у интелектуалне лидере Кине – он сигурно претерује. Професор Ђи је мој врло поштовани учитељ из ранијих дана, а г. Икеда је врло поштовани старији колега. То што је мени, пуком студенту, пружена ова прилика да учествујем у тако значајним дискусијама, за мене је одиста велики дар судбине. Потрудићу се најбоље што могу да будем достојан те части да научим све што могу од ова два угледна учесника. Ђи: Пошто смо споменули разговоре с Тојмбијем, желео бих да започнем дискусију питањем које је покренуто у њима, једним од најосновнијих питања које се тиче људских бића, питањем људске природе. Чини ми се да постоје два главна аспекта овог питања. Први, шта је заправо људска природа и како је треба дефинисати? И други, шта је природа добра и шта је природа зла? Ово питање добра и зла је увек било важно у историји кинеске филозофије, а често је разматрано у филозофији других земаља света. Икеда: Управо као што кажете, питања шта тачно чини природу људских бића и шта чини добро, основна су за све што се тиче људског живота. Та питања су дуго заокупљала религије и филозофске системе у прошлости и садашњости, како на Истоку, тако и на Западу. На пример, у старој Грчкој, Платон је критиковао уверење софиста да је „добро оно што причињава задовољство“. Насупрот овом становишту образложио је своју Идеју Добра, идеју која се тиче истинске природе свих живих бића. Хришћанство, наследивши јудаистичку замисао једног бога, гледало је на филозофију као на „слушкињу теологије“. Као што овај израз налаже, мање се бавило унутрашњим склопом људских бића него односом људс185

ких бића и Бога. Што се тиче природе добра, према томе, руководило се претпоставком да је добро нешто што се односи на Бога. За разлику од ових уверења, ако погледамо свеукупан развој кинеске филозофије, видимо да га обележава једна истакнута карактеристика. У прошлости сам имао част да држим предавања на Беиђишком универзитету у три наврата – 1980, 1984 и 1990. Године. У свакој од ових прилика, топлу добродошлицу ми је указао професор Ђи, и користим ову прилику да још једном изразим своју захвалност. Такође сам 1992. Године, имао прилику да одржим предавање на Кинеској академији друштвених наука. Приликом свих ових обраћања, нагласио сам да је кинеска филозофија непрестано узимала људско биће као стандардну или утврђену референцу. У кинеској мисли идеја тијена или Неба, на неки начин се може упоредити са идејом Бога у монотеистичкој култури западњачке мисли. Али док се на Бога и људско биће у монотеистичкој мисли гледа као на одвојене ентитет, у кинеској мисли не постоји такво одвајање између Неба и људских бича. Као што се каже у традиционалној изреци: „Небо и човек су спојени у једно“. Другим речима, Небо постоји унутар појединца. Тако главна струје кинеске мисли говори о „небеској природи“ која је својствена људском роду. Желео бих мали касније да кажем нешто више о идеји овог јединства Неба и људског бића. Кинеска филозофија, према томе, усмерава пажњу на људско биће, никад не престајући да разматра односе који постоје између људског бића и друштва, или између људског бића и света природе. Током немирних година у периодима Пролећа и Јесени и Зараћених држава, појавиле су се умне главе тзв. „Стотину школа кинеске мисли“, попут мноштва звезда у галаксији, износећи своја становишта, а сваки се трудио да буде учитељ и саветник владара у предвођењу људског друштва путем исправног развоја.

Менције: људска природа је добра Ђијанг: Присећам се г. Икеда, да Вам је у јесен 1992. године, додељена титула почасног професора истраживача на Кинеској академији друштвених наука и приликом добијања титуле одржали сте предавање. У Вашем предавању, насловљеном као „Етос симбиозе“, разматрали сте идеју симбиозе у источноазијској култури и пружили сте проницљиву анализу конфуцијанске мисли и историјске улоге коју је она одиграла у тој култури.

186

Имао сам срећу да присуствујем том предавању, и много сам научио из њега. Нарочито ме је импресионирала чињеница да сте навели покојног премијера Џоу Енлаија, као пример идеалног људског отеловљења „Етоса симбиозе“. Ђи: У Кини расправа о питању људске природе потиче још из конфуцијанске школе, пре периода династије Ћин. Седма књига, текс А конфуцијанског текста познатог као Менције, каже: „Менције је рекао да ... Оно што племенити господин следи као своју природу, није увећано када има власт над царством, нити је умањено када западне у немаштину. То је зато што он зна које му је место додељено. То што племенити господин следи као своју природу, тј. Добронамерност, исправност, обреде и мудрост, укорењено је у његовом срцу и показује се на његовом лицу, дајући му углађени изглед. Такође се види на његовим леђима и преноси на његове удове, чинећи њихову поруку и без речи разумљивом.“ Конфуцијански филозоф, Менгци или Менције, овде каже да су му одлике добронамерности, исправности, обреда и мудрости, које сачињавају његову од Неба дату природу, својствене од часа кад се родио. Ова Менцијева тврдња да је природа људских бића инхерентно добра, током више од две хиљаде година имала је снажан утицај на кинеску филозофију. У Канону три карактера, тексту који се у традиционалном кинеском друштву користио као буквар за децу која уче да читају, видимо како се овај утицај огледа у самим речима којима почиње, а оне гласе: „Људска бића кад се роде / по природи су добра. / Њихове природе су скоро исте / Али одгој их тера да се раздвоје.“ Икеда: Један од разлога што је Менцијева теорија о урођеној доброти људске природе толико дуго била признавана за ортодоксну доктрину конфуцијанског учења без сумње је чињеница да је заснована на Конфуцијевој доктрини о Мандату Неба, и добро се уклапа у у његову идеју Неба. Она, у ствари, сматра да нам је природу која нам је при рођењу дата „подарило Небо“ или да је небеска по својим особинама. Стога мора имати обележје доброте, баш као и само Небо. Ђијанг: То је идеја која је изнесена у уводним речима другог важног конфуцијанског текста, Џунгјунг, или Златна средина, које гласе: „Оно што је Небо подарило, назива се природа. Слеђење те природе, зове се Пут.“ Ђи: Своју теорију о доброти људске природе Менције развија у расправи с филозофом Гаоцијем, који је сматрао да људска природа није ни добра ни недобра. Гаоци је одбио да се сложи са Менцијевим становиштем да је људска природа добра. Напротив, изјавио је: „Природа је попут усковитлане воде. Отворите пролаз за њу на истоку и тећиће ка истоку; отворите јој пролаз на западу и тећиће ка западу. Људска природа не пра187

ви разлику између доброг и недоброг ништа више него што вода прави разлику између истока и запада.“ (Менције, књ. 6А) Икеда: Менције одговара на Гаоцијев аргумент на следећи начин: „Тачно је да вода не разликује исток и запад, али да ли не успева да разликује горе и доле? Доброта људске природе је попут низводног тока воде. Не постоји људско биће коме недостаје тенденција да чини добро, баш као што не постоји вода којој недостаје тенденција да тече низводно. „Тако Менције развија свој аргумент. Ђијанг: Менцијева теорија о доброти људске природе је уско повезана с идејом добра коју је изразио Конфуције, нарочито као отеловљење моралног идеала жен, што се обично преводи као добронамерост или хуманост. Конфуцијев идеал жен се може схватити као да значи вољење других – тј., хумана и добронамерна особа је она која воли друге. Ова идеја хуманости или љубави према другима изражава се у два различита аспекта људског понашања. Један аспект је отеловљен у изреци: „Ако хоћеш да напредујеш, мораш прво помоћи другима да напредују; ако желиш да стекнеш нешто, мораш прво помоћи другима да то стекну.“ Други је изражен речима: „Оно што не желиш да други раде теби, немој ни ти радити другима.“ Менције је рекао да срце кје не може да поднесе да гледа туђу несрећу а да не буде дирнуто, јесте срце хуманости. И веровао је да је свим особама подарено срце које им неће дозволити да повреде друге. Разлог што људи поседују ову унутрашњу врлину хуманости, што не могу да гледају туђу несрећу а да не буду дирнути у срце, кој иих нагони да воле друге, јесте чињеница да је људска природа инхерентно добра. Тако Менцијева теорија о доброти људске природе и идеалу хуманости или љубави према другима коју је разрадио Конфуције припадају истом току мишљења, истој филозофској традицији.

Сјунци: Људска природа је зла Ђи: Као што знате, међутим, постојала је сасвим различита теорија о људској природи коју је изнео Сјунци или Сјун Куанг, рођен негде око 310.г.п.н.е., убрзо након оснивања династије Ћин. Он је био представник једне гране конфуцијанске школе, али се није слагао с менцијевом теоријом о доброти људске природе, тврдећи уместо тога да је заправо зла по природи. У есеју под насловом „Људска природа је зла“, он пише: „Људска природа је зла; њена доброта потиче од свесне делатности“. Реч коју Сјунци

188

користи да означи ову „свесну делатност“, веи, у модерном кинеском језику има значење „лажног“, као у термину „истинито или лажно“. Али Сјунци је користи у мало другачијем смислу. Оно што он подразумева под тим јесте да се физиолошке компоненте људског бића поседују од тренутка рођења, али да су аспекти карактера појединца који се тичу питања правила лепог понашања и моралности производ свесне људске делатности – они су људска творевина. Урођена људскост бића је напросто основа на коју се примењује људска делатност или труд. Али када не би постојала таква урођена природа, не би постојало ништа на шта би се људска делатност могла применити. С друге стране, само након примене такве свесне људске делатности на урођену природу она показује одлику лепоте. Сјунци каже: „Менције је рекао да људска бића уче показује да је њихова приеода добра. Ја кажем да то није тако, ово потиче отуд што он нити је разумео људску природу, нити је запазио разлику између природе и свесне делатности. Природа је оно што је подарило Небо; не може се научити; не може се стећи трудом“. Сјунци говори да је људска природа појединца оно што је у њему или њој присутно по себи од тренутка рођења. Није нешто научено, већ природно дато у тренутку рођења. Али стандарде лепог понашања и моралне вредности су створили мудраци и отуд такве вредности нису инхерентно присутне у појединцу. Оно што Сунци подразумева под термином „зло“ јесте физиолошки састав појединца, природне потребе и жеље живог бича – нешто што бисмо данашњом терминологијом назвали људским инстинктом. Икеда : Сјунцијева политичка мисао, нарочито у поређењу с Конфуцијевом и Менцијевом, мање ставља нагласак на појам врлине а више на обред – он заговара неку врсту управљања путем обредних принципа. У исто време, мислим да можемо рећи да он од Неба подарену природу с којом се појединац рађа не сматра толико важном, већ пре неговање и префињеност које се овој природи могу подарити под утицајем учења. Као што сте управо рекли, професоре Ђи, Сјунцијев појам зла није исти као појам „првобитног греха“ који налазимо у хришћанском учењу, већ је ближи ономе што бисмо назвали људским инстинктом. Ђи: Сјунци, наравно, очигледно греши кад инстинкт назива злим. Људска бића, можда, како каже традиционална изрека, представљају „господара свега створеног“, али она ипак нису ништа више него врста животиње. А као што нам говоре и истраживања научника и запажања обичних појединаца сва жива бића, животиње као и биљке, обдарена су инстинктима. Кад бисмо залазили у природу инстинкта, то би нас одвело у врло компликовану расправу, али овде можемо напросто да кажемо да жи189

вотење показују три врсте инстинкта. Постоје, наиме, инстинкт за преживљавањем, инстинкт за одговарајућом храном и топлотом и инстинкт за развојем. Под инстинктом за развојем подразумевам уједно и инстинкт за растом и развојем појединог бића, и за неком врстом истрајавања након његове смрти или оно што бисмо назвали жељом за опстанком или продужетком генетске лозе. Филозоф Гаоци, кога смо спомињали раније у нашој расптрави о Менцију, изјавио је да „Жеља за храном и сексом јесте природа човека“. Жеља за храном може да се односи на сва три типа инстинкта која сам управо поменуо, док се жеља за сексом односи на инстинкт да се настави потомство појединца. Инстинк је појам који се односи на физиолошке факторе, док су термини добро и зло по природи етички. Не смеју се бркати ове две категорије. Ако се узме да је инстинкт урођена природа људског бића, онда се може рећи ни да је добар ни да је лош. Ни теорија да је природа добра нити да је зла не може се доказати на овај начин. Кад бих износио своје лично гледиште на људску природу, екао бих да је у основи веома налик на ону коју је предложио Гаоци, мада има много аспеката по којима би се моје гледиште разликовало од његовог. Било како било, такво питање се по својој природи посве разликује од питања које се тиче дефиниције добра и зла. Оно што мислим да би овде требало да размотримо јесте питање одакле потиче та ствар коју називамо људски инстинкт – оно што сам малопре помињао као инстинкт за опстанком, уа храном и за растом или развојем. Различите религије дају различите одговоре на ово питање. Неке кажу да је инстинкт „дар богова“ или да га је појединцу подарио краљ Махабрахман. Они који су одгајени у кинеској културној сфери кажу да потиче од Творца или Старца Небеса. Заговорници будизма говоре о ослобођености од ега живог бића, о пет компоненти које сачињавају такво биће или о јединству узрока и услова који узрокују постанак таквог бића. Будизам тако нуди објашњење које је сасвим различито од других објашњења која сам спомињао, оно оперише на вишој и софистициранијој равни.

Будистички појам о зависном постојању Икеда: Технички термини које сте управо навели, професоре Ђи, сви су повезани с будистичким појмом зависног постојања. Према овокм становишту, када постоји неки поједини узрок или скупина узрока, онда

190

долази до извесног резултата; када настаје неки ентитет, настаје и други. Другим речима, многоструке појаве стварања не постоје као одвојени ентитети нити настају као такви – сви су повезани један с другим и настају путем међусобне интеракције. Људска бића као и друга жива бића представљају привремену комбинацију или здрживање такозваних пет компоненти, наиме: облика, опажања, замишљања, хтења и свести. Поједино биће није ништа више него привремено спајање ових пет елемената. Термин „облик“ односи се на материјални аспект бића, физичко тело животиње или људског бића, његове физиолошке функције. С овим материјалним аспектима који чине њихову основу јављају се остале четири компоненте, које представљају менталне функције бића. Обли или материјална компонента бића регулише се и одржава путем физиолошких функција и из овог аспекта појединог бића потиче инстинкт. Комбинацијом физичког облика појединца и менталних компоненти – опажања, замишљања, хтења и свести – омогућен је висок ниво менталних и духовних активности људског бића и на овом нивоу развоја можемо почети да говоримо о етичким појмовима. Стања окарактерисана појмовима добра и зла зависе од врсте свести која је развијена у људском бићу. Ако свешћу појединца доминира бонно – земаљске жудње или илузорне страсти – онда тог појединца карактерише „зао ум“. Али када бодхи или просветљење постане доминантан фактор у свести појединца, тада се зао ум трансформише у ум доброте. Гледиште о појединцу као привременој комбинацији пет компонената тако се подудара с разликом коју је професор Ђи управо повукао између инстинкта појединца, који представља физиолошки појам, и својства добра или зла, која представљају етички појам. Ђи: Моје лично гледиште је да инстинкт живих организама немају никакве везе с добром или злом. Ако желите да говорите у смислу добра или зла, рекао бих да су, што се тиче живих бића, инстинкти за опстанком, храном и топлотом и развојем сви добри. Међутим, Творац није створио само једну врсту живих бића – створио је огроман број различитих бића. Да је направио само једну врсту живог бића, онда би тај проблем био врло једноставан. Та једна врста живих бића била би слободна да следи своје инстинкте, да се развија без икакве задршке или спољашњих ограничења, све док се временом не би раширила по читавој земаљској кугли, све док читав свет не буде испуњен само том једном врстом бића. Али то није оно што је Творац учинио. Створио је много различитих врста живих бића и као последица тога дошло је до сукоба и противречности међу њима. Свако живо биће научило је да се бори за простор пот191

ребан да би се осигурао сопствени опстанак и људска бића су била прва која су се латила борбе. Чини се скоро као да се Творац шали са живим бићима. Кинески филозоф Лаоци је без сумње имао ову ситуацију на уму кад је изјавио да „Небо и Земља нису хумани, / Посматрају све што живи као да су пси од сламе“. У древној Кини сламната обличја паса прављена су за употребу у религијским церемонијама, али пошто су послужила сврси, бацали су их као бескорисне. Лаоци предлаже да Небо и Земља са живим бићима поступају на исти безосећајан начин. Творац, с једне стране, подстиче жива бића да се развијају у складу са својим урођеним инстинктима, али с друге стране кочи тај процес развоја тако да сва жива бића имају шансу да се развију. У исто време кад Творац ствара одређени тип бића, он такође ствара друго биће или бића која ће му се супротставити и представљати његовог природног непријатеља. На тај начин се чува равнотежа и ниједном поједином типу бића није дозвољено да има монопол над простором за живот који је доступан свету. Икеда: Ови термини које је професор Ђи користио, као што су Творац или Небо, односе се, рекао бих, на замисао познату у будизму као универзална животна сила. Ова универзална животна сила такође је означена речима Буда или „тако како дође“, а у Лотосовој сутри термином „изворни Буда из времена без почетка“. Као што је професор Ђи управо указао, ова универзална животна сила делује тако да одржава стање хармоније међу многоструким бићима постања, радећи да нахрани и одржи све облике живог живота. У будизму ова покретачка сила хармоније позната је као саосећање. Ђи: Али људска бића,због својих нарочитих способности, издвајају се изнад свих осталих бића животињског царства и наравно изнад царства биљака. И ту наступа проблем добра и зла. Жива бића која нису људи брину само за сопствени опстанак и развој и не размишљају о другим врстама бића. Као што смо видели, Творац или силе Природе намећу им ово ограничење. Али људска бића нису таква. Људска бића не покреће само инстинкт, већ су способна да контролишу и усмеравају своје инстинкте тако да су, осим рада на сопственом развоју, способна да помажу развој других људских бића или других типова бића. Икеда: Тако је. Ова брига уједно за „себе и друге“ која потиче из животне силе људских бића и ради на унапређењу и себе и других јесте оно што је познато као саосећање. Вођа јапанских будиста из тринаестог века Нићирен у својим предавањима о Лотосовој сутри описује ово стање као „радовање собом и другима“.

192

Источњачка и западњачка гледишта о Природи Ђи: Пошто су људска бића од почетка живела унутар природног света, нису могла да изведу радње потребне да би се дошло до хране, одеће, склоништа и других неопходности ада то не учине у односу на природу. Нису могли да остану равнодушни према природи, пошто су се све ствари потребне за живот набављале из света природе. Питање онда гласи како су они набављали ове ставри из природе? Мени се чини да постоје два начина да се то уради. Ако могу да позајмим терминологију из доба „Четворочлане банде“, један метод би се могао назвати „оружана борба“, а други „мирнодопска борба без употребе оружја“. Оно што сам назвао „мирнодопска борба“ значава релативно цивилизован метод, који се не ослања на оружје или оружану моћ, већ из природе узима само оно што је потребно да се задовоље сопствене потребе. Други метод, како термин указује, ослања се на оружје и војну моћ и на свет природе гледа као на непријатеља. Ово можда није најприкладнија аналогија, али је попут метода које користе бандити у кинеском роману Шуеи ху џуан или Речна увала, који ако им се одмах не предају добра или плен, прибегавају било каквој врсти насиља док не добију оно што желе. Они, чини ми се, представљају два најосновнија приступа које користе људска бића у својим односима према свету природе. Ако заузмемо један уопштени поглед на свет и поделимо га на источну и западну сферу, могли бисмо рећи да је источни свет генерално давао предност мирнијем приступу, док је западни свет имао тенденцију да прибегне сили како би покорио или савладао природу. Кад потражим реч „покорити“ у кинескоенглеском речнику, видим да је израз „покорити природу“ дат као један пример употребе те речи. Икеда: Као што сте управо рекли, професоре Ђи, традиционална кинеска мисао, укључујући и конфуцијанску и даоистичку школу, заузима мирнодопски приступ борби с природом, који заговара хармоничне односе са светом природе. А исти овај нагласак на хармоничним односима према природи такође је карактеристичан за будизам, као што се види у примеру идеје „једности живота и околине“ коју сам споменуо раније. Источњачко виђење природе карактерише поштовање према функционисању природе и одржавање хармоничних односа са њеним екосистемима, гледиште засновано на принципу хармоније и ненасилне коегзистенције. Насупрот овоме, Запад је у скорашњим вековима усвојио милитантни приступ, у коме људска бића представљају супротност природи, настојећи да контролишу и манипулишу екосистемима света природе како би испунили сопствене потребе и жеље. И као производ тога жеља се вре193

меном претворила у похлепу, а контрола уступа место некаквом насилном искоришћавању. Многе интелектуалне вође са којима сам разговарао изразиле су забринутост због ових разлика у виђењима природе који карактеришу источњачки и западњачки свет. Тако, на пример, у својим расправама са Арнолдом Тојнбијем, када сам му објаснио будистичку идеју о Esho Funi или „једности живота и његове околине“, одговорио је изјавивши:“Волео бих да видим да се Esho Funi усвоји широм света као религиозно уверење које обухвата моралну обавезу“. (Изабери живот, стр.42) Ове разлике у источњачком и западњачком погледу на природу укорењене су у дубоким разликама у начинима размишљања ових двеју култура. Волео бих, стога, да се у следећем одељку наших разговора позабавимо овом темом упоређивања начина размишљања у источњачкој и западњачкој култури. Са енглеског превела: Драгиња Марић

194

V НАУчИМО КИНЕСКИ ЈЕЗИК

Ко зна (дао), не троши речи (бесмислено), Ко (бесмислено) троши речи, не зна (дао)! Лао Ци

Речи за делове тела у фразама којима се изражавају емоције – пример метонимијских трансфера у кинеском језику

Ана Јовановић

1. Увод Постојање изузетно великог броја лексема у кинеском језику које као творбене морфеме имају једну или више речи за делове тела још једном потврђује став Џорџа Лејкофа и Марка Џонсона (G. Lakoff, М. Johnson, 1980) да у процесу концептуализације апстрактних појмова најважнију улогу има људско искуство, пре свега искуство сопственог тела. Морфеме-речи за делове тела у кинеском језику чине једну од најважнијих лексичких група које учествују у грађењу лексема којима се означавају апстрактни појмови, у које свакако спадају и емоције. У овом раду ми ћемо се бавити оном групом лексема које као когнитивну стратегију настанка имају метонимијске трансфере унутар когнитивног домена емоција а базиране су на физиолошким и бихејвиоралним реакцијама типичним за те домене. Овај рад тежи да пружи што свеобухватнији преглед сазнања до којих су дошли различити аутори а која су представљена у обимној литератури, као и да изложи неке од закључака до којих смо и сами дошли бавећи се овом тематиком.343 Мало детаљнија анализа израза којима се у кинеском означавају емотивна стања откриће нам велики број устаљених фраза и идиома којима се, наизглед, описују основна телесна искуства човека, као што је понашање или телесне промене изазване одређеном емоцијом, а чије је фактичко значење управо указивање на ту емоцију. Погледајмо следеће изразе:

343 Овај чланак је заснован на необјављеној докторској дисертацији на тему „Примена теорије концептуалне метафоре у истраживању речи за делове тела као и израза изграђених од њих у савременом кинеском језику – улога коју човеково тело има у процесу концептуализације“, Gainian yinyu lun yu hanyu rentici ji qi xiangguan biaoda yanjiu – “renti” zai gainianhua guocheng zhong de zuoyong, Пекиншки Нормал Универзитет, 2009.

197

1.а. chuí tóu – sàng qì344: (идиом, дословно: оклембешен – глава – изгубити – животну енергију qi, тј. оклембешене главе и без живости), потиштен, утучен, снужден. 1.б. méi kāi – yăn xiào: (идиом, дословно: обрве – отворене – очи – смејати се, тј. раширених обрва и очију које се смеју), блистати од среће, тј. радостан, весео изглед. 1.в. miànhóng – ĕrchì (идиом, дословно: лице – црвено – уши – црвене, тј. бити црвен у лицу), зацрвенети се у лицу најчешће од стида, срама итд. 1.г. chóng zú – ér lì (идиом, дословно: дуплирати – стопала – везник er – стајати, тј. стајати с једним стопалом тик уз друго), не усуђивати се направити даљи корак од страха, бити укочен од страха.345 Истраживања у енглеском и другим индоевропским језицима у другој половини XX века која су спровели Џ. Лејкоф (1987), Лејкоф и Џонсон (1980), З. Ковечеш (Z. Kövecses, 1990, 1999, 2000,2002) и други, а која се тичу начина концептуализације емоција, показала су да је у том процесу једна од најчешћих стратегија примена концептуалних метафора заснованих на основном телесном искуству човека,346 те да не мали број тих метафора као основу има метонимију која, макар што се концептуализације емоција тиче, изгледа преовладава. Сасвим је јасно да су сви горе наведени примери описи реакција које извесне емоције изазивају у човеку а чија је реална сврха концептуализација и изражавање самих тих емоција. Другим речима, у недостатку начина за разумевање апстрактног, у домен чега спадају свакако и човекова емотивна стања, прибегава се когнитивној стратегији мапирања онога што је јасно уочљиво, видљиво и свима познато (као што је понашање човека кога је обузела извесна емоција, или физиолошке промене, попут црвенила у лицу, дрхтања или убрзавања откуцаја срца), на домен онога што је не само теже разумети већи и теже сходно пракси коју је развио Ју Нинг и др., сви примери су, ради прегледности, дати и у оригиналној верзији на карактерима у посебном додатку на крају овог рада. 345 Речи, фразе и идиоми који су у овом раду наведени као примери заједно са објашњењима њихових значења преузети су из Речника савременог кинеског језика, који је приредила радна група за лингвистичка истраживања Кинеске акедемије друштвених наука „Xiandai hanyu cidian (di 5 ban)“. Zhongguo shehui kexueyuan yuyan yanjiu suo cidian bianji she bian. Beijing:Shangwu yinshuguan.2005; Кинеско-енглеског речника канцеларије за проучавање страних језика „Wai yan shi han-ying cidian (xiuding suoyin ben)“, Beijing waiguoyu daxue ’han-ying cidian’ zu bian. Beijing: Waiyu jiaoxue yu yanjiu chubanshe, 1997/2006; као и Великог речника идиома, Wang Tao deng zhubian „Zhongguo chengyu da cidian“. Shanghai: Shanghai cishu chubanshe, 1987/2006. 346 На основуYu Ning. The Contemporary Theory of Metaphor – A Perspective from Chinese. Amsterdam/ Philadelphia: John Benjamins Publishing Co. 1998:49 344

198

изразити речима, што је у бити појмовна метонимија која резултира великим бројем метонимијских израза у језику, свакако не само кинеском, већ и српском, енглеском и другим. Као илустрацију ове тврдње, погледајмо најпре примере метонимијских израза у српском језику: Пребледео је од страха. Зацрвенети се у лицу (од љутине). Облила га је румен (од стида). Колена му клецају (у великом је страху). Зашкргутати зубима од беса.347 Прва четири примера су изреке и фразе које користе физиолошке реакције изазване извесном емоцијом за опис исте, док последње две изреке као когнитивну стратегију користе бихејвиоралне реакције које извесне емоције изазивају. Енглески језик такође бележи велики број сличних примера од којих ћемо ми овде навести само неке: He got red with anger. She turned pale. He was struck dumb.348 У наставку текста објаснићемо најпре когнитивни модел метонимије, као и генералних механизама у примени током процеса концептуализације емоција. Понудиħемо затим анализу конкретних трансфера типичних за емотивна стања среће, туге, бриге, беса, мржње, страха, изненађења и љубави, као и примера насталих посредством њих.

2. Основни принципи метонимијских трансфера Метонимија је, према мишљењу Лејкофа и Џонсона (1980), као и већине других когнитивних лингвиста, једна од најважнијих когнитивних стратегија које човек примењује за разумевање света око себе. Слично метафори, метонимија је дефинисана пре свега као феномен мишљења, па тек онда као језички феномен, јер је потоњи управо резултат оног претходног. Метонимијски трансфери везују се за Идеализоване когнитивне моделе (ICM), и представљају мапирања између чланова истог когнитивног домена, или између једног истакнутог члана и когнитивног Примери из српског језика преузети су из Живорад Ковачевић, „Српско – енглески фразеолошки речник“ (друго издање), Београд: „Филип Вишњић“, 2002. 348 Kövecses Z. Emotion Concepts. Springer – Verlag New York Inc. 1990: 52 – 70/71. 347

199

домена као целине. Шен Ђијасјуен (Shen Jiaxuan,1999) дефинише когнитивни модел метонимије на следећи начин: 1. У одређеном контексту и у извесну сврху, потребно је означити „циљни“ концепт Б. 2. Концепт А се користи у замену за концепт Б, под условом да оба ова концепта припадају истом когнитивном домену. 3. Унутар једног когнитивног домена, веза између концепта А и концепта Б је веома блиска, тако да активирањем првог посредно долази до активирања другог. 4. Да би концепт А био у могућности да „посредно“ активира концепт Б, неопходно је да његова „истакнутост“ буде већа од оне коју има концепт Б. 5. Метонимијски модел је модел повезаности који постоји између концепата А и Б унутар једног когнитивног домена. Оваква веза између концепата може се назвати и „везом садржавања“ концепта Б од стране концепта А.349 Метонимија је когнитивни механизам који се заснива на концептуалној блискости, тврде Раден и Ковечеш (1999)350. Истакнути члан когнитивног поља „стоји уместо“ или „означава“ неког другог члана, или когнитивно поље као целину. Од свих могућих метонимијских модела, Лејкоф и Џонсон (1980) наводе следеће као најчешће: 1. ПРОИЗВОЂАЧ ЗА ПРОИЗВОД (PRODUCER FOR PRODUCT): I hate to read Heidegger. 2. ОБЈЕКАТ КОРИШЋЕЊА ЗА ОНОГА КО ГА КОРИСТИ (OBJECT USED FOR USER): The buses are on strike. 3. ИНСТИТУЦИЈА ЗА ЉУДЕ КОЈИ СУ ОДГОВОРНИ (INSTITUTION FOR PEOPLE RESPONSIBLE): You’ll never get the university to agree to that. 4. МЕСТО ЗА ИНСТИТУЦИЈУ (THE PLACE FOR INSTITUTION): The White House isn’t saying anything.351 Сасвим је јасно да се у првом реченичном примеру подвучена реч односи на дела која је познати филозоф написао, док је у другом случају 349 Навод преузет из Shen Jiaxuan. Zhuanzhi he zhuanyu. Dangdai yuyanxue. 1999 (1): 4–5.Превод аутора. 350 Radden G. Kövecses Z. Towards a Theory of Metonymy. (in) Panther KU. Radden G. (eds.) Metonymy in Language and Thought. Amsterdam/Philadelphia: John Benjamins Publishing Company, 1999: 19. 351 Конкретни метонимијски трансфери (1–4) као и примери којима су они илустровани преузети из Lakoff G. Johnson M. Metaphors We Live By. The University of Chicago Press. Chicago and London. 1980: 38.

200

реч о возачима аутобуса. “University” у реченичном примеру који илуструје трећи најчешћи вид метонимијског трансфера односи се на људе који имају моћ одлучивања а запослени су на Универзитету, док се у последњем примеру “White House” односи на америчку администрацију. Према мишљењу Лејкофа, Џонсона (1980) и других лингвиста, синегдоха је посебан вид метонимијског трансфера којим се целина замењује једним њеним (и то најчешће најистакнутијим) делом, те се ДЕО СТОЈИ ЗА ЦЕЛИНУ (PART STANDS FOR WHOLE) такође сматра једним од најчешће примењиваних метонимијских трансфера. Који део целине ће бити изабран као репрезентативан за читаву целину зависи често од тога шта од те целине желимо да истакнемо, као што то следећи примери илуструју. „Плавокоса“ тако у први план ставља боју косе неке женске особе као особину коју говорник жели да истакне, те ту имамо на делу трансфер ДЕО ТЕЛА СТОЈИ ЗА ЦЕЛИНУ (BODY PART STANDS FOR WHOLE). У примеру, „она црноока“, боја очију је узета као нешто најизраженије и оно на чему је фокус говорника, што је још један пример горе наведе метонимије. Пример из кинеског језика, 2.а. xīn miànkŏng (дословно: нов – лице, тј. ново лице, непозната особа, новајлија)352, узима лице као најистакнутији део тела приликом препознавања људи, те се стога такође сврстава у групу примера којима се илуструје горе наведена метонимија. Још један веома значајан и за наш рад изузетно важан вид метонимијског трансфера јесте ЕФЕКАТ СТОЈИ ЗА УЗРОК (EFFECT STANDS FOR CAUSE), којим се ефекат нечега, који је иначе лако приметан и доступан, узима да означи узрок који је до њега довео. Овакав вид метонимијског трансфера користи се нарочито у процесу концептуализације апстрактних појмова, а посебно за концептуализацију емоција.

3. Метонимијски трансфери у концептуализацији емоција Као што је горе већ споменуто, једна од најчешће примењиваних когнитивних стратегија у процесу концептуализације емоција свакако је метонимијски трансфер ЕФЕКАТ СТОЈИ ЗА УЗРОК. Између емотивних стања човека и физиолошких и бихејвиоралних реакција које те емоције изазивају постоји врло блиска повезаност, тачније узрочно – последична веза. С обзиром да је реч о једном когнитивном домену, тј. домену извесне емоције, између два члана тог домена (узрока и последице) може доћи 352 Пример преузет из Yu Ning. (2001).What does our face mean to us. Pragmatics and Cognition. 9(1):3.

201

до метонимијског трансфера и то тако да се последица неког емотивног стања, попут физиолошке реакције (као што је прекомерно знојење, лупање срца или бледило у лицу), или бихејвиоралне реакције (као што је немогућност говора или ударање ногама о под), користи да означи управо узрок тих промена, тј. емотивно стање које је до њих довело. То је уједно и разлог због кога су Ковeчеш (1989) и други аутори, закључили да је најчешћи механизам при концептуализацији емоција управо метонимијски трансфер БИХЕЈВИОРАЛНА ИЛИ ФИЗИОЛОШКА РЕАКЦИЈА СТОЈИ ЗА ЕМОЦИЈУ (BEHAVIORAL / PHYSIOLOGICAL REACTION STANDS FOR EMOTION). Осећања, будући апстрактна и стога тешко појмљива, разумевају се посредством онога што је човеку ближе и лакше да види и разуме, а то су свакако реакције, како у понашању тако и оне телесне које настају као последица неког емотивног стања. Убразано лупање срца, црвенило лица и врата само су неке од природних телесних реакција које осећај беса у нама изазива. Истовремено, страх обично изазива губитак боје у лицу, презнојавање или једноставно немогућност да било шта изустимо. Ово су само неке од универзалних физиолошких и бихејвиоралних реакција које прате емоције, те стога не чуди што је уочена велика сличност која постоји међу језицима у начинима изражавања емоција заснованих на оваквим метонимијским трансферима. С обзиром да су реакције које емоције у нама изазивају различите, горе наведена метонимија се може даље конкретизовати у виду низа посебних метонимијских трансфера, као што су, на пример: РЕАКЦИЈЕ У ОЧИМА И ОБРВАМА СТОЈЕ ЗА СРЕЋУ (REACTIONS IN EYES AND BROWS STAND FOR HAPPINESS), ПЛЕСАЊЕ СТОЈИ ЗА СРЕЋУ (DANCING STANDS FOR HAPPINESS), ОЗБИЉАН ИЗРАЗ ЛИЦА СТОЈИ ЗА ТУГУ ( STERN EXPRESSION STANDS FOR SADNESS), ЦРВЕНИЛО ЛИЦА И ВРАТА СТОЈИ ЗА БЕС ( REDNESS IN THE FACE AND THE NECK STANDS FOR ANGER)353 итд. С обзиром на постојање не малог броја радова који се баве проблемима и анализом начина изражавања емоција у кинеском језику како у Кини тако и у другим земљама а пре свега Америци, као и радова који се баве поређењем ових метонимијских израза у енглеском и кинеском (Ју Нинг, Б. Кинг, З. Ковeчеш и др.), ми ћемо се у овом раду, а као први покушај да се српској лингвистичкој јавности представи једно овакво истаживање кинеског језика, ограничити на изразе и фразе састављене од делова тела. Ради прегледности и ми ћемо, сходно опште прихваћеној пракси, разврКонкретне метонимије на делу при концептуализацији емоција изведене су на основу наведених физиолошких и бихејвиоралних реакција које су дали З. Ковечеш (1990), Ју Нинг (1998) и други аутори. 353

202

стати ове изразе према врсти емоција за чије се изражавање користе у кинеском језику, а затим појединачно објаснити когнитивну основу сваког од њих. 3.1. Речи за делове тела у метонимијским изразима за срећу (喜xĭ) Велики број израза којима се изразава срећа у кинеском језику, а који су настали посредством метонимијских трансфера БИХЕЈВИОРАЛНА ИЛИ ФИЗИОЛОШКА РЕАКЦИЈА СТОЈИ ЗА ЕМОЦИЈУ, изграђено је од речи за делове људског лица, и то пре свега очију и обрва, тј. речи yăn:око/очи и méi:обрве. Ове две речи за делове тела најчешће се јављају у комбинацији, а изрази којима се изражава срећа, према анализама Jу Нинга (1998), настали су посредством метонимијског трансфера РЕАКЦИЈЕ ОЧИЈУ И ОБРВА354, и обухватају следеће идиоме и фразе: 3.a. méi huā – yăn xiào (идиом, дословно: обрве – веселе – очи – смејати се, тј. веселих обрва и очију које се смеју), весео, раздраган изглед. 3.б. xĭ méi xiào yăn (идиом, дословно: срећа – обрве – смејати се – очи, тј. срећних обрва и насмејаних очију), с осмехом на лицу, раздраган. Није међутим искључено ни самостално коришћење ових речи за делове тела, као што је то случај у следећим примерима: 3.в. méi fēi – sè wŭ (идиом, дословно: обрве – лебдети – израз лица – играти), усхићен и задовољан израз лица. 3.г. yáng méi- tŭ qì (идиом, дословно: подићи – обрве – избацити – животну енергију qi / ваздух), одушевљен, пун полета и поносит. Осим очију и обрва, срећа се одсликава и на лицу, јер је осмех једна од најчешћих бихејвиоралних реакција коју ово осећање изазива код човека, те је miàn – лице, још једна од речи које се јављају у изразима којима се описује нечијe усхићење и радост, што је илустровано следећим примером: 3.д. xiào róng măn miàn (идиом, дословно: смеjати се – изглед – цело – лице, тј. широког осмеха на лицу), насмејано лице, блистати од среће. Од осталих делова тела, за изражавање среће обично се користе још и речи shŏu (рука/руке) i zú (нога/ноге), што је искуствено утемељено у 354 Yu.Ning. The Contemporary Theory of Metaphor – A Perspective from Chinese. Amsterdam/ Philadelphia: John Benjamins Publishing Co. 1998:69.

203

чињеници да човек који је срећан то често показује раздраганим покретима, понекад чак и плесом, што је, како је то већ објаснио Ју Нинг, основа за настанак метонимијског трансфера ПЛЕС СТОЈИ ЗА СРЕЋУ, илустровану следећим идиомима: 3.ђ. shŏu wŭ- zú dăo (дословно, руке – играти – ноге – плесати, тј. млатарати рукама и ногама, скакати од среће), бити изузетно радостан. Некада само покрети руку могу изражавати радост, што је и случај у следећем примеру: 3.е. é shŏu chēng qìng (идиом, дословно: чело – рука – изразити – славље, подићи руку до чела у знак среће), јако се обрадовати. Будући да су физиолошке и бихејвиоралне реакције које емоција среће изазива универзалне, за очекивати је да ће се сличне когнитивне стратегије, те стога и слични изрази, јавити у различитим језицима света. Оно што је међутим интересантно напоменути је то да се избор конкретних делова тела који се користе у овом смислу разликује од културе до културе, што је компаративном анализом примера у енглеском и кинеском језику показао Ју Нинг (1998) који је истакао да Кинези „обрве сматрају једним од најважнијих делова тела којим се могу изразити емоције“, за разлику од Енглеза и Американаца који предност дају очима.355 3.2. Речи за делове тела у метонимијским изразима за тугу (悲bēi) Најчешће реакције које прате осећање туге и жалости су свакако: оборена глава, крајеви усана опуштени на доле, озбиљан израза лица, очи пуне суза итд. Управо су ове бихејвиоралне реакције искуствена основа концептуалних метонимија ТЕЛО ПОВИЈЕНО НА ДОЛЕ СТОЈИ ЗА ТУГУ (DROOPING POSTURE FOR SADNESS), ПЛАЧ СТОЈИ ЗА ТУГУ (CRYING STANDS FOR SADNESS), ОЗБИЉАН ИЗРАЗ ЛИЦА СТОЈИ ЗА ТУГУ (STERN EXPRESSION STANDS FOR SADNESS), УДАРАЊЕ ПО ГРУДИМА СТОЈИ ЗА ТУГУ (BEATING ONE’S BREAST STANDS FOR SADNESS) и УДАРАЊЕ НОГАМА О ПОД СТОЈИ ЗА ТУГУ (STAMPING ONE’S FEET STANDS FOR SADNESS), које су пак у основи следећих израза у кинеском језику: 4.a. lā xià liăn (фраза, дословно: опустити / развући – xia реч за правац са значењем „доле“ – лице, тј. развући лице), несрећан, незадовољан израз лица.

355 Yu, Ning: The Contemporary Theory of Metaphor – A perspective from Chinese. John Benjamins Publishing Company. Amsterdam/ Philadelphia. 1998: 69.

204

4.б. kū•sang• zhe liăn (идиом, дословно: плакати – жалити – аспектуална речца zhe која означава трајни аспект радње – лице; тј. уплаканог, депресивног израза лица), жалостан израз лица. 4.в. bĕng // liăn (глагол: ГО синтагма356, дословно: озбиљан – лице), озбиљног лица, незадовољан. Употреба: Tā bĕng·zhe liăn, bàn tiān yī jù huà yĕ bù shuō.357 Дословно: Он – озбиљан·zhe (аспректуална речца за трајност радње) – лице, пола – дана – једна – реченица – све/ ништа – не – говорити. Значење: С видним незадовољством на лицу он јако дуго није проговарао ни речи. 4.г. huī tóu tŭ liănr (идиом, дословно: сив /пепељаст – глава – земља / земљан – лице; тј. пепељасте боје лица, црн као земља), депресиван, нерасположен, потиштен, разочаран изглед. 4.д. niān tóu dā năo (идиом, дословно: оборен / беживотан – глава – опуштен – глава, тј. опуштене главе, беживотан), потиштен, депресиван, летаргичан, клонуо духом. 4.ђ. bí suān (придев, дословно: нос – пецкати; тј. пецкање у носу које осећамо пре но што ћемо заплакати); тужан, с болом у срцу. 4.е. chuí xīn qì xuè ( идиом, дословно: ударати штапом – срце / груди – ридати / плакати – крв; ударати се у прса и проливати крваве сузе), очајан, изузетно тужан. 3.3. Речи за делове тела у метонимијским изразима за бригу (忧yōu) Брига, 忧 (yōu), коју бисмо ми пре сврстали у граничну категорију између когнитивних радњи и емотивних стања, према будистичким и даоистичким схватањима једна је од „седам основних људских емоција“.358 У кинеском језику постоји известан број речи, превасходно глагола, који структурално спадају у групу глаголско-објекатских синтагми које се, за разлику од осталих лексема, могу раздвојити тј. између делова ових речи могу се убацити аспектуалне речце или допуне за трајање глаголске радње. 357 “Xiandai hanyu cidian (di 5 ban)” Zhongguo shehui kexueyuan yuyan yanjiu suo cidian bianji shi bian. Beijing: Shangwu yinshu guan. 2005:67. 358 Гу Ђингхенг (Gu Jingheng, 2000:13) наводи да су тзв. „седам основних емоција и шест основних жеља “ (七情六欲), карактеристичне за кинеску традиционалну мисао, и односе се на: срећу (喜xĭ), бес (怒nù), тугу (哀,āi), страх (惧, јù), љубав (爱,ài), мржњу (恶,wù) и пожуду (欲, yù). Б.Кинг (1989:23–24;60) пак истиче да између три основне филозофске школе које су обележиле духовни живот Кине постоји неслагање о томе о којим се конкретно емоцијама ради, те да би горе наведених седам основних емоција биле типичне за конфуцијанство, али не и за даоизам, који је узимао бес (怒,nù), бојазан (恐,kŏng), бригу (忧yōu), жалост (悲, bēi), срећу (喜,xĭ), чежњу (思,sī) и престрављеност/ изненађеност (惊, jīng) као основне, нити за будизам који је срећу (喜, xĭ), бес (怒, nù), бригу (忧, yōu), страх (惧, јù), љубав (爱,ài), гнушање (憎zēng) и пожуду (欲, yù) сматрао основним људским емоцијама. 356

205

Оно што карактерише осећање забринутости свакако је озбиљан израз лица набораних веђа и погледа у коме се види неизвесност. Не чуди стога што и Кинези, код којих је, као што је већ напоменуто, посебно важна улога обрва али и очију, користе физиолошке реакције видљиве на овим деловима тела као један од начина за концептуализацију и изражавање ове емоције. Метонимије РЕАКЦИЈЕ ОЧИЈУ И ОБРВА ОЗНАЧАВАЈУ БРИГУ (REACTIONS IN THE EYES AND BROWS STAND FOR WORRY) и ИЗРАЗ ЛИЦА ОЗНАЧАВА БРИГУ (FACIAL EXPRESSION STANDS FOR WORRY) две су основне когнитивне стратегије на основу којих су настали следећи изрази: 5.a. chóu méi kŭ liăn (идиом, дословно: забринут – обрве – патити – лице; тј. намрштених обрва и с патњом на лицу), забринутог израза лица, жалостан, забринут. 5.б. chóu méi ( именица, дословно: забринут – обрве) набране веђе којима се означава забринутост. 5.в. chóu méi suŏ yăn (идиом, дословно: забринут – обрве – наборан / закључан – очи), тј. набраних веђа и спуштених очију, натмурен, намрштен израз лица. 5.г. jí• chi bái liăn (идиом, забринут / нервозан – црвен – бео – лице, зацрвенети се у лицу од бриге или нервозе), бити веома забринут, изобличен израз лица од бриге. 3.4. Речи за делове тела у метонимијским изразима за бес (怒nù) С обзиром да су неке од најчешћих реакција које изазива бес уочљиве на лицу, као што су пре свега, закрвављене, понекад исколачене очи, набране и издигнуте обрве, јасно је да ће метонимијски трансфер РЕАКЦИЈЕ ОЧИЈУ И ОБРВА СТОЈЕ ЗА БЕС (REACTIONS IN EYES AND BROWS STAND FOR ANGER) бити једна од најважнијих когнитивних стратегија за настанак израза везаних за ову врсту осећања. У такве изразе спадају: 6.a. héng méi (глагол, дословно: усправити / уздигнути – обрве, тј. усправљених обрва) бесан поглед и израз лица. 6.б. héng méi nù mù ( идиом, дословно: уздигнути – обрве – бесан – очи, тј. уздигнутих обрва и бесног погледа), бесан поглед, мрзовољан али и непоколебљив израз лица. 6.в. nù mù (глагол / именица, бес – очи, с бесом у очима), фиксирати неког погледом као знак беса, или бесан поглед. 6.г. nù mù ér shì (идиом, бесан – очи – везник er – гледати, гледати у неког бесно), пиљити у неког очима пуним беса. 6.д. chuī hú• zi dèng yăn (израз, дословно: дувати – брада – буљити – очи, укоченог погледа и с пеном на уснама), киптати од беса. 206

Још једна од честих реакција коју бес изазива је црвенило у лицу и врату које се сматра последицом повишеног крвног притиска изазваног овом емоцијом. Ово телесно искуство основа је метонимијског трансфера ЦРВЕНИЛО У ЛИЦУ И ВРАТУ ОЗНАЧАВА БЕС (REDNESS IN THE FACE AND THE NECK STANDS FOR ANGER), а посредством њега когнитивна основа следећих израза: 6.ђ. liăn hóng bó • zi cū (израз, дословно: лице – црвен – врат – задебљан, тј. црвен у лицу и натеченог врата), користи се да опише изглед некога ко је бесан или узбуђен. Стање беса, осим горе наведених реакција, често код човека изазива и низ других, као што је то примерима илустровао Jу (1998), у које између осталог спада општа узнемиреност тела, лупање ногама о под, стискање зуба или дрхтање, што су у бити физиолошке промене у основи метонимијског трансфера УЗБУЂЕЊЕ (ОЗНАЧАВА БЕС), тј. AGITATION (STANDS FOR ANGER)359 те конкретних израза као што су: 6.е. tiào jiăo (глагол:ГО синтагма, дословно: ударати ногама), ударати ногама о под у бесу, користи се најчешће у изразима типа qì de tiào jiăo (дословно: бесан – структурална речца de – ударати ногама), тј. лупати ногама о под од беса или изиритираности. Сличан томе је и глагол duò jiăo (ГО синтагма, дословно: ударати ногама о под – стопала, тј. ударати ногама о под) који се користи да означи бес али и изиритираност и мржњу. 6.ж. juē zuĭ (глагол: ГО синтагма, дословно: прћити – уста, напрћити усне), бити љут. 6.з. lìng rén fà zhĭ (дословно: учинити да – човек – коса – усправити, тј. учинити да се човек накостреши), киптати од беса. 3.5. Речи за делове тела у метонимијским изразима за мржњу (憎 zēng) Мржња је једна од емоција која изазива низ снажних реакција, и то пре свега бихејвиоралног типа, као што су стезање зуба или песница, увредљив говор или увредљиво понашање усмерено ка „објекту“ мржње. Све ове реакције могу се подвести под један метонимијски модел, и то УЗБУЂЕЊЕ СТОЈИ ЗА МРЖЊУ (AGITATION STANDS FOR HATE), која се налази у основи следећих речи и идиома: 7.a. yăo yá (глагол: ГО синтагма, дословно: гристи – зубе, тј. стиснути зубе), стиснути зубе од превелике мржње. 359 Yu Ning. The Contemporary Theory of Metaphor – A Perspective From Chinese. John Benjamins Publishing Company. Amsterdam / Philadelphia, 1998. str. 57/58

207

7.б. qiè chĭ (глагол, дословно: бити близак – зуби, тј. стиснути зубе), описује неизрециву мржњу. 7.в. yăo yá qiè chĕ (идиом, дословно: гристи – зубе – бити близак – зуби, стиснути зубе), такође се користи да означи превелику мржњу. Мржња коју осећамо према некоме често се испољава и у томе да не желимо да гледамо ту особу, или је гледамо попреко, што је у основи следећих искуствено заснованих метонимијских израза: 7.г. fān báiyăn (фраза, дословно: изврнути – беоњача, тј. преврнути очи), описује поглед усмерен ка некоме кога не подносимо или мрзимо. 7.д. cèmù (глагол, дословно: нагнути на страну / постранице – очи, тј. посматрати попреко). Кроз опис гледања попреко изражава се, између осталог, и мржња усмерена према ономе коме је упућен такав поглед. 7.ђ. cè mù – ér shì (идиом, дословно: постранице – очи – везник er – гледати, тј. гледати попреко), озлојеђен, срдит поглед који упућујемо ономе кога мрзимо а на који начин се посредно описује само то осећање. Соматизација осећања, типична за Кинезе, како је то објаснио Кинг (1980) огледа се и у томе што се превелика мржња описује кроз болове у глави, или бол у срцу који га прати. Овај феномен јасно је уочљив у следећим примерима: 7.е. jí shŏu – cù é (идиом, дословно: болети – глава – наборано – чело, болови у глави и намрштен). Овим идиомом се описује стање у коме се налази онај ко има осећај мржње или згражавања, а преко тога посредно означава се и та емоција. 7.ж. tòng xīn – jí shŏu (идиом, дословно: болети – срце – болети – глава, с болом у срцу и глави), описује се осећај некога ко је испуњен превеликом мржњом. 3.6. Речи за делове тела у метонимијским изразима за страх (惧 jù) Међу најчешће физиолошке реакције које прате осећај страха, како су то већ навели Ковечеш, Jу и други, свакако спадају дрхтање читавог тела, убрзано лупање срца изазвано повећаним дотоком крви, претерано знојење или хладан зној, бледило у лицу и др. Бихејвиоралне реакције обухватају немогућност говора, страх да се направи било какав покрет или корак итд. Ове реакције нашег тела представљају основу метонимијских трансфера захваљујући којима настаје велики број израза којима се описује или изражава ова емоција. 208

КРВ НАПУШТА ЛИЦЕ ОЗНАЧАВА СТРАХ (BLOOD LEAVING FACE STANDS FOR FEAR) је метонимијски трансфер одговоран за настанак следећих израза: 8.a. miàn rú tŭ sè (идиом, дословно: лице – попут – земља – боја, земљане боје лице), тј. пребледео од ужаса. 8.б. miàn wú rén sè (идиом, дословно: лице – немати – човек – боја, немати здраву боју лица, блед као крпа), описује изглед изазван изузетним страхом. Концептуална метонимија НЕМОГУЋНОСТ КРЕТАЊА ОЗНАЧАВА СТРАХ (INABILITY TO MOVE STANDS FOR FEAR) у основи је следећих идиома: 8.в. cè zú ér lì (идиом, дословно: искошен – стопала – везник er – стајати, стајати искошених стопала), стајати са накосо постављеним стопалима и не усуђивати се да направи корак, чиме се посредно означава велики страх. НЕМОГУЋНОСТ ГОВОРА ОЗНАЧАВА СТРАХ (INABILITY TO SPEAK STANDS FOR FEAR) је метонимијски трансфер заснован на искуству који је заслужан за настанак следећих израза који се, између осталог, користе да означе и стање страха: 8.г. zhāng kŏu jié shé (идиом, дословно: отворити – уста – везати у чвор – језик, отворених уста и језика везаног у чвор), бити запањен од страха, у немогућности да се изговори ни једна једина реч као последица великог страха. 8.д. mù dèng kŏu dāi (идиом, дословно: очи – исколачене – уста – без речи, без речи и исколачених очију), означава стање потпуне одузетости и немогућности да се било шта прозбори, са исколаченим очима загледаним у једну тачку (што је посредан начин да се опише страх). ПРЕКОМЕРНО ЗНОЈЕЊЕ ОЗНАЧАВА СТРАХ (EXCESSIVE SWEATING STANDS FOR FEAR) још једна је метонимија базирана на телесном искуству која се налази у основи израза као што су: 8.ђ. hàn liú jiā bèi (идиом, дословно: зној – тећи – поквасити – одећу на леђима) преобилно се знојити од страха. УБРЗАНО ЛУПАЊЕ СРЦА ОЗНАЧАВА СТРАХ (HEART PULPITATION STANDS FOR FEAR)360 је метонимија која се налази у основи израза: Конкретни метонимијски трансфери бaзирани на искуству које наше тело има приликом осећаја страха, засновани су на Ковечешовој (1990: 70–73) анализи израза којима се изражава страх у енглеском језику, и обухватају следеће: PHYSICAL AGITA360

209

8.е. xīn jì (глагол, дословно: срце – убрзано куцати, тј. лупање срца). Користи се у значењу „велики страх“ и то најчешће у изразу lìng rén xīn jì (дословно: учинити да – човек – срце – лупати, тј. учинити да човеку лупа срце) који се користи у значењу „бити престрављен“, „бити ужаснут“. УЗНЕМИРЕНОСТ ЧИТАВОГ ТЕЛА ОЗНАЧАВА СТРАХ (AGITATION STANDS FOR FEAR) налази се у основи следећег идиома: 8.ж. xīn jīng ròu tiào (дословно: срце – узнемирен – мишићи – играју, мишићи дрхте а срце је узнемирено), бити узбуђен и у страху. 3.7. Речи за делове тела у метонимијским изразима за изненађење (惊 jīng) Изненадни настанак неке неочекивне ситуације или догађаја, изазива код човека стање збуњености, несигурности око тога шта му је чинити, немогућности да било шта каже итд. Ове бихејвиоралне реакције основа су концептуалних метонимија ЗБУЊЕН ПОГЛЕД ОЗНАЧАВА ИЗНЕНАЂЕЊЕ (STARING BLANKLY STANDS FOR SURPRISE) и НЕМОГУЋНОСТ ГОВОРА ОЗНАЧАВА ИЗНЕНАЂЕЊЕ (INABILITY TO SPEAK STANDS FOR SURPRISE), које зу заслужне за настанак следећих израза: 9.a. chēng mù jié shé (идиом, дословно: буљити – очи – везати у чвор – језик, буљити везаног језика), означава стање збуњености и изненађења, затечености. 9.б. shă yăn (глагол: ГО синтагма, глуп/ заглупљен – очи, збуњених очију), бити шокиран, запањен. 3.8. Речи за делове тела у метонимијским изразима за љубав (爱 ài) Анализом фраза и израза који у себи садрже речи за делове тела а изражавају љубав дошли смо до закључка да је број метонимијских израза међу њима изузетно мали, те да је jедини израз који се може сврстати у ову категорију следеħи: 10.a. aì bù shì shŏu (идиом, дословно: љубав / волети – одрична речца „не“ – пустити – руку, тј. волети до те мере да се не испушта из руку), који се користи да означи изузетну наклоност или љубав према нечему која се манифестује бихејвиоралном реакцијом не вољности да се то нешто испусти из руку.

TION, ICREASE IN HEART RATE, BLOOD LEAVES FACE, INABILITY TO MOVE, INABILITY TO SPEAK, SWEATING, WAYS OF LOOKING, DROP IN BODY TEMPERATURE.

210

Постоје, по нашем мишљењу, два разлога за одсуство других метонимијских израза за љубав који су изграђени од речи за делове тела. Први је пре свега интровертност кинеског народа и морални кодови по којима је јавно показивање наклоности (а пре свега романтичних осећања) традиционално друштвено неприхватљиво те се стога метонимијски трансфери који су засновани на бихејвиоралним реакцијама нису ни могли развити. Други разлог лежи у самој природи „љубави“. На основу објашњења које је дао Ковечеш (2000), љубав није само осећање већ и врста везе која постоји између људи, што је разлог због кога се концептуализација ове емоције ослања и на велики број метафоричких трансфера везаних за разумевање међуљудских веза и односа.361Стога не чуди чињеница да се у кинеском може наћи веома велики број израза којима се означава љубав а који су настали посредством метафоре а изузетно мали број оних насталих посредством метонимије. 3.9. Речи за делове тела у метонимијским изразима којима се изражава више различитих емоција Будући да су емоције веома комплексна категорија концепата који се у процесу концептуализације ослањају на ограничени број физиолошких реакција и реакција у понашању, уочено је да се извесни метонимијски трансфери засновани управо на тим реакцијама користе за две или више емоција, што је и разлог за постојање извесног броја израза који се могу користити за означавање више од једне емоције. У овом поглављу ми ћемо споменути само неке: 11.a. chēng mù (глагол, дословно: буљити / гледати у празно – очи, буљити) користи се да опише стање збуњености али и постиђеност. 11.б. hóng liăn (глагол: ГО синтагма, дословно: црвен – лице, црвеног лица, зацрвенети се), бити бесан, љут али и постиђен. 11.в. zhí méi dèng yăn (идиом, дословно: усправити – обрве – исколачити – очи, исправљених обрва и исколачених очију, изобличен од беса), буљити у нешто, бити потпуно збуњен али и бесан. 11.г. dùn zú chuí xiōng (идиом, дословно: лупати о под – нога /ноге– лупати песницом – груди; тј. ударати песницама у груди и лупати ногама о под), стање изузетне забринутости или нервозе, потиштености и велике туге, али и очаја и беса.

Kövecses, Zoltán. Metaphor and Emotion-Language, Culture and Body in Human Feeling. Cambridge University Press& Editions de la Maison des Sciences de l’Homme, Paris, 2000: 27. 361

211

11.д. zhuā ĕr náo sāi (идиом, дословно: вући – уши – чешати – образе, вући се за уши и чешати по образима), стање узнемирености али и усхићења. 11.ђ. è wàn (глагол, дословно: зграбити / ухватити за – зглоб, тј. ухватити се за зглоб), означава узбуђење, бес и жаљење. 11.е. zā zuĭ (глагол: ГО синтагма, дословно: цоктати језиком – уста, тј. цоктати) знак дивљења, посрамљености, изненађења, и жаљења. 11.ж. piĕ zuĭ (глагол, ГО синтагма, дословно: искривити – уста, тј. искривити усне), знак презира, неслагања или незадовољства. 11.з. hóng yăn (глагол, дословно: црвен – очи, црвене очи), избезумљен од беса, али и зависти, узбуђења.

4. Закључак У свеобухватној анализи лексема у кинеском језику изграђених од речи за делове тела, утвђено је да постоји укупно 60 речи, идиомa и фраза које су настале посредством метонимијских трансфера заснованих на физиолошким и бихејвиоралним реакцијама које извесна емоција изазива. Метонимијски модел ФИЗИОЛОШКА / БИХЕЈВИОРАЛНА РЕАКЦИЈА СТОЈИ ЗА ЕМОЦИЈУ је општи трансфер који спада у надређену категорију ПОСЛЕДИЦА СТОЈИ ЗА УЗРОК, а који се даље конкретизује кроз подређене метонимијске трансфере као што су РЕАКЦИЈЕ ОЧИЈУ И ОБРВА СТОЈЕ ЗА СРЕЋУ, УБРЗАНО ЛУПАЊЕ СРЦА ОЗНАЧАВА СТРАХ, ЦРВЕНИЛО ЛИЦА И ВРАТА СТОЈИ ЗА БЕС, РЕАКЦИЈЕ ОЧИЈУ И ОБРВА ОЗНАЧАВАЈУ БРИГУ, ЗБУЊЕН ПОГЛЕД ОЗНАЧАВА ИЗНЕНАЂЕЊЕ и других. Будући да сви људи, без обзира на боју коже или културу из које потичу имају исти анатомски склоп те стога слично реагују на емоције, метонимијски трансфери овог типа имају велики потенцијал за добијање статуса универзалности. Међутим, специфичности културног модела, којe такође утичу на начин на који човек разуме свет око себе, довели су до разлика у конкретном избору органа који се сматрају најиндикативнијим за извесну емоцију, што је, већ смо напоменули, истакао Ју (1998). Сматрамо да би анализа још већег броја језика, између осталог и компаративна анализа сличних израза у српском и кинеском допринела продубљивању дискусије о универзалности метонимијских модела у концептуализацији емоција као и утицаја које културни модели имају на те процесе. Надамо се да ћемо у будућности имати прилике да се подробније позабавимо управо тoм темом.

212

Додатак 1.a . 2.a . 3.a. 3.д. 4.a. 4.г. 5.a . 6.a. 6.д . 7.a . 8.a. 9.a. 10.a. 11.a. 11.д.

垂头丧气..1.б . 眉开眼笑 1. в . 面红耳赤..1.г. 重足而立新面孔眉花眼笑.....3.б . 喜眉笑眼.....3.в . 眉飞色舞.....3. г. 扬眉吐气笑容满面.....3.ђ.手舞足蹈.....3.е. 额手称庆拉下脸..4.б. 哭丧着脸.....4.в . 绷脸; 他绷着脸，半天一句话也不说。头土脸儿.....4.д. 蔫头耷脑 .....4.ђ . 鼻酸.....4.е. 椎心泣血愁眉苦脸.....5.б. 愁眉.....5.в . 愁眉锁眼.....5.г . 急赤白脸横眉.....6.б . 横眉怒目.....6.в . 怒目.....6.г. 怒目而视吹胡子瞪眼 6.ђ. 脸红脖子粗 6.е . 跳脚/气得跳脚/ 跺脚 6.ж . 撅嘴 6.з.令人发指咬牙 7.б . 切齿 7.в. 咬牙切齿 7.г. 翻白眼 7.д. 侧目 7.ђ. 侧目而视 7.е . 疾首蹙额 7.ж . 痛心疾首面如土色 8.б . 面无人色 8.в . 侧足而立 8.г. 张口结舌 8.д . 目瞪口呆 8.ђ. 汗流浃背 8.е. 心悸 /令人心悸 8.ж. 心惊肉跳瞠目结舌.....9.б . 傻眼爱不释手瞠目.....11.б. 红脸.....11.в. 直眉瞪眼.....11.г . 顿足捶胸抓耳挠腮 .....11.ђ. 扼腕.....11.е.咂嘴.....11.ж. 撇嘴.....11.з.红眼

Литература: King, Brian (1989). The Conceptual Structure of Emotional Experience in Chinese, PhD thesis, Ohio State University. Kövecses, Zoltán (1990). Emotion Concepts. New York Inc.: Springer – Verlag. Kövecses, Zoltán (2000). Metaphor and Emotion: Language, Culture, and Body in Human Feeling. Cambridge University Press & Editions de la Maison des Sciences de l’Homme, Paris. Kövecses, Zoltán (2002). Metaphor: A Practical Introduction. New York: Oxford University Press. Kövecses Zoltán. Palmer B. Gary and Dirven René (2002). Language and Emotion: The interplay of conceptualisation with physiology and culture.in Dirven R. Pörings R. (eds.) (2002) Metaphor and Metonymy in Comparison and Contrast. BerlinNew York: Mouton de Gruyter. 133–159 Lakoff George. Johnson Mark (1980). Metaphors We Live By. Chicago and London: The University of Chicago Press. Radden Günter, Kövecses Zoltán (1999). Towards a Theory of Metonymy. In Panther Klaus-Uwe and Radden Günter (eds.). Metonymy in Language and Thought. Amsterdam / Philadelphia: John Benjamins Publishing Company:17–59

213

Yu Ning (1995). Metaphorical Expressions of Anger and Happiness in English and Chinese. Metaphor and Symbolic Activity. 10 (2), 59–92. доступно на: http:// faculty-staff.ou.edu/Y/Ning.Yu-1/ Yu,Ning (1998). The Contemporary Theory of Metaphor-A perspective from Chinese. Amsterdam / Philadelphia: John Benjamins Publishing Company. Yu,Ning (2002). Body and Emotion: Body parts in Chinese Expression of Emotion. Pragmatics & Cognition: 10–1/2 341–367. доступно на: http://faculty-staff. ou.edu/Y/Ning.Yu-1/ Yu Ning. (2001).What does our face mean to us. Pragmatics and Cognition. 9(1):3. доступно на: http://faculty-staff.ou.edu/Y/Ning.Yu-1/ 陈家旭 (2007). 英汉隐喻认知对比研究 . 上海: 学林出版社. 董成如 (2004). 转喻的认知解释 . 解放军外国语学院学报 . (2) . 古敬恒 (2000). 人体词与人的秘密. 北京：团结出版社. 沈家璇 (1999). 转指和转喻. 当代语言学. (1): 3–5.

Речници: 现代汉语词典 (第5版) (2005).中国社会科学院语言研究所词典编辑室编. 北京:商务书馆. 北京外国语大学英语系汉《英词典》组编(1997/2006). 外研社汉英词典（修订版缩本）. 北京: 外语教学与研究出版社. 王涛等编著(1987/2006).中国成语大辞典.上海: 上海辞书出版社.

Живорад Ковачевић (2002). „Српско – енглески фразеолошки речник (друго издање), „Филип Вишњић“, Београд.

214

贝尔格莱德孔子学院《汉语学习者单音节语音语料库》研发报告

陈玉东362

一、语料库研发的目的在国际汉语教学中，语音教学是最基础也是最重要的内容之一。建设具有一定规模的、全面反映汉语学习者语音实际的语音语料库，对于汉语语音教学和研究具有十分重要的意义。为了实施2011年在总部获批的“ 中塞语言和文化研究”项目，贝尔格莱德孔子学院投入建设了塞尔维亚《汉语学习者单音节语音语料库》，期望在此语料库基础上，系统梳理塞语语音与汉语语音在音节层面的异同，研究塞尔维亚人学习汉语中的语音偏误、正副迁移现象，为孔子学院及当地中文专业的汉语语音教学和理论研究提供一个便利而有效的平台。

二、语料库的建设过程 1 . 语料库内容汉语单音节1313个，全面覆盖汉语的声母、韵母、声调，可全面反映汉语学习者在音节层面的语音面貌。录音文本样例如表1： 2 . 发音人发音人共17名，年龄17–31岁，男声4人，女声13人，其中包括贝尔格莱德大学语言学院中文专业学生13人，孔子学院中学生学员2人，国际汉语专业硕士1名，政治学院学生1人。中文专业学生中，一年级学生2 名，二年级5名，四年级5名，在读硕士1人。发音人皆塞尔维亚本地人，听力和发音无障碍者。发音人的构成可以全面反映塞尔维亚当地人学习汉语的情况，对分析汉语学习者在不同阶段的语音面貌提供条件。

362

陈玉东，贝尔格莱德孔子学院中方院长，中国传媒大学对外汉语教育学院副教授。

215

表 1 单音节表（节录）

3 . 语音采集和整理过程语音采集工具选用Philips Voice Tracer，在安静的房间录制，采用16 位、44k、单声道的PCM格式。语音采集过程中，由一人对照文本进行监控，发现问题会提示发音人重新发音。对发音人的要求如图1：

图 1 发音人发音要求

录制完成的语音，使用Adobe Audition CS5 .5进行整理编辑，并批处理转换为22k的WAV格式。对连续录制的语音，采用Praat软件进行手工标注、自动切分，音频最后以单音节形式保存。 4 . 管理系统的设计本开发项目共采集整理1313×17=22321个汉语单音节语料。为了使语料直接用于汉语教学和研究，需要对这些语料进行管理，并具备查询、播放等功能。这里我们使用MicroSoft Access 2007设计了语料库的管理平台，如图2： 216

图 2 语料库管理平台界面

点击主界面中的“进入”就可以进入语音库。在语音库界面，有“音节表查询”、“打开总表”和“发音人查询”和“退出”四个选项按钮。 “发音人查询” 可以查询17人的语音采集信息；“打开总表”可以看到语料库文本的全部内容，利用access本身的筛选、查询功能满足一般的使用需要；“音节表查询”为单音节单项查询，显示每个音节的声韵调、汉字举例、词例，并可以点击播放17人发音人的发音。结合这三个界面，使用者可以对照分析不同发音人、不同单音节的发音状态。

217

图 3 语料库打开界面

218

三、语料库的应用本语料库是塞尔维亚学生学习汉语的第一个语音语料库，对于提高汉语教学的效率和质量非常有利，对于研究汉语语音也十分方便。 1 . 满足语音教学的需要语料库建设的目的首先是为了满足国际汉语语音教学的基本需要。语音学习学对于一个国际汉语生来说，是最基本的、也是非常重要的。语音面貌的好坏可以成为一个学生汉语水平的重要标志；语音基础的扎实与否，对于学生的听力、口语水平的提高，尤其是对于解决高级汉语语音瓶颈问题至关重要。在汉语教学中，教师需要全面把握教学对象的语音面貌。通过本语料库，可以把握塞尔维亚学生在学习汉语时会出现的各种问题、在不同阶段会出现的不同情况，这对于不同阶段的语音教学都是非常有帮助的。本语料库全面覆盖汉语单音节语音，对于汉语可能出现全部的声母、韵母、声调，音节（声韵调的有效组合）都有全面反映。17个人的发音，可以满足语音教学的分析。语料库可以按音节来检索，也可以按照声母、韵母、声调来检索，对于音节局部的发音可以做细致的听感分析，也可以调出其音频，使用语音分析软件对其进行声学方面的分析。 2．满足语音研究的需要语料库全面反映塞尔维亚汉语学习者的语音面貌，可以为汉语语音教学研究提供条件。至少可以在如下方面开展研究：（1）汉语学习者的语音偏误分析在单音节层面的语音偏误分析是语音教学研究的基础。基于本语料库可以全面分析塞尔维亚汉语学习者的单音节语音的基本面貌。往日此方面的研究只有经验性的例证分析，利用本语料库可以进行声学方面的分析和研究，为语音研究提供更加有力而可靠的支撑。（2）不同学习阶段的学生在语音上的变化规律的研究语言学习在不同的阶段会出现不同的情况，语音学习也是如此。本语料库比较全面地覆盖学生在不同阶段的语音面貌，对于研究语音学习的规律提供了条件。这种研究可以为不同阶段的语音教学提供参考，（3）语音对比研究针对中国人在学习普通话的语料库目前已经不少，中国传媒大学“211”三期工程子项目所建设的“普通话标准语音样本库”363，就是最重要的例子。我们可以把本语料库的语音与普通话标准语音库的样本进行对比分析，就可以系统地总结出塞尔维亚汉语学习者的语音与标准普通话语音之间的关系，对于语音研究和语音教学都具有很重要的价值。

363 中国传媒大学“211”三期工程子项目《普通话带标语料库及语音样本库研发》，项目负责人陈玉东。此项目已于2011年12月结项。

219

四、语音语料库的进一步开发建立单音节语音语料库是本研究项目的第一步，可以满足汉语学习者单音节以下层级的教学和研究需要。但有一点必须清楚，语言是连续的、动态的，仅仅关注单音节的语音状况是远远不够的。要想更加全面的把握学习者的语音面貌，还需要着眼于双音节、多音节、句子以及语段语篇层面。汉语本身音节与音节不断结合中所产生的复杂变化，以及汉语学习者受母语语音影响所产生的各种中介语现象，都需要我们深入地分析和研究。这也正是我们下一步的研究和开发的主要任务。

参考文献 1 . 2 .

国家语言文字工作委员会普通话培训测试中心编制《普通话水平测试实施纲要》，商务印书馆，2004年1月中国社会科学院语言研究所词典编辑室编《现代汉语词典》（第5版），商务印书馆2005年

220

VI ЗАНИМљИвА КИНА

Тужно око Гледа како роса постаје иње. Крај хладних зидина Хризантеме шире цветове. Небески вихор Бездушно ломи врбе, Сузе госта Падају на звонку флауту... Ду Фу

Ли Ђинхуи и стварање кинеске популарне културе

Сања Цеков

Ли Ђинхуи (1891 – 1967)

223

Кишица

-Увод „Кишица ромиња, не престаје Поветарац дува, не посустаје На ветру и киши врбе мрачне су Ајојо врбе мрачне су Драги мој, златници твоји нису мени потребни Драги мој, сребрњаци твоји мени су неважни Све што овој малој треба твоје срце је Ајојо твоје срце Кишице, не буди зла, на муке ме не стављај Ветре благи не буди давеж, ствари не отежавај По ветру и киши кораци тешки постају Аојојо кораци тешки су Младићи, иза планина тек што је провирило Сунце Девојке, цветови лотуса почели су да откривају своје латице Не чекајте док цветови мртви су и сунце иза брегова потоне Ајојо сунце иза брегова потоне“364 „Кишица“ (1927) (Музика и текст: Ли Ђинхуи Дискографска кућа: Пат’ Оријент) Ванг Минјен (Wang Minyan) и Сјуен Ћиканг (Xuan Qikang) су наизглед две обичне кинеске бакице. Међутим налакирани дугачки нокти и ципеле са потпетицом Ванг Минјен указују да и нису баш обичне. Сваке среде оне одлазе у стару плесну дворану негде у Ђинган дистрикту где плешу уз звукове онога што се данас назива шидајћу, модерне песме или једноставно шангхајски џез. Рођене крајем двадесетих година двадесетог века и одрасле у Шангхају, себе сматрају искључиво Шангхајкама‚ иако је породица Сјуен Ћиканг дошла из Беиђинга као запослени Меи Ланфанга, а породица Ванг Минјен се доселила из Вухана. Било каква друга тврдња сматрана је увредом. Како скоро ниједна кинеска прича не може да прође без хране, предамном сточић пун кинеских ђаконија, а нове чи364

黎锦晖与黎派音乐，孙继南著，上海音乐学院出版社，2007, 1 стр.

224

није настављају да пристижу пропраћене извињењима, јер „оне углавноим ручавају вани“. Тек, након што су ме нахраниле, осећају се слободним да седну и започну причу о плесу у Шангхају који је и био начин како смо се упознале. Ванг Минјен и Сјуен Ћиканг се присећају плесних корака које су научиле код куће под будним оком учитељица избеглих из Русије, а присећају се и плесања у школским представама и наравно славних шангхајских кабареа. У годинама када су као ученице глумиле и плесале у школским комадима то је била устаљена пракса, а у новинама су се често појављивале слике са школских изведби. Ипак када је почетком двадесетих Ли Ђинхуији извео ученице на сцену, његов потез, раван скандалу, био је пропраћен лавином критика. Како би Ванг Минјен и Сјуен Ћиканг, које су одлутале у својим сећањима и заборавиле на моје присуство, вратила на тему потежем питање Ли Ђинхуија. На помен његовог имена Сјуен Ћиканг почиње да ређа имена „Експресни воз“, „Кишица“, „Река бресквиног цвета“, „Малена! Волим те!“, „Сироти Ћијусјанг“...

Ко је уствари био Ли Ђинхуи? Када 1911. године после више од 4000 година Син неба напустио свој трон и појавио се захтев за стварањем нове културе блиске обичним људима, Ли Ђинхуи365 је постао један од небројено много ратника за нову културу. Овај борац за национални језик и едукатор, први позоришни педагог, писац, редитељ, и пре свега музичар и композитор деценијама је неуморно радио на утемељењу модерне кинеске музике, позоришта и филма. Компоновао је дечије песме, комаде за песму и плес, патриотске песме, филмску и позоришну музику, као и љубавне песме које се сматрају почецима кинеског џеза. Његова музика, као уосталом и већина његових идеја и подухвата, била је авангардна у своје време па је подигла пуно прашине, а Ли Ђинхуија обавила велом контраверзе. „Кишица“ је била почетак настанка оног што се данас назива Лијева школа музике (li pai yinyue), музика уз коју сваке среде плешу Ванг Минјен и Сјуен Ћиканг. Ова музика увела је кинеске масе у кабаре који је, као институција утемељена од стране странаца, до тада био симбол класних привилегија богатих Кинеза. Осим тога, у складу са новим идеалима женске слободе које су захватиле Кину почетком века, жене различитог узраста имале су битно место у уметности Ли Ђинхуија због чега ће више од пола века Ли Ђинхуи рођен је 5. септембра 1891. године у Сјангтану (Xiangtan) у провинцији Хунан (Hunan), али је највећи део свог живота провео у Шангхају, где је и преминуо 15. фебруара 1967. године. 365

225

његова музика бити предмет непресушних дебата и критика у којима је називана жутом, порнографском, декадентном. Сјуен Ћиканг доноси огромну књигу о популарној кинеској музици. Док окрећући масивне стране пуне нота, кинеских карактера и фотографија минулих певачких и филмских звезда објашњава ко је ко и певуши, њене очи попримају посебну боју. Не треба пуно причати о улози коју музика из младости игра у нечијем животу, али овде има нечег већег и дубљег од пуког жала за младошћу. „Нема места какав је био стари Шангај...“ Знам да нема. Не могу, а да им не завидим што су биле тад и тамо, да удахну дашак старог града на Хуангпу реци. Шангај је управо био један од два окидача Ли Ђинхуијевог успеха. Још од друге половине деветнаестог века, док се остатак Кине повиновао строгим правилима династије на издисају, Шангај је био својеврсно острво које је мамило људе широм света, али и Кине, да под заштитом екцтратериторијалних права окушају своју срећу. Онда када се Пекинг показао превише конзервативним, Шангај је примио Ли Ђинхуија и као уинат онима који су га оспоравали, давао му снаге да истраје на свом путу. Како Шангајева гостољубивост, иако скупа, ипак није била резервисана само за Ли Ђинхуија, Шангај ће постати дом кинеске филмске и музичке индустрије. Бум нових медија попут радија, грамофонских плоча, филма, издаваштва биће други окидач који ће омогућити Ли Ђинхуијевој уметности да допре до широких маса и освоји их. То ће је са једне стране учинити инспирацијом за многе долазеће уметнике, а са друге стране метом критика оних који су њену везу са медијском индустријом и улози која је жена имала у њој, сматрали недопустивом. Онако како је својим звуцима на језику обичних људи ујединио своју публику у Кини и ван ње, уједнио је и своје критичаре који су често били опоненти једни другима. Први на потезу су били реформатори Покрета за нову културу који су Лијеву музику сматрали вулгарном и неаутентичном (pangmen zuodao bushi zhencong) због њене окренутости кинеским народним песмама и америчком џезу. Због оштрих критика које су пљуштале са свих страна, Лијеви пријатељи саветовали су га да оде у Европу и стекне класично музичко образовање које би му омогућило да модернизује кинеску музику. Његов одговор био је јасаниако нема ништа против класичне западане музике, његова „Кишица“ ипак је мало модернија од Бетовена и Моцарта. Са тим су се у потпуности слагали националисти, који су у модерности Ли Ђинхуијеве музике видели претњу по друштвени ред, а додуше нису им биле по вољи ни Лијеве јавне осуде белог терора који су спроводили над комунистима. Левичари су можда били најстраственији у оспоравању Ли Ђинхуија. Тако је Хе Лунтинг (He Lunting) левичарски композитор истицао: 226

“Ако је Ли Ђинхуији заиста уметник који представља кинески национални карактер, онда су они странци који говоре како су Кинези, најдегенерисанији народ на свету, потпуно у праву.366 Левичари су Ли Ђинхуијеву музику називали декадентном због својих веза са светом кабареа и забаве, односно опијумом за масе које не примећују да су окружене непријатељима, а ни сами непријатељи нису јој остали дужни, па је Ли Ђинхуијева школа у једном моменту била затворена од стране полиције због ширења антиимперијалистичких идеја.

Фотографија: Сјуен Ћикан листа „Речник старих песама Шангаја“ (上海老歌名典”陈钢等主编，上海辞书出版社, 2002)

Сјуен Ћикан гледа страну на којој је партитура „Кишице.“ Певуши. „Кишица ромиња, не престаје Поветарац дува, не посустаје...“ „Кишица“. Са њом је 2004. почела и емисија „Сто година песме“ (yi bai nian de gesheng) Националне кинеске телевизије. Данас оболежје модерности и нове Кине, а некада симбол декаденције, ова песма дошла је Ли Ђинхуију главе. „На ветру и киши врбе мрачне су Ајојо врбе мрачне су......“

366 “Yellow Music – Media Culture and Colonial Modernity in the Chinese Jazz Age”, Andrew F Jones, Duke University Press, 2001,. 73 стр.

227

Критика Ли Ђинхуија наставила се и након оснивања Народне Републике Кине, када је истицан штетни утицај његове жуте, порнографске музике на друштво. Тако ће жути џез Ли Ђинхуија бити замењен плавим блузом једне жене, који ће 1966. године прерасти у блуз једне нације. Глумица по имену Плава јабука (Lan Ping), а познатија као Мадам Мао ће се у свом најславнијем наступу познатијем као Културна револуција (wenhua da geming), осветити свима онима који су стајали на путу до њене звезде. Ли Ђинхуи, који је одбио да је прими у своју славну трупу за песму и плес, наћи ће се у првим редовима. Након што је одбио да критикује „Кишицу“ и укаже на њену штетност, преминуо је у болници 15. фебруара 1867. од последица мучења. Сјуен Ћиканг из омота књиге вади два компакт диска са музиком старог Шангаја, каже могу да их вратим кад стигнем. Радије би их слушала на грамофону, али и плоче је однела револуција. Спремам се да кренем. Договарамо да се сретнемо у плесној дворани. Ево, и Ванг Минjен и Сјуен Ћиканг ће сад мало у шетњу. Неуморне, баш као и Кина. Кина је вероватно најстарија модерна дама. Вози се у најбржим возовима света, ту и тамо скокне до Месеца, помера градове и планине како јој се прохте. Мада кости боле, ипак десетине векова су у питању. Кини није било лако да преко ноћи искочи из ципелица лотусовог цвета и попне се на штикле. А није јој било ни мило када јој је млађани Шангај држао слово како да се носи и чиме да се поноси. Мада, кад је мало боље размислила, није ли Шангај њено најнапредније чедо? Кад до ње допру први тактови шангајског џеза, нога јој аутоматски почне да цупка. Ипак, тако дуго Кина је одбијала да призна оца кинеског џеза – Ли Ђинхуија. Зашто? Остаје нам да откријемо. Па да почнемо. „Био једном један Хунанац.... ма не, не тај. Један други, али исто толико страствен. И много је волео музику и много волео Кину. Једнога дана...“

228

Лукар и месечина

– Образовање „Облаци трепере, звездице светлуцају. Море! Немири су проши, одмори се. Звуци су утихнули, ноћ се ућутала. Далеком земљом снова звук дисања се пролама. Људи осмехују се. Када се уста развуку, срце заигра. Инсект који воли музику да свира, птица која воли да пева, човек који воли да прича, скупа спавају. Онај ко те највише воли, онај ко ти се диви, онај ко ти помаже, заједно сањају. Сачекај и увери се! Користим шансу када је ноћ дубока и људи мирни су, да поделим ситнице среће. Ах, сви тако лепо спавају. Не желим да будем ту када се пробуде и њихови лепи осмеси ишчиле“4 „Дељење среће“ из комада за песму и плес „Ноћ сјајног месеца“ (1923) (Музика и текст: Ли Ђинхуи Часопис: „Мали пријатељ“, број 66)367 Године 1832. седео је Хју Хамилтон Линзи (Hugh Hamilton Lindsay) на обали Јангце реке и посматрао бродиће. Ова наизглед доколичка активност, нажалост није била резултат љубави према природи или бродовима, већ чињенице да је Линдзи био службеник британске Источноиндијске компаније (East India Company). Ова компанија, првобитно деоничарско друштво оријентисано ка трговини са Индијом, основана је 1600. под патронатом енглеске круне и показала се, захваљујући многобројним повластицама које јој је она гарантовала, а које су укључивале издавање властитог новца, освајање територија, организовање властите војске, проглашавање рата и мира, ступање у савезе и сл., у наредне 274 године као моћно оружје у колонијалистичким подухватима британског царства. Ис367

黎锦晖与黎派音乐，孙继南著，上海音乐学院出版社, 2007 115–116 стр.

229

точноиндијска компанија је успоставила трговачко упориште у Гуанџоу, где је заједно са својом португалском, америчком, холандском, данском и осталом колонијалистички настројеном браћом сребрњацима плаћала Кинезима за купљени порцелан, свилу, зачине, чај. Влада династије Ћинг иако није благонаклоно гледала на трговину са странцима, одлучила је варварима изађе у сусрет (јер је њихова мука несумњиво огромна када их је нагнала да напусте породична огњишта и крену на далеки пут) и отворила ову луку за западне трговце истовремено се ограђујући од даљих односа са њима. Источноиндијска компанија решила да је искористи индифирентност кинеског двора и уштеди на сребрњацима уваљујући кинеским трговцима забрањено воће-опијум. Исте те 1773. када је у свитање Америчке револуције у Бостонској луци њен чај бачен у море, на другом крају света, у Бенгалу, компанија је створила монопол над опијумом како би га кријумчарила у Кину и зарађивала импозантне суме новца. Али ни то није било довољно, јер Кина је била велика, а Гуанџоу мали. Осим тога било је превише играча на терену, па је компанија решила да се прошири на север и у ту сврху послала Линдзија у „туристички“ обилазак Кине. Након што му је улазак у Фуџоу, Нингбо и Сјамен био одбијен, напокон је добио дозволу да посети Шангај. Ту ће Линдзи бројати бродиће који улазе у луку и доћи до цифре од око 400 недељно, што је на годишњем нивоу Шангај чинило водећом луком света. „Предности које би странци добили од слободне трговине са овим местом су небројене“368 записао је у свом извештају Линдзи. А са њим се сложио и Роберт Форчн (Robert Fortune), енглески ботаничар. „Шангај је далеко најважнија станица за западну трговину на кинеској обали. Ниједан други град који познајем нема такве предности. Тачније речено, то је велика капија, главни улаз у кинеско царство.“369 Оно што се одиграло између Линдзијеве посете Шангају 1832. и Форчнове посете 1843. јесте Први опијумски рат завршен 29.08.1842. када је на енглеском ратном броду потписан Нанђиншки споразум (nanjing tiaoyue) којим су поред Гуанџоа и Шангаја, све луке које су биле затворене за Линдзија отворене за трговину са западњацима. И не само за трговиВиди стр. 13 у “Shanghai”, Herriet Sergeant, John Murray, London, 2002 XX VIII предговор у “Foreign Devils in Flowery Kingdom”, Carl Crow, Earnshaw Book, Hong Kong, 2007 368 369

230

ну. Странцима је дато право да се слободно насељавају, пропагирају своју веру, уреде свој живот на кинеском тлу по својим законима и буду у надлежности својих судова, притом не плаћајући никакаве порезе Кини. Из те везе Кине и Запада која је мирисала на барут, крв и опијум рођен је модерни Шангај. Од 17. новембра 1943. када је званично отворен за странце, овај град почеће да са свих меридијана привлачи не само трговце, већ и банкаре и инвеститоре, Дон Кихоте и Шајлоке, продавце магле и купце игара на срећу, оне са пасошима и оне без њега. Сви су они на позорници коју је за њих припремио Нанђиншки споразум, а на којој су им се убрзо придружили Кинези, плесали свој плес претварајући блато у асфалт, судове у булеварско позориште, фењере у неонска светла, и обликовали репутацију града као модерног Вавилона, шареноликог Багдада, Париза истока, Њујорка запада, блуднице Оријента... У тај град, у коме су традиционално и модерно, кинеско и западно научили да живе заједно и допуњују се стварајући специфичну културху климу отворенију за промене и спремну да сваки ударац преобрне у своју корист, је 1920. године дошао Ли Ђинхуи, будући директор Шангајске школе за национални језик (shanghai guoyu zhuan xiu xuexiao). Ову позицију Ли Ђинхуију донело је учешће у борби за образовање на народном језику коју су на бедемима Покрета за нову културу (xin wenhua yundong) успешно водили његов старији брат Ли Ђинси (Li Jinxi), проминентни лингвиста и едукатор и Ху Ши (Hu Shi), познати философ и реформатор. Напори ових револуционара образовања били су део много шире борбе за изградњу јаке и модерне Кине, започеte у годинама након оснивања Републике 1912. године, а распламсанe 4. маја 1919. године када су студенти универзитета у Пекингу устали против Версајског споразума исписујући тиме значајну страницу модерне кинеске историје. Против одлуке сила победница Првог светског рата које су, не обазирући се на захтеве кинеске владе решиле да казне Немачку, између осталог, препуштањем њене сфере утицаја у провинцији Шандунг-Јапану, уз пекиншке студенте убрзо су стале, не само њихове колеге из других кинеских градова, већ и трговци, радници, уважени уметници попут сликара и књижевника, али и мање поштовани уметнички свет попут глумачког и певачког, па и проститутке са којима су ови светови често поистовећивани. Иако ови протести нису поколебали западне силе у својој одлуци, у њима испољен кинески национални дух издигао се је као сјајни месец над мраком, који се још од прве балве прокријумчареног опијума непрекидно надвијао над Кином, и осветлео пут интелектуалцима окупљеним око декана Пекиншког универзитета Цај Јуенпеија (Cai Yuanpei). Њихови циљеви били су јасно одређени: нова Кина, захтевала је нову културу, а то је по њима значило прекид са конфуцијанским традицијама, одбацивање увреженог појмања Кине као 231

центра света, крај патријалне породице и еманципација жена (укључујући госпођице Науку и Демократију) и тд. Осим тога нова култура морала је бити неелитистичка што је довело до захтева за увођење народног језика (baihua) у књижевност, и пре свега образовање. Ватрени читалац часописа „Нова младост“ (Xin qingnian), својеврсне Библије бораца за нову културу, Ли Ђинхуи се инспирисан новим културним трвењима латио посла писања уџбеника кинеског језика и осталог школског материјала. Након што је његов брат заједно са Ху Шиом извољевао финалну победу и Министраство образовања званично увело народни језик у школе, јавила се огромна потреба за школским материјалом на говорном језику па ће уџбеници са потписом Ли Ђинхуија ускоро појавити широм Кине. „Кинески институт за књиге“ (Shanghai zhonghua shuju chuban) базиран у Шангају који је био задужен за штампање и дистрибуцију уџбеника потрудио се да Ли Ђинхуија доведе у Шангај где му је поред директорских обавеза у Школи за национални језик, доделио и улогу уредника у „Недељнику обичних људи“ (Pingmin zhoubao), али и у првом и и најбитнијем часопису за децу „Мали пријатељ“ (Xiao pengyou). Иако му је Шангај дунуо ветар у једра, талас оспоравања који га је пратио од Пекинга неће престати да запљускује сваки успех који је у наредним годинама постигао у области образовања и издаваштва. Тачније речено, његов револуционарни приступ едукацији (деце и одраслих), који му је обезбедио значајно место у историји модерног кинеског образовања, постаће предмет контраверзи управо због своје иновативности. Оно што је Ли Ђинхуија разликовало од његових колега лингвиста било је дугогодишње педагошко искуство у области музике. Још као дечак Ли Ђинхуи показао је велико интересовање и таленат за музику свирајући разне инструменте, пре свега гућин (guqin)370, и учећи регионалне форме кинеске опере попут Сјангтаншке опере (xiangju), Вуханшке опере (hanju), Опере цветног добоша(huaguxi) и сл. То ће му касније широм отворити врата образовања када је као ученик Средње педагошке школе у граду Чангша добио посао хонорарног учитеља музике задуженог за организовање хора и подучавање музичких инструмената. Након завршетка школе 1912. сели се у Пекинг где ради као секретар Националног ансамбла, али ће га његово распуштање 1914. вратити у родни Хунан где ће наставити свој педагошки рад. Те године у граду Чангша, двадесетрогодишњи учитељ кинеског језика и музике започео је посвећен рад на изналажењу креативних приступа образовању деце и паралелно наставио да развија свој интерес за 370 Древни жичани инструмент из рода цитри који је због свог рафинираног звука уживао велико поштовање међу учењацима

232

музику Хунана, сакупљајући песме националних мањина, дечије песме и успаванке. Нераскидива веза људског духа и музике учврстила је Ли Ђинхуија у уверењу да музика може одиграти важну улогу у друштвеним променама и стварању нове културе, као и да због свог значаја у развоју деце мора бити уведена у школе као један од главних стубова образовања. Осим тога имајући у виду музичку особеност кинеског језика, као тонског језика Ли Ђинхуи је сматрао да музика итекако може помоћи ученицима у учењу националног језика. Пет тонова кинеске традиционалне музике гунг (gong), шанг (shang), ђијао (jiao), џи (zhi) и ју (yu), који у конфуцијанској традицији одговарају пет страна света, пет укуса, пет виталних органа, и који у хармоничној унији одражавају хармонију неба, могу такође одговарати пет тонова мандаринског језика (4 тона + неутрални тон). Музика стога може помоћи ученицима да „очисте“ свој изговор, да развију интерес за учење, као и да брже и лакше уче (на пример, стихови подупрети ритмом и извођени у виду песме омогућују деци да их лакше упију, него што је то случај са учењем напамет). Ли Ђинхуи је желео да своју теорију докаже у пракси, али је осећао да његово музичко знање није довољно богато да оствари своје циљеве, те ће се 1916. вратити у Беиђинг ради даљег усавршавања. У Беиђингу је поред студија, радио у четири школе, а слободно време проводио у Тјенћао дистрикту (tianqiao qu), рају за љубитеље сценских уметности, музике и разноразних видова забаве. Ту ће из ноћи у ноћ присуствовати изведбама Беиђиншке опере （jingju), Кун опере (kunju), песмама са бубњевима (guge) и разноразних народних песама. Ли Ђинхуи није био први који је дошао на идеју о увођењу музике у образовање. Лијанг Ћичао (Liang Qichao) учењак, новинар, философ који се заједно са својим учитељем Канг Јоувеијем (Kang Youwei) борио за реформу кинеског друштва у годинама пред пад династије Ћинг (1644– 1911) и својим критикама изазвао бес царице Ци Си, провео је период између 1898–1912 у егзилу у Јапану где je био сведок реформe јапанског образовања. Меиђи влада (1868–1912) преузела је на себе модернизацију јапанског друштва, укључујући и едукативни систем у који је 1879. године уведено хорско певање и музичка култура. За ову промену најзаслужнији је био јапански музичар Изава Шуђи (Izanja Shuji) чија препорука је 1872. у Јапан довела познатог америчког музичког педагога Лутера Вајтинга Мејсона (Luther Whiting Mason) како би помогао модернизацију школског система и у њега увео западну музику. Резултат ове сарадње биле су шока (shōka) школске, осносно хорске песме. Док су текстови били на јапанском језику, музичку основу чиниле су западне мелодије налик мисионарским песмама и песмама војних бендова, преко којих је Јапан превасходно и упознао западну музику. Лијанг Ћичао је стога 1904. године окупио око 233

себе групу истомишњеника у циљу стварања школских песама, али песме које су направили нису биле ништа друго до копија јапанских шока на кинеском језику. До значајнијег помака на нивоу музичког образовања доћи ће након оснивања Републике 1912. са Цаи Јуенпеијом као министром образовања у Сун Џунгшановој (Sun Zhongshan) влади и будућим ректором Беиђиншког универзитета. Образован у Немачкој и врсни познавалац западне музике, Цаи Јуенпеи је баш као и Лијанг Ћичао музику видео као „средство естетске едукације (meiyu), начин на који интелектуални и морални квалитети грађанства могу бити употребљени у циљу унап– ређивања нације“8, па се залагао за писање песама за школску наставу, обавезу певања за све ученике у Кини, као и да у образовање буду уведени учење западних инструмената, западна теорија музике и нотни систем. Како би своју замисао спровео у дело Цаи Јуенпеи је 1916. године организовао различите музичке реформаторске групе са циљем подучавања студената западној музичкој традицији и осавремењивања традиционалне кинеске музике. Ове групе ће се 1919. године ујединити у „Друштво за проучавање музике Беиђиншког универзитета“ (Beijing daxue yinyue yanjiu hui) чији главни циљ је био стварање нове музике. Цаи Јуенпеи је у младом Ли Ђинхуију препознао истомишњеника страствено заљубљеног у музику и поставио га на чело одељења за хунанску музику при новооснованом друштву. Његов рад у „Друштву за проучавање музике“, међутим, обележиће оспоравања и конфликти са осталим члановима. Наиме, док су његове колеге писале школске песме по угледу на јапанске шоке (иронично, шоке у којима се слави тријумф над Кином су у годинама које долазиле постале незаобилазни део јапанске школске наставе), Ли Ђинхуи који је и сам изводио шоке као средњошколац сматрао је да се за потребе школских песама не мора безусловно окретати традиционалној западној или модерној јапанској музици, већ да Кина поседује богату ризницу народних песама коју треба искористити. Чланове друштва су махом чинили интелектуалци и музичари коју су студирали на Западу или у Јапану и који су традиционалну кинеску музику сматрали музиком цупкања у месту, тј. назадном и превазиђеном, а западну музику супериорном. Они су заговарали идеју да нова кинеска музика мора да поседује квалитет и особеност западне музике, а да тек понека форма традиционалне кинеске музике, попут рафиниране Кун опере треба бити задржана и унапређена и то чисто ради очувања националне есенције. Са друге стране Ли Ђинхуи је пратио Цаи Јуенпеијеву идеју по којој треба пригрлити оно што је компатибилно из обе културе и прихватити различите утицаје, а то никако није подразумевало негацију сопствене културне традиције. Штавише, Ли Ђинхуи се залагао за записивање, извођење и развој „музике обичних људи“ (pingmin yinyue). Ако су Ли Ђинхуијеве колеге традиционалну ки234

неску музику сматрали музиком стагнације, народна музика тачније музика националних мањина била је по њима, изразито вулгарна и невредна помена и само би се онај без иностраног образовања (Ли Ђинхуи) усудио помислити да она може имати удела у музици нове Кине. Ли Ђинхуи је, уместо конформистичког приступа, одлучио да прати свој стваралачки импулс, па је због својих напора да сачува народне песме и опере био толико оспораван међу својим колегама да су многи часописи одбијали да штампају његове записе народних песама, а временом је био изопштен из Друштва. Срећом по њега, уџбеници које је писао показали су се корисним и опште прихваћеним што ће га одвести у Шангај, где ће се и сам Покрет за нову културу временом преместити због политичке и економске стабилности коју је овај град нудио. Ако Ли Ђинхуијева идеја у употреби музике у образовау и учењу националног језика није била пионирска, идеја о увођењу позоришта у образовни ситем и учење кроз игру и плес, заисигурно јесте. Ли Ђинхуи је веровао да кључ успешног образовања лежи у разумевању дечије природе. Још као учитељ музике и језика у Хунану, Ли Ђинхуи је помно пратио реакције својих ученика. Како би децу учио кинеском језику Ли Ђинхуи је користио крпене лутке и традиционалне јастуке у облику тигра, анимирао их и претварао учионицу у мало луткарско позориште.371 Пажња са којом су деца пратила Лијеве мале представе и њихова отвореност да са луткама разговарају, учврстила су га у уверењу да деца најефективније уче када су за нешто заинтересована. У паузама између часова Ли Ђинхуи је седео на прозору и посматрао децу која су се играла у дворишту. „Деца воле да певају, да се крећу и играју. Зашто не бисмо децу учили кроз песму, плес и позориште?“ – питао се он. Једна од представа коју је играо за децу била је и „Ластавица и дете“ (maque yu xiaohai) прича о дечаку који мами ластавића да уђе у кавез и затвори га, али након што ластавица скрхана болом почне да тражи своје дете, дечак замишља како би било његовој мами да се исто деси, увиђа своју грешку и ослобађа ластавића. На наговор ученика, Ли Ђинхуи је записао „Ластавицу и дете“ 1920. године, а објавио је 1921. у „Малом пријатељу“. Прича је доживела велики успех, па ће је већ исте године у више нових издања објавити и „Кинески институт за књиге“. „Ластавица и дете“ представља преседан у историји кинеске књижевности, музике и позоришта, зато што није записана као прича, већ као дечији комад са песму и плес (ertong gewuju). То је био је први од укупно 12 комада за песму и плес које ће у наредним годинама компоновати и 371 “Yellow Music Media Culture and Colonial Modernity in the Chinese Jazz Age”, Andrew F. Jones, Duke University Press, 2001, 34. str.

235

записати Ли Ђинхуи. Уследиће „Вила грожђица“ (putao xianzi) објављена 1922. године и штампана у 23 издања у 3 године, прича о пет природних вила (Снежни цвет, Пролећни ветар, Кишна кап, Сунце, Роса) и пет животиња （сврака, буба, јаре, зека, белоглави орао) које уче децу да цене и чувају плодове туђег рада; „Три лептира“ (san hudie) 1924. прича о три лепа лептира који плешу око цвета хризантеме, а када олуја почне и само један од њих може да пронађе уточиште у цвету, пријатељи одлучују да остану заједно и један другог заштите захваљујући чему успевају да се изборе са недаћама и дочекају сунце; „Мали сликар“ (xiaoxiao huajia） 1926. прича о дечаку који мора да се одрекне сликарског талента како би учио конфуцијанске аналекте; „Јагњенце спашава мајку“ (xiaoyang jiumu) 1927. о јагњету које спашава мајку од злог вука и тд. Истовремено, Ли Ђинхуи компонује 24 Дечије песме за певачко-плесни наступ (ertong gewu biaoyan qu) међу којима су: „Сироти Ћијусјианг“ (kelian de qiuxiang) 1921; „Пријатељ је дошао“ (hao pengyou lai le) 1921; „Марљивост“ (nuli) 1925; „Песма о зимској одећи“ (hanyi qu) 1922; „Девојчица лептир“ (hudie guniang) 1928; „Тигар пред вратима“ (laohu jiaomen) 1920 и др.

Фотографије: Издање часописа за децу: „Мали пријатељ“, Насловнице комада за песму и плес: „Ластавица и дете“, „Мали сликар“ и „Вила Грожђица“.

Видети у 黎锦晖与黎派音乐，孙继南著，上海音乐学院出版社，2007

Сви ови комади и песме за певање и плес, записане једноставном нотацијом како би биле доступне свима, а не само онима који су познавали западни нотни систем, биле су издате од стране „Кинеског института за књиге“ у вишеструким издањима. Оно што ове сценске басне и бајке карактерише јесте једноставна радња која увек садржи наравоученије, док 236

је у самој музици акценат стављен на ритмичност, а не на сложене хармоније чиме се постиже утисак успаванки. Оне су производ Ли Ђинхуијевог педагошког креда – „образовање с љубављу“ (ai de jiaoyu) и имале су за циљ учење манадринског језика кроз песму и плес, али и развијање љубави деце према школи и учењу, уметности, природи, животињама и лепоти. Ли је заговарао идеје здравог физичког развоја као и развој дечије интелигенције и креативности. Поред тога Лијеви комади су имали за циљ усађивање моралних вредности попут пријатељства, марљивости, помоћи и сл. али и давање здраве дозе антифеудалног патриотског осећања. Тако на пример, комад за песму и плес „Вилинска сестрица“ (shenxian meimei) објављена 1925. године је сценски приказ „три принципа“ Сун Џунгшана, па у комаду девојчица води децу у победу против непријатеља на небу (јастреб), у води (крокодил) и на земљи (тигар). Ли Ђинхуији се у својим комадима залагао за идеје љубави између: 1) родитеља и деце 2) деце и животиња 3) деце и деце, својеврсни микрокосмос у макрокосмосу конфуцијанске етике.372 Ли Ђинхуијеви комади и песме за децу су лако задобиле срца како деце и тако и одраслих, па је убрзо након објављивања првих издања, Ли Ђинхуи добио понуду од музичке куће „Велика Кина“ (da zhonghua changpian) да своје комаде и песме објави на грамофоској плочи. Ли Ђинхуију је „брбљива кутија“ (hua xiangzi) како су Кинези називали грамофон правила друштво у пекиншким кишним ноћима када није одлазио на представе и омогућила му да непрестано буде окружен музиком, па је оберучки прихватио понуду „Велике Кине“. Узбуђен што ће његове песме кроз брбљиву кутију допрети до људи широм Кине, Ли Ђинхуи је марљиво радио на њиховом снимању заједно са ћерком Ли Мингхуи (Minghui) која их је певала. Од тренутка када је ушао на тржиште грамофонских плоча Ли Ђинхуијева уметност ће бити увучена у комерцијалну индустрију што ће послужити као основа за даље критике његовог рада. Док је обичан народ прихватио Ли Ђинхуијеве песме и комаде, његове колеге често су биле врло гласне у оспоравању њихове вредности: „Ли Ђинхуијева музика је испунила наше основне школе кварећи и бацајући љагу на чистоту душе наших ученика, садећи семе зла међу људима. Иако се (његове песме) не могу назвати музиком и недостају им вредности својствене музици, оне су ипак успеле да освоје масе, баш као да људи нису ни свесни да постоји нешто такво као велика музика, и знају само за ове нечисте и декадентне звуке...“373 Пет основних дноса конфуцијанске етике су 1) владар и поданик 2) отац и син 3) муж и жена 4) старији брат и млађи брат 5) пријатељ и пријатељ 373 “Yellow Music – Media Culture and Colonial Modernity in the Chinese Jazz Age”, Andrew F Jones, Duke University Press, 2001, 86 стр. 372

237

Не можемо, а да се не питамо како дечије песме о ластавици или лептиру могу да баце љагу на дечију душу и шта их то чини декадентним? Осим што су Ли Ђинхуијеви комади за песму и плес, баш као и песме за певачко-плесни наступ биле базиране на мелодијама народних песама које су сматране вулгарним, још један разлог због чега су биле мета критика јесте да оне биле писане за позорницу. Ако деца уче кроз певање и плес, зашто је сценски наступ толико битан када они циљ учења може бити задовољен и без њега? Позориште је у својој бити комуникација, и има два пола-извођаче и публику. Ли Ђинхуи је сматрао да представе имају снагу да прошире образовање ван школе. Тачније, позоришне, односно музичке и плесне представе имају снагу да међу публиком невезано за њену старосну доб и ниво образовања, не само промовишу национални језик, већ и рашире идеје љубави према уметности и лепоти, али и развију пожељне кодексе грађанског понашања. Елем, у кинеској култури у коме је концепт чувања образа изразито битан у свим сферама друштва, публика ће бити вољнија да прихвати манире попут примереног понашања током представе и слично, у школи која је образовна институција него на било ком другом јавном месту. Верујући да позорница има снажну моћ и може одиграти значајну улогу у стварању нове културе и новог образовања, још 1920. године у Беиђингу Ли Ђинхуи је основао музичко друштво „Сјајни месец“ (mingyue yinyue hui). Мото трупе био је изражен речима: „Подижемо заставу музике за обичне људе као сјајни месец на небу, који сија над земљом за ужитак свих људи“374 Ипак, „Сјајни месец“ ће подићи заставу музике за обичне људе тек након Ли Ђијевог доласка у Шангхај који му је иако кривудаве и камените, ипак отворио путеве за реализацију својих идеја у области образовања и музике. Сво своје слободно време у Шангају Ли Ђинхуи је проводио на пробама и представама разноразних позоришних, оперских и плесних трупа из иностранства које су посећивале Шангхај, на концертима италијанских, руских и америчких оркестара, све у циљу надокнађивања мањка западног музичког образовања због чега је био предмет подсмеха у Беиђингу. Паралелно са компоновањем песама на народном језику (baihua gequ), Ли Ђинхуи је организовао радионице за учитеље шангхајских школа и концерте музичара из различитих култура. Место директора у Школи за национални језик дало му је одрешене руке да експериментише са разноразним спојевима језичког израза, плеса, музике, позоришта и сценских техника, па је у оквиру школе реорганизовао „Сјајни месец“ ради извођења својих комада и песама. Ли је сматрао да ће најбоље доказати корисну улогу плеса, музике и позоришта у образовању, 374

黎锦晖与黎派音乐, 孙继南，上海音乐学院出版社, 2007, 15 стр.

238

кроз постигнућа својих ученика коју су сачињавали трупу јер су ученици активно и заједно учествовали у стварању сваког сегмента представе укључујући осмишљавање кореографије, прављење костима, декора и реквизите. Трупа је имала свој деби 1923. године, извођењем комада за певање и плес у седам чина „Ноћ сјајног месеца“ (mingyue zhi ye) у режији Ли Ђинхуија и кореографији његове четрнаестогодишње ћерке Ли Мингхуи. Оно по чему је ова прича о Чанг Е’ богињи месеца из кинеске митологије која долази на земљу међу вечито незадовољне људе, среће осам малишана и прича им како се тајна среће крије на земљи међу драгим људима чини посебном јесте спој различитих плесних и музичких традиција. Оно што је карактеристично за све Ли Ђинхуијеве дечије комаде и песме јесте да они одражавају његово уверење да западни инструменти могу наћи своје место у кинеској националној музици као што је то био случај у прошлости када су ћиангди (qiangdi)375 и хућин (huqin)376 иако страни инструменти, били инкорпорирани у репертоар традиционалне кинеске музике. Тако ће се у „Ноћи сјајног месеца“ звуци хућина и кинеске фруле смењивати са звуцима клавира и виолине како би производили главну мелодију, док су им остали инструменти давали ритмичку подршку, што је био пионирски подухват не само због мешања кинеских и западних инструмената већ и због одступања од устаљене праксе традиционалног музичког ансамбла коју карактерише сазвучје инструмената. Оно још по чему је ова представа била оригинална јесте спој елемената из немачких и кинеских народних песама за децу, али и врло занимљиво кореографско решење настало преплитањем високо стилизованих покрета традиционалне кинеске опере и западног балета.

375 376

Врста дувачког иунструмента од бамбуса Жичани инструмент налик тамбури

239

Фотографија: Сјајни месец изводи песму „Пролећна борба брескве и шљиве“ (taoli zhengchun)377

Оно чиме је Ли Ђинхуији изазвао критику својих савременика, поред истрајања на идеји очувања кинеске музичке традиције и народних песама, био је и начин на који су његове песме и комади били извођене. „Сјајни месец“ су чинили ученици Школе за национални језик и то махом девојчице. Кинеска традиција је одвајкада жигосала глумце и плесаче, као уосталом све коју „забављањем зарађују зделу пиринча“ и било је уврежено схватање да би се само гладан и јадан, односно луд378, одлучио за живот на сцени. Када је Ли Ђинхуији одлучио да позорницу учини саставним делом образовања, очекивано је изазвао неверицу, па и шок. Ствар је била далеко гора тиме што су ученице биле у одевене у оно што се тада сматрало „оскудним“ костимима. Ли Ђинхуијеве замисао да на сцену доведе девојчице била је инспирисана идејама покрета 4. Мај о подстрекивању индивидуалности и ослобађању жена из окова патријахалних норми понашања. Још почетком XX века у Кини се појавио захтев за еманципацију жене у циљу ојачања националног духа. Жена са везаним стопалима која седи код куће и има сво време света за читање, али то не може, јер не уме, не може да уздигне ни свој дух, а камоли да допринесе стварању нове снажне Кине. Питање образовање жена сматрало једним од најзначајнијих и било је уско повезано са обликовањем новог идеала жене. Нова жена је ученица „паметна и изванредна“ коју одликује снажно тело и здравље, јер нема здраве нације без здравих грађана и грађанки. Једна од првих школских песама објавњена 1904. године у „Зборнику школских песама“ (xuexiao changge ji) Шен Сингунга (Shen Xingong) блиског сарад377 378

http://.www.xiaoshuo.com/club/3004312–118546-1.html Стара кинеска изрека каже, „Они на сцени су лудаци, они у публици будале“

240

ника Лианг Ћичаоа јесте: „Физичко образовање – за женску употребу“ (ticaonüzi yong); „Нежна и шармантна – не желимо то да чујемо. Ми желимо не само знање, већ и добро тело и здравље. Не плашимо се високих белаца, нити нас брине ниска грађа жуте расе. Наше главе додирују небо, а оно се уздиже високо. Наша стопала су на земљи и она се не тресе. Вежбај, вежбај!!! У двадесетом веку, ми жене смо такође паметне и изванредне.“ 379 У годинама након оснивања Републике, странице новина и часописа биле су затрпане сликама девојчица и девојака из иностранства које у трикоима изводе различите вежбе или плес, све у циљу популаризације физичког образовања за девојчице и атлетског тела као симбола здравља. Међутим док су интелектуалцима уста била пуна „нове жене“,„Ноћ сјајног месеца“ и касније представе које је Ли Ђинхуији изводио са својом малом трупом показаће да друштво ни скоро 20 године након „Физичког образовање-за женску употребу“ није биле довољно сазрело да без пуно буке прихвати здраве и праве девојчице које плешу на сцени и певају о пријатељству, марљивости, љубави према породици, природи, земљи, лепоти.

Фотографија: (1926) „Виле грожђице“ (Ли Мигхуи) http://tangdaiqinghua.blog.163.com/blog/static/17934651320075282435415/

379 , “Female Heroes and Moonish Lovers: Women’s Paradoxical Identities in Modern ChineseSongs”, SuZheng, Journal of Women’s History, Volume 8, Number 4, 1997, 96–7. стр.

241

Иако је кроз свој уметничко-педагошки рад у оквиру Школе за национални језик, нарочито кроз активности њене трупе изградио темеље дечијег, као и плесног театра, започео еру књижевности за децу, унапредио учење језика и педагошку праксу, сјај Ли Ђинхуијевог месеца биће често заклоњен облацима како конзервативних, тако и модерних слојева друштва за које су његови подухвати били премодерни. Критике ће постати много оштрије када Ли Ђинхуијева музика и комади изађу из школа и прошире се градом сејући семе Ли Ђинхуијеве уметности међу обичним људима, али и страх за јавни морал међу конзервативном елитом.

Фотографије раличитих постава комада „Три лептира“ трупе за песму и плес „Сјајни месец“ (1923–1928) Горе: „Три лептира“ http://www.confucianism.com. cn/html/yishu/1898205.html У средини: „Три лептира“ http://book.china.com/ html/1064/5396_57651.html Доле: „Три лептира“ www.kongfz.com

242

Норина коса

– Позориште „Малена! Волим те! Малена, волим те! Волим твоје црне косе девојачке Блиставе и сјајне! Облаци црни не могу им прићи, како би? Ах, њима равне не могу се наћи, где би? Волим твоје извијене обрве девичанске, Вретенасте и дугачке! Врбино лишће не може им прићи, како би? Ах, њима равне не могу се наћи, где би? Волим твоје очи светлуцаве, Попут сунчевог блеска Мајушног сунца блеска Које обасјава душу моју! Драга, зар не видиш Себе, у мом срцу једину!?“380 „Малена! Волим те!“ (1927) (Музика и текст: Ли Ђинхуи Дискографска кућа: Пат’ Оријент Часопис: „Мали пријатељ“, број 248) Модерну историју Кине могуће је прочитати из начина на који су Кинези носили косу. У конфуцијанској етици кожа, коса и тело су поклон од родитеља и њихово намерно оштећивање значило је непоштовање оца и мајке, па Кинези стога нису секли косу. Мушкарци су је носили повезану или пуштену, а жене су је чешљале уназад, скупљале и обликовале у пунђе које су причвршћивале укосницама. Када су Манџурци освојили Кину 1644. године увели су, под претњом смртне казне, обавезу бријања предњег дела главе и ношења плетенице позади за све мушкарце. За Манџурце ношење плетенице и бријање главе били су симбол кинеске понизности новим владарима, али како се обавеза косила са уверењима Кинеза многи су одбили да то учине што су нови владари тумачили као побуну коју су гушили у крви. Задржи 380

黎锦晖流行歌曲集上，梁惠方主编，中央音乐学院出版社，2007, стр. 11

243

косу и изгуби главу, или задржи главу и изгуби косу.381 Када је отац Републике, Сун Џунгшан одсекао своју плетеницу и из протеста је бацио на земљу, а за његовим примером кренули и остали, постало је јасно да су дани династије Ћинг одбројани. Нова Република донела је и нове фризуре, тако су мушкарци почели да се шишају на кратко по угледу на своју западну браћу, а поједине припаднице нежнијег пола, које нису желеле бити нежније, нису заостајале за њима. Како би показале да су једнаке са мушкарцима, носила су одела и скраћивале косу врло кратко. Када су се прве кинеске интелектуалке вратиле са студија у иностранству, донеле су са собом нову моду ношења косе која је била налик оној коју се Кинези видели у холивудским филмовима и на улицама отворених лука-боб, кратка уковрџана коса. Нове фризуре биле су симбол прогресивности, али су уливале и страх, па су полицијске станице у многим деловима Кине истицале забрану шишања на кратко за жене. Почетком двадестих година ни сам Шангхај није био изузетак, па је тако глумица из Лијеве трупе за песму и плес Ванг Женмеј (Wang Renmei) касније писала: „У Шангхају тог доба феудалне норме су се још увек снажно осећале и девојке су носиле кике, дугачке хаљине и чарапе. У очима конзервативаца било је довољно шокантно да виде жене на позорници. Када се Ли Мингхуи појавила на сцени са уковрџаном косом и босонога, плешући и певајући као слободна, неспутана птичица, вероватно су мислили да је смак света дошао.“382 У Шангхају тог доба такође било је прихватљиво да отац прода своју ћерку како би она „окупала“383 његове дугове, да је заложи на неко време или да некоме за жену, али не и једном оцу интелектуалцу да ћерки дозволи да уковрџа косу, посећује часове јахања и куглања, вози ауто, а понајмање да се попне на сцену. Када је 1923. у оквиру „Сјајног месеца“ Ли Мингхуи заиграла на сцени са својим школским другарицама, прашина се дигла, али како су у питању биле школске представе отворене за пробране, јавност је ипак могла да прогута кнедлу у режији Ли Ђинхуија. Много већи проблем настао је неколико месеци касније у Хангџоу када је Ли Мингхуи у представи „Савест“ (liangxin) Шангхајског друштва за експериментални театар384 (shanghai shiyan ju she) крочила на праву позо留发不留头，留头不留发 Видети у: “Yellow Music – Media Culture and Colonial Modernity in the Chinese Jazz Age”, Andrew F Jones, Duke University Press, 2001, стр. 89 383 Купање (сицао) био је уврежени израз у шангхајском жаргону за одавање проституцији у циљу измирења породичног дуга 384 Шангајско друштво за експериментални театар била је једна од најистакнутијих позоришна трупа у Кини. Њене активности укључивале су поставњање говорне дра381

382

244

ришну бину и тиме разбила табу о појављивању жена на сцени. Представа је ускоро била прекинута од стране локане полиције због нарушавања јавног морала присуством мушкарца и жене на истој позорници. Отприлике у исто време један други Хунанац, драмски писац Тијен Хан (Tian Han) бориће се да овај преседан постане рагуларна пракса. Али док је Тијен Хан присуство жене у позоришту могао да правда сценским реализмом, то није могао бити случај са Ли Ђинхуијевим комадима који су врвели од животиња и вилинских бића. Овај гест Ли Ђинхуија и Ли Мингхуи били су резултат његових дубоких уверења о неопходности подизања нових генерација деце у духу идеја 4. Маја које су укључивале и једнакост полова. Један од најважнијих момената у борби за еманципацију жене коју су водели интелектуалци Покрета за нову културу било је објављивање адаптације Ибзенове драме „Луткина кућа“ у часопису „Нова младост“ 1919. године. „Луткина кућа“ је прича о жени по имену Нора која након што увиди да је све време мислила да је срећна, а да је уствари била само весела лутка свог мужа и породице, одлучује да их напусти и оствари себе. Нора је убрзо постала симбол женске еманципације и идол сваке иоле модерне студенткиње. Међутим када је „Луткина кућа“ први пут изведена на кинеској сцени, лик Норе тумачио је – па, мушкарац! Постоји нешто застрашујуће везано за жену на сцени. Кроз историју жена је била слављена на сцени и протеривана са ње, тако је прва жена ступила је на Елизабетанску сцену 1660. године, готово у исто време када је, због забране коју је наметнула династија Ћинг, последња жена напустила кинеску сцену и неће се вратити на њу све до те „Ли Мингхуи године“ (1923). Ли Ђинхуи је подизао своју ћерку Мингхуи да буде Нора, али Нора која неће морати да напусти своју породицу. Било како, улога у представи Шангхајског друштва за екпериментални театар представиће Ли Мингхуи широј јавности, донети јој прву улогу на у филму „Неподношљива сећања“ (bukan huishou) 1925. године и лансирати је на небо кинеских филмских звезда, а њеног оца учврстити у решености да сценску педагошку праксу подигне на виши ниво. Августа 1927. године, у циљу школовања професионалних сценских извођача, Ли Ђинхуи оснива Кинески институт за песму и плес (Zhonghua gewu zhuanmen xuexiao), прву стручну школу за сценске уметме на сцену, превођење европских драма и драмских критика, промоција говорне драме и Ли Ђинхуијевих дечијих комада за песму и плес. Укључивала је неколико глумаца, музичара и редитеља који су заузимали значајно место у филмском свету 30-их. Најпознатији међу њима били су: редитељи Ченг Бугао (Cheng Bugao) и Масју Веибанг (Maxu Weibang); левичарски глумац Гу Менгхе (Gu Menghe), драмски писац Јен Гунгшанг (Yan Gongshang) и други.

245

ности. Све трошкове школе укључујући храну и смештај ученика, покривао је сам Ли Ђинхуи новцем од својих ауторских хонорара. Убрзо по отварању школе уследило је разочарање када се за 120 расположивих места пријавило једва четрдесетак ученика од којих су неки били његови бивши ученици из Школе за национални језик. Разлог томе лежао је у чињеници да је у кинеској традицији постојала танка линија између продавања песама и продавања тела што се може уочити у кинеском карактеру за певање chang (радикал-уста), односно проститутку chang (радикал – жена). Иако је међу пријављеним ученицима било оних који су због жеље да развију своје таленте одбегли од својих угледник породица, већину су чинили сирочићи или деца сиромашних родитеља које је привукло бесплатно школовање. Једна од ученица Института за песму и плес била је у будућа звезда кинеског филма Ли Лили (Li Lili385). У интервјуу који је 21. августа 2004. емитовала Кинеска Централна Телевизија (CCTV) Ли Лили говорила је о првом контакту са Ли Ђинхуијем када јој је било 12 година. „Ли Лили: ...увече певала бих за свакога. Само што смо добили електрично осветљење и пуно људи би дошло да се опусти и ужива у вечерњој свежини, а ја бих певала и плесала за све који су били ту. Мој тата је видео да имам таленат и послао у ме у Школу за плес и песму386. „Новинар: Да ли се та идеја допала? Да ли си била срећна? Ли Лили: Била сам равнодушна. Када ме је повео...испрва сам мислила да ме води у сиротиште и нисам желела да идем. Али тамо... видела сам Ванг Ж’нмеј и друге како плешу и након што је Ли Ђинхуи сишао и питао ме да останем, одбацила сам сваку идеју да се вратим кући и остала сам. Новинар: Како је прошла аудиција? Да ли је тражио од тебе да певаш и плешеш? Ли Лили: Не, нисам радила ништа.“ 387

Глумица је узеле ново име након што је ушла у школу и била усвојена од стране Ли Ђинхуија 386 У интервју новинар наводи да је то била аудиција 1927. за трупу која се спремала за Југоисточну турнеју, али се уствари ради о аудицији за Институт, јер је он отворена 1927. године, а Југоисточна турнеја је била 1929. 387 Ексклузивну транскрипцију интервју објавио је “Chinese Mirror”, види http://www. chinesemirror.com/index/2007/02/silent_film_sta.html 385

246

Ли Ђинхуи је пригрлио све оне који су се пријавили за школовање, укључујући свог млађег брата Ли Ђингуанга (Li Jinguang) будућег славног композитора и започео врло професионалан тренинг. Школа је имала два одсека: музику и плес. Ученици, махом тинејџери су преподне похађали шест часова: четири часа плеса и песме (genwu ke) који су укључивали тренинг гласа, учење музичких инструмената и плес, и два часа културног образовања (wenhua ke) који су чинили учење и конверзација на страним језицима, теорија музике, костим, историја позоришта и слично, а послеподне су имали пробе. Учитељи су били регрутовани из редова Шангhајског друштва за екпериментални театар. Ли Ђинхијеви студенти су и раније у оквиру Школе за национални језик имали солидну обуку у плесу за потребе извођења Ли Ђинхуијевих комада која је укључивала балет, кинески традиционални плес и оперу, борилачке вештине и слично, али након отварања Института он ће почети да у школу доводи и многе гостујуће стране предаваче који су ученике подучавали између осталог и француском, шпанском и јапанском плесу и позоришту. Институт је поред припремања професионалних позоришних представа, наставио Ли Ђинхуијеву едукативну мисију па су учитељи и ученици често држали радионице у локалним школама. Већ после неколико наступа уследиле су салве критика, опет због присуства жене (у овом случају тинејџерки) на сцени, тачније због тога што на сцени није било ни једног јединог мушкарца. Дечаци су опремљени инструментима били задужени само за музику, не и за певање или плес. Одлука Ли Ђинхуија да представе буду извођене од стране женског дела ансамбла, била је директно инспирисана естетиком јапанске „Такарацука трупе за песму и плес“ (Takarazuka Kagekidan)388 чији наступ је Ли Ђинхуи имао прилике да види у Шангhају 1920. године. „Такарацука трупу“ је у истоименом граду 1913. године основао индустријалац и политичар Кобајаши Ићизо (Kobayashi Ichizo) као врсту градске атракције која би привлачила туристе. Како су плес и певање били врло популарни у то време, Кобајаши је решио да трупу оријентише ка њима, а како би успех био загарантован искористио је и традиционалну естетику кабукија. Међутим како је кабуки сматрао елитистичним, решио је да га врати на своје почетке када су жене играле све улоге, док их влада 1629. године није протерала са сцене, па је жену учинио заштитним знаком своје трупе. Ли Ђинхуи је одушевљен грациозношћу женских покрета који су креирали врло специфичну сценску естетику решио је да је асимилује у своју трупу, не размишајући о томе да ће том одлуком изазвати широку полемику у интелекту388 Ова трупа још увек постоји (као Такаразука театар) који има пет ансамбала и сматра се једним од симбола популарне јапанске културе

247

алним круговима. Елем, када су је девојке појавиле на сцени, а дечаци их пратили на инструментима, публика није могла, а да их не поистовети са шују (shuyu), куртизанама највишег ранга царске Кине које су имале порекло старије више од хиљаду година. Ове жене су биле хваљене због своје оданости патрону, високог стила и артистичког сензибилитета и сматране више уметницима него проституткама. Почетком деветнаестог века, морале су да сваке године полажу испит који се састојао из певања, свирања пипе (pipa)389, приповедања и умећа конверзације. Још у давна времена музичари су их користили да привуку публику, али како су изазивале велику пажњу музичари су се с временом повукли са сцене и наставили да их прате на музичким инструментима. Како се никаква морална или друштвена стигма није везивала за ове жене, поистовећивање са њима могло би, евентуално, послужити као разлог за критику феудалних особености Лијеве представе што није било могуће, јер она била више него модерна. Проблем је био то што су Лијеве ученице биле постовећене са оним што је почетком двадесетог века од шују куртизана остало-проституткама. Наиме, стара елита базирала је своју моћ на класичној литератури и империјалним испитима. Након укидања испита 1905. и оснивања Републике literati су изгубили своју моћ, а њихове музе куртизане су се у годинама прокламовања идеја слободне љубави и брака стопиле са обичним проституткама. Гледано кроз ту призму, чланице трупе за песму и плес биле су далеко од уметница и имале су само један циљ – да узбуде мушкарце. То најбоље илуструје страна из „Беијанг магазина“ (beiyang huabao) у коме је објављена слика Ли Лили како наступа са осталим чланицама трупе, а испод је стављен стрип под називом „О чему сања мушкарац након што је присуствовао наступу трупе за песму и плес“. Захваљујући масовним медијима, пре свега филму, који су схватили да one интригирају не само мушкарце, већ и жене и самим тим могу бити успешне „продавачице“ сапуна, парфема, цигарета, али и грамофонских плоча, часописа и филмова, ове жене биће издвојене из реда проститутки и учињене звездама. Као такве, савршено су се уклопиле у потребе нове елите која још увек трагала за својим музама. Ако је Ли Ђинхуи желео да створи модерне Норе, одвезаних стопала и одвезаног духа која ће бити образоване и слободне, друштво се потрудило да их претворити у модерне куртизане. И док су се они конзервативнијег укуса згражавали над представама трупе за песму и плес „Сјајни месец“, било је и оних који су поздрављали школовање модерених женских извођача, попут филмског редитеља Сун Јуа (Sun Yu) који је након једне од изведби трупе узбуђено реаговао: 389

Кинески жичани инструмент

248

„Подигнимо се и гласно одајмо почаст подмлађивању кинеске нације“390

Фотографија: „Беијанг магазин“, Шангхајска библиотека – Одељење за историју Шангхаја пре 1949

390 “Yellow Music – Media Culture and Colonial Modernity in the Chinese Jazz Age”, Andrew F Jones, Duke University Press, 2001, стр. 90

249

Ли Ђинхуи је био приморан да већ следеће године стави катанац на врата Института, јер његово снажно национално осећање није било по вољи страним властима у Шангхају. Након што је у знак среће због успеха Северне експедиције (beifa) окачио кинеску заставу на врата Института што у оно време није било дозвољено у страним концесијама, и поставио на сцену свој комад „Коначна победа“ (Zuihou de shengli) у славу победе на војним диктаторима завршиће у полицијској станици због ширења антиимперијалистичких идеја. Са друге стране његове жестоке јавне осуде белог терора над комунистима нису се допале челницима Гуоминтанга (Zhongguo guomindang) који су у спрези са властима у концесијама, убрзо наредили затварање школе. Ипак, то га није поколебало па је уз финансијску помоћ пријатеља опет отворио институт, овог пута под под називом „Школа естетике за девојке“ (Meime nüxiao). Паралелно са радом у школи, Ли Ђинхуи је радио на компоновању првих модерних песама љубавног и патриотског садржаја који ће му донети популарност и у годинама које долазе обогатити репертоар његове трупе.

Фотографија: Комад за песму и плес „Коначна победа“ (1930), из 黎锦晖与黎派音乐，孙继南著，上海音乐学院出版社, 2007

Године 1929. Ли одлучује да трупу поведе на туру по југоисточној Азији у циљу промовисања националног језика и модерне културе, јачања националне свести међу Кинезима ван Кине, али и како би обезбедио финансијску подршку која би осигурала будућност школе. Реорганизована трупа под именом Кинеска трупа за песму и плес (Zhonghua gewu tuan) ускоро је кренула за Хонгконг где је њен наступ, посебно тачке у славу Сун Џунгшана, био пропраћен овацијама како од стране Кинеза тако и Бри250

танаца. Уследили су Тајланд, Индонезија, Малезија, Сингапур... Публика у овим земљама је већ била упозната са радом трупе кроз грамофоснке плоче, па су извођачи били топло прихваћени. Ипак упркос успесима, тура се завршила у Сингапуру када је због негативног баланса Ли Ђинхуи био приморан да распусти трупу. Од последњег новца исплатио је хонораре, док су он, његова жена, Ли Мингуи и пар чланова трупе који нису желели да га напусте остали у Сингапуру без средстава да се врате у Шангхај. Ли Ђинхуи је био познат као лош бизнисмен, јер је упркос свим комерцијалним успесима током 20-их и 30-их, често остајао без пребијене паре. За разлику од Кобајашија, који је трупу покренуо ради финансијске добити, Ли Ђинхуи је био вођен ентузијазмом и преузимао на себе све трошкове трупе водећи рачуна да никоме не остане дужан. Док је Кобајаши водио трупу истичући да је његов циљ одгајање ученица у добре жене и паметне мајке, а ученице морале да рибају, перу и раде физичке послове пре него што су биле примљене у трупу, Ли Ђинхуи је сматрао највећим задовољством да помогне талентима да се развију и односио се према својим ученицима као отац391 (lao fuzi) како су га многи чланови трупе и звали. Чак и онда када су многи од њих решили да напусте трупу како би се посветили филму, Ли је наставио да их саветује и подржава да прате своје инстикте. О томе је у својим мемоарима „Мој пут до звезда и несрећа“ (wo de chenming yu buxin) писала глумица Ванг Ж’нмеј: „Узвишени господин. Увек великодушан према људима. Третирао нас је као сопствене синове и кћери и као прави отац штитио и бринуо о нама. Господин Ли неговао је наше таленте и помагао нам да се развијамо чак и онда када су многи од нас напустили „Сјајни месец“ и од плеса и песме се окренули сребрном екрану или кренули у потрагу за бољом будућношћу“392 Када су људи коментарисали како мора да је тешко подићи и образовати уметнике, а они те напусте Ли Ђинхуи је одговорио: „Ја не купујем и продајем. Ја нисам трговац. Ако желе да оду – нека иду. Ако наиђу на потешкоће и пожеле да се врате, топло ћу их примити назад“393

Многи од њих су били сирочићи које је усвојио 黎锦晖：中国的歌舞大王、中国齐格菲尔德http://www.china001.com/show_hdr.ph p?xname=PPDDMV0&dname=LTSO741&xpos=6 393 Сун Ђинан (Sun Jinan) у Велики учитељ Ли Ђинхуи (Li Jinhui- dashi) 391 392

251

Многи се и јесу вратили. Док је у Сингапуру тражио начин да се врати у Шангај, стигло је охрабрење у виду хонорара за неколико његових љубавних песама које је претходно издао, а које су за време југоисточне туре постале веома популарне у Кини. Тог тренутка Ли Ђинхуи се посвећује писању љубавних и породичних песама које ће отворити ново поглавље његовог стваралачког опуса. Ускоро је зарадио довољно новца, не само да се врати у Шангај већ да поново окупи трупу, овог пута као Трупу за плес и песму-Сјајни месец (Mingyue genwu tuan) 1930.године. Убрзо је трупу повео на север у циљу регрутовања нових чланова. Трупа је наступала по позориштима и универзитетима у Беиђингу, Тијенђину и другим градовима, изводећи програм који се састојао из три дела: исечци из дечијих комада и песме које су изводили најмлађи чланови трупе, љубавне песме у извођењу Ванг Женмеи, Ли Лили, Сјуе Лингсијен (Xue Lingxian) и Ху Ћије (Hu Qie) и хорска извођења нових школских песама и патриотских тема. Извођењима је присуствовала и делегација јапанских уметника који су специјално за ту прилику долетели из Токија и позвали трупу да наступи у Јапану, што је Ли Ђинхуи из патриотских побуда одбио. Успех представа праћен успехом три нове плоче Ли Ђинхуијевих песама учинио је трупу славном на националном нивоу и сместио је на истакнуто место на шангхајској културној сцени. И док је охрабрен успехом трупе, Ли правио планове о оснивање нове школе, тридесете године су имале другачије планове за трупу.

Фотографија: Трупа за песму и плес „Сјајни месец“ http://news.brandcn.com/ hypp/yl/200804/129475_2.html

252

Радио, смештен у Сасуновој кући394 који је почео емитивање програма исте 1923. године када је „Сјајни месец“ имао своју деби и дискографске куће која су објављивале Ли Ђинхуијева дела, учинили су Лијеву трупу за песму и плес битним делом развијене индустрије забаве Шангхаја. Долазак звучног филма створио је потребу за образованим глумцима и композиторима са драмским и музичким искуством, што ће трупу увести у филмску индустрију. Многе од Ли Ђинхуијевих ученица ће постале звезде, које ће сребрни екран и многобројни часописи учинити још славнијим. Незасита глад јавности за њиховим сликама, гласовима и личним животима претвориће их уз помоћ масовних медија у предмете сексуалних жеља, што ће послужити као основ за нове критике на рачун Ли Ђинхуија, пре свега од стране лево оријентисаних уметника који су ове жене и сами искористили за своју пропаганду. У међувремену ће неки од Ли Ђинхуијевих ученика како би до доброј цени нахранили широку публику која се збила око његовог дела, почети да организују сопствене трупе за плес и песму, банализујући идеје којима се водио њихов учитељ. Како било, Ли Ђинхуи је одшколовао талентоване извођаче који су пуних 20 година владали музичком, филмском и позоришном сценом градећи темеље модерне кинеске кутуре. Његове ученице постале су идоли девојчица широм Кине које почеле да певају, плешу, глуме и коврџају косу. Истовремено далеко су одзвањали гласови оних који су у њему видели директора путујуће куртизанске куће, а не уметника који је кроз свој композиторски, редитељски и педагошки рад донео велики допринос развоју сценских уметности. Године 1934. инспирисан покретом Хитлерове омладине, Гуоминтанг је лансирао Покрет за нови живот (Xin shenghuo yundong) чији је циљ био увођење реда у свакодневни живот грађана. Активности Покрета су између осталог укључивале прописивање пристојне дужине сукње и забрану шишања и коврџања косе. И док су жене у Нанђингу морале да се опросте од њих, коврџе шангхајских Нора остале су нетакнуте под заштитом страних застава. Ли Ђинхуијева Нора, Ли Мингхуи, пак, била је принуђена да се пред салвама напада, понајвише због тога чије је ћерка била, повуче са сцене крајем тридесетих, али њене „сестре“ су наставиле да кроз брбљиве кутије, велико платно и позоришта шире светло Сјајног месеца.

394 Данас „Хотел мира“ који је подигао Виктор Сасон (Victor Sasson) један од најзначајнијих имена у старом Шангхају

253

Давид и Змај: Јевреји у Шангхају 1845–1945

Радосав Пушић Иако су НР Кина и Израел тек 26. јануара 1992. године395 успоставили пуне дипломарске односе, кинески и јеврејски народ спајају везе које се могу описати као хиљадугодишње396. Сенаторка Вивијан Пој је октобра 2002. године, говорећи на тему Јевреји у Кини, изрекла речи које вреди поновити:

395 Израел (основан 1948. године), први на Блиском истоку, 9. јануара 1950. годинне, признаје НР Кину. У току рада на упостављању пуних дипломатских односа избија рат у Кореји. САД врше снажан притисак на Израел да одустане од веза са НР Кином. После рата у Кореји, кинески амбасадор у Бурми, Јао Џангминг, среће се са израелским представником, поново постављајући питање успостављања пуних дипломатских односа. Јуна исте године, Џоу Енлаи у Бурми понавља исти захтев Израелу. Међутим у том тренутку поједини утицајни израелски политичари, посебно амбасадор Израела у САД, Аба Ебан, нису били за то, како не би покварили односе са САД. Када је на Бандушкој конференцији, на којој је учествовала НР Кина, донета декларација о „правима Арапа у Палестини, и изолацији Израела у Азији и Африци“, Израел, по убрзаном поступку, тражи од НР Кине да се успоставе пуни дипломатски односи. Међутим, између маја и септембра, НР Кина успоставља дипломатске односе са: Египтом, Сиријом и Јеменом. Криза око Суецког канала, Израел Кини представља као „оруђе“ у рукама остварења империјалних амбиција САД. Од тог тренутка па све до 1978., између НР Кине и Израела долази до захлађења односа. Али упркос свему, Израел не признаје Тајван, а НР Кину све време види као јединог представника кинеског народа. У истом периоду у Кини није забележен ни један случај антисемитизма. У периоду од 1978. до 1991., долази до постепеног, неформалног, приближавања две земље. Посебну заслугу за то има Шаул Ејсенберг (Shaul Eisenberg), Јеврејин из Хонг Конга. Званично, трећи покушај успостављања дипломатских односа започео је серијом активности које су трајале од 1986. до 1991. Коначно, 26. јануара 1992. годинe, успоставњени су пуни дипломатски односи НР Кине и Израела. 396 Наиме, има историчара који тврде да су Јевреји, када је Израел био подељен на два краљевства, око 721. г.п.н.е, доспели до Кине. Други, да је индијска јеврејска заједница, која данас броји око 5000 чланова, и негује усмену традицију која „памти“ 2700 година своје историје, каже да је избављење из ропства нашла бегом преко Авганистана и Тибета. Они цене да су до Индије стигли из различитих праваца, преко: Кине, Вијетнама, Филипина, Тајланда, Малезије, Бурме. Део њихових сународника је 240. г.п.н.е. доспео у кинески град Каифенг, провинција Хенан. Ако се о овим датумима можда и да спорити, неоспорно је да су Јевреји Путем свиле, у седмом веку, из Персије доспели у ондашњи главни град Кине, Сиан. У тринаестом веку, Јевреји се помињу као становници у неколико кинеских градова: Хангџоу, Гуанџоу, Нингбо, Јангџоу.

254

„Често се питам зашто су Јевреји, где год да су одлазили, били прогањани, а зашто су једино у Кини, преко 2000 година, могли да живе у миру?“ Понудила је неколико одговора, тврдећи да Јевреји и Кинези: 1) имају сличну културну матрицу и традицију; 2) поштују претке; 3) воде рачуна о породици као основној једници друштва; 4) имају јако изражену потребу за образовањем; 5) љубе трговину. Успостављањем дипломатских односа Израела и НР Кине, отвориле су се бројне могућности за свестранију привредну и научну сарадњу. Појавио се велики број научних студија, усмених сведочења, документарне грађе и књига, који бацају ново светло на вишеслојне аспекте веза кинеског и јеврејског народа. Бројни су разлози зашто сам, у склопу истраживања историје Шангхаја, посебну пажњу усмерио на јеврејску заједницу у Шангхају од 1845. до 1945. године: 1. И Кинези и Јевреји су осетили шта значи бити прогнан са своје земље; егзистенцијално угрожени, суочени са борбом за опстанак, улажу све своје снаге у ревиталзацију идентитета народа и државе. Кинези су Јевреје доживљавали као „браћу у невољи“. 2. И Кинези и Јевреји баштине хиљадугодишње цивилизацијско наслеђе; поседују осећање „супериорности“ сопствене културне матрице у односу на друге. 3. Кинеска имиграција 19. века на Западу, посебно у САД, као и јеврејска заједница у свету, суочена са прогонима, убиствима, понижењима и дискриминацијом, реагује на сличан начин. Кинески интелектуалци говоре да је „јеврејска прошлост кинеско „данас“, а јеврејско „данас“ ће бити кинеско „сутра“. Канг Јоувеи ће 1909. рећи „Јевреји имају породицу али не и домовину; они су свуда изложени злостављању и тешкоћама...“ То је један од главних разлога зашто је кинеска елита, без резерве, подржала идеју Јевреја за сопственом државом.397 397 Сун Џунгшан или Сун Јатсен (1866–1925), отац кинеске нације, јасно ће довести у везу тешку историју Јевреја, модерну јеврејску трагедију и програм ционистичког покрета. У свим тим елементима извлачи линију која спаја судбину Јевреја и Кинеза. Истиче да се кинески национализам родио оног тренутка када су Кину почели да комадају странци. Кинезе, који губе своју домовину, упоредио је са Јеврејима који су без домовине, и закључује да је ционизам величанствени покрет који треба да љубе сви којима је демократија у срцу. Очигледно је да су и модерни ционизам и кинески национализам настали као реакција на, са једне стране, антисемитизам у Европи 19. и прве половине 20. века, а са друге

255

4. Јевреји су дали велики допринос културном, научном и уметничком импулсу, који су Кинезе „отворили“ за „нови свет“. Без Јевреја у Шангхају, кинеска модерност не би била иста. 5. Без Кине, судбина Јевреја у 20. веку, не би била иста. Посебно место у тој причи заузима Шангхај. Кина398 је била једина земља са којом су европске империјалне силе током 18. и у првој половини 19. века имале велики дефицит у трговини. стране, комадање Кине током 19. и прве половине 20. века, од стране западних сила и Јапана. Сун Џунгшан једна од најинтересантнијих личности модерне кинеске историје. Он 1894. године формира тајно друштво Сингџунг, прву револуционарну организацију у модерној Кини, чији задатак види у уништењу династије Ћинг и оснивању Републике Кине. Организује бројне немире и устанке у Кини. 1905. године покреће Неродне новине, где први пут помиње чувена три принципа: национализам, демократију и живот посвећен народу. Подржава антиколонијалну борбу Јапана, другује са Мијазаки Торазоом. Током 1905. године борави у Британији, Белгији, Немачкој и Француској, промовишући идеје кинеске демократске револуције. У Сингапур одлази 1906, да би 1909. био у Лондону. Из изгнанства се враћа у Шангхај 25. децембра 1911. Неколико дана касније ће га представници 17 кинесих провинција у Нанђингу изабрати за првог председника Републике Кине; свечано је проглашен за председника,1. јануара 1912. Међутим, стране империјалне силе (Британија, Русија, Немачка, Француска, Америка) подржавају Јуен Шикаија, заповедника војске и моћног чиновника у влади збачене династије Ћинг. Долази до отвореног сукоба, после којег Сун Џунгшан бежи у Јапан. Јуен Шикаи обнавља монархију, али убрзо, 1915. године, умире. Сун неколико пута долази у Шангхај. 1922. године се среће са представником СССРа Адолфом Јофеом; реорганизује Гуоминданг. На првом националном конгресу Гуоминданга 1924. године заговара своја три принципа, сарадњу са совјетском Русијом и КП Кине. Марта 1925. године умире у Беиђингу. 398 Кина је била царство са митским особинама у европској имагинацији. Тако је, генерално, представљан Далеки Исток. Од Марка Пола, Кина је пленила својом „тајанственом“ културом. Често се представљала као непознат, далеки и тајанствен свет, потпуно различит од свега што се о „другом“ знало на Западу. То је привлачило бројне путнике, авантуристе, „палило“ машту и заводило „западне“ умове. Монголско царство је спојило Кину са медитеранским путевима којима су кренуле различите комуникације Истока и Запада. Са хришћанским мисионарима, првенствено језуитима, поново је актуелизован однос кинеског царства и Европе. На основу бројних језуитских извештаја, писама, студија, усмених саопштења и књига, у Европи 17. и 18. века долази до синофилије великих размера. То је навело једног од највећих зналаца Кине у Европи, Рене Етиамбла, да говори о „покинеженој Европи“. Довољно је поменути имена: Лајбниц, Волф, Русо и Волтер, па да се развије широко постављена европска прича о Кини, која се протеже од језика, филозофије, науке, политике, уметности, културе свакодневног живота, књижевности, до образовања За ове ауторе, Кину су водили филозофи-цареви, који су уз помоћ елитних, учених Кинеза, високих моралних и интелектуалних принципа, организовали државу. Поштовање закона, толеранција идеја и политика Кине, Европи су предсављени као недостижни узор. Занимљиво је да се у другој половини 18. века, како слаби кинеско царство, однос према Кини радикално мења. Од идеја прогреса и модерности, наступа период када тзв.

256

Излаз из те, по њих, крајње неповољне ситуације, Запад, предвођен Великом Британијом, видео је у трговини опијумом. Од 1820. године, главни дилер, и господар трговине Истоком, мултинационална Источноиндијска компанија, са великим искуством у империјалним пословима, чини све неопходне кораке да Кину коначно претвори у колонију Запада. Намера је да се Кина и њено тржиште отворе за западне трговце, и да Кина дозволи слободну експлоатацију својих природних ресурса. Опијумски ратови399 синофоби, све више доминирају европским духовним прoстором. Најбољи пример је Ј.Г. Хердер и његова књига Ideas for the Philosophy of History of Humanity (1787), па Адам Смит и Маркс, који су писали крајње критички и неповољно о Кини. Наравно, један од најутицајнијих филозофа свог времена, Хегел, ће у својим Предавањима о светској филозофији (1840), изрећи речи које ће креирати један од највећих и судбоносних стереотипа о Кинезима и Индијцима; он ће и за Кину и Индију рећи да су „изван светске историје“. А када се у главама водећих умова Запада уврежила мисао да су две најбогатије и најзанимљивије цивилизације Истока, ван историјског процеса, без еволуције и прогреса, описујући их као инертне, пасивне и неспособне да се прилагоде „модерности“ Запада, донета је „коначна пресуда“. Ово ће се трагично одразити на судбину и Индије и Кине у 20. веку. Креатори империјалног комадања Истока (у овом случају, Кине), нису се обазирали на неутемељеност својих ставова, дубоко непознавање источних цивилизација, већ су брже-боље покренули процес, чије се последице, чак и данас, тешко могу сагледати. Иако су улоге у 21. веку, мало другачије подељене, и даље опстају бесмислени и „опасни“ стереотипи, који замагљују поље јасног гледања на суштину ставри. 399 Занимљиво је да се од уласка опијума у Кину, 1820. године, до 1835., зависност од опијума у Кини повећала скоро 400%. Иако бројевима никада није веровати у потпуности, негде је уписан податак да је 1830. године већ било 12 милиона Кинеза који су били овисници о опијуму. Династија Ђинг схвата озбиљност ситуације и опасност који опијум има за царство, доноси одлуку су да се томе супротстави. Управо ће та одлука довести до два Опијумска рата, који ће бити увод у радикалне и битне промене тока како кинеске, тако и светске историје. Први Опијумски рат је вођен између Британије и Кине од 1839 до 1842. године, а други између Кине са једне, и Британије и Француске са друге стране, и трајао је од 1856– 1860. године. У оба рата Кина је била губитник који је неправедним и понижавајућим „мировним“ споразумима била приморана да учини катастрофалне уступке, који су угрозили њену самосталност, територијални интегритет и културни идентитет. Тако је споразумом из 1842. године у Нанђингу, и 1860. године у Беиђингу, Кина морала да отвори све значајне луке за трговину са Западом, међу којима су најважније биле: Кантон, Сјамен, Нингбо и Шангхај; да дозволи слободну и легалну трговину опијумом, и да прихвати окупацију Шангхаја, да допусти странцима контролу трговином која се обављала Дугом реком (Јангцејанг); да дозволи Британцима да на сто година олупирају Хонг Конг; да странцима гарантује, по принципу екстериторијалности, да неће бити процесуирани пред кинеским судовима; да плати осам милиона таела ратну одштету Британији и Француској, и да плати сав уништени опијум. Током овог периода, и то није мање важно, на тлу Кине вођен је и један од најкрвавијих грађанских ратова у светској историји, познат као устанак Таипинга (1850–1864), у којем је, по слободној процени историчара, погинуло око 56 милиона Кинеза. Уобичајене процене о броју погинулих у устанку Таипинга се крећу од 20 до 30 милиона мртвих. Међутим, ове процене су засноване на селективно побројаним жртвама, и недовољно по-

257

су не само означили почетак колонијалне зависности Кине и декомпонавање царства династије Ћинг, већ су покренули читав низ процеса, који ће у 19. и 20. веку, из темеља променити свет.

Породица Сасон и сефардски Јевреји Модернизација, узрокована индустријском револуцијом, учинила је да се сваки сегмент живота измени. Зачела се идеја да ће будућност бити радикално другачија од свега што је до тада било. Дух „новог доба“ носио је нове идеје, које су прогресивно мењале животни стандард, породичну структуру, услове рада, вештине, знања, однос са природом и перцепцију људске егзистенције. Колонизацијом тзв. „новог света“, за Велику Британију и друге западне силе, добијена је не само јефтина радна снага, него и велике резерве природних ресурса и сировина, који су били нужни за њихов развој и настанак „модерног друштва“.400 Сефардски Јевреји су већином били одани британској круни. У складу са интересима Велике Британије, они су прилагођавали своје активности. Породица Сасон, коју су многи називали „Ротшилди Истока“401, живела је у Багдаду вековима. Када су Британци 1917. године ушли у Багдад, скоро 40% становништва су били Јевреји. Породица Сасон је припадала веома религиозној струји сефардских Јевреја. За Багдад се везује и веома јако језгро ционистичког покрета402 који је 1920. године основао Арон Сасон, чији је надимак био Ha-Moreh узданим подацима о броју становника 17 кинеских провинција, у којима је беснео рат. Веродостојни број жртава се, вероватно, никада неће установити. Остаје да свако, према својој интерпретацији историјских догађаја током 19. века у Кини, исприча „своју причу“. 400 По истом принципу и сценарију, одигравала се и „кинеска прича“. “Глобална економија“ је средином 19. века, као а и данас, била полицентрична, са Азијом, Европом и Америком, као главним континенталним центрима економске моћи. Крајем 18. века, Кина и Европа су, у економском смислу, биле на истом нивоу. Међутим, десило се нешто што ће Кину за неко време „икључити“ из породице економски развијених земаља, и што ће је учинити лаким „пленом“ бројних сила. То „нешто“ је особени „цивилизацијски пулс“, који је она следила без намере да се прилагоди новонасталим трендовима. Парадоксално, то је била њена велика слабост, али је то, истовремено, била и њена велика снага. 401 Занимљиво је да ће се Едвард Сасон, који је иначе био рођен у Бомбају 1856., оженити ћерком Густава де Ротшилда. По женидби се настанио у Лондону. 402 Формалним оснивачем ционистичког покрета сматра се Теодор Херцл, који ће у Базелу 1897. организовати Први ционистички конгрес, који је окупио различите активисте чији је циљ било стварање једне међународне повеље, која би Јеврејима осигурала домовину. Након Херцлове смрти 1904, вођство покрета прешло је у руке Хаима Вајцмана. Он је као досељеник живео у Великој Британији, имао је значајног удела у добијању Балфурове декларације, изјаве из 1917. која је обећавала британску подршку јеврејској

258

(учитељ). У својој кући окупљао је групу младих посвећеника, који су читали новине и часописе на хебрејском. Уз британску дозволу је 1921. године основана мала ционистичка организација, која је у полуилегалном статусу деловала до 1929. године. Међутим, већина багдадских Јевреја није припадала ционистичком покрету. Давид Сасон, рођен 1793. године, напушта Багдад 1825., и одлази у Бомбај. Он 1832. године у Бомбају оснива компанију која је трговала са: памуком, теписима, чајем, опијумом и свилом. У Бомбају умире 1864. године. За собом је оставио бројно потомство. Из два брака, имао је седам синова и пет кћери. Синови су му развили трговинску мрежу која се протезала између Шангхаја, Хонг Конга и Лондона. Давидов старији брат Абдулах је надзирао послове у Бомбају.

Пре Опијумских ратова, Давид је имао добре трговачке везе са Гуандунгом. По окончању првог Опијумског рата (1839–1942), уговором из Нанђинга, Британија добија бројне привилегије у Кини, а Давид Сасон доноси одлуку да свој посао разграна у Кини. Са доласком британског конзула у Шангхај 1843. године, стижу и три представника Сасонове компаније, то су били: Абрахам, Моше и Рубен. Давид Сасон шаље сина, Елијас Давид Сасона, у Шангхај 1844. године, као званичног представника компаније “Давид Сасон и Компанија“. Непосредно потом, он отвара званична представништва у Гуандунгу и Хонг Конгу. Као веома успешан домовини у Палестини. Република Кина је у Лиги Народа, 1922. године, гласала за то да Палестина буде домовина Јевреја.

259

послован човек, он ће 1864. године основати сопствену компанију, под именом „Е.Д. Сасон и Компанија“.403 Немирне године у Кини обележиће и окупација Шангхаја од стране побуњеника Таипинг револуције и представника кинеских тријада, који су себе називали Друштвом малих мачева. Они су се клонили страних зона у Шангхају. Велики број кинеских избеглица из околних села долази у Шангхај, тражећи сигурност и могућност да некако преживе. 1854. године се први пут састаје Шангхајско градско веће, чији је задатак био да организује живот у Шангхају. Јапан, имитирајући западне силе, шаље своје представнике у Шангхај. У овом граду делује и група младих кинеских интелектуалаца, која заговара стварање „нове Кине“. Породица Сасон је обучавала велики број младих Јевреја у Бомбају, и сви који су се добро показали, добили су прилику да раде у Кини. Предност су давали члановима уже и шире породице. Сефарди су дошли у Шанхај у време када је он био нерзвијени градић, тако да су по веома повољној цени куповали земљу и некретнине. Они, предвођени породицом Сасон, постају први банкари у Шангхаију и стварају веома широку трговачку мрежу. У једном тренутку поседовали су око 1900 некретнина у свом власништву. По окончању Опијумских ратова, британска и америчка влада праве „тајни“ споразум, да од Шангхаја направе велику, модерну луку. Опијумски ратови су били повод за први англо-амерички војни савез на Далеком истоку. После Опијумских ратова, град се, практично, дели на три дела: међународни округ, француску концесиону зону и кинески део града. Иако је кинеско становништво било најбројније, оно је било смештено само на једној трећини градског подручја. У међународним зонама, по принципу екстериторијалности, нису владали кинески закони. Кинези су само уз посебне дозволе, могли улазити у њих. Практично, Шангхај постаје „слободна лука“ где европске силе оперишу као аутономне владе. Касније ће се њима придружити и Јапан. Прва јеврејска заједница у Шангхају је била у тесној вези са породицом Сасон. Давид Сасон, 1862. године, постаје први званично изабрани представник Јевреја у Шангхају. 1887. године јеврејска заједница постаје и официјелно призната. Ели Кадури, оснива 1903. године у Шангхају ционистичку организацију. Годину дана касније, 1904., почиње да излази најстарији ционистички часопис The Israel’s Messenger, који покреће Н.Е.Б. 403 Јануара 1940, на страни 61, American Mercury пише да су „Давидови синови веома паметни, посебно Елиас, први Сасон који је отишао изван Кинеског мора. Дошао је раних 1844., у јеку Опијумског рата, који је британској трговини дао права да слободно тргује у Кини опијумом из Индије и Блиског Истока. Продавао је опијум за 400 000 000 купаца. Елиас је био невероватно успешан...“

260

Езра. Он ће све до 1941. године, бити гласило сефардских Јевреја у Шангхају. Публиковаће локалне, националне и интернационалне вести; текстове везане за: светску поитичку ситуацију, ционизам, јудаизам, локални бизнис, односе са другим јеврејским организацијама и друштвима у Багдаду, Индији и свету, огласе, итд. Иако ће крајем 19. века (1887) у Шангхају бити саграђен „први храм“, тек се 1920. године, гради најимпресивнија синагога, коју је у част своје жене Охел Рахел подигао Јакоб Елиас Сасон. Редовна служба у синагогама, полако постаје саставни део културног живота Шангхаја. У међуврмену, велики број помоћника и радника у Сасоновој компанији се осамостаљује и оснива сопствене компаније. Најпознатији међу њима био је Силас Хардун, рођен 1846. године. Када је имао пет година, са оцем, који је радио за Давида Сасона, одлази у Бомбај. У својству службеника Сасонове компаније, Силас Хардун 1873. године долази у Шангхај. Имао је дар за трговину, и веома брзо је стекао велико богатство. Трговао је опијумом и некретнинама. Кажу да је био Сасонов човек од поверења за куповину скупоцених имања у Шангхају. Кинези су о њему оставили низ веома занимљивих записа. Причало се да је учио кинески, да се оженио сиромашном Кинескињом Луо Ђијалинг, из провинције Фуђијен, за коју се говорило да је била позната проститука. Венчање је уприличено уз будистичке и јеврејске обичаје. Кружиле су приче и да су усвојили и одгајили око двадесетак, што европске, што азијске деце. Остао је упамћен и по томе што је пре и после револуције 1911. Штитио и помагао кинеске револуционаре, скривајући их по својим кућама. Колико је удела имао у самој револуцији, није до краја разјашњено. Али по свему судећи, његова улога није била безначајна. Говорили су да је по оснивању Републике Кине 1911. године, почео да опонаша дворски живот царева, упосливши бројне евнухе и конкубине. Био је један од најбогатијих и најутицајнијих људи у Шаннгхају. Активно је деловао у свим шангхајским заједницама. Био је члан Интернационалног савета Међународне зоне, коју су контролисали Британци, као и члан Савета у Француској концесионој зони. Силас Хардун 1927. године, гради синагогу и даје јој име Бет Ахарон, у знак сећања на свог оца. Баш у то време, из Индије и Ирака, стиже још неколико сефардских породица, који покрећу сопствени бизнис. Силас Хардун умире 1931. године у Шангхају. Треба поменути и сефардску породицу Кадури, која је такође била једна од најбогатијих и најутицајнијих у Шангхају. Поред компанија, сефардски Јевреји поседују и ланце хотела, транспортне мреже, бројне радње и индустријска постројења. Занимљиво је да се међу првих 99 имена на шангхајској берзи из 1932. године, налазило 38 имена познатих сефардских Јевреја. 261

Ашкенази На прелазу векова, јеврејска заједница у Шангхају је већ имала своју добро организовану инфраструктуру, која је поред синагога подразумевала и школе, часове из јудаизма, и све друге пратеће програме из свакодневног живота. Почетком 20. века, из Русије, тачније Сибира, Манџурије и северне Кине, долазе и прве групе ашкенази Јевреја. За разлику од сефарда, они су били различитог порекла, професија и погледа на живот. Ашкенази су се углавном споразумевали на руском. Навикли на тежак живот, без домовине и иметка, припадали су сиромашним слојевима јеврејске заједнице. Ашкенази отварају мале дућане, кафане, барове, позоришта, покрећу бројне новине и часописе. У њихове кафане и барове свраћају страни војници стационирани у Шангхају. Пошто се нису могли похвалити ни великим богатством, ни политичким утицајима, они, наизглед, нису поседовали велику друштвену моћ. Међутим, њихова заједница је била знатно бројнија од сефардске, и њихове делатности су улазиле у све поре кинеског друштва. Посебно ће се после колапса царске Русије, поред великог броја Руса, противника бољшевичког режима, у Шангхај доселити и већа група ашкенази Јевреја. После револуције у Русији, 1917. године, више од 10000 руских Јевреја бежи у Харбин. За неколико година, са појачаним присуством Јапанаца, они се селе пут Тијенђина и Шангхаја. Међу њима је било пуно вансеријских музичара, правника, доктора, економиста, научника, архитеката, глумаца, војника. Младићи руских Јевреја, 1923. године формирају Пету јеврејску скаутску групау, коју под своју команду преузима чувени Ноел С.Јакобс404. Када су се 1932. године састали бивши чланови ове скаутске групе и чланови огранка ционистичког покрета Бетар, доносе одлуку да се формира јеврејска чета, и укључи у Шангхајски добровољачки корпус405. За њеног команданта је постављен Ноел С.Јакобс (1898–1977) је рођен на југу Енглеске. Одрастао је у Индији и Хонг Конгу. Служио је у хонгконшким одбрамбеним снагама током Првог светског рата. 1920. године долази у Шангхај да ради за британско-америчку компанију. Упознаје руску Јеврејку Дору Богомолску, лудо се заљубљује и прелази у јудаизам. Веома брзо се интегрисао у јеврејску заједницу. Он ће се после рата, 1949. године вратити у Енглеску. Пензионисан је 1956. године. 405 Шангхајски добровољачки корпус је формиран 1853. године, као међународна војна организација европских земаља, укључујући и представнике Русије, Јапана и Америке, са циљем да штите интересе и сигурност особља компанија које су пословале у Шангхају. У немирним временима грађанских ратова, сукоба широм Кине током 19. и прве половине 20. века, 2300 војника, уз лаку коњицу, артиљерију и против-ваздушну одбрану, чувало је безбедност странаца у Шангхају. У њиховим редовима било је и неколико Португалаца и Кинеза. Најактивнији су били током кинеско-јапанског рата 1937. године. Шангхајски добровољачки корпус су јануара 1942. године расформирале јапанске окупационе снаге. 404

262

Јакобс, а за капелана је изабран духовни лидер сефардских Јевреја, Реверенд Мендел Браун, који је 1930. године дошао у Шангхај као главни наставник у Шангхајској јеврејској школи. Ово је била једина легална јеврејска војна формација на свету. Поседовала је своја обележја и заставу, која ће по оснивању државе Израел, постати државна застава Израела. Јединица је имала више од 60 војника. Већину су чинили Руси, али је било и неколико Пољака, Румуна и Енглеза. Ова јединица ће касније одиграти веома важну улогу у прихватању јеврејских избеглица из Европе, али и у борбам за оснивање Израела. После јапанске окупације Манџурије, 1932. године, ашкенази у већем броју долазе у Шангхај. Пре и после овога, десио се низ значајних догађаја, кој ће променити културни живот Шангхаија. Лиу Хаису, 1912. године, са пријатељима оснива Школу лепих умет– ности. По први пут се у сликарским радионицама појављују женски модели. Руски Јевреји у француској концесионој зони, 1912. године, оснивају Јеврејски рекреативни клуб. У њему ће се пропагирати ционистичке, патриотске идеје. Чен Дусију, 1915. године покреће месечник Нова младост, часопис у чијим текстовима се заговара: демократија, наука, нова књижевност, нова култура. У Шангхају се 1. јула 1921. године оснива КП Кине. Чен Дусију је изабран за првог секретара партије. Ли Ђинхуи ће 1927. године основати Кинески институт за песму и плес, и тако покренути читав спектар активности из домена популарне културе. Започиње и ширење идеја које не пријају богатим индустријалцима и власницима страних компанија. Најмање што су желели јесте да виде организоване радничке синдикате, како низом штрајкова захтевају већа радничка права и тако угрожавају њихово пословање и профит. Међу паролама су биле и оне којима се тражило укидање стране управе у Шанг263

хају. Стране компаније, водећи људи Гуоминданга и вођа кинеских тријада, за штрајкове и немире у Шангхају су оптужили комунисте. Постигнут је прећутни договор да се у Шангхају елиминише њихова активност. Тако ће 1927. године, Чанг Каишек, испред националне кинеске владе, и кум кинеских тријада406, организовати покољ комуниста и њихових симпатизера. Стране трупе предвођене Британцима (сачињене од војника из: Русије, Америке, Јапана, Шпаније и Португала), такође активно учествују у сузбијању побуне радничких синдиката407. Повела се немилосрдна борба против комуниста у Шангхају, хапсе се и убијају све њихове вође. Џоу Енлаи једва успева да побегне. Гуоминданг и водеће личности међународних концесионих зона, заједничким снагама делују и против утицаја агената Коминтерне и Шангхају. У том духу, 7. новембра 1927. године, белогардејци нападају совјетски конзулат и убијају конзула.408 Биће то почетак једног изузетно немирног раздобља у Шангхају. Спорадични сукоби комуниста и представника радничких синдиката, са једне, и националне владе и кинеских мафијашких организација, са друге стране, постаће уобичајени и свакодневни догађаји. Када Јапан 1931. године, окупира Манџурију, у Шангхај стиже 4500 Јевреја, од којих је само мали број емигрирао, док је већина остала све до краја Другог светског рата. Јапанска морнарица 28. јануара 1932. године, предвођена адмиралом Номуром, први пут бомбардује Шангхај, уз изговор да жели да угуши протест студената против јапанске агресије у Манџурији. Постепено, овај град постаје место „великих геостратешких игара“, „великог ризика“ али и „великог профита“. У првој половини 20. века Шангхај је центар за међународну трговину, индустријску производњу и обавештајни рад. По попису из 1932. године, у Шангхају живи 3 133 782 становника, од чега је било око 70000 странаца. Странце су већином чинили: Јапанци, Британци, Руси, Французи и Американци; али је било и: Италијана, Шпанаца, Немаца, Португалаца, Мађара, Румуна, Срба, Холанђана, Швеђана, Данаца, Индуса. Ашкенази Јевреји, заједно са руским избеглицама, 1930. године отварају две руске школе и издају неколико новина на руском језику. Граде у француској концесионој зони и православну руску цркву.409 Руски Главна улога у овом покољу додељена је најпознатијем куму кинеских тријада Ду Јуешенгу, који је био вођа Реда блиставог жада. Касније ће, као награду за учињено, добити место шефа Бироа за сузбијање трговине опијумом. Он је то искористио да приграби сав монопол на трговину опијумом у овом делу Кине. 407 Sam Ginsbourg, My First Sixty Years in China, New World Press, Beijing, 1982, стр 48 408 Исто, стр 63 409 У њој ће служити и чувени Јован Шангхајски. 406

264

Јевреји, музичари, свирају по ноћним клубовима и кабареима. Отварају се балетске школе, уметничке радионице, велики број ресторана. Многе значајне личности из кинеске и светске политике, трговине, уметности, спорта и културног живота, у једном тренутку биће део живота Шангхаја. Довољно је поменути имена: Чен Дусијуа (филозоф, политички активиста), Лу Сина (књижевник), Ху Шиа (филозоф, писац, реформатор), Меи Ланфанга (првак Беиђиншке опере), Ли Ђунминга (просветитељ, музичар, оснивач популарне културе), Лиу Фенгмијена (сликар), Тијен Хана (драмски писац), Ли Мингхуија (први кинески популарни певач), Алберта Анштајна (1921), Бертранда Расела (1920–1921), Џона Дјуија (1919–1921), Чарлија Чаплина (1936), Рихарда Зоргеа (1930–1933, обавештајац Коминтерне), Макса Бера (боксер), Сузане Ленглен (тенисерка), Макса Клаузена (обавештајац Коминтерне), Агнесе Смедли (америчка новинарка), Хоцуми Озакија (јапански новинар), Хелене Мајер (позната стонотенисерка), Мише Елмана (виолиниста), итд. Од 1930. године, у Шангхају се организују бројна спортска такмичења: крикет, рагби, фудбал, тенис, стони-тенис, рукомет, одбојка, бокс, коњске трке, трке паса, итд.410 У Шангхају је од 1930. године оперисала и највећа криминална организација на свету, коју је предводио, већ поменути, кум тријада Ду-„Велико уво“. Он је после бројних прљавих послова које је обављао за кинеску владу, постао и њен главни савезник у борби против јапанске окупације.

Јевреји из Европе у Шангхају Доласком Хитлера на власт у Немачкој, и јачањем нацистичке идеолошке матрице, већ пословична антисемитска осећања, прерастају у програм за „коначно решење јеврејског питања“. У складу са тако осмишљеном политиком, појачава се досељавање Јевреја у Палестину. Арапи изазивају нереде у Јерусалиму и Јафи. Арапско незадовољство кулминира у побуни 1936. Британци побуну гуше тек три године касније411. Британска влада шаље Пилову комисију (под вођством лорда Роберта Пила) која препору410 „У друштвном животу вароши, велику улогу играју спортски клубови. Често бивају међународне трке. Оне су интересантне и раскошне. Богатих спортиста има врло много. Трке су један од највећих празника. За њих се облаче најбоља одела, банке и остале канцеларије не раде, по три дана, а о резултатима се дуго говори по салонима, као о неком врло важном спортском догађају.“ Видети у: Милутин Велимировић, Кроз Кину, Београд, 1937, стр 165 411 Вођа побуне, јерусалимски муфтија хаџи Амин ел Хусеини, бежи у Берлин. За време Другог светског рата, он основа злогласну Ханџар дивизију.

265

чује поделу земље на две државе — јеврејску и арапску, и неутрално свето подручје којим би управљала Британија. У Немачкој 15. септембра 1935. године ступа на снагу Нирбершки закон. У периоду од 1933. до марта 1938. године, када је Немачка припојила Аустрију, 130000 Јевреја је напустило Немачку. Улазак Хитлера у Аустрију, учинио је да нових 190000 Јевреја постану потенцијалне избеглице. Јуна 1938. године, председник САД, Т. Рузвелт, сазива конференцију у Авијану, са циљем да се реши питање Јевреја. Јевреји покушавају да се домогну западних земаља, одлазећи код пријатеља, рођака... Аустралија пристаје да прими 15000 избеглица, али је у наредне три године дозволила улазак за само 7000 Јевреја. Ни једна земља на свету није била спремна да прихвати јеврејске избеглице. Јапан 1937. године још агресивније наставља свој злочиначки поход на Кину. У борби за Шангхај, која је трајала скоро три месеца, Јапанци окупирају Шангхај, избегавајући да угрозе раније успостављене међународне зоне. Прву јеврејску групу из Европе, која је стигла у Шангхај 1933. године, чинило је 12 породица из Немачке412. Они су били веома привржени немачкој култури и себе су, по сведочењу других Јевреја из Шангхаија, прво гледали као Немце, па тек онда као Јевреје. Чак су неки међу њима имали и јако изражене антисемитске ставове. Сама јеврејска заједница је, очигледно, била подељена. Осећала се блага нетрпељивост између пољских и немачких Јевреја. Иако су сефарди и ашкенази срађивали на бројним пољима у Шангхају, и међу њима је постојала јасна разлика. Ако из ових расутих коцкица дешавања у Шангхају саставимо мозаик, видећемо да прва већа група јеврејских избеглица из Европе, која Занимљиво је да су водећи нацистички лидери у Немачкој већ 1936. године, разрађивали план упућивања већег броја Јевреја из Немачке у Кину. Шангхај је помињан као једно од погодних места за „решење јеврејског питања“. За ту идеју се посебно залагао Херберт Хаген, шеф обавештајног огранка СС трупа. Избором Рибентропа за министра спољних полова Немачке, почиње Немачка пројапанска политика. Он тесно сарађује са немачким војним аташеом у Берлину Ошимом Хирошијем. После Хитлеровог признања фашистичке творевине Манџуко, фебруара 1938. године, иако Немачка отворено показује да одустаје од својих прокинеских веза (не треба заборавити да су најближи саветници Чанг Каишека били из Немачке), све до средине 1941. године Немачка одржава везе за Чанг Каишеком. Гестапо је имао разрађен план да већи део Јевреја из Немачке пребаци у Кину. Јула 1939. године немачки трговачки бродови су били спремни да почну са пребацивањем путника „у једном правцу“, „путника без виза“. Тако се у листу The China Press од 28. јуна 1939. године, на страни два, појављује текст који каже да је у Шангхајску луку стигао брод са 339 путника, мада полицијски извори говоре да је искрцано 459 путника. Немачка је, на инсистирање Јапана, октобра 1941. године зауставила реализацију плана пресељења Јевреја у Кину. То је имало трагичне последице за велики број Јевреја. 412

266

1938. године долази у „Њујорк Истока“, „Париз Истока“, заправо долази у град који је већ живео своју трагичну причу. Кинези су их дочакали без испољавања било каквих антисемитских осећања, као људе који су, као и они, били у великој невољи. Услови за живот нису били задовољавајући. Међутим, добро организовани Јевреји Шангхаја, помажу им да се сместе и некако започну своје шангхаијске дане. То је било време када и сефарди и ашкенази организују велики број хуманитарних и добротворних акција, како би помогли својим сународницима у невољи. У периоду од 1938–1941. године, око 18000 Јевреја из Немачке, Аустрије, Пољске, Чешке, Мађарске и неколико других земаља, бежећи од сигурне смрти, свој дом је нашло у Шангхају. У ствари, Шангхај је био једино место у свету које је без икаквих условљавања прихватао јеврејске избеглице. То је био град који нико није могао да „контролише“, град растрзан између трагедије ратова и интереса великих сила, град који је живео на свој особен начин. Административна структура Шангхаја је била веома комплексна. Стране концесионе зоне су функционисале по својим екстериторијалним привилегијама и законима, њима је„управљао“ Шангхајски самоуправни савет, који је од 1938. године имао 14 чланова: 5 Кинеза, 5 Британаца, 2 Јапанца и 2 Американца. Француска зона је била независнија у доношењу одлука, док је кинески део града имао своје законе. Отуда је било немогуће успоставити било коју врсту јединствене „пасошке контроле“ уласка у град. Упркос томе, конзулати Републике Кине су издавали визе413, и једино се са њима могло укрцати на бродове који су пловили пут Кине. Од упада Јапанаца у Шангхај, они су полако преузимали „контролу“ над појединим административним секторима. Формирани јеврејски Комитет за прихват и помоћ јеврејским избеглицма из Европе у Шангхају, који је оформљен децембра 1938. године, указивао је на велике опасности од неограниченог прилива избеглица. Међутим, реалне околности у Немачкој су биле такве, да су Јевреји по сваку цену настојали да се докопају једине детинације која им је гарантовала живот. Јапанци су решили да све избеглице прихвате и упуте у кинески део града, који је био под њиховом контролом. Са друге стране, Јапанци су имали дојаве да са Јеврејима стижу и агенти комуниста и њихових савезника, тако да су почели да разматрају могућност ригорозније пасошке контроле на доковима Шангхаја. У кинеским новинама, које су Јапанци контролисали, појавили су се први анЛегендарна су имена кинеског конзула Хе Фенгшана и јапанског конзула Ћиуне Сугихаре, који су издавањем виза, у периоду од 1938. до 1940. године, спсили животе хиљаде Јевреја. 413

267

тисемитски текстови, као и натписи да Јевреји финасирају опозицију у Јапану. Кренули су и фељтони који су писали о огромном богатству шангхајских Јевреја и да ће, ако им се то допусти, они за следећих двадесетак година контролисати целу Кину. Истовремено су крајем 1938. године послате инструкције јапанском амбасадору у Берлину, да замоли Немачку да заустави слање Јевреја у Шангхај. Уласком Италије у рат, италијански бродови више нису превозили Јевреје до Кине. Тако да се до јуна 1941. године из Европе на Исток могло побећи само преко СССРа. На основу кинеских извора, до 1945. године, у Шангају ће живети између 40000–50000 Јевреја. Тешки услови живота и немилосрдна природа су учинили да 1939. године од зиме у Шангхају страда 2000 деце.414 Због великог броја што кинеских, што јеврејских избеглица, Градска влада Шангхаја је од 1939. године увела рестриктивнију политику за емигранте. Уласком Јапана у рат 1941. године, Јевреји су изгубили већи део имовине у Хонг Конгу и Шангхају. Али упркос томе, шангхајска јеврејска заједница оснива своја удружења, школе, болнице, клубове, трговачке коморе, политичка друштва. Немачка врши притисак на Јапан, да „реши јеврејско питање“. Јапан одбија да радикално поступи, убеђен да Јевреји доминирају светском политиком и глобалним финансијама, надајући се да ће тако утицајни Јевреји, касније помоћи Јапану да изгради своју империју на Истоку и да изглади односе са САД. Са друге стране, Јапан није заборавио помоћ коју су им Јевреји пружили у руско-јапанском рату. Јапан помно прати делатности јеврејске заједнице у Шангхају, анализира активности и кретање њихових лидера, и тражи начин да их придобије за „своју ствар“. Преко Русије, хиљаде пољских Јевреја је стигло до Јапана. Међу њима је било и неколико стотина професора и студената чувене Мир јешиве, јеврејске верске школе. Јапанци их одмах пребацују у „шангхајско гето“. Због изузетно тешких услова живота и променљиве временске климе, у периоду од 1942. до 1945. године неколико стотина јеврејске деце и старијих особа, умире од разних болести. Бивши амбасадор Кине у Немачкој и Аустрији, Ванг Шу, овако описује своје шангхајске дане: Одрастао сам међу овим вансеријским музичарима, уметницима, режисерима, професорима, докторима, архитектима, који су дали немерљив допринос и заслужни су за обогаћивање културног живота Шангхаја. Они су истовремено образовали велику групу кинеских професионалаца који ће касније постати водеће личности у културном, друштвеном и политичком животу Кине. 414

Sam Ginsbourg, My First Sixty Years in China, New World Press, Beijing, 1982, стр

118

268

Поменућемо само нека од имена која су трајно обележила културни живот Шангхаја415: Алфред витенберг (1880–1952) је био ученик познатог мађарског виолинисте Јозефа Јоакима. Почетком 20. века у Берлину оснива чувени трио, заједно са познатим холандским челистом Антоном Хекингом и једним од највећих ауторитета и интерпретатора Бетовенових клавирских соната свог времена, Артур Шнабелом. Витенберг бежи из Берлина, и у Шангхај стиже 25. фебруара 1939. године. Почиње да држи часове клавира и виолине. Пленио је својим музичким даром и великим талентом. Читаве партитуре је носио у својој глави, тако да је све композиције изводио без нота. Међу његовим ученицима су били кинески виолинисти Тан Шучен и Јанг Бингсун. Умро је у Шангхају 1952. Фридрих Шифт, сликар, аустријски Јеврејин из Беча. Ученик неколико чувених сликара оног времена. У Шангхај долази 1930. године. Предавао је сликарство у Шангхајском уметничком клубу и Клубу познатих и популарних. У Шангхају је имао неколико изложби; у Беиђингу је 1934. године, приредио самосталну изложбу. Своје радове је објављивао у бројним шангхајским новинама и часописима, као и у Беиђингу и Тијенђину. Шангхајска издавачка кућа Кели и Волш (Kelly and Walsh, Ltd.) издаје његове сликарске албуме, међу којима је био и комплет разгледница под називом „Живот Кинеза“. По окончању Другог светског рата, 1947. године, напушта Кину. Умро је 1967. Давид Лудвиг Блох, немачки сликар. Остао је упамћен по томе што је сликао у три боје: бела, зелена и црна. Непосредно по рођењу је изгубио оба родитеља; несрећним случајем је оглувео. Стицајем околности обрео се у једној уметничкој академији и почео да учи сликарство. Чудом је успео да избегне концентрациони логор и доспео је у Шангхај. Сликао је уља, аквареле, графике, итд. Оженио се Кинескињом, са којом је имао шесторо деце. По одласку у Америку, имао је изложбе широм света. Поново је посетио Шангхај 1996. године. Умро је септембра 2002. године у Њујорку. Јакоб и Луиз Флек, брачни пар, сниматељи и филмски радници. У Кини су режирали преко сто филмова. 1938. године су успели некако да побегну из концентрационог логора, и домогну се Шангхаја. Режирали су кинески филм „Деца света“, који је током 1941. године приказиван широм Кине. Артур Готлејн, долази у Шангхај 1941. године, оснива луткарско позориште 415

Видети у: Xu Buzeng, Xunfang Youtai ren, Shanghai shehui kexue yuan chuban she,

2007

269

Рудолф Сомјен, аустријски Јеврејин, архитекта, пројектује шангхајску синагогу и бројне друге зграде у Шангхају. Ханс Георг Адолф Хамбургер, је професор грађевине. У Шангхај долази 1935. године. У бројним кинеским школама држи предавања из струке и немачког језика. После ослобођења Кине, ради у шангхајском градском грађевинском бироу. Ханс Шипе, новинар, писац. У Шангхај долази 1925. године. Са марксистима у Шангхаију оснива Међународну марксистичко-лењинистичку групу. У Анхуију 1939. године, присуствује скуповима на којима говори Џу Енлаи; а 1941. године придружује се кинеској Четвртој армији. Касније прелази у Осму манџурску армију. Живот је изгубио током једне од бројних јапанских офанзива. Данас су у провинцијама Шандунг и Ђијангсу, у знак сећања на овог храброг човека, подигнута спомен обележја. Јакоб Розенфелд, аустријски Јеврејин, доктор. Он се 1941. године придружио штабу Четврте кинеске армије. Као доктор служио је и у Осмој кинеској армији. Постао је почесни члан КП Кине. По оснивању НР Кине враћа се у Аустрију. Приликом посете млађем брату у Израелу, ненадано умире. У провинцији Шандунг, месту где је провео највише времена,1992. године, подигнут му је споменик. Фани Жизела Халперн, аустријска Јеврејка, доктор, психијатар. Током боравка у Кини била је активна и као доктор и као наставник. 1951. године одлази у Канаду. Ервин Рифлер, аустријски Јеврејин, синолог и компаративни лингвиста. Дипломирао на бечком универзитету. Он 1932. године на Шангхајском Ђијаотонг Универзитету ради као професор немачког, да би касније на Шангхајском медицинском факултету и Фармацеутском факултету Џунгфа, предавао немачки и латински. 1950. године је са кинеским стручњацима, који су боравили у Немачкој, приредио енцикопедијски немачко-кинески речник. По завршетку Другог светског рата, одлази у САД. Ариго Фоа, (1900–1981). Рођен у јеврејској породици у Италији. Дипломирао на миланском конзерваторију и добија прву награду за виолину 1918. године. На позив маестра Марио Пачи (Mario Paci) придружује се Шангајском симфонијском оркестру (основан 1879. године). Њих двојица су развили широк репертоар симфонијске музике у Шангхају. Сваке недеље су изводили музику: Баха, Хендла, Стравинског, Штрауса, Мусогорског, де Фаље. Бројни изврсни музичари су свирали у овом оркестру. Ариго Фоа је био и један од првих професора на Националном конзерваторијуму за музику у Шангхају (данас Шангхајски музички конзерваторијум), који је основан 1927, и који је био први ове врсте у Кини. Убрзо постаје шеф одсека за виолину. Однеговао је бројне кинеске виолинисте. У Шангхају је подучавао пуних 25 година. 1952. године одлази у Хонг Конг, на 270

место управника кинеско-британског оркестра (данас Хонгконгшки филхармонијски оркестар). На Хонгконгшкој музичкој академији, постаје шеф одсека за виолину. У Италији је 1969. године одликован за свој рад. Аром Авшаломов, (1894–1956), руски Јеврејин, композитор. Током детињства живео је у кинеском окружењу, пуном кинеских ресторана и живописних позоришних представа. Стари кинески слуга, који се бринуо о њему, обожавао је кинеску оперу, и често га је водио да присуствује концертима Беиђиншке опере. После студија музичке теорије и композиције у Цириху, 1918. долази у Кину, са циљем да реформише кинеску националну музичку драму. Живи и ради у Беиђингу, Тијенђину и Ћингдаоу. Компонује прву оперу Гуангјин, која се изводи у Беиђингу 1925, а 1926. и у Портланду и Орегону. У Шангхај долази 1932. године, постаје близак са кинеским музичарима, посебно са Ние Ером, композитором Марша добровољаца. Он је створио прву оркестарску верзију ове песме, која ће постати национална химна НР Кине. Авшаломово главно дело је Велики зид, инспирисано дирљивм причом о Менг Ћијангну, из динстије Ћин. По окончању грађанског рата, одлази у Америку. волфганг Франкел (1897–1983), у Берлину студира виолину, клавир и музичку теорију. Гестапо га хапси и одводи у концентрациони логор. Некако успева да побегне и докопа се Шангхаја 1939. године. Одмах приступа Шангхајском градском оркестру (данас Шангхајски симфонијски оркестар); а на Националном конзерваторијуму за музику (данас Шангхајски музички конзерваторијум), ради као наставник музике. Његово познавање историје музике је било чудесно. Први је у Кини увео најмодерније елементе музичке теорије Арнолда Шоенберга и Ернст Курта. Пуно је утицао на Динг Шандеа, Сунг Тонга и Ћу Сисијена, који ће касније постати познати кинески композитори. Предавања је држао из своје књиге Неконвенционална музика, коју је 1930. године написао у Немачкој, коју због јеврејског порекла, није могао да објави. Шангхај: „Град порока“, „Вавилон Истока“, Париз Истока“, „Престоница џеза Истока“, „Град избеглица“, „Њујорк Истока“, „Велики Шангхај“! Раскрсница историјских путева. Од малог рибарског градића, постаје велеград, трговински центар и главни глобални комерцијални и финансијски центар света. Одликује га јако изражени мултикултурни и мултинационални карактер. Шангхај 1936. године постаје један од највећих градова света. У њему је поред модерних четврти, где се обављала светска трговинска размена, налазио и „велики свет“ коцке, опијума, проституције, криминала и забаве. Шангхај је био и дубоко подељен град: град Кинеза и странаца. Странце су представљали: Јапанци, Британци, Руси, Французи, Јевреји 271

сефардских и ашкенази заједница (Британци, Немци, Аустријанци, Руси, Пољаци, Чеси, итд.). Кинези су били подељени на бројна тајна друштва, еснафе и удружења, који су настајали на основу места рођења и природе посла којим су се њихови чланови бавили. Најмоћније је било Друштво провинције Гуандунг, па Друштво провинције Ђијангсу, итд. Шангхај у првој половини двадесетог века, није био најсрећније место за живот! Мада је Милутин Велимировић, овако описао свој први сусрет са њим: „По улицама кипи живот, на најглавнијој „Нанкинг-Роад“ врви свет као на вашару. Пролазе европљани свих нација, Кинези, Јапанци, трче рикше, јуре трамваји и аутомобили. Саобраћај већи него у Лондону! Има неколико позоришта, неколико биоскопа и безброј кинеских позоришта или забавних домова. У народном дому, великој шестоспратној згради, где се улаз плаћа врло мало, има позориште (кинеско), биоскоп, циркуске продукције, певање и свакојаке друге забаве. У истој згради су и ресторани и чајџинице.“

Литература: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12.

Shanghai Down the Centuries, Foreign Languages Press, Beijing, 2006 Xiong Yuezhi, Ma Xueqiang, Yan Kejia (ed), Shanghai de waiguo ren 1842– 1949, hanhai guji chuban she, 2003 Xu Buzeng, Xunfang Youtai ren, Shanghai shehui kexue yuan chuban she, 2007 Pan Guang (ed.), The Yews in China, China Intercontinental Press, 2007 Sam Ginsbourg, My First Sixty Years in China, New World Press, Beijing, 1982 Nenad Djordjevic, Old Shanghai: Club&Associations, anshaw Books, Hong Kong, 2009 Милутин Велимировић, Кроз Кину, Београд, 1937, 155 – 181стр. Hrvoje Grgurić, Na Dalekom istoku, Zagreb, 1931, str 167–187 Jonathan Fenby, Generalissimo Chiang Kai-Shek and The China he lost, Simon&Schuster UK Ltd, 2005 Lin Yutang, My Country and My People, New York, 1935, str 349–421 Wu Liang, Old Shanghai: A Lost Age, Beijing, 2003 Voices from Shanghai: Jews exiles in wartime China, Edited, Translated, with an Introduction by Jrene Eber, London, 2008

272

273

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(510) АЛМАНАХ Института Конфуције у Београду = Confucius Institute in Belgrade Almanach / главни уредник Радосав Пушић ; одговорни уредник Chen Yudong. – Год. 1, бр. 1/2 (2009)– . – Београд (Студентски трг 3) : Филолошки факултет, 2010– (Београд : Чигоја штампа). – 24 cm Два пута годишње ISSN 2217–2181 COBISS.SR–ID 174919436

274