Almanah Instituta Konfucije VII VIII by Institut Konfucije u Beogradu

Уређивачки одбор: Српска страна

проф. др Владимир Бумбаширевић проф. др Александра Вранеш проф. др Дарко Танасковић проф. др Радосав Пушић Ђин Сјаолеи

Кинеска страна

проф. др Su Zhiwu проф. др Hu Zhengrong проф. др Pang Zengyu проф. др Liang Yan проф. др Zhang Qing

Приређивач:

проф. др Радосав Пушић

Издавач:

Филолошки факултет у Београду

За издавача:

проф. др Александра Вранеш

Техничка обрада:

Зоран Милосављевић

Лектура српског текста:

Оливера Величковић

编辑委员会塞方编委：

弗拉迪米尔·布巴西莱维奇、阿·弗朗涅什、达·坦那斯科维奇、拉·普西奇金晓蕾

中方编委：

苏志武胡正荣、逄增玉、梁岩张婧

主编：

拉·普西奇、

出版：

贝尔格莱德大学语言学院

出版人：

斯·格鲁巴切奇

塞文编辑：

奥·万利切科维奇

装帧设计：

佐·米洛沙沸列维奇

Editorial Board: Serbian Side

Prof. Dr. Vladimir Bumbaširević Prof. Dr. Aleksandra Vraneš Prof. Dr. Darko Tanasković Prof. Dr. Radosav Pušić Jin Xiaolei

Chinese Side

Prof. Dr. Su Zhiwu Prof. Dr. Hu Zhengrong Prof. Dr. Pang Zengyu Prof. Dr. Liang Yan Prof. Dr. Zhang Qing

Editor:

Prof. Dr. Radosav Pušić

Publisher:

Faculty of Philology in Belgrade

For the Publisher:

Prof. Dr. Aleksandra Vraneš

Technical Processing:

Zoran Milosavljević

Serbian Text Proofreading:

Olivera Veličković

ИНСТИТУТ КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ

АЛМАНАХ ИНСТИТУТА КОНФУЦИЈЕ У БЕОГРАДУ Седма и осма свеска за 2012. годину

Приредио Радосав Пушић

Филолошки факултет у Београду Београд, март 2013

Објављивање ове књиге омогућила је Државна канцеларија за промоцију кинеског језика у свету НР Кине 此书的出版承蒙中国国家汉办的大力支持，特此鸣谢！

САДРЖАЈ

– Реч приређивача . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I. Институтске стране – – – –

Радни извештај Института Конфуције у Београду за 2012. годину . . . 19 贝尔格莱德孔子学院2012年工作情况 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .25 Confucius Institute in Belgrade in 2012. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 Фото-албум Института Конфуције у Београду . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

II. Сусретања: Кина – Свет – Џон Дјуи и Елис Чипмен Дјуи, „Писма из Кине и Јапана” (избор), у John Dewey & Alice Chipman-Dewey, Letters from China and Japan, 1926 (са енглеског превела: Јелена Гледић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59 – Најт Бигерстаф, „Прва кинеска истраживачка мисија послата у Европу”, у Pacific Historical Review, No 4, 1937 (са енглеског превела: Драгиња Марић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102

III. Сусретања: Кина – Србија – Мома Димић, „Зима у Кини” (део из књиге Путник без милости, Београд, 1991, стр. 17–67) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115 – Илија Марић, Индијска и кинеска философија код Срба почетком XX века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123

IV. Из кинеског пера – Панг Ценгју, Нобелова награда у рукама човека који „ћути” (са кинеског превела: Ана Јовановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141 – Мо Јен, Жабe (одломак), (Mo Yan, Wa, Shanghai wenyi chuban she, 2012) (са кинеског превела: Ана Јовановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148 – Ванг Џенг, Књижевност без граница (са кинеског превела: Мирјана Павловић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162

V. Научимо кинески језик – Сара Комосар, Chengyu идиоми који садрже бројеве у кинеском језику – структурна анализа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175

VI. Занимљива Кина – Ли Јуејанг, Прича о моћи у кинеским високобуџетним филмовима (са кинеског превела: Тамара Бокић) . . . . . . . . . . . . . . . . . 193 – Белешка разговора између Ђин Јунга и Икеде Даисакуа (избор) (са кинеског превела: Ана Јовановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199 – Мистерија културе Хемуду (са енглеског превела Милица Стефановић) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215 – Радосав Пушић, Руски емигранти у Шангхају: 1917–1950 . . . . . . . . . 224

目录编者的话 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I. 孔子学院动态 2012年贝尔格莱德孔子学院活动介绍（塞文） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 2012年贝尔格莱德孔子学院活动介绍（中文） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 2012年贝尔格莱德孔子学院活动介绍（英文，А·约万诺维奇译） . . . . . . 32 2012年贝尔格莱德孔子学院活动剪影 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

II. 文化交流—中国与世界 – 约翰·杜威和艾丽丝·C·杜威，来自中国及日本的信札， 1926年（英塞翻译：J. 格莱迪奇） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59 – 毕乃德，中国第一个赴欧考察团，《太平洋历史回顾》第4 期，1937年（英塞翻译：D. 马里奇） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102

III. 文化交流—塞尔维亚与中国 – 莫马·迪米奇，中国之冬（游记《无情的旅人》节选，61–67页），贝尔格莱德，1991年 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115 – 伊利亚·马里奇，二十世纪初的塞尔维亚与度和中国哲学 . . . . . . . . . 123

IV. 中国作家文萃 – 逄增玉，诺奖尽在莫言中，（汉塞翻译：А·约万诺维奇） . . . . . . . . . . 141 – 莫言，蛙（节选），上海文艺出版社，2012年（汉塞翻译：А·约万诺维奇） . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148 – 汪政，文学无边，（汉塞翻译：米·帕甫洛维奇） . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162

V. 汉语和汉字 – 萨拉·科莫萨尔，汉语中

字成语的结构分析 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175

VI. 中国万花筒 – 李玥阳，国产大片的权力叙述（汉塞翻译：T·博可奇） . . . . . . . . . . . . 193 9

– 池田大作，金庸访谈录（节选）（汉塞翻译：А·约万诺维奇）. . . . . . 199 – 张东霞，神秘的河姆渡文化 (英塞翻译：M·斯坦芬诺维奇). . . . . . . . . . 215 – 拉多萨夫·普西奇，1917–1950的上海俄裔移民 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224

CONTENTS

– Editor’s Word . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

I The Institute’s Pages – The Confucius Institute in Belgrade in 2012 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 – The Confucius Institute in Belgrade in 2012. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 – The Confucius Institute in Belgrade in 2012 (translated into English by: Ana Jovanović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 – Photo Album of the Confucius Institute in Belgrade . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

II Encounters: China – The World – John Dewey & Alice Chipman Dewey, Letters from China and Japan, 1926 (translated from English by: Jelena Gledić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59 – Knight Biggerstaff, “The First Chinese Mission of Investigation Sent to Europe”, in Pacific Historical Review, No 4, 1937 (translated from English by: Draginja Marić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102

III Encounters: China – Serbia – Moma Dimić, “Winter in China” (extract from the book Traveller Without Mercy, Belgrade 1991, pgs. 17–67) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115 – Ilija Marić, Indian and Chinese Philosophy in Serbia in the beginning of the 20th century . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123

IV From the Chinese Pen – Pang Zengyu, Nobel Prize in the Hands of the „Man Who Doesn’t Speak” (translated from Chinese by: Ana Jovanović) . . . . . . . . . . . . . . . . . 141 – Mo Yan, Frogs (extract), (Mo Yan, Wa, Shanghai wenyi chuban she, 2012) (translated from Chinese by: Ana Jovanović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148 – Wang Zheng, Literature Without Borders (translated from Chinese by: Mirjana Pavlović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162

V Let’s Learn Chinese – Sara Komosar, Structural Analysis of Chinese Idioms that Include Numbers. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175

VI Interesting China – Li Yueyang, The Story of Power in Chinese High-budget Movies (translated from Chinese by: Tamara Bokić). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 193 – Records of the Dialogue Between Jin Yong and Ikeda Daisaku (extract) (translated from Chinese by: Ana Jovanović) . . . . . . . . . . . . . . . . 199 – The Mystery of the Hemudu Civilization (translated from English by: Milica Stefanović). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215 – Radosav Pušić, Russian Immigrants in Shanghai: 1917–1950 . . . . . . . . . 224

Реч приређивача

Алманах Института Конфуције у Београду излази два пута годишње. По структури и садржају се грана у неколико праваца: 1) Институтске стране /упознају јавност са институтским активностима током протеклог периода/; 2) Сусретања: Кина и Свет /све штo везује, спаја и раздвајa Кину и друге народе света; како је свет гледао на Кину у различитим периодима њене историје и како је спознавао њену цивилизацијску матрицу/; 3) Сусретања: Кина и Србија /мозаик српског виђења Кине преко бројних путописа, есеја, превода, материјалних и духовних трагова културног сусретања два народа/; 4) Из кинеског пера /из пера кинеских аутора преводиће се занимљиви садржаји и то из: митологије, филозофије, религије, уметности, науке, економије, политике, културе свакодневног живота, књижевности, итд./; 5) Кинески језик и писмо /као једна од главних активности Института Конфуције је популарисање кинеског језика; читаоце постепено уводимо у тајне кинеског језика и писма/ и 6) Занимљива Кина /развија широку лепезу кинеског света, од: неолитских култура, кинеске кухиње, чаја, фенгшуија, музике, археологије, примењене уметности, алхемије, астрологије, значајних кинеских проналазака, итд./. Идеја да Институт покрене свој Алманах инспирисана је намером да се љубитељи кинеске културе и цивилизације у Србији и региону повежу преко институтског гласила, да добију могућност да креативним учешћем допринесу међусобном разумевању Кине, Србије и света. Алманах ће бити дистрибуиран свим институцијама од културног и јавног значаја. Нужан предуслов за сваку комуникацију јесте „отворено срце” – прићи другом без предрасуда и унапред обликованих стереотипа о њему. Нужно није и довољно за остварење задатог циља, потребна је и неизмерна количина љубави и посвећености, јер без њих сваки сусрет губи смисао, а разговор сврху. У Београду, фебруар 2013.

Институт Конфуције у Београду

编者的话贝尔格莱德孔子学院期刊预计每年出版两期，期刊的内容大致分为以下几个栏目： 1 . 孔子学院动态：主要让社会了解孔子学院在前一段时间的主要工作和活动内容； 2 . 交流篇—中国与世界：这一栏目主要介绍中国与世界其他民族的联系和交往；中国有别于其他民族的文化特点；在不同的历史时期世界是如何看待或理解中国文明和文化的，等等； 3 . 交流篇—塞尔维亚与中国：这一栏目的内容是塞尔维亚人眼中的中国，收入塞尔维亚人写的中国游记、关于介绍中国的文章、翻译的中国作品；介绍两国人民文化交流的物质和精神财富； 4 . 中国作家文萃：这部分内容是中国知名作家笔下的关于神话、哲学、宗教、艺术、科学、经济、文化习俗、文学等作品，通过翻译介绍给塞尔维亚读者； 5 . 汉语和汉字：这汉语学习园地，也是推广汉语知识的栏目，读者们可以从这里逐渐进入汉语和汉字的神奇世界； 6 . 中国万花筒：介绍中国文化的方方面面，从新石器文化到中国烹调、茶艺、风水、音乐、考古、应用美术、炼丹术、占星术、中国重要的发明，等等。孔子学院发行期刊的目的是希望能够通过孔子学院的声音，把塞尔维亚和周边地区热爱中国文化和语言的人们联系起来并积极地参与进来，为增进塞尔维亚与中国和世界的了解做出自己的努力。孔子学院期刊将通过国内所有重要的文化机构发行。实现任何形式的交流，最基本的就是要求我们必须敞开心胸，毫无成见、毫无偏见地接纳对方。但是，光能做到这一点也还是不够的，还需要我们付出无限的热情和专注，否则，任何交流和对话都会失去意义，睽违初衷。贝尔格莱德孔子学院

2013年2月，贝尔格莱德

Editor’s Word

The Confucius Institute in Belgrade Almanac will be published twice a year. Its structure and contents will be divided into several directions: 1) The Institute’s Pages /informing the public about the Institute’s recent activities/; 2) Encounters: China and The World /everything that ties, connects and separates China and other peoples of the world; how the world viewed China in different eras of its history and how it got familiar with China’s civilization pattern/; 3) Encounters: China and Serbia /a mosaic of Serbian impressions of China presented through numerous travelogues, essays, translations, material and spiritual traces of cultural encounters of the two peoples/; 4) From the Chinese Pen /interesting content from the pen of Chinese authors will be translated, namely works related to: mythology, philosophy, religion, art, science, economy, politics, culture of everyday life, literature, etc./; 5) The Chinese Language and Writing System /as one of the main activities of the Confucius Institute is popularizing Chinese language, the readers are gradually introduced with the secrets of the Chinese Language and Writing System/ and 6) Interesting China /unfolding the wide spectrum of the Chinese world, from: Neolithic cultures, Chinese cuisine, tea, Fengshui, music, archaeology, applied arts, alchemy, astrology, significant Chinese inventions, etc./. The idea to start an Institute Almanac was inspired by the intention to connect admirers of Chinese culture and civilization in Serbia and the Region through an institutional media, so that they can have the opportunity to give their creative contribution to the mutual understanding between China, Serbia and the World. The Almanac will be distributed to all relevant cultural and public institutions. The necessary precondition for every form of communication is an “open heart” – to approach the other without prejudice or preconceived stereotypes about them.

The necessary is not sufficient to achieve the set goal, one also needs an immeasurable amount of love and dedication, because without them every encounter loses its meaning, and every conversation its purpose. In Belgrade, February 2013.

Confucius Institute in Belgrade

I ИНСТИТУТСКЕ СТРАНЕ

Следећи ћурликање голубова Тражим те Високе шуме су прекриле небески свод Путељком Залутали маслачак Одвео ме је до пепељасто-плавог језера У љуљушкању лика који се одсликава у води Пронашао сам те Неизмерно дубоко око Беи Дао

Радни извештај Института Конфуције у Београду за 2012.

I. Опште прилике у 2012. години 1. Опште наставне и образовне активности  Институт Конфуције у Београду (у даљем тексту „ИК”) је током 2012. године даље наставио са настојањем да се подигне квалитет наставе кинеског, као и наставног кадра, захтевајући да сви наставници у ИК-у имају најмање положен 5. или 6. ниво испита ХСК. Направљен је Наставни план и програм кинеског језика за ученике средњих школа, који је намењен учењу кинеског језика и у школама које су увеле кинески језик као пилот пројекат под надзором Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Током 2012. године, ИК је имао 16 одељења на свим курсевима кинеског језика, међу којима је у пролећном семестру (дванаести циклус) било 6 одељења; у јесењем семестру (тринаести циклус) 10 одељења, са укупно уписаних 142 полазника. Пролазност свих полазника на завршном испиту износи 67%. Ове године, њих 36 је полагало ХСК испит. Посебни курсеви су организовани у 5 одељења, и они обухватају: писање кинеских карактера (два семестра), кинеску калиграфију, сликарство и вештину таиђи. Просечан број полазника, по одељењу, јесте 15–20.  ИК је постигао нови резултат у ширењу кинеског језика на средње школе у Србији, тако што је, поред XIII београдске гимназије и Математичке гимназије у БГ-у, отворио и одељење кинеског у VIII београдској гимназији. ИК је у протеклој години организовао 9 одељења кинеског језика, у којима се налазе ученици сва четири разреда гимназија, укупан број полазника је 106.  Крајем новембра, ИК је, у циљу подизања квалитета наставе, израдио Наставни план и програм кинеског језика за ученике средњих школа (приредила Ђин Сјаолеи), који ће се применити у наредном периоду. Осим језика, овај план обухвата и садржаје о кинеској култури.

2. Културне активности Током 2012. године, ИК је са Амбасадом НР Кине у Србији, српским ресорним министарствима и културно-образовним институцијама организовао и успешно реализовао бројне културне активности које су наишле на изузетан пријем у Србији и допринеле продубљивању познавања кинеске културе, као и увећању улоге и значаја ИК.  Прослава кинеског Празника пролећа. Од 18. до 24. јануара, ИК је са издавачком кућом „Плато” организовао Недељу кинеског филма. На дан кинеске Нове године служили су се кинески специјалитети, уз кинеску музику.  Од 25. до 27. фебруара, ИК је са Културном мрежом НБГ организовао Недељу кинеског језика и културе. У оквиру ове манифестације уприличени су: „језичка радионица”, „калиграфска радионица”, „демонстрација борилачких вештина Кине”, „кинеско кулинарство”, „изложба фотографија”, као и представљање књиге Поднебеско царство: путописи Срба о Кини. Цела манифестација је била изузетно добро посећена од стране грађана, и забележена од стране медија.  Током фебруара 2012. године, на сајту ИК позвани су ученици средњих школа да учествују на on-line квизу Знањем до Кине, и пријавило се више од 60 такмичара.  Од марта 2012. године, реализована су два пројекта са Универзитетом за медије и комуникације НР Кине (у даљем тексту „ЦУЦ”): „Курсеви кинеске калиграфије и сликарства” и „Курс борилачке вештине таиђи”. Курсеве су водили: наставник Ли Ђунминг, са Факултета за учење кинеског језика као страног при ЦУЦ-у, и волонтерка Хао Цуи. На прва два курса је било 29, а на другом 22 полазника. По окончању курсева калиграфије и сликарства, приређена је изложба најбољих радова.  На позив Културне мреже НБГ, ИК је у априлу учествовао на „Четвртом новобеоградском сајму књига, стрипа и антикварне књиге”. На штанду ИК-а били су изложени: наставни материјали, часописи, књиге, разгледнице, Алманах Института Конфуције, итд. Наставник калиграфије, господин Ли Ђунминг, демонстрирао је кинеску калиграфију и сликарство. За недељу дана, колико је трајао сајам, било је неколико хиљада посетилаца.  Петог априла, делегација градског одбора за образовање Владе Беиђинга, са г. Џенг Денгвеном на челу, била је гост Института Конфуције у Београду. Ова посета има велику важност за успостављање добре основе будуће сарадње између ИК-а и 20

беиђиншке владе. Као први резултат ове сарадње, реализовано је учествовање 17 ученика кинеског језика и професора из средњих школа на „Летњем кампу младих из целог света”, који је беиђиншка влада организовала током јула ове године.  Дана 27. маја 2012, ИК је посетила делегација „Кинеске асоцијације здравственог ћигунга”, на челу са потпредседником господином Лу Шимингом. Том приликом су директор ИК-а (проф. Радосав Пушић) и заменик директора (проф. Chen Yudong) упознали чланове делегације са шестогодишњим радом и активностима ИК-а. Посебну пажњу су посветили курсевима таиђија у ИК-у, и жељи да се успостави сарадња са Асоцијацијом здравственог ћигунга. Господин Ли Шиминг је показао добру вољу да у будућности сарађује са ИК-ом и пошаље инструкторе који ће допринети ширењу ћигунга и упознавању локалног становништва са истим. Истога дана, професор Пушић је заинтересованим гостима и љубитељима кинеских борилачких вештина одржао предавање „Кинеске борилачке вештине и даоистичка мисао”.  Од 21. до 31. јула, ИК је, у сарадњи са беиђиншком владом, послао делегацију најуспешнијих ученика кинеског језика, коју је предводио проф. Срђан Огњановић, директор Математичке гимназије, а који су учествовали у „Летњем кампу младих из целог света”. Српска деца су имала прилику да се упознају са Кином, са кинеском културом и, што је значајније, да практикују свој кинески језик. Сви су истакли значај оваквих активности, као и жељу да у будућности буде што више оваквих активности.  Активности везане за прославу Празника средине јесени и Дана републике НР Кине . ИК је на позив Канцеларије Савета Европе у Београду, 26. септембра 2012. године, заједно са још 15 културних центара, учествовао у манифестацији Европски дан језика. На штанду ИК-а грађани су могли да се упознају са учењем кинеског језика у Србији, са уџбеницима кинеског језика, као и са разним културним активностима ИК.  Од 7. до 11. новембра 2012, ИК је са Одељењем за културу при амбасади НР Кине и Југословенском кинотеком организовао „IV београдски фестивал кинеског филма”. Овом приликом, публици је приказано 9 најновијих кинеских филмова.  Пројекат „Истраживање кинеског језика и културна размена”: ИК је 21. новембра 2012. године, са издавачком кућом „Лагуна”, организовао предавање професора ЦУЦ-а, Панг Ценгјуа, „Нобелова награда у рукама човека који ћути” и на тај начин представио

живот и дело кинеског нобеловца Мо Јена. У књижари „Делфи”, пред око 200 слушалаца, професор Панг је присутне упознао са савременом кинеском књижевношћу. 3. Учествовање у посебним пројектима које је организовао Ханбан  Четири наставника ИК-а је од 6. до 12. августа учествовало у пројекту ХАНБАН-а за обучавање локалних наставника кинеског језика који је организовао Беиђиншки универзитет. На семинару, на којем је учествовало преко 50 наставника из свих земаља света, наставни програм који су саставили наставници ИК-а проглашен је за најбољи.  ИК је 2.12.2012. године организовао испит ХСК, где је на свих 6 нивоа учествовало 56 кандидата. Ово је година у којој се пријавило највише кандидата. Овим активностима се увећава како способност у обављању наставе, тако и знање кинеског језика наставника ИК-а.

II. Нови пројекти и резултати у 2012. години  ИК је у циљу ширења кинеског језика у средњим школама, препоручивши литературу: Упознајмо кинеску културу, Упознајмо кинеску географију и Упознајмо кинеску историју, организовао квиз „Знањем до Кине”. На овај начин, ИК је подстакао средњошколце да што боље овладају кинеским језиком и културом. Прво је преко сајта ИК организовано елиминационо такмичење; потом је 30 такмичара позвано на полуфинално, а 15 на финално такмичење. ИК и ЦУЦ је за победнике организовао бесплатну летњу школу кинеског језика у Беиђингу. Овај пројекат-активност ИК-а започет је у фебруару а завршен крајем маја 2012. Учествовали су ученици 7 београдских средњих школа, и ово је, до сада, највећа и најутицајнија активност везана за ширење кинеског језика и културе у Србији. Први програм српске ТВ је у главним вестима, у 19:30 часова, емитовао прилог о овој активности ИК-а.  У марту 2012. године, ИК је издао двоброј „Алманах Института Конфуције V, VI”, који је, поред основног прегледа активности ИК-а, дао и преводе текстова о кинеској култури и језику познатих

светских научника, што доприноси подизању научно-истраживачког духа ИК.  Од 31.7. до 21.8.2012. године, ИК је са ЦУЦ-ом, по први пут, организовао летњу школу кинеског језика за средњошколце из Србије. Ово је била изврсна прилика да се подигне њихов ниво кинеског језика, али и да се они боље упознају са Кином и стекну неопходно самопоуздање на путу овладавања кинеским језиком.

III. Најважније активности и извештаји медија  ИК је 27. маја 2012. године организовао финале квиза Знањем до Кине. Поред такмичења појединаца, одржано је и међушколско такмичење на коме су учествовали тимови из Математичке гимназије, Тринаесте београдске гимназије и Филолошке гимназије. Након одговарања на питања и показивања одређене вештине, екипну победу је освојила Тринаеста београдска гимназија. Репортажа о овом такмичењу емитована је у главном дневнику РТС-а (www. rts.rs/page/tv/sr/story/20/RTS+1/1110480/Dnevnik.html). Кинески новинар са Кинеског интернационалног радија, Чао Хунгџао, известио је о „Средњошколском такмичењу Знањем до Кине у Републици Србији” (http://gb.cri.cn/27824/2012/05/28/2225s3701367.htm).  ИК и издавачка кућа „Лагуна” су 21.11.2012. године, у књижари „Делфи” у СКЦ-у, заједно организовали предавање „Нобелова награда у рукама човека који ћути”, којем је присуствовао саветник за културу амбасаде НР Кине у Србији, г. Сју Хунг, представници и сарадници ИК-а, као и љубитељи кинеске културе. Домаћи медији, као што су: РТС, Танјуг, Радио Србија, новине „Блиц” и други, известили су о овом догађају. Професор Панг Ценгју са ЦУЦ-а је представио живот и дело Мо Јена, кинеског нобеловца за књижевност 2012. године, као и прилике у кинеском књижевном свету. Професор Панг је дао и неколико интервјуа локалним медијима. Видети на сајту „Guanming žibao” (http://www.gmw.cn/ xueshu/2012-11/23/content_5775095.htm)  Од 23. до 25. новембра 2012. године, ИК је организовао другу међународну синолошку конференцију „Ширење кинеског језика и културе”. На церемонији отварања говорили су министар просвете, науке и технолошког развоја, проф. Др Жарко Обрадовић, проректор БУ, проф. Миодраг Поповић, и амбасадор НР Кине у Србији, његова екселенција Џанг Вансјуе. Скупу је присуствовало 23

преко 70 учесника, од којих су са рефератом били научници из: Србије, НР Кине, Русије, Америке, Словеније, Бугарске и Швајцарске. Министар Обрадовић је истакао да је сарадња Србије и Кине на пољу културне сарадње две земље. Ова међународна конференција имала је велики утицај како на српску универзитетску средину, тако и на све љубитеље кинеске културе. Амбасадор НР Кине, Џанг Вансјуе, истакао је у свом говору да је ИК, за шест година свога рада, постао значајно место и „кинески прозор у свет Србије” за учење кинеског језика и ширење кинеске културе међу младима Србије. Посебно је истакао да ИК игра важну улогу у ширењу кинеског језика и културе и продубљивању пријатељства НР Кине и Србије. Овај догађај пропратили су бројни кинески медији као што су: Guanming žibao, Кинески интернационални радио, Агенција Синхуа. (http://int.gmw.cn/2012-11/25/content_5791825.htm; (http://news.163.com/12/1123/21/8H1B169V00014JB5.html); (http://news.xinhuanet.com/2012-11/23/c_123995625.htm); Вест о овом скупу емитована је и на другом програму РТС-а: (http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%c5%a1tvo/1217156/ Jezik+spaja+svetove.html) Бројни други домаћи медији и сајтови пренели су вест о одржавању овог међународног скупа у организацији ИК-а.

贝尔格莱德孔子学院2012年工作情况一、2012年总体情况 1 . 汉语教学活动情况 2012年，贝尔格莱德孔子学院进一步推广贝尔格莱德各中学的汉语教学，由去年的两所扩大到今年的三所中学，同时继续强化教学管理和师资培养，聘用的本土教师都达到了新HSK五级以上水平。正式编写并出版了《贝尔格莱德孔子学院中学汉语教学大纲》，拟通过塞尔维亚教育部在全国试用。2012年度共举办汉语各级短期班16个，其中，春季汉语班（第十二期）6个，共有注册学生142人次；秋季汉语班（第十三期）10 个；特色班5个，包括汉字班（两期）、书班、中华绘画班和太极拳班各1个。2012年孔子学院在中学的汉语教学点增加到三个，全年共有9个中学汉语班，学员包括中学一年级到四年级的学生，注册人数为106人次。2012年贝尔格莱德孔子学院共有注册学员合计242人次。今年10月，继贝尔格莱德第十三中和数学中学之后，贝尔格莱德孔子学院又在第八中学增设汉语教学点，首次开班的学生人数达20余人。今年在第十三中的汉语教学已进入第三年，共有三个级别的班级；数学中学是第二年，今年开设了两个级别的汉语班。我院针对成人的汉语教学以口语为主，今年特别为对汉字感兴趣的学员增设了汉字班，专门教授汉字的书写，为国际成人汉语教学如何克服汉字关摸索经验，探索一条路子。 2 . 文化活动开展情况。（1）庆祝春节系列活动： 1月18日到24日，本院与贝尔格莱德柏拉图书店共同举办了中国电影周，放映了《饮食男女》等反映中国传统与文化的电影。 2月25至27日，孔子学院与新贝尔格莱德区政府的“文化网”机构合作，举办“中国语言与文化周”。 2月份，本院在网站上开展了“中学生中华知识竞赛”的预赛，预赛人数达60人。 3至6月，本院与中国传媒大学合作项目“中华书与绘画班”、“太极拳班”正式开班，学员人数分别为29人次及22 人。书绘画班结业后，还举办了学员结业作品展。 4月，本院参加了第四届新贝尔格莱德图书展。在孔子学院的展台，展出了汉语教材、中文杂志、明信片、孔子学院出版物《孔子学院期刊》

。由李俊明老师在展出现场给参观者作了关于中国书的演讲报告。为期七天的展览会，参观人数达千余人。 5月27日，中华健身气功协会副主席吕实明先生一行做客孔子学院，与本院师生进行了中华文化学术交流。 5月27日晚上，普西奇博士给塞尔维亚练习中国武术的学员们做了题为“中国武术与道家思想”的讲座，加深了学员们对中国武术和中华文化的理解。 7月21日至31日，孔子学院参加北京市政府举办的世界青少年夏令营活动，推荐了中学汉语班的优秀学员，由合作学校贝尔格莱德数学中学校长作为领队参加了这次活动。（2）“庆中秋·迎国庆”活动 9月26日，贝尔格莱德孔子学院应欧洲理事会驻贝尔格莱德办公室的邀请，与其他十五个国外的文化中心和教学机构一起参加了“欧洲语言日” 。贝尔格莱德孔子学院通过设于闹市区步行街的“欧洲语言日”的展厅，向贝尔格莱德市民展示了汉语教学情况、汉语教材及课件，并通过这个平台向市民们宣传介绍了孔子学院的各项活动开展情况和中国文化。 11月7日至11日，我院与中国驻塞尔维亚大使馆文化处、南斯拉夫电影资料馆联合举行了为期一个月的中国文化节的第四届中国电影周。放映了《听风者》等9部优秀国产片子（3）“中华语言研究与文化交流”项目 2012年11月21日，贝尔格莱德孔子学院与塞尔维亚拉古纳出版社共同举办了题为“诺奖尽在莫言中”的讲座。中国传媒大学国际教育学院院长逄增玉教授向在场的二百多名贝尔格莱德市民和学生介绍了中国现当代文学的现状、中国作家与诺贝尔文学奖的关系、莫言生平与创作和莫言代表作分析。 11月30日，正式编制出版《贝尔格莱德孔子学院中学汉语教学大纲》。 3．总部重点项目实施情况。我院选派了四名本土教师参加了8月6日至12日由汉办组织的“本土老师培训计划”。这四名教师出色地完成了培训学习，编写的教案被评选为最佳教案。 12月2日，贝尔格莱德孔子学院举行了新HSK考试，报名人达56 人，参加全部六级的考试，是历年报名人最多，报考级别最多的一次。 4 . 特色及创新项目情况。 2012年2月至5月，我院以汉办出版的《中华文化常识》、《中华地理常识》、《中华历史常识》为内容，策划了“中学生中华知识竞赛”，最后由15名学生角逐优胜奖，胜出的学生免费参加了中国传媒大学暑期汉语班。 2012年3月，我院编辑出版贝尔格莱德《孔子学院期刊》第V、VI期合刊。 26

7月31日至8月21日，我院与中国传媒大学合作举办了第三期汉语暑期班。二、孔子学院融入大学和社区情况从2009年起，我院逐步建立了《孔子学院工作人员岗位守责》、《孔子学院财务管理制度》。中外合作院校共同成立理事会，每年一次轮流在中外方学校召开理事会会议。行政管理制度建立以后，由中外方院长共同监督岗位职责执行情况，由理事会监督中外方院长的工作情况。孔子学院的财务管理由国家汉语和外方学院财务部门共同监管。孔子学院的支付令必须有中外方院长以及贝尔格莱德语言学院院长和财务副院长的签字。三、孔子学院发展规划、自评估情况及对工作意见和建议在2012年6月孔子学院欧洲联席会议（爱丁堡会议）期间，我院向汉办提交了孔子学院未来3至5年的发展规划，11月，此规划由外方校长签字后正式交给了汉办。 11月26日，中国传媒大学与贝尔格莱德大学召开了贝尔格莱德孔子学院第七届理事会，经理事会审批正式通过了这份规划，并一致同意在今后实行过程中根据新的情况进行补充。四、贝尔格莱德孔子学院新闻图片。

图1，中国大使张万学阁下在国际汉学会议上致辞。

图2，美国知名学者魏扬波（Jean-Paul Wiest）在国际汉学会议上发言

图3，贝尔格莱德孔子学院与当地出版社联合举办介绍今年诺贝尔文学奖获得者莫言的文学讲座

图4，贝尔格莱德孔子学院下设的中学汉语课堂。

图5，贝尔格莱德孔子学院参加北京政府组织的国际学生北京夏令营活动。图为参加这项活动的孔子学院汉语课堂的中学生。

图6，书法班。

图8，贝尔格莱德孔子学院参加社区举办的图书展。

图9，孔子学院与社区合作举办“中国文化节”，图为书画体验现场。

图10，贝尔格莱德孔子学院举办春节活动，图为《塞尔维亚人眼中的中国》一书的推介和展览。

贝尔格莱德孔子学院 2012年11月

Confucius Institute in Belgrade in 2012

I. General overview of the activities in 2012 1. Chinese language courses One of the major activities of the Confucius Institute in Belgrade in 2012 was to promote Chinese language courses in secondary schools in Belgrade. The number of secondary schools with Chinese language courses has increased from two to three this year. At the same time, Confucius Institute in Belgrade has strengthened its efforts in the field of teaching management and teachers’ training, ensuring that all the teachers employed have obtained at least level five certificate of the New HSK exam. Our Institute wrote and published the curriculum and methodology booklet named “Curriculum for Chinese language as a secondary school course”, which, with the approval of the Serbian Ministry of Education, will be used nation wide in the future. In the year 2012 we have organized 16 Chinese language courses at different levels, six of which were held in the summer semester (i.e. 12th semester), with the total number of 142 attendants, while other ten were held in winter semester (i.e. 13th semester). Five special courses were organized, namely: two courses of Chinese characters, one course of calligraphy, Chinese traditional painting and Taijiquan. The number of secondary schools in which Chinese language courses are taught has increased to three in 2012. There are nine language courses of different levels organized specially for secondary school students this year. The attendants of these courses are 1st to 4th grade secondary school students. Total number of secondary school students registered for Chinese language courses is 106. The total number of students registered at Confucius Institute in Belgrade in 2012 is 248. Following the example of the 13th Belgrade Gymnasium and the Mathematic Gymnasium in Belgrade, we have established Chinese language courses in the 8th Belgrade Gymnasium in October this year, with 20 students attending these classes. Chinese language courses have been held in the 13th Belgrade Gymnasium for three years already. This year language courses are organized at three different levels. Chinese language courses have been organized in the Mathematic Gymnasium in Belgrade for the second year, with two different levels of classes. The focus of Confucius Institute in Belgrade is developing spoken Chinese language skills. However, in order to straighten adult students’ writing

skills, this year we have organized Chinese characters course for those attendants interested in writing. This course focuses on writing Chinese characters. It aims to collect experience and find a new way to overcome difficulties in mastering Chinese characters that adult learners of Chinese language might be faced with. 2. Cultural activities (1) Activities related to the celebration of Chinese New Year Confucius Institute in Belgrade in cooperation with the “Plato” Bookstore organized a “Week of Chinese Movies” which lasted from January 18th to January 24th. Movies reflecting Chinese tradition and culture (for ex. “Eat Drink Man Woman”) were shown during this week. “The week of Chinese language and culture” was organized from February 25th to February 27th by the Confucius Institute and the local community organization named “Cultural web” which works under the auspices of the government of New Belgrade. In February, our Institute has organized and conducted preliminary web contest titled “Secondary school students’ general knowledge about PR China” which attracted about 60 contestants. In Cooperation with its partner university, Communication University of China, Confucius Institute in Belgrade has organized courses of Chinese calligraphy and traditional painting as well as Taijiquan course which lasted from March to June this year. There were 29 and 22 students attending these courses respectively. The exhibition of student’s calligraphy and paintings was held as part of their graduation ceremony. Our Institute has participated in the 4th New Belgrade book fair in April this year. Teaching materials, Chinese magazines, postcards and our own periodical “The Confucius Institute in Belgrade Almanach” were exhibited at our stand. Prof. Li Junming gave a lecture introducing Chinese calligraphy to the visitors of this exhibition. There were more that 1000 people who visited the exhibition that week. The delegation of China Recreational Qigong Society led by the ViceChairman Mr. Lu Shiming visited our Institute on 27th May. Many activities were organized during their visit which enabled teachers and students of our Institute to have cultural and academic exchange with the delegation members. In the evening of 27th May, Prof. dr. Radosav Pušić gave a lecture themed “Chinese martial arts and the taoist thought” to Serbian people practicing Chinese martial arts. This lecture helped broaden their understanding of both Chinese culture and Chinese martial arts. 33

Confucius Institute participated in the International Youth summer camp organized by the municipal government of Beijing which took place from July 21st to July 31st this year. The outstanding Chinese language students from secondary schools took participation in this summer camp. Our summer camp delegation was led by the principal of Mathematic Gymnasium in Belgrade. (2) Activities related to the celebration of the Mid-Autumn festival and National Day of the PR China Confucius Institute together with fifteen other foreign cultural centers and Institutes accepted an invitation issued by the Representative office of EU Council in Belgrade to participate in the exhibition held on the “European day of languages”, 26th September 2012. The exhibition “European day of languages” was held in the exhibition hall situated in the pedestrian zone, i.e. the most visited part of Belgrade city center, which enabled Confucius Institute to present its language programs, language courses, and teaching materials to the wider public. This activity was at the same time a good platform for promoting Chinese culture and introducing various activities organized by the Confucius Institute. Confucius Institute, Cultural department of the Embassy of PR China in Belgrade and the Yugoslav Cinematheque, jointly organized the 4th Chinese movie week which lasted from November 7th to November 11th, and was a part of the Month of Chinese Culture. Nine outstanding Chinese films were shown during this week, one of which was the film “Message”. (3) “Chinese language research and cultural exchange” project Confucius Institute in Belgrade in cooperation with the publishing house “Laguna” from Belgrade organized a lecture themed “Nobel prize in the hands of the ’man who does not speak’”. Professor Pang Zengyu, the dean of School of Chinese Teaching for Overseas Students at Communication University of China, gave a lecture in front of more than 200 visitors, both students and residents of Belgrade, about contemporary Chinese literature, the relationship between Chinese writers and the Nobel Prize, and Mo Yan’s life and work. He also gave a short analysis of some of Mo Yan’s most influential works. On 30th November, the curriculum named “Confucius Institute in Belgrade: Curriculum for Chinese language as a secondary school course” has been published.

3. The implementation of the major projects devised by the Confucius Institute Headquarters Four local teachers have been sent by our Institute to attend “Seminar for local teachers of Chinese language” which was organized by Han Ban, and which took place from 6th to 12th August, 2012. These four teachers have finished the training with outstanding results. The teaching plan they devised was chosen as the most outstanding teaching plan of the seminar. New HSK exam was held on December 2nd. Total number of participants was 56 at all six levels of tests. Therefore this was the most numerous HSK exam ever held in Serbia to this day, both in the number of participants and the number of exam levels. 4. Special and original projects Based on the book series “Common Knowledge about Chinese Culture”, “Common Knowledge about Chinese History” and “Common Knowledge about Chinese Geography”, Confucius Institute in Belgrade has organized a quiz titled “Secondary school students’ general knowledge about PR China” which was held from February to May 2012. 15 finalists were competing for the winning prize, and the most successful ones were granted free participation in the Chinese language summer course organized by the Communication University of China. In March 2012 our Institute has published 5th and 6th joint volume of “The Confucius Institute in Belgrade Almanach”. In cooperation with Communication University of China our Institute organized the 3rd Chinese language summer course which lasted from July 31st to August 21st.

II. The integration of the Confucius Institute with the University and the local community From 2009 onward our Institute has gradually devised “The Rules and Regulations Concerning Confucius Institute Employees” and the “Administration Management System of Confucius Institute”. Board of directors has been jointly formed by the Serbian and Chinese partner universities, with meetings held annually either in Serbia or in China. After the formulation of Administration management system, local and Chinese directors of Confucius Institute jointly supervise the implementation of rules and regulations regarding the employees, while the Board of directors supervises the work of the two 35

directors. The financial and administrative work of the Confucius Institute is supervised by Hanban and the financial department of our University. Each payment can be conducted only after the payment order has been signed by both Serbian and Chinese director of the Confucius Institute, the Dean of the Faculty of Philology and the vice dean in charge of finances.

III. Plans for further development, self assessment, advice and opinions regarding our work During the joint conference of the European Confucius Institutes which was held in Edinburgh in June 2012 (Edinburgh conference), our Institute presented to Hanban the next 3 to 5 year development plan. This plan was officially submitted to Hanban after being signed by the president of Belgrade University in November this year. On 26th November, Confucius Institute in Belgrade in cooperation with Communication University of China organized and held the 7th Board of directors meeting. Board of directors examined and approved this plan, and unanimously agreed that any complements to the above said plan should be made adequately and according to the actual situation at any time of its implementation.

Фото-албум Института Конфуције у Београду

Европски дан језика, 26. септембар 2012. године

Интересовање средњошколаца за кинески језик

Кинески језик у средњим школама

Сусрет делегација ЦУЦ-а и БУ-а

Ректор ЦУЦ-а, Су Џивен, и ректор БУ, Бранко Ковачевић, потписују споразум о сарадњи

Делегација градског одбора за образовање Владе Беиђинга, са г. Џенг Денгвеном на челу, била је гост Института Конфуције у Београду, БУ и Математичке гимназије; 5. април 2012.

Делегација градског одбора за образовање Владе Беиђинга у Математичкој гимназији

Четири наставника ИК-а је, од 6. до 12. августа 2012, учествовало у пројекту ХАНБАН-а за обучавање локалних наставника кинеског језика

Часови калиграфије у ИК

Испит ХСК у Институту Конфуције, децембар 2012.

Дани кинеског језика на Новом Београду, фебруар 2012.

Недеља кинеског језика и културе у организацији ИК и Новобеоградске културне мреже, 25–27. фебруар 2012.

Деца предшколског узраста уче кинески

ИК на „Четвртом новобеоградском сајму књига, стрипа и антикварне књиге”, април 2012.

Сајам књига, стрипа и антикварне књиге, април 2012.

Квиз „Знањем до Кине” за средњошколце који уче кинески, у организацији ИК-а, април 2012.

Квиз „Знањем до Кине”, финално такмичење, мај 2012.

ИК и ЦУЦ су организовали летњу школу кинеског језика за средњошколце из Србије, 31.7–21.8.2012.

ИК је, у сарадњи са беиђиншком Владом, послао делегацију најуспешнијих ученика кинеског језика у „Летњи камп младих света”, 21–31. јул 2012.

Часови таиђија у ИК-у, 2012.

Додела диплома у ИК, јун 2012.

ИК и издавачка кућа „Лагуна” су у књижари „Делфи” у СКЦ-у заједно организовали предавање „Нобелова награда у рукама човека који ћути”, 21.11.2012.

Мо Јен у књижари „Делфи”, 21.11.2012.

Управни одбор ИК, новембар 2012.

ИК је организовао Другу међународну синолошку конференцију „Ширење кинеског језика и културе”, 23–25. новембра 2012.

Министар просвете, науке и технолошког развоја, проф. др Жарко Обрадовић, поздравља учеснике синолошке конференције

Амбасадор НР Кине у Р. Србији, господин Џанг Вансјуе, отвара синолошку конференцију

Излагање проф. др Дарка Танасковића на међународној синолошкој конференцији

У паузи конференције

Друга међународна синолошка конференција – излет

II СУСРЕТАЊА: КИНА – СВЕТ

Тренутак моћи и туге Стоји испред позорнице Благо гледа Хитро одлази Њена леђа Сјајна Дивље лепа Је Ман

ПИСМА ИЗ КИНЕ И ЈАПАНА1 – ИЗБОР ПОГЛАВЉА

dr sc., dr iur. Џон Дјуи, професор филозофије на Универзитету Колумбија и Елис Чипмен Дјуи уредник ЕВЕЛИН ДЈУИ 28. април, на броду Кумано Мару. На путу за Кину. Јучерашње предавање било је веома успешно, прилично боље од других. Одржано је у школској сали, што су увек дивне просторије. Током два сата, колико је трајало, занимала сам се посматрањем дивне ружичасте азалеје и једног бора који су стајали лево и десно од стола. Високе су око метар и по и предивног облика, а на азалеји је било скоро хиљаду пупољака. У нашој земљи знамо јако мало о патуљастом дрвећу и жбуњу – примерци које виђамо су веома мали, и инфериорног су облика и мање занимљиви од оних које виђамо овде. Има их свуда, у свакој радњици усред гомила половних или јефтиних нових ствари има понека дражесна мала бресква или шљива, бор, азалеја или брусница. Једном смо у стакленој башти видели дрво са две шљиве, а овде често наилазимо на мајушно дрвеће наранџе прекривено плодовима. Бела бресква је једна од најлепших ствари које сам икада видела, с дуплим пупољцима попут ружа, а производи се потпуно вештачки. Дим се разишао и сада можемо лепо да видимо брда на обали. С друге стране брода видимо острво Авађи, тако да смо сада између два острва. Веома подсећа на Хиљаду острва на реци Сен Лорен. Претпостављам да је ово улаз у Унутрашње море. Местимично се разведрило и копно је тако близу да се јасно види. На броду има пуно јапанских дама са супрузима и делује ми да уживају. Лица белих од пиринчаног пудера, у љубичастом, у хаори огртачима – лепе су, посебно овде где не осећају да је нужно да прекрију оби појас огртачем, па изгледају мање грбаво него у 1 Letters from China and Japan, John Dewey & Alice Chipman Dewey; у питању је збирка писама које су супружници слали својој деци у Америци 1919. године; у уводу збирке наводи се да је писма писала Елис Чипмен Дјуи (и стога је текст преведен у женском роду, уз понеку употребу множине), али верује се и чини из садржаја да су неки одељци диктирани или писани од стране Џона Дјуиа (прим. прев.).

помодном Токију. Њихова обућа ми се јако допада, осим што их, наравно, још више ограничава на традиционално држање тела – јер су ноге голе изнад чланака, а оне морају да ходају тако да се то не види, а истовремено не смеју да померају предњи преклоп кимона. Но, кад носиш чарапе таби осећаш се као да си бос, јер је палац одељен од осталих прстију, и чим их обујеш као да осетиш за шта су заправо створени ножни прсти, а стопало као да приања док ходаш. Понела сам комплет памучних кимона у Кину да их носим код куће уз чарапе таби кад је вруће. Кад се не носи појас оби, хаљина постаје веома пријатна за ношење, ако је прављена од танког материјала. Танка свила, која је готово прозрачна, један је од најлепших примера јапанског ткања, јер је, и поред тананости, довољно чврста да задржи облик и може да се носи годинама. Хаљине гејши веома подсећају на свечане хаљине дама, посебно оне црне са украсима на доњем рубу. Девојчице изгледају посебно дирљиво – многе немају више од осам или девет година, а носе тај сложени костим и фризуру са стилом. У сезони цветања трешње носе јарко тиркизну боју. У Осаки су украси били у облику лептира у различитим бојама са златним тоновима. Оне које свирају шамисен су старије и облаче се једноставније, у црну или обичну плаву боју, док су оне које свирају бубњеве младе и у веселим бојама. Девојчице имају тако лоше зубе да сам их питала да ли су заправо зацрњени. Плесови су предивно поетски, инспирисани најфинијим темама. Нема ни трага грубости, нити у замисли нити у извођењу. Каже се да су гејше најнесебичније особе на целом свету. Можда то важи за све жене овде. Обављају своје тешке послове и држе се по страни толико да се види колико бола подносе. Када су ме питали шта мислим о јапанским женама рекла сам да сматрам да нису довољно цењене с обзиром на то шта све раде. На то су ми одговорили: „Не, није тако, ми то не показујемо али их ценимо у срцима.” Шангхај, 1. мај Преспавали смо једну ноћ у Кини, али немамо првих утисака јер нам се Кина још увек није открила. Поредили смо Шангхај с Детроитом, у држави Мичиген, и – осим што овде има мање дима од угља – сличност је огромна. Каже се да је ово у буквалном смислу међународни град, али још увек нисам сазнала како то функционише. Мада, чини се да свака земља има своју пошту, и своје двориште, а кад су нас јуче мало провозали открили смо да ауто не може да иде у Кинеску четврт јер нема дозволу за тај округ. Биће ми занимљиво да видим да ли у овој заиста старој земљи говоре о „вечитим временима” тако слободно као у Јапану. Документована исто60

рија Јапана почиње око 500. године наше ере, а митска 500. пре наше ере, али то је ипак земља која је опстала кроз безброј различитих доба. Упркос чињеници да су цареви били затворени хиљаду година, и убијани и мењани с великом лакоћом и задовољством, сву децу уче – и понављају то у књигама за странце – да власт у Јапану има непрекинут континуитет. Наравно, ту је и питање личног убеђења – не толико интелектуалног, колико емотивног и практичног, али наставника који би довео у питање неку од патриотских легенди у писаном тексту то би коштало положаја. Међутим, спомињу то у својим усменим предавањима професори историје на универзитетима критикују те легенде. У Осаки смо посетили више разреде основне школе, били смо на пет часова историје и етике, и на сваком се дискутовало о цару – понекад о цару уопште и оном што је учинио за земљу, а понекад о неком конкретном цару. Изгледа да је та врста религије била на неки начин неопходна, јер је земља била толико подељена и распарчана да практично нису имали око чега другог да се уједине – цар је постао нека врста симбола уједињеног и модерног Јапана. Али то обожавање ће бити попут морског старца на леђима Јапана. Каже се да су наставници у основним школама најфанатичније патриоте у земљи. Више пута се десило да неко од њих страда или да дозволи да деца страдају да би се спасио портрет цара из пожара. Сигурно добијају патриотизам уместо плате. Од оног што примају свакако не могу да преживе, сада кад су све цене скочиле. Шангхај, 2. мај О нама се овде брине одбор за дочек који чини неколико Кинеза, углавном бивших америчких студената. Термин „студент повратник” овде је дефинитивно везан за посебну категорију људи, и ако и када се Кина стабилизује амерички универзитети ће свакако бити делом заслужни за то. Водили су нас у посету кинеској фабрици за предење и ткање памука. Овде чак не постоји ни привид закона о раду, као у Јапану. Запошљавају се деца од шест година, иако не велики број њих, а плата радника у одељењу за предење, углавном жена, јесте тридесет центи на дан, највише тридесет два цента њихове валуте. На одељењу за ткање раде на целим комадима па добију и до четрдесет центи. Рећи ћу вам нешто о храни коју смо морали да поједемо за само једно кратко послеподне. Прво, овде у хотелу комплетан ручак. Затим смо око четири отишли у редакцију новина где смо пили чај и јели колаче. Онда у посету ћерки водећег манџурског државника, дами везаних стопала која има десеторо деце, која је отворила конкурс за награду за најбољи есеј о томе како се може зауставити конкубинат, како они зову читав систем 61

вишеструких бракова. Кажу да је међу богатима и даље све исто по том питању. Тамо су нам послужили ретку врсту чаја, коју до сада нисмо пробали. Поред тога, две врсте пита од меса, кружног облика попут кекса и веома необичног, али изврсног укуса, и уз то колачи. После тога смо ишли у ресторан где је требало да вечерамо. Прво смо отишли у погрешан хотел где су нам, док смо чекали, послужили чај. Изненадило нас је то што нису ништа наплатили кад смо одлазили, и још су нам се захвалили што смо дошли на погрешно место. Затим смо отишли у прави хотел који се налазио преко пута улице. То место зову угао Бродвеја и 42. улице, и баш тако и изгледа. Поред хотела је велика кровна башта, коју, као и хотел, воде робне куће које се налазе испод. Тужно је за људски карактер то што можемо да поједемо више ствари него што можемо да запамтимо, али то је управо оно што смо синоћ урадили. Прво смо ушли у просторију у којој је био само кинески намештај – веома мали округли сто на средини и редови столичица са стране, за девојке које певају али не плешу. Те столичице се не користе, јер се сви млади Кинези стиде тог обичаја и желе да га се реше. На столу са стране су били ољуштени бадеми, лепи и мали, другачији од наших и веома слатки. Поред бадема су биле сушене семенке лубенице, које је било тешко ољуштити па их нисам ни пробала. Сви Кинези су их грицкали с великим задовољством. Дошле су и две даме, које су студирале у Њујорку. Сви они заиста говоре и разумеју енглески. На столу су били комадићи сечене шунке, чувена конзервирана јаја која имају укус као кувана јаја, а изгледају као тамни желе, као и чинијице слаткиша, шкампа итд. Све то смо јели штапићима, иако су инсистирали да нам дају тањириће на које су послужили помало од свега. Затим је уследила гозба какву никад нисмо искусили, где су младићи склањали јело за јелом и спуштали нова на центар стола, како бисмо све пробали. Нису се посебно трудили да понуде префињена јела каква би се могла очекивати у таквом ресторану и по таквим ценама, као што би био случај у Јапану. Јели смо пилетину и пачетину и месо голуба и телетину и јаја голуба и супу и рибу и мале остриге које се проналазе у земљи (веома укусне и деликатне) и лепо мало поврће и изданке бамбуса помешане с другим састојцима, јели смо куване шкампе, и пераје ајкуле и птичје гнездо (које је потпуно безукусно и служи се као нека врста фине супе, али је баснословно скупо и заправо се зато наручује). Састављено је од желатина који се готово потпуно раствори током кувања. Било је још много тога – момак у прљавом белом сакоу са старом капом који је делио вруће намирисане влажне пешкириће после сваких неколико јела, дезерт за који смо имали колачиће од пасте од пасуља пуњене пастом од бадема и друге слаткише богате израде, уметничка дела која смо посматрали, али која нису била довољно добра да бисмо уживали у њима. Затим је ту било воће – банане и јабуке и крушке, 62

сечене на комадиће, у које су биле забодене чачкалице како би се лакше јело. Онда смо јели супу од стомака или ваздушног мехура рибе. Онда смо јели најукуснији могући пудинг, направљен од пиринча у који је умешано осам различитих састојака који имају симболично значење о којем не знам ништа, али који не доприносе много укусу. Приликом послуживања тог пудинга прво су нам дали чинијице допола испуњене густим кремом који личи на неки крем од млека. То је заправо крем од млевених бадема. У њега се ставља пудинг, и то је тако укусно да сам жалила што сам ишта јела пре тога, и научићу како се прави. Шангхај, 3. мај Неко на броду нам је рекао да је Јапанцима веома стало до тога шта други мисле о њима, а да Кинезима нимало није стало до тога. Поређење је вољени, мада опасан, спорт. Кинези су гласни, да не кажем бучни, лежерног става и прљави – генерално говорећи веома људски народ. Много су крупнији од Јапанаца, и често веома згодни без обзира на нечији лични укус. Највише ме изненађује колико међу радницима има оних који делују не само паметно, већ попут интелектуалаца, као на пример међу конобарима и послужитељима у хотелу. Наш конобар је прилично женствен, веома префињен, и могао би бити песник. Међу наставницима с којима смо били данас приметила сам поприличан број оних који подсећају на уметнике из Латинске четврти у Паризу. Утисци из Јапана се полако слежу и добијају праву перспективу како време пролази. Сада је лако видети да су особине због којих им се дивимо исте оне особине које нас иритирају. Што су направили то што јесу од оно мало земље прекривене планинама, то је светско чудо, али је код њих све мало превише уређено, чини се да за све постоји неко правило. Кроз дивљење њиховим уметничким достигнућима можемо спознати колико је уметност блиска уметном. Зато је на неки начин опуштајуће поново се наћи међу лежерним људима. Њихов немар, међутим, на крају почиње да нервира исто колико и „вечита” пажња Јапанаца. Још једна генерализација коју позајмљујем од једног од наших овдашњих пријатеља Кинеза, и завршавам. „Исток економично располаже простором, а Запад временом” – то је један од тачнијих епиграма. Шангхај, 4. мај Упознала сам једну кинеску даму, са све увезаним стопалима. Ишли смо код ње на вечеру. Није ушла у просторију док нисмо завршили, јер је била у кухињи и кувала док су послужитељи износили јела. Њено лице

је једно од оних мирних, округлих и пуних, веома лепих на неки начин, лепог тена. Наравно, она хода споро, љуљајући се и храмљући. Јуче смо после предавања поново ишли код ње и тада нас је провела кроз цео стан. Лепо га одржава, и, иако с наше тачке гледишта није баш удобан, мислим да се овде сматра веома модерним. Има степенице и малу надстрешницу где суше одећу или седе. Када је лимена, а вода се греје помоћу малог шпорета попут оних наших који се користе за веш. Из њега је спроведена цев до земље, јер, као и иначе на Оријенту, нема канализације. У кухињи има мали гвоздени шпорет постављен на кутије, који ради на дрва. Има три одељка, два велика плитка гвоздена лонца за печење и кување, и један дубоки на средини у којем се греје вода за чај. Довољне су само две ватре, пошто топлота са обе стране греје воду у средини. Нема сумње да су Кинези друштвен народ кад им се пружи прилика. Наравно, људи попут супруга наше домаћице оличење су врхунца способности и напредних идеја. Али изванредно је да нам показује ствари онакве какве заиста јесу. Кад смо ишли у посете школама, није ништа најављивао јер није хтео да видимо намештен програм. Кад смо изашли на ручак водио нас је у кинески ресторан у који странци никад не иду. Јуче смо ишли у робну кућу да купимо рукавице и подвезице. Рукавице су биле марке Кајзер, увозне, као и чарапе, као и подвезице итд. Рукавице су коштале од 1 до 1.60 долара, а подвезице долар. Купила сам свилу, ширине шеснаест инча, за педесет центи по јарди. Продавница је неуредна и подови су прљави, али је популарна међу Кинезима. Платили смо три долара за књигу која у Енглеској кошта 1 шилинг и 6 пенија2, и овде је све тако. Рукавице и чарапе се праве у Јапану, и тамо су квалитетне и јефтине – пар финих свилених чарапа кошта 1.60 долара. Али Кинези и даље неће да купују од њих, већ од Американаца. Посетили смо и једну предионицу памука. Кинески памук и свила су сада инфериорног квалитета, због недостатка научне производње и одговарајуће неге семена. Код ткања некад мешају њихов и наш памук. Шангхај, понедељак, 12. мај Чини се да се беиђиншка олуја за сада стишала – ректор још увек држи све под контролом, а студенти3 су пуштени. Субвенционисана 2

Око 0.4 долара (прим. прев.). Термин student на енглеском језику означава и ученике основних и средњих школа и оне који похађају колеџе и универзитете; како се у овом тексту ради о покрету у којем су учествовали ученици виших средњих школа и студенти колеџа и универзитета (углавном младићи), користимо термин студент у значењу особа (углавном младића) од четрнаест и више година који похађају неку врсту школе (прим. прев.). 3

штампа пише да је то делом зато што су Јапанци тражили да се благонаклоно гледа на несташлуке школараца. По новинама, јапански бојкот се шири, али они с којима се ми виђамо сумњају да ће народ издржати довољно дуго – у међувремену, овде одбијају јапански новац. Исток је пример тога каква мушка цивилизација може да буде и каква могу бити њена достигнућа. Рекла бих да је проблем што су расправе ограничене на питање потчињавања жена, као да је то нешто што утиче само на жене. Сматрам да су не само домаћа и образовна назадност Кине, већ и све већа физичка дегенерација и општа политичка корупција и мањак колективног духа – што све чини Кину лаком метом – последица положаја жена. И у Јапану постоји таква корупција, само што је тамо организована. Чини се да постоји савез између две групе крупних капиталиста и две водеће политичке „партије”. Тамо је снажан колективни дух националистички, пре него социјално оријентисан, односно то је пре патриотизам него колективни дух по нашем схватању. Тако да, док је Јапан снажан тамо где је Кина слаба, постоје сличне мане у оба друштва које су последица потчињавања жена – и доћи ће време када ће та скривена слабост сломити Јапан. Ево два примера с кинеске стране. Један мисионар је причао кинеским хришћанима о томе како да проводе недељу, пре свега наглашавајући да је то добар дан за окупљање породице и заједничко читање, разговор и томе слично. Један од њих је на то рекао да би умро од досаде да мора да проведе цео дан са супругом. А онда нам кажу да имућне жене – које наравно имају много мање слободе кретања од жена из сиромашнијих класа – проводе време тако што се окупљају и коцкају. Сви верују да је један од главних извора политичке корупције покушај чиновника да издржавају већи број супруга на високој нози. С друге стране, на једном од политичких протеста у Беиђингу одабран је одбор од дванаест чланова који ће разговарати са званичницима, и од тога су четири члана биле жене. У Јапану је женама забрањено да присуствују било којем састанку на којем се разговара о политици, и тај закон се строго спроводи. Много више жена из Кине него из Јапана студира у Америци – делом, можда, због мањка средњих школа за девојке, али такође и зато што овде не морају да се одрекну брака кад се образују. Заправо, кажу нам да су оне веома тражене, не само међу мушкарцима који су студирали у иностранству, већ и међу милионерима. Свакако су оне које су образоване овде много напредније по питању жена него што је то случај у Јапану. „Никад се не зна” је прави слоган Кине. Ректор универзитета је истеран осмог увече од стране кабинета, практично под претњом смрћу. Такође су довели и војнике (бандите) у град, који су опколили универзитет како би спасили зграду, а не њега. Он је отишао – нико не зна где. Налог за пуштање студената послат је телеграфом, али нису дозволили да се за 65

то сазна. Чини се да је ректор био већи интелектуални вођа либерала него што смо мислили, и да се влада стварно уплашила од њега. На положају је тек две године, а пре тога студенти никад нису правили политичке демонстрације, док су сада они вође новог покрета. И сада ће наравно влада да доведе реакционара, и студенти ће да оду, и сви поштени наставници ће дати отказ. Можда ће студенти да почну да штрајкују широм Кине. Али никад се не зна. Уторак преподне Бивши председник Сун Јацен је филозоф, што смо открили синоћ кад смо вечерали с њим. Написао је књигу, која ће ускоро бити објављена, у којој каже да је слабост Кинеза последица њиховог прихватања речи једног старог филозофа – „Знати је лако, делати је тешко”. Самим тим, они су нерадо делали и сматрали су да је могуће све разумети кроз теорију, док је снага Јапанаца то што су делали чак и у незнању и тако напредовали учећи на својим грешкама. Кинези су паралисани страхом да ће направити грешку неким својим делом. И тако је он написао књигу у којој показује свом народу да је делање заправо једноставније од сазнања. Опште мишљење овдашњих Aмериканаца је да се надају да ће сенат одбити споразум, јер би то практично докрајчило предају Кине Јапану. Споменућу само две ствари које су речене током разговора. Јапан већ има више трупа под оружјем, тачније двадесет три дивизије, Јапанци командују Кинезима, и готово у потпуности владају манџурским делом Кине. Позајмили су Кини двеста милиона за развој и проширење ове армије. Понудили су Кини, по ономе што је речено на вечери, да позајмљују два милиона месечно током двадесет година за војне потребе. Јапанци су сматрали да ће рат да траје до ’21. или ’22. и предложили су офанзиван и дефанзиван савез Немачкој – Јапан ће дати своју обучену кинеску војску, а Немачка ће предати Јапану концесије и колоније савезника у Кини. Као знак добре воље, Немачка је већ понудила Јапану своје територије у Кини, а управо је та информација навела Велику Британију да потпише тајни пакт у којем пристаје да преда немачке поседе Јапану, када се потпише мир. Људи који то тврде нису џингоисти4, они мисле да знају о чему причају и имају добре изворе информација. Неки од ових података познате су чињенице – попут величине армије и позајмице од двеста милиона – али, наравно, не могу да гарантујем за њихову тачност. Међутим, долазим до закључка да би вредело одбити споразум, зато што се у њему признају тајни договори и тајна дипломатија. С друге стране, права Лига народа 4

Екстремне патриоте и шовинисти (прим. прев.).

– која има животне снаге – по мени је једини спас за целу ситуацију на Истоку, која је бескрајно озбиљнија него што код куће схватамо. Уколико се овако настави још пет или десет година, свет ће се суочити са Кином која ће бити под војном управом Јапана – осим у два случаја: да Јапан у међувремену пукне под притиском, или да Азија буде потпуно бољшевизирана, за шта мислим да су шансе педесет-педесет ако будемо имали јапанизовану-милитаризовану Кину. Овде је европска дипломатија, која наравно доминира Америком, потпуно бескорисна. Енглеска ради све у односу на Индију, и сви они одуговлаче и лутају и заузимају такозване оптимистичне дугорочне ставове и свађају се међу собом, а само Јапан зна шта жели и то и узима. И даље верујем у искреност јапанског либералног покрета, али им недостаје моралне храбрости. Они, либерални интелектуалци, готово исто као и ми не знају како ствари стварно стоје, а довољно су упознати са ситуацијом да желе да остану у незнању. А затим је ту и велики патриотизам, који наравно лако оправдава идеју, по предаторском примеру Европљана, да је све ово самоодбрана. Шангхај, 13. мај Напрасно сам завршила с писањем јер се чинило да постоји могућност да пошаљем писмо, али већ је прошао један дан и имам још тога да пишем, а можда мало времена за то. Кина је пуна неискоришћених ресурса а има превише људи. Фабрике почињу с радом у шест ујутру или раније, а нема довољно посла за сиромашне, који обично и не желе да раде пуно. Током двадесет и четири часа у фабрикама раде две смене. Добијају око двадесет до тридесет центи на дан, а мала деца добијају од нула до девет центи, или чак једанаест центи кад порасту. Рудници гвожђа не раде, угаљ и уље нису експлоатисани, и не могу да развију пруге. Свуда користе дрво за потпалу и земља одумире јер више нема шума. Развили су индустрију порцелана за цели свет, а тањире купују од Јапана. Узгајају неквалитетан памук, а купују памучне тканине од Јапана. Купују небројено много ситница за свакодневну употребу од Јапана. Јапанци су у сваком граду широм Кине, попут мреже која окружује рибе. Јапанци вребају све минералне ресурсе у Кини, а већ су обезбедили контролу над 80 посто кроз подмићивања беиђиншке владе. Кад причаш с Кинезима, они кажу да Кина не може да се развије зато што нема транспортну мрежу. Кад причаш о изградњи железница, они кажу да би Кина требало да има железницу, али не може да је изгради јер не може да дође до материјала. Кад причаш о гориву, након што видиш како се сакупља коров поред пута за ложење шпорета, они кажу да Кина не може 67

да користи руднике јер се влада меша. На десет миља од овог града има великих рудника угља, где је угаљ близу површине, али их користе само Јапанци – иако се налазе на самој обали реке Јангце. Рудници гвожђа које сам спомињала близу су реке, читава планина гвожђа коју експлоатишу Јапанци. Они реком довезу океанске бродове, напуне их директно из рудника јер се руда спушта низбрдо, и затим одвозе бродове директно у Јапан, а кинеској компанији која спроводи све послове плаћају четири долара по тони. Последња нада Кине да ће моћи да имају ефикасну владу нестала је након што је завршена мировна конференција, која је вредно заседала овде недељама. Изгледа да су представници југа имали моћ одлучивања. Представници севера су морали за све да питају војне министре из Беиђинга, па су на крају одустали. Никад нису били тако очајни, и кажу да ништа више не може да се уради. Покушавали смо да препоручимо бројне начине да се изборе с погрешним представама о њима које владају у нашој земљи, на пример пропагандом, да инсистирају да се схвати разлика између народа и власти. Али одговор је: „не можемо ништа да учинимо, немамо новца”. Кинески понос је сада свакако приземљен. Један овдашњи амерички чиновник каже да за Кину нема наде осим ако је не буду сачувале велике силе, којима би морао да се придружи Јапан. Без тога, она је на удару Јапана. Јапанци купују најбоље комаде земље у овом граду за развијање пословања, као и у другим градовима. Јапан позајмљује новац од других нација, а затим га позајмљује Кини под страшним условима. Уступање Шантунга је, наравно, убрзало сав овај хаос, и неки Кинези сматрају да им је то последња нада – да ударе о зид, тако да их бес наведе да нешто ураде. Почео је бојкот јапанске робе и новца, али многи кажу да се неће доследно спроводити. Дугорочно гледано, у Кини потреба за храном и одећом присиљава све да се боре за живот, а све остало мора да се стави на страну. Чини се да је влада добро прихватила протесте наставника у име студената. И овде су студенти у некој мери угрожени, а постоји могућност да ће доћи до штрајка на универзитетима и у школама широм земље. Јако је занимљива прича о локалној школи Св. Јована. У питању је англиканска мисионарска школа, и то једна од најбољих. Ученици су пешачили до Шангхаја, десет миља, по најтоплијем времену, како би учествовали у паради, а онда десет миља назад. Неки од њих су се успут срушили од сунчанице. Увече, по повратку, видели су да неки од млађих ученика иду на концерт. Тај дан је био празник, такозвани Дан понижења. То је годишњица дана када је Јапан изнео двадесет један захтев, и обележава се у свим школама. То је дан када се у Кини одржавају скупови и држе говори. Ови ученици су стајали испред врата дворане где је требало да се одржи 68

концерт и директор школе је изашао и рекао им да морају да уђу. Они су казали да се ту моле, јер на Дан понижење није ред да славе одласком на концерт. Затим им је прво директор, а затим и председник колеџа, наредио да уђу. Уследила је општа пометња. Ученици су рекли да бдију ту зарад Кине, као што су се апостоли молили након смрти Христа, и да је ова годишњица попут годишњице смрти Христа. Председник им је рекао да ће их ако не уђу избацити. То је и урадио. Стајали су испред до јутра, а затим их је један од њих, који живи у близини, повео својој кући. И тако је колеџ Св. Јована сада затворен јер председник није попустио. Ценим да би Кинези готово били спремни да поступају према Јапанцима као према министрима издајницима, кад то не би изазвало реакције широм света. Заиста их мрзе, а чини се да се и Американци које смо овде упознали слажу с њима. Очигледна разметљива лаж Јапана – обећање пре заседања мировне конференције да ће вратити немачке концесије Кини, јесте нешто што Америка не би требало да заборави. О свему томе, и изузетном сиромаштву Кине, нисмо имали представу пре доласка овде. Чудесно достојанствен и решен стари улични продавац појављује се готово сваког дана, и пролазимо кроз готово исте ритуале. На пример, била је једна огрлица од перли – од лаганог, издубљеног сребрног емајла – за коју је тражио четрнаест долара. Чинило се да му је на крају било прилично драго да је прода за четири. Мада, не може се рећи да је изгледао као да му је драго. Напротив, деловао је претерано суморно и добацио да ће он а не ми бити озлојеђен због куповине. Најсмешније је било једном кад смо, након што нам се смучило ценкање, све оставили и кренули да одлазимо. Његови покрети и гестови би учинили неког глумца звездом – не могу се описати, али су у суштини поручивали: „само да не дође до неспоразума између мене и мојих блиских пријатеља, дао бих вам бесплатно све што имам”. Крв му се сјурила у лице, које се озарило осмехом небеске доброте кад нам је пружио ствари које смо купили по цени коју смо понудили. Јуче су се састали студентски одбори и изгласали да обавесте владу телеграфом да ће почети штрајк у понедељак уколико се не испуне њихова четири чувена захтева – односно пет – укључујући наравно одбијање да се потпише мировни споразум, кажњавање издајника који су склопили тајне споразуме с Јапаном због мита, итд. Али одбор ми је деловао конзервативније од самих студената, јер се данас преподне прича да ће штрајк свеједно почети одмах. Посебно су љути јер им је полиција забранила да држе скупове на отвореном – то је сад предмет једног од захтева – и зато што је провинцијално законодавство, након што је обећало да ће да помогне у области образовања, подигло себи плате и то новцем из малог образовног фонда. У једном другом округу студенти су се побунили 69

и напали законодавно седиште кад се то догодило. Овде је организован протестни одбор, али студенти су љути и желе акцију. Неки од наставника, колико могу да проценим, поприлично се слажу с младићима, не само кад су у питању њихови циљеви већ и њихове методе. Неки сматрају да је њихова морална дужност да позову на свесну акцију и да покушају да што боље организују и систематизују активности студената, а неки се воде старим добрим кинеским ставом да није сигурно да ће ишта добро произићи из свега тога. Споља делује као да ће бебе и одојчад без искуства и без претходника морати да спасу Кину – ако успеју. И то је једно ужасно велико „ако”. Не чуди што Јапанци, енергични и позитивни какви јесу, осећају да им је суђено да владају Кином. Никад нисам очекивала да ћу бити џинго, али Сједињене Државе треба потпуно да оперу руке од Источног питања – кажу „то нас се не тиче, средите све сами како год хоћете”, или да буду што позитивније и агресивније могуће у позивању Јапана да да оправдање за сваки агресиван потез који направи, као што Јапан чини њима. Мука ми је да помислим како допуштамо Јапану да нас тера да се бранимо и објашњавамо, да прича о отвореним вратима, кад су они сами већ закључали већину врата у Кини и ставили кључеве у џеп. Разумем и верујем у оно што кажу сви Американци овде – милитаристичка партија која контролише спољну политику Јапана према Кини сматра да је све, осим позитивног напредовања, са спремношћу да се употреби и сила, само страх и слабост, и охрабрени су да тако наставе и даље. Уколико би наишли на силу, повукли би се. Не мислим на војну силу, већ на одлучне позитивне изјаве о томе шта не могу да раде, тако да знају да се мисли озбиљно. Тренутно Јапанци овде покушавају да ускомешају народ против странаца и да наведу Кинезе да мисле да су Американци и Енглези одговорни за то што Кини није враћен Шантунг, а у исте сврхе потежу и питање расне дискриминације. Не знам у којој мери њихови изасланици имају успеха међу неукима, али трговачка класа је дошла до тога да тражи од страних мисија да реше ствари – прво да олабаве стисак Јапана, а затим, или истовремено јер су то две стране истог питања, да смене корумпирану војну клику која данас влада Кином и продаје је. Сјајан посао за Лигу народа – кад би само којим случајем нека лига постојала, што делује сумњиво с ове раздаљине. Питање које најчешће постављају студенти заправо је ово: „Сада када су у Паризу распршене све наше наде о трајном миру и интернационализацији, када је показано да сила и даље има првенство, и да снажне нације добијају оно што желе на рачун слабих, зар не би Кина требало да усвоји милитаризам као део свог образовног система?”

Нанђинг, 18. мај Нема сумње да смо у Кини. Хангџоу је некада, како нам кажу, био један од најбогатијих правих кинеских градова, а након што смо дошли овде потпуно верујем у то. Око града је велики зид, каже се, дуг 21 или 33 миље – по мени, пре ово друго. Но, без обзира, унутар зидина налазе се стотине јутара фарми. Данас поподне су нас водили на зид. Висина варира од 15 до 79 стопа, у зависности од терена, а ширина од 12 до 30 стопа. Направљен је од чврстих, печених цигли, великих као три наше. Увек су имали мањи утврђени град унутар великог, који су звали царски или Манчу град. Међутим, од револуције су почели да руше унутрашње зидине, делом претпостављам како би показали свој презир према Манџурцима, а делом како би искористили цигле. Оне се продају за три или четири цента по комаду, и развозе свуда на великим кинеским колицима с једним точком, које наравно вуку људи. Од њих је направљен зид ове куће, а више хиљада цигли се чува на простору универзитета. Стружу их рукама. То даје оквирну слику релативне вредности материјала и људских бића. Почела сам да пишем о погледу – типична Кина, окружена брдима без шуме, чија су подножја наружена гробовима, попут животињских јазбина или пешчаних препрека на терену за голф, затим камене куће сељака са сламнатим крововима, као у Ирској или Француској, онда воћњаци у којима се узгаја нар, дивних црвених пупољака, и друго воће, па пиринчана поља, од којих су нека већ никла а на другима се ради, по десет или дванаест људи у једном реду, онда баште, углавном лубеница, у даљини зид који се протеже миљама, брдо с пагодом, језеро лотоса, а у даљини плаве планине – као и град, који се, међутим, и не види баш. Једна од занимљивости сталног путовања је то што само понекад наиђем на лице које је типично кинеско. Већину времена заборављам да су они Кинези. Делују као прљави, јадни, очајни људи било где. Весели су, али не и разиграни. Волела бих да дам неколико милиона за игралишта и играчке и васпитаче који би се играли с њима. Не могу а да не помислим да је велики део недостатка иницијативе и става неко-други-ће-то, што је погубно за Кину, повезан с чињеницом да деца тако брзо одрастају. У овом граду, са трећином милиона становника, има мање од стотину школа за децу, а и оне имају само неколико стотина ученика – највише по две-три. Деца на улици увек само стоје и посматрају. Изгледају мудро, попут одраслих, и релативно весело, али истовремено и неподношљиво старо и озбиљно. Наравно, многи раде на разбоју, или на калему кад су млађи. Овде се углавном прави свила. Ишли смо у посету једној државној фабрици која запошљава неколико стотина људи, и чинило се да је барем самоодржива. У граду не постоји ниједан калем или разбој на струју, 71

нити Жакаров разбој. Понекад један дечак седне на врх и помера све, а понекад имају шест или осам папучица. А велики део намотавања се чак не ради ни ногом – само руком, мада им је ручни калем много паметније осмишљен од јапанског. Чини се да има толико простора да се ствари побољшају, а опет све је тако повезано, и промена је тако тешка да не чуди што сви који остану овде постану мање или више покинежени и изборе се с тим тако што воле Кинезе лично, због њихове љубазности. Студенти управо формирају патриотску лигу због тренутне политичке ситуације, јапанског бојкота, итд. Али наставници Универзитета у Нанђингу кажу да, уместо да се задовоље са две или три ствари које би лако могли да ураде, праве амбициозан план који покрива све. Кад успеју да формирају свој сложени састав понестаће им енергије, или ће наићи на толико потешкоћа да ће се обесхрабрити и неће урадити ни оно што могу. Не знам да ли сам вам писала о продавцу у кројачкој радњи у Шангхају. Након што је заузео уобичајени фаталистички став да ништа не може да се уради поводом свега што се дешава, рекао је да је бојкот добра ствар али „Кинез има слаб ум, врло брзо ће он заборавити”. На више места је окачено мноштво сламнатих шешира осликаних кинеским карактерима, на местима где су заустављали пролазнике и одузимали им шешире јер су прављени у Јапану. Све је то с добром намером и никоме не смета. Испред јапанских радњи стоји полиција и не да никоме да уђе. Они „штите” Јапанце. То је карактеристично за Кину. Сви полицајци носе ватрено оружје с бајонетом. Има их пуно и вуку се наоколо као да ће умрети од досаде. Једина друга класа која делује као да јој је толико досадно су пси, којих има још више, и који леже потпуно опружени – никад склупчани, и никада нипошто ништа не раде. Посетили смо старе просторије за испите, које сада руше. То су ћелије, њих око 25000, где су кандидати били затворени током испитног рока. Грађене су у дугим редовима, кровови имају једну косину, и углавном су окренуте једна према другој дуж отвореног ходника, који нема кров. Неке су окренуте ка зиду који чини леђа наредног низа ћелија. Широке су две и по стопе, а дугачке четири. Унутра се на зидовима с обе стране налази по једна бразда – једна у висини места где се седи, а друга у висини стола. На њима су постављене две даске, дугачке две и по стопе, и то им је био сав намештај. Они су седели и писали и кували и јели и спавали у тим ћелијама. Ако није падала киша, могли су да истуре ноге у ходник како би се протегли на тврдом поду. Испити су трајали осам дана, подељени у три дела. Улазили би увече, осмог дана осмог лунарног месеца. Писали би први предмет до десетог послеподне. Затим би изашли на једну ноћ. Једанаестог послеподне би се вратили за други предмет и писали до тринаестог послеподне, кад су имали још један слободан дан. Четрнаестог увече 72

би поново ушли у ћелије за трећи део који се завршавао шеснаестог увече. Могли су слободно да разговарају у ходницима, који су били затворени и закључани. Нико споља није смео да дође до њих ни из ког разлога. Често су умирали. Али ако би само успели да буду смештени у ходник с пријатељем који зна, и највећа будала у Кини је могла да да некоме да му напише рад, да положи и добије титулу која одговара данашњем звању магистра. Тако су настали чувени учењаци Кине. Припрема за испит се није тицала владе, и могла је да се организује на било који начин. Куће испитивача су још увек у добром стању и могле би лако да се претворе у школе. Али шта мислите, да ли ће то да ураде? Нипошто. Влада није наредила да тамо буду школе, тако да ће сада бити срушене или коришћене за неке чиновничке послове. Не можеш да схватиш колико је распрострањено чиновништво док то не видиш на делу. Такође смо посетили један велики конфуцијански храм, који се користи два пута годишње. Личи на све друге храмове, у смислу да је прекривен прашином која се скупљала дуги низ година. Да те спусте у било који кинески храм помислио би да се налазиш у напуштеној и заборављеној рушевини далеко од људи. У недељу смо ишли у Храм духова и господин који је ишао с нама предочио је свештенику да би требало обрисати прашину. „Да,” рекао је свештеник, „требало би”. Нанђинг, четвртак, 22. мај Студенти који су се вратили из Јапана мрзе Јапан, али су у сукобу с онима који су дошли из Америке. Њихове организације не могу да се окупе. Многи студенти повратници немају посао, наводно зато што неће да се баве бизнисом нити да почну негде од најниже позиције. Међу чиновницима влада снажна нетрпељивост према њима. Као пример начина на који се овде раде ствари могу да наведем то да смо управо добили експресно писмо из Шангхаја којем је требало четири дана да стигне. Требало би да стигне за дванаест сати. Људи користе експресну пошту ређе него телеграф зато што је бржа. Можеш да проведеш колико год хоћеш или нећеш времена питајући се зашто твоје експресно писмо није стигло на време. Свакако то радиш на сопствени ризик и о свом трошку. Кинези не манипулишу странцима као Јапанци, свесно, већ просто лутају. Манипулишу сами собом и једни с другима, стално. Ова кућа се налази четири миље од железничке станице. Нема трамваја, али има пуно рикша, неколико кочија, и још мање аутомобила. Нема носиљки, бар се не сећам да сам их видела, али у Ћиенкангу, где смо ишли пре неки дан, улице су тако уске да су носиљке главно превозно средство. Овде возачи рикше плаћају четрдесет центи дневно граду за коришћење рикши, које су све исте и веома лоше. Зараде мало више од тога за себе. 73

У Шангхају плаћају деведесет центи на дан за право да раде, а зарађују од једног долара до можда долара и по за себе. Пре неки дан сам рекла једном младом професору да Кина још увек подржава три класе беспослених људи. Деловао је изненађено, иако је и сам проучавалац и критичар друштвених питања, и питао ме које су то класе. Кад сам га питала зар се то не може рећи за чиновнике, свештенике и војску, рекао је да да, може. До овде и ни корак даље, чини се да им је то слоган – и у размишљању и у делању, а посебно у делању. Нанђинг, 23. мај Не верујем да ико сада зна какви су изгледи за политичку ситуацију у Кини. Студентски покрет је нови фактор који се не може израчунати – и то све за ове три недеље колико смо ту. Испрва се није могло чути ништа осим суморних замерки на рачун политике у Кини – корумпирани и издајнички чиновници, војници који плаћају само разбојнике, официри који добијају новац од Јапана да плаћају те војнике, недостатак јединства или уопште могућности за самоорганизовање међу Кинезима. А онда студенти узму ствари у своје руке и наједном се све покрене и крене врева. Стотину студената се обучава да држе говоре, и они ће да иду на стотину различитих положаја широм града. Кажу да и војници реагују на патриотску пропаганду. Један човек нам је рекао да су војници плакали кад су им неки студенти причали о проблемима Кине, а да су војници из Шантунга, провинције која је дата Јапану, први у слању телеграфа војницима у другим провинцијама у којима им говоре да пруже отпор корумпираним издајницима. Наравно, оно чега се сви плаше јесте да је ово само привремени успех који ће стати, али већ планирају да студентски покрет учине трајним и да пронађу нешто што би они могли да раде након што се ова ситуација смири. Њихова замисао је да их реорганизују тако да се баве популарном пропагандом везаном за образовање – повећање броја школа, предавање одраслима, социјалне службе итд. Веома је занимљиво упоредити оне који су били у иностранству и оне који нису – хоћу рећи, студенте и наставнике. Они који нису били су, на неки начин, практично беспомоћни. Врхунски књижевни и академски умови. Онима који су студирали у иностранству, чак и у Јапану, ствари много више иду наруку. Класичари овде у Кини свакако имају племенит пример тога шта њихов стил образовања може да постигне, ако опстане довољно дуго. С друге стране, мора да у старој кинеској књижевности постоји нешто веома префињено у естетском смислу. Чак су и многи модерни млади људи сентиментално везани за њу, баш као што су везани за фино исписивање карактера. Говоре о писму у уметничком жаргону: 74

„Обрати пажњу на снагу овог потеза надоле, на духовност унакрсног потеза и елегантни ритам композиције”. Кад смо ишли у посету једном храму пре неки дан, једном од главних будистичких светилишта у Кини, показали су нам отисак текста који је написао човек за кога се каже да је био најбољи писац икада у историји Кине – карактери његовог рукописа су урезани у камен пре неколико векова, не знам колико. Лако је видети зашто образовани људи траже спас у уметности и духовности, кад је политика корумпирана и опште друштвено стање обесхрабрујуће. То се види, као и то да све води ка још већој декаденцији. Мислим да смо вам писали из Шангхаја о томе како смо се упознали са свим мистеријама Кине – стогодишњим јајима, перајима ајкуле, птичјим гнездима, голубијим јајима, осам драгоцених блага, сутлијашем, и тако даље. Још увек једемо кинеске оброке. Јуче смо ручали код једног саветника војном званичнику. Веома је искрен, не штеди политику, и чини да има више наде за будућност Кине. Најдепресивније је чути: „Кад добијемо стабилну владу, моћи ћемо да урадимо то и то, али тренутно нема смисла”. Али овај човек има став: „Нека влада иде дођавола, а ти хајде уради нешто”. Веома је поносан што има „срећан, хришћански дом” и не скрива своје хришћанство, као што се чини да ради већина чиновника и богатих. Очекује да му се ћерке образују у Америци, једна на медицини а друга у области унутрашњих послова, и да тако добије помоћ у кампањи за промену виђења кинеског дома – од тренутног које укључује огромне скупине од око педесет људи који живе заједно, деца и слуге са супружницима итд., у којима се, како каже, веома много расипа, а да не спомињемо свађе и љубоморе. У старој верзији имућног домаћинства, доручак би неком почео око седам, а за некога би се храна спремала око поднева. Затим би око два дошли гости, а слугама би се наредило да скувају понешто за сваког посетиоца – без икакве организације, планирања и сличног, како он каже. Нанђинг, понедељак, 26. мај Проблеми међу студентима постају све гори из дана у дан, и чак и најблагонаклонији међу наставницима постају све нервознији. Управитељ провинције, чији је ово главни град, сматра се веома либералним, и он је обећао да ће подржати напредне мере у образовању. Прошлог петка скупштина је усвојила уредбу да се смање издвајања за образовање и подигну њихове плате. Стога су студенти сада узнемирени и наставници се плаше да не могу да их држе под контролом до тренутка кад ће бити довољно добро организовани да би штрајк имао ефекта. Истовремено, наши пријатељи су заузети трчањем између скупштине и управитеља. Обећао је да 75

ће ставити вето на уредбу када му буде прослеђена за сенат. Али студенти постају нервозни и желе да они сами оду у сенат. Наши пријатељи кажу да је толико скупо бити изабран да чиновници морају то да врате услугама кад дођу на положај. Један мисионар каже: „Хајде да изађемо и да их све побијемо. Исти су као они у Беиђингу, и да им се да прилика продали би целу земљу Јапану или било коме другом”. Кини је свакако потребно образовање на свим ступњевима, али никад неће доћи до тога ако буду правили мале кораке. Па, можда ће морати да буду гурнути до самог дна како би били спремни да иду на све или ништа. Јуче је једна кинеска дама организовала чајанку за мене, на коју је позвала све таитаи, како зову супруге чиновника, у складу с дворским дамама из прошлости. Био је то занимљив догађај, јер је свака жена довела своју служавку и већину своје деце. Изгледа да су неке од њих имале по две служавке – једну за себе која нема повезана стопала, и једну повезаних стопала која је дадиља. Њена служавка јој пружа шољу са чајем. Сва деца се хране у исто време кад и одрасли, а након што надређени заврше служавке могу да се послуже нечим у кухињи. Још увек не знам шта је то нешто, вероватно чај лошијег квалитета. Чај који смо ми пиле је онај чувени чај од јасмина из Хангџоуа. Овде кошта око петнаест долара за фунту. Веома је добар – има необичан, пикантан укус, готово да је мошусан и загасит, јер се укус јасмина меша с укусом чаја, који је јак. Веома укусан црни чај, али га не волим колико волим најбоље зелене чајеве. Ма, баш бих волела да можете да видите ове таитаи. Супруга управитеља има око двадесет пет година, или можда коју више. Она је изграђена млада особа, нормалних стопала, у бледоплавој хаљини сачињеној од сукње и капутића са рецкавим рубом довршеним црним сатеном. Лепа коса јој је подељена раздељком с десне стране и ухваћена изнад левог увета шналом с вештачком белом ружом. Њена служавка је носила црни капутић и панталоне. Носила је неке наруквице, али накит јој није био тако леп као код осталих жена. Једна веома лепа жена је на капутићу имала дугмад од смарагда опточених бисерима, а на руци предивну бисерну наруквицу. После чаја, велике даме су се повукле у једну унутрашњу одају, све осим две. Једна је имала веома тужан израз лица. Посматрала сам је, и тада сам напокон имала прилику да је питам колико деце има. Рекла ми је да нема ниједно, али да би волела да има ћерку. После су ми рекли да је њен муж хришћански свештеник и да она покушава да буде хришћанка. Друга жена која је остала била је она лепа, са смарагдним дугмадима. Напокон сам закључила да су даме отишле да играју карте, па сам питала да ли смем да одем до њих. Нису играле карте, већ су се само повукле да оговарају, вероватно странце. Један од дама ми је рекла да ће ме некада водити да видим како играју карте. Каже се да играју ујутру и послеподне 76

и целу ноћ све до наредног јутра, када иду у кревет. Често се каже да је то све што оне раде, и да су губици понекад веома погубни. Али тада нису играле карте. Онда су се вратиле, неке од њих с децом, и селе у редове столица, њих шеснаест, а неке дадиље по соби, док сам им ја причала. Причала сам им о томе шта су америчке жене радиле током рата, а оне су ме гледале у чуду. Морала сам да им објасним шта је гас-маска, али су знале шта је убијање и шта је виша класа. Њихово кикотање ме охрабривало да наставим. Једна фина млада дама с колеџа је преводила, а кад сам завршила замолила сам их да ми испричају нешто о својим животима. Напокон смо убедиле управитељеву супругу да исприча како је подигла своју децу. Све су ослобођене самосвести, и иако нису баш васпитане по нашим мерилима имају држање и благост која чини да изгледају грациозно. Управитељева супруга каже да има два мала дечака, а старији има шест година. Он ујутру има кинеског тутора, а после ручка га она подучава музику, коју веома воли. Након тога, он свира до пет и тридесет, вечера, мало се игра пре одласка у кревет, а затим кревет. Са тринаест година послаће га на школовање. Питала сам је шта је с девојчицама, а она је рекла да је њена мала нећака прва у породици која иде у школу, и да је она, на пример, која има десет година, у Тиенђину у школи-интернату. Беиђинг, недеља, 1. јун Овде смо упознали младића из унутрашњости који покушава да сакупи новац за наставнике који дуго нису примили плате. Истовремено, преко шездесет процената свих државних трошкова одлази на војску, која је више него бескорисна. У многим провинцијама састављена је од разбојника, а готово свуда је под контролом војних заповедника, који контролишу провинције, или војних управитеља, који су корумпирани и користе платни списак за уцене и војску за повећање моћи којом угњетавају провинције. А главни човек задужен за војску је отворено на страни Јапана. Тренутно је на снази затишје кад су у питању наше активности. Јуче смо се сложили да никад у животу нисмо научили толико као у последња четири месеца. А посебно последњих месец дана – било је толико материјала да готово нисмо могли све да сваримо. Ето чувено тајновитог и лукавог Истока. У поређењу, рецимо, с Европом, овде ти дају информације на тацни (мада морам признати да су ознаке понекад помешане) и онда те лупе по глави њоме. Јуче смо ишли на Западна брда, где су све оне ствари које виђаш на сликама, укључујући камени брод, чија је основа заправо мермерна и који 77

је диван као на сликама. Али све остало су само позоришне кулисе, и то мање-више пропале. Ипак, дивно је колико смо и очекивали, и на неки начин систематичније од Версаја – с којим се природно да упоредити. У архитектонском смислу, најлепши је један будистички храм с великим плочама, и на свакој од њих је исцртан по један Буда – за више детаља потражите снимак или нешто. Пешачили смо до мало изнад Руских брда, укључујући и пут кроз пећине једне вештачке планине – у којима Кинези уживају – право до тог храма. Изгледа да манџурска породица још увек има власништво над свим овим, и да наплаћује високе своте новца, или пре више свота, а ла Нијагарини водопади, да би се ишло у обилазак – још један доказ да Кини треба још једна револуција, или боље речено револуција – јер се прва само решила династије и за собом оставила, као што се види у претходним писмима, гомилу корумпираних управитеља задужених за прављење хаоса. Једино што видим да држи ствари под контролом је то што, иако би велики број тих генерала и управитеља желео да уграби нешто више за себе, сви се плаше да би се цео систем обрушио на њих кад би било ко направио конкретан потез. Status quo је средње име Кине, углавном status и помало quo. Имам да додам још један национални слоган, поред „Никад се не зна” и „Неко други ће”. У питање је „То је јако лоше”. Уместо да сакрију нешто, они отворено изложе све своје слабости и мане, и након што их представе, веома смирено и објективно кажу: „То је јако лоше”. Не знам да ли је могуће да неки народ буде превише разложан, али је свакако више него могуће да се носи с проблемима разложношћу – и они управо то раде. Међутим, то их чини дивним пријатељима. Тешко да се може замерити Јапанцима што желе да управљају њима и дају им полет који им је неопходан, кад Кинези сами одбијају да управљају собом. Овде се свакако види друга страна чувеног јапанског ума фокусираног на само једну ствар, као и друга страна многих особина. Ако нешто упорно радиш све време, не знам да ли уопште и мораш да се фокусираш. Треба само да наставиш с оним што си започео, док се други премишљају или никад ништа не започну. Па, јутрос смо ишли у чувени музеј, и наишли на нешто по чему је Кина и даље у предности. Смештен је у старим палатама и салама за пријем унутрашњег, или љубичастог дела Забрањеног града. Жути порцелански кровови, плава и зелена и златна, црвени зидови – то је баш онај варварски сјај о којем читамо, и прва ствар на коју обично помислиш кад се помене типичан Оријент. Овде је индијски утицај много јачи него на другим местима која смо посетили, или заправо тибетански, претпостављам. Много тога подсећа на Маваре. Град Беиђинг грађен је пре хиљаду година, а пројектован је плански у време кад су престонице Европе биле насумично грађене, тако да нема сумње да они имају способност 78

организације, само кад хоће да је употребе. Музеј буквално излаже блага – порцелан, бронзу, жад, итд., а не историјске или антикварне предмете. Улазак у парк се плаћа десет центи, а у музеј много више, долар или више, претпостављам. Стекли смо утисак да је то зато што се плаше гужве и народа, пре него због зараде. Цена је превисока да би од ње имали приход. Беиђинг, 1. јун Управо смо видели неколико стотина девојака како демонстративно излазе из школе мисије Америчког одбора и одлазе код председника да траже од њега да пусти студенте који су у затвору јер су држали говоре на улици. Поштено је рећи да је живот у Кини узбудљив. Сведоци смо рађања нације, а рађање је увек тешко. Могла бих да почнем да вам пишем и од самог краја шта се све догађало у овој брзини у којој нисам стизала да пишем. Јуче смо ишли да посетимо Западна брда, у организацији једног од чланова Министарства образовања. Док смо шетали великом улицом која иде поред градских зидина, видели смо студенте како се обраћају групама људи. Пре тога, студенти се нису појављивали данима. Питали смо чиновника зар неће бити ухапшени, а он је рекао: „Не, неће ако се буду држали закона и не буду правили проблеме у народу”. Јутрос су стигле новине у којима је писало само о томе. Најгоре је што је универзитет претворен у затвор, с војним шаторима посвуда и натписом испред на којем пише да је то затвор за студенте који нарушавају јавни мир држањем говора. Пошто је то све противзаконито, испада да је војска запленила универзитет, и сви наставници ће морати да дају отказе. Имаће састанак данас поподне да размотре све ово. Након тога, вероватно ћемо опет сазнати шта се десило. Друга ствар коју смо чули је да су, поред две стотине студената који су закључани у правни факултет, два студента одведена у просторије полиције и шибана по леђима. Њих двојица су држали говоре, па су ухапшени и изведени пред службенике жандармерије. Уместо да ћуте, што се од њих очекивало, младићи су постављали питања на која би било срамота одговорити. Службеници су онда наредили шибање, и до сада нико није успео да разговара с њима. Уколико би порекли оптужбе, новинари би тражили да виде заробљенике, по принципу да службеници немају разлога да одбију осим ако прича није тачна. Јутрос око једанаест, кад смо кренули да гледамо куће, видели смо студенте како држе говоре, а касније смо чули да су ухапшени, да су носили четкице за зубе и пешкириће у џеповима. По неким причама није ухапшено две стотине већ хиљаду њих. Само у Беиђингу штрајкује око десет хиљада људи. Демонстративни излазак оних девојака очигледно је био шок за наставнике, а многе мајке су дошле да их испрате. Девојке планирају да пешке оду до палате председника, која је 79

веома удаљена од школе. Ако их не прими, остаће пред капијом целу ноћ, остаће све док их не прими. Верујем да ће им људи доносити храну. Чули смо да су затворени студенти добили постељину јутрос у четири, али још увек не и храну. У згради има воде и простора да леже на поду. Чистије је него у затвору, и наравно много лепше јер су сви заједно. Беиђинг, 2. јун Можда вас занима како смо јутрос и како живимо. Пре свега, ово је велики хотел и свака соба има купаоницу. У великој улици прекопута је зид четврти у којој се налази посланство, где има дрвећа и великих кровова који представљају све оно што би Кина требало да има а нема. Време је као код нас у јулу, кад је вруће, осим што је сувље од августовских суша на Лонг Ајленду. Улице Беиђинга су вероватно најшире на свету, а наша иде поред црвених зидина кинеског града са предивним капијама које виђамо на сликама. У средини су макадами, али са страна су широки путеви који се користе за саобраћај. Хвала небесима што у Беиђингу има добрих коња, па људи не вуку сав тај тешки терет. Путеви са стране су избраздани дубоким усецима од коришћења. Ти усеци су испуњени прашином ситном попут пепела, која се подиже сваки пут кад неко згази на њу или кад прођу кола. Наша соба гледа на југ те улице. Сунце по цели дан сија кроз засторе од бамбуса, и врели ваздух уноси ту сиву прашину, тако да је све што дотакнеш, укључујући кожу, храпаво и необично суво, тако да имаш утисак да одмах треба да пронађеш неку воду. Навикавам се да затварам прозоре и унутрашње засторе током послеподнева. Зар није чудно што се на истој географској ширини на којој је и Њујорк овакве суше очекују сваког пролећа? Упркос свему томе, на пољима расту усеви. Наравно, оскудно, на тврдим сивим пољима. Има јако мало дрвећа, и то не оних највећих. Житарице су већ скоро спремне за жетву, а лук је зрео. Ускоро ће да почну кише, и то обилне, и онда ће поново да сеју. Цвећа скоро да више нема, и жао ми је што нисмо видели чувене божуре. Занимљиво је што негују божуре да буду мали – чак и они који имају стабло обрезују се све док не постану мали као они моји. Кртоле божура се пресађују сваке године или се на неки начин узгајају тако да буду мале, а цветови су ситни и предивни. Видела сам беле кинеске божуре и прво сам мислила да су руже. Пупољци изгледају скоро као пупољци наших великих белих ружа и веома су мирисни. Леје с божурима су постављене по терасама, фиксиране зидићима од опека дугуљастог или овалног облика, и изгледају као велике модле за колаче постављене на сто. Некад се саде и на равном и оивичавају оградицама од бамбуса које су привлачно дизајниране у различитим геометријским облицима, обично уз квадратну форму која прати сваки 80

одељак. Унутрашњи део града има пуно таквих леја с божурима, и стабала и кртола, али сада су прекривене само лишћем. Јуче смо ишли у Летњу палату, а данас идемо у музеј. Он је стварно у Забрањеном граду, тако да ћемо напокон крочити на свето тло. Летња палата је стварно дивна, али сада делује тужно – као и све ствари које се праве у превише амбициозним размерама које не одговарају стварном животу. Има један низ лођа украшених зеленим и плавим и црвеним сликама, које често имитирају. Кроз прозор смо видели и чувени портрет старе Цу Си, и изгледа исто као кад сам је видела на изложби у Њујорку. Необично је што је све и даље у власништву њене породице. Скупоцени теписи и завесе замотани су у огромне ваљке и поређани на гомиле по соби, а све је прекривено слојем ситне прашине који је толико дебео да не може да се види боја површине стола. Вазе израђене у техници cloissonné, или пре слике чувеног плавог порцелана, поређане су испред портрета старе даме, и све то тоне у пропаст. Мало смо шетали, планирајући како би све могло да се реновира и поново користи после револуције. Заборавите на то да је у Кини била револуција и да је сада република. Ту смо ми у Сједињеним Државама преварени. Кина је данас трула, трошна заоставштина старе бирократије која је пружала оквир за корупцију за време Манџураца и која је омогућавала њихову владавину. Мали цар живи овде, у својој палати, окружен својим евнусима и својим туторима и са своје две мајке. Има четрнаест година и стварно је смешно кад помислиш да су га оставили да буде цар. Али, како нема новца – осим оног што му република додели гласањем сваке године, нико не брине за њега. Осим Јапанаца, који желе да се поново успостави царевина, да чека док они не буду спремни да је преузму. Изгледа да би и сада били спремни, да није помака који је управо направљен мировном конференцијом. Морате да прочитате неку књигу о свему овоме, јер је то нешто најнеобичније што ћете икад чути. Јуче смо ишли да видимо кућу једног пријатеља. Занимљива је и волела бих да живим на таквом месту. Нема воде, осим оне која им се доноси свакодневно. Та мала кућа има осамнаест соба око унутрашњег дворишта. То значи да имају четири одвојена крова и да се излази напоље да би се прешло из једне у другу. То важи и за период кад је температура двадесет степени испод нуле. Сви подови у приземљу су од камена. Нисмо видели све собе, али неке имају прозоре од папира а неке од стакла. Лети над двориште поставе привремен кров од рогозине, и то тако да је виши од осталих кровова како би ваздух струјао и како би имали дубок хлад.

5. јун Сада је четвртак ујутру, а синоћ смо чули да је око хиљаду студената ухапшено претходног дана. Јуче послеподне један наш пријатељ је добио пропусницу с којом је могао да уђе у зграду где су студенти затворени. Напунили су зграду права и почели да користе зграду за природне науке, тако да наставници данас морају да иду у зграде мисионара како би одржали састанак. Јуче у четири поподне затвореници који су доведени тог дана у десет још нису добили храну. Један од наших пријатеља је средио да универзитет дође до нешто новца, па су наручили и доставили им товар хлеба. Тај хлеб је овде мала лепиња која се код нас некад зове лепиња од квасног теста. Мислим да товар значи количина која може да стане у колица за доставу. У сваком случају, младићи су добили неку храну, али не на рачун полиције. У целини, чини се да полицији свакако следи шахмат. Ускоро ће напунити зграде, јер су студенти све озбиљнији, а најневероватније је то што је полиција изненађена. Стварно су мислили да ће хапшења да застраше остале тако да прекину активности. И тако сви уче нешто ново. Јутрос ће нас један од наших пријатеља одвести до универзитета да видимо војни логор, а надам се да ће нас и увести унутра, мада сумњам у то. Колико схватам, Кинези су достигли онај занимљиви ступањ развоја кад морају да ураде нешто по питању положаја жена, а раде најмање што могу. Кад морају да отворе женску школу, сете се да је то згодно место да се отарасе неког старомодног, превазиђеног чиновника којег обичан народ више не може да поднесе. Нико данас не може да каже шта ће следеће да донесе штрајк студената. Можда започну револуцију, можда ураде било шта што ће изненадити полицију, којима изгледа недостаје маште, по чему је полиција чувена. Сви се овде спремају да побегну преко лета, јер је током јула веома вруће. Опште узев, врућина је лакше подношљива него у Њујорку, јер је тако суво. Али и то има своје последице, и јако нервира кад они снажни ветрови усковитлају пешчане олује. У кућама се нагомила прашина, а тело страда и споља и изнутра. Данас имамо среће, јер је облачно и помало влажно, као да ће да пада киша. Посета Западном брду је искуство за памћење. Прешли смо из лимузине марке Форд у носиљке које су носила по четири мушкарца, уз пратиоца са стране. Дакле, петнаест људи нас је водило до храмова – вашег оца, чиновника из одељења за образовање, и мене. Корачали су по стазама, по прашини и камењу које ником не пада на памет да склони. Толико је запањујуће називати то место одмаралиштем да смо само немо зурили наоколо. Посетили смо три храма и један краљевски врт. Пет стотина Буда у 82

једном објекту, а све грађевине су пропале и прљаве. На врху једног брда је огромно здање чија је изградња коштала милион или више, коју је неко изградио као гробницу пре око четири стотине година. А онда је нешто згрешио, вероватно украо од погрешне особе, па му није дозвољено да ту буде сахрањен. Око храмова је сачувано дрвеће, које чини освежавајућу оазу, а има и лепих извора. Све време смо упорно говорили: „Треба садити дрвеће”. „Да, али треба им тако дуго да порасту”, или „Да, али неће да расту, овде је тако суво”, итд. Понекад би рекли: „Да, морамо да посадимо дрвеће”, или вероватније: „Да, мислим да бисмо могли некад да посадимо неко дрвеће, али имамо тај Дан дрвећа, а људи секу дрвеће или су га посекли”. Показали бисмо им да би дрвеће расло јер их има око храмова, а осим тога – има траве, а дрвеће расте тамо где има траве, чак и у тако сувој клими, а они би само понављали исте реченице. Помислила сам да, у односу на ово, мала шумарска станица у Нанђингу делује као монументални напредак, док је опасно сунце тукло по прашини под камењем, а носачи нам пружали шведску масажу труцкањем носиљки. Педесет и више људи стајало је око нас кад смо улазили и излазили из аутомобила, а по петоро је било уз нас да нас служе док смо шетали по храму и ручали и пијуцкали чај, а онда не могу да посаде дрвеће – и то је Кина. Читава земља је потпуно прекривена камењем. Природа је била дарежљива, а свуда се руше зидови. Ипак, видели смо једну сјајну ствар. Граде нову школу и сиротиште за децу из тог села. Пуно деце је посвуда голо. Стоје наоколо – глава изгорелих од сунца, леђа прекривених само слојевима прљавштине, и једу своју храну од зрневља на улици. Свуда је поред путева постављена храна на столовима која може слободно да се једе. У једном храму је одређени чиновник обећао да ће обновити мало светилиште у којем стоји Буда који се смеје, бронзана статуа која је некада била прекривена лаком, а данас је скоро потпуно огуљена. Тренутно овом богу хлад пружа само кров од рогозине, коју су поставили на рушевину некадашњег крова. Председник републике је изградио дивну велику капију – попут оних старих, јер ће му то донети наклоност неба и добру срећу. Међутим, решио је да ипак не доноси наклоност – нешто је пошло наопако с боговима, нисам сазнала шта – углавном, сада руши један од великих подупирача са стране, како би видео да ли ће тако имати више среће. Шта тачно жели да постигне – ни то нисам сазнала. Али можда му треба наклоност да би постао цар, јер је то изгледа њихова замисао како се треба борити против сиромаштва и политичких зала. Заборавила сам да кажем да никад не уклањају рушевине. Све остављају да се руши или сруши, тако да може лепо да се види како су прављене статуе богова. Већина је прављена од глине, неке врсте бетона унутар дрвеног оквира. Колико год да им је потребно дрво, никад нисам видела да неко сакупља 83

срушене греде у храмовима – уместо тога, ризикујеш живот ходајући испод кровова који се руше, осим ако ниси довољно паметан да водиш рачуна о својој безбедности. У већини беиђиншких храмова ипак чисте подове, а чак и неке статуе делују као да су некад обрисане – мада нисам сигурна у ово друго. Беиђинг, 5. јун Као што сам раније напоменула, никад се не зна. Студенти су се узрујали због наредбе да се растуре њихова удружења, као и због „мандата” којима се критикује бојкот Јапана и наводи колико су значајних ствари двојица чија се смена тражи учинили за земљу. И тако су кренули с радом – студенти. Такође су били љути јер је полиција наредила да се затворе индустријска одељења две школе. Студенти су у тим одељењима разматрали који предмети који се увозе из Јапана могу да се замене ручно рађеним производима, без чекања на капитал. Након рада у школи, одлазили би у продавнице и учили људе како да их праве, а затим су их продавали, истовремено држећи говоре. Јуче, кад смо изашли, приметили смо да студенти причају више него обично, међутим, иако су улице биле пуне војника нико их није дирао. Поподне је чак и прошла поворка од око хиљаду студената с полицијском пратњом. Затим је увече уследио телефонски позив са универзитета, у којем је речено да су растурени шатори око универзитетских зграда где су држани студенти и да сви војници одлазе. Затим су затворени студенти одржали састанак и донели захтев у којем траже од владе да одговори да ли им се гарантује слобода говора, јер ако то није случај немају намеру да напусте зграду само да би поново ухапсили – јер планирају да наставе с говорима. И тако су довели владу у непријатну ситуацију јер су остали у „затвору” целу ноћ. Нисмо чули шта се данас десило, али на улицама нема војске и нигде где смо ишли није било студената који држе говоре, тако да је, претпостављам, успостављено примирје док покушавају да реше ствари. Неславна предаја владе делом је последица чињенице да су притворске јединице постајале пуне, а јуче је говоре држало око дупло више студената него претходног дана, кад је ухапшено њих хиљаду. Влада је тако по први пут схватила да не може да спречи студенте принудом. Предаја је делом и последица чињенице да су прекјуче штрајковали трговци у Шангхају, а прича се да се и беиђиншки трговци организују да протестују. Ово је, још једном, чудна земља. Такозвана република је смејурија. Све што је до сада постигла јесте чињеница да уместо да цар има сталан посао, дужности везане за владавину и пљачкање расподељују се међу кликом која се докопа власти. Један од водећих генерала милитаристичке партије је пре неког времена 84

– у последњих пар месеци – позвао свог најдражег непријатеља на доручак у Беиђинг, а затим га је притерао уза зид и наредио да се он убије. Да ли је то утицало на његов статус? И даље послује по старом. Али у неким аспектима има више демократије него код нас. Ако изузмемо жене, овде влада потпуна друштвена једнакост. Док је законодавство потпуна комедија, јавно мњење – кад се изрази, као сада – има невероватан утицај. Неки мисле да ће најгори званичници сада да се повуку с положаја и оду, а неки да ће милитаристи покушати да спроведу пуч и добију још власти, радије него да се повуку. На срећу, чини се да је ова друга група данас растрзана. Али масе студената (и наставника) се веома плаше да ће, чак иако се ова гарнитура избаци, само доћи друга која је подједнако лоша. Зато се устручавају да траже помоћ од војске. Касније. – Студенти су сада тражили да шеф полиције дође лично да их изведе и да се извини. По много чему ово подсећа на оперу буфе, али нема сумње да су до сада показали више лукавости и политичке вештине од владе, толико да она постаје предмет подсмеха – што је фатално у Кини. Али влада није пасивна – поставили су новог министра образовања и новог ректора универзитета. Обојица су угледни људи, без мрља у биографији и без много духа. Вероватно ће наставници одбити да прихвате новог ректора осим ако не објави задовољавајући проглас – што он наравно не може да учини, и тако ће поново почети препирке, овог пута и с наставницима. Кад би влада имала смелости, расформирала би универзитет, али учењаци у Кини имају свету репутацију. 7. јун Цела прича са студентима је занимљива, а занимљиво је и то што су прошлог петка студенти држали говоре и шетали се с натписима кличући, а полиција је стајала поред њих попут анђела чувара – нико није хапшен ни малтретиран. Чули смо да је један од студената љубазно замољен да се мало помери са својом публиком док је држао страствен говор, јер их је било јако много а ту где су стајали ометају саобраћај. Полицајац није желео да буде одговаран за утицај на саобраћај. У међувремену, у суботу је влада послала извињење студентима који су још увек били у затвору својом вољом, чекајући да се влада извини, да им да гаранцију слободе говора итд. Наводно су јуче ујутру напустили зграду, мада немамо поуздане податке о томе. Наставно особље универзитета је имало састанак на којем су одбили да признају или прихвате новог ректора. Послали су одбор у владу да им то саопшти, и један код ректора да и њему каже одлуку и да од њега тражи оставку. Изгледа да је новоименовани ректор раније био управник инжењерског факултета, али је избачен у политичким 85

превирањима. Он је чиновник из Јуен Шекајеве школе, а сада је постао богати трговац гумом на Малајском полуострву. Уосталом, не желе да обични трговац гумом буде председник универзитета, а мисле и да могу да објасне све новом ректору тако да више не мисли да је тај положај привлачан, како му је испрва деловало. У граду је на свим јавним окупљањима на снази потпуна сегрегација – жене у позориштима смештају у оне праве галерије, какве смо мислили да су постојале само некада и да их више нема. Место за жене у сали Одбора за образовање је пристојно, а с једне стране гледа на салу тако да сви мушкарци могу слободно да их посматрају, тако штитећи чувену скромност о којој сам се у Кини наслушала више него свих претходних година. Бензин овде кошта долар за галон, а аутомобил марке Форд кошта 1900 долара. Пет сапуна Ајвори за један долар. Чишћење хаљине је 2.50 долара. Паста за зубе је долар за тубу, вазелин 50 центи за малу бочицу. Прање је три цента по комаду, што укључује и хаљине и мушке сакое и кошуље. За доброг кувара десет долара месечно. Наш кувар је одличан, и почињем да се гојим од укусне кинеске хране. Нови Рокфелеров институт, који се зове Савезни медицински факултет, веома је близу. Граде дивне зграде у старом кинеском стилу, да не спомињем њихову хигијену. Управо су одлучили да дозволе приступ женама, али нешто ми се чини да ће захтеви испрва спречити жене да се укључе. Беиђинг је и даље по много чему престоница и подељен је на дипломате и мисионаре. Чини се да само још недостаје Царица мајка да се вратимо у стари Беиђинг. Беиђинг, 10. јун Студенти су завршили с триковима и за сада победили у игри – одбијам да предвиђам шта ће бити сутра кад је у питању Кина. У недељу ујутру смо држали предавање у слушаоници Одбора за образовање, и чиновници тамо још увек нису знали шта се десило. Влада је послала такозваног представника за помирење самозаточеним студентима, који им је поручио да влада схвата да је направила грешку и да се извињава. Самим тим, студенти су тријумфално искорачали из зграде, а јуче су њихова улична окупљања била већа и с много више ентузијазма него икада пре. Дан пре тога су извиждали четири незванична представника који су их замолили да напусте затвор, али који се нису извинили. Међутим, највећа победа је то што се сада наводи да ће влада данас издати мандат којим смењује тројицу људи који се увек називају издајницима – јуче су изнели понуду да смене једног, оног чију су кућу студенти напали четвртог маја, али им је речено да то није довољно, па су се сада још више предали. Да ли ће то 86

задовољити трговце који штрајкују или ће имати још неке захтеве, сад кад су победили у првој рунди – још увек није сигурно. Има пуно гласина, наравно. Једна је да повлачење није само последица штрајка трговаца, већ и страха да се више не може рачунати на војнике. Чак се причало да ће један пук са Западних брда да крене ка Беиђингу и да се придружи студентима. Гласине су једна од предности Кине. Кад помислиш да смо овде мање од шест недеља, мораш да признаш да смо имали право животно искуство. За земљу која се код нас сматра пасивном и непромењивом, свакако има дешавања. Ово је највећи калеидоскоп на свету. Управо је објављен Вилсонов говор поводом Дана одликовања. Можда код куће делује академски, али овде се барем међу Кинезима сматра веома практичним – заправо, као сигурна претња. С друге стране, до нас и даље долазе приче да је вашингтонски Стејт Департмент одбио да призна аутентичност извештаја који се одавде шаљу. У последње време су овамо слали већи број специјалних агената, мање-више тајних, како би дошли до независних података. Кад већ причамо о развоју демократије у Америци, кад год прокоментаришем да Американци не чекају да влада учини нешто за њих, већ сами раде ствари за себе, тренутно изазовем недвосмислене реакције. Кинези су у друштвеном смислу веома демократичан народ, а њихова централизована власт им је досадна. 16. јун Кинески говорећи, опет имамо застој. Тројици „издајника” је потврђена смена, кабинет се реформише, штрајк је отказан – и студената и трговаца (штрајк железничара је био последња кап), и сад се сви питају шта је следеће. Постоје докази да се екстремни милитаристи припремају да преузму ствари иако су поражени, као и да председник – за кога се каже да је умерен и вешт политичар – негује ситуацију тако да све више пада под његову контролу. Иако је издао мандат против студената у којем се хвале издајници, чини се да га је победа студената оснажила. Не разумем баш, али то је део општег увода који се чита на крају књиге. Чини се да је на снази мишљење да је он доказао слабост милитариста, а формално се слагао с њима тако да немају изговор да га нападну. Готово све остале нападају у анонимнин циркуларним објавама. Једна од таквих, која је процурела, потписана је са „Три стотине и педесет осам студената”, али без имена. У њој пише да је једини циљ штрајка био да се врати Ћингтао, али да је неколико људи покушало да преусмери покрет како би остварили своје циљеве. Један од њих желео је да постане ректор универзитета. 87

Беиђинг, 20. јун Пре неког времена одлучила сам да вам пишем како сам овде пронашла људску копију колоније пчела која заиста функционише. То је Кина, и у свим детаљима одговара слици савршене социјализације људске расе. Нико не може ништа да уради сам, и нико не може ништа да уради на брзину. Лов пчеле на ћелију се све време одвија пред твојим очима. А кад се пронађе, авај, открива се да је ћелија све време била ту. Даћу вам пример. За предавања идемо у уметничку школу, улазимо кроз врата која се налазе на крају једне дугачке сале. Одатле се иде у још једну велику просторију, а негде иза ње је место где послужитељи спремају чај. Близу улазних врата је сто, где нас увек замоле да седнемо пре и после предавања, где седимо кад пијемо чај или друге напитке, попут соде. Е сад, шоље за чај држе у ормарићу у предњем делу прве просторије, близу улазних врата. Долази одрастао мушкарац однегде тамо позади. Тихо и достојанствено корача кроз дугачку салу до ормарића, узима по једну шољу у сваку руку, и враћа се назад. Након неког времена поново долази носећи у рукама исте шоље пуне врућег чаја. Спушта их пред нас на сто, а затим узима још две шоље из ормарића и поново одлази, да би се опет вратио. Кад су боце отворене, целе се доносе до стола, јер би се иначе сода упропастила кад би се носила отворена, никад да би се уштедео неки корак. Кинеска кухиња је увек неколико стопа удаљена од трпезарије, под посебним кровом. Често мораш да прођеш кроз отворено двориште да би дошао из једне у другу просторију. Како није падала киша откако смо овде, не знам шта се деси са супом под кишобраном. Али запамтите, Кина је кошница, и то она старомодна кошница у бурету. Кад погледаш људе који све то раде делују као снажна, тиха бића способна да ураде било шта, али кад их упознаш схватиш да је и то што не раде готово ништа чудесно постигнуће. На колеџу Ћинг Хуа, чувеном колеџу Боксерског обештећења5, куће су нове и граде се на америчку иницијативу, али кухиња је четрдесет стопа од трпезарије. Нећу да описујем кухиње, али кад видиш трошне глинене пећи, недостатак судопере, и само један бочни прозор у тој прилично мрачној просторији – малој просторији у којој кувар спава на дасци и у којој оба радника једу своје скромне оброке, све је потпуно исто као у Средњем веку.

5 Универзитет Ћингхуа основан је од новца који су Сједињене Америчке Државе добиле као обештећење због последица Боксерског устанка (прим. прев.).

Беиђинг, 20. јун Прошлог викенда смо ишли до колеџа Ћинг Хуа, који је удаљен око десет миља одавде. Он је основан од новца који је плаћен као обештећење након Боксерског устанка. То је средња школа у којој се покрива садржај који одговара отприлике првој и другој години колеџа. Управо је дипломирало шездесет или седамдесет ученика који ће следеће године ићи у Америку да доврше школовање. Одлазе током целе године, углавном на мале колеџе и у државне институције на Средњем западу – велики број иде на Тек и доста њих на Стивенс, али нико не иде на Колумбију јер је у великом граду. Није ми јасно како је Хобокен бољи. Кина је пуна оних који су били на Колумбији, али они су тамо ишли на постдипломско усавршавање. Нема сумње да је боље у почетку их држати подаље од великог града. Осим предавања кинеског, сва настава је на енглеском, и чини се да дечаци већ говоре енглески прилично добро. Штета је што ће их тако лоше третирати, што ће морати да истрпе вређање у Америци пре него што се навикну. А онда кад се врате овде, још им је теже да се врате на старо. Тамо су идеализовали своју домовину, а истовремено су американизовани а да то нису ни приметили, тако да им је тешко да пронађу посао којим би зарадили за живот. Речено им је да су они будући спасиоци своје земље, а онда их њихова земља уопште неће – а и не могу а да не пореде две земље и да схвате колико је Кина заостала и у каквим је ужасним проблемима. Истовремено, сваки Кинез је вероватно у дубини душе убеђен у супериорност кинеске цивилизације, и можда су у праву – три хиљаде година није мало да се одржи магија. Можда ћете некада у животу доћи овде, тако да не шкоди да научите нешто о новцу – узгред, нико осим кинеских банкара се не разуме у то. Један њихов долар вреди једанаест мањих кованица, као наш десетопарац, и шест кованица које вреде двадесет центи. Иако мања кованица вреди једанаест бакрењака, један долар вреди сто тридесет осам. Зато штедљиви увек са собом носе фунту или две великих бакрењака којима плаћају возаче рикши. Поред тога, постоје различите врсте папирног новца. Сутра увече идемо на Западна брда, и саветовали су ме да купим неколико долара по цени од шездесет пет центи који тамо на железници– и изгледа нигде другде – вреде цео долар. Обично је супротно, странце стално варају у хотелима. Тамо ти дају само пет новчића од двадесет центи за долар, и тако даље – а њима управљају странци, а не лукави Кинези. Али биће вам драго да чујете да је Беиђинг толико американизован да једемо сладолед барем једном дневно, две велике порције. То помаже. Један савет. Никад немојте да питате Кинезе да ли ће да пада киша, нити било шта друго о времену. Корњача наводно има способност 89

предвиђања времена, а пошто се корњача сматра најгорим створењем на земљи можете да претпоставите каква је то увреда. Један од суптилних комплимената које су упућивали Јапанцима током последње кампање било је сечење сламнатих шешира јапанске производње – које су скинули са глава пролазника, у облику корњача, а затим би те фигуре закуцали на бандере. Иначе, мислим да нисам била коректна према студентима кад сам упоредила њихове прве демонстрације с кошкањем младих дечака. Све је изгледа било пажљиво планирано, а чак је и изведено раније него што је требало, јер су најављене демонстрације једне од политичких партија, па су се плашили да ће њихов покрет (ако почне у исто време) деловати као продужена рука политичке фракције – а они су хтели да наступе самостално као студенти. Замисли децу од четрнаест година навише у нашој земљи, да поведу велики политички покрет за чишћење и реформе, да постиде трговце и професионалце тако да им се они на крају придруже. Ово је баш изузетна земља. Беиђинг, 23. јун Синоћ смо били на дивној вечери код једног кинеског званичника. Сви гости су били мушкарци осим мене и његове четрнаестогодишње ћерке. Она је овде ишла у енглеску школу и дивно говори енглески, а поред тога је и талентована и занимљива девојка. Кинескиње њених година делују старије од наших девојака. Његову породицу чини петоро деце и две супруге. Закључила сам да је ћерка била у улози домаћице зато што им је било непријатно да изаберу једну од две супруге, а нису хтели да одају лош утисак, тако да се није појавила ниједна од њих две. Речено нам је да нису ту зато што је мајка болесна. Имају нову малу бебу од шест недеља. Отац је деликатан, префињен мали човек, веома поносан на своју децу и веома их воли. Све су их извели да се упознају с нама, чак и оно од шест недеља, којем је било веома вруће у малој црвеној хаљини. Наш домаћин је вођа либерално прогресивне партије и колекционар. Надали смо се да ће нам показати своју колекцију уметнина. Није, осим предивног порцелана који је био на столу. Кућа је велика и налази се иза зидина Љубичастог града, како зову стари Забрањени град, и гледа на чувену стару пагоду, што је било јако занимљиво. Кафу смо пили у дворишту и изгледа да имају још много дворишта која се нижу једно за другим, као што је овде обичај – некад четрнаест или више, свако оивичено ланцем кућа. Што се тиче вечере, заборавила сам да кажем да им је кувар један изузетан човек, Фукјен, који нам је приуштио најукусније кинеске деликатесе чији су називи били исписани на менију на француском језику. 90

Овде се кухиње често називају по областима. Скоро сви у Беиђингу су пореклом однегде другде, како и треба да буде у престоници. Али изгледа да се кувари и јела воде по особеностима провинција из којих су дошли. Прихватили су сладолед, из чега се види општи карактер људске природе, али ми је ћерка домаћина рекла да га не једу кад су болесни, јер и даље сматрају да болесни не треба да конзумирају ништа хладно. Овде је сада сезона млаћења жита. У том поступку жито се сече српом и онда га жене и деца сакупљају. Главнина рода се распореди по поду, како га они зову – у питању је очврсли део земље близу куће – а затим пар магараца везаних за ваљак, отприлике величине нашег баштенског точка, гази по житу. Након што се издвоји опна, жито се вија тако што се баца у вис на поветарцу – за шта је потребно да велики број људи уложи пуно времена, а опет остаје део мајке земље. У овој регији је веома слабо родило – кажу још слабије него иначе, јер је ова година сувља него иначе. Кукуруз је ситан, али расте понегде у околини, одавде до брда на којима смо били – увек на малим комадима земље, наравно. Сада се саде кикирики и слатки кромпир, и изгледа да лепо расту у прашини, која је влажна од кише која је падала пре неки дан. Беиђинг, 25. јун Једноставне чињенице о кућној потрошњи. У Кини се све даске тестеришу ручно – два човека и тестера, као ручна тестера за хоризонтално сечење. У новом хотелу, Хотел де Беиђинг, великој згради, уместо да носе прозорске оквире спремне за уградњу, носе велика дебла исечена на димензије оквира. Пљување је уобичајено. Кад ученица пожели да устане с места, прошета до пљуваонице и снажно пљуне у њу. Мале диње су сада зреле за јело. Буду као зрели краставци, мале, и прилично слатке. Једу их кулији и младићи, на улици, све са кором. Деца једу мале зелене јабуке. Брескве су скупе, али они који успеју да дођу до оних тврдих, зелених једу их сирове. Нар засађен у саксијама цвета, а родиле су и воћке, предивне скерлетне боје. На језерцима цветају лотоси – предивне интензивно ружичасте боје. Пред само цветање пупољци изгледају као да ће да се распукну и свуда по ваздуху распрше своју интензивну боју. Њихово огромно лишће је сјајно и прелепо – светлозелено, са финим жилама. Али лотос није створен за уметност – само је религија могла да га учини прихватљивим за уметност. Света језерца се лепо одржавају, налазе се у старим шанцима у Љубичастом граду – Забрањеном. У Беиђингу има дупло више мушкараца него жена. У недељу смо ишли на кинеску свадбу. Организована је у поморском клубу – и изгледа исто као наша церемонија. Млада и младожења 91

у уобичајеној страној одећи. Имали су прстење. На вечери је било шест столова за којима су седели мушкарци и три где нису била испуњена сва места, а за њима су биле жене и деца. У Кини жене свуда са собом воде своју децу и своје дадиље – хоћу рећи, где год да иду и ако то желе. То је обичај. На свадби нико од мушкараца није разговарао са женама – осим понеког студента повратника. Цена јаја је 1 долар за 120 комада – добијамо све што желимо у нашем пансиону. Мушкарци овде изводе птице у шетњу – или у кавезима или тако што им вежу једну ногу канапом који је повезан с гранчицом на којој птица стоји. Беиђинг, 27. јун Чудо је што су нас уопште пустили да одемо из Јапана. Стварно је убитачно. Сад бих, после десетак редова текста било ког путника, могла да проценим до које тачке је најдаље путовао. Али мораш да одаш признање Јапанцима. Њихова земља је дивна, дивно се опходе према посетиоцима и имају изузетно уметничку склоност да учине видљиву страну било чега лепом, или барем привлачном. Намерном преваром не би постигли ни десет посто таквог ефекта – то је прави уметнички дар. Они су највећи манипулатори спољашности у људској историји. Кад сам била тамо схватила сам да су они нација специјалиста, али нисам схватила да су инострани послови и дипломатија такође јако специјализована умећа. Нови министар образовања нас је позвао да ускоро вечерамо с њим. Изгледа да он нема искуства у образовању, али је био помирљив у процесу смене. Онај други је дао отказ и нестао кад је схватио да не може да контролише ситуацију. Изгледа да истински либерални елементи тренутно нису довољно јаки да изврше практичан утицај на политику. Битка се води између екстремних милитариста, за које се каже да су под утицајем Јапанаца, и групе помало бледуњавих умерених, које предводи председник. Изгледа да чим добије прилику убацује своје људе. Чини се да у овом тренутку постижу негативан, а не позитиван ефекат – јер противнике држе по страни, али барем су поштени и вероватно ће реаговати кад буду под довољно снажним организованим притиском либерала. Не може се порећи да је овде вруће. Јуче око поднева смо се возили рикшама и мислим да никада раније нисмо осетили такву врућину. Као у националном парку Јосемити, само је значајно јаче и траје дуже. Једина утеха коју имамо кад кажемо да није влажно је то што, да јесте, не бисмо преживели. Али ни пустињски песак није влажан. Питала сам кулија зашто не носи шешир, а он је рекао да је превише вруће. Замисли да вучеш некога брзином од пет или шест миља на сат по сунцу, на температури од сто двадесет или тридесет фаренхајта, голе главе. Већина кулија који 92

раде на сунцу не покривају главе. То је опстанак најјачих или наслеђивање стечених особина. Њихово прилагођавање свакој врсти физичке нелагоде свакако је светско чудо. Требало би да видите места на којима спавају. Бољи су и од Наполеона. Ово је такође земља путујућег огњишта. Сумњам да велики број возача рикши има где да спава, осим у самим рикшама. А велики део популације мора да купује храну код уличних продаваца, који продају све што можете да замислите. Поред њих, има и пуно продавница које продају и кувану храну. Беиђинг, 2. јул Почела је сезона киша, сада су поплаве али је и свежије, пошто је температура пала са близу сто на нешто више од седамдесет фаренхајта. Сада опет може да се живи. Ово је одлична земља за фотографисање, и најузбудљивија ми је једна слика на којој је Кинез средњих година, помало пуначак, са сламнатим шеширом са широким ободом, који седи на леђима веома малог и спокојног светлосмеђег магарца. Он се хлади док се магарац неприметно креће путем. Задовољан је собом и осећа се лагодно у овом свету, и лагодно по питању свега на свету, шта год да се догоди. Била би то одлична корица неке књиге о Кини – и то не би било поигравање само са тим какви су Кинези. Данас извештавају да су представници Кине одбили да потпишу споразум у Паризу. Та вест делује превише добро да би била истинита, али нико не може да сазна шта се тачно десило. Има и гласина да је владина милитаристичка партија – сад кад су добили скоро све што им следује од Јапана и губе популарност – спремна да заборави да је икад чула за Јапан и да постане веома патриотска. Ни то није потврђено, али претпостављам да би једини разлог да остану поткупљени био да нема никог другог ко им нуди мито. Беиђинг, среда, 2. јул Влада велика напетост. Јављају да представници нису потписали, али је вест формулисана тако нејасно да те тера да претпостављаш, па ниси сигуран. У међувремену су студентске организације започеле још један напад на владу, тако што су захтевале распуштање парламента. Истовремено нема кабинета, а председник не може да натера никога да га формира. Изгледа да половина оних који би требало то да ураде такође штрајкује зато што је друга половина ту.

Беиђинг, 4. јул Јутрос идемо у Вишу педагошку школу. Води нас руководилац одељења за индустрију. Студенти ће овог лета подићи три нове школске зграде – сами су урадили планове, пројектовање, детаље, а и надгледају радове и обављају рутинске столарске послове. Руководилац одељења за индустрију, који нам је био водич и домаћин, ради на повезивању активности везаних за „националну индустрију” и студентских протеста. Сада, између осталог, покушава да организује шегртске школе под контролом еснафа. Замисао је да се најбољим шегртима у свакој „фабрици” – наравно, то су заправо газдинске групе – да два сата наставе дневно с циљем увођења нових метода и производа у индустрију. Ту би радили с металом. Нада се да ће се то проширити по целој Кини. Не можете да замислите колико су овде индустријски заостали, не само у поређењу с нама већ и у поређењу с Јапаном. Последица тога је затрпаност тржишта јефтином, неквалитетном робом прављеном у Јапану, коју купују, јер је јефтина, линијом мањег отпора. Али можда ће се све ово са Шантунгом исплатити. Еснаф произвођача памука је веома заинтересован да сарађује и даће им капитал, ако школе могу да гарантују да ће обучити квалификоване раднике, посебно надзорнике. Тренутно Јапану продају памук у вредности од четири милиона, где се он преде, а затим купују тај исти памук у облику влакана за четрнаест милиона – који они онда ткају. Уз све то, ту је и велика количина памучне робе коју увозе. Читајући схватам да су у последњих десет година страни путници више од десет пута најавили буђење Кине, тако да оклевам да учиним исто. Међутим, мислим да је ово први пут да су трговци и еснафи заиста активно покренути да покушају да побољшају индустријске методе. Ако је тако, онда је то право буђење – то у комбинацији са студентима. Сваких неколико дана читам преводе с јапанског, и било би веома занимљиво сазнати да ли је њихово незнање искрено или лажно. Вероватно помало од оба – незамисливо је да процењују психу Кинеза тако лоше како се чини у чланцима. Али опет, морају да одрже одређена убеђења код свог народа – то да Кинези заиста више воле Јапанце од свих других странаца. Јер схватају колико су зависни од њих, и ако не успеју да пронађу заједнички циљ то ће бити зато што странци, углавном Американци, због сопствених користољубивих и политичких мотива потпирују неслагање. Заправо, сумњам да историја бележи сличан случај потпуне нетрпељивости и неповерења међу нацијама. Некад се чини да не постоји ни једна једина ствар коју су Јапанци могли да ураде како би изоловали Кинезе а да то нису већ покушали. Кинези би се доста љутили на Американце што су их позвали у рат а онда оставили на цедилу, да јапанске новине и 94

политичари нису провели толико времена током последња три месеца злоупотребљавајући Америку – а онда и своје слатке говоре у Америци. Биће занимљиво видети на шта ће тачно на крају да се саплету. Један несавршени дан се приводи крају. Били смо у школи као што је планирано и схватила сам да сам погрешила. Младићи су направили планове све три зграде и надгледају радове, али они сами не раде. Остају у школи преко лета, али – онима који похађају курс обраде дрвета, и који су добили посао израде клупа и столова за нове зграде – школа обезбеђује смештај и храну (храна и спремање хране кошта око пет долара месечно), а они практично заузврат дају своје време. Сви младићи који похађају курс обраде метала остају у Беиђингу и раде у радионицама на побољшању производа и повећању њихове разноликости. Не заборавите да су то младићи, од осамнаест до двадесет година, и да они преносе пропаганду своје земље. Сетите се да је у Беиђингу лети у просеку сто фаренхајта у хладу. Морате признати да ту има нечега. Данас поподне смо ишли да гледамо један комад поводом прославе. Представа није нешто посебно везана за 4. јул, али је занимљива – кинеска мајсторија. Дуга одора је предност, али сигурно није баш једноставно ходати у њој кад се спремаш да изнесеш веома велику чинију за пунч испуњену до врха водом, или пет стаклених чинија са по једном златном рибицом. Изгледа да уметник некад уради салто док износи велику чинију с водом, али то нисмо видели. Ниједан од трикова није компликован, али су бољи од свега што сам икад гледала. Вечерас ће бити представа која је локална варијанта минстрелске представе, али пошто је падала киша – а представа (и плес после ње) је на отвореном, нећемо ићи, иако смо планирали. Не можете да замислите колико овде значи то што Кина није потписала. Читава влада је била за то – председник је до десет дана пре потписивања тврдио да је то неопходно. Ово је победа јавног мњења, покренутог од стране младих студената и студенткиња. Сједињене Државе би свакако требало да се постиде јер је Кина способна да изведе тако нешто. Недеља, 7. јул Јуче смо ишли на сасвим други пут, укупно око шездесет или седамдесет миља. Прича о настанку тог макадама је стварно занимљива. У време кад је Јуен Шекаи планирао да постане цар, његов син је сломио ногу. Чуо је да би му термални извори помогли, па је један чиновник изградио пут до њих. Они који су на положају, укључујући бившег чиновника који је недавно приморан да се повуче након што је претучен, данас су власници извора и хотела, тако да се пут и даље одржава. На 95

путу до тамо прошли смо кроз село Беле змије, као и кроз село Стотину врлина. Чланови организације YМЦА и Црвеног крста још увек долазе из Сибира, на путу кући. Не знам да ли ће отворено причати о свему кад се врате кући. Све је збркано, а оно што буду причали неће нимало поправити наше међународне односе. Бољшевици нису једини који нападају и пљачкају села – до сада Американци нису то радили. Беиђинг, 8. јул Јутрос су новине извештавале о томе како је Јапан порекао да је направио тајни споразум с Немцима. Овде изгледа влада мишљење да није, већ је само започео преговоре у којима се говорило о споразуму. Пре неки дан смо на вечери чули од одговорних америчких чиновника да је направљен договор да, након што Америка доврши улазак Кине у рат, Јапанци добију концесију од Русије зато што су успели (Јапанци) да уведу Кину у рат на страни Савезника. Е па, Јапанци се још увек баве тиме, сад кад је све изашло на видело. Чини се да се спремају да растуре садашњу јапанску владу. Ово се тумачи као покушај да се смена представи као неодобравање дипломатских грешака и цене пиринча, само да би поставили још горе људе, што свет не би приметио већ би мислио да се Јапан реформише. Кад смо код уставности у Јапану, престала сам да бринем о томе чим сам сазнала да се старији државници никад не брину око тога ко ће бити изабран, већ само пусте да избори прођу, јер је њихов рад толико сигуран из других разлога да избори неће направити никакву разлику. Исти принцип важи и за доношење закона. Ниједан закон не може бити предложен без одобрења моћника, и они знају како ће све да се заврши без обзира на расправе. Није ни чудо што се промене дешавају тако споро, а можда ће морати да се десе и одједанпут путем револуције, ако се то икад деси. Сада извештавају да је Цаи, овдашњи ректор универзитета, рекао да ће се вратити под условом да студенти пристану да убудуће не организују покрете ни по једном политичком питању без његовог одобрења. Не могу да проценим да ли је то уступак или мудар начин да се наизглед истовремено сложи с обе стране. Најава повратка Цаиа значи да ће све ускоро вратити у нормалу и да ће све бити спремно за нови талас немира. Потпуно смо збуњени тржиштем некретнина. Свим члановима Фондације Рокфелер граде лепе нове куће, у кинеском стилу али без недостатака које имају куће за које се овде могу изнајмити. Све куће у Беиђингу су грађене као наше шупе, директно на земљи, издигнуте од самог тла неколико инча каменим подом. Кад су јаке кише дворишта су пуна воде и 96

остају влажна данима након тога, можда недељама, а зидови буду мокри до висине од око две стопе од земље. Јуче смо посетили једног пријатеља Кинеза и његова цела кућа је тако изгледала, али он као да то није примећивао. Ако хоће да има купатило у кући, то дуплира трошкове воде, а након што се намучиш с грејањем и преношењем воде нема начина да је се после решиш, осим да неко дође и однесе прљаву воду у кофама. Овде би могао бескрајно дуго да се занимаш само посматрајући како ова колонија пчела проналази тако много начина да себи отежа живот. Један господин из фондације нам је баш причао како кулији краду свако парченце метала којег могу да се дочепају, остатке или оно што се још користи. Оскудица поставља потпуно другачије моралне стандарде. Чини се да у Кини нико не може да буде осуђен због крађе хране. Беиђинг, 8. јул Рокфелерове зграде су диван пример тога шта може да се учини новцем. Усред овог истрошеног и слабашног града израњају као светлуцави споменици изобиља прошлости добро уклопљеног с модерним идејама. Коришћени су најфинији стилски елементи кинеске архитектуре, али су кровови зелени, а не жути, и имају три спрата уместо једног. Питам се колико ће времена бити потребно Кини да ухвати корак и схвати шта ради. Каже се да Кинези нису склони да иду у болнице јер се плаше ултрастраних метода које још увек не разумеју. С друге стране, институције немају намеру да им изађу у сусрет и направе компромис, као што су мисионари увек радили. Међу лекарима је и одређен број Кинеза, а сада су отворили и могућност запошљавања жена. У Кини данас постоји велика потреба за женама лекарима, али очигледно ће морати да прође још једна генерација пре него што се то прихвати и постане природан део кинеског друштва. Прилично је забавно то што овај предиван блок зграда потпуно окружује и засењује највећу јапанску болницу и школу у Беиђингу, и прича се да је то веома понижавајуће за Јапанце. Сада је изградња при крају, али ће све старе бедне структуре, заостале из прошлости, морати да се сруше да би нове грађевине заблистале пуним сјајем. Између осталог, изградили су тридесет пет кућа у кинеском стилу с модерним инсталацијама за удобан живот, у којима ће живети наставно особље, а уз то има и пуно грађевина које су преузели од старог мисионарског медицинског колеџа. То све уз оно што ће, можда, остати од принчевске палате чији су посед купили. Два лепа стара лава су остала од принца, али ниједна породица странаца не би поднела нелагоду и неудобност живота старих принчева, без обзира на број супруга.

Беиђинг, 11. јул Овде су диње и лубенице најбоље на свету. Лубенице које се продају на улици – у количинама које би постиделе чак и црнце америчког југа – жуте су попут сладоледа, али нису сочне као наше. Диње уопште нису пикантне као наше. Крушкастог су облика, само веће, и киселог укуса. Заправо, подсећају на краставац киселкастог укуса, само што су семенке у средини као код наших диња. Кад ти послуже макароне и колачиће у правим кинеским кућама схватиш да и ми и Европљани, нисмо први измислили храну. Хлеб кувају или пеку на пари – у овом делу земље једу пшеницу уместо пиринча – или га прже, и потпуно сам сигурна да су крофне донесене одавде, да их је неки стари морски вук донео баки на поклон. Све то је још чудније ако знаш да, осим патишпања, ништа од тога није изворно постојало у Јапану. Тако да, кад први пут дођеш овде, једва да можеш да одолиш утиску да су све те ствари донесене у Кину из Америке или Европе. Прочитајте књигу „Два китајска хероја” Луеле Мајнер да видите како се наша земља некада опходила према овим људима, а онда видите колико они воле Америку и Американце и схватите да су на неки начин испред нас у домену који се пре рата називао хришћанство. Вероватно смо вам писали из Хангџоуа о споменику и олтару који смо посетили, а који су посвећени двојици кинеских чиновника који су раксомадани за време Боксерског устанка зато што су изменили садржај једног телеграма послатог провинцијској управи, у којем је писало „Убијте све странце”, а они су то променили у „Заштитите све странце”. Олтар, наравно, одржавају Кинези, и веома мали број странаца у Кини уопште зна за тај догађај. Њихова уметност заиста подсећа на дечије стваралаштво. Сви они нови уметници у Америци, који мисле да је једноставност необична, требало би да дођу овде и проучавају Кинезе у Кини. Велика љубав према светлим бојама и предивно умеће комбиновања истих, релативно мали број шара које се изнова и изнова користе на различите начине, као и склоност према цртежима који илуструју неку причу или концепт или су за њих необични – све је то много ближе наиви од оног што се у Гринич Вилиџу сматра детињим у уметности. YMCA, Беиђинг, 17. јул Један млади Кореанац је вечерас дошао овде и нашао се на нашој веранди с једним другим Кореанцем који је држављанин Кине. Гост једва да говори енглески али смо сви заједно ипак успели да се споразумемо. Изгледа да велики број студената из Кореје стално прелази у Кину. Потребно је да шест година, или пак три године, живиш у Кини да би постао студент, 98

што је у сваком случају довољно дуго да привремено одложи планове за одлазак у Америку на студије, што може бити касно за некога ко планира да на тај начин побегне од јапанског угњетавања. Други Кореанац, овај старији који је већ постао држављанин Кине, деловао је веома узбуђено. Вероватно по природи воле да пренаглашавају ствари, а и доста су гестикулирали. Уверавао нас је колико је значајно да хитно одемо у Кореју и рекао да ће нам донети неке фотографије. Све то ме навело на размишљање, па сам почела да читам водич за Кореју и да замишљам тамошњу дивну климу и да се питам да ли можемо да нађемо пристојно место за боравак. Први пут смо открили колико је ситуација у Кореји заиста озбиљна у Јапану, почетком марта, док смо имали слободне дане због сахране принца Кореје, јер нам је јапански саветник рекао да се након сахране појавила гласина да је стари принц Кореје извршио самоубиство. Несумњиво сте имали прилику да чујете то тамо, а можда и нисте. Углавном, чињенице су излазиле на површину с разних страна, па је сада познато да је он заиста извршио самоубиство како би спречио венчање младог принца, који је одрастао у Јапану, с јапанском принцезом. По обичајима, због његове смрти, која се догодила око три дана пре планираног датума свадбе, венчање не може да се одржи наредне две године, а Кореанци се надају да ће за две године моћи да ослабе утицај Јапана. Познато је да су направили неке кораке у том смеру од марта, а самоубиство је свакако помогло у некој мери. Сада Јапан најављује политичке реформе у Кореји, и вероватно рачуна да ће ова прича привремено да прикрије њихове праве активности и планове везане за цели свет. Јапанци су попут италијанских имигранта у Америци или других вештих група које су се одскоро обогатиле. Научили су принципе западне ефикасности и по томе су барем једну генерацију испред својих суседа. Нова знања која се користе за најбоље могуће искоришћавање старих искустава, од којих су се одвојили и која веома добро разумеју, све то да би се старим искуствима на најбољи могући начин допринело изградњи и јачању нових богатстава. Изговор је да је то кратак и једноставан пут ка успеху, али на дуге стазе ће имати разорне последице. Но, Јапан свакако има значајан степен физичке ефикасности, коју су напрегли мало више него што је то заиста могуће. Изговори у којима Вилсон покушава да припише уступке које је одобрио практичним потребама, како их он назива, само су још један доказ неуспеха париске конференције. До нас сада стижу први одјеци његових говора. Кад размишљам о томе како смо променили начин размишљања и како смо се постепено привикли на све откад смо овде, схватам да морамо да вам објашњавамо много тога што се нама сада подразумева. Читајући стари број неког часописа негде, сазнали смо да је један амерички путник добио јапански орден Краљевског блага приликом боравка. Наводно се 99

тај орден додељује само Јапанцима. Пре него што је одликован, одржао је јавни говор у којем је рекао да, будући да Кина сада има проблема и неко треба да јој помогне, сасвим је природно да Јапан преузме ту улогу јер му она по историји и припада. Чини се да и овдашњи милитаристи, који Кини праве проблеме и који успевају да одрже власт помоћу стране подршке, имају слично виђење по питању „природности” целе ситуације. Данас је у Кини водећи човек Шу, познат као Мали Шу, што је на енглеском добар надимак јер звучи као Little Shoe – Мала ципела. Никада није био у западној хемисфери и сматра да је за Кину боље да да део своје територије Јапанцима који су вољни да им помогну, него да се нада да ће добити ишта од других странаца, који само хоће да их искористе. Он сматра да може да гради нацију тек онда када Кина успе да успостави стабилну владу уз помоћ јапанских милитариста. У међувремену, Мала ципела је тужном случајношћу, која се десила у процесу доношења уредби, добио место војног диктатора Монголије, што значи да има апсолутну моћ да користи своју војску за пољопривредне и било које друге подухвате које замисли. То значи, укратко, да је он апсолутни диктатор читаве Монголије, коју је Кина задржала, а која се граничи с Источном унутрашњом Монголијом над којом Јапан има контролу по двадесет једном захтеву, којим је добио територију на деведесет девет година под потпуно истим условима. Ових последњих неколико дана, откако је то ступило на снагу, до јавности не долазе информације ни о каквим новим догађањима. По нашим пријатељима, влада би могла у недоглед да ради без кабинета и без одговорности да реагује на захтеве јавности. Већи део нације је против таквог стања, али, поред подршке странаца и недостатка организације, не могу да ураде ништа осим да трпе и посматрају како се земља продаје Јапану и другим грабљивцима. Ако можете да дођете до Милардове ревије прочитајте је, а посебно обратите пажњу на скорашњу уредбу Иностраног савета којим се дају дозволе новинарима – хоћу рећи, донели су уредбу да ће то урадити. На срећу, та уредба је противзаконита и Кинески савет у Шангхају је неће ратификовати. Овде долазе чиновници организације YМЦА, који су на путу кући из Сибира и других места. Приче које можеш чути од њих пуне су ужаса и увек су исте. Наших људи је премало да би ишта постигли, а уосталом цела ситуација нас се уопште не тиче. Уосталом, Канађани су довољно часни да се повуку из свега и оду кући, што је по мени прави потез. Јапанци су тамо послали њих барем 70.000, а можда и много више, јер тако добро познају железнице да нема начина да се прати њихово кретање. Верујем да имају став да све време пребацују људе по сопственој процени ситуације. Сви се слажу да су јапански војници омражени и да су у принципу показали да су веома непријатни, док Кинезе сви воле. 100

У међувремену, у Јапану је очигледно да незадовољство по питању пиринча и хране уопште све више расте. Занимљиво је читати интервјуе с грофом Ишијем који се сви завршавају на исти начин – да се страх од бомбардовања од стране Сједињених Држава све више схвата као озбиљна претња. Било нам је тешко да разумемо агитовање против Америке док смо били тамо, али сада нам је све јасније. Да ли ће то бити делотворно? Да ли се већ спрема нови светски рат? Овде се прича да су студенти током штрајка били веома успешни у убеђивању војника у своје идеје. Младићи у вишој педагошкој су нам рекли да су били разочарани што су пуштени из универзитетског затвора јер су једва убедили половину војника. Чувари су се мењали свака четири сата. Готово стално пада киша и типично је за Кинезе то што мој наставник није дошао због кише. Сетите се да се он никад не вози рикшом, мада је могао да помисли да је боље да плати некога него да изгуби час. Блато на путевима подсећа на Лонг Ајленд, али некада, пре него што су насули шљунак, само што је овде мекше и клизавије, и вода се задржава.

101

Прва кинеска истраживачка мисија послата у Европу*6

Најт Бигерстаф Са оснивањем страних посланстава у Беиђингу по први пут, стварањем кинеског Министарства спољних послова и оснивањем прве Кинеске државне школе за учење страних језика – T’ung Wen Kuanа7 – што се све одиграло у периоду од 1861. до 1862. године, отпочела је нова ера у односима између Кине и Запада. Скоро један век су се странци који су трговали у јужној Кини бунили против рестрикција које су им наметнули Кинези, и сви покушаји западњачких држава да постигну да кинеска влада праведније поступа са овим трговцима или да се призна једнакост између њихових дипломатских и конзуларних представника и локалних кинеских званичника наишли су на одбијање. Кинези углавном нису били заинтересовани за западњачке земље, нити су нарочито марили, с изузетком мале групе трговаца и званичника који су имали користи од трговине, да ли се с њима одржава било какав однос. Та борба је заправо достигла стадијум оружаног сукоба у неколико прилика, и тај проблем није добио коначно решење све до 1860, када је Кина била потпуно покорена а њене армије поражене удруженим британским и француским снагама које су разориле Царску летњу палату и присилиле и сам Беиђинг на капитулацију. Незаинтересованост за Запад није била потпуна у периоду непосредно пре 1860. године јер налазимо, међу другим знацима, да су објављене две важне књиге које се баве страним земљама. Прва, Hai Kuo T’u Chihb, обимно је дело састављено првенствено од материјала о некинеским земљама, извученог из ранијих списа на кинеском, допуњеног научним и географским информацијама прикупљеним из различитих страних извора у Кантону. Иако приписана Wei Yuanuc, како стоји у самој књизи, очигледно ју је, заправо, саставио Lin Tse-hsud. Први пут се појавила 1844, у проширеном издању 1847, и напокон у још проширенијем издању 1852.8 6

Прочитано на заседању посвећеном Далеком истоку Педесет првог годишњег састанка Америчког удружења историчара, Провиденс, Роуд Ајленд, 29. децембар 1936. 7 Слова изнад се односе на кинеске карактере репродуковане у вези с овим чланком. Карактере је написао мој колега, г. Хенри С. Татсуми. 8 Gideon Chen, Lin Tse-hsu, Рани заговорник усвајања западњачког начина поморске одбране у Кини (Lin Tse-hsu, Pioneer Promoter of the Adoption of Western Means of Maritime Defense in China), (Пеипинг, 1934), 23–30 .

102

Друга, географско дело нешто мањег обима, Ying Huan Chih Luehe, коју је саставио Hsu Chi-yuf док је био гувернер Фуђијена, а објављена је 1848, била је у знатној мери заснована на информацијама до којих је дошао аутор уз помоћ странаца који су се настанили у тој покрајини.9 Премда су ова дела имала релативно велики тираж у Кини, била су веома мањкава као извори информација о европским земљама, и врло брзо након оснивања страних посланстава у Беиђингу, они кинески званичници од којих се тражило да се баве странцима почели су да изражавају жељу за потпунијим и поузданијим информацијама о Западу. Не чуди што су се Кинези, пошто су неколико пута претрпели пораз од стране европских војски, прво обратили Западу за научне информације које су пружиле надмоћну снагу тим војскама. Кинеско Министарство спољних послова, међутим, ускоро је увидело да им је такође потребно опште знање о велесилама потписницама споразума уколико новоуспостављени односи са њима треба да буду мирнодопски. Док су европски конзуларни и дипломатски представници стационирани у Кини путовали широм Царства, и причало се да су сакупили све информације које би икада могле бити од било какве користи њиховим владама, кинеска влада није знала скоро ништа како о стварној снази земаља с којима је морала да изађе на крај, тако ни у којем би се смеру могло очекивати да ће се кретати њихова политика у погледу Кине. У настојању да дођу у посед таквих информација, министри Министарства спољних послова често су се саветовали са Енсоном Берлингемом и сер Фредериком Брусом, првим америчким и британским министрима стационираним у Беиђингу; са Робертом Хартом, генералним инспектором Кинеске царске поморске царине; са В. А. П. Мартином, учитељем и касније директором T’ung Wen Kuana; и са другим странцима у које су имали поверења. И мада је ученицима T’ung Wen Kuana додељен задатак да стално шаљу Министарству спољних послова преводе значајних чланака изабраних из новина на страним језицима, министри су и даље имали утисак да су недовољно обавештени. Међу предлозима упућиваним Министарству спољних послова, један се често понављао: наиме, да Кина постави дипломатске представнике у иностранству, где би били у позицији да обавештавају владу своје домовине о збивањима која би могла бити од суштинског значаја за њу. Чланови Министарства спољних послова признавали су уверљивост овог аргумента, али су страховали да предузму такав корак из неколико разлога: (1) Кина никада раније није постављала званичнике у страним земљама 9 А. Вајли, Белешке о кинеској књижевности (A. Wylie, Notes on Chinese Literature), (Шангај, 1922), 66.

103

изузев оних које је освојила, и такав корак би представљао увођење већих новина него што се сматрало да земља може да поднесе тако брзо након отварања престонице за стални боравак странаца; (2) сматрало се да је у том тренутку трошак оснивања сталних дипломатских представништава у престоницама свих сила потписница споразума превисок; (3) слање званичника на високим положајима у дворове ових сила покренуло би расправу о правилима понашања приликом пријема, што би онда покренуло још нерешено питање да ли би страни представници на кинеском двору требало да падну ничице у присуству Цара, проблем који је Министарство спољних послова желело да избегне по сваку цену; (4) Кина још није нашла времена да обучи званичнике који би могли да је представљају на одговарајући начин у својству сталних представника у иностранству. Према томе, чланови Министарства спољних послова држали су да је нужно да се одложи оснивање трајних дипломатских представништава у иностранству за неку будућу прилику. Међутим, када је почетком 1866. Роберт Харт добио допуст да се врати кући у Ирску на кратак одмор, предложивши у исто време да се неколико ученика из T’ung Wen Kuana који су показали изванредно познавање енглеског и француског језика пошаље с њим, како би посматрали прилике у Европи, министри Министарства спољних послова радо су прихватили предлог, ценећи да је то одлична прилика да се прикупе жељене информације. Пошто су ученици били ниског службеног положаја не би се постављала непријатна питања која се тичу дипломатске етикеције, нити би било потребе за скупом пратњом; па ипак, они би били у могућности да испитају прилике у Европи и „сачине извештај о географским аспектима, навикама и обичајима свих земаља кроз које (можда) прођу...”10 Три ученика су изабрана да иду: Feng Ih, био је припадник монголске дивизије Обичне жуте заставе, званичник осмог реда, и ученик одсека за англистику T’ung Wen Kuana; Chang Te-ii (такође познат под именом Te Ming), припадник кинеске дивизије Обрубљене жуте заставе, службеник деветог/осмог реда, и такође ученик одсека за англистику T’ung Wen Kuana; и Yen Huij, припадник кинеске дивизије Обрубљене жуте заставе и ученик одсека за француски T’ung Wen Kuana. Мислили су да је најбоље да пошаљу старијег званичника са ученицима, па су одредили Pin Ch’unak, шездесеттрогодишњег заставника Манчу дивизије који је у једном тренутку служио као окружни судија за прекршаје, али је годину или две радио као инспектор царинских прихода у Хартовој служби. Два Европљанина, 10

Молба Министарства спољних послова Престолу, у којој се тражи одобрење да се пошаље Pin Ch’unova мисија, поднесена 20. фебруара 1866, може се наћи у Ch’ou Pan I Wu Shih Mog (Пеипинг, Музеј палате, 1929–1931), одељак о T’ung Chihu, XXXIX, Ia – 2b.

104

Е. Ч. Баура, Енглез, и Е. д Шан, Француз, били су изабрани од запослених у Царској поморској царини да би служили као преводиоци11; Pin Ch’unov син, Kuang Yingl, који је био чиновник у служби код Харта, и шест слуга чинили су остатак ове групе. Три дневника која су писали чланови мисије коришћена су у овом чланку као главни извори информација које се тичу активности и запажања њених чланова: Ch’eng Ch’a Pi Chim, Hai Kuo Sheng Yu Ts’aon и Hang Hai Shu Chio.12 Први од њих, којег је написао Pin Ch’un, релативно је кратак опис, из дана у дан, разних места које су посетили, с кратким географским и историјским приказима различитих земаља. Други, којег је такође написао Pin Ch’un, мање-више је у форми дневника, премда се углавном састоји од песама инспирисаних оним што је видео, уз повремене кратке белешке као објашњење. Трећи је написао Chang Te-i и далеко је најпотпунији и далеко најинтересантнији од та три дневника. В. А. П. Мартин каже да је Ch’eng Ch’a Pi Chi „(само) оскудан избор из (Pin Ch’unових) званичних извештаја...”13, али ако је потпунији извештај икада био написан, очигледно је одонда изгубљен. Чланови мисије напустили су Беиђинг 7. марта 1866. године, испловили из Тијенђина неколико дана касније, и из Шангаја 23. марта. Иако су пароброди били већ сасвим познати Кинезима, пошто су били виђани дуж кинеске обале и чак су их и сами Кинези користили годинама14, оба писца дневника надугачко и нашироко описују оне на којима су путовали. Дужина, ширина, газ и носивост, потпун број официра и морнара, просторије за путнике, и још много додатних информација пружено је у вези са сваким, укључујући и кратак опис механичких принципа који управљају кретањем брода. Заустављали су се накратко у Хонгконгу, у луци у Анаму, где су биле запажене предузимљива трговачка делатност Француза и 11 С. В. Вилијамс Министру спољних послова Стјуарду, Документи који се тичу спољних послова, 1866 (Papers Relating to Foreign Affairs, 1866), (Вашингтон, 1867), I, 495. Очигледно је, из Хартових писама цитираних у Морсовој књизи, да је Баура заправо руководио овом групом, макар док су били у Европи. Х. Б. Морс, Међународни односи Кинеског царства (The International Relations of the Chinese Empire), (Шангај, 1918), II, 187–188, фусноте. 12 Користио сам издања Ch’eng Ch’a Pi Chi и Hai Kuo Sheng Yu Ts’ao које је објавио 1868. Wen Pao T’angp и повезао у један t’ao са T’ien Wai Kuei Fan Ts’aoq, што је збирка песама које је написао Pin Ch’un по одласку из Марсеја на путу назад. Једино издање Hang Hai Shu Chi којем сам имао приступ је оно објављено у једанаестом одељку Wang Hsi/ch’ijevogr чувеног Hsiao Fang Hu Chai Yu Ti Ts’ung Ch’aoas (1891), 58–101. Исти одељак истог тог дела такође садржи Ch’eng Ch’a Pi Chi, 40–57. 13 В. А. П. Мартин, Катајски циклус (A cycle of Cathay) (друго издање, Њујорк, 1897), 373–374. 14 Gideon Chen, Tseng Kuo-fan, Рани заговорник пароброда у Кини (Tseng Kuo-fan, Pioneer Promoter of the Steamship in China), (Пеипинг, 1935), passim.

105

присуство француских војних и поморских снага, у Сингапуру, где је била призната снага британске економске и војне контроле, у Цејлону, у Адену, и, коначно, у Суецу, из чије луке је у то време и даље било потребно преко копна доћи до Медитерана. Путовање од Суеца до Каира возом било је прво путовање те врсте које је било који Кинез икада предузео, заправо, био је то први пут да је ико од њих видео воз. Pin Ch’un је до ситних детаља описао воз: локомотиву на почетку, коју је покретала пара произведена од угља и воде, преношених на самом возу; више од тридесет вагона, а они који су одређени за превоз путника били су подељени у купее, а у сваки је могао да се смести одређен број путника на дрвеним клупама. Осветљење, прозори, полице за пртљаг и многи други детаљи су описани. Два дана су проведена у Египту, где су чланови групе посетили пирамиде и друга интересантна места, као што би учинио и било који други туриста који пролази кроз ту земљу. Другог маја чланови мисије су први пут крочили ногом на европско тло кад су пристали у Марсеј и за њих је било изузетно искуство да виде широке, поплочане авеније, зграде од шест и седам спратова, блиставо осветљене улице и радње, и многе друге ствари карактеристичне за велике европске градове, али потпуно стране овим људима с друге стране света. Описан је хотел у којем су одсели, укључујући и лифт и цеви за комуникацију између различитих спратова, славине за хладну и топлу воду, клозетске шоље с пуштањем воде, запрепашћујуће јарке гасне лампе – уз белешку о њиховом функционисању, и многе друге ствари које су за Кинезе биле новине. Један дан је проведен у Марсеју, посвећен посети великом бродоградилишту и железари, а следећег дана група се упутила за Лион, где су два дана посвећена посети ткаоници и плетионици. Коначно, 6. маја, мисија је стигла у Париз. Кинеским путницима се веома допала француска престоница, чак и након што су посетили седам других северноевропских престоница, и даље су сматрали да су њене зграде најотменије које су видели. Предивни паркови, широке, добро поплочане улице које су биле редовно чишћене и поливане, и такво осветљење ноћу да се чинило да је град од ватре – све ове ствари су их импресионирале, као и лепота француских жена, непристрасност француских полицајаца, сласт француске хране, и многе разоноде које је град нудио. Провели су тамо око десет дана, идући у званичне посете, посећујући катедрале, музеје и паркове, разгледајући ковницу новца, општинске канцеларије, телеграфску централу и разне фабрике. У оно слободно време које им је преостало, ишли су у позориште и неколико циркуса. Pin Ch’una су толико заинтригирали возови којима је путовао да је наложио једном кинеском трговцу који је живео у Паризу да му купи модел воза који функционише да би могао да га однесе назад у Кину. 106

Четрнаестог маја двојица ученика су отишла за Енглеску, а Pin Ch’un и остатак групе кренуо је за њима два дана касније. Током две недеље проведене у околини Лондона, Кинези су посетили музеје, цркве, паркове и друга занимљива места која се обично показују страним туристима, осим болнице, где су доживели јединствено искуство да посматрају две операције, војног полигона где су запазили дисциплину војника и ефикасност њихове организације, велике новинске канцеларије – што је довело до укључивања приличног броја информација у дневнике које се тичу израде новина и дистрибуције, затвора где су били дирнути хуманошћу с којом су третирани затвореници, ковнице новца, оружарнице, фабрике локомотива и неколико фабрика разних врста. Били су веома импресионирани чистоћом Енглеза, иако су такође коментарисали нечистоћу самог града Лондона. После посете музеју у којем су била изложена многа блага однета из Царске летње палате били су тужни, а можда и мало озлојеђени. Трећег јуна отишли су у Виндзор, где им је током дводневног боравка показан дворац, с његовим многим драгоценостима и прелепим имањем, били су позвани да присуствују великом балу на коме су се Принц од Велса и његова супруга с љубазношћу односили према њима, и примила их је у приватну аудијенцију сама Краљица Викторија. Наредних шест дана провели су у великим индустријским градовима Бирмингему и Манчестеру и њиховој околини, где су госте провели кроз неколико фабрика за производњу челика, стакла, тканине, одеће и других ствари. Изгледа да је на њих посебан утисак оставила величина британске индустрије памука, а Pin Ch’un је посветио знатан простор у Ch’eng Ch’a Pi Chi опису машинерије за обраду памука и разматрању разврставања памука и другим сродним темама. Очигледно је био запрепашћен открићем да Велика Британија купује сирови памук из Кине, Индије и Америке, а онда продаје произведену тканину широм света. Дванаестог се група вратила у Лондон, путујући по први пут у спаваћим колима, на велику радост и занимање свих. Остали су још скоро две недеље у Лондону, а време им је било испуњено разноразним друштвеним активностима, излетима у још неколико паркова и музеја, и једнодневним путовањем до оближње луке да би разгледали недавно завршени велики прекоокеански брод за линијску пловидбу преко Атлантика. Двадесет четвртог тог месеца мисија је испловила ка континенту, следећег дана се искрцала у Антверпену и одмах продужила за Хаг возом. Долазећи из земље у којој је управљање водама једна од најважнијих одговорности владе, чланови мисије с великим интересовањем су посматрали систем насипа и канала на који су наишли у Холандији, извештавајући веома детаљно о великој улози коју игра парна машинерија у пројектима исушивања које су тамо разгледали. 107

Упутивши се за Копенхаген преко Хамбурга, група је само два дана боравила у данској престоници, одлазећи одатле за Стокхолм, где су остали недељу дана. Пошто их је примио Краљ и угостила његова мајка, изгледа да су Кинези ценили неформалност шведског двора и веома срдачан начин на који су поступали према њима док су били у тој земљи. Прешавши Балтик и Фински залив, доспели су у Санкт Петербург 16. јула, где су провели више од недељу дана. Руси су се очито потрудили да поступају са овим оријенталцима на традиционалан оријентални начин, то јест настојећи да их импресионирају на сваки могући начин величанственошћу и богатством двора и војном снагом земље; у сваком случају, током већине времена које су провели у Русији, члановима мисије биле су показиване једна или друга Царска палата, с њиховим драгоценостима и прекрасним украсима, или разна утврђења и друге војне снаге које су се налазиле у близини престонице. Пошто су напустили Санкт Петербург, заустављали су се накратко у Прусији, Хановеру и Белгији, пре него што су се вратили у Француску. У Берлину су Кинези открили да је та земља исувише заузета аустро-пруским ратом, који је тада био у току, да би превише обраћала пажњу на њих, иако их је примила Краљица. У Бриселу су били позвани да посете Краља и Краљицу, и 2. августа мисија је поново била у Паризу. Још две недеље проведене су у том граду, посвећене углавном друштвеним активностима, мада су посетили још неколико фабрика, и 19. августа мисија је испловила из Марсеја. На повратку су ишли истом рутом као када су одлазили из своје земље, и у Хонгконг су дошли 28. септембра. Група се раздвојила, а ученици су се вратили право за Беиђинг и стигли 26. октобра. Pin Ch’un је с пријатељима свратио у Кантон на неколико недеља, и коначно стигао у престоницу 13. новембра. Премда је ова прва кинеска истраживачка мисија провела добар део свог времена у Европи посећујући туристичке знаменитости које се чак и данас страни посетиоци подстичу да виде, ипак су њени чланови могли да донесу са собом много занимљивих информација о научним развојима свих врста, које је Кина врло брзо увидела да је неопходно даље истражити. Чини се да је врло мало пажње посвећено европској политици, као и питањима која се тичу војске и морнарице, упркос томе што су чланови мисије разгледали утврђења и војне логоре у већини земаља које су посетили, као и мањи број оружарница и фабрика за производњу наоружања. Изгледа да је машту Кинеза прилично заголицала општа употреба парне машине у Европи за извршавање толико много задатака који су се у Кини обављали у потпуности помоћу људске или животињске снаге. Брзина, удобност и погодност путовања железиницом и паробродом; брзина и неизмерна уштеда у раду машинерије на парни погон коришћене у производњи свакојаких ствари, од кованог новца, књига и одеће, до гаса за 108

осветљење и железничких локомотива; брзина комуникације путем телеграфа; лакоћа с којом би се земља могла мелиорисати уз помоћ моторних багера; све су то ови путници често коментарисали. И често су у својим дневницима изражавали уверење да би увођење многих ових ствари у Кину било од велике користи тој земљи. Изгледа да су чистоћа и осветљење такође оставили дубок утисак на чланове мисије. „Како су улице чисте!... Како беспрекорни хотели!... Како блиставо осветљени градови!” Само неко ко је био у Беиђингу пре времена поплочаних улица могао би исправно да схвати белешку начињену једног дана у Паризу: „Падала је киша читав дан, а ипак нема блата!” Били су још импресионирани и испољавањима хуманитарности као што су, на пример, добро опремљене болнице, и затвори у којима је затвореницима био обезбеђен посао, као и двориште у коме су могли да вежбају. И коначно, први пут су видели зоолошке вртове, музеје и предивне паркове који су били саграђени првенствено да би сви људи уживали, пре него за привилеговану неколицину која је могла себи да приушти такав луксуз. Примећене су многе очигледне разлике у обичајима. Дневници указују, на пример, на употребу беле боје у вези с венчањима у Европи, за разлику од њене употребе као боје жалости у Кини. Често се помиње другачији статус жена у Европи, где им је било дозвољено да се појављују у јавности са својим мужевима, па чак и да узимају активно учешће у пословном и друштвеном животу, без настојања да се полови раздвоје на јавним местима попут возова, ресторана и позоришта. Писци дневника напомињу разлике између породичних обичаја у Европи и Кини, с посебним занимањем запажајући да је у Европи деци по венчању било дозвољено, чак су били охрабривани, да оснују свој независни дом. Обичаји у вези с браком разматрани су прилично детаљно, као и европско позориште, за које су Кинези открили да се веома разликује од позоришта у њиховој земљи. У Великој Британији сазнали су за необичну ситуацију у којој владар није могао да делује без одобрења парламента; а у Хамбургу, који је у то време био независан град-држава, с изненађењем су открили да ту уопште нема владара. Све у свему, писци дневника су били посве толерантни према овим разликама, бележећи их не исказавши изричито мишљење, било у прилог њима или против њих. Једна ствар која их, ипак, јесте шокирала, било је присуство нагих кипова у неколико музеја које су посетили; нема сумње да су били ужаснути сваки пут кад су наишли на њих. Осим својих озбиљнијих запажања, разни чланови мисије, нарочито ученици, показали су прилично интересовање за мање озбиљне ствари. Угостили су их на вечерама и водили у позориште практично у свим земљама које су посетили, и мада све указује на то да су уживали у овим 109

свечаним приликама – сем што им се нису допале комедије, пошто никако нису могли да погоде кад да се смеју – чини се да су још више уживали у дискретним неформалним пијанкама и у одласцима у циркусе и на мађионичарске представе. Мора да су присуствовали на најмање двадесет циркуских представа, премда се чини да је занимање млађих било усредсређено мање на дивље животиње, него на девојке које су јахале коње и провлачиле се кроз обруче; чак је и Pin Ch’un био дирнут да напише једну или две песме узносећи лепоту и грациозност ових госпођица. Ученици су такође повремено посећивали борделе, али очигледно само у сврхе посматрања, пошто је једном у Немачкој, када га је један посетилац из Енглеске упитао зашто допуштају себи да буду виђени на таквим местима, Chang Te-i одговорио да их је њихова влада послала да испитају европске навике и обичаје и да мисле да би требало да истраже лоше ствари, као и добре. Чланови мисије нису били примани само у краљевске палате и дворце великодостојника, већ су били често позивани да посете и домове обичнијег народа. На овај начин су могли да завире у живот обичних људи и били су у стању да забележе много информација које се тичу њихове разоноде, професија и живота код куће. Пошто је јео и пио на многим местима, Chang потанко пише о различитој храни и пићу и начинима спремања. Док су били у Лондону, ученици су присуствовали званичној вечери Кинеског клуба, састанку који на много начина подсећа на састанке многих кинеских клубова који данас цветају. Било је присутно више од седамдесет „старих познавалаца Кине”, а вечером је председавао Сер Џон Френсис Дејвис, бивши гувернер Хонгконга, који је држао главни говор. Током његовог говора о побољшавању кинеско-енглеских односа, Кинезе је мало збунило што су чули чланове како га често прекидају повицима „Чујмо!Чујмо!”, а када је говорник завршио, што су видели да сви устају, подижу чаше с вином и заједно наздрављају три здравице: британском Суверену, принцу од Велса и кинеском Цару. Пошто су се окончале формалности, присутни су седели и неформално разговарали о својим искуствима у Кини или о трговинским односима између те две земље. Скоро је немогуће прецизно одредити утицај Pin Ch’unove мисије, било на кинеску спољну политику, било на Кинино прихватање западњачких идеја и техника. Недовољно времена је проведено у Европи да би чланови мисије дошли до информација које би биле од веома велике важности Министарству спољних послова у тренутку кад се буде прихватило задатка разрађивања разборите политике према западњачким силама; у ствари, чини се да је мисија врло мало обраћала пажњу на европске политичке проблеме и прилике. Главни начин на који је, заправо, Министарство спољних послова искористило ту мисију био је да је наведе као 110

преседан касније када су министри сматрали да је пожељно послати друге мисије на Запад. Што се тиче улоге коју је одиграло увођење западњачких идеја у Кину, неопходно је прво нагласити чињеницу да су сви путници били ниског службеног положаја и стога нису имали престиж нужан да би их ваљано саслушали. Међутим, Pin Ch’un је био у сродству с једним од министара спољних послова и причало се да је био веома популаран у беиђиншком друштву15, тако да је вероватно постојало неколико људи у престоници заинтересованих за његова искуства у Европи који нису имали прилике да о њима чују од њега. Ученици су се вратили својим студијама у T’ung Wen Kuanu, који је већ био један од главних центара за ширење западњачких идеја у тој земљи. Још утицајнији су, вероватно, били дневници, нарочито Hang Hai Shu Chi, пружајући изобиље тема за размишљање онима који су имали приступ њему и који су трагали за расветљавањем западњачких идеја и метода. НАЈТ БИГЕРСТАФ Универзитет у Вашингтону

А. Б. Фримен-Митфорд, Аташе у Беиђингу (The Attache of Peking) (Лондон, 1900),

227.

111

III СУСРЕТАЊА: КИНА – СРБИЈА

Један осмех младости Једна скривена љубав Један врч пића Један недостигнути идеал Једно што чека да буде запаљено срце Цоу Дифан

Зима у Кини (део)*

Мома Димић, Путник без милости, Београд, 1991 Беијинг. Пекинг. Силазећи из авиона коначно у крту кинеску светлост аеродромске зграде, у привид светла јер мркла ноћ, извесно је, простире се управо одавде па све тамо до на крај Далеког истока, заборављам намах све оне предуго спремане и провераване одбрамбене механизме пред конвенционалностима „машинерије” макар и овог првог дочека. Треба ли да се пренем, питам се, из те изненадне празнине изазван пуноћом сваког ту детаља, догађаја, сусрета, помисли? Јесу ли баш ту све оне нити шуштаве свиле историје? Ту је и Конфуције живео? Ту је и Мао?... Аутомобил напредује између густих дрвореда с једне и друге стране пута, по равном, а мени се чини заправо да је свако дрво зарез, зубац концентричних кругова према амбису тишине и крајње неизвесности... За тренутак осветљен, сваки тај укочен масив огољеног стабла подсећао је снова да је пред нама баш најнесрећније изабран час доласка у ову зимску земљу, будући да су сви њени жуђени мириси и бујања затрти, под замрзнутом кором, под плаштом што једнако одбојно на себе прима и дан и ноћ. Схватам одједном да ни колико сутрадан сви ти крњаци вишеспратница, толико размакнути једни од других, неће бити ни за сантиметар ближи, нити оне сфинге полегле по бициклима друкчије, па ни оне просте допетне зелене бунде на њима лепше, нити те „кон-куон” (обичне кинеске куће) веселије. Једноставно ту сам, и све видим до прозирности јасно и унапред, као што је то још само далеком путнику намернику дато. Бициклисти у Кини промичу у треперавим ројевима, заправо у непрекидној једној колони с леве и десне стране пута, или пак читавом ширином улице, баш као да су слепљени или привезани један за другог. И ма колико возили брзо никако не могу одмаћи онима крај себе. При том аутомобили, којих нема приватних, возе сваки за себе, издвојено, па се чини као да извршавају неки свој нарочит налог и мисију. Касније ћемо на неким презагушеним путевима виђати оборене (аутомобилом) бициклисте, али зато ниједан судар „посвећених” аутомобила. *Мома Димић је 1986 . године боравио у НР Кини као члан четворочлане делегације Удружења књижевника . Том приликом је обишао: Беиђинг, Шангхај, Гуандунг и Шенчен .

115

Улице су тако широке да се у једном тренутку уплаших како ћемо, ето, проћи кроз читав град а да у њега честито и не стигнемо! Тек покоја светиљка ту и тамо означава како све дубље залазимо у тај бескрајан, мистичан лавиринт. Кинези рано вечеравају – нема се очигледно богзна шта чекати у ноћи, поготову не некакав „ноћни живот” – и то што назиремо по далеким обрисима, све те као у паучину зарасле куће и кућице, паркови без знакова раскоши и једнако равно тле под нама представља заправо већ сан милиона скривених душа. Али свеједно, узбуђење нас долазника у северну царску престоницу, како су Пекинг називали некада, не јењава. Залазимо, то се по монументалности и важности околних зграда и још већој ширини самотних булевара види – у центар, у само промрзло срце погрезлог града. Према Тргу небеског мира уводе нас дуги, паралелни редови повисоких гвоздених стубова, начичканих отменим, све у грозд формираним светлећим куглама. Та њихова постројеност (као да су баш сви на броју) и империјални блесак чини се да су намењени баш ретком појединцу, јер, упркос том чувеном кинеском мноштву, под њима нема никог. Или је то можда зарад тога што је и та светлост начињена тако да се види, али, од које се не види... Добијамо смештај у хотелу „Тао Ран” („Радост”), свега неколико лактова улица југозападно од Трга небеског мира. Зграда хотела и не примећује се са улице, будући да је тек у два нивоа, дуга и без наглашеног кинеског крова, а уза све то и изграђена високим зидом, део знаменитог истоименог парка. Касније ћемо, што од водича што из бедекера, дознати како се баш око овог парка накупило и сплело мноштво историјских, револуционарних и „митолошких” догађаја и прича, поготово након 1695, када је ту, на темељима неког ранијег храма, саграђен „Павиљон радости”. Многе песме и романи исписани су у славу његову. Такође и многи криминалац је, залазећи у њ, нашао своје уточиште, као што је и самоубица одабрао ту баш погодну грану. Барски комарци су царевали овде све до 1952, када су језеро и острвце на њему потпуно преурешени и када је читавом комплексу придодат, уосталом, и овај љупки хотелчић. Улази се, дакле, у парк-двориште кроз капију, што се преко ноћи закључава, а преко дана с леве и десне стране уплашћено је ту на хиљаде бицикала, све звоно до звона. Након првог нашег кинеског доручка крећемо у обилазак Капије небеског мира. Трг, са својих 40 хектара површине најпространији на свету, заправо је широка (квадратна?) асфалтна плоча по чијим далеким рубовима лебде помпезне и детиње једноставне зграде – вечито приправан декор парада. То би, дакле, био тај чудесни гутач свеколиких људских маса! Нема тврђава, ланаца или ограда, но чини се да их било ког часа ова мајушна и жилава људска тела могу да саздају. У средишту су Маузолеј Мао Цедунга и Споменик народном хероју. 116

Ту, средином трга, пролази крај нас у свом кратком, скромном и рекло би се безбојном капутићу висок, времешан Кинез – закрпљеног тура. Закрпа је упадљива, заправо огромна и очито не прва на том месту. Међутим, то овом човеку из народа нимало није сметало, он је већ сав био скрушеност. Није се (како сам можда очекивао) због те своје закрпе освртао бојажљиво лево-десно, њему уосталом није било ни првина да се нађе на овом славном тргу (као што је нама). Није, ето, био део никакве радозналости, нити параде – он је тек пролазио. Није био чак ни просјак, напросто, био је то човек темељито закрпљеног тура. Први међу толикима које ћемо касније виђати ... Сунце зубато, ваздух крепак, зимски искричав али без снега. Унаоколо све се зелени од од прескромних али вероватно топлих „кабаница”, налик на оне наше допетне чуварске и шоферске бунде из педесетих. Као из неког „другог света”, крај нас промине жена или човек с брижљиво увезаном газом преко уста, чувајући се тако, кажу, од загађења и честица опасне пустињске прашине. Шта је са другима, зар су тако неопрезни, упитам се увек када год угледам те тако забрађене „болничаре”... Од раштркане масе овог готово униформисаног народа брзо се, под правим угловима, формирају сред трга вишестотинаметарске троредне колоне – јер сви ту журним кораком, и без икаквог пртљага у рукама, грабе ка улазу у Маузолеј. Ми своје ствари (и фотоапарат) остављамо код Љуа (Љубе), који ће нас причекати на самом тргу, а с Вангом преко реда улазимо у Маузолеј да бисмо прошли, наравно, поред балсамованог и откривеног Маоа. Вангову ажурност, пријатељску срдачност дозирану патетичним наглашавањем сваке речи или геста примамо као његово прозападњачко осећање за иронично. Или нам се то само чини да је тако. Маузолеј је огромна, по себи доста неинтересантна архитектонска коцка мермера, бетона, челика и стакла и, као што сам претпостављао, испуњава је – празнина. Ту, на Северном улазу, најпре вас сачека Мао од белог мермера, натприродних размера, онако засео у такође мермерну столицу чији су бочни наслони за руке исто тако од мермера. Патетично-срдачна соцреалистичка поза. Ни влас, што би се рекло, ту не фали. За његовим леђима пуца панорама кинеског предела, река снежних планина, двадесет и пет метара дуге и петнаестак метара високе таписерије. Озго блешти на стотине лампи у облику пахуљица. Да је и он нешто, мислим се, од снега, Снешко, а не од ове мраморне туге... Након тога, на истом нивоу, прелазимо на журно разгледање маузолејске лутке, у сивој, свечаној униформи, у лежећој пози. Сад то више није онај времешни и толико дрзновени пливач, већ само тело подмлађено смрћу, тело што наузнак плута са светом барком Маузолеја. Егземплар вечности у стакленој витрини угуран је у кристални ковчег окружен 117

црвенилом заставе. Према том напудраном лицу (чак и с наше даљине виде се зрнца пудера на тим образима и носу) балсамовани Лењин је прескромни мужик. Но, како било, тај наивни балсам вечности дозвоља нам да бар разменимо сажаљивост једних на друге... Само на десетак метара од излизаних степеница Маузолеја (куле његовог последњег страха) наилазимо на полуимпровизоване продавнице најбесловеснијег и најсиромашнијег кича – радњице-киосци тек нешто веће од збрда-здола склепаних сандука обојених крајње непривлачном грао или влажнозеленом бојом. Најчешћи сувенир који нуде, и наравно немилице продају, јесте пластична пагодица од једног јуана. Наравно, ту су и Његове сличице, значке, разгледнице ... На источном рубу трга дижу се неке прапотопске, верујем већ и у време свог настанка изван сваке моде и укуса „фабрике за становање”, иза чијих се многобројних прозорчића, међутим, не опажа баш ни трачак живота. С пролећа или у лето, кад зеленило освоји опет, много тога ће се поново скрити. Децембар је и само сунце сија. Одлазимо до недалеког „Забрањеног града”, „ремек дела тајанственог стварања” – како га назива француски песник с почетка овог века Виктор Сегален; додао бих још и ... пет стотина година тајанственог пребивалишта царева кинеских гласовитих династија Минг и Ћинг. Мада је готово већ осамдесет година доступан оку и радозналом ходу и нас профаних смртника, у њ се улази с узбуђењем као да је његов последњи господар (Пу Јин) тек малочас отуд прогнан. У високим зидовима ограђено правоугаоно пространство (седамсто двадесет хиљада квадратних метара) улазимо кроз капију Вумен, дакле с његове јужне стране. Већ улазница од три јуана је довољан знак да нисмо део истог царства, баш као и то да је царство још на цени... Љубичасти и златасти лучни кровови средишњих и оних спореднијих павиљона, палата и храмова ту су још од почетка петнаестог века. Ту су све „још временом неотишче галије”, лађе и чунчићи, живих, постојаних и достојанствених боја и класичне кинеске фигурације. Посебну елеганцију даје „ћерамида”, али сва од керамике. Нижу се тако један за другим ови кровови по некаквом складном реду, освајајући сваки онај наредни брежуљак, лебдећи тамо у даљини чак и изван међа „Забрањеног града”. Саздан је овај град зарад лепоте саме, оне лепоте која није само у једној ствари него тек у пуком наговештају бескраја, незаситости, потребе да се истог часа буде и овде, на тврдој гранитној подлози („у зазиданој страсти”), али и тамо свуда где год да се жуто царство простирало. Нема гомилања, претрпавања, оријенталне нервозе. Зидови холова и ходника су дуги... Хиљаде камених змајева бљују воду (кад је има) с олука. Све је од најчвршће и најређе мате118

ријалне грађе. Мермерни рељефи – заправо нарочито изрезбарене степенице којима се, уместо преко лауфтепиха, само цар пео, не журећи, газећи сваког тренутка по друкчије усталасалом рељефу сачињеном све од обличја змија, крокодила и облака. Ход је ту био важан, а не циљ. Циља нема. Циљ је у важности у којој се човек тајанствено губи, у бесмислу којим је бар овладала сигурна лепота. Зар исти бескрај не дохватају, на свој начин, и египатске пирамиде или менхетенски облакодери?! Изненада се намеће и мисао да је цару, поред свега, овде морало бити и величанствено досадно. Имао је, веле, једну (главну) и, још уз њих, четири друге жене и 72 конкубине. Преда њ је изношено свакодневно и до 300 различитих јела. Ипак, под сваким од својих престола, у свакој палати, држао је скривен, и то не само као пуки симбол одбране – царски нож. Та јединствена архитектура, нимало сладуњава (пре би се рекло да је премазана неким отровом што ту навелико бљују баш ови мермерни змајеви, ониксне корњаче и змије од жада) суверено вековима већ влада, па је због тога музика за себе и од највеће могуће вредности један пространи, мистични органон што проводи пуни дах и облик јављен с почетка живота, да се не би изгубио ни у каквом крају. Забрањено би било, дакле, оно што је само собом освојено и другима се не предаје, а, при том, не може се ни смрвити нити му се да пореметити унутрашњи распоред и склад. Царски град влада, ето, и дан дањи... Како бих се што дуже задржао надомак „Забрањеног града”, пењем се стрмим, вијугавим стазицама древног „забрањеног врта” Јингшан. То брдо, обрасло стотинама врста дрвета и познато под многим именима, од којих је једно и „Угљено брдо” (Меишан), омогућава заправо величанствен призор. И с видиковца, који ни Конфуције није могао да мимоиђе у својим медитацијама, дуго посматрам „забрањени град”, тај „флипер”, вековиту играчку духа симетрије, чију насушност појачава још више околина, нова и крајње немаштовита градска архитектура. Јасније ми је због чега се, дакле, Бертолучи одлучио да сними свој најновији филм баш овде. Па и ако не буде то значајан филм, остаје бар задовољство које пружа и само посматрање нечега великог, недокучивог... Поподне у Савезу кинеских писаца. У некој врсти простране диванхане на првом спрату зграде, чији су прозори окренути према отвореном клизачком терену препуном неуморне, циктаве млађарије, прима нас познати прозни писац средње генерације Денг Јоумеи (1931) који руководи међународном сарадњом. С њим је још четворо писаца различитих генерација и различитих националности. Заједничко им је очигледно то да су тренутно „на власти”. Међу њима својеврсно дивљење изазива млада и прелепа списатељица М., која је изузетно за ову прилику обукла традиционалну украсну ношњу своје мањине Ба, доле са крајњег југа Кине. 119

У диванхани се, као уосталом и у највећем делу ове простране земље, ни сад у децембру не ложи. Копка ме иронична мисао како је пропала прилика да демонстрирам елеганцију (!) мог јединог стајаћег одела. Наравно, сви седимо у зимским капутима, тобож нехајно огрнути шаловима. Девојка што послужује не престаје да нам из термоса долива врућу воду у незаслађени и непроцеђени чај. Тројица наших домаћина боравила су последњих година у Југославији, па се сада детиње радознало утркују својим питањима о „стању код нас” након Новосадског конгреса писаца, о Вуковој 200-годишњици, о књигама које сад о Кини пишу новопечени путописци, о преводима, о здрављу Десанке Максимовић... Како смо ми овде „само” на студијском боравку, чувам се да било шта обећам овим срдачним и озбиљним људима (који још дипломатски стрпљиво очекују да се оствари макар и делић силних оних обећања наших земљака док су били овде такође на студијском боравку), па разговор пребацујем на неутралнији и општији план – о улози критике у савременој кинеској књижевности, о положају језика народности и мањина, о односу кинеских писаца према спољњем свету и нарочито према фамозној Нобеловој награди. Све су их ове теме, као што сам и очекивао, веома заинтересовале и активирале. Старији писац монголске народности говорио је тако о све већој улози објективне критике. Прелепа књижевница М., у којој нема ни трага кокетерије, упознаје нас с тим да њена мањина Ба поседује сопствени језик али да још нема писмо, тако да је она присиљена да пише на кинеском. А кад је реч о Нобеловој награди и евентуалном њеном додељивању неком од кинеских писаца, сматра Денг Јоумеи – био би то још један мост равноправности пребачен преко „великог кинеског зида” ка другим књижевностима и културама! На страну то што још није рашчишћено (наравно из европоцентричног угла) ни ко је први пронашао штампарију, Гутемберг или Кинези, или што постоје тврдње (овог пута кинеске – и то никог мање него великана новије кинеске историје Сун Јат Сена) „да дела великих кинеских писаца надмашују било које страно”. И знаменити Лу Син (1881–1936), „кинески Максим Горки”, исказао је, присећа се Јоумеи, довољно азијског патриотизма оном својом изјавом да би он, у случају да му доделе награду, „мирне душе њу одбио као појединац и писац Лу Син, али би је прихватио једино као представник жуте расе...” До сада су Нобелову награду, у њеној скоро већ 90-годишњој традицији, примила, истини за вољу, тројица азијских књижевника: Тагоре (Индија), Агнон (Израел) и Ј. Кавабата (Јапан). Још од раних двадесетих у Кини се преводе, штампају и популаришу дела добитника Нобелове награде. Недавно је опет један издавач из Гуанси провинције штампао чак читаву 120

едицију од више десетина књига ових славодобитника; свака од тих књига је при том снабдевена исцрпним предговором, образложењем Нобеловог комитета и говором лауреата одржаног приликом примања награде. Тако, нама добро упознатима са „материјом” није могло да промакне како је ову награду понело чак 14 писаца са севера Европе (Шведска шест, Норвешка три, Данска три, Финска један и Исланд један), али да су мимоиђени и такви гиганти светске литературе као Толстој, Зола, Горки, Малро, Лу Син... Ли Вењун из Института за стране књижевности и уредник часописа „Светска књижевност” ишчепркао је „глас рђаве савести” шведских академика у образложењу из 1938. Како Американку Перл Бак награђују „због свестране, истините, епске слике живота кинеског сељака”. Вењуну иронично звучи то да један странац може да пружи бољу слику о Кини од њих самих! Пред крај 1986. у Шангхају је одржана Међународна конференција о савременој кинеској књижевности. Осим четрдесетак домаћих писаца, на конференцији је учествовало и 56 синолога (стручњака за кинески језик и литературу) из 22 земље. Једна од најважнијих расправа читавог скупа водила се о разлозима недодељивања Нобелове награде кинеским писцима. Непосредни повод овој полемици дало је присуство шведског синолога Јерана Малмквиста, академика и члана Нобеловог комитета, уз то и кинеског зета. Малмквист се сложио са тврдњом да у Кини ствара известан број веома талентованих писаца, али разлог недодељивања награде види искључиво у језичкој баријери. Не постоји, наиме, довољно превода, а и оно што је преведено прилично је скромног квалитета. Супротстављајући му се, преводилац Сидни Шапиро набројао је више десетина изванредно преведених кинеских дела на енглески језик. Совјетски синолог Николај Федоренко истакао је да ни Лу Син ни Гуо Моруо нису добили Нобелову награду првенствено из политичких разлога. „С повећањем културне размене између Истока и Запада”, поручује Ванг Руихуа из Сингапура, „језик не би смео да представља баријеру. Приликом недавног награђивања Француза, Шведска академија се зацело није питала да ли је и колико његово дело превођено на енглески језик. Зашто Нобелов комитет не би могао да одлучи, рецимо, и на основу препоруке двојице синолога који у њему седе и који кинеску књижевност могу да читају у оригиналу?” Најугледнија глава овог шангајског скупа, писац Ба Ђин (1904), аутор широм света прослављених романа Породица, Дебакл, Жерминал, Љубав, и многих других, председник Свекинеске федерације писаца, а уз то и један од двојице кинеских званично номинованих кандидата за Нобелову награду (другог, песника Еи Ђинга, имаћу прилике да упознам последњег дана мог боравка у Кини), изјавио је између осталог новинарима: „Кинеске писце не муче много бриге око тога да ли ће добити Нобелову награду или не. Ми пишемо у првом реду ради тога да бисмо служили својим 121

читаоцима и кинеском народу. Потребе кинеског народа не морају да се подударају увек с оним што се шведској публици свиђа.” Слично мисли и његов млађи колега Ванг Менг, потпредседник Свекинеске федерације писаца, а однедавно и министар културе Кине: „Дефиниција светске књижевности је тешка, јер књижевност није спорт, гимнастика на пример, са резултатима који се могу прогласити светским. То што неко од наших књижевника не може да добије Нобелову награду није питање искључиво непознавања нашег језика и лоших превода. Разлози су ипак вишеструки, компликовани и доста осетљиви... Политика, међутим, подразумева и питање свести... Ми, једноставно, нисмо забринути због те награде будући да је све веће интересовање страних читалаца за нашу литературу.” Од оваквих књижевно-трговачких натезања и сањарења отргнуће нас већ први улични призор враћајући нас у голу стварност (и душу) данашње Кине. Кроз први сумрак залеђеном клизавом стазом крај нас мину попут фантома мршав, средовечан мушкарац на бициклу, један заправо од милион Пекинжана... Али овај је над задњим точком имао уграђен омањи дрвени сандук са прозорчићем од провидне пластике. Унутра, у сандуку, чучало је једва двогодишње дете, брижљиво, родитељски утуткано у неке крпице са црним као семенке сунцокрета очицама... Дакле, ни највећа човекова беда није могла том детешцету да ускрати топлину кретања, топлину љубави. Можда је то и због тога јер је ово све више земља јединаца... дакако милиона јединаца. Нас је подстицало на чуђење и то што ето и јединци не уживају никакав луксуз, што се и у оскудици живи с луксузом љубави ... Најзад у ресторану, с још неколико делегација, за околним округлим столовима. Вечера одиста царска, тј. кинеска. Пије се, између осталог, и пиринчана ракија, али не много. Расположење долази изнутра. Кинези обожавају здравице. Пажљиво одслушају сваку говоранцију, а онда сви учествују у разговору. Шалећи се тако, „погађамо” на кога од познатих личности личи свако од нас за столом. Један од кинеских писаца је „пљунути Мао”. Ја Кинезе подсећам на Леха Валенсу. Књижевница М. личи само на – себе, јер је уникатна и сл. Ни трага од оне загонетне ћутљивости и немог пиљења у једну тачку на шта смо „навикли” код Кинеза кад се нађу код нас. Атмосферу није покварио чак ни преозбиљни А. Наводећи (свакако намерно) у својој здравици М. Хоркхајмера: „Свака револуција доводи ствари у малчице горе стање од оног у коме их је затекла!” Али за наставак доброг расположења можемо да захвалимо једино преводиоцу Љуби, који је већ тушта оваквих југо-кинеских седељки претурио преко главе. ......

122

Индијска и кинеска философија код Срба почетком XX века

Илија Марић Физички факултет Универзитета у Београду Крајем XIX века у Европи је знатно узнапредовало истраживање источних философија, посебно индијске мисли. У Лондону је Томас В. Рис-Дејвидс основао Pāli Text Society, у чијим издањима су објављене збирке изворних текстова на пали језику и њихови коментари, а од 1899. почињу да се објављују и преводи тих текстова под насловом Sacred Books of the Buddhists, translated by various oriental scholars. Сам Рис-Дејвидс је 1877. објавио врло читану и превођену књигу Buddhism; being a sketch of the life and teachings of Gautama, the Buddha. У Немачкој је Херман Олденберг објавио, сем познате књиге о Буди, и оне које се баве историјом старије индијске философије, а Паул Дојсен је у три свеске обухватио ведску и послеведску индијску мисао. Речју, истраживање индијске мисли, а посебно будизма, знатно је унапређено. Економске, политичке и верске промене и кризе захтевале су и нове мисаоне артикулације свог времена. Духови су били отворени за нове мисли. У том склопу су и идеје које су нудиле философије Истока наишле на плодно тло у Европи и оне бивају прихватане од појединих философа и уметника. Тако су доспеле и до нас. Најпре су биле прихваћене посредством књижевности, у првом реду поезије. Још је Скерлићу 1904. изгледало да се у поезији Милана Ракића запажа „не само песимистичка но чисто будистичка жица”, коју он поближе описује као „констатовање свеопште беде људске и пролазности свега на свету, уверење да је цео живот само једнолико вечито клаћење шеталице од обмане до разочарања, да је цео наш опстанак само поступно крхање ломних илузија наших под маљем грубе стварности, и да је смрт једини мир и једина утеха уморнима и изубијанима од живота”.16 Критичар је држао да тај „контемплативни песимизам” рађа сиромашне и неплодне стихове па вели „баш ако је човек толико слаб и земаљски да их пише, он треба да их чита само уском кругу посвећених, достојних и озарених мудрошћу Нирване”.17 16 17

Скерлић, Ј., Писци и књиге, V, Просвета, Београд, 1964, стр. 40. Исто, стр. 45.

123

А управо те или можда наредне године млади песник Владислав Петковић Дис је написао и 1905. објавио песму под „будистичким” насловом „Нирвана”.18 Скерлић је 1909, поводом песничке књиге Посмртне почасти Симе Пандуровића, писао о једној зарази „књишког песимизма”, којом наши песници почетком века „придављују” читаоце, што се види већ из наслова песама, међу којима помиње и Дисову „Нирвану”.19 А поводом наредне Пандуровићеве песничке књиге, Дани и ноћи из 1912, Скерлић је писао како се ту „певају вечите и просте истине људског срца, оне које су певали још индијски песници Веде, као што их певају и најпарадоксалнији модернисти: да је цео живот плима и осека, клаћење шеталице од радости до бола, фатални пут од колевке до гроба, и један кратак и будан сан у вечитим смењивањима дана и ноћи...”20 Српски песник који је доиста био под утицајем Веда и Упанишада био је млади Херцеговац Димитрије Митриновић, уредник часописа Босанска вила. Као студент философије у Загребу он је читао ове старе индијске списе у немачком преводу Паула Дојсена, што ће оставити видног трага не само на његовој поезији него и на његовом животном светоназору. Тако у дугој песми „Моја вера” (1908), коју чини 51 строфа, песник каже: Све је једно, бесмртно, све то биће; Ја сам дио споредан, али трајан; Душа моја вјечна је, као и све, Јер је у свему . Или у још дужој песми „У мојим ноћима” (1911), једна од 114 строфа варира исту мисао, при чему се текстуално незнатно, али по смислу ипак битно разликује од претходно наведене: Јер је једно, бесмртно, свето Биће; ја сам дио споредан, али љубљен; душа моја вјечна је, као и све јер је у свему .

Занимљиво је питање, на које иначе тешко да ће бити јасног одговора, да ли је наслов Дисове песме повезан са наведеним Скерлићевим ставом у којем се помиње Нирвана. Није ли ту реч можда о својеврсној полемици? Подсетимо да је у Српском књижевном гласнику, часопису који је основао и водио сам Скерлић, Дис објавио 1903. песму „Идила” и после тога ниједну другу. Скерлић, говорећи 1911. негативно о Дисовој поезији, није пропустио да злобно примети како је Дис „штампао известан број стихова по часописима другог и трећег реда и у некојим политичким листовима” (Скерлић, Ј., Писци и књиге, V, Просвета, Београд, 1964, стр. 69). 19 Исто, стр. 56. 20 Исто, стр. 68.

124

Књижевни часописи и студије Млади Димитрије Митриновић (1887–1953) је 1907. године уписао студије философије у Загребу, где је слушао предавања Ђуре Арнолда.21 У то време је Алберт Базала већ био објавио први том своје тротомне Повијести филозофије (I–III, 1906–1912), у којем се налазио и параграф „Филозофија у источних народа”. Ту се дотакао Персијанаца, Вавилоњана, Јевреја, Кинеза и Египћана, али је највише простора дао Индијцима. У оквиру приказа Веда Базала је са немачког језика превео из X књиге Ргведа такозвану „Химну о стварању” (X, 129) као и „Prajâpati-химну” (X, 121). Као студент философије Митриновић је Базалину књигу несумњиво имао у рукама. И он ће већ наредне 1908. године обе ове химне наново превести са немачког (Дојсеновог) превода и објавити у часопису Босанска вила. У Митриновићевом преводу њихови наслови гласе „Постанак ствари” и „Тражење непознатога Бога”. Занимљиво је да млади студент философије и песник не само да другачије стилизује свој превод него и користи другачију философску терминологију. Док Базала у „Химни стварања” користи термине битак и небитак, Митриновић у „Постанку ствари” ставља биће и небиће.22 Млади студент философије, међутим, уз свој превод не даје никакву белешку нити коментар. Поред поменутих двеју химни Митриновић је превео још два одломка из Веда: „Постанак свијета из Атмана” (Brihadâranyaka – Upanishad 1, 4, 1) и „Разговор Yâjnavalkya са Maitreyî” (Brihadâranyaka – Upanishad 2, 4).23 Последњи одломак Веда који се појавио у Босанској вили је онај где Uddâllaka поучава Çvetaketu о настанку елемената и човека, а превео га је Никола Половина.24 Важно је истаћи да су ово били први интегрални преводи антологијских одломака из Веда на српски језик, мада са немачког, а не са изворног језика.

Још је у библиотеци свог оца, сеоског учитеља Михајла Митриновића, као средњошколац могао читати књигу Задња бића . Метафизична расправа (1888) Ђуре Арнолда или, пак, на немачком језику Die Geheimlehre des Veda (1907) Паула Дојсена. Књигу Тајна наука Веда Паула Дојсена Митриновић је читао до краја живота, није се од ње раздвајао. Она је имала велики утицај како на његов светоназор тако и на његову поезију (Палавестра, П., Догма и утопија Димитрија Митриновића, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, стр. 7, 215–220). Дојсенова књига је изашла исте године када је Митриновић почео студије философије у Загребу па нам је вероватније да је управо он, а не његов отац, набавио ту књигу за породичну библиотеку. 22 Видети: „Одломци из Веда”, Босанска вила, 24/1908, стр. 377. 23 Босанска вила, 25/1908, стр. 396–397; 26/1908, стр. 406–407. 24 „Uddâllaka и Çvetaketu” (Chandogya – Upanishad 6), Босанска вила, 15/1909, стр. 231–232.

125

Васа Стајић је са француског језика превео чланак „Досада Буде”, чији је аутор Гастон Риу, и објавио га 1913. у Српском књижевном гласнику. У другом одељку тог чланка аутор је изнео основне податке о Будином животу у младости и његовом одласку у бескућнике. Најзначајнији чланак о индијској философији написао је тада Перо Слијепчевић (1888–1964), бечки студент философије и германистике, и објавио га уочи самог рата 1914. Реч је о чланку „Нирвана”, објављеном у сарајевском часопису Народ.25 У том невеликом тексту аутор указује да шопенхауеровско песимистичко схватање нирване као престанка воље за животом и одсуства живота, као места где нема ничега, дакле као ништавила, према новијим истраживањима М. Милера, Т. В. Рис-Дејвидса и Х. Олденберга, не одговара правом стању ствари. Они су протумачили нирвану као душевно стање блаженства, из чега је следило да будистички морал није песимистичан. Нирвана је браманистички појам који не означава нешто супстанцијално него стање Браме и Атмана, душевно стање – то је блажени мир „чистог духа који лебди изнад свих ствари и струји у свему”.26 Човек се у стању нирване, односно савршеног душевног мира, осећа као једно с Брамом. Браманска философија је теоријска па је ту нирвана, као практички појам, била нешто споредно. Будизам је пак чисто практичког усмерења, он је један етички систем и не бави се нечим трансцендентним, па код њега нирвана постаје средишњи појам. Будисти не верују у бесмртност појединачних ствари, оне су све одреда, укључујући и богове, светлост и звезде, смртне. Само је нирвана вечна. Етички схваћена, нирвана означава оно душевно стање у коме су „изумрла сва осећања и где је савршено блаженство мира и покоја”.27 Реч је о савршеном мировању где се ништа не креће. Будисти заправо разликују два концепта нирване. Једно је обична, а друго је апсолутна или пари-нирвана. Обична нирвана је умирење чула и савршени душевни мир који се постиже у овом животу медитацијом, у тренуцима најјаче екстазе, када у души нема ниједне жеље (изузев жеље да се престане живети), ни потребе, ни бола, кад се изгуби сваки контакт са светом, кад се не зна за се. У пари-нирвану се улази када се умре и када се прекине круг рађања и умирања, и то када престане свако рађање, када нико више не долази на овај свет.

Слијепчевић, П., „Нирвана”, Народ (Сарајево), V, 378/1914, стр. 1–2. Наведено према: Слијепчевић, П., Критика и публицистика, I, Свјетлост, Сарајево, 1980, стр. 243. 27 Исто, стр. 245. 26

126

Перо Слијепчевић је током Првог светског рата (1917) у Фрибургу у Швајцарској одбранио докторску дисертацију Будизам у немачкој књижевности која је три године касније и објављена на немачком језику у Бечу.28 Ова књига је и у стручној литератури уопште била први сажети преглед уплива будистичких идеја у немачкој књижевности, почев од средњег века па до Првог светског рата. Аутор подсећа да се утицај философских идеја Индије на Европу може пратити још од VI века пре н.е., а да је у друштвеном смислу утицај Индије приметан од половине XIX века. Наиме, будистички песимизам, кога открива Шопенхауер, постаје друштвена појава. То философско уверење потом прелази у религијски покрет који заговара један аутономни морал, утемељен на индијској медитацији и смирености духа. Оснивају се друштва (Будистичко друштво у Лајпцигу 1903; Савез за будистички живот) која покрећу часописе (Der Buddhist, Die Buddhistische Welt, Die Buddhistische Warte, Zeitschrift für Buddhismus). Овај покрет изазива опозицију хришћанској штампи и та полемика се преноси и на подручје књижевности. Слијепчевић даје врло сажет преглед историјских и културних додира Индије и Европе почев од антике, као и настанак и развој индологије као научне дисциплине. Посебно је приказао историјат изучавања будизма, где су Немци дали велики допринос. При томе се дотиче и основних идеја будизма, наглашавајући да је реч о једном моралном систему, без занимања за трансценденцију, без онтолошких разматрања о оностраности, да је то атеистичка религија, ако је уопште религија. На ширење будизма у Европи, према суду докторанта, утицале су спољашње и унутрашње околности. Као спољашње околности он наводи у првом реду два покрета – теозофско-окултистички и такозвани етички покрет. Као унутрашњи разлог наводи се потреба Европљана за новом религијом у време оспоравања хришћанства. Новобудисти у будизму виде религију будућности за народ. Будизам је систем морала, један начин живота коме је циљ да надвлада патњу. Не остаје се на основној истини да је живот патња, него је најважнији став да је та патња излечива. Зато се будизам разумева у првом реду као осмороструки пут спасења, што је чврсто и упорно делање, којим се може излечити живот који је по себи једно зло. Поједини аспекти тог зла (грамзивост, мржња, сировост итд.) нестају у ништавилу нирване тако да живот, као сума поменутих компоненти, бива надиђен. Спасење се састоји у 28

Slijepčević, P., Buddhismus in der deutschen Literatur, (Inaug.- diss. Fribourg 1917), C. Gerold’s Sohn, Wien, 1920. Преведена је на српски језик тек шездесет година касније (Слијепчевић, П., О њемачкој књижевности и култури, III, Свјетлост, Сарајево, 1980, стр. 7–163).

127

поступном и потпуном превазилажењу свих страсти, односно целокупне жудње за животом. Човек је, а не Бог, спаситељ неба и земље. Што се књижевности тиче, највише је коришћена мисао о поновном рођењу (реинкарнацији), где се појединац у напору спасења рађа у новим и новим облицима како би био све ближи коначном спасењу, односно прекидању точка рађања и умирања. „По учењу о поновном рађању дијете заправо није потомак својих родитеља, него само насљедник самог себе из једне пређашње егзистенције, која је могла да има и облик неке животиње.”29 Али је ту било и других мотива, почев од Будиног животописа, преко естетских (мит, стапање уметности с религијом) и етичких аспеката (слободна индивидуалност, усамљеност, душевни мир, „божанска лењост”) па до песимизма. Слијепчевићев рад је прво наше истраживање на тему будизма обављено у склопу академских студија. Додуше, ту није био тематизован будизам као такав, него тек његова веза са немачком књижевношћу, али је то свакако значајан напредак у односу на раније написе у нашој периодици или књигама. Његов чланак „Нирвана” био је претходница рада на дисертацији и ставови изнети у чланку су инкорпорисани у текст саме дисертације.

Црквена периодика Почетком XX века о индијској и кинеској мисли највише је писано у црквеној периодици, посебно у часопису Гласник Православне српске цркве. Аутори су свештена лица која су о будизму или конфуцијанизму писали из перспективе религије или њиховог односа према хришћанству. При томе су се ослањали на страну литературу, најчешће на један једини извор тако да је ту реч о препричавању или делимичном преводу одговарајућег списа једног аутора. Ту, дакле, није реч о самосталном раду који је писан на основу изворних текстова мислилаца са Истока. Њихов циљ је био да својим читаоцима пренесу основне информације о великим азијским религијама и да их евентуално процене из хришћанског угла.

Будизам Свештеник Александар Живановић (1871–1936), писац неколико философских списа, објавио је 1902. у Гласнику Православне српске цркве 29

Исто, стр. 49.

128

дужу студију, „Песимизам и хришћанство”, која се појавила и као засебан отисак. Студију је написао на основу пробране најновије немачке философске литературе и књиге једног руског аутора о односу Шопенхауеровог светоназора према хришћанству. Одељак о будизму рађен је према књизи К. Клингемана Будизам, песимизам и модерни светоназор (1898). Српски читалац је овим добио обухватан и опширан приказ будистичког учења. Живановић полази од тога да је будизам реформисао стару браманску религију па верује да је и у браманизму било зачетака песимизма. Браманизам је пантеистичка религија чији је основни догмат вера у тројство које чине Брама, Вишну и Сива. Ту Брама, према нашем приказивачу, није личност него апстрактна суштина света, основна супстанција, као нека душа света. Вишну је самосвест Брамина, његово сазнање о себи, а Сива је његова моћ да се објективира у спољашњем свету. У браманизму бог није личност па свет није створен него настаје еманацијом из Браме. Свет је само привидан, нестварна појава, која ће се поново вратити у божанство. И човек је, попут осталих ствари у свету, само манифестација Браме и у том погледу није изнад осталих природних предмета. Околност да човек по достојанству није изнад мртвих предмета, према Живановићу, води песимизму. Настанак ствари еманацијом уједно означава и њихово удаљавање од Браме, а то удаљавање јесте зло. Дакле, сам постанак света је зло, које нестаје повратком ствари Брами, њиховом пропашћу. Стога ни лични човеков живот нема смисла. Као разумно биће, човек мора тежити да се одрекне себе и да се врати Брами. Пут повратка Брами јесте физичка аскеза, како би се дух ослободио тела и вратио се души света. Неки људи се својом вољом удаљују од бога и тако чине морални грех, још више доприносе злу. Будизам је реформисао браманизам у том смислу што је он атеистичка религија. Ту нема бога, нема вере у бесмртност душе, нема ни вере у невидљив (натчулни) свет, нема ни откривења, нема општеприхваћеног култа нити се морал темељи на религији. Стога многи, како истиче Живановић, будизам и не држе за религију него за морални систем који учи како се ослободити зла. Очито је да будистички термин Dukkha, који се обично преводи са патња, Живановић разумева као зло. Према Буди, свет је зао по себи. Желети живети значи желети зло. Основну будистичку истину да је живот патња Живановић исказује ставом да је сам живот највеће зло.30 Зло и живот су синонимни. Стога је 30 Земаљски живот – санзара – јесте највеће зло и прва брига сваком мора бити да се ослободи санзаре. Танха, воља за животом, произвађа живот. За то произвађање јој је

129

крајњи човеков циљ нирвана. То је стање потпуног мира, где нестаје свака страст и жеља за животом. У нирвани нема патњи и жеља, нема рађања и смрти, нема болести и старости, нема да јачи тлачи слабијег. Наш аутор, према Карлу Клингеману, наводи став о нирвани који износи Фридрих Цимерман у свом Будистичком катихизису:31 „То је такво душевно стање, у ком је нестало сваке воље за животом, сваке тежње за животним сладостима и с тим и сваке страсти, сваке чежње, пожуде, страха, зла и сваког бола. То је стање блаженога мира уз чврсту свест о постигнутом искупљењу; такво стање, које се не да речима описати и које узалуд тежи да замисли фантазија оних људи, који су везани за свет.”32 Они ретки људи који успеју да се потпуно одрекну себе и ослободе се везаности за живот још за живота могу ући у нирвану. Али већини људи је ово претешко па се морају више пута рађати да би прекинули круг рађања и умирања и тако постигли ослобођење од патње, блаженство. Да би се човек спасао мора јасно схватити четири основне истине будизма: (1) Живот је зло (патња); (2) Узрок зла (патње) јесте воља која тежи за животом, сластима, уживањем, срећом; (3) Зла (патње) се ослобађамо тако што се ослободимо воље која је узрок зла (патње); (4) Пут ослобођења чини: права спознаја, правилан живот, правилно удубљивање у себе. Правилним удубљивањем у себе човек се може осведочити да у властитом животу он може сам укинути зло или патњу, јер свако зло долази из незнања и погрешног уверења да је живот добар. Правилан живот има осам путева: (1) правилна спознаја (без предрасуда, сујеверја и маштања), (2) правилно хтење (достојно племенитог и просвећеног човека), (3) права реч (истинита, простосрдачна), (4) добро дело (поштено, мирољубиво, чисто, добронамерно), (5) правилан живот (ниједном живом бићу се не наноси штета), (6) права тежња (сузбијање незнања, страсти и воље за животом), (7) правилно мишљење (вођено светом науком и њеним установама), (8) правилно удубљење у себе (потпуно умртвљивање чула, опажања и мишљења као и њихово ослобађање од спољашњег света). подлога карма, тј. закон узрочности, који одређује какав ће бити чији живот у поновном рођењу, а то зависи од садашње наклоности и жеље за животом. Првобитна воља за животом није зависна од човека нити од карме, па зато и јесте живот највеће зло” (Живановић, А., Песимизам и хришћанство, Београд, 1902, стр. 24). 31 Фридрих Цимерман (1852–1917) је аутор књиге Buddhistishen Katechismus (1888), која има облик збирке основних питања и одговора у вези будизма. 32 Живановић, А., Песимизам и хришћанство, стр. 25. Цитат из Цимермановог Будистичког катихизиса Живановић наводи према књизи Карла Клингемана (1859–1946): Buddhismus, Pessimismus und moderne Weltanschauung, Essen, 1898, S. 18.

130

На путевима правилног живота, који воде блаженству, човек мора одбацити десет окова или будистичких грехова: (1) уображење да је душа бесмртна, (2) сумња у морални поредак света и пут спасења, (3) сујеверје да спасењу воде спољашњи обреди, церемоније, молитве, приношење жртава, слушање проповеди, ходочашћа, (4) чулне страсти и пожуде, (5) мржњу и злобу, (6) љубав према земаљском животу, (7) жељу да се у будућем животу живи на небу или у рају, (8) гордост, (9) духовну охолост (понос), (10) незнање. На путевима правилног живота ваља испунити и десет заповести (дати десет завета), при чему првих пет заповести важе за сваког будисту, а осталих пет само за монахе: (1) не убијати или не повређивати ниједно живо биће, (2) не красти (не узимати оно што се добровољно не даје), (3) не грешити телесно (полно општити, заводити жене, малолетне ни оне које су нам поверене у заштиту), (4) не лагати (не варати, не оговарати), (5) не пити опојна пића, (6) уздржавање од јела, (7) уздржавање од песме, игре, позоришта и сваке забаве, (8) уздржавање од телесног украшавања, (9) уздржавање од меке постеље и животињске хране, (10) добровољно сиромаштво. Главни завет будистичких монаха је безбрачност, која се иначе препоручује и свим будистима јер је полни однос узрок свим потоњин невољама. Зло или патња се могу уништити уништењем живота, а то се најбрже може постићи тако што неће бити полног општења и рађања. Живановић држи да будистички песимизам почива на погрешном уверењу да је живот зло. Радован Казимировић (1882–1950) је, као студент Духовне академије у Кијеву, прочитао у руском преводу рад Песимизам у XIX веку, чији је аутор француски философ Елме-Мари Каро.33 Наш аутор је, према поменутом руском преводу који је сачинио П. В. Мокијевски, написао чланак „Философија песимизма” и објавио га 1904. у часопису Гласник Православне цркве. Казимировић се усредсредио на други део Кароовог списа, онај који се бави Шопенхауером. При томе подсећа да је Шопенхауеров песимизам у извесном сродству са будизмом. У узгредном и кратком подсећању на будизам писац српског чланка помиње и принца Шакју Мунија, за кога вели да је био персијски принц, а потом за њега каже да је био индуски принц. Ова небрижљивост око тога да ли је Буда био персијски или индијски принц сведочи колико је аутор текста држао до географског и историјског завичаја оснивача будизма. Али, вели наш аутор, следбеници Шопенхауерови и данас понављају речи које је индијски принц изговорио пре више од двадесет пет векова. 33

Caro, E-M., La pessimisme an XIX siecle: Léopardi – Schopenhauer – Hartmann (1878).

131

Свештеник Никола Казимировић (1859–1934), отац Радованов, написао је краћи чланак „Учење Будине вере о загробном животу” и објавио га 1907. у листу Пастирска реч. Чланак је писан према руском изворнику „Будизмъ и христiянство”, чији се аутор не наводи. Ту се даје кратка Будина биографија и излаже приповест о жени која је тражила да јој се врати у живот дете које је умрло. Буда јој је одговорио да су сви људи смртни и да ту поправке нема. Аутор чланка додаје како у будизму нема утехе ни спасења и упућује на хришћанску веру која верујућем нуди живот вечни.

Конфуције Свештеник Милан Ј. Путниковић (18??-19??) је 1911. у Гласнику Православне цркве објавио чланак о Конфуцију као кинеском философу и оснивачу религије. Текст је рађен према француском аутору П. А. Буланжеу, али се не наводи о којем његовом раду је реч. Чланак је организован у три одељка. У првом одељку се даје Конфуцијев животопис, у другом његово учење, а у трећем се наводе краћи изводи учења. У XIX веку је код нас била позната биографија великог кинеског мудраца, о чијем животу се и иначе не зна много, али је Путниковићев приказ у том погледу опширнији. Чак се наводе прецизно године Конфуцијевог рођења (551. пре н.е.) и смрти (478. пре н.е.). У хагиографски сроченом житију каже се како Кинези верују да родослов Конфуцијев почиње од цара Тија, седамнаестог по реду владара. Као млад је постао чувен по својој мудрости и врлинском животу па су многи долазили код њега у кућу да га слушају. Започео је службу као нижи чиновник, али је доспео до високог положаја, поставши министар у царству Лу. Прихватао је част и славу како би могао више добра другима да чини. Али је убрзо схватио да се преварио па је напустио високи положај и власт. Отворио је приватну школу и имао је велики број ученика. Конфуције је саветовао земљопоседнике и људе на власти „да се добро земљом може управљати само тако, ако се буде тежило, да се Богу служи; да се сваки сам исправља, па после другога; а после свега овога да се служи народу и да се над људима узвиси божанска реч и воља”.34 Великашима се овакав став није допадао па су почели да раде против Конфуција и његовог учења. Зато је кинески мудрац са неколико својих ученика ишао из места у место и, упркос противљењу власти, ширио своје учење. Стога се његов живот може краће описати као пут, борба и подучавање 34 Путниковић, М. Ј., „Конфуције. Китајски философ и оснивач религије”, Гласник Православне цркве, 14/1911, стр. 231.

132

народа. А народ му је још за живота одавао почасти које само царевима следују. После смрти његово учење је сматрано божанским. Подизане су свуда школе у којима се изучавала његова наука која је стекла статус религије конфуцијанства. Циљ његове науке је просвећивање народа како би се смањили пороци а повећале врлине људи. Путниковић као Конфуцијеву прву и највећу заповест истиче ово: „Бога се бојати, њему се покоравати и слушати га, ближњег као сама себе волети, одрећи се себе, страсти телесне покорити уму, и што је свему овоме противно, ни учинити, ни помислити.”35 Школску подуку је делио на три разреда. У првом разреду се вежбало у врлинама и доброчинствима, у другом се учило беседништво, а у трећем се изучавала политика и морал. Подуку је износио у облику прича јер је веровао да се она тако лакше памти. Тих прича има много, али изгледа да нису све његове. Али српски свештеник издваја ову поуку кинеског мудраца, пренету у руху православне реторике и терминологије: „Да сваки човек, пре, него што почне какво дело у животу, дужан је да зна, зашто он живи и да тачно упозна смисао самог живота. Сваки је човек дужан да појми, да он није створен ради тога, колико само да једе и живи, већ да је у њему усађена реч божија. Према свему овоме, човек је дужан да позна вољу божију и да се увек стара, да у себи узвиси ту божанску моћ, те да се приближи Богу. Сви су људи браћа. Сви су једнаки по божијој благодати, која је у свима њима подједнако. Средство је – да се човек узвиси – љубав. Ово је исто тако једнако, како за власнике, тако за поданике; за богате и за сиромахе. Када људи појме ово, онда ишчезава разлика међу њима; онда неће бити: знатних ни нижих; богатих ни сиромашних, већ ће се зацарити: мир, општа љубав и једнакост на земљи...”36 Било је времена када се Конфуцијева наука прогонила, а његови следбеници кажњавали и убијали, али се временом она раширила по читавом народу и прихватили су је и богати и сиромашни, и цареви и њихови поданици. Конфуцијанство је постало народна религија, са својим храмовима и свештеницима који су читали и тумачили поуке древног мудраца. У трећем одељку Путниковић упозорава како најновија истраживања показују да Конфуције и није писао текстове него су ученици записивали његово учење. Сачуване су три књиге: Велика наука, Учење о животу и Разговори Конфуција. Из тих трију књига српски свештеник је сачинио четрдесетак краћих извода које је организовао у девет група од по неколико изрека: (1) О Богу, (2) Циљ живота, (3) О вери, (4) О љубави, (5) О врлинама мудрости, (6) О владању, (7) О мудром човеку, (8) О погрешкама и 35 36

Исто, стр. 232. Исто.

133

заблудама, (9) Учење о животу. Током XIX века у различитим приликама могло се наћи десетак Конфуцијевих изрека. Ово је први пут да је на једном месту сачињен њихов избор, односно краћа збирка.

Философски прегледи Милош Миловановић (око 1850–1924) је у оквиру књиге Философија и наука у историјском развитку своме писао и о философији источних народа.37 При томе он користи прегледе историје философије,38 не наводећи на који се посебно ослањао пишући о философији Индије или Кине. Једино каже да је Конфуција читао у немачком преводу Рајнхолда Пленкнера.39 Служио се и преводима на српски језик књига Бекла, Дрепера и Колба. Очито је да уопште није имао увид у радове тада водећих немачких и енглеских истраживача философије Индије и Кине (Паул Дојсен, Херман Олденберг, Томас Вилијам Рис-Дејвидс и други). Он следи позитивистичку схематизацију историје идеја како ју је конципирао Огист Конт и верује да „сваком делу света, сваком народу, сваком сталежу, сваком појединцу и свакоме добу живота природа је, кроз друштвени медијум, у главноме одредила начин занимања, мишљења, осећања, веровања и делања”.40 Народима Истока је на тај начин дато да свету покажу морална и религијска учења, стога они имају велике проповеднике морала и религије. Бујна машта Индијаца створила је раскошну митологију, као претходницу философије. Индијска тројица, Брама, Вишња и Сива, персонификују респективно производну снагу природе, сталност са поретком света и процес растакања. На ово се наслања спиритуалистички пантеизам веданте, а као његова опрека материјалистички атеизам. У овај потоњи он убраја и будизам, чија је космогонија такође еманациони пантеизам, уколико се појам природе замени појмом нирване из које све проистиче.

Миловановић, М., Философија и наука у историјском развитку своме, четврта књига (другог кола) први део, Београд, 1904, стр. 35–66. 38 Lewes, G. H., History of Philosophy from Thales to Comte, London, 1867; Carus, F. A., Ideen zur Geschichte der Philosophie, Leipzig, 1809; Cousin, V., Histoire générale de la philosophie, Paris, 1863; Schwegler, A., Geschichte der Philosophie im Umriss, ein Leitfaden zur bersicht, 1848. 39 Confucius, Ta-Hio . Die erhabene Wissenschaft, Aus dem chinesischen übersetzt und erklärt Reinhold von Plaenckner, F. A. Brockhaus, Leipzig, 1875. 40 Миловановић, М., Философија и наука у историјском развитку своме, четврта књига (другог кола) први део, Београд, 1904, стр. 36.

134

Код Кинеза је спекулативна философија и метафизика сведена на најмању меру и они су нагласак ставили на практичку философију. На том подручју најзнатнији је Конфуције, и Миловановић једино њега и помиње од кинеских философа. Бранислав Петронијевић (1875–1954) је школске 1912/13. и наредне 1913/14. на Филозофском факултету у Београду, у оквиру предмета Историја философије, одржао курс „Историја старе филозофије: Индијанци и Грци”. По свој прилици, то је било први пут код Срба да се на факултету предаје индијска философија. Могуће је, наиме, да је исти професор, чија предавања из историје философије почињу још 1898/99, и раније држао курсеве на ову тему, јер није сачувана потпуна евиденција прегледа предавања. Потом су студентске белешке са тог курса литографисане и у облику скрипти биле доступне читаоцима, поглавито студентима.41 Деведесет година касније поменута литографисана предавања из индијске философије у целини су објављена у Петронијевићевој књизи Предавања из историје философије.42 Основу за своја предавања из индијске философије млади професор је нашао у тада још увек недовршеном вишетомном делу Паула Дојсена Allgemeine Geschichte der Philosophie (1894–1917), чија прва свеска обрађује управо индијску мисао.43 Ево шта је Петронијевић на предавањима рекао о Дојсеновој књизи: „Од литературе за инд[иску] фил[ософију] је управо фундаментално дело Дојсеново. Ту се налазе много бројни цитати.”44 Потом је подробније разјаснио: „Дојсен је ученик Шопенхауеров, и сматра инд[иску] фил[ософију] за најдубљу философију која постоји и Шопенхауера за философа који је у Европи створио и довршио инд[иску] фил[ософију]. Поред ове историје, Дојсен је превео многе Упанишаде, много текстова из Махабхарате и неколико брошура о инд[иској] фил[ософији].”45 Поред тога, Петронијевић је упутио и на два рада Хермана Олденберга: „Друго много краће је од Олденберга који је још написао

41 Историја индијске философије, Белешке са предавања г. Dr. Бранислава Петронијевића, Литографија Косте М. Бојковића, Београд, s. a. 42 Петронијевић, Б., Предавања из историје философије, приредио Илија Марић, ΠΛΑΤΩ, Београд, 2002, стр. 11–63. 43 Дојсенова Општа историја философије појавила се у два тома, од којих је сваки имао по три свеске. Три свеске првог тома, који је посвећен индијској философији, појављивале су се сукцесивно у следећем ритму: Band I. Teil 1: Allgemeine Einleitung und Philosophie des Veda bis auf die Upanishad’s (1894); Teil 2: Die Philosophie der Upanishad’s (1898); Teil 3: Die nachvedische Philosophie der Inder (1908). 44 Петронијевић, Б., Предавања из историје философије, стр. 14. 45 Исто.

135

класичну књигу о Веди”46 и дописта, он ће у свом излагању поглавито следити Дојсена, али ће консултовати и Олденберга, а за будизам још и Томаса Рис-Дејвидса,47 истичући да су у мноштву новијих радова о будизму посебно важне књиге двојице потоњих аутора. Већ у Уводу за овај курс из историје философије Петронијевић је дао неке опште оцене индијске философије. Он држи, пре свега, да се историја философије дели на две компоненте – једна је философија источних народа, где је најважнија индијска, а друга је мисао европских народа. При томе, истиче наш професор, после Грка и модерних европских народа „философија није нигде достигла тако висок степен као у Индији”.48 И, друго, индијска философија не траје тако дуго као европска. Он тиме не жели рећи да је еврпска мисао старија од индијске – управо је обрнуто – него да је европска мисао започела свој развој код старих Грка, затим је стала током средњег века и поново је наставила свој развој у ренесанси и модерном добу, док је индијска мисао, иако је без прекида наставила да траје, имала свој стваралачки стадијум у антици, а онда је све више опадала. Надаље, Петронијевић држи да су се индијска и европска философија развијале потпуно независно једна од друге. То су била два света без међусобних додира. Он, понављајући готово дословце Дојсенову формулацију, каже: „Индијска философија има за европску исто тако мало значаја, као што би га имала философија на ма којој другој планети.”49 Уколико и постоје нека слагања између њих то није стога што је било међусобних утицаја него зато што је људски дух свуда један исти. Компаративна истраживања, међутим, показују не само да су постојали међусобни додири

Исто. Херман Олденберг (1854–1920) је издавао и преводио текстове из индијске религије и философије, а објавио је радове који се баве старијом индијском мишљу (од средине другог миленијума до средине првог миленијума пре наше ере). Петронијевић, по свој прилици, има у виду ове његове књиге: Die Religion des Veda, 1894. и Literatur des alten Indien, 1903. Познатa је, поред тога, и његова књига о Буди (Buddha . Sein Leben, seine Lehre, seine Gemeinde, 1881) као и књигe о браманизму (Die Weltanschauung der Brâhmana – Texte, 1919), упанишадама и будизму (Die Lehre der Upanishaden und die Anfange des Buddhismus, 1915) и Махабхарати (Das Mahâbhârata, 1921). 47 Томас Вилијамс Рис-Дејвидс (1843–1922) је оснивач Пали-друштва, преводилац текстова и писац више књига о будизму: Buddhism: being a sketch of the life and techings of Gautama, the Buddha (1877); Buddhism: Its History and Literature (1896); Early Buddhism (1908). Петронијевић не наводи тачан наслов књиге тако да не знамо шта је све читао од поменутог аутора, али је то могла бити прва од наведених јер је била преведена на немачки језик. 48 Петронијевић, Б., Предавања из историје философије, стр. 10. 49 Исто.

136

Европе и Азије (за то се и раније знало) него и да се могу извести и опипљивији утицаји између грчке и индијске философије.50 Услед овог независног развоја двеју култура испољиле су се и неке разлике између грчке и индијске мисли. Прво, Петронијевић наглашава да „нема ниједног народа код којег је религија продрла тако дубоко у живот”51 као што је то случај код Индијаца. Не чуди онда што је у Индији философија тесно повезана с религијом или, ако није повезана него се философски проблеми разматрају аутономно, опет је тон религијски. Друго, у Индији никада није дошло до ослобођења разума од маште, као што је то био случај код Грка. У индијској философији разум је повезан са маштом, у првом реду са религијском маштом. Историја индијске философије се дели на раздобља која прате раздобља њене политичке историје. Индијци су Аријевци који су се око 4000. пре н.е. доселили у долину реке Инд. Прво раздобље траје од 4000. до 1500. пре н.е. Потом су сишли у долину реке Ганг, покорили тамошња племена и променили свој језик. То је друго раздобље које траје од 1500. до 500. пре н.е. Затим су сишли у Декан и тако настаје велико индијско царство. То је треће раздобље које траје од 500. пре н.е. до 1300. н.е., када Индију освајају Турци, а после Монголи и на крају Енглези. Прва два раздобља политичке историје (4000–500. пре н.е.) у историји философије називају се ведско доба. Оно се дели на доба химни и браминско доба. Доба химни се јавља крајем првог периода политичке историје и траје од 2000. до 1000. пре н.е. Браминско доба се добрим делом подудара са другим раздобљем политичке историје и траје од 1000. до 500. пре н.е. Браминско доба се у себи диференцира даље на период Брамана (1000–500) и период упанишада (800–500. пре н.е.). Послеведско доба је треће доба индијске философије. То је доба санскритске философије и траје од 500. пре н.е. до 1500. н.е. Петронијевићева предавања следила су структуру првог тома Дојсенове Опште историје философије. Најпре је говорио о првом раздобљу (Доба химни), потом о другом раздобљу (Браминско доба) и на крају о трећем раздобљу (санскритска или послеведска философија), које је задобило највише простора. Извори за индијску философију првог раздобља су Веде, свете књиге. Почеци индијске философије налазе се у најстаријој међу Ведама, у Ргведи. Као философски највреднију међу химнама истакао је тзв. „Химну створења”, коју је неколико година раније с немачког превео Митриновић. 50

Упоредити: McEvilley, Th., The Shape of Ancient Thought: Comparative Studies in Greek and Indian Philosophies, Allworth Press, New York, School of Visual Arts, 2002. 51 Петронијевић, Б., Предавања из историје философије, стр. 10.

137

Петронијевић је за потребе предавања такође превео исту химну, чак ће тај превод двадесетак година касније мало дотерати и објавити у часопису Јужни преглед (12/1935). Поред ове, философски су релевантне још четири химне: Праџапати, Вишвакарман, Браманаспати и Пуруша. Друго раздобље се, са своје стране, дели на период Брамана и на период Упанишада. Петронијевић описује браманизам као трансформизам јер се ту божанство разумева као начело, ствара свет тако што трансформише сâмо себе. Врховна божанства индијске религије заправо су основни појмови браманског система, што ће рећи Брахман и Атман. Петронијевић подсећа да је остало нерешено питање да ли су се Брахман и Атман развили упоредо, како мисли Олденберг, или пак Атман представља субјективност Брахмана, како мисли Дојсен. Наш аутор у тој дилеми држи Дојсенову страну и каже да је она вероватнија. Упанишаде су у почетку представљале тајне текстове. Нису настале у касти брамина него у касти кшатрија (војника). Касније су брамини увидели надмоћност упанишадских мисли и унели их у брамане. Петронијевић доста опширно излаже мисао Упанишада, према Дојсену. Највише простора је уделио санскритској философији, коју такође дели на два периода. Први је период епски, а други период система. Философија епског доба чини прелаз од Упанишада ка философским системима. Философија епског доба изложена је у епу Махабхарата и у законику Ману. Од деветнаест књига Махабхарате њих четири су философског карактера, а међу њима је најважнија Бхагавадгита (шеста по реду). Философских система има шеснаест и свима је основни циљ спасење. Међу њима је најважнији будизам. И будизму Петронијевић посвећује највише пажње. Поред тога, дотиче се и неких других система, као што су санкија, јога систем, веданта, мимамза и њаја. Петронијевићев курс, држан на основу најбоље рецентне стране литературе, поглавито немачке, и на основу њега литографисане студентске белешке представљају најобимнији и уједно најбољи приказ индијске философије код Срба сачињен до Првог светског рата. Он ће све до педесетих година XX века остати и једини.

138

IV ИЗ КИНЕСКОГ ПЕРА

Заједно стојимо на врху високе планине Постали смо бескрајно далеки пејзаж, Претворили смо се у огромну равницу испред нас, Претворили се у укрштене путељке на њој. Фенг Џи

Нобелова награда у рукама човека који „ћути” (изводи из предавања)

Панг Ценгју Универзитет за медије и комуникације, Беиђинг, НР Кина

Увод Нобелова награда за књижевност 2012. године припала је Кини. Мо Јен, „који је у својим делима кроз халуцинаторни реализам остварио спој народних предања, историје и савременог”52, први је кинески држављанин коме је додељена ова награда, чиме је уједно дописана и она до сада празна страница историје кинеске књижевности. Сагледано у контексту историје савремене кинеске књижевности, запазићемо да се зрело доба Мо Јеновог стваралаштва поклапа управо са периодом осамдесетих година XX века, познатим и као „кинеска ренесанса”. Било је то златно доба испуњено идеализмом и смелим борбеним духом, чија успомена и данас живи у срцима књижевнe oмладине. Мо Јена сматрају књижевником „који трага за коренима”. Па ипак, успех тог његовог трагања, као и сва сложеност његове „жудње” па чак и „критике” „свога завичаја”, који провејавају његовим делима, нису били само резултат „дубоке љубави према родној груди”. Ставови једног књижевника формирају се и под утицајем ширег друштвеног окружења у коме он живи и ствара. Мо Јеново „трагање за коренима”, окарактерисано као „халуцинаторни реализам”, у великој је мери имало да захвали размени идеја која се тих година одвијала између Кине и Запада. Зато у Мо Јеновим делима препознајемо и имагинативну снагу једног Маркеса и субверзивност једног Фокнера. (...) Осамдесетих година XX века у Кину стиже велики број научних и књижевних дела са Запада, чиме је подстакнут развој модернистичких и постмодернистичких струјања у књижевности. У новонасталој плими слободне размене идеја кинески писци почињу 52

The Nobel Prize in Literature 2012 was awarded to MoYan “who with hallucinatory realism merges folk tales, history and the contemporary”, “The Nobel Prize in Literature 2012”. Nobelprize.org. 8 Jan 2013 http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/2012/

141

да хватају корак са светом. (...) У Кини у то време стасава велики број изузетно надарених писаца светске класе, чији је представник управо и Мо Јен. Западњачке идеје, с једне, и књижевна достигнућа Покрета 4. маја, с друге стране, чинили су идеолошку окосницу стваралаштва ових писаца који су преокренули неколико хиљада година дугу књижевну традицију Кине и престали да верују „да је сврха књижевности да шири конфучијанске идеале”. Они оживљавају идеју да „кроз поезију исказују сопствене тежње”, изражавају сопствене забринутости и размишљања о метафизици. Додељивање Нобелове награде кинеском писцу Мо Јену сведочи о томе да је савремена кинеска књижевност постала светски призната због њене уметничке вредности и богатих културних конотација. Ово је фер награда за све оне савремене кинеске писце и савремену кинеску уметност коју Мо Јен представља.

Мо Јен, човек и дело Мо Јен је рођен 17. фебруара 1955. године у округу Гаоми, у провинцији Шандунг као Гуан Моје. Славу је стекао још средином 80-их година XX века делима која су представљала комплексну мешавину „жудње” и „критике” његовог завичаја у којима се углавном бавио описима сеоског живота. Иако сматран „књижевником који трага за коренима”, његова дела одишу духом халуцинаторног реализма. У својим делима Мо Јен ствара јединствени свет субјективног доживљаја. Њих одликује неспутан и моћан стил којим писац креира мистичан и надискуствени свет, по чему она попримају јасна обележјa авангардног стваралаштва. (...) Мо Јен, који је у својим делима изнова исклесао легенде о „Североисточном округу”, веома је дубоко везан за свој завичај. „Између мог родног места и мог књижевног стваралаштва постоји нераскидива веза …”, каже он, „глинене скулптуре, резани папир, новогодишње слике сликане пепелом, народне песме и многе друге врсте народне радиности типичне су за мој родни Гаоми. Одрастао сам уз ту народну уметност. Те културне елементе упијао сам још од најранијих дана па је сасвим природно што су они извршили огроман утицај на мене, и што сам их ја, оног тренутка када сам се латио пера, уткао у своје романе. Oни не само да су утицали на моја дела, већ су, могло би се рећи, и одредили стил мог књижевног стваралаштва.”53

http://baike.baidu.com/view/51704.htm

142

На питање „шта је, по вашем мишљењу, оставило најдубљи и одлучујући утисак на чланове Нобеловог комитета”, Мо Јен је одговорио: „Мислим да је одлучујућу улогу имала уметничка вредност мојих дела. Ово је награда за књижевност, па је тако у доношењу одлуке пресудни фактор управо књижевно стваралаштво. Моја дела су дела кинеске књижевности, али су истовремено и део светске књижевности. У њима је одсликан живот кинеског народа, јединствена кинеска култура, живот и обичаји. Ништа мање важно је и то што она говоре о човеку и у ширем смислу речи. Сматрам да, будући да она приповедају о човеку, и да су писана из угла човековог виђења ствари, она превазилазе државне границе, националне и расне разлике”.54 О кандидатури Мо Јена за Нобелову награду постојали су различити ставови. Било је и оних који су према њему гајили извесну дозу скептицизма. Мо Јен је то прокоментарисао на следећи начин: „Захваљујем се свим оним пријатељима који су ме подржавали, али и свим оним пријатељима који су ме критиковали. Напокон ми се указала шанса да будем у жижи јавне дебате. Током двонедељног рата који је вођен на Интернету, добио сам прилику да боље упознам себе, да спознам сопствене мане и недостатке, али и вредности које поседујем и које би требало неговати и развијати.”55

Кратак преглед Мо Јенових дела Међу најважнијим Мо Јеновим делима налазе се романи „Приче о црвеним пољима сирка”, „Приче о биљоједима”, „Земља ракије”, „Четрдесет и једна лаж”, „Смрт на сандаловом коцу”, „Живот и смрт ме замарају”, „Баладе о белом луку”, „Тринаест корака”, „Црвена шума”, „Велика недра и широка бедра” и „Жабe”. Од новела најпознатије су „Златокосо дете”, „Прасак”, „Ракија од сирка”, „Сахрана у пољима сирка”, „Пасји пут”, „Чудновата смрт”, „Изградња пута”, „Срећа”, „Црвени скакавац”, „Мој отац на привременом раду у војсци”, „Бели памук”, „Поновни сусрет ратних другова”, „Жена која је у наручју носила цвеће”, „Црвене уши”, „Земља снова и хибриди”, „Образац и истински изглед”, „Хумор и уживање”, „Крава”, „Учитељ све више воли добру шалу” и друге. Од приповедака посебно се истичу „Љуљашка белог пса”, „Састанак с великим мајстором” и „Прозирна ротква”. Мо Јен је познат по смелом и необичном књижевном стилу, бујици снажних емоција које преплављују његова дела, чудноватој имагинацији и 54 55

http://baike.baidu.com/view/51704.htm http://baike.baidu.com/view/51704.htm

143

неспутаном језику. Тако су, на пример, у његовом познатом роману „Приче о пољима сирка”, крваве сцене којих има у изобиљу испуњене снажном осудом осећања, а описи огољене сексуалне љубави показују голу страст за животом која пулсира у венама Кинеза. Дела „Црвена поља сирка” и „Прозирна ротква”, написана осамдесетих година, као и „Велика бедра и широка недра”, написано деведесетих година, испуњени су сексуалном самосвешћу и примарном страшћу за животом (...)

Црвена поља сирка „Да није црвеног сирка из Гаомија, блиставе културе мог родног места, да нема свих тих достигнућа мојих земљака, не би ни мене било.” — Мо Јен Роман „Црвена поља сирка” објављен је 1986. год. У њему је описана динамична, херојска и потресна животна прича „Мојих” предака из Североисточног Гаомија у периоду кинеско-јапанског рата. Роман „Црвена поља сирка” преведен је на скоро двадесет језика, док је играни филм, настао по истоименом роману, добио Златног медведа на 38. берлинском филмском фестивалу. (...) Лик „Мене” у роману много је више од једноставног лица које приповеда. Oн је типичан пример припадника нове генерације којa живи на начин коренито другачији од оног којим су живели Ју Џанг’ао56 и његови савременици. „Ја” се осећа инфериорним и немоћним према оној набујалој животној енергији коју је имао његов деда и његова генерација. Између „Мене”, Ју Џанг’ао и његове генерације успостављена је дистанца и контраст. У истицању ове дистанце и контраста писац, с једне стране, истиче дивљење према тој животној енергији коју је испољавао Ју Џанг’ао и остали, а са друге, изражава жаљење што та врста животне енергије не краси и млађе генерације. Из тог разлога „Ја” у роману с жаљењем уздише и каже: „Храброст и трагична судбина предака засенила je нас, њихове безвредне синове и унуке. Упоредо с напретком, ја осећам и једну врсту назадовања код наше генерације.” „Сви они јунаци из генерације мог деде имали су карактер сјајан попут овог сирка из Североисточног Гаомија. Како се ми, њихови слаби и неспособни наследници, можемо с њима поредити?” Посматрано из књижевноуметничког угла, ток свести у роману, који је испретурао структуру простора и времена, није био непознат

Један од главних ликова у роману, деда приповедача, тј. „Мене” (прим. прев.).

144

тадашњем читаоцу. Највећа новина овог романа, у којој се заправо види утицај Маркесовог магичног реализма, јесте та да се он користи специфичним сентиментима као покретачком снагом којa мења начин постојања објективних ствари, која статично претвара у динамично, неживо у живо, тако да читаоци, иако суочени с добро познатим стварима, ипак имаjу један у потпуности нов естетски дојам. Он на пример каже: златасти зраци „окретали су се попут точкова”, „Окрњени сунчеви зраци боје кајсије, вриштали су пробијајући се кроз густе облаке и падајући на друм.” (Црвена поља сирка) „(Одсечено уво) живахно је поскакивало на порцеланској тацни која је при том јасно одзвањала.” (Црвена поља сирка) „Меци су, као да се забављају, пролетали ниско у ваздуху, па би склизнули доле залепивши се за ађутантову као гар црну косу.” (Црвена поља сирка) „Стабљике сирка чудесне, варљиве лепоте и необичног изгледа, стењу, извијају се, запомажу и заплићу се једна о другу, некад као демони, а некад као род рођени... црвено-зелене, беле и црне, плаве и жуте, грохотом се смеју, јецају, а њихове исплакане сузе подсећају на капљице кише...” (Црвена поља сирка) (...)

Прозирна ротква Ако баш инсистирате да из својих дела извучем један такав лик, онда је то лик оног безименог црног детета из новеле „Прозирна ротква”. – Мо Јен Новела „Прозирна ротква” Мо Јеново је аутобиографско дело из ране фазе стваралаштва. (...) Кроз лик Црног детета, Мо Јен у овом делу приповеда о тешкоћама сопственог живота, туробном окружењу у коме је растао, недостатку пажње и препуштању маштањима. Из тог разлога није претерано рећи да тек онда када разумемо лик Црног детета можемо подробније упознати Мо Јена и схватити дубљи смисао његових дела. Прозирно црвена ротква јесте идеја, поетска слика која човека нагна да се присети бајки из детињства. Главни лик новеле је дечак од неких десетак година који, онако велике главе смештене на изузетно танушном врату, бос и одевен само у широке бело-зелене панталоне које су се окретале око њега, у први мах, делује веома обично. Касније, међутим, ово дете постепено све више поприма лик мистичног и мистериозног бића. Оно никада не проговара, нити се плаши хладноће (...) Голим рукама

145

хвата врело гвожђе које као цврчак цврчи у његовим рукама, и док му се кожа на руци пуши од те јаре, оно не паничи већ готово да ужива у том телесном болу. Једне ноћи дете угледа прозирну роткву која се пресијавала. Ротква је имала реп прекривен длачицама налик на златасту пређу, и сребрнасту течност која је у унутрашњости живахно поскакивала. Дете је, као опседнуто, кренуло у потрагу за њом. Тражећи је нашло се у башти пуној роткви које је редом све повадило из земље и пажљиво их загледало на сунцу. Све ово заиста подсећа на бајку. Па ипак, ти нереални елементи у приповеци само су један део њеног уметничког дојма. С бајковитим и нереалним описима испреплетене су и бројне сурово реалне слике сеоског живота. Те слике које су одисале локалним колоритом биле су и богате и прецизне (...) Када читамо ова места скоро да ћемо заборавити на оне надреалне и бајковите елементе ове приче, тако да ћемо у једном тренутку можда чак и помислити да је оно што држимо испред себе једно „крајње реалистично” дело. „Прозирна ротква” тако оставља утисак нејасности и одсутности ума. Све оно што је у њој описано делује као стварно а у ствари је нестварно, делује као да је искуствено а управо превазилази искуство, делује као прозрачно, а у ствари је непровидно. Нашавши се у свему томе читалац не може а да не осети једну „посебну” врсту задовољства.

Велика недра и широка бедра „Не мораш да прочиташ сва моја дела, али, уколико желиш да ме разумеш, мораћеш да прочиташ ’Велика недра и широка бедра’”. — Мо Јен Радња романа смештена је у сеоце Даџа у округу Гаоми на полуострву Шандунг. Кроз опис различитих догађаја сељанке Лу Ши, њених осам кћерки и једног сина, дат је приказ великих историјских промена у Кини у последњих сто година. Нарочит нагласак стављен је на неколико десетина година борби и превирања у периоду од кинеско-јапанског рата па све до реформи и отварања земље. Окосница романа је сукоб између два супротстављена елемента представљена кроз ликове Си Макуа (другог зета) и Лу (оригинално презиме Ђијанг) Лирена (петог зета). Наклоност писца показана је кроз љубав и мржњу изражену према тој двојици ликова. (...) Необузданим и слободним стилом писања осликан је тај период превирања. Мајка, у роману, на једвите јаде подиже сина Златно дете и његових осам сестара. Велика породица, коју чине свa тa деца, није могла да избегне а да не буде увучена у несигурне и променљиве токове историје XX века. Кроз oпис породицe, роман даје опис и великих друштвених

146

промена у Кини, али такође изражава и Мо Јеново саосећање према женама и њихово величање. Роман истовремено говори и o тешкo савладивим људским слабостимa и горкој судбини коју собом доноси човеков извитоперени карактер, чиме се дубoко и снажно преиспитује и сама људскa душа. Мо Јен је веома поносан на овај роман. (...) Мајка у роману јесте симбол, збир свих оних жена које је он у својим делима називао „мојом баком”. Oнa истовремено одсликава и сву ону пажњу, саосећање и бригу коју Мо Јен, као „писац и приповедач обичног, народног живота” гаји према људским недаћама.

147

Жабe (одломак)

Мо Јен (Наслов оригинала：莫言：“蛙”，上海文艺出版社, 2012) 3. Господине, причу о мом деди-стрицу испричао сам вам наврат-нанос јер намеравам да вам натенане испричам причу о мојој тетки. Тетка је рођена 1937. године, 13. јуна, по западном, а петог дана петог месеца по лунарном календару. У детињству су је од миља звали Сунчица, мада јој је име које је користила у школи било Ван Срчана. Имена која јој је наденуо дедa-стриц била су, с једне стране, у складу с локалним обичајима, а с друге, богата алузијама. Након херојске смрти дедa-стрица, прабаба је оболела и у градићу Пингду опростила се од овог света. У војној зони Ђијаодунга потегнуте су тада многе доушничке везе како би се моја најстарија баба-тетка, заједно с мојом тетком, спасла од заробљеништва. Стигавши на ослобођену територију тетка је кренула у Oсновну школу Oтпора Јапану, a баба-тетка се запослила на пришивању ђонова платнених ципела у фабрици текстила. Иако су потомци ратних хероја, у које се убрајала и тетка, после ослобођења имали безброј прилика да оду куд год им срце иште, баба-тетка није била рада да напусти свој вољени завичај, а тетка није имала срца да напусти њу. На питање окружних главешина шта би желела да ради, тетка је одговорила да би волела да настави очеву професију, па се тако и уписала у префектуралну медицинску школу. Имала je тек шеснаест година када је матурирала и почела да ради у сеоској амбуланти. Када је окружна Управа за јавно здравље организовала курс нових акушерских техника, послали су је да га похађа. Тако и отпочиње њена судбински нераскидива веза с овим узвишеним позивом. Тетка каже да је од 4. априла 1953. године, када је на свет донела прво новорођенче, па све до Празника пролећа прошле године, укупно породила десет хиљада беба. У случају да је имала нечију помоћ, две бебе је рачунала као једну. То је она и вама лично рекла. Претпостављам да је та цифра од десет хиљада мало преувеличана, али сам сигуран да је седам, осам хиљада беба сигурно било. Тетка је имала седам шегртица од којих је једна, паперјасте косе, спљоштеног носа, четвртастих усана и бубуљичавог лица, која је била позната по надимку 148

„Мала лавица”, била најоданији теткин поклоник. Та вам је била спремна да по теткиној заповести зграби нож, насрне на човека и убије га, не постављајући питање да ли је то што ради исправно или не. Као што већ споменух, отпор који су у пролеће 1953. жене из нашег краја пружале новим начинима порођаја био је велики. Оне старе „примаље” у тајности су шириле гласине и клеветале. Премда је у то време имала свега седамнаест година, тетка је, што због несвакидашњег животног искуства још од ране младости, што због свог блиставог порекла, већ постала нашироко уважавана и утицајна личност у нашем Североисточном Гаомију. Наравно, тетка се и изгледом издвајала од осталих сељана. Косу, лице, нос и очи да не помињем, довољно је истаћи само њене зубе. Наш крај богат је флуором, па су зуби и младих и старих били црни. Изгледа да је то што је тетка детињство провела у ослобођеној зони ђијаодуншког полуострва, где је пила чисту изворску воду и од војника Осме ослободилачке армије научила да одржава хигијену уста, био разлог што је имала здравe зубe. Ти теткини бели зуби изазивали су завист свих у нашем крају, посебно младих девојака. Прво дете које је тетка донела на свет био је Чен Носоња. Тетки је касније било криво због тога. Она сама је говорила да је прво дете које доведе на свет требало да буде потомак револуционара, и да ни сањала није да ће прво бити једно земљопоседничко пашче. Међутим, будући да је у том тренутку од много веће важности било успоставити нову праксу и у корену сасећи старе порођајне обичаје, тетка тада није ни стигла да се подробније позабави тим проблемом. Када је до ње стигла вест да се Елен порађа, она је с лекарском торбом на леђима полетела назад зајахавши у то време још ретко виђани бицикл. За само петнаест минута превалила је пет километара дуг пут од локалне амбуланте до нашег села. Жена тадашњег сеоског партијског секретара Јуен Лицана, која је баш у том тренутку на обали реке Ђијао прала веш, својим је очима видела тетку како муњевито јури оним узаним каменим мостићем. Кер који се на мостићу баш тада нечим бавио, престрављено се стрмоглавио у реку. Тетка је, с лекарском торбом у рукама, упала у оне две бочне собе у којима је живела Елен и тамо затекла сеоску „примаљу” Тијен Османтусов цвет. Била је то старица од својих шездесет и кусур, испијеног и ружног лица, од чијих су костију сада, Бог да прости, само пепео и прах остали. Тијен Османтусов цвет била је од оних које су волеле активно уплитање, па је ушавши у собу тетка угледала како је ова, зајахавши Елен, из све снаге налегла на њен високоуздигнути трбух. Та старица је боловала од хроничне упале душника, па су се њени бректаји мешали с Елениним урлицима налик ропцу свиње на клању, стварајући тако једну дирљиво 149

трагичну атмосферу. Земљопоседник Чен Челан је, чучећи, ритмично ударао главом о зид попут клишњака, и мрмљао неке неразумљиве речи. Ја сам пуно пута био у кући Чена Носоње, па добро знам како она изгледа. Биле су то две малене и тесне бочне собе ниских стропова с вратима која су гледала на запад. С врата се одмах наилазило на кухињски шпорет, иза кога се уздизао шездесетак сантима висок преградни зид, док је земљани канг 57 стајао одмах иза њега. Тетка је тако још с врата могла видети шта се на кангу дешава. Видевши ту сцену, тетка је била ван себе од беса, или, што би она рекла, „запенила је”. Бацила је лекарску торбу и у једном маху нашла се на кангу, па је, левом шаком зграбивши старичину леву руку а десном старичино десно раме, свом силином отгрла и гурнула постранце, тако да је ова завршила на поду. Старица је главом ударила у нокшир, а од мокраће која се при том разлила собом се раширио неописив смрад. Старица је расцепала главу па јој je из ране потекла тамноцрвена крв. Њена повреда у ствари и није била толико озбиљна, али је зато њена дрека била и те како преувеличана. Многе би престравило овакво ридање, али се тетка није уплашила, јер она је ипак била жена од искуства. Стојећи испред канга тетка је навукла гумене рукавице и врло озбиљним гласом обратила се Елен: „Немој да плачеш, и немој да се дереш, јер ти ни плач ни дрека сад неће помоћи. Ако ’oћеш да живиш, мораћеш да ме слушаш и радиш тачно онако како ти ја будем казала.” Елен су запањиле теткине речи. Наравно, и она је добро знала за теткино славно порекло и необичну животну причу. „Ти си матора породиља а бебин положај није како треба. Друге бебе прво избаце главу, док је ова твоја прво истурила руку, а главу сакрила унутра”, рекла је тетка. Касније се тетка много пута шалила на рачун Чена Носоње говорећи да је он и пре но што је промолио главу већ био испружио руку као да нешто тражи од овог света. Чен Носоња би на то увек одговарао речима: „А шта би друго, тражио сам храну!” Иако јој је то био први порођај, тетка је била хладне главе, па је без иоле панике приступила послу, због чега је ствар успешно обавила упркос недостатку вештине. Тетка је била природно надарена акушерка која је за тај посао имала осећај, како у срцу тако и у рукама. Жене које су присуствовале порођајима, као и оне које је она порађала, пред њом би се ничице бацале на земљу у знак дивљења. За живота мајка нам је више пута говорила: „Руке ваше тетке нису к’о у других. Обичним људима су руке некад хладне, некад топле, некад утрну а некад се зноје, док су руке ваше тетке преко целе године биле увек исте, меке и хладне, и то не онако 57

Канг: кревет у традиционалном стилу на коме се спавало, седело али и обедовало, најчешће сазидан од цигала или земље, с шупљином за огњиште у унутрашњости које би се у зиму ложило (прим.прев.).

150

млитаво меке, већ... како да кажем…”, наш учени старији брат би се тада убацио речима: „Можда као челична рука у плишаној рукавици?” „Е то”, потврђивала би мајка. „Њене руке су биле хладне, али не ледено хладне, већ онако…” „Споља хладне а изнутра топле. Хладне попут свиле, попут комада жада”, учени старији брат би опет допуњавао мајку док би она потврђивала: „Е то, баш тако. Само додир њене руке болеснику би ублажио бол.” Жене из села на тетку су гледале безмало као на божанство. Елен је имала среће, али пре свега, наравно, и памети. Оног тренутка кад је тетка руком прешла преко њеног трбуха, осетила је неку нову снагу. Касније је свакоме когa би срела причала како је тетка имала држање генерала и како је, у поређењу с њом, она жена што је кукајући лежала поред нокширa изгледала као неки кловн. Породиља Елен је, надахнута али и шокирана теткиним стручним приступом и ставом који је изазивао страхопоштовање, угледала трачак светлости, па је опет скупила храбрости, тако да јој се учинило да се и онај раздирући бол поприлично ублажио. Престала је да рида, па је, слушајући теткина наређења и усклађујући се с теткиним покретима, на свет донела овог носатог дечака. У тренутку када се родио, Чен Носоња није дисао, па га је зато тетка, окренувши га наглавачке, тапшала по леђима и грудима све док се није зачуо његов попут мјаука слабашан плач. „Одакле овом малцу овол’ки нос?”, упитала је тетка, „Права момчина из Америке!” У том тренутку њу је испунила радост слична оној коју занатлија осети након што доврши свог првенца. На измореном лицу породиље расцветао се блистави осмех. Иако је тетка имала јасно дефинисане ставове по питању класних разлика, у тренутку када би на свет извукла новорођенче заборавила би и на класе и на класну борбу, а срећа коју би тада осетила била је наивна и чиста људска срећа. Чувши да му је друга жена на свет донела синчића, Чен Челан се усправио уза зид, па се, не знајући шта би са собом, вртео у уском простору око шпорета. Из његових пресахлих очију клизиле су сузе остављајући трагове попут меда. Лудачку срећу коју је осећао тешко је било речима изразити. Било је много тога што је желео рећи, али се није усуђивао. Изговорити речи као што су мирисни штапићи у храму, патријархални клан и остало, за човека попут њега било би грешно. Тетка се обратила Чен Челану речима: „Кад већ има овол’ки нос, ово дете треба звати Чен Носоња!” Ту теткину шалу Чен Челан је доживео као Божију заповест, па је клањајући се у знак прихватања одговорио: „Хвала вам тетка Срчана што сте мом сину наденули име! Хвала вам што сте мом сину наденули име. Баш добро име, Чен Носоња. Нек’ се зове Чен Носоња!” 151

У вртлогу Елениних суза и изливима Чен Челанових захвалности, тетка је спаковала лекарску торбу и спремила се да крене. Утом је спазила Тијен Османтусов цвет која је леђима ослоњена на зид а лицем окренута ка изломљеном нокширу седела тамо као да спава. Тетка није знала када је то она променила позу, нити се могла тачно сетити у ком тренутку је престало да се чује њено застрашујуће запомагање. Причала је како је помислила да је ова мртва, али да је, видевши како јој очи у помрачини светлуцају зеленкастим сјајем као у мачке, схватила да је још живa. У теткином срцу подигла се бура беса. Упитала ју је: „Шта ти још увек радиш ту?!” Жена се на то изненада огласи речима: „Пола овог посла сам завршила ја, а пола ти. У том случају ја обично тражим један пешкир и пет комада јаја. Али ти ми разби главу, и само из поштовања према твојој мајци нећу да те тужим властима, али зато ћеш морати да ми даш и твој пешкир да се њиме превијем и оних твојих пет комада јаја да повратим снагу.” Тек тада се тетка присетила да су ове „старе примаље” породиљама наплаћивале у натури, па у дубини душе осети гађење. „Срамота, велика срамота!”, стишћући зубе тетка прозбори: „Кој’ си ти то пос’о пола завршила? Да си остала да све до краја урадиш, на кангу би сад лежала два мртваца! Злодуху ниједан, мислиш да је женска вагина кокошија тртица коју кад мало јаче стиснеш из ње искочи јаје? Јел’ ти то зовеш порођајем? Јок морe, то је убиство! Још ’оћеш да ме тужиш?” Тетка муњевитом брзином подиже ногу па њоме погоди старичину браду. „’Оћеш још и пешкир и јаја!” Још један шут је завршио на старичиној задњици, након кога ју је тетка, једном руком носећи лекарску торбу, а другом вукући старицу за пунђу миц по миц извукла у двориште. За њом истрча и Чен Челан у нади да изглади ствар, али га тетка осоро прекори речима: „Марш унутра! Иди ти води бригу о својој жени!” Тетка је говорила да јој је то било први пут у животу да неког истуче и да није ни помишљала да је у томе толико вична. Нациљавши старичин гуз она је још једном шутну. Старица се преврну, а онда придиже, па седе на земљу и обема рукама стаде ударати о под испуштајући мученичке јауке: „Спасите ме! Убиће ме... Убиће ме ова лопурда од ћерке Ван Шестодвора...” Био је сумрак па је, уз сунце на заласку, вечерњу измаглицу и поветарац већина сељана држећи у рукама ћасе стајала покрај друма и вечерала. Чувши ову ујдурму сви се они журећи окупише на месту дешавања. Створише се ту и сеоски партијски секретар Јуен Лицан и командир радне бригаде Лу Зубало. Тијен Османтусов цвет била је далека тетка Луа Зубала, па се он, подстакнут родбинским везама, посве пристрасно обратио тетки: „Ван Срчана, како те није срамота што ти тако млада тучеш једну старију жену?” 152

„Лу Зубало да мени чита буквицу? Он који своју жену к’о стоку пребија на мртво име мени ће да држи придику?”, говорила је нама тетка. И још је додала: „Која старија жена? Вештица, злодух! Питај је нек’ ти сама каже шта је све урадила!” „Кол’ко је људи умрло од твојих руку, еее, ова жена би ти сад и овде пресудила само да има пиштољ”, рече тетка с кажипрстом десне руке упереним у старичино лице. С обзиром на то да је тетка тада била тек девојче од својих седамнаест, то што је саму себе назвала „овом женом” насмејало је многе од окупљених. Настојања Лу Зубала да се у име Тијен Османтусовог цвета још бори за правду, осујетио је партијски секретар речима: „Право збори докторка Ван, најстрожије треба да се казне ове маторе вештице које се играју људским животима! Османтусов цвете, немој да се пренемажеш, још си ти и добро прошла, тебе треба стрпати у апс! Од данас, свако ко у кући има породиљу, да се обрати докторки Ван! А ти, Османтусов цвете, ако те видим да порађаш још неког, скратићу ти те пасије канџе!” Тетка је говорила да је Јуен Лицан, иако прост човек, био добар управни кадар, јер је схватао нове трендове и био у стању да се заложи за исправну ствар. 4. Господине, друго дете које је тетка изнела на свет био сам ја. У тренутку кад је моја мајка почела да се порађа, баба је, по свом старом обичају, прво опрала руке и пресвукла се, потом је запалила три миришљава штапића која је заденула испред таблица предака, поклонила се три пута, а затим све мушкарце истерала из куће. Како мојој мајци то није било први пут да се порођа, јер је пре тога на свет већ била донела моја два брата и сестру, баба јој рече: „У овом си ти свој на своме, зато се сама натенане порађај.” Мајка јој на то рече: „Мајко, осећам се баш лоше, плашим се да овај пут није исто к’о пре.” Баба у то није поверовала, па јој одбруси: „Шта ту може да не буде исто? Па нећеш ваљда златно теле да родиш?” Моју мајку осећај није преварио. Оба моја брата и сестра најпре су промолили главе, док сам ја ногом кренуо напоље. Угледавши ту моју танану ножицу баба се пресекла од страха. У селу се веровало да „ко прво ногу истури, дуг да наплати жури”. А шта је то значило? То је значило да фамилија још вуче неки дуг из прошлих времена, и да се тај коме дугује сада поново родио као дете само да би породиљу ставио на танталове муке. Најчешће би та деца заједно с породиљом одмах умирала, мада је било случајева и да дете умре тек кад мало поодрасте, 153

чиме би породици нанело огромну материјалну штету и душевну патњу. Баба је пак, трудећи се да изгледа сталожено, рекла: „Ово ће дете бити спољни момак, кад порасте биће потрчко неком чиновнику. „Немој да се плашиш”, рече баба, „знам шта ћу”. Па изађе у двориште и узе један бакарни лавор, те с њим у рукама стаде испред канга и поче да удара оклагијом, као да удара у гонг. Лавор је зазвечао „дааанг... дааанг...” Ударајући у лавор баба је узвикивала: „Изађи... ... Изађи... деда те чека да му хитно однесеш писмо. Ако још мало не изађеш добићеш по гузици...” Увидевши озбиљност ситуације, мајка зграби метлицу за метење канга па поче њоме ударати о прозор настојећи да дозове моју старију сестру која се у том тренутку налазила у дворишту, одакле је слушала читаву ту ујдурму: „Ћеро, иди брзо по тетку!” Моја сестра била је изузетно мудра, па отрча до сеоске канцеларије и замоли Јуен Лицана да окрене телефон локалне амбуланте. Ја још чувам тај стари телефон на окретање, јер ми је он спасао живот. Био је то шести дан шестог месеца па је река Ђијао поплавила. Површина моста се није могла назрети и само се по трагу пене од таласа могло претпоставити да још увек постоји. Доколичар Ду Шијан који је пецао покрај реке својим је очима видео како се тетка муњевитом брзином спустила с речног насипа преко пута. Таласи које је том приликом подигла били су виши од једног метра. Речна бујица била је брза, и да је тетку којим случајем тада понела вода, драги мој господине, плашим се да ни мене данас не би било. Мокра до голе коже, тетка је улетела у собу. Мајка је причала да се, оног тренутка кад се тетка појавила, осетила као да је попила лек за смирење. Говорила је још и да је тетка, чим је ушла у собу, свом снагом одгурнула бабу и презриво јој добацила: „Снајка, ко би се усудио да изађе кад ти правиш тол’ку галаму?” „Сва деца су знатижељна, како да не изађе да види шта се то напољу дешава?”, беше бабин врло јадан покушај да се оправда. Тетка је после причала да ме је на светло дана изнела вукући ме за ногу, као да вади роткву из земље. Јасно ми је да је то била само шала. Након што смо се ја и Чен Носоњa родили, и моја и његова мајка својевољно на себе преузеше задатак да шире славу моје тетке. Где год би се нашле, препричавале би своје лично искуство, док су жена Јуен Лицана и доколичар Ду Шијан, кад год би неког срели, величали теткину несвакидашњу и попут муње брзу вожњу бицикла. Теткина слава је тако расла, па се за „старе примаље” убрзо нико више није интересовао и оне посташе део историје. У периоду од 1953. до 1957. године производња и економија цветаше, па је тих година и наше село, у складу сa свеопштим токовима, бележило добре жетве. Народ је био сит, добро обучен а тим и срећан, те су се жене 154

утркивале која ће пре да затрудни и роди. Тих година тетка није знала где јој је глава од посла. Бразде које су остављали точкови њеног бицикла могле су се видети на сваком друму и свакој уличици у тих осамнаест села нашег Североисточног Гаомија, док су се трагови њених стопала утиснули у дворишта већине сељана. У периоду од 4. априла 1953. до 31. децембра 1957. године тетка је била присутна на укупно 1612 порођаја, приликом којих је рођено 1645 беба. Од тог укупног броја беба умрло је свега њих шест. Од шесторо преминуле деце, петоро су била мртворођена, док је једно имало урођену ману, тако да су ови теткини резултати били изванредни, безмало савршени. Седамнаестог фебруара 1955. године тетка је постала члан Комунистичке партије Кине. Био је то дан кадa је на свет донела своје хиљадито новорођенче. То дете био је наш нешто млађи друг из школе, Ли Рукан. Тетка је говорила да је наша учитељица Ју била најприроднија и најопуштенија породиља коју је икад видела. Причала је да је, док је она тамо доле ужурбано обављала све што је требало, учитељица Ју и даље држала уџбеник у рукама и припремала се за час. У познијим годинама тетка би се често сa сетом сећала тих дана. Било је то златно доба Кине, а у исто време и златно доба теткиног живота. Не памтим више колико је пута тетка сa сјајем у очима чежњиво говорила: „У то време ја сам била живи Буда, Богиња плодности, мирисала сам на стотину цветова, за мном су летели ројеви пчела и лептира. А сад, мајку му милосну, сад за мном лете само ројеви зунзара....” И мени је име наденула тетка: у школи сам био познат као Ван Стопалан, али су ме сви од миља звали Потрчко. Извините, господине, морам нешто да вам појасним: моје право име јесте Ван Стопалан. Пуноглавац је мој псеудоним.

Други део 9. Tетка се увезла у наше село на челу моћне колоне специјалног тима за извршавање политике планирања породице. Она је била вођа тог тима, док је заменик командира у Одељењу оружаних снага наше комуне био њен заменик. Међу члановима тима били су Мала Лавица и још шест кршних припадника народне милиције. Извршни тим је имао комби сa звучником пискавог звука, и један трактор-гусеничар сa пуно коњских снага. 155

Пре него што је извршни тим ушао у село, ја сам још једанпут закуцао на врата свог таста. Овога пута таст се сажалио па ме је пустио да уђем. „И ви сте својевремено радили за војску”, рекох ја тасту, „па знате да се војне заповести сруче на вас к’о лавине којима се не вреди опирати”. Таст је пушио и дуго није проговарао ни реч, а онда изусти: „Кад си већ знао да није дозвољено рађати, што си јој направио дете? Како да киретира у тако поодмаклој трудноћи? И шта ако јој се нешто деси? Ја само ту једну ћерку имам, да знаш!” „ За то ја уопште нисам крив”, покушах да се одбраним. „А ко је крив ако ниси ти?” „Ако неког треба кривити онда је то онај скот Јуен Образан”, рекох ја, „полиција га је већ ухапсила”. „Ко год да је крив, ако се мојој ћерки нешто деси, ја ћу да се разрачунам с тобом, тако ми живота”. „Моја тетка каже да се ништа неће десити”, рекох, „рекла је да су неке киретирали чак и у седмом месецу”. „Твоја тетка је чудовиште, а не човек”, рече ташта скочивши, „Кол’ко ли је само живота уништила за све ове године? Руке су јој огрезле у крви! Кад цркне, Ђаво ће је сецкати на ситне комаде!” „Шта се па ти мешаш?”, рече таст. „Ово је мушка ствар”. „Јел’ те молићу, мушка ствар?”, раздера се ташта пискавим гласом. „Јасно је к’о дан да нам ћерку јединицу шаљу право у гроб, а теби је то мушка ствар.” „Мајко”, рекох, „не желим да се свађам с вама. Пустите Племениту да изађе да са њом поразговарам.” „Ти ли овде дође да тражиш Племениту?”, рече ташта. „Oна се за тебе удала, у твојој кући живи. Да јој ниси нечим наудио? Ја тебе треба да приупитам где ми је ћерка!” „Племенитa, саслушај ме”, повиках ја из свег гласа, „јуче сам разговар’о с тетком, рек’о сам јој да ми ни партијска књижица не треба, а ни служба, да ћу да се вратим на њиву да копам, само да те пусти да родиш, ал’ је она казала да ни тако неће моћи. И провинцијске власти већ су узбуњене вестима о томе шта је радио Јуен Образан, па су јој због тога из округа строго наредили да вас неколико што носите недозвољену децу обавезно киретира...” „Е баш неће! Каква је, бре, ово земља!”, грдише ташта, па узе кофу прљаве воде и поли ме њоме. „Кажи оној твојој дроци од тетке да слободно дође, да се ја с њом разрачунам, па ком’ обојци, ком’ опанци! Она сама не може да роди, па завиди онима који могу.” Исполиван прљавом водом, нисам имао куд до да се повучем. Возила извршног тима зауставила су се испред капије мог таста. Изгледало је да су се ту окупили сви сељани који су били у стању да се 156

крећу. Чак се и одузети Сјао Горњоустан искривљених уста и очију догегао уз помоћ штапа. Из великог звучника зачу се ватрени говор: „Планирање породице је најпреча ствар од које зависи будућност земље и народа... Уколико желимо да изградимо снажну државу с јаком индустријом, пољопривредом, науком и одбрамбеном моћи, милом или силом морамо обуздати пораст броја становника и радити на побољшању квалитета нације... Ви које сте противзаконито остале у другом стању, узалуд се надате да ће вас послужити срећа да обманете људе... Јер очи народа су свевиде, и нећете се олако извући све и да се у јазбину или густу шуму завучете... С онима што нападају и туку раднике задужене за спровођење политике планирања породице опходиће се у складу с тренутно актуелном контрареволуционарном идеологијом... Сви они који на било који начин ометају спровођење политике планирања породице, биће оштро кажњени у складу с државним законом партијске дисциплине...” Тетка је стајала на челу, док су иза њених леђа стражу чували заменик командира у Одељењу оружаних снага Комуне и Мала Лавица. Капија мог таста била је чврсто забрављена. На њој су залепљени стајали куплети сa стиховима: „Нек нам вечно живи домовина, нек је занавек срећна и просперитетна!” Тетка је окренула главу и обратила се многобројним окупљенима: „Ако не будемо спроводили политику планирања породице, домовина ће нам пропасти! Како ће онда вечно да живи? Како ће да буде срећна и просперитетна?!” Лупајући о звекир тетка је повикала оним својим посебним промуклим гласом: „Ванг Племенитa, мислиш да не знам да се кријеш у јами за дулек поред свињца? Твој случај је на ноге диг’о и окружни партијски комитет и војску. Дајеш лош пример. Имаш садa само две могућности, прва је да се без поговора извучеш из те рупе и да са мном кренеш у амбуланту да изазовемо побачај. Узимајући у обзир твоју поодмаклу трудноћу, вољни смо да те, ради твоје безбедности, одведемо у окружну болницу да ти то тамо ураде најбољи лекари. Друга могућност је да, ако наставиш да будеш тако тврдоглава, трактором порушимо куће ваших првих комшија а онда и кућу твојих родитеља. Сва штета нанета комшијама пашће на леђа твог оца. Па чак и тако, мораћеш да абортираш. Можда сам према другима мало блажа, али према теби нећу да будем! Јеси чула Племенитa? Јесте и ви чули Ванг Златногоре и Ву Отменограна?” – вичући моја тетка је прозивала таста и ташту. Иза капије је једно време владала мртва тишина, а потом се зачу крештаво кукурикање једног младог певца. Одмах затим, огласила се и моја ташта запомажући и проклињући: „Ван Срчана, где ће ти душа, чудовиште једно безосећајно... Дабогда цркла к’о псето... Дабогда по трњу ходала и у врелу маст упала! Дабогда те курјаци разнели а вране ти очи изеле...” 157

Тетка се презриво насмејала, па обраћајући се заменику командира у Одељењу оружаних снага, рече: Почни! Издајући наређења, заменик командира у Одељењу оружаних снага довуче једно подугачко, дебело челично уже до времешне софоре која је расла пред капијом комшијске куће што се с источне стране граничила с мојим тастом и завеза га преко средине стабла. Oслањајући се на штап Сјао Горњоустан искочи из масе и крикну: „То је... наше дрво... ” Покушаo je да штапом који је држао у рукама докачи моју тетку, али како њиме замахну тако изгуби равнотежу. Тетка презриво рече: „А тако, дакле, ово је твоје дрво? Па извини, нисам ти ја крива што имаш таквог комшију!” „Бандити једни... Гуоминдангови утеривачи реда! „Гуоминданговци нас називају ’комуњарским лопужама’”, рече тетка уз ледени осмех, „ти нас псујеш да смо бандити. Чак су и они бољи од тебе...” „Има да вас тужим... мој син ради за Државни савет...” „Слободно ти тужи. На што вишем нивоу то боље!” Сјао Горњоустан баци штап, па обема рукама обгрли оно дрво софоре и плачући рече: „... Не дам да ми ишчупате ово дрво... Јуен Образан ми је прорек’о... да је ово дрво животна снага моје куће... и да ће док год оно напредуje, и моја фамилија напредoвати...” Тетка на то одговори смејући се: „А јел’ је Јуен Образан себи прорек’о кад ће га тачно отерати у апс?” „Само преко мене мртвог...”, викаше уплакани Сјао Горњоустан. „Сјао Горњоустане!”, рече тетка озбиљним гласом и строгог израза на лицу, „’Де се деде она жестина коју си им’о кад си за време Културне револуције био и мучио народ? А сад ту цвилиш к’о нека баба!” „Знам ја... користиш положај који имаш ... да би се мени лично светила... шта моје дрво има с противзаконитом трудноћом жене твог братанца...” „Не само да ћемо дрво да ти ишчупамо”, рече тетка, „него ћемо, кад с њим завршимо, и велику капију да ти срушимо, а онда и твоју кућу. Ништа ти не вреди да овде кукаш, боље иди разговарај с Ванг Златногором!” Из руку Мале Лавице тетка зграби мегафон, па обраћајући се светини, повика: „Ванг Златногорове комшије, слушајте ме добро! Према посебној одредби Комитета за планирање породице народне комуне, одлучено је да се Ванг Златногор, због скривања противзаконито затруднеле ћерке и тврдоглавог опирања властима и вређања извршилаца наредбе, казни тако што ће се прво вама, његовим првим комшијама, срушити куће, а он ће морати да сноси трошкове штете која при том вама буде причињена. Уколико не желите да вам куће буду срушене, сместа идите и убедите Ванг Златногора да нам преда ћерку.” 158

Од вике тастових комшија направи се права папазјанија гласова. Тетка издаде наредбу заменику командира у Одељењу оружаних снага: Извршавај наређење! Мотор трактора гусеничара загрме и поче да се тресе толико да је и тло под ногама подрхтавало. Челична грдосија је тутњећи напредовала а железно уже зазуја и поче полако да се затеже. Лишће и грање софоре затреперешe шуштећи. Вукући се и пузећи Сјао Горњоустан похрли пред кућу мог таста, па стаде унезверено да лупа о капију: „Ванг Златногоре, проклињем ти и семе и племе! Дабогда црк’о к’о пас што комшилук завијаш у црно! У том тренутку емотивног узбуђења његово уобичајено мумлање преобразило се у јасан говор. Капија мог таста и даље је била чврсто забрављена, и само је из дворишта допирало срцепарајуће ридање и јаукање моје таште. Окренувши се лицем кa заменику командира у Одељењу оружаних снага, тетка подиже десну руку, а онда је нагло спусти покретом оштрим попут сабље! „Додај гас!”, заурла заменик командира трактористи. Трактор гусеничар заглушујући затутња, челично уже се зазујавши затеже, па још више, и још више, пробивши тако кору велике софоре из које потече сок. Трактор је споро напредовао, миц по миц, док је гвоздени чунак на кабини један за другим бљувао облаке плавичастог дима. Тракториста је возио и освртао се. Био је то оштроуман момак с брчићима, обучен у чисту плаву униформу од грубог платна с као снег белим пешкиром везаним око врата и качкетом укриво насађеним на глави, који је горњим зубима гризао доњу усну. Дрво које се накривило испуштало је веома болне крцкаве звуке. Челично уже већ се дубоко зарило у дебло и отргло комад коре, па су се у унутрашњости могла назрети беличаста влакна. „Мајку ти твоју, Ванг Златногоре, излази већ једном...”, лупао је Сјао Горњоустан песницом о капију, шутирао је коленима и главом ударао о њу. У кући мог таста и даље је владао мук. Чак су и јауци и таштино ридање утихнули. Велико дрво се искривило. Па још мало, све док се бујна крошња уз шуштање не стровали на земљу. Сјао Горњоустан се дотетура до дрвета: „Моје дрво... судбино моје фамилије....” Земља је попуцала оног тренутка кад се корен дрвета померио. Борећи се свим снагама Сјао Горњоустан се довуче назад до капије мог таста: „Ванг Златногоре, кучкин сине! Па зар да ме овако удесиш, ти, с којим сам деценијама први комшија, с ким сам се увек добро слагао и скоро се ородио...” 159

Корен великог дрвета извирио је из земље. Светложути корен, попут огромног питона... извукоше га уз крцкање, неке од жила се покидаше, и што су га више вукли то је он бивао све дужи. Корен налик мноштву великих змијурина... Крошња је лежала на земљи попут неке огромне метле, и како се кретала у супротном правцу тако су јој се једна за другом ломиле танане гране, а са земље се дизао облак прашине. Светина у ноздрвама осети свежи мирис земље и сока дрвета... „Ванг Златногоре, мајку му милосну, убићу се пред твојим вратима...” Сјао Горњоустан удари главом о капију мог таста. Ништа се није чуло, не зато што ударца није било већ зато што је звук прогутала тутњава тракторског мотора. Велико дрво одвукоше неколико десетина метара далеко од Сјаове куће. У земљи је остала да зјапи огромна рупа с безброј одбачених и покиданих жила. Десетак малишана стаде да у њој тражи ларве цврчака. С електричног мегафона тетка је објављивала: Идемо даље, сад рушимо велику капију Сјао Горњоустанове куће! Неколицина њих однела је Сјао Горњоустана на страну и тамо му притискаше акупунктурну тачку између носа и горње усне и масираше му груди. „Ванг Златногорове комшије, слушајте ’вамо”, рече тетка смиреним гласом, „идите и попакујте све вредне ствари из ваших домова јер ћемо, кад срушимо Сјао Горњоустанову кућу, почети да рушимо ваше. Знам ја да ово нема баш пуно смисла, али мали циљеви су у служби великог циљa. А шта је велики циљ? Планирање породице, сузбијање пораста броја становника, то је велики циљ. Не стрепим ја од тога што ћете ме сматрати зликовцем. Неко то мора да буде. Знам да ми желите да кад умрем одем у пакао! Комунисти у то не верују, заклете присталице материјализма ничег се не боје! Па све и да пакао постоји, ја га се не плашим! Ако ја не завршим у паклу, ко ће онда! – Развежи челично уже и пребаци га на Сјао Горњоустанову капију!” Прве комшије мога таста се попут роја пчела тискаше испред његове капије, удараше је песницама, шутираше ногама, убациваше изломљене цигле и црепове у двориште. Један од њих је чак довукао и неколико нарамака кукурузних тулуски, па их постави испод надстрешнице његове куће и пискавим гласом повика: „Ванг Златногоре, ако не изађеш, потпалићу ватру и запалићу кућу!” У зло доба капија се отворила. Капију није отворио ни мој таст, ни моја ташта, већ моја жена. Јасно је било да се, онако разбарушене косе, сва блатњава с левом ципелом на себи а десним стопалом босим, тек била извукла из рупе у земљи. „Тетка, кренућу с тобом, јел’ може?”, рече моја жена дошавши до тетке. 160

„Знала сам ја да је жена мог братанца свесна важности нашег циља!”, смејући се рече тетка. „Ја се теби дивим тетка!”, рече моја жена, „да си којим случајем мушкo могла би да командујеш моћним војскама!” „Ниси ни ти лоша”, рече тетка, „судећи по томе како си пре пар година одлучно раскинула веридбу сa Сјаовима, видела сам да си ти већ одрасла жена”. „Племенитa”, рекох, „стависмо те на муке”. „Потрчко, дај руку овамо”. Ја истурих руку к њој не знајући шта ће да уради. Она зграби моју руку и крвнички ме уједе за зглоб. Нисам се опирао. На зглобу ми остадоше два реда дубоких отисака зуба из којих потече црнкаста крв. „Фуј, фуј”, пљувала је она и оштрим речима ми се обратила: „Ја ћу због тебе да крварим, па хоћу да и теби због мене потече мало крви.” Ја јој потурих и другу руку. Она је одгурну и рече: „Нећу више! Укус је одвратан!” Сјао Горњоустан, који се сад већ био освестио, попут неке жене удараше о тло и викаше: „Ванг Племенитa, Ван Потрчко, има да ми платите одштету за моје дрво... да ми платите одштету за моје дрво...” „Аха! Мало сутра!”, oдговори моја жена. „Твој син ме пип’о по сиси, љубио ме у уста! То дрво ја гледам к’о исплату за штету коју ми је у младости нанео!” „Јујују!”, заларма група мало старије деце и аплаузом поздрави надахнути говор моје жене. „Племенитa!”, повиках усплахирен и огорчен. „Шта се па ти дереш?” Моја жена улете у теткин ауто, па истуривши главу кроз прозор рече: „Преко одеће ме је пип’о!” Напомена: Роман „Жабe” у преводу на српски језик објавиће средином 2013. године издавачка кућа „Лагуна”.

161

Књижевност без граница

Ванг Џенг Иако и даље водимо расправе о књижевности, морамо признати да су оне по садржају све сиромашније и све мање значајне. Кад смо на једном другом месту правили једноставну периодизацију кинеске савремене књижевности, књижевност писану од оснивања НР Кине до данас поделили смо на три периода. Први период почиње са оснивањем НР Кине. У тој фази нарочито се наглашавао однос између књижевности и политике, па се о књижевности размишљало, на њу се гледало и њоме бавило увек из угла политике, чак у толикој мери да се сматрало да је она оруђе у служби политике. Можемо слободно рећи да књижевна дела настала у том периоду припадају некој врсти државне књижевности која је доминирала кинеском литерарном сценом до краја Културне револуције, то јест до почетка увођења реформи, отварања Кине према свету и Покрета за слободу мишљења. Други период настао је после Покрета за слободу мишљења када су се, будући да је доведено у питање и оспорено схватање књижевности као оруђа политике, појавиле нове идеје као што су „враћање књижевности књижевности” или „окретање књижевности себи”. Уследило је ново тумачење односа књижевности и политике према којем књижевност остаје неодвојива од политике, али није више њено оруђе. После вишегодишњег прекида, настављена је традиција „нове књижевности” Покрета четвртог маја и писци су сада слободније бирали теме, мотиве, стил и начин писања. Нагласак је стављен на специфичност и приличан степен аутономије књижевности као уметничког жанра. Процват авангардне књижевности средином осамдесетих година минулог века нарочито је убрзао те промене у схватању књижевности. Одлучујући фактор књижевног стваралаштва више није нешто спољашње, већ то постаје она сама, тј. њена такозвана „литературност”. Књижевност настала у том периоду јесте индивидуална књижевност. Трећи период у књижевном стваралаштву чине дела писана деведесетих година прошлог века, а нарочито на почетку новог миленијума. Ту је реч о комерцијалној, конзумеристичкој и популистичкој књижевности. Премда не можемо рећи да у овом периоду више не постоје државна и индивидуална књижевност, на тој разноврсној литерарној сцени та трећа врста књижевности ипак је очигледно распрострањенија, виталнија и актуелнија од прве две врсте. У даљем тексту навешћемо неколико њених најважнијих жанрова.

162

Прву врсту чини књижевно стваралаштво схваћено у најширем смислу те речи. Иако има оних који сматрају да је тржишна економија уништила књижевност, она је можда, напротив, управо поспешила њен развој. Пошто је етика тржишта непристрасна, теоријски гледано, свако на том тржишту има једнаку шансу. То такође важи и за књижевност, па бисмо могли рећи да је књижевност настала у условима тржишне економије књижевност шанси. Сем тога, општи пораст нивоа образовања сваког појединца чини потенцијалним литерарним ствараоцем. Стога, када, с једне стране, говоримо о пропадању или маргинализацији књижевности, то се у ствари односи на државну и елитну (индивидуалну) књижевност. Ако пажљивије анализирамо ситуацију, можда ћемо доћи до закључка да никада, ни у једној епохи до сада није било толико много оних који се баве писањем, како професионалних и аматерских писаца, писаца из посебних области, хонорарних текстописаца, тако и огроман број анонимних стваралаца који су оформили статусно веома разнолик литерарни миље. Ово је доба у којем се чује маса, разуздано политеистичко доба, доба „књижевне демократије”. Пошто су заведени профитом и надахнути идолима, те захваљујући њиховим конзумеристичким фантазијама у писању, потреби за комуникацијом, изражавању душевног стања појединца, али и додатној вредности које писање даје другим професијама, многи који наизглед немају никакве везе с писањем редом су се латили пера, тако да се писање претворило у још једну врсту помодарства. Та врста књижевности уско је повезана с тржиштем, али и с медијима. Ни у једном добу се није, као што је то случај данас, полагало толико пажње информацији и средствима комуникације. За разлику од прошлих времена, када смо имали само један медијум за ширење књижевности, данас је постојање новина, часописа, издаваштва, Интернета, телевизије, радио-емитовања, мобилне телефоније итд. створило огроман простор за њено ширење. С обзиром на то да тржиште и средства комуникације зависе једно од другог, откако су се књижевност и тржиште удружили, начин ширења књижевности условио је стварање јаке конкуренције међу средствима комуникација у којој су на делу само два принципа: један је профит и други је количина онога што је доступно. Управо због тога је Интернет данас постао перспективан, и то не само када је реч о оригиналном стваралаштву, него предњачи и када је реч о посредовању и емитовању. Писано штиво које се изнедрило из нових медија, као што су блог, твитер, електронски часописи итд, суштински се разликује од традиционалног издаваштва или начина објављивања. Текстови који се ту појављују, међутим, нису више лични, већ ступају у комуникацију с другим људима, и тако залазе у подручје јавног. Тренутно, готово сваки веб портал има блог, па можете замислити којег је то реда величине. Дела 163

која се свакодневно објављују на тим Интернет платформама просто се не могу поредити са штампаним медијем. Сем тога, комуникација која се врши на Интернету уопште није толико анонимна као што се обично мисли. Када је реч о блоговима, на пример, њихови читаоци формирају мрежу посетилаца, заједница, добрих пријатеља и линкова који сачињавају мању или већу комуникацијску групу. А какав су профил читалаца створили? То је питање новог односа између писаца и читалаца, као и питање врсте супкултуре која завређују пажњу. Заиста, преплављени смо књижевношћу, и то због тога што је дошло доба у којем се тежи лепоти, која је већ постала важан симбол овог друштва и начина живота. Она је продрла у све сфере живота, а „реторика” је постала неопходан део радног процеса сваког производа којег човек ствара. Чак се и у оним областима које имају употребну вредност тежи сталном унапређењу уметничког дизајна, стреми се његовом савршенству и постизању естетског идеала, јер маса ће га прихватити само онда када се практично на најбољи могући начин споји с лепим. Естетика би у свакодневном животу требало да буде неприкосновена. Стил писања у том контексту представља највиши степен лепоте. Све што напишемо без изузетка је израз труда да то што пишемо буде што лепше. То важи и за рекламе, огласе и конкурсе, предлоге пројеката, репортаже, ударне вести и готово све публикације, укључујући и оне некада строго стандардизоване дисциплине попут хуманистичких, па чак и природних наука. Данас људи имају прилику да се у много ширим размерама окруже књижевношћу и да, захваљујући далеко већем броју медија и писаног штива, задовоље своју потребу за литературом. У другу врсту књижевности спадају бестселери који обухватају велики број жанрова. Раније смо књижевност делили на ону мање значајну и на ону више значајну. Ни сами не знамо када смо почели да је тако делимо, вероватно већ од самог њеног настанка, када смо схватили да се дела разликују по својој уметничкој вредности. У ствари, у сам генетски код књижевности уткани су елементи радости, задовољства и страсти. Узмимо за пример приповедну прозу. Она је у суштини била изразито популарна и служила је за забаву градском становништву. Зар кинески хуабен58 није био уметност намењена народним масама? Елитизација приповедне прозе настала је тек када су за њу почели да се залажу учењаци новог доба. У Кини је роман постао Свето писмо отприлике тек у касном Ћингу с позивом Лијанг Ћичаоа и његових истомишљеника да се реформом на пољу романа започне реформа државе. Ипак, без обзира 58

Више или мање скраћени запис прича који је усменим приповедачима династије Сунг (960–1279) служио као основа за њихову импровизацију у приповедању (прим. прев.).

164

на то ко је роман подигао на ниво Светог писма и ко му је доделио мисију „бављења државним питањима”, он је увек писан за широке народне масе. После тешког периода кроз који је прошла популарна књижевост у матици Кини, прави долазак бестселер литературе и конзумеристичког доба десио се крајем деведесетих година прошлог века када је превагнула тржишна економија. Тек са стварањем макроклиме у којој су тржишту књига дате одрешене руке, као и с развојем културне индустрије, бестселери су добили завидно место и постепено стали у корак са сличним трендовима у Европи, Америци, Јапану и Јужноисточној Азији. Тада та врста књижевности почиње да се дели на поджанрове, да се усложњава и у погледу вештине писања усавршава, при чему је створен један ланчани систем који повезује стваралаштво с потрошњом. Многи писци бестселера већ су постали свесни значаја производне марке и већ су овладали процесом продукције књижевног дела који су разгранали, тако да су бестселери већ постали важан саставни део културне индустрије. Многа дела плод су тимског рада, а како се читав производни процес од испитивања тржишта, настанка стваралачке идеје, структурирања дела, писања делова до коначног састављања у великој мери више не разликује много од индустријске производње, традиционални, индивидуализовани начин писања књижевности одавно је урушен. Сем тога, пошто се према жанровском роману опходе као према врхунском производу културе, настанак једног жанровског романа представља само почетак производње читавог низа производа културе и никако није његов крај. Он се може прилагодити за потребе филма, телевизије, стрипова или компјутерских игрица и служи као стваралачка идеја за друге области, па непрекидно подлеже темељној преради. Цена оригиналног дела не може се ни упоредити с ценом производа који су настали на основу њега. Основни жанр у којем се пишу бестселери јесте жанровски роман и, као што се на основу назива може закључити, реч је о различитим прозним жанровима. Данас постоји велики број подврста тог романа, које такође нису униформне. Подела на подврсте обично се врши на основу мотива, теме, наративне технике, што често доводи до преклапања жанрова. У најчешће жанровске романе данас спадају омладински романи, детективски романи, мистерије, фантастика, романи о борилачким вештинама, љубавни романи, романи о пљачкашима гробница, романи о путовању кроз време итд. У поређењу с традиционалним књижевним стваралаштвом, писци жанровских романа придржавају се хедонистичког принципа. Жанровски романи су следећи, с једне стране, популарну урбану литературу, а с друге, културу забаве потрошачког друштва, као свој циљ унапред поставили забаву и ужитак читалаца. Наравно, не постоји неко утврђено правило на основу којег се може одредити шта ће бити забавно и шта може произвести ужитак, јер, 165

на крају крајева, реч је о субјективном искуству које се разликује од човека до човека. Па ипак, у контексту заједничких људских особина и личног избора, нешто од тога може се наслутити. Узмимо као пример фикцију. Тек кад се читалац извуче из реалности, он може да одбаци њене стеге и да се уживи у дело. Или, страст. Само кад се подстакне читаочева сопствена страст и кад се она на задовољавајући начин надомести, може се постићи радост у читању. Ту је још и неразмишљање. Човек не може у потпуности да не размишља, али пошто жанровски роман нема за циљ дубоко размишљање, у том случају разум уступа место осећањима. Та врста прозе лака је за читање управо зато што је жанровска и стога еластична. Детективски роман је, на пример, споља гледано тежак, али та тежина доноси интелектуално задовољство. Сем тога, захваљујући утврђеном обрасцу по којем се развија, читалац ипак може лако да га савлада. Уопштено говорећи, жанровски роман представља лагано, лако читљиво штиво. Уколико је тежак, ужитак у читању је мањи. Имајући све то у виду, може се закључити да жанровски роман изузетно води рачуна о читаоцу. Ако кажемо да се у класичним делима огледа пишчева уметност, онда можемо рећи да се у жанровским романима огледа уметност читаоца. Писце занима оно што је популарно у друштву, оно што помаже читаоцу да прекрати време и оно што може бити забавно. Испитивање тржишта и проучавање онога шта је за читаоца забавно задатак је сваког писца жанровског романа. У том погледу, он изнова испробава, проверава, акумулира, усавршава и обликује. Ако то не чини, читаоце неће занимати његово дело и неће уживати у читању, нити ће такво дело имати препознатљив стил. Наравно, то не значи да ће неко дело бити популарно ако се придржава утврђених образаца. То умногоме зависи или од дубокоукорењеног културног менталитета или од онога што је у датом тренутку психолошка потреба читаоца. Данас су бестселери већ општеприхваћени, а жанровски роман признали су и литерарни кругови. Удружење књижевника Кине је прошле године у Даћингу организовало конференцију на тему жанровског романа, што је раније било незамисливо. Званичне кинеске књижевне институције изнеле су став да желе да остану пријемчиве за нове књижевне појаве, те да се неће бавити истраживањем само главних литерарних токова, већ и популарне књижевности и жанровског романа. Без обзира на то што је тешко рећи колико се на том пољу заиста постигло, у најмању руку исказана је нека врста опредељења. Уколико бисмо у том контексту посматрали досадашњу историју модерне и савремене прозе, морали бисмо признати да је непотпуна, једнострана и да треба да се ревидира. А како су писане досадашње историје кинеске књижевности? Један историчар књижевности дао је врло сликовито објашњење: „Џанг Хеншуију је у њима 166

посвећено једва триста речи, а Ђијанг Гуангцију неколико поглавља. А колико људи је данас чуло за Ђијанг Гуангција? Џанг Хеншуијеви романи се ипак и даље читају и по њима се праве и телевизијске серије.”59 Још једна врста књижевности јесте веб књижевност. Иако је Интернет почео да се убрзано развија у другој половини седамдесетих година прошлог века, књижевност на Интернету појавила се тек двадесет година после тога. На самом почетку, веб књижевност није привлачила довољно пажње, јер се сматрало да је промењено само средство и начин њеног ширења и да је, без обзира на то што је у поређењу са штампаним књижевним делима, опсежнија, бржа и, захваљујући својој технологији, доступнија, ипак само штампана књига пренесена у компјутер. Иако данас можда још има оних који размишљају на тај начин, то мишљење сигурно је погрешно. Врло је вероватно да је на самом почетку заиста било тако, али усавршавањем технологије Интернета, ширењем простора, популарисањем компјутера и оснивањем и побољшавањем интерактивних платформи рођена је једна сасвим аутономна веб књижевност. Сматрамо да се у вези с веб књижевношћу морају узети у обзир следеће три ствари. На првом месту, она је унапредила развој књижевне демократије и поново вратила књижевност обичном човеку. Друго, томе је уследила промена захтева према аутору. Док је писање првобитно било једна врста изразито професионалне, елитистичке интелектуалне активности, сада је већ у извесној мери постало мануелни рад. Ако се дневно не напише одређена количина текста, не може се бити писац веб књижевности. Треће, у складу с тим, природа текста одредила је његов захтев према читаоцу. Десетине хиљада дела веб књижевности која се свакодневно производе, наравно, не могу бити врхунска дела или бисери писане речи. Она су сирова и нису прерађена. Веб књижевност претпоставља брзину и велику количину. Међу делима те литерарне врсте, наравно, има и одличних дела, али њих треба читалац да пробере. С обзиром на то да су писци веб књижевности и читаоци равноправни, могло би се рећи да се свако дело на вебу састоји од два дела, при чему је један видни и појављује се на веб платформи, а један је скривени и настао је тако што га је читалац пробрао, испрао и прерадио одбацивши шљаку и узевши оно што је суштина. Мрежа не може да, попут штампане књижевности, представи један утврђен, довршен књижевни текст, већ јој је потребна сарадња с читаоцем, при чему је успостављена нова врста односа између књижевног стваралаштва и потрошње. Што се тиче одлика веб књижевности или веб романа, сматрамо да је кључно питање 59 Ђије Сиџанг, Прва конференција о жанровском роману Удружења књижевника Кине, Нанфанг души бао од 19. јуна 2008. године.

167

то како ћемо схватити природу те нове врсте књижевности, о чему би можда требало да се говори на неколико равни. Прво, реч је о електронском тексту. Многа првобитно штампана књижевна дела претворена су у електронски текст, а још више је нових дела која су прво написана преко компјутерских програма за куцање, па потом се појавила и у електронском и у штампаном издању. Друго, чисто веб штиво. Електронски текст може да се реализује на појединачном компјутеру, а може и на мрежи, што уопште не захтева високу технологију. Веб штиво, међутим, сасвим је другачије. Оно мора да постоји у мрежи, а његова форма прати технологију која је путем редовног апдејтовања све садржајнија и која се стално усавршава. Оно се више не штампа у континуитету и једнократно, као што је то случај са штампаним текстом, већ се може прекинути, или наставити чиме се повећава профит аутора, може се спајати у целину и, још важније, може се реализовати преко дијалога. Теоријски, реч је о променљивом тексту с бесконачним могућностима, који се сваки пут, кад се дотерује, појављује у новом руху. Треће, мултимедијална и текстуална презентација у уметничкој форми. Веб књижевност нераскидиво је везана за слику и звук, при чему је у потпуности урушена форма романа карактеристична за штампану књижевност. Наравно, у том смислу, потребно је да веб аутор буде свестрано талентован, другим речима, да поседује неку врсту дара за мултимедијалну уметност. На том нивоу, веб роман престаје да буде књижевност и постаје дигитална уметност чији је главни елемент текст. Посматрано из тог угла, можемо рећи да је пут који треба да пређе кинески веб роман још дуг, и да ће можда чак и тренутно успешни веб писци временом „испасти из трке”. У дела која настају и шире се у оквиру Интернета спадају и романи који се читају на мобилним телефонима. Данас већ постоји поприличан број Интернет сајтова за скидање те врсте романа, као и доста фирми које се баве обезбеђивањем приступа Интернету и телекомуникационим системима. На основу назива те врсте романа може се наслутити да је реч о књижевној форми у којој се као средство за прозно стваралаштво и читање користи мобилни телефон. Но, уколико дубље уђемо у ту проблематику, видећемо да је она далеко сложенија него што се то чини на први поглед. С обзиром на то да функционише у два телекомуникациона система, тј. преко мобилног телефона и Интернета, и имајући у виду његову дужину, упркос томе што се назива романом далеко је од тога да има одлике штампаног романа. Према нашим сазнањима, роман који се чита на мобилном телефону у Јапану тренутно је врло развијен. Подаци од пре неколико година показали су да је тржиште те врсте романа само за појединачна издања достигло вредност од неколико милијарди јапанских јена. Јапански романи који се читају на мобилном телефону управо постају 168

велика индустрија која покреће и друге медије, као што су филм, музика, издаваштво итд. Штампају се у виду књига или се од њих праве стрипови, филм и музика, што је омогућило стварање огромног индустријског ланца. Иако у Кини још нису достигнути тај ниво и размере, па се многа оригинална остварења претежно и даље пишу у форми СМС порука или вицева, можда специфичност кинеског романа за читање на мобилном телефону лежи управо у томе. Сем тога, захваљујући различитим облицима кинеске књижевне уметности, као што су коментари, вицеви, народна вокална уметност итд, и потенцијалној улози начина размишљања, развила се јединствена „култура вица”, која заслужује да се проучи. Да ли постоји још жанрова? Па само три горенаведена жанра већ су пробила оквире књижевности какву смо раније знали. Тренутно је и даље нерешено питање на који начин треба да дефинишемо такво стање у литератури. Да будемо искрени, лично се по многим питањима осећамо немоћно. Све време се питамо да ли је дошло време када се књижевност мора редефинисати. Сматрамо да, без обзира на то што се историја савремене књижевности још одвија, у новом миленијуму, а нарочито последњих неколико година, распад књижевности је више него очигледан. Иако књижевност у традиционалном смислу и даље постоји, она се ипак већ одвојила од већег дела литерарног стваралаштва, као ледени брег који се, временом плутајући, све више губи из видокруга јавности. У вези с тим је и недостатак књижевне теорије, с једне стране, као и чињеница да актуелна политика према књижевном делу, критичари и њихова методологија још увек живе у прошлости и усмерени су према оном „леденом брегу”, а нису у стању да објасне гомиле писаних дела, нити тренутне феномене у писаном стваралаштву, још мање да говоре о будућности. Да ли ће у блиској будућности то постати нека врста изолованих изучавања старих списа? Без обзира на то да ли је реч о свудаприсутној књижевности у најширем смислу, или о тематски веома усмереним бестселерима и веб књижевности, ми немамо одговарајућу критику. Чини се да академски свет и теорија нису стигли да се на време припреме за те врсте књижевности. То морамо мирно да признамо, а не да, као што поједине теорије чине, или не обраћамо пажњу на садашње реално стање у писању, или да се, користећи сопствене превазиђене теорије и схватања, понашамо као да нам је та материја јасна. О тим проблемима би се ионако могло мало више говорити. Не можемо порећи да су стари учењаци, али и савремени интелектуалци према популарној култури и култури за масе гајили предрасуде, чак и презир. Осим што су имали различит естетски укус, можда су имали такав став и због жеље за поседовањем моћи, положаја и профита, као и због страха од тога да би их могли изгубити. Џон Кери је одавно изнео мишљење да од популаризације образовања и процвата 169

штампе читање и писање више нису привилегија елите. Он истиче да је, нарочито откада је штампа изградила укус градског становништва, однос према интелектуалцима захладнео и да је „популарна штампа створила неку врсту претње, јер је подигла једну нову културу, која у потпуности игнорише интелектуалце претворивши их у сувишне људе”.60 Пошто се, стога, у озлојеђеним интелектуалцима родила општа мржња према масама и масовној култури, они „сањају о уништењу или стерилизацији масе, или једноставно одбијају да признају да су и припадници масе људи. Све су то били начини које су интелектуалци почетком XX века смишљали како би се извукли из невоље. Још оштрији и конкретнији начин био је следећи предлог: спречити масе да уче да читају како би интелектуалци поново почели да контролишу писану културу”.61 А када нису могли да спрече развој масовне културе, није им преостало ништа друго до да пишу мање разумљиво како би се разликовали од масе, те су својим ауторитетом у области образовања, у институцијама и научним круговима омаловажавали културу масе уливајући јој осећање ниже вредности у циљу очувања сопственог самопоштовања и интереса. На пример, премда су литерарни кругови од самог почетка загрејани за веб књижевност, тај ентузијазам није ништа друго до израз декларативне љубави према нечему што у ствари изазива страх. Када је веб књижевност заиста продрла на велика врата, представници штампане књижевности, која се ослања на садашњи систем, редом су почели да изражавају жаљење, разочарање, презир, па чак и љутњу. Наравно, нису ретки знатижељници који стално опипавају пулс веб књижевности, преписују јој лек, чак покушавају да је припоје својим редовима. Има много критичара и писаца који сматрају да је веб књижевност у суштини ипак књижевност. То мишљење очигледно заступа став о превласти штампане књижевности. Они се понашају попут судија Страшног суда у чијим рукама се налази моћ одређивања стандарда и доношење суда о књижевности уопште, па и веб књижевности. То значи да, без обзира на то како се веб књижевност буде развијала, на крају ће ипак захтевати од ње да се повинује књижевним конвенцијама старим неколико хиљада година, као што су дубокоумна тема, јасно обликовани ликови, живописни детаљи, добра стваралачка идеја и леп језик итд. Приликом великих конкурса за најбољи веб роман у жири се углавном позивају ауторитети штампане књижевности, што је проблематично. Да будемо мало искључиви и кажемо да нагласак у синтагми „веб књижевност” лежи на речи „веб” а не на речи „књижевност”. „Књижевност” и „роман” у изразима „веб књижевност” или „веб роман”, као и „поезија”, „есеј” 60 61

Џон Кери, Интелектуалци и масе, Ђилин чубанше, 2008, стр. 7. Исто, стр. 17.

170

итд. само су позајмљенице. У строгом смислу, реч је о различитим делима написаним веб језиком. Она ни у ком случају нису примери књижевности из доба штампане литературе, већ су нова, аудио-визуелна дела која се са штампаном литературом преклапају или упоредо развијају. Стога, права веб књижевност није пука електронизација штампане књижевности, већ нов производ који се може реализовати и који може постојати једино у условима веб технологије. Тренутно, важније расправе о веб књижевности првенствено се тичу такозваног стандарда. У њима се полази од мишљења да веб књижевност није у довољној мери књижевна због тога што јој недостаје стандард и да ће моћи да се „нормира” и „подигне на виши ниво” тек када се он успостави. Све су то произвољне жеље које се узимају здраво за готово. За традиционалну књижевност можемо извести стандард, али веб књижевност не може да га има. Као прво, она више није књижевност, већ је нешто друго што се не може именовати. Друго, то нешто и подела на врсте подложни су развоју и промени и стално се усавршавају у складу с тим како се мења Интернет технологија. Ко може предвидети шта ће бити њен следећи корак? Ако кажемо да има стандард, онда треба да видимо да ли је она максимално искористила могућности Интернета. Наравно, можда је једнострано говорити о стандарду само у контексту услова и технологије Интернета, већ би требало консултовати и хуманистичку науку. Ипак, ни тада не бисмо могли да једном за свагда дефинишемо шта је њен стандард. У најмању руку, оно што данас можемо рећи јесте то да се права веб књижевност дефинише као нешто што стоји у контрасту с традиционалном књижевношћу, при чему она, као предуслов за тај инат, цинизам, хумор и бунт има одбацивање и урушавање свега оног што је афирмативно, крајње смислено и објашњиво. Да претерамо мало и кажемо да веб књижевност не само што је отворила простор који је одвојен од света у традиционалном смислу те речи, већ се разликује и од оних простора унутар виртуелног света интернета који имају функцију ширења информација. Напокон, она је преко једног сасвим новог простора, сасвим нове платформе успела да представи „непостојање” и посредством многобројних „постојећих”, видљивих и опипљивих виртуелних светова који се могу и чути и осетити, успела да једна за другим отвори врата „непостојећег”. То је оно што историја цивилизације о „материјалном” и „потврђеном” свету до данас није у стању да савлада и схвати. Наравно, не можемо ни да донесемо закон о њој, а још мање да рачунамо да ће она сама себи одредити закон, јер она на закон непријатељски гледа, за њу је закон ту да би се прекршио. Ово ће можда бити један екстреман пример, али слична је ситуација с књижевношћу у ширем смислу, бестселерима и жанровским романом. На пример, суштина жанровског романа лежи у речи жанр. А шта је то 171

што називамо жанром? Ако је роман у одређеном смислу релативно стабилан, има јасне одлике и ако је писан по утврђеном обрасцу, може постати жанровски. Он има своје „сталне елементе”, „преовлађујућу технику” и „централну сцену”, с којима писци жанровског романа изнова експериментишу, пробирају их, акумулирају, усавршавају и уобличавају. Ако их нема, та дела не би се свидела читаоцима, не би се уживало у читању, нити би имала препознатљив стил, а онда, наравно, не би постојало ни стваралаштво по релативно утврђеном обрасцу, које је због тога релативно распрострањено. Паралелно с тим елементима или жанровима, жанровски роман писан је релативно утврђеним и уобличеним језиком и наративном техником. Трилер, тако, мора да има неку грешку, лажни утисак или случајност. У грађењу заплета, писац те технике мора вешто да користи, јер читалац, захваљујући њима, предвиђа шта ће се даље десити и креће у авантуру. Уколико, пак, писац не пише на тај начин, утолико његов роман не може бити трилер. Зашто се данашњи жанровски романи могу само некњижевно изучавати у теоријском оквиру популарне културе? Зато што су из угла данашње књижевне теорије они антикњижевни. Док се дела књижевности, у ширем смислу, пре могу сматрати књижевнима. То је књижевни образац, или, можемо рећи, образац писања или образац писаних дела који се од почетка новог века временом формирао. О њима постоји негативно и позитивно мишљење. Док први сматрају да се књижевност креће ка свом крају, други су уверени да њу тек чека процват. Главно питање је то како схватамо књижевност. Ми се слажемо са онима који о томе имају афирмативан став, једино што сматрамо да ова књижевност није нека друга књижевност. После сто година, књижевност улази у фазу нове револуције, њена будућност је у томе што ће свако моћи да се бави књижевношћу и да ће све што буде написано имати елементе књижевности. Оно што морамо да учинимо јесте да је признамо, прихватимо, да се из корена променимо и да растерећени за њу потражимо и изградимо одговарајући теоријски оквир. Пролеће 2011. године, Улица Mенгду

172

V НАУЧИМО КИНЕСКИ ЈЕЗИК

Девојке које рибаре ухватиле су осмех реке Ли, Снежни светови пене раскрилише се на прелепим, Заносним лицима Јен Минг

Chengyu идиоми који садрже бројеве у кинеском језику – структурна анализа

Сара Комосар Филолошки факултет Универзитета у Београду

1. Увод У свету науке се зна да је једна од битних карактеристика кинеске културе веровање у бројеве и њихов поредак. Нумерологија заузима важно место у кинеској свакодневној и филозофској мисли. Наука о бројевима обједињује математику, филозофију, астрологију и прорицање, а мистицизам се јавља као њена битна карактеристика. Са друге стране, језик као средство споразумевања укључује у себе бројне представе, веровања и начине размишљања народа који се њиме служи. Кинески chengyu идиоми62 представљају ризницу кинеског језика и често се користе у свакодневном говорном и писаном језику. Када пажљивије погледамо поменути аспект кинеске културе – веровање да је свет отелотворење бројева и њиховог поретка, сасвим је природно да се у кинеском језику налази велики број језичких конструкција, синтагми, идиома који у својој структури садрже један или више бројева. У бројевима се огледају најдубље истине мудрих увида, они су средство мерења друштвеног напретка, као и концепт без којег наука не би била могућа. Бројеви су конкретно и блиско повезани са идејом мерења, филозофским поимањем, историјским догађајима, религијским идејама, схватањем спољашњег света, итд. Човек је одувек веровао да бројеви у себи носе одређену врсту натприродних сила, да су неки од њих весници среће и благостања, док други указују на несрећу и невољу. Као резултат таквог веровања, одређени бројеви су постали предмет обожавања, док су други били занемарени или чак забрањени. У кинеској култури велики утицај на распрострањено веровање у „мистику” бројева имају „Теорија јина и јанга”63 и „Теорија 成语 chéng yŭ – буквалан превод „устаљена фраза”; израз chengyu се односи на идиоматску конструкцију састављену искључиво од четири члана. 63 „Теорија јина и јанга” представља филозофски и метафизички концепт који описује две супротстављене, али комплементарне силе које се могу пронаћи у свим предметима 62

175

о пет елемената”.64 Верује се да непарни бројеви (1, 3, 5, 7, 9) припадају космичком почелу јанг, док парни бројеви (2, 4, 6, 8) припадају космичком почелу јин. Баш као небо и земља, мушко и женско почело, светло и тама, непарни и парни бројеви чине два супротна, али и комплементарна принципа. Кинеска култура је, у основи, наклоњенија парним бројевима, и отуда њена склоност ка хармонији, равнотежи, симетрији, стабилности и уједначености. Иако су „Теорија јина и јанга” и „Теорија пет елемената” коришћене да би се објаснили предмети, објекти, космолошки принципи и појаве које нас окружују, оне су исто тако снажно утицале на структуру кинеског језика. Пословице и идиоми играју значајну улогу у језичком репертоару који је доступан сваком члану неке заједнице. Они су мрежа која својим нитима уплиће све оно што су карактеристике и веровања неке културе које, на неки начин, представљају врхунац креативног језичког израза. Идиоми су сажета језичка форма која може доста тога да поручи и каже, представљају језгровиту и трајну форму која је дубоко укорењена у навикама једног језика. У кинеском језику је свеприсутна употреба пословица и chengyu идиоматских конструкција. Преносећи се генерацијама и хиљадама година уназад, кинеска традиционална четворочлана идиоматска структура представља креативни израз употребе језика и манипулацију језичким симболима. Велики број chengyu идиома могу се наћи у широј употреби, иако је сама њихова форма тесно повезана са софистицираним, елегантним и књижевним изражавањем. Иако се они често користе у свакодневном говору, по свему показаном, представљају врхунац стилског изражавања, одсликавајући величину и богатство кинеског језика и кинеске културе. Још у древној књизи песама Ши Ђинг (诗经 shī jīng), за коју се верује да је настала око 1000 г. п. н. е., сусрећемо се са поетском структурном формом од четири карактера у низу. Она је била важна и широко распрострањена у кинеском класичном писаном језику, преношена је вековима кроз многе језичке и књижевне стилове, тако да је дубоко уткана у структуру кинеског језика. Према мишљену научника Џорџа Лејкофа и Марка Џонсона (G. Lakoff, М. Johnson, 1980), за кинеске chengyu идиоме може се рећи да укључују у себе концептуалне метафоре и принципе метонимијских трансфера. У процесу концептуализације појмова, догађаја и света око себе, најважнију улогу има људско искуство и култура из које језик у свемиру. Јанг симболизује мушки принцип, светло, небо, ватру, док јин представља женски принцип, таму, земљу, воду. 64 „Теорија о пет елемената” је филозофски принцип по коме свет око нас представља уређен систем елемената (ватра, метал, земља, дрво, вода).

176

потиче. Метонимија је једна од најважнијих когнитивних стратегија које човек примењује за разумевање себе и света. Слично метафори, метонимија је дефинисана прво као феномен мишљења, па тек онда као језички феномен, јер се у овом контексту језик јавља као резултат мишљења. Управо из тих разлога, друштвени обичаји, норме, филозофски и религијски концепти, ритуали, окружење, стварају један језик таквим каквим јесте и чине га другачијим од неког другог језика. Кинески језик је јединствен по многим карактеристикама, а једна од њих су свакако chengyu идиоми, из којих можемо доста научити о кинеској култури, кинеском народу, његовим запажањима и размишљањима. Познато је да су везе културе и језика неког народа нераскидиве. Зато се и утицаји културе на језик цене као нешто што је свеприсутна и уобичајена појава. Кинески chengyu идиоми носе у себи јак утицај културног наслеђа кинеске цивилизације, у њима је присутна кинеска идеологија, филозофска размишљања, поимање света, друштвене вредности, сујеверје, опис историјских догађаја, итд. Кина је земља историје дуге преко пет хиљада година и богате цивилизације, која је изнедрила бројне филозофске школе и мишљења. Најпознатија међу њима је свакако конфуцијанска школа, чије се учење ослањало на мисао Конфуција, не мање важна су и филозофска поимања Лао Цеа и Чуанг Цеа. Њихове доктрине и филозофске идеје биле су доминантне у размишљањима обичних људи хиљадама година уназад и имале су велики утицај на живот кинеског човека, његова размишљања и понашање. Ови филозофи су обожавани и слављени као божанска бића од стране владајуће класе, док су њихове поуке узимане као морални стандарди, културне и друштвене норме, којима се сваки појединац морао руководити. Управо из овог разлога, природно је да се у кинеском језику јавља велики број језичких конструкција и израза, chengyu идиома, који преносе филозофске мисли и поуке. Као илустрација послужиће нам идиом 三从四德 sān cóng sì dé (дословно: три послушности, четири врлине), који је потекао из конфуцијанске етике и намењен је женама, њиховој послушности и врлинама које треба да поседују. Наиме, то се односи на: послушност ћерке према оцу пре ступања у брак, послушност жене према мужу након ступања у брак, сину након мужевљеве смрти. Врлине које жена треба да поседује су, пре свега, послушност, изражен морал, скромност и предан рад око куће. Баш као што језик описује културу, тако се и култура рефлектује у језику. Идиоматски изрази описују и многе религијске концепте и веровања. Израз 缘定三生 yuán ding sān shēng (дословно: судбина/брак је предодређена три живота унапред) јасно указује на будистичко веровање у реинкарнацију. Наиме, верује се да је садашњи брак последица догађаја из претходног живота. Из тог разлога Кинези често у шали кажу да су две особе у браку зато што 177

је у претходном животу једна од њих била дужна другој особи, тако да њихов брак у овом животу поништава тај дуг. Кина је земља дуге и бурне историје током које се доста ратовало, династије и цареви су се смењивали, битке су се водиле за превласт, тако да је кинески језик пребогат мноштвом chengyu идиома са бројевима као метафоричким изразима који говоре о историјским догађајима, царевима, војсковођама и херојима који су обележили одређено историјско раздобље. Један од многих примера је идиом 楚歌四面 chŭ gē sì miàn (дословно: са свих страна бити окружен непријатељством, тешкоћама и невољама), који се односи на догађај из 202. г. п. н. е., када су се државе Чу и Хан бориле за превласт након пада династије Ћин. Сјанг Ју, истакнути генерал државе Чу, и његова војска, били су опкољени од стране снага државе Хан. Војсковођа државе Хан наредио је својим војницима да певају химну државе Чу, како би опкољени војници имали утисак да се боре против својих земљака, што их је јако деморалисало. Војска државе Чу је била поражена, а Сјанг Ју је извршио самоубиство. Утолико наведени идиом за нас може бити прилично несхватљив и нелогичан, уколико нисмо упознати са историјским околностима које стоје иза њега. Изражајна и реторичка снага chengyu идиома је заиста велика, тако да може послужити као језичко оруђе у разним временима и на било ком простору. Ако се осврнемо, рецимо, на идиом 万众一心 wàn zhòng yī xīn (дословно: сви као један; десет хиљада људи, једна идеја), можемо закључити да је он типичан производ времена, дешавања, филозофије и мишљења, које је владало у бурном историјском периоду током Културне револуције65 у НР Кини. То свакако указује да је језик, као појава, неодвојив од простора и времена у којем се њиме служимо. Идиоми јесу симбиоза језика и културе једног народа и, као такви, незаобилазни су у учењу страног језика. У овом раду ћемо настојати да дамо структурну анализу кинеских chengyu идиома, који, као један или више својих конституената, садрже бројеве.

65 Kултурна револуција је друштвено-политички покрет који је обухватао период од 1966. до 1976. године.

178

2. Процес прикупљања грађе и њено представљање Корпус овог рада обухвата три стотине кинеских chengyu идиома преузетих из кинеско-енглеских речника кинеских идиома.66 У анализу су укључени они chengyu идиоми који садрже четири карактера у својој структури, од којих је један или више њих, по својој врсти, број. Кроз анализу три стотине chengyu идиома који садрже бројеве, покушали смо да утврдимо њихове структурне карактеристике. Chengyu идиоми који садрже мање или више од четири члана, од којих ниједан није број, били су занемарени приликом ове анализе. Анализирани су они идиоми који у својој структури садрже неке од следећих бројева: један (一yī), два (二èr), три (三sān), четири (四sì), пет (五wŭ), шест (六liù), седам (七qī), осам (八 bā), девет (九jiŭ), десет (十shí), сто (白băi), хиљаду (千qiān), десет хиљада (万wàn), милион (亿yì). Већина прикупљених chengyu идиома у овом раду садржи само један број, али има и оних који садрже два, три, па чак и четири броја, само што је њихов број далеко мањи од оних идиома који садрже само један број. Следећа табела показује нам укупан број и дистрибуцију бројева у испитаним идиомима: Бројеви у chengyu идиому један број два броја три броја четири броја Укупно

Укупно 180 100 15 5 300

Можемо закључити да готово 60% анализираних chengyu идиома садржи један број. 2.1. Анализа chengyu идиома на основу броја На основу прикупљеног броја chengyu идиома можемо закључити да је највећи проценат оних који садрже број један (一yī). Поред броја један који је, очигледно, најчешћи, бројеви три (三sān), хиљаду (千qiān), сто (白băi), десет хиљада (万wàn) такође су врло чести у овој врсти chengyu идиома. Следећа табела представља бројеве који се налазе у chengyu идиомима, на основу укупног броја прикупљених chengyu идиома. 66

Приликом прикупљања грађе коришћени су речници: Hanying shuangjie chengyu cidian Shangwu yinshuguan, Beijing (2005); Hanying chengyu yongfa cidian, Sinolingua, Beijing (2000); онлајн кинеско-енглески речник идиома http://www .chinese-tools .com/chinese/ chengyu/dictionary .

179

Бројеви у chengyu идиомима један (一yī) два (二èr) три (三sān) четири (四sì) пет (五wŭ) шест (六liù) седам (七qī) осам (八bā) девет (九jiŭ) десет (十shí) сто (白băi) хиљаду (千qiān) десет хиљада (万wàn) милион (亿yì) други бројеви Укупно

Укупно 55 7 48 15 18 8 11 16 12 10 27 35 30 2 6 300

Процентуално 18.33 2.33 16 5 6 2.67 3.67 5.33 4 3.33 9 11.67 10 0.67 2 100 %

2.2. Форма chengyu идиома који садрже бројеве Chengyu идиоми који садрже бројеве могу се, на основу лексичке групе којој припада свака појединачна реч од које се састоји дати chengyu, сврстати у неколико различитих категорија. Овде бројеви, као саставни делови chengyu идиома, нису сврставани у лексичке категорије, већ су означени знаком X, пошто је за анализу интересантнији био однос бројева и других граматичких јединица, који смо изводили на основу њихове дистрибуције у chengyu идиому. Примери који илуструју приступ и начин анализирања форме chengyu идиома који садрже бројеве: 十全十美 shí quán shí měi ‒ савршен дословно: 十shí – десет, 全quán – савршено; пуно, 美měi – лепо; савршено у сваком смислу x-придев-x-придев 一步一鬼 yī bù yī guĭ ‒ духови су на сваком кораку дословно: 一yī – један, 步bù – корак, 鬼guĭ – дух) x-именица-xименица 八仙过海 bā xiān guò hăi ‒ свака особа показује своју способност (дословно: 八bā – осам, 仙xiān – бесмртно биће, 过guò – прелазити, 海 hăi – море)x-именица-глагол-именица.

180

Форма x-именица-x-именица x-именица-глагол-именица именица-именица-x-именица x-именица-придев-именица глагол-x-глагол-x x-придев-x-придев придев-именица-x-именица x-именица-именица-именица x-глагол-x-глагол именица-глагол-x-именица глагол-именица-x-именица x-именица-придев-придев x-именица-глагол-глагол придев-глагол-x-именица придев-придев-x-именица глагол-глагол-x-именица именица-придев-x-именица x-глагол-глагол-именица x-x-именица-именица

Укупно 44 32 29 25 22 19 19 17 16 14 14 10 10 7 5 5 4 4 4

У гореприказаној табели издвојено је двадесет основних форми chengyu идиома који садрже бројеве, на основу узорка од три стотине прикупљених идиома. Oво je само мањи број форми идиома у којима се појављују бројеви, тај број је далеко већи и захтева дубљу анализу. Треба напоменути да у овој анализи нису обухваћени chengyu идиоми који садрже неке од прилога за негацију или аспектуалну речцу 之zhī (означава припадност, и у значењу је: он, она, оно).

3. Chengyu идиоми који садрже један број Када chengyu идиом садржи само један број, онда се он обично налази на првој или трећој позицији у низу од четири речи које граде један chengyu. Ређи су случајеви да се број нађе на другој или четвртој позицији. У следећој табели су представљене позиције бројева у chengyu идиомима који садрже само један број, на основу обрађеног узорка од три стотине идиома:

181

Позиција 1 (X###) 2 (#X##) 3 (##X#) 4 (###X) Укупно

Укупно 87 25 50 18 180

Најзаступљенији бројеви у chengyu идиомима са једним бројем су: један (一yī), сто (白băi), десет хиљада (万wàn), три (三sān), хиљаду (千qiān). Издвојени примери chengyu идиома који садрже један број: 草庐三顾 căo lú sān gù – три пута обићи сламнату колибу67 (дословно: 草căo – трава, 庐lú – колиба, 三sān – три, 顾gù – посета) 决一死战 jué yī sĭ zhàn ‒ борба на живот и смрт (дословно: 决jué – одлучити, 一yī – један, 死sĭ – умрети, 战zhàn – борба). Функција броја у chengyu идиому јесте да нагласи значење других конституената од којих се састоји идиом. Број доприноси појачаном ефекту наглашавања употребљених конституената и јасном значењу идиома. Наглашавање се постиже понављањем одређених речи, употребом бројева мање или веће вредности, употребом речи сличног или супротног значења, итд.

4. Chengyu идиоми који садрже два броја Позиције бројева у chengyu идиомима који садрже два броја приказане су у следећој табели.

67 Израз căo lú sān gù се односи на причу о три краљевства из периода династије Хан (220–265 н.е.). Кажу да је протерани ујак свргнутог цара Лиу Беи упутио три пута позив ка сламнатој колиби Џу Гелијанга, врсног познаваоца војне стратегије, који је у то време живео усамљеничким животом, са циљем да га убеди да учествује у стварању војске која би повратила некадашњи сјај и славу династије Хан и заустављању побуњеничких трупа предвођених Цао Цаом, које су претиле да свргну династију са трона. Лиу Беијева одлучност, истрајност и искреност у убеђивању Џу Гелијанга да учествује у окупљању војске касније се користила као метафора која упућује на молбу да се способни војсковођа укључи у војску.

182

Позиција 1, 3 (X#X#) 2, 4 (#X#X) 1, 2 (XX##) 2, 3 (X##X) 3, 4 (##XX) 1, 4 (X##X) Укупно

Укупно 43 17 12 10 9 9 100

Када chengyu идиом садржи два броја у својој структури, они су обично у паралелном односу који балансира бројеве са другим лексичким јединицама варирајући између 1–3 и 2–4 позиције. Форма x-именица-x-именица је најчешћа, без обзира на однос једнакости између бројева. Присутни паралелизам није само пука одлика четворочлане структуре у којој су два члана бројеви. Паралелизам је био честа појава у старокинеском језику и једна од главних одлика кинеске књижевности. Паралелизам је био обавезни елемент тзв. Ђинтиши поезије. Ђинтиши (近体诗 jìn tĭ shī) је форма поезије која води порекло из Шест династија (222–589 г.) и чије су главне карактеристике: строга правила о броју реченица и речи, устаљен тонски образац, одређена шема риме и паралелизам. Ова форма поезије достигла је свој врхунац и прешла у ширу употребу за време династије Танг (618–907 г.). 4.1. Вредности бројева у chengyu идиому који садржи два броја Два броја у chengyu идиому могу бити једнаке или различите вредности. Наиме, бројеви могу бити једнаки (x1 = x2), први број може бити већи од другог (x1 > x2), други број може бити већи од првог (x1 < x2). Вредност неког броја који се налази у chengyu, као и однос вредности и величине бројева када су они у комбинацији, није случајна и насумична. У одређеном броју случајева други број је два или чак три пута већи од првог броја. Погледајмо примере: 三头六臂 sān tóu liù bèi – способна и сналажљива особа (дословно: 三sān – три, 头 tóu – глава, 六liù – шест, 臂bèi – рука) 一口两匙 yī kŏu liăng chí – похлепа (дословно: 一yī – један, kŏu – уста, 两 liăng – два, 匙 chí – кашика) Мањи број chengyu идиома садржи бројеве чија је вредност другог броја три пута већа од првог. Парови бројева један (一yī) и три (三sān), три (三sān) и девет (九jiŭ) најчешће се могу сусрести у овој врсти идиома.

183

三教九流 sān jiào jiŭ liú – људи из различитих друштвених кругова (дословно: 三sān – три, 教jiào – религија, 九jiŭ – девет, 流liú – школа)68 三跪九叩 sān guì jiŭ kòu – у клечећем ставу клањати се додирујући челом под (дословно: 三sān – три, 跪guì – клечати, 九jiŭ – девет, 叩kòu – клањати се, додиривати челом под)69. Међу идиомима који садрже два броја налази се и мањи број оних chengyu идиома који садрже два броја једнаке вредности. Најчешћи бројеви који се могу сусрести у овој врсти идиома су: један (一yī), два (二èr), три (三sān), четири (四sì), девет (九jiŭ), десет (十shí), сто (白băi), док се пет (五wŭ), шест (六liù), седам (七qī), осам (八bā) или хиљаду (千qiān) готово уопште не појављују. Најчешћа форма у којој се могу јавити идиоми који садрже два једнака броја су x-именица-x-именица или x-глагол-x-глагол. На пример: 一手一足 yī shŏu yī zú – особа слабих способности (дословно: 一yī – један, 手shŏu – рука, 足zú – стопало) 十目十手 shí mù shí shŏu – бити обазрив, све очи упрте у неког/ нешто (дословно: 十shí – десет, 目mù – око, 手shŏu – рука) 一唱一和 yī chàng yī hè – две особе истог размишљања и става (дословно: 一yī – један, 唱chàng – певати, 和 hè – певати за неким у истој мелодији). Најчешћа форма chengyu идиома у којима је први број мањи од другог (x1 < x2) је x-именица-x-именица, глагол-x-глагол-x, x-глагол-x-глагол. Начин на који бројеви имају тенденцију да буду распоређени у случају када је први број мање вредности од другог броја врло је интересантна. Наиме, на првом месту се често налази број један (一yī) у колокацији са хиљаду (千qiān), сто (白băi), девет (九jiŭ) или десет (十shí), број седам (七qī) искључиво са бројем осам (八bā), број три (三sān) у комбинацији са бројем девет (九jiŭ), пет (五wŭ), хиљаду (qiān) итд. Неке од комбинација су:

68 У овом примеру се три религије односе на: конфуцијанизам, будизам и даоизам; док се конфуцијанство, даоизам, астрологија, легализам, номинализам, моизам, дипломатија, школа писања есеја и пољопривредна наука, односе на девет школа древне Кине. 69 Овај израз упућује на праксу познату као коутоу (叩头kòu tóu), древни ритуал који су поданици изводили код цара на аудијенцији. Коутоу се изводио тако што особа три пута клекне и при сваком клечању се наклони и дотакне челом под.

184

一言九鼎 yī yán jiŭ dĭng – речи које носе тежину (дословно: 一yī – један, 言yán – говорити; речи, 九jiŭ – девет, 鼎 dĭng – обредна посуда, троножац) 成千上万 chéng qiān shàng wàn – велики број; хиљаде и хиљаде (дословно: 成chéng – велика количина, 千qiān – хиљаду, 上shàng – ићи нагоре; достићи, 万wàn – десет хиљада) Chengyu идиоми са два броја у којима је први број већи од другог углавном се јављају у форми x-именица-x-именица, x-x-именица-именица, глагол-x-глагол-x. Број хиљаду (千qiān) се најчешће налази у колокацији са бројем један (一yī) или сто (白băi), број сто (白băi) у комбинацији са бројем један (一yī), итд. 千方百计 qiān fāng băi jì – покушати на све могуће начине (дословно: 千qiān – хиљаду, 方fāng – начин, 百băi – сто, 计jì – план, стратегија) 百里挑一 băi lĭ tiāo yī – један у стотину, особа која се по интелекту и способности истиче од осталих (дословно: 百băi – сто, 里lĭ – у, унутар, 挑tiāo – изабрати, 一yī – један) 4.2. Однос броја седам и осам Однос броја седам (七qī) и осам (八bā) у chengyu идиому са два броја је посебно интересантан. Када се ова два броја нађу у комбинацији у chengyu идиому упућују на неуређеност и хаотичност неке ствари, емоција, стања или односа. У кинеском језику је мали број chengyu идиома који садрже бројеве седам и осам. 七上八下 qī shàng bā xià – немир; емоционална узнемиреност (дословно: 七qī – седам, 上shàng – горе, 八bā – осам, 下xià – доле) 七嘴八舌 qī zuĭ bā shé – причати у исти глас; велика бука (дословно: 七qī – седам, 嘴zuĭ – уста, 八bā – осам, 舌shé – језик) 夹七夹八 jiā qī jiā bā – збуњеност, недоследност, насумичност (дословно: 夹jiā – помешати,七qī – седам, 夹jiā – помешати, 八bā – осам) 乱七八糟 luàn qī bā zāo – хаотичан, неуредан (дословно: 乱luàn – хаотичан,七qī – седам, 八bā – осам, 糟zāo – неуредан).

185

Као што видимо из претходно наведених примера, chengyu идиоми који садрже бројеве седам и осам имају негативну конотацију, изражавају немир, хаос, конфузију. 4.3. Семантичке везе између речи у chengyu идиому са два броја У кинеском језику постоји велики број идиома који садрже два броја. Ти бројеви се обично налазе на првом и трећем месту у четворочланој идиоматској конструкцији. Као што смо видели у претходној анализи, #X#X форма је она са којом се најчешће сусрећемо када говоримо о chengyu идиомима са два броја. Употребљене речи поред бројева често стоје у одређеној врсти значењског односа, одсликавајући на тај начин семантички паралелизам. То је врло логичан след и наслеђе старокинеског језика и кинеске класичне књижевности. Научници се слажу да постоји шест различитих семантичких односа између употребљених речи поред бројева у chengyu идиомима који садрже два броја. Употребљене речи, било да су у питању именице, придеви или глаголи, у посебном су односу, одражавајући једну врсту семантичког паралелизма. Пре свега, ту је присутан однос синонима у коме су употребљене речи поред бројева потпуно истог значења. 一清二楚 yī qīng èr chŭ – кристално чист, веома уредан (дословно: 一yī – један, 清qīng – чист; уредан, 二èr – два, 楚chŭ – чист, уредан) Осим синонимског односа, имамо однос супротности у коме су употребљене речи поред бројева супротног значења, односно стоје у антонимском односу. 一龙一猪 yī long yī zhū – описује две особе од којих је једна веома способна, док се друга не може похвалити својом способношћу и квалитетом (дословно: 一yī – један, 龙lóng – змај,一yī – један, 猪 zhū – свиња)70. Поред синонимског и антонимског односа, постоји и секвенцијални однос. Другим речима, прва и друга употребљена реч су догађаји у низу, то су речи чије је значење, у природном следу, једне иза друге. 70

У овом chengyu идиому супротстављено је значење речи змај и свиња. Змај садржи све позитивне атрибуте, описује нечију способност и квалитет, док свиња има негативну конотацију подразумевајући нечију неспособност. Змај је митско биће које доноси срећу у кинеској култури. Свиње се сматрају глупим и прљавим животињама, тако, уколико неког упоредимо са свињом, утолико значи да о њему имамо лоше мишљење, сматрамо га неспособним и неинтелигентним.

186

三思而行 sān sī ér xíng – добро размислити пре предузимања неке радње; прво скочи, па онда реци хоп (дословно: 三sān – три, 思sī – размишљати, 而ér – потом; након, 行xíng – чинити, делати). Однос у коме друга употребљена реч изражава сврху прве употребљене речи. 惩一儆百 chéng yī jĭng băi – казнити једног, упозорити остале (дословно: 惩chéng – казнити, 一yī – један, 儆jĭng – упозорити, 百 băi – сто) Однос у коме друга употребљена реч представља резултат радње или процеса прве речи јесте однос узрочности. 一谦四益 yī qiān sì yì – скромност је врлина (дословно: 一yī – један, 谦qiān – скромност, 四sì – четири, 益 yì – корист) Поред пет претходно наведених семантичких односа, постоји однос у коме речи које стоје поред бројева нису апсолутни синоними, али су по значењу веома блиске и сличне. 一街两巷 yī jiē liăng xiàng – сеоско насеље (дословно: 一yī – један, 街 jiē – улица, 两liăng – два, 巷 xiàng – сокак).

5. Chengyu идиоми који садрже три броја У кинеском језику постоји мали број chengyu идиома који садрже три броја у својој структури. У овим идиомима комбинације бројева имају улогу наглашавања комплетности и свршености неке радње. Углавном су сва три броја у овој врсти идиома различите вредности, али такође има примера да два броја имају исту вредност, односно понављају се у структури идиома. Најчешћа присутна форма је x-x-x-именица, x-x-глагол-x, x-придев-x-x, итд. 七老八十 qī lăo bā shí – веома стар (дословно: 七qī – седам, 老lăo – стар, 八bā – осам, 十shí – десет) 九九归一 jiŭ jiŭ guī yī – када је све већ речено, након свега (дословно: 九jiŭ – девет, 归guī – вратити се,一yī – један).

187

6. Chengyu идиоми који садрже четири броја У кинеском језику постоји свега неколико идиома који садрже четири броја. У структури ове врсте идиома никада се не могу наћи четири броја различите вредности, већ се увек бар један број мора поновити, односно имати исту вредност. 两两三三liăng liăng sān sān – неколицина људи (дословно: 两liăng – два, 三 sān – три) 三百千千 sān băi qiān qiān – серија књига о основним кинеским карактерима71 (дословно: 三sān – три, 百băi – сто, 千qiān – хиљаду)

7. Кратак преглед идиома који садрже бројеве у српском језику Идиоми који се употребљавају у неком језику и култури нису пуке лингвистичке креације, већ архетипска отелотворења веровања, мисли, историје, когнитивних могућности и ограничења. Они представљају колективне мудрости које су свој облик и значење стицале кроз време. Српски језик је, као и кинески, богат идиомима (фразеологизмима) који садрже бројеве у својој структури. Издвојили смо неколико идиома у српском језику који, као један или више својих конституената, садрже бројеве: – бити једном ногом у гробу – бити врло стар и болестан, бити пред смрт, бити на самрти – бити између две ватре – бити угрожен са две стране, наћи се/ налазити између два зла – немати три чисте – немати храбрости, бити кукавица, не усудити се – отегнути све четири – умрети, преминути, издахнути, црћи – ни пет ни шест – без оклевања, без премишљања, одмах, сместа – бити намазан са седам масти – бити препреден, лукав, превејан, спреман на све, склон смицалицама – бити на деветом небу – бити еуфоричан, врло срећан, блажен

То су следећа дела: 三字经 sān zì jīng (Канон о три карактера), 百家姓 băi jiā xìng (Канон о хиљаду породичних презимена), 千字文 qiān zì wén (Текст од хиљаду карактера) и 千家诗 qiān jiā shī (Хиљаду песама). 71

188

– бацити с леђа десет година – подмладити се, изгледати десет година млађе – знати сто ђавола – бити препреден, вешт, знати веома много. По типу структуре, идиоми у српском језику могу бити предлошко-падежне конструкције, синтагме, зависне реченице и реченице са независном структуром. Идиоми који садрже бројеве у српском језику нису ограничени само на четири члана, као што је то случај у кинеском језику. Можемо закључити да идиоми у српском језику као један или два конституента могу имати бројеве, што није случај са кинеским језиком, где један идиом може имати сва четири броја као своје чланове.

8. Закључак Кинески chengyu идиоми нам пружају увид у богатство кинеских алузија на историјске догађаје и личности, говоре о кинеским традиционалним вредностима и општеприхваћеним нормама, представљају средство и начин кинеског креативног самоизражавања, носе у себи многобројне аспекте кинеске културе и у том смислу су врло интересантни за сваку врсту културолошког и језичког истраживања. Иако је у овом раду дат сажет преглед структуре chengyu идиома који садрже бројеве, покушали смо да одредимо правилност у распореду и позицији бројева који се у њима јављају. Као што смо видели, постоји логичан след и донекле утврђено правило по којем су бројеви распоређени, док, са друге стране, имамо доста примера где се одступа од правила и где однос одређених бројева упућује на различита значења. У неким случајевима је веома тешко дати јасну и прецизну анализу chengyu идиома, што је последица њихове идиоматске структуре и елиптичности, као и чињенице да су chengyu идиоми утврђене фразе које су донекле очувале граматичку структуру класичног кинеског језика.

Литература – –

Pan Weigui, Kuang Peihua, Liu Jun, Xu Shujun, Chang Lei, Lu Wenhuan, Wang Huaitang (2000). Hanyu chengyu yongfa cidian. Beijing: Sinolingua. Cheng Menhui, Zhen Xi, Gu Jing, Wu Duanhong, Tang Jing, Liu Aifu, Qing Chang, Isabel Smay (2005). Hanyu shuangjie chengyu cidian. Beijing: Shangwu yinshuguan.

189

– – – – – –

Herbert W. Seliger, Elana Shohamy (1989). Second Language research methods. New York: Oxford University Press. Yang Defeng (1999). Hanyu wenhua jiaoji. Beijing: Beijing University Press. Ching, Eugene (1964). Four-syllable expressions in Chinese, Project on lingusitic analysis. Columbus: Ohio State University. Lakoff George, Johnson Mark (1980). Metaphors We Live By. Chicago and London: The University of Chicago Press. Lip Evelyn (1992). Chinese numbers: Significance, Symbolism and Traditions . Singapore: Heian International. Đorđe Otašević (2007). Mali srpski frazeološki rečnik. Beograd: Alma. http://www.chinese-tools.com/chinese/chengy

190

VI ЗАНИМЉИВА КИНА

Отресаш са рукава звончиће изворске воде Питаш ме Колико си будистичких списа прочитао Одговарам ти, Буда није у књигама Пре него што сам се испео на планину, живот сам Оставио месецу Јуну Великодушно сам се коцкао Сјунг Џаоџенг

Прича о моћи у кинеским високобуџетним филмовима

Ли Јуејанг Универзитет за медије и комуникације, Беиђинг, НР Кина Крајем 90-их година 20. века појавио се један интересантан феномен вредан пажње који и данас траје, а то је да се развојна нит свих кинеских филмова може поделити на, чини се, две потпуно одвојене фазе. Ако 2002. и 2003. годину узмемо као прекретницу – јер су се током те две године заиста одиграли значајни догађаји – онда можемо да приметимо да се од краја 90-их до 2002. године појавило много серија везаних за маштање о великој кинеској држави. Сећам се једне одличне серије „Љубавне муке”, у којој се радило о паду велике империје (конкретно о периоду Чонгџена на крају династије Минг), због чега је имала јако лошу гледаност. Очигледно је да се народ у то време оптимистично надао просперитету, односно одбијао мисао о пропадању. Али након 2002. и 2003. године, када је снага капитала у кинеској структури моћи заиста заузела веома битну позицију, другим речима, када је Кина још активније и интензивније ступила у процес економске глобализације, у свим кинеским филмовима може се приметити појављивање хаотичног света, као нпр. периода Зараћених држава, периода Пет династија и Десет краљевстава, а сада се појавила и серија „Ву Цитијен”. Шта је направило прекретницу између ове две фазе? Управо филм „Херој” из 2002. године. А какав је то филм? То је први кинески филм у коме је систем продукције заменио систем режије, а који је постигао велики успех. Пре тога је било успешних продуцентских остварења, попут филма „Зачињена љубавна супа”, али је у њега уложено само три милиона јуена, што никако не може да се пореди са толико високобуџетним „Херојем”. Ето, баш је један овакав филм покренуо одређене теме, приче и идеје које ће мноштво наредних филмова копирати и понављати. Данас бих желела из овог угла да направим анализу. Како се, дакле, маштање о просперитетном свету претворило у мисао о хаосу? Које су се то нове теме појавиле у овој представи хаотичног света? Као прво, појавила се једна врста логике о којој научници често расправљају, а то је логика победника, односно логика моћи, или логика рата и мира. Касније је настао и један нови појам – „универзална љубав”. „Херој” је несумњиво покренуо низ прича о моћи. На пример, у овој самој 193

причи требало би да се ради о томе како је држава Ћин у тадашње време хтела да припоји државу Џао, а народ из државе Џао је тај који је малтретиран и угњетаван. Међутим, отпор тог народа је у филму „Херој” по први пут назван убилачким, а његов однос са Ћин Шихуангом назван односом између групе убица и једног великог моћног владара. Пре два дана сам поново одгледала „Хероја”, и опет сам осетила незадовољство. Крај филма је врло карактеристичан. Прво у панорами видимо Ћин Шихуанга како свечано стоји испод Цан Ђјеновог калиграфског натписа „Милостиви мач”, док се слуге са леве и десне стране пењу у палату и запиткују: „Убити или не убити?” Затим се камера окреће на Вуминга – црну тачкицу у дну палате опкољену са свих страна. Када се камера поново пребаци на Ћин Шихуанга у крупном плану, готово можемо видети сузе у његовим очима. Након тога, иако поседује моћ слободног избора, он ипак одлучује да, упркос принципу универзалног мира који симболизује натпис „Милостиви мач”, изда наредбу да се Вуминг убије. Овде је систем вредности које филм намеће врло јасан, с једне стране је велики Ћин Шихуанга, а с друге невидљива црна тачкица Вуминг. Сматрам да је ово један врло окрутан опис. Оваква окрутност не огледа се само у томе што једног губитника који се већ одрекао свог оружја, штавише, који је већ спознао тзв. принцип универзалног мира, и даље треба погубити хиљадама стрела. Ова окрутност се још више огледа у томе што аутор кроз цео филм ни у једној сцени не показује ни трунку саосећања или сажаљења према Вумингу и свој племенитости коју он представља. Таква логика је очигледно недоследна, јер, с једне стране, аутор покушава да додели убици право на крвопролиће, упркос томе што је он управо схватио неки појам универзалног мира, а, с друге стране, опет покушава да овом убици додели епитете хуманости, попут милосрђа и саосећајности, што нема никаквог смисла. Сећам се да је тада доста људи критиковало филм, питало се како је могуће да се прича тако завршава, а и сам Џанг Јимоу је изјавио да не уме лепо да исприча причу. Али шта је то пресудно што не ваља у овој причи? Одакле потиче то незадовољство које су гледаоци осетили? Можда потиче из чињенице да се од 80-их година 20. века сви непрестано окрећу према дискурсу новог просветитељства и хуманизма, а када тај дискурс наиђе на израз силе моћи, онда сви осете ту врсту потрешености. У стварности је за израз моћи својствено то да је он сам по себи неразуман, и не постоји начин да, у контексту хуманизма, добије легитимност. Џанг Јимоу је покушао да на све могуће начине да хуманистичку интерпретацију убици, што чини његов неуспех сасвим очекиваним. Све до данас, десет година касније, оваква логика се непрекидно понавља у кинеским високобуџетним филмовима. Скоро сам гледала филм „Сироче из породице Џао”, који је режирао Чен Каиге, а који на исти начин 194

подражава логику „Хероја”. Једина разлика је у томе што овај филм полази од једне друге претпоставке – Ченг Јинг мора, зарад неког другог Вуминга, самоиницијативно изабрати жртвовање. Што је најзанимљивије, режисер стално говори да је овај филм наменио социјално угроженима, обичном народу. Али зашто би социјално угрожени морали самоиницијативно да се жртвују? Режисер је поново запао у парадокс из „Хероја” од пре десет година, из ког је немогуће ишчупати се. Да ли је Ченг Јинг, на крају крајева, социјално угрожени или губитник, да ли је, у ствари, хумани праведник или пак жртва коју је победник прегазио? Режисер је очигледно и сам увидео да постоји проблем. Током ове године, Чен Каиге се под унакрсним нападом дискурса моћи и дискурса хуманизма понашао прилично забринуто. Кад год неког сретне, почне да му објашњава логику филма, као да жели да је учини могућом. Али шта год он причао, „Сироче из породице Џао” је прича која је у извесном смислу поновила парадокс и неуспех „Хероја” од пре десет година. Од свих филмова које сам гледала у последње две године мислим да је најинтересантнији филм „Зараћене државе”. Иако га публика није баш најбоље прихватила, а лоше је прошао и на биоскопским благајнама, ја сам, ако ништа друго, макар приметила неку малу промену. Овај филм на први поглед подсећа на класичну холивудску причу о одрастању једног мушкарца. Када се Сун Бин први пут појави на сцени, налази се изван круга моћи, и представљен је као помало „ментално заостао”, незрео мушкарац. Међутим, он уопште није заостао, већ малтене слепо верује људима, а такав склоп осећања сличан је Вуминговој племенитости. Овде поново видимо нестајање оваквих древних, лепих осећања, која се на основу победничке логике могу легитимно приказати само као поремећај, ментална заосталост, што је, само по себи, један занимљив синдром. Затим је Сун Бина повредио његов најближи пријатељ Панг Ђуен, па он одгриза другом човеку уво, чиме симболички завршава самокастрацију и улази у круг моћи. Када следећи пут видимо Сун Бина, он је већ слика једног успешног мушкарца, „ментална заосталост” се нимало не примећује, па му чак преко система размене круг моћи додељује његову вољену жену. Све довде прича је веома уобичајена, међутим, режисер је на крају филма додао један другачији израз. Након што је Сун Бин већ поразио Панг Ђуена, води се дијалог у коме му Сун Бин говори да се преда. Панг Ђуен потом баца свој мач, а Сун Бин у том тренутку узвикује: „Милосрдни пријатељу!” Војници око Сун Бина почињу да кличу: „Велика победа велике државе Ћи!”, и ти поклици потпуно надјачавају Сун Бинов глас. Са друге стране га Тјен Ђи подругљиво запита: „Мислиш ли да си глуп?”, и одлучује да погуби Панг Ђуена и остале војнике који су се предали. Овде је веома јасно и непосредно објашњено да је такозвано милосрђе ништа друго до параван 195

логике победе и пораза. Затим Сун Бин изговара последњу реченицу: „Ја не волим да ратујем, хоћу да оженим Тијен Си.” С обзиром на то да је Сун Бин већ постао тако мудар човек, изговоривши ову реченицу, схватио је да не може истовремено остварити обе жеље. Ако не воли да ратује и не жели да учествује у овој борби за моћ, он никада неће моћи путем размене да добије жену коју воли. Пошто Сун Бин не може да оствари све своје жеље, мора да направи избор. Филм нуди решење – Сун Бин скаче са литице у провалију. Чином самоубиства одриче се свог статуса успешног мушкарца, одбија да буде део круга моћи, и поврх свега, због тога одустаје и од своје вољене. Ђин Чен, као режисер шесте генерације, другачије приказује начин одбијања, и мислим да то можда има везе са његовом позицијом у односу на центар моћи. Када се упореди са режисерима пете генерације, он је мало даље од моћи и капитала, а та удаљеност је управо оно што га издваја од њих. Друга тема о којој желим да причам је логика објективизације субјекта. Ова логика подсећа помало на оно о чему су Вебер и Бенџамин причали, а то је да је „модеран човек као субјекат нестао”, мада се ту опет не ради о истом проблему. Ово питање односи се на тему која је често присутна у данашњим филмовима и серијама, а то је „немогући задатак”. Заправо се у већини кинеских високобуџетних филмова појављује неки такав задатак, као на пример атентат у „Хероју”, који је осуђен на пропаст због постојања Цан Ђијена и принципа универзалног мира. У филму „Проклетство златног цвета” јасно је речено да се „заправо ништа не може променити”. У филму „Зборни сигнал” ради се о немогућем збору, јер сигнал у ствари није ни послат. У филму „Источни ветрови” ради се о узалудној операцији, а све што је добијено покретањем „точка смрти” неупотребљиве су информације. У ком смислу онда можемо рећи да је то све немогуће? У том што ове радње ни на који начин не могу утицати на постојећи поредак. Царица се побунила, али не постоји начин на који би могла да промени чињеницу да ће цар, као и одувек на празник Дупле деветке, јести на традиционалном постољу од хризантема. У овом смислу, побуњеник више и не личи на субјекат који мења свет, него на објекат који приноси жртву. Пример који иде у крајност је серија „Врховна тајна 1950”, у којој припадници једног малог одреда, како би завршили неки немогући задатак, један по један умиру на немогуће начине. Да ли су они заиста субјекти, или су само жртве моћи? Точак смрти који је покренут у филму „Источни ветрови”, Вумингов леш прекривен црвеним платном као приносна жртва у „Хероју”, све нам то открива једну поруку. Дакле, зашто је то тако? Врло је јасно, победничка логика дозвољава постојање само једног субјекта, а то је управо центар моћи, док сви други морају и могу бити само објекти. Ако неко жели да заузме место субјекта једино 196

му преостаје да се бори за то. Снага капитала је свеприсутна, и зато је моћ можда подељена, док се представници моћи такође стално мењају. То што у филму „Банкет” није очигледан бодеж у телу Ванар, метафора је за овакву прикривену борбу. Смисао филма „Зборни сигнал” је покушај да се умире ови историјски објекти, да им се поврати пуно име и презиме, и да им се врати статус субјекта (наравно, само на симболичном нивоу). Трећа је тема о завереницима и узроку њихове масовне појаве у данашњим филмовима. Због тога се морамо опет вратити на „Хероја”, и потражити тајне ових завереника. У „Хероју” се појавио један завереник, убица Вуминг, чија је позиција веома тајанствена. Он је пореклом из државе Џао, а родио се у држави Ћин, тако да има двојни идентитет. Истовремено, он заправо није малтретиран и понижаван човек из државе Џао, он је чиновник најнижег ранга државе Ћин, што значи да има много виши положај од Цан Ђијена и Феи Сјуе. Припадници правог најнижег слоја у филму, Цан Ђијен и Феи Сјуе, немају право говора, већ могу само бити описивани, док Вуминг може слободно износити своје мишљење у царској палати. Овде завереник, односно особа са више идентитета, опет не указује на најнижи слој друштва, већ на Вуминга који има мало виши статус. Другим речима, завереник је постао метафора за средњу класу, што је веома интересантно. Исти мотив се још боље види у скорашњем филму „Владавина убица”. У том филму сваки лик има још по једно лице, свако је завереник. А зашто? Зато што свако има жељу да буде део средње класе. Тако Си Ји то прижељкује да би успела да очува свој мали свет љубави са Ђијанг Ашенгом; Џуанглун Ванг, који сања да ће са вољеном особом отићи негде далеко, да би добио идентитет мушкарца; и сви други чланови групе „Црни камен” то желе како би могли да подижу породицу, чак једва чекају да се врате кући и једу резанце. Али цена очувања ове идеје средње класе управо је учествовање у борби за моћ. Ово просто натера човека да се сети „демона” о којима је говорио Маркс. Модерно друштво свакоме даје могућност да се бори за моћ, а истовремено је препуно уништених жеља, све постојане ствари су ишчезле, све што је свето је оскрнављено, а иза свега постоји један супротан свет. Према теорији еволуционизма, све се похлепне жеље и тежње морају измамити напоље, тек тако се ова теорија може очувати. У овом контексту, завереник је свако ко не може да избегне да буде део система моћи, и ово представља дијалектику жеља. Наравно, због тема о историји побуна и њихове повезаности са завереницима, настале су адаптације таквих историја, али ово је сасвим други проблем. Напослетку, да резимирам: у складу са претходном анализом, кинески високобуџетни филмови потпуно су преплављени логиком победника, непрекидно се понављају и изнова производе, али сам ове године ипак гледала и одличне нискобуџетне филмове, као што су „Дубоко у 197

облацима”, „Клавир у фабрици” и други. Оно што мене брине јесте да ако високобуџетни филмови, који заузимају највећи део тржишта, наставе да изнова и изнова понављају овакву логику, хоће ли нискобуџетни филмови уопште имати шансу да се нађу на популарном филмском тржишту, или ће их, пак, као што је то случај са филмом „Дубоко у облацима”, још више одаљити са главних биоскопских репертоара. Искрено се надам квалитету кинеских филмова, али се исто тако надам и једној разноликости, једном процвату без знака навода, који истовремено може обухватити ове филмове и постојати међу њима. То је можда бољи избор за будућност кинеске кинематографије.

198

Белешка разговора између Ђин Јунга и Икеде Даисакуа (избор)

(Ge Tao, Jin Yong Pingshuo wushi nian, Beijing: Wenhua yishu chubanshe, 2007:3–18) (Избор из: „У трагању за сјајним веком – белешке разговора између Ђин Јунга и Икеде Даисакуа”, Издавачка кућа Beijing Daxue, 1998, стр. 3–18)

Које сте књиге читали у младости Икеда: Господине Ђин Јунг, ви сте стекли широко образовање ишчитавајући како књиге из давнина тако и оне савремене и готово истог тренутка када сте се латили пера уврстили сте се у ред врхунских књижевника. Занима ме у чему је, у вашем случају, лежао кључ који је отворио врата врхунског књижевног стваралаштва неспутаног и оригиналног стила? Ђин Јунг: Не бих ишао толико далеко да га назовем „врхунским књижевним стваралаштвом”. Фактор који је у мојој младости одиграо најзначајнију улогу у развоју креативних способности и списатељског умећа било је читање књига, а посебно читање романа. Мој отац је био ватрени обожаватељ романа, па је у нашем дому постојала огромна колекција књига. Икеда: То је оно што Кинези називају „породицом интелектуалаца”, чији дом одише мирисом мастила… Ђин Јунг: Одрастао сам у великој породици. Мој прадеда је имао два сина од којих је мој деда био старији. Он је живео у источном крилу велике виле традиционалног стила, док је деда-стриц живео у западном крилу. Вилу у традиционалном стилу чинило је пет редова кућа. У предњем холу те виле налазила се хоризонтална табла с натписом „Дворана мирне даљине” украшеним с девет златних змајева, коју је цар Кангсји поклонио мојим прецима. Мој деда је имао три сина, мог оца и његова два старија брата. Деда-стриц је рано преминуо, а за собом је оставио четворо унучади. Сви ти моји рођаци и рођаке били су много старији од мене, и сви су волели да читају романе. Икеда: Била је то богомдана интелектуална средина.

199

Ђин Јунг: Баш тако. Као породица земљопоседника ми најчешће нисмо имали никаквог посла, а слободног времена смо имали напретек, што је важило и за новчана средства којима смо располагали, па смо тако сви куповали најразличитије романе. Било је ту традиционалних романа из Минг и Ћинг династија, али и оних новијих, попут Џанг Хенгшуијевих романа и разноразних романа о витезовима борилачких вештина који су објављивани у Шангају. Куповали смо и часописе попут месечника „Роман” који је припадао модерној струји, и магазине као што су „Црвено”, који је припадао правцу Мандаринских патки и лептира, „Црвене руже” и друге који су били посвећени романескном стваралаштву. Икеда: Ви имате и старију браћу, зар не? Ђин Јунг: Мој старији брат Ча Лијангкенг студирао је класичну и модерну књижевност. Док је био на студијама у Шангају трошио је поприлично пуно новца на куповину књига, због чега је често остајао без пара за храну и трпео оштре критике мог оца. Међу књигама које је он куповао било је Мао Дунових, Лу Сјунових, Ба Ђинових, Лао Шиових, али и дела других писаца. Моја породица је књиге размењивала са стрицем, рођацима и рођакама. Тако сам ја још као основац прочитао поприличан број романа. Моји родитељи били су јако забринути због тога што сам ја од јутра до мрака читао, и што сам био незаинтересован за игру и дечија трчкарања, због чега ми је и здравље било крхко, па су ме зато често изводили на пољанче да пуштам папирне змајеве и возим бицикл. Али, ја бих се, зарад њиховог мира, само мало поиграо, а онда се опет враћао читању романа. (смех) Икеда: Хахаха, баш као што стара народна каже „сандалово дрво од младице мирише” (у значењу интелектуалне склоности испоље се већ у младости), зар не! Наравно, брига ваших родитеља била је предуслов. У младости заиста треба читати што је могуће више квалитетних књига, а пре свега књижевних дела. Читање човековом животу даје мноштво нових димензија, оно проширује човекове видике. Оно нам омогућава да се упознамо с најразличитијим стварима, доживимо радост, тугу и бес. Оно нам нуди бескрајне океане и блиставе светове. И ја сам у младим данима прочитао јако пуно књига. Мој ментор ме је све до краја његовог живота запиткивао: „Коју си књигу данас прочитао?” или „Које књиге сада читаш?” Тако је он постепено али снажно извршио утицај на мене. Дрво ће израсти само уколико га непрестано храните. И дух, слично томе, треба хранити. Нарочито оне књиге које прочитате као тинејџер или двадесетогодишњак богатство су које вам остаје за цео живот. Нисам ни слутио да сте и ви на сличан начин развили свој несвакидашњи књижевни таленат. Ђин Јунг: Постидели сте ме речима „несвакидашњи књижевни таленат”. Основна школа коју сам похађао имала је веома богату библиотеку, 200

а учитељи су охрабривали ђаке да што више читају додатну литературу. Сећам се како је један од њих, учитељ Фу, мени изнимно позајмио три књиге из његове колекције. Биле су то „Мале жене”, „Добре супруге” и „Дечаци”. Преводилац ових књига, г-дин Џенг Сјиаоцанг, који је студирао у Америци, био је истакнути интелектуалац пореклом из мог родног места Хајнинга којим смо се сви поносили, па су зато ове три стране књиге биле веома популарне у мом крају. Икеда: „Провинција Џеђиjанг изнедрила је много учених људи”. Ваш родни крај, провинција Џеђијанг, као и суседна провинција Ђијангсу, из којих су потекли многи интелектуалци, историјски гледано, предњачиле су на пољу културе и образовања. Лу Сјун, Џанг Бинглин, Мао Дун и многи други модерни и савремени „мајстори пера” су, баш као и ви, рођени у провинцији Џеђијанг, што такође сведочи о дубини те традиције. Које сте ви књиге највише волели да читате у младости? Можда није згодно баш све набрајати, па вас зато молим да издвојите две или три најзначајније. Ђин Јунг: Три дела која сам највише волео да читам у младости била су „Одметници из мочваре”, „Приче о три краљевства” и „Три мускетара” Александра Диме, као и наставкe тог дела („После двадесет година” и „Виконт де Брагaлон” у преводу господина Ву Гуангђијена). Још један француски роман на мене је оставио изузетно дубок утисак. Био је то роман „Две године распуста”, прича о петнаест храбрих француских младића и њиховим поморским пустоловинама и догодовштинама на пустом острву. Икеда: Просто да човек не поверује. И ја сам, по савету мог драгог ментора Тоде, прочитао мање или више исте књиге као и ви. До дан-данас их се веома добро сећам. У истој збирци заједно са романом „Две године распуста” био је објављен и роман „Робинзон Крусо”, и мој ментор је често сопствена искуства и живот у затвору, о којима је писао, упоређивао са животом главног јунака тог романа на пустом острву. У шали би говорио; „све је то измишљено, где је ту описано како је направио со?” Ђин Јунг: Права је штета што је преводилац романа „Две године распуста”, г-дин Бао Тијенсјао, одабрао класичан кинески језик за превод. Срећом по мене, у младости сам већ добро владао кинеским тако да сам и класични језик могао да разумем. Господин Бао, који је живео преко сто година, наставио је да ствара и педесетих година XX века када је живео у Хонг Конгу, где сам се ја са њим сусрео. Још један научно-фантастични роман, „Земљино потонуће”, у детињству ме је увео у свет маште. Тек пре десетак година сам, на једном скупу у дому господина Ан Циђијеа, када се повела прича о књигама које смо у детињству читали, сазнао да је ту књигу превео управо г-дин Ан. Како сам се живо сећао разних детаља из те књиге, с одушевљењем сам заподенуо разговор о њој с господином 201

Аном, и тек тада сам сазнао да је поглавље у коме се говори о улози коју је кинески премијер одиграо у читавој тој ствари написао и у књигу додао нико други до он сам.

Клице књижевне имагинације Икеда: Што више одмиче, разговор је све пријатнији. Дела која сте управо навели романи су који публику привлаче комплексношћу радње. Нешто касније ћемо подробније попричати о књижевности. Oно о чему бих ја овде желео да поразговарамо јесте у којој мери је „занимљивост радње” битан фактор књижевног стваралаштва. Има оних који сматрају да управо то чини „кохезиону” и „повезивачку снагу” појединих романа. Повезивањем односа животиња и људи, човека и свемира, душе и тела, мушкараца и жена, овог и оног света, прошлости, садашњости и будућности, може се створити једна космологија (у филозофском смислу те речи). Ја, међутим, верујем да је суштина те снаге у „занимљивости”. Ако бисмо реч „занимљивост” заменили речју „смисаоност” можда би било још боље. То је, на једном много дубљем нивоу, повезано с идејом „ужитка” коју махајански будизам истиче као крајњи циљ постојања свих непросвећених људи на овом свету. Зато бих желео да вас питам, да ли ви сматрате да је умеће композиције радње, као и књижевна имагинација нешто што је урођени таленат, или је резултат средине и личног рада сваког појединца? Ђин Јунг: Сматрам да је моћ књижевне имагинације урођени таленат, као што је и умеће испредања приче. Потпуно исту причу ја ћу својој жени, деци или унуци испричати много боље и емотивније него што би то неко други учинио, зато што ја имам ту способност да, уз помоћ мноштва измишљених детаља, једну осредњу и неважну ствар учиним важном и мистичном. Супруга ме је стално уз смех прекоревала речима: „Опет испредаш приче! Ни сам не знаш шта је истина а шта лаж.” Што се пак употребе језика тиче, верујем да је та умешност резултат мноштва прочитаних књига те да је последица каснијег личног усавршавања. Икеда: Хвала пуно на вашим корисним инструкцијама. Сматрам још и да је „оно што прочитамо у детињству” од изузетне важности за нас. Свакако, књижевна имагинација може бити урођена, али клијање тог богомданог талента је искуство једне младе душе, а нарочито тога „шта смо и где чули”. Баш као што су и Гете и Пушкин још у раној младости од својих мајки или дадиља из вечери у вече слушали бајке и народна предања, па је тај процес њиховог одрастања постао радо причана прича. У

202

комуникацији душа „приповедача” и „слушаоца” све оне живописне слике сакупљају се на једном месту и тако ствaрaју смисаони свет. Па зар „слушање прича” није ефективније од „читања прича”? Могли бисмо рећи да је Гете то на најбољи начин изразио следећим речима: Можда је писање једна врста будаласте употребе језика! Читање у себи није ништа друго до једна врста тривијалне замене за жив разговор! То је зато што људи могу да се користе „личним” да другоме директно саопште све могућности! Приче из давнина, али и „одјеци гласова” оних који те приче преносе трепере у души, а подстицање те душе тек рађа романтичну златну клицу литерарног генија. Како су се времена променила, тако се постепено изгубила та наивна комуникација душа.

Са петнаест година објавили сте први бестселер Икеда: Верујем да је ваша младост била једно сензитивно доба које сте провели у ишчитавању књига од јутра до мрака. Чуо сам да сте са петнаест година, заједно са два најбоља школска друга, приредили и издали књигу намењену свршеним основцима који планирају да полажу пријемни испит за средњу школу, и да је та књига у то време била бестселер. Ђин Јунг: Књига под насловом „Посвећено ђацима који полажу пријемни испит у средњим школама” била је прилично обична. У њој смо једноставно сакупили сва она питања која су се до тада полагала на пријемним испитима у средњим школама, заједно с одговорима и објашњењима. Књига је истовремено била састављена тако да је била веома једноставна за претраживање па је зато након објављивања доживела огроман успех. Објавили смо је у Лишуију, месту у јужном делу провинције Џеђијанг, али је она била продавана чак и у провинцијама Фуђијен, Ђијангсји и Анхуји. Захваљујући заради коју смо од ове књиге добили, нас тројица састављача смо без проблема матурирали а затим се у граду Чунгћингу уписали на факултет. Та књига није имала никакве везе с књижевним образовањем, већ је била чист пословни успех. То је, за једног петнаестогодишњег младића, значило да је био у стању да осети потребе потрошача и да их на један једноставан и директан начин задовољи. Успех који сам касније доживео оснивајући дневник „Светлост” (Мингпао), највероватније имам да захвалим том интуитивном разумевању жеља читалаца. Икеда: И мој драги ментор био је такође изузетан едукатор који је још у младости написао педагошки приручник „Дедуктивни водич кроз аритметику” намењен деци и омладини. Тај приручник је годинама био изнова прештампаван, па је постао у то време најпродаванији уџбеник у

203

Јапану. Верујем да је и он за тај успех имао да захвали интуитивном схватању потреба читалачке публике! Чуо сам још и то да сте ви са седамнаест година због неког чланка који сте написали запали у велику невољу. Да ли је то тачно? Прича се и да вам је генерални секретар г-дин Ђијанг Цемин својевремено ту ствар споменуо. Ђин Јунг: Тачно је. Генерални секретар Ђијанг Цемин је за то сазнао из неког чланка. У првој години више средње школе сам, због чланка објављеног у школским зидним новинама у коме сам исмејао и критиковао директора г-дина Шен Наичанга, био избачен из школе. Била је то најкритичнија ситуација у целом мом животу, јер сам, због избацивања из школе, не само изгубио право на даље школовање, већ сам запао у кризу да ни место за становање а ни храну нисам имао. Касније сам, захваљујући помоћи коју су ми пружили претходни директор школе г-дин Џанг Јинтунг и стари школски друг Јуџао Венћун, успео да се упишем у средњу школу у градићу Чуџоу. Била је то велика егзистенцијална криза кроз коју сам прошао. Икеда: Дакле, ваша „бунтовна” природа, коју сте у дневнику „Светлост” свесрдно показивали, изражена је већ у вашим тинејџерским данима. Ђин Јунг: Један од главних разлога због кога је „Светлост” доживела тако велики успех лежао је у слогану „рећи све што ти је на срцу без страха од било ког притиска”. Међутим, у писању уводника за „Светлост” и у инсистирању на уредничкој политици свесно сам се супротстављао појавама које нису биле рационалне, док је чланак измишљене садржине објављен у школским зидним новинама био само тренутни импулс, брзоплет потез једне младе душе која не размишља о могућим озбиљним последицама. Ви сте младост провели у рату, због чега нисте имали могућности да се званично школујете, али сте, учланивши се у друштво Сока Гакаи72 где сте слушали подучавања г-дина Тоде, почели великим корацима да напредујете. Претпостављам и да сте, поставши уредник часописа за младе, због потреба посла морали самостално да се усавршавате и да сте се трудили да упијете што више знања.

Soka Gakkai, немонашкo будистичко друштво, Друштво за стварање вредности, које окупља велики број чланова из целог света. Оснивач друштвa je Тсунесабуро Макигучи. Његов наследник Тода Ђосеј био је познати едукатор и пацифиста, учитељ и ментор Икеде Даисакуа (прим. прев.).

204

Како смо постали уредници Икеда: Први посао који сам добио када сам имао двадесет једну годину био је посао уредника часописа „Дечачке авантуре” (који је после променио назив у „Дечачки Јапан”). Ја сам био задужен за све послове, од планирања, проналажења оних који ће писати чланке, уређивања часописа и коректуре. Уколико наручени чланци нису одговарали захтевима, „празнине” у часопису морао сам да допуњавам својим чланцима. Тако сам, из пуке нужде, почео да учим како се они пишу. Искуство у писању, које сам добио строгом обуком г-дина Тоде, било је богатство за цео живот. Било како било, у жељи да деца имају прилику да прочитају што боље радове, ишао сам тамо-амо у посете књижевницима. Ти такозвани књижевници нису се уопште држали договора (смех), већина њих je, када би дошло договорено време да предаjу чланак, и даље изнова и изнова тражила изговоре. Понекад бих у себи размишљао: „Ионако не знам где ми је глава од посла, само ми фали још да трчкарам унаоколо и пожурујем их да предају радове”. Био сам баш бесан. На све то, у то време сам похађао и вечерњу школу због чега сам сваки дан био презаузет, и да сâм нисам осећао то неко треперење у души, не бих ни био у могућности да напишем књиге које би се допале деци. Тако сам истрајао у томе да прочитам што је могуће више књига. Ђин Јунг: И сам имам слично искуство. Уређивао сам новински додатак, па сам морао да сређујем, уређујем а истовремено и да пишем чланке о филму и представама. Био сам потпуни аутсајдер што се света филма тиче, али сам, због потреба посла, сваки дан, махнито ишчитавао књиге које су се бавиле теоријом филма и уметности, те сам због тога, на крају, за релативно кратко време, постао „полустручњак” за ову област. Иако нисам имао никаквог практичног искуства, моје теоријско знање из ове области и разумевање најзначајнијих представа и филма већ је било превазишло знања просечног филмског или драмског радника. После тога, пракса да „учим оно што ми затреба” постала је главни мото мог рада. Они који ме нису добро познавали били су убеђени да сам ја ерудита који поседује широка знања из разних области. Мој метод је пак био да се у случају потребе одмах бацим на проучавање нечега, и тако „потпуно неразумевање” претворим у „делимично познавање” а себе од потпуног „лаика” преобразим у „полустручњака”. Икеда: Баш тако, „Невоља гола, најбоља је школа”. Ђин Јунг: Шта сте ви у младим данима читали? Молим вас да и ви са мном поделите ваше искуство бављења науком и читања књига. Икеда: Пре но што сам упознао драгог ми учитеља читао сам углавном књижевна и филозофска дела, а како сам чезнуо да пишем поезију, 205

самоук сам покушавао да се с тим ухватим у коштац. Непосредно по завршетку рата књига није ни било, па смо ја и моји вршњаци организовали читалачке групе како би међусобно размењивали књиге које смо имали. Читало се све оно до чега смо могли доћи, без иоле систематичности. Ако желите да наведем пар књига које сам у то време волео да читам, споменуо бих дела јапанских писаца Куникида Допоа, Токутоми Рока, Ишикаве Такубокуа, као и Нишиде Китара и Кијоши Микиа. Од западних писаца читао сам дела Игоа, Гетеа, Бергсона, Емерсона и других. Сва Толстојева дела сам прочитао, док је Витманова поезија на мене оставила дубок траг. Кад се тога присетим, схватим да је разлог моје заинтересованости за теме попут оних „како живети”, „како формирати став о животу”, па чак и „како проживети живот” било највероватније моје крхко здравље. Сматрам да је схватање универзума или позитиван однос према људском „постојању” много бољи од негативнoг или пасивнoг става, пружа већу могућност вере у човека. Ђин Јунг: Изгледа да је то искуство читања књига имало велики утицај на то какви сте ви данас. Икеда: Не, можда је било и доброг и лошег утицаја. (смех) На првом предавању, које сам одржао на Харварду (септембра 1991. године), говорио сам о „барјактарима америчке Ренесансе” Витману, Емерсону и Тороу. Професор Харви Кокс је у коментарима мог предавања, међутим, истакао следеће: „Волели бисмо да нам г-дин Икеда убудуће говори о Мелвилу и другима.” То ме је баш жацнуло. (смех) Кажу да је све оно што један књижевник поседује сабрано у његовом књижевном првенцу. Иако то није тачно, ширина знања које човек у младости стекне можда може да одреди читав његов животни пут.

У младости сам желео да будем дипломата Икеда: Хвала вам што сте са мном поделили ваша искуства из младости. Занима ме, међутим, да ли је ваша младалачка жеља била управо да постанете књижевник? Ђин Јунг: Не, није. Како ми је највећи младалачки сан био да обиђем свет желео сам да постанем дипломата. Зато сам после велике матуре отишао у Чунгћинг где сам се уписао на одсек за дипломатију Централног Факултета политичких наука. Због сукоба сa студентима, члановима партије Гуоминданга, био сам избачен, тако да сам се после рата пребацио у Шангај и уписао се на Одсек за међународно право на Правном факултету Дунгру где сам наставио да изучавам исту област. У Пекинг сам отишао

206

1950. године на позив тадашњег саветника у Министарству иностраних послова г-дина Меи Руaoа и с жељом да се тамо запослим. Г-дин Меј је био стручњак за међународно право, који је као судија учествовао у раду Међународног војног трибунала за суђење јапанским ратним злочинцима у Токију. Прочитавши неколико мојих објављених чланака о међународном праву (од којих је неколико било преведено и на јапански) позвао ме је да будем његов асистент у Министарству иностраних послова. Он ми је, једно за другим, из Пекинга послао три телеграма. Као и сваки младић, и ја сам, видевши да ми признање одаје један велики интелектуалац, без размишљања прихватио његову понуду. Међутим, због мог порекла, човек који је у ствари био одговоран у Министарству иностраних послова, господин Ћијао Гуанхуа, предложио је да проведем прво неко време у Народном институту за иностране послове Кине, па да се тек онда пребацим у Министарство. Идеја господина Ћијаоа била је добронамерна. Међутим, како сам ја био убеђен да се Народни институт за иностране послове Кине бави само међународном пропагандом, дочеком страних званица и другим томе сличним општим пословима, нисам био заинтересован, па сам се вратио у Хонг Конг, где сам у часопису Дагонгбао наставио да се бавим новинарским послом. Неки од детаља у читавој тој причи погрешно су представљени. (Став аутора књиге „Биографија Ђин Јунга” објављене у Хонг Конгу, Кини и Тајвану, био је изузетно немаран. Он је неодговорно преписао неке већ објављене материјале из друге руке па их је тако с брда с дола склопио у текстове, и како пре издавања није посетио ни мене а ни моје пријатеље и колеге, књига обилује грешкама. Детаљи везани за гореиспричану ствар, као и друге приче уопште нису веродостојни). Икеда: Немогућност да испуните ваш младалачки сан и постанете дипломата свакако је био ударац за вас. Међутим, колико је мени познато, у Кини постоји изрека која каже „Ко зна зашто је то добро?” У једном разговору Горбачов ми је испричао како је по дипломирању требало да добије посао у Врховном совјетском управитељству у Москви, али да је тај план изненада пропао и да се он на крају усамљен вратио у свој завичај. Тај велики ударац који је Горбачов примио у трен ока је распршио његове наде за будућност. Међутим, да се његова жеља остварила и да се он тада задржао на великој сцени престонице, његов би живот ишао потпуно другим током. Чини ми се да је ваш случај сличан његовом, зар не? Ви сте превазишли ударац који сте доживели у младости и постали сте човек који има огроман утицај на будућност Азије, Хонг Конга и Кине. Чини ми се да сте тако на још величанственији начин испунили ваш младалачки сан. Ђин Јунг: Заиста ми дајете незаслужену част тиме што кажете да је мој утицај био огроман. Кад се присетим, помислим да то што ми се сан да 207

постанем дипломата распрснуо и није била баш тако лоша ствар. Немали број мојих колега с факултета су касније у влади Гуоминданга били амбасадори или генерални конзули, који су, затим, један за другим остајали без својих позиција, па су тако, изгубивши вољу доколичарили и без икаквог доприноса друштву и држави били јако исфрустрирани својим животима. Као члан комитета, који је радио на састављању „Статута Хонг Конга”, и касније као члан комитета за организовање владе Посебне административне зоне Хонг Конг сретао сам се или сам сарађивао с многим високим службеницима Министарства иностраних послова Н.Р. Кине, укључујући и заменике министара, начелнике департмана или пак наше амбасадоре у иностранству, од којих сам чуо приче о искуствима дипломата, њиховим тренутним пословима и разним животним ситуацијама, и никада нисам према њима осетио ни иоле зависти. Да постоји нека могућност да своја искуства као писца, новинара или научног радника заменим за њихова, ја бих то сигурно одбио. (смех) Али, господине Икеда, ја тиме не желим да кажем да је мој садашњи успех већи од њиховог. Икеда: У потпуности вас разумем. Ђин Јунг: Желим само да кажем да сам ја живот проживео слободно и онако како сам желео, да нисам морао слушати наређења претпостављених нити сам био спутан било којом званичном функцијом, да сам могао да чиним оно што сам хтео, да говорим како сам хтео и живим слободно и лагодно. Не усуђујем се рећи да је психолошка црта „писца који у мирној коегзистенцији постоји заједно с новинарским радникoм”, као и писање критика по новинама, пропагирање очувања суверенитета и достојанства нације, мира у свету и стварање романтичних романа важније од доприноса које један дипломата може дати, већ само желим да истакнем да је деловање једног дипломате спутано разноразним строгим забранама и ограничењима, те да такав начин живота не годи мојoj недисциплинованoj и слободнoj природи која је навикла да ствари ради на свој начин и самостално одлучује где ће и шта ће. Строго поштовање правила мене страшно замара. Па чак и као новинар осетио бих се јадно када би ми наметнули већа ограничења. Да сам којим случајем био дипломата, бојим се да за живота не бих окусио ни трунку среће. Главни разлог због кога сам у младости жудео да постанем дипломата био је тај што сам желео да обиђем свет. Сада могу, кад год ми је воља, да отпутујем у било коју земљу на свету, без икаквих ограничења, још слободнији и неспутанији. Сада се самостално бавим књижевноуметничким радом, научним истраживањима, и то без икаквих стега и наређења, делам само онако како ми савест налаже, и осећам се због тога још срећније. Аутор књиге „Биографија Ђин Јунга” више пута је у чланцима истицао да сам ја желео да будем виши чиновник у администрацији Посебне административне зоне Хонг Конг. 208

Та тврдња је потпуно неоснована. Разлог због кога се неко ко ни најмање не познаје мој карактер лати посла писања моје биографије просто лежи у жељи да се искористи мојим именом.

Први кораци у Хонг Конгу Икеда: Ви сте 1948. године из Кине дошли у Хонг Конг, јел’ тако? Ђин Јунг: У лето 1946. године почео сам да се бавим новинарским радом. Радио сам прво као новинар и на прикупљању међународних вести на енглеском језику у хангџоушким „Југоисточним дневним новинама”. Икеда: Био сам једном у Хангџоу. Било је то 1974. године за време моје друге посете Кини. Марко Поло је у свом „Милиону” величао прелепи град на води, Хангџоу, као „Венецију Оријента”. Ђин Јунг: Пошто сам поседовао стручно знање из те области, 1947. године сам се пријавио на конкурс који је расписао шангајски „Дагонгбао” за преводиоца телеграфски примљених вести из иностранства. Како сам на тесту показао одличне резултате био сам примљен. Послали су ме у Хонг Конг 1948. године након што је тамо обновљено издавање часописа „Дагонгбао”. Икеда: Чуо сам једном једну анегдоту која се везује за ваш долазак у Хонг Конг, која каже да сте се, испуњени радошћу, укрцали у авион који је из Шангаја летео за Хонг Конг, и тек негде на пола пута сетили сте се да код себе немате ни један једини хонгконшки долар, па сте се због тога узнемирили и почео је да вас облива хладан зној. Срећом те је на седишту до вас седео уредник хонгконшких „Народних новина”, господин Пан Гунгби који је, приметивши да с вама нешто није у реду, инсистирао на томе да му кажете шта вам се десило. Ви сте му без околишења испричали у чему је ствар а он вам је потом сместа позајмио десет хонгконшких долара како бисте се након слетања у Хонг Конг могли трајектом превести до града и отићи до ваше новинске агенције... (смех) Ова веома духовита анегдота била је, могло би се рећи, у складу с вашим драматичним искуствима на почетку. Кojи је био први утисак који је Хонг Конг на вас оставио? Ђин Јунг: Први утисак који сам имао након доласка у Хонг Конг био је да тамо влада велика врућина, као и то да ни једну једину реч кантоншког дијалекта нисам у стању да разумем. Тада нисам ни могао замислити да ћу у том страном граду провести педесет година свог живота. Пола свог живота ја сам ту провео. У Хонг Конгу сам се оженио, изродио децу, писао романе, основао новине. Tу сам изградио и породицу и професионалну каријеру. У поређењу са Шангајем у којем сам пре тога доста дуго

209

живео, тадашњи Хонг Конг био је и у економском, и у културном, пa и у смислу свакодневног живота јако заостао. Осећао сам се безмало као да сам дошао на село. Међутим, врло брзо сам заволео Хонгконжане због њихове искрености и директности, великог значаја који су придавали међусобном поверењу и тога што су били од речи. Имао сам утисак да су међуљудски односи у Хонг Конгу били много бољи од оних у Шангају. Стил којим се живело у Хонг Конгу није био ни принет стилу живота у велеграду, пре је личио на градове средње величине негде у унутрашњости Кине. Али, то се веома брзо изменило, захваљујући брзом напретку индустрије и трговине. Икеда: И ја јако волим Хонгконжане. У Хонг Конгу константно влада једна атмосфера „топлих међуљудских односа”. Један од уводникa „Светлости” започeли сте речима „највећа вредност Хонг Конга јесте слобода”, и даље сте у њему истакли следеће: „Волим да живим у Хонг Конгу баш зато што је то, без сумње, слободан град.” Ви сте од малих ногу високо ценили „слободу”, имали сте отпор према властима и ауторитету, па је зато слободна лука Хонг Конг у потпуности одговарала вашем духу „неспутаног човека”!

Оснивање „Светлости” и уређивачка концепција Икеда: Господине Ђин Јунг, новине „Светлост”, које сте ви лично основали, трају већ тридесет и кусур година. Оне су данас надалеко познате као „бастион слободног говорништва”. Када се у мају месецу 1959. године „Светлост” отиснула на своје путовање редакција је имала свега четири радника, па је зато било скептика који су били убеђени да рад неће ићи глатко, па чак и оних који су сматрали да „оне неће дуго потрајати”, те „да ће у року од две године пасти у стечај!” У нашем прошлом разговору споменуо сам да сам својевремено радио у новинској агенцији коју је основао мој драги учитељ, као и о свом искуству оснивања „Сеикјо Шимбуна” (Seikyo Shimbun) заједно с њим. Колико је само та професија новинског издаваштва у којој влада оштра конкуренција тешка професија! И не само то, вашe настојањe да добро обавите обе ваше функције, и оне званичне, и оне уредничкe, сигурно је учинило да на сопственој кожи искусите све тешкоће у томе. Ђин Јунг: Часопис вашег друштва, „Сеикјо Шимбун”, почео је да излази 1951. године, осам година пре „Светлости”, и данас је тo трећи најпродаванији часопис у Јапану, с дневним тиражом од неколико милиона примерака. У поређењу с тиражом ваших новина, „Светлост” стоји

210

као кепец пред џином. Па чак и да прође још осам година он неће бити у могућности да га надрасте. (смех) Оно што је, међутим, слично јесте да су оба часописа почела од нуле, да су прошла период тешке борбе током којег су се корак по корак развијали. Број становника Хонг Конга се од два милиона, пре неких тридесетак, четрдесет година, повећао на више од пет милиона, тако да тираж „Светлости” покрива само двадесет до педесет одсто од тог броја. Икеда: Дубоко сам вам захвалан, то је велико охрабрење за нас. Говорећи о часопису „Сеикјо Шимбун”, мој драги професор је често говорио: „Камо среће да буде доступан у целом Јапану.” Данас, када сам се ја нашао на његовом месту одлучан сам „да ће часопис циркулисати међу људима читавог света”. Тако да је ово што сте рекли право охрабрење нашим настојањима да га што боље организујемо. Ђин Јунг: Рекао бих да су убеђења на којима су утемељена наша два часописа веома блиска. Господин Тода је истицао да све оно што се у новинама каже мора имати „кредибилитет”, са чим се ја у потпуности слажем. Идеја коју у себи носи реч „светлост” у називу наших дневних новина синоним је речима „разборитост”, „јасно разликовање доброг и лошег”, „изузетна моћ перцепције и за најмање детаље”, „искрен и непристрасан суд”, „отвореност” итд. Медији у Хонг Конгу имају различите политичке инклинације. У том погледу, ми нити смо превише блиски Комунистичкој партији, нити смо превише наклоњени Гуоминдангу, већ на основу чињеница дајемо тачне извештаје, и на основу разума праведно просуђујемо и износимо критике. Икеда: У праву сте, мој цењени учитељ Тода је заиста изузетно истицао важност тога да „говор мора да буде верoдостојан”, што је заправо идентично уређивачкој политици часописа „Светлост” о којој сте ви говорили. „Сеикјо Шимбун” и „Светлост” су два званична часописа потпуно различитог стила. Лично сматрам да би часопис „Сеикјо Шимбун” пре требало сматрати званичним часописом „народа” него званичним часописом једне религиозне групе. Разговарао сам једном приликом са светски познатим виолинистом, господином Јехуди Мењухином (априла 1992), и он ме је тада упитао следеће: „Као савез чланова немонашке будистичке заједнице, чињеница да сте до данас постигли тако велики успех мора да крије у себи неку тајну?” На то сам му ја одговорио отприлике овако: „Наравно да се пре свега треба строго држати верске доктрине која каже да ’без обзира на ком се месту налазили, окосница вашег делања увек мора бити човек’”. Не „религија ради религије”, већ покрет који ће покренути „религију ради човека”. Говорио сам ја својевремено да с вером као полазишном тачком морамо проширити „хуманистичку” мрежу, другим речима, јединство центрипеталних и центрифугалних сила! „Сеикјо Шимбун” 211

сматрати „званичним новинама човека” управо то значи. Који је кредо који сте ви одредили за часопис „Светлост”? Ђин Јунг: „Широкогруд попут мора, без икаквих жеља које у човеку буде страх”, два су позната стиха традиционалне кинеске поезије које сам ја изабрао као кредо нашег часописа. Часопис може да обухвата најразличитија мишљења, уредништво не сме бити пристрасно и не сме одбацивати другачије ставове. Истовремено, председник и запослени у часопису не смеју га користити у циљу стицања личне користи. Часопис мора увек бити искрен и отворен, и мора радити у интересу што већег броја читалаца. Икеда: „Бити искрен и отворен, не стремити личној користи”, узвишен је и човекољубив пут кога је лако изговорити али не баш тако лако спровести у дело. Ваше су речи од почетка до краја прожете овим човекољубним идеалом, оне истовремено представљају и узвик којим се велича „бастион слободног изражавања”. И ја сам својевремено новинарима и специјалним члановима комисије часописа „Сеикјо Шимбун” истицао да је намера да се са читаоцима подели срећа онда када су они срећни, да се охрабре у тренуцима туге, да им се пружи интелектуални стимуланс уколико им се мисли успоре а онда дарују нека нова сазнања, да их, уколико застране, подучимо (да се врате на исправaн пут), да им када су збуњени помогнемо да поново организују своје мисли, да им пружимо потребну помоћ када им је тешко, да их умиримо кад се у њима пробуди бура страсти, да на прави пут доведемо оне који низашта нису заинтересовани. На тај начин ми не само да испуњавамо своју дужност према члановима Друштва за стварање вредности, већ „испуњавамо своју мисију и дужности које као говорници имамо” према свим нашим читаоцима. Тако ми делимо судбину обичних људи, и заувек остајемо привржени њима — то наше убеђење ни до данас није промењено. С обзиром на то да сте ви херој у свету оних који изражавају свој став и неко ко је свој живот посветио писању, замолио бих вас да ми кажете шта је то што је, по вашем мишљењу, најистакнутији аспект „Светлости”.

Мисија и одговорност сваког говорника јесте да се бори против утицаја и моћи Ђин Јунг: У свом развоју „Светлост” је прошла кроз неколико фаза и у свакој од тих фаза ми смо истрајавали на тачно одређеним принципима. Крајем педесетих година XX века, када је дошло до несугласица, па касније и отворених непријатељстава између Кине, Совјетског Савеза

212

и Индије, „Светлост” се приклонила ставовима и интересима Кине. С друге стране, противили смо се политици Великог скока и приморавању народа на прекомеран физички рад. ... Крајем шездесетих и у седамдесетим годинама, у периоду Културне револуције, „Светлост” се противила крајње „левичарском” путу Лин Бијаоа и Банде четворице, противила се и немирима које је крајња левица организовала у Хонг Конгу, због чега су нам претили атентатима и подметнутим бомбама. Ми смо се залагали за очување културне традиције Кине, и подржавали разуман политички пут који су заступали Џоу Енлаи, Денг Сијаопинг и Пенг Де. Икеда: Те белешке о „рату речима” је тешко избрисати! Ђин Јунг: Крајем седамдесетих година „Светлост” је пружила свесрдну подршку политици реформи и отварања коју је заступао Денг Сијаопинг. Ја сам чак имао част да ме Денг Сијаопинг и други људи на власти приме и виде се са мном. Осамдесетих година „Светлост” је била за повратак Хонг Конга Кини, за поновно успостављање њеног суверенитета над Хонг Конгом, па сам и сâм учествовао у изради нацрта Статута Посебне административне зоне Хонг Конг. Икеда: Одржати непристрасан став и неутралну позицију у променљивим временима, подржавати оно што је вредно подржати, а противити се ономе што завређује противљење. Чувши ово што сте сада рекли најзад сам схватио разлог због кога су ваши чланци од самог почетка имали тако велику подршку народа. То је зато што је мерило које ви примењујете у изражавању сопствених ставова од почетка до краја било „усклађеност с интересима народа”. ... Та ваша особена перцепција постоји управо зато што сте „константно уз народ”. Иако можда речите, све те теорије које су напустиле то велико „поље” „народа” само су празне приче које немају никакву реалну вредност. Само је „интерес народа” једино право мерило различитих процена, само тако се могу дубље разумети кључне ствари у животу. Ђин Јунг: У сваком од тих периода ја сам, у настојању да се држим сопствених убеђења, трпео огроман притисак. Било је и тренутака када сам постајао мета убица, када ми је живот био у опасности, али, како сам био свестан разлике између доброг и лошег, нисам поклекао пред тим бесмисленим притисцима. Икеда: Одувек сам изузетно поштовао све оне који су зарад сопствених убеђења били прогањани, и који су се, иако очи у очи с притисцима, борили без страха. Постојање тог прогона доказује само постојање „правде”. Они који на својој кожи нису осетили прогоне лаке су жртве обмане које пристају на компромисе. Да ли данас још увек постоје људи попут вас, „борци за слободно изражавање сопствених убеђења”? И где њих можемо наћи? Јапан нећу ни да спомињем! Шта данас заправо значи 213

„слобода говора”? У једном уводнику дневника „Светлост” истакли сте следеће: „Такозвана ’слобода говора’ значи да народ може да изрази и овакве и онакве ставове, а да влада нема право да на то реагује силом нити да их због тога кажњава.” „Слобода говора” значи и заштиту народа од притисака моћника и власти. Говорници су oни који се боре против моћи и моћника, њихова примарна мисија јесте да заштите народ у тој борби. У исто време, када сте причали о говорницима упозорили сте и да „свака слобода има границе, и да је слобода говора баш као и свака друга, ограничена законским одредбама. Најчешће ограничење јесте то да у остваривању права на сопствену слободу делања нико не сме да угрози слободе других људи”. Верујем да ове ставове треба сматрати општеважећим путоказима у свету говорништва. Ђин Јунг: Слажем се, и ја све време у то верујем. Икеда: Кинески мудрац из XVII века Гу Јенву је говорио: „На овом свету никада неће престати писање текстова. То је зато што се у њима образлажу истине, бележе и приповедају државне ствари, разматра и саосећа с недаћама народа, хвале исправни поступци људи. Уколико су такви текстови корисни свету, корисни су и за будућност. Чак и један такав текст више, користан је. Уколико се дотакну оних монструозних, свирепих, бунтовних и нереалних ствари и пишу о ономе што се ни на који начин не може проверити, ако се преписују туђи ставови и пишу само ласкаве речи, такви текстови штетни су и онима који их пишу а и свима осталима, па чак и један такав текст више, доноси више штете.” (Објашњења дела Rizhilu, поглавље 19). Говор има веома велику одговорност према друштву, тако да би, релативно узевши, морао бити самосвестан. Свако ко на себе преузме улогу „говорника” мора да схвати да му је главна мисија да у друштву ствaрa „добре вредности”.

214

Мистерија културе Хемуду

Кроз северни део села протиче река, која носи назив Јао Ђијанг (Yao Jiang) . У лето 1973 . године мештани су планирали да на ниском земљишту изграде станицу за одводњавање пре него што дође кишна сезона . Након што су ископали само један метар дубине наишли су на проблем . Неки груписани предмети и тешко камење спречили су изградњу, проузроковавши незадовољство међу радницима . Ванг Ђиншуеи (Wang Jinshui) радник „Нисмо знали шта су били ови предмети, само кости животиња. Било је много костију. Заиста много! Биле су велике, дебеле и оволико дугачке. Много, много костију. Тада смо мислили да је то веома чудно. Дошла је особа која је била задужена за надгледање изградње и пронашла остатке у блату, другачије од смрвљеног камења. Изгледало је као да је ове предмете направио човек. Надзорник је одабрао неко камење које је на себи имало трагове људске руке и убрзо их предао професионалним археолозима. ..... Ови предмети су веома заинтересовали локалне археологе, који никада раније нису ископали сличне предмете у овој области. Ком периоду и коме су припадали ови предмети? Како су они остављени овде? Има ли још драгоцених предмета који су закопани испод?” Лиу Ђун (Liu Jun) бивши вођа Чеђијанг археолошког тима „Чини се да овакви предмети никада раније нису откривени, нити припадају култури Лиангџу. Црна грнчарија која потиче из култире Лиангџу потпуно се разликује од ове. Стога нисмо сигурни из које године тачно потичу ови предмети.”

215

Моу Јунгканг (Mou Yongkang) истраживач са Чеђијанг института за археологију „У то време већина наших археолога била је на терену. Један је био у Хуџоуу, а други у Ђијасијангу. Овде није било много људи, али сви смо били веома узбуђени када смо ово видели.” Лиу Ђун (Liu Jun) бивши вођа Чеђијанг археолошког тима „Сви су сматрали овај предео важним. Требало би да га ископамо и видимо шта се ту, побогу, налази?!” Административни одсек за ископине од културног значаја провинције Џеђијанг одмах је одлучио да пошаље тим археолога у село Хемуду. Неколико дана касније тим је стигао у село Хемуду и ископао неколико истражних бунара. Убрзо након што је ископавање почело археолози су пронашли дрво, на коме су се, иако је доста иструлило, ипак могли идентификовати трагови које је оставила људска рука. Колико је старо ово дрво? Да ли је део ковчега неке древне гробнице? Лиу Ђун (Liu Jun) бивши вођа Чеђијанг археолошког тима „Нисмо знали шта је то било. Неко је рекао да би то могла бити штала за стоку, а нагађало се и да би то могао бити млин. Ту је био и неко ко је рекао да је то вероватно био бунар.” На основу анализа стручњака, претпоставка да је то био бунар вероватно је тачна, јер је реч „бунар” на овај начин била писана карактером ђинг 井, коришћеним у династијама Шанг и Џоу. Изгледа као да је оквир бунара изграђен од четири украшена реда са централним делом за држаче, веома је сличан положају ископаног дрвета. Постоји ли икаква веза међу њима? Моу Јунгканг (Mou Yongkang) истраживач са Чеђијанг института за археологију „У бунару смо пронашли комад дрвета који је био отприлике оволико дебео и оволико дугачак, са два прореза у средини, могуће изрезбарена. Тамо је била и нека врста ужета слична оној коришћеној на северу. Ова конструкција у облику бунара била је покривена надстрешницом. То је био бунар који није био на земљи, већ је ископан у мочварном земљишту.” После обраде ископине археолози су открили да је то бунар дубине 1,4 метра. Откриће овог бунара је све учинило много сложенијим. Археолози су закључили да на том месту не само да би требало да буде неколико гробница, већ је могуће да се ту налази и село у коме су древни људи живели.

216

Ако је то заиста древно село, ком периоду онда оно припада? Ком раздобљу? Археолози нису могли да одговоре на многа од ових питања. Било им је потребно још доказа. Ускоро је дошло до нових открића. На дубини од два метра археолози су пронашли 11 гробница и 3 јаме пепела, као и велики број делова грнчарије и глинених посуда. Иако су били веома узбуђени због овог открића, ови делови су откривали јако мало. За решење ове загонетке археолозима је требало много више. У древна времена људи су на прост начин правили предмете од глине. Прво су обавијали глину око штапа и додавали круг по круг да би добили сталан облик, затим су ударали чекићем како би поново обликовали жељени предмет, који су пекли после сушења. Данас овај рани метод прављења грнчарије називају штап на тањиру. Интересантно је да националност Хуајао Даи, која је настањена у селу Тугуо, у провинцији Јуннан, још увек користи овај начин прављења предмета од глине. Облик ове грнчарије подсећа на ону из касног неолита. Ископавање је настављено. У овом културном слоју појавила се нека грнчарија, али црвена грнчарија није пронађена. Већина ових предмета била је црне боје, помешана са песком и карбоном и била је необрађена. Судећи по траговима на површини стручњаци процењују да су ови предмети направљени још пре 6000 година. Ово је веома битан доказ који указује на људско постојање у неолитском добу. Када је ископавање достигло дубину од три метра, откривено је још чудних предмета. У тамној земљи сијала су се мала златна зрна која су убрзо променила боју у боју глине. Шта је то било? Археолози су узели та мала браон зрна и пажљиво их испитали. Тешко да су могли да поверују својим очима када су утврдили да је то у ствари карбонизовани пиринач. Зрна пиринча била су златне боје пре него су дошла у контакт са ваздухом. Археолози нису могли да поверују да у слоју старом 6000 година могу пронаћи зрна пиринча. Да ли је то био дивљи или култивисани пиринаш? Да ли су људи у Хемуду почели да узгајају пиринач још у неолитском добу? У историји археологије остаци најстаријег пиринча пронађени су у Индији и стари су 4000 година. Од тада је популарна идеја да је Кина преузела од Индије технику узгајања пиринча. Одакле онда 6000 година стар пиринач? Научници су упоредили пиринач који су пронашли у култури Хемуду са дивљим и култивисаним пиринчем. Открили су да су зрна дивљег пиринча 217

била танка и дугачка, док су зрна култивисаног пиринча била скоро два пута шира од зрна дивљег пиринча. Научници су дошли до закључка да су зрна пиринча из културе Хемуду сличнија зрнима култивисаног пиринча. Јоу Сиулинг (You Xiuling) професор са Џеђијанг универзитета „Култивисани пиринач има две врсте, japonica и indica . Најчешће на северу имамо japonica врсту, док је indica претежно распрострањена на југу. У то време постојале су обе врсте, што је заиста чудно. Зашто су се обе врсте појавиле заједно? Ово питање вредно је проучавања.” Зрна пиринча су непрекидно ископавана из овог слоја. Тако велика количина залиха археолозима је постала важан доказ. Пре око 6000 година, овдашњи становници развили су и овладали техником узгајања пиринча, али нису пронађени други докази који показују на који начин су узгајали пиринач. Док су научници покушавали да дају одговор на ово питање, недалеко од налазишта, на коме је пронађен пиринач, пронађено је ново откриће. У земљи су пронашли пуно предмета од костију. Шта су ти предмети представљали? Ускоро су пронашли и одговор. Један од ископаних предмета још увек је био умотан у ратан. Ово је могао бити плуг од костију – оруђе које су користили за обраду земље. Ископавање плуга од костију био је веома важан доказ који је допринео извођењу закључка да су људи у култури Хемуду узгајали пиринач. Људи из културе Хемуду су правили плугове од оштрих костију водених бизона, јелена или лосова и уоквиривали их меким блатом из мочвара. Плуг од костију пронађен у Хемуду је до сада најстарије оруђе од костију коришћено за пољопривреду које је пронађено у Кини. Ископавање великих количина ових плугова изнело је на видело чињеницу да су људи у култури Хемуду одустали од паљења и ручне обраде усева и да су, пре скоро више од 6000 година, користећи плуг од костију за узгајање, подигли развој пољопривреде на виши ниво. Након неколико хиљада година људи више не користе плуг, али још увек можемо наћи трагове тог прастарог алата у лопатама, мотикама, чак и у модерним пољопривредним машинама. Откриће које је уследило било је збуњујуће. У овом слоју нису пронађени само предмети од камена, костију и дрвета. Научници су пронашли и дрвене плоче и стубове. Чему су они служили? Ускоро се појавило још дрвених плоча и стубова. Локално становништво рекло је да је на том месту некада био залив. Неки су веровали да су ове дрвене плоче и стубови били делови бродова.

218

Географским истраживањима доказано је да су у овом подручју наслаге из кварталног периода у ствари морске наслаге. Да ли су ове дрвене плоче заиста делови дрвених бродова? Да ли су ови дрвени стубови можда јарболи? Ова нагађања звуче логично. Ископине се подударају са легендама. Међутим, збуњујуће је то што се велика количина пиринча налази близу тих дрвених плоча. Да ли је пиринач био на потонулом броду? Које је објашњење за гробнице које се свуда налазе? Археолози су, усред свих питања и недоумица, наставили са ископавањем. Овде више није било људских трагова који су могли бити пронађени, па се претпоставља да је ово почетак свих културних слојева. Али је веома изненађујуће то што је пронађено још дрвених плоча и стубова, баш пре него што су стигли до последњег слоја. На оба краја стубова и плоча било је трагова клинова. Очигледно је да многи стубови, који су овде били поређани, нису били делови јарбола. Може се потврдити да оно што су открили није био брод. За име бога, чему је онда ово дрво служило? Ово је невероватно! Данас можемо лако да разумемо како се обрађују дрвени предмети, јер имамо метално оруђе различитих функција. Као што су пређашња археолошка ископавања показала, клинови су могли постојати тек након проналаска металног оруђа које су људи развили у бронзаном добу. Многе традиционалне кинеске древне грађевине изграђене су као механизам који се састојао од одабраних углављених клинова. Прилично је мистериозно да је Хемуду период скоро 2000 година пре бронзаног доба, када оруђе није ни постојало. Како је онда клин направљен? Археолози се суочавају са још једном загонетком. Ископавањем камених посуда археолози су касније пронашли одговор. Пре више од 6000 година људи у култури Хемуду су већ открили да сечење дрвених плоча и стубова усецањем и помоћу клинова може чврсто да их удружи. Направили су камен који је толико оштар да се могао користити као оруђе за обраду дрвене грађе. Чак и данас ово оруђе од камена је веома оштро. Археолози су реконструисали дрвене плоче, стубове и друге саставне делове како би открили прави архитектонски изглед. Кинески стручњаци за архитектуру су те неприродне структуре на земљи називали „ограда као штит”, засновано на кинеској легенди „гнежђење породице”. Они су закључили да је такав изглед био прелазни облик од живљења у гнезду од приземних боравишта. Прво су примитивни људи стављали дрво на гране или између дрвећа и од лишћа правили заклон, образујући првобитно гнездо које је направио човек. Такво 219

гнездо обезбедило је не само место на коме су живели примитивни људи, већ и склониште од ветра, кише, па чак и напада животиња. Када су се примитивни људи преселили са дрвета на земљу, са собом су такође донели и такво гнездо. Близу ових дрвених плоча и стубова археолози су пронашли и простирку од трске. Од начина ткања ове простирке, до мустре, све је било скоро исто као простирке које данас свакодневно користи локално становништво. Невероватно је видети да је ова техника постојала у том примитивном добу. Археолози су нагађали да су ове простирке од трске вероватно користили као кровове, како би спречили кишу и ветар, простирали су их на под или су их качили да би раздвојили просторије. У то време, тест Карбон 14, урађен на ископаним предметима у Хемуду, имао је позитиван резултат. Према испитивањима, било је укупно четири нагомилана слоја у Хемуду. Површински слој био је стар отприлике 4700 година, други слој 5800 година, а трећи и четврти су били отприлике 6200–6950 година стари. Сви археолози су били веома узбуђени због овог закључка. Овде је била закопана људска историја стара око 2000 година, од пре 7000 до пре 5000 година. Пре открића Хемуду, скоро сва ископавања означавала су да је кинеска цивилизација рођена у области Жуте реке 3000 г.п.н.е. Ван овог подручја никада раније нису пронађени докази о још старијој цивилизацији. Откриће налазишта Хемуду обезбедило је важну подлогу за кинеску историју и археологију. Кинеска цивилизација не потиче само из области Жуте реке, већ је и подручје реке Јангцејанг једно од колевки цивилизације. Међу свим ископаним предметима овај је најмистериознији. Овај предмет је од обрађене слоноваче, делимично оштећен и изгледа као лептир који шири крила. Оно што је невероватно јесте то да је овај предмет у облику лептира изрезбарен са крајње финим и танким линијама, образујући тако компликован дизајн. Група од пет концентричних кругова у средини окружена је шарама у облику пламена које подсећају на Сунце. Две птице са закривљеним кљуновима, симетрично распоређене са обе стране Сунца, ширећи крила, спремне су да полете. Како је народ Хемуду замислио такав дизајн пре 7000 година? Да ли је слика у средини подсећала на Сунце? Ако је тако, какве нам информације преноси овај предмет и његов дизајн? Многи научници сматрају да је ово слика обожавања Сунца. Као што су древни народи у многим подручјима широм света славили и обожавали Сунце, тако ни народ Хемуду није био изузетак. 220

Неколицина научника посматра кругове у средини као јаја. По њима, композиција целокупне слике описује две птице и колико је значајно полагање јаја. Ово се може посматрати и као обожавање симболике рађања. Иако нисмо могли сазнати праву намеру древних народа Хемуду у стварању овог дела, с обзиром на то да је направљено у примитивном добу, овај предмет представља изузетно уметничко дело. Како су ове фине линије биле изрезбарене када пре 7000 година није постојало метално оруђе? Наишли су на ову загонетку пре него што су решили стару. Зашто је народ Хемуду пре 7000 година одабрао да се настани баш овде? Зашто су рачунали на опстанак, размножавали се и стварали тако изузетну културу? Иако није могуће пронаћи никакав запис који је остао после народа Хемуду, који је живео пре 7000 година, ми још увек, поступно, покушавамо да из више од 140 предмета од костију, камена и глине, који још увек постоје, откријемо њихове услове живота. Налазиште Хемуду дугачко је отприлике 250 метара, од истока према западу, а широко је 200 метара, од севера према југу. Целокупно подручје простире се на 50000 метара квадратна. Земљиште је овде ниско и равно, са просечном висином 1,1 метар. Један километар источно, уз реку Јао, налазе се мала брда висока од 60 до 133 метра, као што су брдо Дијао, брдо Ге и брдо Баиху. Коришћењем сателитског мерења даљине сазнали смо да је налазиште Хемуду лоцирано на равници у облику слова Х, а ова географска структура обезбеђује добро муљевито земљиште. Западно од налазишта, поред реке, налази се мало камено брдо високо 9 метара, површине 100 метара квадратна. У то време народ Хемуду живео је на источним и западних странама брда. Земљиште је формирало благи нагиб од запада према истоку. Ово је једино земљиште у облику слова Х на овој равници. Према томе, пре него што је настало специјално земљиште у облику слова Х, постојала је обична земља. Док је још постојало плитко море, Хемуду је већ било плодно земљиште. Сваки пут после поплаве ово место би се прво појавило и ускоро би постало оаза. Народ Хемуду једноставно је искористио предности ове висоравни да се настани, размножи и створи ову сјајну културу у области реке Јангцејанг, која се користила за одводњавање. Од велике количине ископаног дивљег воћа могли смо закључити да је ово земљиште некада била напредна област, која је обезбедила прецима народа Хемуду прикупљање разноликог воћа. Као што су древни Египћани забележили своје животе на сликама, народ Хемуду овековечио је свој живот на глиненим посудама. На овај начин народ Хемуду нам је поручио да они не само да су овладали техником гајења пиринча, већ су почели да припитомљавају стоку. 221

Шездесет један различит животињски скелет, ископан на налазишту Хемуду, припадао је 34 различитим врстама, што доказује да је пре око 7000 година ово место било врло влажно и топло, прави рај за животиње и биљке. Народ Хемуду изабрао је такав рај да се настани и размножава. Што је још интересантније, овде су још пронађене и игле од костију, као и вртећи глинени точак. Камење са видним браздама доказује да су преци народа Хемуду мрвљењем обрађивали предмете од малих костију. Археологе је још више зачудило ископавање ланене тканине, која показује да је овај народ веома рано савладао вештине ткања. Географски положај налазишта у Хемуду је 29º58’ северне географске ширине и 121º22’ источне географске дужине, скоро на 30º северне географске ширине. То је заиста невероватно! На 30º географске ширине је мистериозна област. На тој географској ширини лоциране су многе природне и људске загонетке, као што су Монт Еверест, пирамиде, Мртво море, баште Вавилона, Бермудски троугао и остаци древне цивилизације Маја. Највеће реке света: Нил у Египту, Еуфрат у Ираку, Јангцејанг у Кини и Мисисипи у САД уливају се у море на 30º географске ширине. Да ли је ово случајност? После свега, како су пре 7000 година ови људи изгледали? Колико су били различити од данашњих људи? Након проучавања десетина ископаних скелета из културе Хемуду, палеоантрополози су открили да су тела била висока отприлике 1,63–1,69м, са широким јагодицама, округлим очним јагодицама, округлим очним удубљењима, равним носевима, избаченим предњим зубима – типичне особине монголске расе. Сви ископани докази данас потврђују да налазиште Хемуду представља остатке места, у доњем току реке Јангцекјанг, где је живело племе касног неолита. Они су узимали дебла са оближњих брда, градили су куће, живели од узгајања пиринча, сакупљања плодова, пецања, лова и већ су правили предмете од трске и лана. Живели су овде око 2000 година, а ипак је чудно да никакви докази њиховог континуираног живота нису пронађени. Зашто је цивилизација Хемеду трајала око 2000 година и онда је изненада нестала пре око 5000 година? Узимајући у обзир овај изненадни нестанак, многи историчари и археолози давали су своје хипотезе. Неки научници су сматрали да су ратови уништили културу Хемуду, док су други сматрали да су у питању биле природне непогоде, као што су поплаве. Ово питање је, услед недостатка правих доказа, непрестано мучило научнике. Поплава из 1998. године инспирисала је истраживаче.

222

Шао Ђиухуа (Shao Jiuhua) археолог Управе за културу у округу Јао „У лето ’98. била је велика поплава, зар не? Велика поплава у области за одводњавање, око Дуге реке (Јанкцејанг). Поплава је ударила огромном снагом. Онда сам помислио да мора да се догодила невероватно велика поплава и у време културе Хемуду. У време нестанка културе Хемуду, слој талога био је дебео 60–250 цм. Овде горе, наш површински слој дебео је само 40 цм, један до два метра је муљ. Муљ нема никаквих океанских микроорганизама. Изазван је поплавама.” Снимање и испитивање терена, географских и геолошких карактеристика налазишта Хемуду трајало је око три године. Низводно уз реку Јао, на скоро сваком скретању реке, могли су се наћи трагови поплава. Речне обале одношене су после поплава и тако су настале заравни. На месту где се спајају Умирући поток и река Јао, пронађени су остаци обалног камена, тзв. „живог фосила”. Ово камење је било равно, округло и глатко, испрано водом. Међутим, водени ток је овде широк 150 метара, са благим струјањем. Уз поштовање хидродинамике, речни ток је једино путем силних поплава, које су уследиле годину за годином, могао добити садашњи изглед. Поново су спроведена геолошка истраживања. Наталожене наслаге на остацима у Хемуду доказале су да су се десиле најмање две велике поплаве у току периода културе Хемуду. Прва се догодила пре око 6000 година, а друга пре око 5000 година. Друга поплава не само да је поплавила куће, већ је и померила речни ток за више од 100 метара између откривеног налазишта и планине Симинг на југу. Поплаве су учиниле и да река Јао промени попречни профил свог корита према истоку. Након честих удара великих поплава, висораван у облику слова Х коначно је попустила, па је речни ток реке Јао претрпео драстична померања. У ово време морска вода је била узводно у односу на овај речни ток. То је био погубан напад на народ Хемуду. Од тада је Хемуду био угрожен поплавама и постао је поплављена област. Поља пиринча, од којих су људи живели, такође су била поплављена и нису давала принос. Људи су били приморани да отпочну миграције и напусте земљу на којој су живели око 2000 година. Тако је цивилизација Хемуду остала заувек закопана дубоко у земљи.

223

Руски емигранти у Шангхају: 1917–1950

Радосав Пушић Филолoшки факултет Универзитета у Београду

1. Историја полуколонијалног и окупираног Шангхаја се може поделити у два раздобља. Прво историчари воле да називају периодом „усамљених острва” (1932–1941), а друго је било период пуне јапанске окупације (1941–1945). Назив „усамљена острва” односио се на међународне концесионе зоне (англоамеричку и француску), које су задржале одређени степен аутономије и извесну самосталност. Када је Јапан започео рат са САД, живот у Шангхају се радикално променио. Рођени Шангхајци, мигранти (Кинези из Субеија и Ђијангнана), емигранти, окупатори (Енглези, Французи, Американци, па касније Јапанци) и избеглице из Европе и Русије (Јевреји, Руси и други народи), креирали су амбијент Шангхаја у републиканском периоду (1911–1949). Његова урбана историја се сабира око различитих облика сусретања Запада и Истока, развоја банкарског система под утицајем западних банака и њиховог пословања, као и раста нових облика економије културне индустрије (штампа, маркетинг, издаваштво) и индустрије забаве (музика, плес, коцка, проституција, итд.). Промена граница идентитета заједница, које су живеле у Шангхају, имала је једну константу – исту наклоност ка конзумирању комерцијалне „културе”, опчињеност новим производима и новим правилима у сектору услуга. Комплекси ресторана, позоришта, биоскопа, балских дворана, као и постери, календари, слике, огласи и рекламе у новинама и на радију, преносили су „нове поруке”, „заводили”, „нападали” чула, „опседали” мисао и провоцирали. Шангхај је, са једне стране, био центар славе, луксуза, комфора и модерности, а са друге стране, центар њиховог наличја. Управо из тих разлога Шангхај је словио као место за које се истовремено говорило да је и „рај и пакао” на земљи. Током година, стварао се имагинарни простор „модерности” у који се улазило као у неки „дућан”. Ту се нудило све – од најјефтинијег до најскупљег, од најбизарнијег до најузвишенијег, од најмањег до највећег, од најлепшег до најружнијег. Базична структура урбаног живота, који више

224

није личио ни на шта „познато”, променила је начин вођења свакодневног живота већине мушкараца и жена у Шангхају. Промене су биле тако велике да су неповратно мењале „географију душе” обичних људи. Чајџинице и куртизане73 замењени су плесним дворанама, јавним кућама, кабареима; традиционалне кинеске игре забавног типа (најпознатија је била мађијанг) замењене су казинима и коњичким тркама. Имагинација, сновиђење и реалност Шангхаја родили су представу о Шангхају као граду „модерних девојака”, „прелепих Рускиња”, декадентних Европљана, кинеских гангстера, шпијуна и обавештајаца, илегалних покрета, избеглица, џеза, великана светске уметничке сцене, опијума, хероина, кулија; настајали су „стереотипи” који су говорили о „париском таласу у Шангхаију”, о „Холивуду Истока”. Томе су ишли на руку: слике шангхајских девојака са календара за 1930. годину, па холивудски филм Орсона Велса The Lady From Shanghai, привлачност глумице Ане Меј Вонг у филму Shanghai Express, (режирао га је Joseph Von Sternberg, 1932), као и кинески филм Анђео на путу (Малу тијенши или Street Angel из 1937), у којем је играла ондашња шангхајска поп-звезда, позната као „златни глас” – Џоу Сјуен (Zhou Xuan). Негована је и развијана лепеза невероватних емоција, које су и на Истоку и на Западу будиле жељу да се бар за тренутак буде део тог „декадентног Шангхаја”, „бисера Истока”. Иако су Британија, Француска и Америка, у добро познатом колонијалном маниру, поделили Шангхај, чинило се да их Шангхај осваја својим шармом, да буди „оријенталне фантазије”, и незаситу глад за „шангхајским укусима и мирисима”. За део тих „укуса и мириса” заслужни су и Руси у Шангхају!

2. Касно у 19. веку, руска влада је почела озбиљније да пласира своје инвестиције у Манџурији. Успостављене су трговинске везе између Владивостока и Шангхаја. Руски трговци чајем повезују се са центрима у Кини. Око 350 руских грађана 1905. године долази у Шангхај и насељава се у Међународном кварту. У намери да заштите интересе руских трговаца, Русија доноси одлуку да 1896. године отвори конзулат. У Шангхају, као и у неколико других великих кинеских градова, руску заједницу су чинили углавном трговци и особље транспортних компанија, Руско-азијске банке и службеници руског конзулата. Октобарска 73

Некада изузетно цењене куртизане, чији су лепота и умеће били надалеко чувени, замениле су проститутке рангиране на: првокласне (чангсан), другокласне (ер-сан), трећекласне (ји-ер) и уличарке (јеђи).

225

револуција је допринела да се велики број Руса, бежећи од грађанског рата и хаотичних прилика у земљи, упути ван граница своје домовине. Добар део одлази у Европу и Америку, али многи Руси из Сибира, Урала и области око Волге, заједно са војницима и њиховим породицама, крећу пут Истока. Додуше, било је и оних који су дошли и пре револуције, као и оних који су били део регуларних војних јединица. До 1925. године, већи део руских „емиграната” био је смештен у центрима у Харбину, као и у градовима Хаилар, Синђијанг, Манџули, Јаблонија и Лукашево. У области између планине Хинган и града Хаилар било је подручје познато као „земља три реке”, где је дом нашло неколико породица трансбајкалских Козака. Временом се ту развило неколико козачких села. Међутим, током 1929. године, бољшевици организују герилске групе које са совјетске стране упадају и пале неколико села, побивши око 200 Козака.74 По сведочењу Николајева, у марту 1920. године, атаман А. И. Дупов, генерал-мајор Бокић и атаман В. В. Аненков, са својим људима долазе из области јужног Урала, прелазећи у Синђијанг. Надирање совјетских агената и војске приморало је руске избеглице да наставе своју сеобу даље на исток. Николајев наводи да су: „Многи нашли смрт на путу, тако да је из Бакићевог контигента, који је бројао 12000 људи на почетку, преживело само 350 мушкараца. Аненкови Козаци у целини одлазе у Тијенђин. Највећа група под вођством прво генерала В. О. Капела, касније атамана Семјонова, изборила се на путу преко Сибира са грозном „леденом кампањом” и доспела 15. августа 1920. године на границу са Манџуријом. Већина руских избеглица који су прешли границу, сместили су се око станице Манчули на руско-манџурској граници, и њих су чинили: 1) Козаци из Оренбурга, Сибира, Јенисенска, Иркутска и део трансбајкалских армија; 2) остаци дивизија из: Самаре, Волге, Уфа, Урала, Омска, Томска, Иркутска, Тоболска и области у близини Манџурије; 3) радници из Ијевска и Воткинск фабрика; 4) остаци различитих родова, артиљерије, инжињерије, итд.; 5) породице официра и сами официри; 6) избеглице из Сибира и Урала, као и области око Волге, као и већи број сељака из Самаре, Уфе, Вјатка и Перма; 7) многе мање групе или појединци, који су прелазили руско-кинеску границу самостално.”75 Други велики талас избеглица долазио је са Владивостока. Већином су то били Руси из „далекоисточне козачке групе” под командом 74

У Тијенђину је било неколико насеља Руса, који махом у том кинеском граду започињу сопствени бизнис. Други одлазе у Ђингдао и Шангхај. Мали број је стигао и до Јапана. 75 Видети текст „Руси у источној Азији” од Н. Н. Николајева, који је био део популарног часописа The XXth Century . Доступно на: http://libweb.hawaii.edu/libdept/russian/XX/ PDF/70-Volume6.pdf

226

генерала Ф. Л. Глебова, која је испловила из Владивостока 23. октобра 1922. године, на бродовима Окхотск, Заштитник и Монгугам. Ова група је укључивала и остатке неких других армија, као и њихове жене и децу. Генерал Глебов је наредио да се породице и цивили преселе у Манџурију, а да мушкарци, и то њих 850, остану са њим. Они су кренули пут Шангхаја, у који стижу 14. септембра 1923. године. Негде у исто време, велики број других бродова, под командом вицеадмирала Старка, напушта Владивосток. Они су превозили 1000 војника, 700 морнара, 700 кадета, 1500 цивила и бројне мање групе, укључујући и више од стотинак Срба. Део њихових бродова се изгубио на путу, али је већи део стигао у Шангхај. Многи Руси привучени економским развојем Шангхаја, као и потребом да се некако изборе са све тежим условима живота, из Харбина стижу у Шангхај. Иако је Шангхај био слободан и релативно безбедан град, услови за Русе нису били идеални. Једини путнички документ, који су они поседовали, био је „пасош” који је издавала Лига народа. Долазак руских емиграната у Источну Азију означио је почетак сучељавања различитих политичких покрета, којима је била заједничка само једна ствар – мржња према бољшевицима. Већина Руса у Шангхају била је монархистички опредељена. Издаване су бројне новине и часописи са монархистичким садржајима. Исто се дешавало и у Харбину. Ево неких наслова: Руска земља, Стандард, Нови пут, На граници, итд. Како су се прилике мењале, а почетак Другог Шангхај светског рата приближавао, у Шангхају је после 1938. године деловала само једна монархистичка организација, друштво под називом „Судбина, Цар и Нација”. У Шангхају је постојала и револуционарна антимонархистичка фракција која је променила име у „Сељачка партија”, са централом у Прагу, и која је имала своје новине. По преузимању контроле над Шангхајем, Јапанци су формирали Биро за руске избеглице, издавали су им идентификационе карте, које су биле нужне за живот, рад и путовање. У једном тренутку, шангхајски Руси су могли да бирају између совјетског држављанства или да остану само са подршком Бироа. Без домовине, Руси су официјелно били ближи

227

јапанском режиму у Кини, али, Јапанци им нису веровали и била је велика вероватноћа да ће их ухапсити као шпијуне СССР-а. Споразумом из 1924. године Република Кина признаје СССР. Одмах потом се оснива Комитет за заштиту права и интереса руских емиграната у Шангхају. Односи међу Русима се компликују. Заједница коју чине: руске избеглице и руски емигранти, симпатизери бољшевика и њихови непријатељи, монархисти, социјалисти, анархисти, комунисти, фашисти, либерали и конзервативци, била је тако комплексна и слојевита, да је готово било немогуће наћи неку саборну тачку око које би се сви окупили. Важну улогу у повезивању руске заједнице, као и успостављање веза међу православним верницима Шангхаја, одиграла је шангхајска Руска православна црква, на чијем челу је, од новембра 1935. године, био Свети Јован Шангхајски.76 У Шангхају је епископ Јован затекао недовршени 76 Због немира у Русији, Свети Јован Шангхајски (1896–1966) са породицом 1921. године бежи у Србију, у Београд. У Београду, 1925. године, дипломира на Богословији. Хиређакон постаје 1926. године, и добија име Јован у част других чланова породице Максимович и у част Светог Јована Тоболског. Био је учитељ религије у вишој школи у Србији, као и тутор и учитељ у српском семинару Светог Јована у Битољу, држећи литургије на грчком за Грке и Македонце. Јован постаје епископ 28. маја 1934. године и бива упућен у епархију у Шангхају. После неког времена, Свети Јован Максимович Шангхајски унапређен је у архиепископа целе Руске православне цркве у Кини. Када у Кини комунисти долазе на власт, он се са верницима евакуише на острво Тубабао на Филипинима. Са Филипина 1949. године прво одлази у Аустралију, па онда у Америку. Из Америке одлази у Француску, да би га 1962. године послали у Сан Франциско, да успостави мир међу верницима и заврши изградњу започетог храма. После неколико година великих искушења, умире 2. јула 1966. Био је човек Бога и човек молитве. У Источној Азији постојале су бројне православне епархије. Највећа је била она у Беиђингу са архиепископом Виктором од Беиђинга, а као његов представник у Шангхају био је епископ Јован. Епархију у Токију, која је била на челу свих православних Јапана и Чосена, водио је епископ Николај од Токија. Епархији у Харбину, која је имала највише верника, касније су се прикључили и архиепископ Нестор, који је имао свој предреволуционарни надимак „архиепископ Камчатке”, епископ Димитрије Хамларски и епископ Јувенали од Ћићихара. Епархија у Харбину вођена је од митрополита Мелентија од Харбина и Манџурије, који је био званични представник Руске православне цркве у Источној Азији. Најстарија од свих православних мисија на свету јесте она у Беиђингу, која постоји од 1682. године, када су први православни Руси прешли реку Амур, дошли у Беиђинг и, по одобрењу кинеског цара, саградили руску православну цркву. Историјски је исправно тумачење да је оснивач православне цркве у Кини био Петар Велики, који је послао епископа Иноћентија у Беиђинг, који је касније постао познат као светац и чудотворац. Најзначајнији поглавар руске православне мисије у Кини, у време републиканске Кине, био је архиепископ Виктор. Он је имао веома занимљив живот. Име му је било Леонид Свјатин. Дипломирао је у семинару Оренбург 1915. године. Потом приступа војној школи у Тифлису, из које као официр учествује у грађанском рату против бољшевика. Са

228

храм и заједницу дубоко подељену међу етничким линијама (Руси, Украјинци, Грци и Срби). Остварујући контакт са свимa, он је брзо успео да се наметне православној заједници у Шангхају. У јавности постаје познат по чудима које чини и дубокој преданости вери. Често је био на улици спашавајући бескућнике, децу, дајући им храну, одећу, образовање и медицинску заштиту. Никада није пропустио црквену службу. Одбијао је и да једе и да спава. Обувао је само сандале без чарапа и зими и лети, и изгледао је више као просјак него као епископ. Неки су говорили да није при здравој памети, али га све то није зауставило да се брине о другима и да се са одговорношћу односи према њиховим материјалним и духовним потребама. Јован Шангхајски је заслужан за довршење градње огромног саборног храма посвећеног икони Мајке Божије, „Заступнице грешних”. Иницирао је подизање болница, сиротишта, прихватилишта, старачких домова, сиротињских кухиња. Сиротиште Светог Тихона Задонског у Шангхају је саграђено на његову иницијативу и уз помоћ Комитета жена. Био је то дом за сирочад и напуштену децу. Сам је сакупљао изгладнелу и остављену децу по сиротињским четвртима Шангхаја, а у сиротишту је удомио око 3500 незбринуте деце. Чини се да су деца понајбоље разумела Јована Шангхајског. Ево описа који веродостојно сведочи какав је био свети Јован: „У овом маленом, погрбљеном старчићу крило се нешто што није од овог света. Према светским мерилима, код Владике ништа није било „као код других људи”: косу није рашчешљавао, доња усна му је била ружно испупчена – имао је говорну ману и говорио неразговетно, уместо блиставе митре украшене камењем, као код других епископа, носио је „капу на расклапање” с иконама светих које су извезла његова духовна деца-сирочићи. Обично се држао строго, али често му је у очима играо некакав живахни пламен, нарочито када би га окружила деца. Она су га одлично разумевала и бескрајно волела, упркос његовој говорној мани. А он се чак играо с њима и шалио у храму, због чега су неки протествовали. По свом понашању био је налик на оне које Православље од давнина назива „Христа ради јуродивима”, тј. оне који су се одрекли „мудрости овога света” ради постизања мудрости Божије. (Кор. 4,10; 3,19;1,24–25)77 атаманом Аненковим и његовом армијом 1920. године прелазе у Кину. Долази у Беиђинг, где се замонашио и добио име Виктор. Са очеве стране био је пореклом из свештеничке породице, док му је мајка долазила из дома Козака. У православној цркви у Тијенђину провео је 10 година, и ту стекао завидно духовно образовање. Епископ постаје 1932. године, да би касније преузео вођство руске православне мисије у Кини. Због успеха које је постигао у Кини, 1939. године унапређен је у архиепископа. 77 Свети Јован Шангхајски (приредили: Владимир Димитријевић, Јован Србуљ), Београд 2006, стр. 84

229

За време јапанске окупације Шангхаја, Јапанци су непослушне чланове Руског избегличког Комитета, који су покушали да сачувају независност руске заједнице, ликвидирали. Владика Јован се самопрогласио за привременог старешину руске заједнице. Рутински је игнорисао полицијски час.78 Као једини великодостојанственик у Кини који је одбио да се повинује ауторитету совјетске Руске православне цркве, он је, од њеног Светог синода, изабран за архиепископа 1946. године.79 У Шангхају је бивши руски конзул В. Ф. Грос енергично организовао помоћ за потребе избеглица. У фебруару 1923. он је са својим главним помоћником, доктором Д. И. Казаковом, организовао „Руско православно братство”, које је постало центар добротворног рада. Сличним активностима се руководило из „Центра добротворног комитета”, чији је почасни председник и најактивнији лидер био епископ Јован. Овај Комитет је водио рачуна о бројним институцијама као што су биле: Јавна руска кухиња (давала јефтине и бесплатне ручкове свакога дана), сиротишта, руске болнице и различите школе. Независно од овог Комитета, постојале су и организације као што су Бели цвет (борила се против туберкулозе) и Колевка (дом за малу незбринуту децу). Међу црквеним организацијама постојале су: „Круг Светог Јосифа” и „Круг Светог Серафима”. Ту су млади људи учили историју руске православне цркве, као и проучавали животе изузетних православних светаца под вођством епископа Јована. У Шангхају је 1936. године, од донација, саграђен Храм Блажене Девице; Црква Светог Николе подигнута је у сећање на убиство цара и његове породице. Иконе су сликали најбољи руски уметници у Источној Азији, као и неколико иконописаца из Русије. Осликавање цркве је завршено 1933. године. У Шангхају је живео и део руских хришћана који је припадао тзв. Унијатима, или Руској католичкој цркви, коју је водио архимандрит Николај. Он је у Унијате прешао из православне вере. Велики број емигрантских војника и официра ушао је у разне облике полицијских служби. Већина њих је била у обезбеђењу Источне кинеске железнице под генералом Н. Т. Володченком и А. К. Митрофановом. Дру78

Исто, стр. 21. По смрти митрополита Мелетија и окончања Другог светског рата, 1945. године, Московска Патријаршија је настојала да се сво руско свештенство у иностранству потчини новом патријарху Алексију, наследнику патријарха Сергија, који је издао декларацију о сарадњи Цркве са совјетском влашћу 1927. године. Иако су се памтили злочини које су бољшевици учинили над свештенством и православном црквом, већина се повиновала овом позиву, Јован Шангхајски је одбио. Исто, стр. 41. 79

230

ги су ушли у полицијску службу у Харбину и у другим манџурским заједницама. У Шангхају су служили у полицијским снагама међународних зона, а посебно су били ангажовани у француској концесионој зони. Многи мушкарци су постајали каријерни војници Шангхајског руског пука, јединог професионалног и сталног тела при Шангхајском добровољачком корпусу. Посебне руске белогардејске снаге су 17. јануара 1927. године организовале два корпуса под називом „Руски самостални добровољачки корпус”. Чинили су га Козаци који су у Шангхај дошли из Владивостока са вицеадмиралом Старком. Ова независна јединица је 1932. године прерасла у регименту, да би 1942. године демобилисана и постала део полицијских снага. У француској концесионој зони, јануара 1932. године, формиран је руски полицијски одсек од стране генерала Глебова. Чинило га је 350 људи којима је командовао генерал-мајор Л. М. Адамович и капетан Т. Т. Садилников. Ма колико ове војне и полицијске формације руских „војника” биле добро организоване, за већину Руса у Шангхају могло се рећи да се нису баш најбоље снашли и да им се свакодневни живот одвијао уз пуно тешкоћа. Руска заједница се, упркос свему, полако дезинтегрисала, како по културној, тако и по економској линији. 231

Жене су имале послове које су их профилисале као: продавачице, стенографе, келнерице, девојке у баровима, медицинске сестре, учитељице музике и плеса, учитељице језика, кројачице, масерке, итд. Све су то били тешки послови, који никоме нису посебно пријали. Ретке Рускиње налазе посао у својој професији, и оне углавном раде као учитељице, инструктори музике, плеса или француског језика. Друге су биле шнајдерке, продавачице или фризерке. Средином 1930-их у Шангхају су биле две руске школе. Касније се њихов број увећава, и јавља се неколико трговачких, средњих и виших школа за девојчице.80 Поред школа, постојале су и бројне културне и спортске организације. У Шангхају су руски официри, који се нису прикључили полицијским јединицама, покушали да покрену неки посао. Отварали су фирме које су се бавиле увозом текстила, драгуљарнице, продавнице одеће, ресторане, библиотеке, апотеке, фото-студија, продавнице хране, намештаја, фабрике за производњу вотке, бакалнице. Део руских избеглица се укључио у руске фирме које су пословале и пре рата. Председник трговинске коморе Руса у Шангхају био је Петер С. Грориеф, који је свој живот бизнисмена започео у Москви 1912, и који је своју радњу у Шангхају отворио 1926. године. Најзначајније место за окупљање Руса био је „Руски клуб”, али су постојале и бројне друге организације, као: „Руски клуб бивших официра”, „Руска асоцијација бивших владиних службеника”, „Козачка унија”, итд. Бројне су биле и организације ветерана, као: „Шангхајско одељење империјалне армије”, „Морнарички корпус”, „Ветерани Првог сибирског пешадијског пука”, итд. Међу младима је никло неколико антибољшевичких покрета. Раст фашизма у Италији је утицао да се, рецимо, 1930. године оснује „Сверуска фашистичка партија”. Она је у свастику ставила руског двоглавог орла као свој амблем. Њихов слоган је био: „Бог, Нација и Рад”. Један огранак овог покрета водио је А. Вонсјатски у Америци, а у Источној Азији се на челу налазио К. В. Родзајевски. После догађаја у Италији 1943. године, Родзајевски је променио име партије у „Руска националистичка партија”, али су амблем и слоган остали исти. Родзајевски је 18. новембра 1943. године постао члан Бироа за емигрантска питања у Харбину. Официјелни органи руских емиграната у Кини су били: „Емигрантски биро”, „Руски избеглички Комитет” и „Антикомунистички комитет”. Они су за Русе били и неофицијелни конзулати који су у свему помагали 80

У Харбину је постојала Државна виша школа, која је отворена за децу оба пола, па Политехнички институт, при којем је био и Одсек за право, као и Стоматолошка школа. Емигрантских школа је било и у: Далијену, Мукдену, Манџули, Хаилару.

232

Русе у Кини. Председник „Руског избегличког комитета” био је генерал Фјодор Л. Глебов, живописна фигура, пореклом из козачке породице из Сибира. Неколико пута је рањаван, и био је носилац свих војних одликовања. Глебов је остао лојалан Русији. Постао је највећи непријатељ бољшевизма. Глебов је годинама био председник „Савета уједињених руских организација Шангхаја”. А 3. јануара 1943. године постао је и председник „Руског избегличког комитета града Шангхаја”. Међу спортским организацијама највећа је била „Руски соколи”, која је имала више од 1000 чланова и своје огранке широм Азије. Њен мото је био: „У срцу храбост, у мишићима снага, а у мислима домовина”. У бројним градовима деловали су „млади скаути”, удружења где се радило на патриотском образовању младих Руса. У Шангхају су биле две организације младих скаута: „Скаути Светога Ђорђа” и „Скаути Светога Николаја”. Иако је било пуно организација које су окупљале и помагале Русе, за разлику од других странаца у Кини, Руси нису имали никакве користи од екстериторијалности, која је, иначе, према локалним законима, гарантовала имунитет, нити су, као становници „усамљених острва”, осећали битно побољшање тешких животних прилика. Породице су већином зависиле од супруга или ћерки, које су биле приморане да се баве најтежим пословима како би прехранили породицу. Извештај, који се да прочитати у Прегледу стања у Шангхају за 1935 . годину, каже да је око 22% Рускиња између 16 и 45 година старости било повезано са проституцијом. У то време у Шангхају проституцијом су се, углавном, бавиле жене које су дошле из Субеија (подручје северно од Дуге реке) и Ђијангнана (подручја јужно од Дуге реке: провинција Џеђијанг /највише градови Нингбо и Шаосинг/ и Ђијангсу /највише градови Вуси и Чангџоу).81 Кинеска елита у Шангхају долазила је из Гуангџоуа и Ђијангнана, док је већи део јавног сектора такође био препуштен људима из Субеија. Занимљиво је сучељавање руске и субеијевске заједнице. И једна и друга су биле лоше прихваћене међу „елитним” круговима Шангхаја. И једна и друга су имале невољу да су за њих били резервисани најтежи и најнепопуларнији послови. И једна и друга су у Шангхај уткале највредније што један град од својих грађана може добити – најбоље године живота, посвећеност послу и најдубље емоције. Тако је за мушкарце из Субеија, од самих почетака појаве рикши у Шангхају 1875. године82, било резервисано да буду возачи рикше. Статистички подаци кажу да је 1913. године било 81

Emily Honig, “The Politic of Prejudice: Subei people in Republican – Era Shanghai”, у Modern China, vol. 15, 1989, стр. 243–274. 82 Исто, стр. 245–246.

233

око 10000 рикши, међу којима је 80–90% било из Субеија; средином 1930. у Шангхају има 80000 рикши, и 90% возача је било из Субеија. Иако су људи из Субеија били на врло лошем гласу у Шангхају, њихов економски положај је био бољи од већине Јевреја и Руса. Људи из Субеија су се бавили и услужним сектором. Пуно их је било међу фризерима, берберима, слугама у јавним купатилима, масерима и ђубретарима. Радници на доковима су листом потицали из Субеија, и звали су их „банда из Субеија”.83

3. Живот у Шангхају је био све само не обичан. Са повећањем репресије и несигурности, повећавала се и жеља за што већом „забавом”. Како новински извештаји говоре, барови, кабареи, пушионице опијума, јавне куће, балске дворане, ноћни клубови, коцкарнице, казина, били су пуни. После 8. децембра 1941. године, Шангхај је био под пуном јапанском окупацијом. Јапанци су прво ушли у међународне концесионе зоне, на два дана затворили све банке, да би их потом отворили уз уредбу да се дневно из банака може подизати само 500 долара. Други корак је био затварање дневних листова и познатих издавачких кућа.84 Следећа је била наредба да се конфискују све антијапанске књиге. Дистрибуција хране је била јако отежана. Једино се, за велике новце, храна могла набавити на црном тржишту. Радње у Шангхају су радиле само три сата дневно. Живело се у сталној неизвесности, страху, беди. У то време водеће новине су биле: „Зора” и „Харбинско време” у Харбину; „Васкрсење Азије” у Тијенђину, а у Шангхају „Шангхајска зора” и „Ново време”. Најчитаније новине су биле „Шангхајска зора”, чији је главни уредник био Лео В. Арнолдов, који је новинарску каријеру започео 1926. године у Иркутску у новинама „Живот”. По револуцији, он је био директор Одељења за иностранство Руског новинског бироа у Омску. У Кхабаровску 83

Два типа „институција” било је пресудно за добијање и чување послова: први је била „Зелена банда” (ћинг банг), а други „завичајна удружења”. Иако се региони Субеија обично везују за активности „Зелене банде” – криминалне организације, ниједан од тројице њених најпознатијих вођа није био из Субеија. Ду Јушенг, свакако најчувенији, био је родом из Пудонга, дела Шангхаја; Хуанг Ђинђунг је био из Суџоуа, а Џанг Сјаолин из Ханџоуа. 84 Од 1939. до 1941. године у Шангхају је убијено 20 новинара. То је била јасна порука Јапанаца да ће се обрачунати са сваким ко пише против Јапана. Податак да је у периоду „усамљених острва” (од 7. јула 1937. до 15. августа 1941. године) излазило око 100 часописа, да их је када је почео рат на Пацифику било само 20, јасно говори о трагичној ситуацији у Шангхају. Током рата у Шангхају је излазило само 4 часописа.

234

ради до 1919, па у Владивостоку за два часописа. Од 1921. до 1925. године радио је у „Харбинској зори”, а од октобра 1925. постао је главни уредник „Шангхајске зоре”. За њега је занимљиво да је у „Руском трговинском институту”, у Шангхају, држао предавања о кинеској историји и култури, и да је публиковао неколико књига. У Шангхају је излазило неколико занимљивих часописа, вреди поменути: Шангхајску границу и Стандард (монархистички), Наш пут (Национална радничка партија), Вести (Први сибирски пешадијски пук). Први преводи руске књижевности на кинески језик појавили су се 1900. У антологији „Књижевност на страним језицима”, коју су објавила браћа Лу Син и Џоу Цуожен, запажену улогу је играла руска литература. Са променама које су донели покрети Четврти мај и За нову културу, посебно се преводе руска дела. У то време кинеска књижевна сцена полако скреће у лево, а кинески писци обраћају више пажњу на дела из СССР-а. Овај тренд је настављен и у периоду рата против Јапана и одржао се све до оснивања НР Кине. Коначно, усвајањем руског модела друштва 1950-их, појачава се интерес за руску књижевност. Међутим, у контексту говора о утицајима на Лу Сина и Ба Ђина, а тиме и на кинеску књижевност, не помињу се пуно писци који нису са симпатијама гледали на руску револуцију. Треба поменути Леонида Андреева (1871–1919), који је у својим позним годинама живота био љути противник бољшевичког режима, и можда најпознатији руски писац у прве две декаде 20. века. Лу Син је 1909. године превео две његове приче. Од 1917. до 1950, на кинески је преведено 28 његових дела (кратке приче, новеле и три драме). Други Лу Синов фаворит био је руски писац Михаил Арсјабашев (1878–1927), чијих је 13 дела, од 1920. до 1946, било преведено на кинески. И он је своје последње године живота провео у борби против бољшевичког режима.85 Многе руске избеглице су отварале ресторане у делу града који је био познат као „Мала Русија”. У Шангхају су постојале „руске улице”, у којима су живели само Руси. Није необично било срести искључиво руске продавнице и робне куће, хотеле, ресторане, школе, библиотеке. Пуно је Рускиња радило у плесним дворанама. Шангхајске плесне дворане су биле одвојене од ресторана и казина. Служена су само лака пића. Већина

У републиканском периоду у Кини, преводи литературе се претежно могу везати за три области: техника, идеологија и пракса. Рецепција културе и позиције преводиоца биле су од кључне важности за одабир дела. Два најзначајнија преводиоца са руског језика су били: Генг Ђиџи (Geng Jizhi, 1899–1946) и Цао Ђингхуа (Cao Jinghua, 1897–1987), специјалисти како за класичну тако и за модерну руску књижевност. У првој половини 20. века, преводи руске књижевности на кинески углавном су рађени са енглеског, а мањи део и са немачког, француског и јапанског.

235

клубова је примала све госте, али су неки били резервисани само за елиту. Посебно место у културном животу Шангхаја заузимају руски музичари. Најпознатији је био Олег Лундстрем. Олег Леонидович Лундстрем86 рођен је 2. априла 1916, у Чити. Године 1936. бенд се сели у Шангхај, где врло брзо постаје популаран. Први посао му је био у хотелу „Јангце”. Касније је оркестар свирао у чувеној балској дворани „Мажестик”, а потом и у елитној балској дворани „Парамоунт”. Крајем 1930-их Лундстрем је урадио аранжмане за неколико кинеских мелодија у стилу фокстрота. То је привукло велики број Кинеза у плесне дворане. У Шангхају је дошло до чудесног повезивање џеза и кинеске музичке културе. Кинези су то прихватали као нешто сасвим обично. У то време Шангхај је имао више од четрдесет великих оркестара, укључујући и аматерске. Конкуренција је била жестока. Амерички музичари су са оркестром, који је предводио Теди Водерфорд, где је наступао и чувени џез музичар Бак Клејтон, често долазили на турнеје у Шангхај. Од 1937 до 1940. године, за време летњих сезона, Лундстрем је са оркестром одлазио да свира у Ћингдао. Тада је дошао на идеју да за неке руске песме уради џез обраде. Оркестар је наступао са играчицама, сестрама Андерсон, и вокалним солистом, прелепом Нином Келан (Nina Kellan). Свиране су и популарне мелодије Гершвина и Џером Керна. Лундстрем је урадио и аранжман за музику из филма Деца капетана Гранта, који се у Шангхају појавио 1939. године. Ова мелодија је доживела велики успех. У Шангхају су Олега називали „краљем џеза Далеког истока”. Све до 1947. то је био један од најпопуларнијих џез оркестара у Шангхају. Популаран је био и оркестар Бака Клејтона (Buck Clayton)87, који је у Шангхај 86 Олег Лундстрем је рођен у породици музичара у Чити, која се преселила у Харбин када је он имао 5 година. Под утицајем Дјука Елингтона, 1935. године, он окупља своје пријатеље, осам младих Руса, заљубљеника у музику. Они га гласањем бирају за вођу оркестра, и тако је настао „Оркестар Олег Лундстрем”, најпознатији и најутицајнији у историји џеза. После Другог светског рата, Олег се 1947. године враћа у СССР у Казан. Ради у опери и балету као виолиниста. Редовно наступа и свира са својим џез оркестром. У Москву одлази 1956. године, где га совјетске власти постављају за уметничког директора џез оркестра. У Гинисову књигу је уписан 1994. године, као најстарији џез оркестар на свету. Награду Руске државе добија 1998. године. Умро је 14. октобра 2005. године, у 89. години, у малом селу Валентиновка у близини Москве. 87 Лундстрем је у једном интервјуу овако описао године Клејтона у Шангхају: „Цео свет је лудовао за џезом и фокстротом. Због тога су плесне дворане биле веома популарне. Да ли разумете шта је за нас било то да можемо да слушамо Бак Клејтона. Па то је као да смо слушали живог Армстронга. Људи су куповали карте за његове концерте, узимали смо паре од моје тетке, па смо сваке вечери у осам ишли у “Canidrome” и остајали све до поноћи отворених уста, слушајући аранжмане и виртуозне изведбе Бак Клејтона. Можеш ли да замислиш да нас се Бак Клејтон сећао! Пуно година касније, када сам ишао на турнеје по Америци, препознао је мене и Котјакова, рекао ми је да смо остарили, заплакао се и загрлио нас!”

236

долазио да популарише џез. У Шангхају џез свирају амерички црни музичари, Руси, Филипинци, Кинези, креирајући невероватну „хибридну” културу џеза. Тај „колонијални” или „декадентни” звук, како су га описали левооријентисани писци, био је у супротности са модерном идејом републиканске Кине.

Оркестар Бака Клејтона

Иначе, поред Лундстрема, у Шангхају је свирао још један изузетан руски џез музичар, Сергеј Јермолајев. Он се у Шангхају сусрео са Чарли Чаплином и глумицом Паулетом Годар. На репертоару из 1940. године, Сергеј Јермолајев је са својим „Мајсторима музике” имао руски кабаре, кинески поп и амерички џез. Наступао је у елитним хотелима, концертним дворанама и клубовима. Ако само површно погледамо имена која су се појављивала тих година у Шангхају, не чуди што је Шангхај 1930–40-их био један од светских центара индустрије забаве. Неколико десетина хиљада руских и совјетских емиграната, хиљаде Француза, Американаца, Енглеза, Јапанаца, пуно емиграната из Западне Европе (који су побегли од фашистичких режима) живели су у Шангхају. Најпознатији руски певач, Александар Вертински, долазио је из Париза у Шангхај. На турнеје у Шангхај је долазио и Фјодор Шаљапин. Руски наставници су држали курсеве из театра и плеса. Тако је и Маргот Фонтејн, енглеска балерина, студирала плес у Шангхају са руским мајсторима, од којих је Георгије Гончаров имао репутацију да је био плесач у Бољшом театру. У Шангхају су деловале различите позоришне трупе као: „Руски драмски театар” (директор Е. М. Хованс) и „Ансамбл Орлов”. Ипак је најпознатији био „Руски балет” из Шангхаја, који је имао по шест различитих представа сваке сезоне, а који је водио Н. М. Соколски, са примабалерином 237

У. В. Бобинином. Лаке опере су се изводиле под управом Л. И. Росена и З. А. Битнера. Звезде опере су биле: Софија Зорич и Т. В. Кудинов. Руси су имали и свој оркестар и концертне хале. Међу сликарима и илустраторима часописа треба поменути Ђорђа А. Сапојникова, сарадника бројних магазина, који је био познат и ван Азије. Развијао се под туторством великог сликара Репина. Сапојников је био рањен 1915. године и отпуштен из војске. Доноси одлуку да упише Уметничку академију у Санкт Петерсбургу. Током револуције придружио се царским армијама у Сибиру и са њима је дошао на Исток, у Азију. Међу некинеским карикатуристима он је био најпознатији. Други руски емигрант са међународном репутацијом био je сликар В. С. Подгурски, студирао код чувених сликара у Москви и Петерсбургу. После револуције бежи у Шангхај, где постаје члан Шангхајске кинеске академије уметности. Многе зграде у Шангхају декорисане су муралима које је сликала његова рука. У Фиренци је 1933. године била изложба његових радова, коју су и публика и критика изузетно добро примили. У француској концесији Руси су: саградили две православне цркве; отворили позориште и школу за балет; основали Симфонијски оркестар, који је био најбољи на Далеком истоку; штампали су и издавали своје новине и часописе. Данас лако доступни статистички подаци кажу да је популација Шангхаја у периоду од 1910. до 1930. утростручена; да је Шангхај 1910. године имао 1.289.000 становника, а да се 1930. године тај број попео на 3.145.000. Између 1900. и 1935. године кинеска популација у међународним концесионим зонама порасла је са 345.000 на 1.200.000. Од 1903. године у Шангхају се у биоскопима приказују филмови. Шангхај је 1933. године имао велику биоскопску дворану. После рата, 1946. године, Совјетски конзулат је позвао руске емигранте да узму совјетско држављанство. Око 6000 Руса је поднело захтев за нови пасош. Али већи део Руса ипак доноси одлуку да се не врати у Русију. Они са Јованом Шангхајским прво одлазе у избеглички камп на острву Тубабао на Филипинима, одатле у Аустралију и напослетку у САД. Када су упитали Олега Лундстрема да у неколико речи каже како су на Русе у Шангхају гледали Кинези, он је овако одговорио: „И када кажем ’Во аи Џунггуо, во аи Џунггуожен’ (Ја волим Кину, ја љубим Кинезе!), ја сам апсолутно искрен у томе. Кинези су на нас гледали више филозофски и са великим симпатијама.”

238

Литература – – – – – – – – – – –

Frederic Wakeman Jr. (1996). The Shanghai Badlands, Cambridge University Press. Wei Wende (2003). Shanghai daitu, Shanghai guji chuban she. Christian Henriot, Wenhsin Yeh eds. (2004). In The Shadow of the Rising Sun: Shanghai under Japanese Occupation, Cambridge University Press. Brian Martin (1996). The Shanghai Green Gang: Politics and Organized Crime 1919–1937, Berkeley. Shanghai Down the Centuries (2006). Foreign Languages Press, Beijing. Xiong Yuezhi, Ma Xueqiang, Yan Kejia (ed) (2003). Shanghai de waiguo ren 1842–1949, hanhai guji chuban she. Nenad Djordjevic (2009). Old Shanghai: Club&Associations, anshaw Books, Hong Kong. Милутин Велимировић (2003). Кроз Кину, Београд. Jonathan Fenby (2005). Generalissimo Chiang Kai-Shek and The China he lost, Simon&Schuster UK Ltd. Wu Liang (2003). Old Shanghai: A Lost Age, Beijing. Свети Јован Шангхајски (приредили: Владимир Димитријевић, Јован Србуљ), 2006, Београд.

239

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(510) АЛМАНАХ Института Конфуције у Београду = Confucius Institute in Belgrade Almanach / главни уредник Радосав Пушић ; одговорни уредник Chen Yudong. – Год. 1, бр. 1/2 (2009)– . – Београд (Студентски трг 3) : Филолошки факултет, 2010– (Београд : Чигоја штампа). – 24 cm Два пута годишње ISSN 2217–2181 COBISS.SR–ID 174919436