Charles webb Diplomac
Charles Webb DIPLOMAC Naslov izvornog izdanja THE GRADUATE Copyright © 1963 by Charles Webb Copyright renewed 1991 by Anti Defamation League of B’Nai Brith S engleskoga preveo DENIS PERIČIĆ Izdavač ŠARENI DUĆAN Biblioteka ZA ANĐELU J. 22 CIP zapis dostupan u računalnom katalogu Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu pod brojem 859337
Charles Webb diplomac
Za Eve
prvi dio
1 Benjamin Braddock diplomirao je na privatnom koledžu na istočnoj obali u srpanjskom roku. Potom je odletio kući. Sljedeće večeri roditelji su mu priredili proslavu. Do osam sati navečer pristigla je većina uzvanika, ali Benjamin još nije sišao iz svoje sobe. Njegov ga je otac zazvao s podnožja stubišta, no nije bilo odgovora. Naposljetku se ustrčao uza stube i do kraja hodnika. – Bene? – rekao je, otvarajući vrata sobe svoga sina. – Sići ću kasnije – odgovorio je Benjamin. – Bene, svi su gosti pristigli – rekao mu je otac. – I svi oni čekaju. – Rekao sam da ću sići kasnije. Gospodin Braddock zatvorio je vrata za sobom. – U čemu je stvar? – upitao je. Benjamin je odmahnuo glavom i otišao do prozora. – U čemu je stvar, Bene? – Ni u čemu. – Pa zašto onda ne siđeš i ne pozdraviš svoje goste? Benjamin nije odgovorio. – Bene? – Tata – rekao je, osvrćući se – trenutno razmišljam o nekim drugim stvarima. – Kojim stvarima? – Tek tako, o nekim stvarima. 7
Charles Webb – A ne možeš mi reći o kojim stvarima? – Ne. Gospodin Braddock se još nekoliko trenutaka nastavio mrštiti na svoga sina, pogledavajući na ručni sat, te se potom obratio Benjaminu. – Bene, tvoji su se prijatelji okupili dolje. I prijatelji tvoje majke. Zaslužuju malo ljubaznosti. – Reci im da sada želim biti sam. – Gospodin Robinson ogledava u garaži tvoj novi sportski auto. Daj siđi i provozaj ga malo. Benjamin je posegnuo u džep i izvukao svežanj blistavih ključeva na omalenu privjesku. – Evo – rekao je. – Što? – Daj mu ključeve. Nek se provoza. – Ali on želi da se sada nađete. – Tata, ovaj tren se ne želim naći s njim – rekao je Benjamin. – Ne želim se naći s Robinsonovima. Ne želim se naći s Pearsonovima. Ne želim se naći s... Terhuneovima. – Bene, gospodin Robinson i ja u ovom smo se gradu zajedno bavili pravom punih sedamnaest godina. On je moj najbolji prijatelj. – Shvaćam to. – On ima klijenta u Los Angelesu s kojime je odgodio sastanak samo da bi mogao biti ovdje i poželjeti ti dobrodošlicu nakon što si se vratio s koledža. – Tata... – Možeš li to poštovati? – Poštovao bih da me svi ostavite na miru! Otac je odmahnuo glavom. – Ne znam što se zbiva s tobom – rekao je – ali što god da se zbiva, želim da se odmah riješiš toga i da smjesta siđeš. 8
DIPLOMAC Iznenada su se otvorila vrata i u sobu je ušla Benjaminova majka. – Još nisi spreman? – rekla je. – Ne. – Čekamo te dolje – rekao mu je otac. – Dobro, u čemu je problem? – rekla je majka, zatvarajući vrata za sobom. – Pokušavam shvatiti! – Hajde, Bene – rekao mu je otac. Uzeo ga je pod ruku i počeo ga voditi prema vratima. – Nek sve ide dovraga! Pustite me na miru – rekao je Benjamin, istrgao se i u zagledao se u nj. – Bene – rekao je gospodin Braddock tiho, promatrajući ga – da nisi više nikad psovao pred svojom majkom ili preda mnom. Benjamin je spustio glavu. Potom je prošao između njih prema vratima. – Idem se prošetati – rekao je. Izašao je u hodnik i zatvorio im vrata pred nosom. Pohitao je do stuba i strčao dolje, i baš kad je dospio do ulaznih vrata i uhvatio za kvaku, iz dnevne sobe ukazao se gospodin Terhune. – Bene? – rekao je. – Htio bih ti pružiti ruku. Benjamin ju je prihvatio. – Hej, zbilja sam ponosan na tebe – rekao je gospodin Terhune, i nadalje mu stišćući ruku. Benjamin je kimnuo. – Hvala vam – rekao je. – A sad vas molim da me ispričate, moram se prošetati. Vratit ću se kasnije. Gospođa Pearson pojavila se na kraju hodnika. – Oh, Benjamine – rekla je, smiješeći mu se. Potrčala je do njega i pružila ruku da mu spusti glavu i da ga poljubi. – Benjamine? – rekla je. – Ja sam ostala bez riječi. Benjamin je kimnuo. 9
Charles Webb – Silan si posao ondje obavio. – Žao mi je ako ispadam grub – rekao je Benjamin – ali samo pokušavam pobjeći iz ove priče. Gospodin Robinson pojavio se na kraju hodnika s pićem u ruci. Nacerio se kad je primijetio Benjamina i pridružio se grupi ljudi oko njega da bi se rukovao s njim. – Bene, pa, kvragu, kako si mi? – rekao mu je. – Izgledaš sjajno. – Dobro sam. – Reci mi, što ti je to tamo u garaži? Neka talijanska igračkica što ti ju je stari darovao za diplomu? – O, vidi, vidi – rekao je gospodin Pearson. – Hajdemo se provozati – rekao je gospodin Robinson. Benjamin je posegnuo u džep i izvukao ključeve. – Znate li voziti auto s ručnim mjenjačem? – pitao je, vadeći ključeve. – Što? – Znate li upravljati autom koji ima ručni a ne automatski mjenjač? – Pa naravno – rekao je gospodin Robinson. – Ali mislio sam da ćeš me ti malo provozati? – Mogu odmah – rekao je Benjamin. – Ispričajte me. – Posegnuo je za kvakom te je okrenuo i otvorio vrata. Baš kad je izašao, gospodin i gospođa Carlson sišli su na prednji trijem. – Evo nam je došao – rekao je gospodin Carlson. Ovio je ruke oko Benjaminovih ramena i zagrlio ga. – Bene? – rekao je, tapšajući ga po ramenu – Nadam se da ti neće biti neugodno ako ti kažem da sam strašno ponosan što te poznajem. – Neće mi biti neugodno – rekao je Benjamin – ali baš me sada neke stvari muče i sav sam... 10
DIPLOMAC – Evo nečeg za tebe – rekao je gospodin Carlson. Pružio je Benjaminu bocu ukrašenu crvenom mašnom. – Nadam se da su te tamo naučili da ne pretjeruješ s pićem. – Stavio mu je ruku na rame i uveo ga natrag u kuću. Benjamin se pognuo pod njegovom rukom i stavio bocu pića pred vrata. – Vidi – rekao je – možeš li me pustiti da prošećem? – Što? – Žao mi je što ne mogu biti društveniji – rekao je Benjamin. – Cijenim što su se svi odazvali, ali... – Gledaj, Bene – rekla je gospođa Carlson dok joj je suprug skidao kaput – možeš li mi reći nešto o toj nagradi koju si dobio? Zaslužio si je zato što si predavao, zar ne? Benjamin se primio za kvaku, ali prije no što uspio okrenuti, pred njim se stvorio njegov otac i zagrlio ga. – Hajdemo, da dođeš k sebi s jednim pićem – rekao mu je. – Tata? – Hajde, Bene – rekao mu je otac tiho. – Nemoj mi sad praviti scene. – Pa pusti me onda! – Idemo – rekao je gospodin Braddock. Krenuo je da ga povede do vrata. – U redu! – rekao je Benjamin. Iskoračio je ispred svog oca u dnevnu sobu, vrteći glavom. – Pa, Benjamine... – obratila mu se jedna žena. Benjamin je kimnuo. – Mora da si beskrajno uzbuđen? Ušao je u sobu, kimajući mnogim gostima, a potom i u blagovaonicu, u kojoj je bilo ispijenih boca na stolu i kantica leda i ponešto čaša. Odabrao je jednu od 11
Charles Webb najvećih i napunio ju je burbonom. Potom je otpio par gutljaja, na trenutak zatvorio oči i popio još nekoliko. Dopunio je čašu do vrha te se osvrnuo, suočivši se s vlastitom majkom. – Što je to? – rekla je, namrštivši se na čašu u njegovoj ruci. – Ovo? – Da. – Ne znam – rekao je – možda sam previše popio. Majka mu se unijela u lice. – Bene, u čemu je problem? – Problem je u tome da želim otići iz ove kuće! – Ali što tebe muči? – Druge stvari, majko. – Pa ne možeš li o njima razmišljati neki drugi put? – Ne. Gospođa Braddock posegnula je za njegovim pićem. – Vidi – rekla je i uzela mu čašu. – Dođi malo u kuhinju. Benjamin je odmahnuo glavom, ali je kroz okretna vrata pošao za njom u kuhinju. Gospođa Braddock došla je do sudopera i izlila piće, a onda napunila čašu vodom. – Zar mi ne možeš reći što te muči? – rekla je, brišući čašu kuhinjskom krpom kraj sudopera. – Majko, brinu me druge stvari. Malo me brine i moja budućnost. – Oko toga što ćeš raditi? – Tako je. Opet mu je dodala čašu. – Pa, ipak namjeravaš predavati, zar ne? – rekla je. – Ne. – Ne želiš? – rekla je. – Zašto ne, s obzirom na tvoju nagradu? 12
DIPLOMAC – Neću je preuzeti. – Nećeš? – Ne. – Vidi, Bene – rekla je – to mi se ne čini baš jako mudro, da propustiš nešto čemu si posvetio četiri godine rada. Gospodin Terhune banuo je u kuhinju s pićem u ruci. – Učinilo mi se da ste zaglavili ovdje – rekao je. – Da čujemo pravu istinu o toj tvojoj nagradi. – Nisam... – Objasni mu, Bene – rekla je majka. – Zove se Edukacijska nagrada Franka Halpinghama – rekao je Benjamin. – Dodjeljuje je koledž. Stipendira me dvije godine na postdiplomskom studiju ako odlučim postati predavač. – Dobro, daj reci zašto su baš tebe izabrali? – upitao je gospodin Terhune. Benjamin nije odgovorio. – Imao je on tamo neka probna nastavnička iskustva – rekla je njegova majka. – Dvije je godine bio asistent. U posljednjem semestru dali su mu da studentima prve godine drži seminar iz Američke povijesti. Gospodin Terhune otpio je gutljaj pića. – Dobro, jesi li se upisao na koji faks? – Da. – Na Harvard i na Yale – rekla je njegova majka. – A koji je onaj treći? – Columbia. Gospodin Terhune otpio je još jedan gutljaj. – Izgleda da si sve dobro posložio – rekao je. Benjamin se okrenuo i brzim hodom stigao do stražnjih vrata. Otvorio ih i je otišao do ruba bazena u dvorištu. Zastao je, buljeći nekoliko trenutaka u plava 13
Charles Webb svjetla što su se izdizala iz vode, prije nego što je začuo kako su se vrata otvorila pa zalupila iza njega te mu je netko prišao. – Bene? – rekla je gospođa McQuire – mislim da ti je životopis u godišnjaku jednostavno nevjerojatan. Benjamin je kimnuo. – Postoji li itko tko tamo ima više fotki od tebe? – Ima Abe Frankel. Gospođa McQuire se naklonila. – Kakva ti je to sjajna referenca... – Bene? – gospodin Calendar pojavio se iza bazena i rukovao se s Benjaminom. – Čestitam ti – rekao je. – Jeste li vidjeli Benov godišnjak? – upitala je gospođa McQuire. – Nisam, zašto? – Da vidimo jesam li sve dobro zapamtila – rekla je. – Bene, podsjeti me ako sam nešto propustila. – Nakašljala se i počela na prste nabrajati dok je govorila: – Kapetan kros-kantri tima. Predsjednik debatnog kluba. Najbolji na godini. – Nisam bio najbolji. – Oh? – Mislim da je Abe Frankel bio najbolji. – Oh – rekla je. – Da vidimo ostalo. Jedan od urednika školskih novina. Demonstrator. Nemam više dovoljno prstiju! Predsjednik cimerske družbe. A povrh svega još i ta sjajna predavačka nagrada! – Mogu li vas samo nešto pitati – rekao je Benjamin, iznenada joj se obrativši. – Naravno. – Zbog čega ste toliko impresionirani svime time? – Svim tvojim postignućima? – Ispričajte me – rekao je gospodin Calendar, drže14
DIPLOMAC ći čašu u ruci. – Mislim da ću si morati doliti. – Okrenuo se i vratio se u kuću. – Možete li mi odgovoriti, gospođo McQuire? Buljila je u bistru plavičastu vodu bazena kraj njih. – Dobro – rekla je – zar nisi strašno ponosan na sebe? Na sve što si postigao? – Ne. – Zašto? – rekla je, pogledavši ga. – Zašto ne? – Želim znati zašto ste tako impresionirani, gospođo McQuire. – Vidi – rekla je, odmahujući glavom. – Bojim se... bojim se da ne znam točno kamo smjeraš. – Vi zapravo ne znate o čemu vam govorim, je li tako? – Pa zapravo i ne. – Pa zašto onda... zašto onda... – Odmahnuo je glavom. – Ispričajte me – rekao je. Okrenuo se i krenuo natrag prema kući. – Bene? – zazvala ga je. – Bojim se da ti nisam bila od neke pomoći, ali ako ti ovo išta znači, strašno sam uzbuđena svim tvojim postignućima i ponosim se tobom kao da si mi vlastiti sin. Benjamin je otvorio vrata koja vode u dnevnu sobu. Hodao je kroza sobu gledajući u tepih pred sobom sve dok ga gospođa Calendar nije uhvatila za lakat. – Bene? – rekao je – mislim da sada riječi više ne znače ništa. Prošao je kraj nje te je izašao u hodnik. Baš kad je stigao do podnožja stuba, iza njega je iskrsnuo otac. – Pusti me na miru. – Bene, za Boga dragoga, što ti se događa? – Ne znam o čemu se radi. – Dođi ovamo – rekao je gospodin Braddock. Uzeo 15
Charles Webb ga je za ruku i poveo ga kroz hodnik u spavaću sobu. – Sine? – rekao mu je, zatvarajući i zaključavajući vrata. – Sada reci što ti je. – Ne znam. – Pa čini mi se da je nešto prilično naopako. – Nešto je. – A što? – Ne znam – rekao je Benjamin. – Ali sve je... baš sve... odjednom postalo groteskno! – Groteskno? – Svi oni tamo ljudi su groteskni. Ti si groteskan. – Bene? – Ja sam groteskan. Ova kuća je groteskna. Tako se sada odjednom osjećam. I ne znam zbog čega! – Bene, to je zato što si sav smeten. Benjamin je odmahnuo glavom. – Želim da se sada opustiš. – Ne znam kako bih to mogao. – Bene, proživio si tamo četiri vrlo naporne godine. – Nije to ništa – rekao je Benjamin. – Što? – Sve te četiri godine – rekao je on, gledajući svoga oca – nije to ništa. Sve što sam napravio, sve to nije ništa. Sve naukovanje. Sve što sam učio. Odjednom, ništa od toga mi se ne čini vrijednim. Otac mu se namrštio. – Zašto to govoriš? – Ne znam – rekao je Benjamin. Krenuo je tada kroz sobu prema vratima. – Ali moram biti sam sa sobom. Moram porazmisliti dok ne shvatim što se zbiva sa mnom. – Bene? – Tata, moram to razriješiti dok ne poludim – rekao 16
DIPLOMAC je, otključavajući vrata. – Ne poigravam se time. – Izašao je u hodnik. – Bene? – rekao je gospodin Robinson pružajući ruku. – Klijent me čeka u Los Angelesu. Benjamin je kimnuo i stisnuo mu ruku. – Uistinu sam ponosan na tebe, dečko moj – rekao je gospodin Robinson. Benjamin je pričekao dok otac nije izašao te se okrenuo i uspeo do svoje sobe. Zatvorio je za sobom vrata i sjeo za stol. Dugo je sjedio zureći u tepih, a onda je ustao i otišao do prozora. Buljio je u svjetiljku na ulici kad su se vrata otvorila a u sobu je ušla gospođa Robinson, noseći piće i svoju torbicu. – Oh – rekla je. – Pretpostavljam da ovdje nije toalet? – Na kraju hodnika je – rekao je Benjamin. Kimnula je, ali, umjesto da ode, ostala je stajati na vratima gledajući ga. – Tamo je na kraju hodnika – rekao je Benjamin. Gospođa Robinson nosila je svjetlucavu zelenu haljinu, s dubokim izrezom na grudima, a na jednoj joj je dojci bio veliki zlatni broš. – Tamo je na kraju hodnika – rekao je Benjamin. – Što? Nasmijala mu se. – Gospođo Robinson – rekao je Benjamin, odmahujući glavom. – Trenutno sam malo uzrujan. Žao mi je ako sam nepristojan, ali opterećen sam nekim stvarima. Zakoračila je prema njemu i poljubila ga u obraz. – Lijepo je vidjeti vas – rekao je Benjamin. – Toalet je na kraju hodnika. Gospođa Robinson stajala je još trenutak gledaju17
Charles Webb ći ga, a onda se okrenula i otišla do njegovog kreveta. Sjela je na rub i otpila piće. – Kako si? – rekla je. – Gledajte – rekao je Benjamin. – Žao mi je što nisam društveniji, ali pokušavam misliti. Gospođa Robinson odložila je čašu na tepih. Iz torbice je izvadila kutiju cigareta i pružila je prema Benjaminu. – Ne. Uzela je jednu cigaretu. – Ima li tu kakva pepeljara? – Ne. – Oh – rekla je – zaboravila sam. Trkačka zvijezda ne puši. – Ugasila je šibicu i stavila je na prekrivač. Benjamin je otišao do stola, uzeo koš za smeće i donio ga do kreveta. Pokupio je šibicu i bacio je u koš. – Hvala. Otišao je natrag do prozora. – Što te muči? – pitala ga je. – Neke osobne stvari. – Želiš li razgovarati o tome? – Pa mislim da vas to ne bi posebno zanimalo, gospođo Robinson. Kimnula je i tiho sjedila na krevetu pušeći i tresući pepeo u koš kraj sebe. – Problemi s curom? – pitala je. – Što? – Imaš li problema s curom? – Gledajte – rekao je Benjamin. – Žao mi je što je tako, ali ne mogu si pomoći. Samo sam malo uznemiren zbog nekih stvari. – Općenito – rekla je. – Tako je – rekao je Benjamin. – Stoga molim... – Pognuo je glavu i pogledao kroz prozorsko staklo. 18
DIPLOMAC Gospođa Robinson podigla je čašu da otpije gutljaj pića, potom ju je spustila i tiho sjedila dok nije popušila cigaretu. – Mogu li je baciti u koš za smeće? Benjamin je kimnuo. Gospođa Robinson ugasila ju je s unutarnje strane koša te ponovno sjela i sklopila ruke u krilu. Nekoliko trenutaka vladala je tišina. – Toalet je na kraju hodnika – rekao je Benjamin. – Znam. Nije ustala s kreveta, nego je sjedila gledajući ga sve dok se Benjamin nije okrenuo i otišao do vrata. – Ispričavam se – rekao je. – Mislim da ću se prošetati. – Benjamine? – Što? – Dođi malo. – Gledajte, žao mi je što moram biti grub, gospođo Robinson. Ali ja sam... Ispružila je ruke. – Samo malo – rekla je. Benjamin je spustio glavu i krenuo do kreveta. Uhvatila ga je za ruke i nakratko ga gledala u oči. – Što želite – rekao je. – Hoćeš li me odvesti kući? – Što? – Muž mi je uzeo auto. Hoćeš li me odvesti doma? Benjamin je posegnuo u džep i izvadio ključeve. – Evo – rekao je. – Uzmite auto. – Što? – Posudite auto. Doći ću po njega sutra. – Ne želiš me odvesti kući? – rekla je dignuvši obrve. – Želim biti sam, gospođo Robinson. Znate li voziti s ručnim mjenjačem? 19
Charles Webb Odmahnula je glavom. – Ne znate? – Ne. Benjamin je pričekao nekoliko trenutaka, a zatim vratio ključeve u džep. – Hajdemo – rekao je. Gospodin Braddock stajao je na ulaznim vratima i ispraćao Terhuneove. – Gospođu Robinson treba odvesti doma – rekao je Benjamin. – Odmah se vraćam. – Divna zabava – rekla je. Uzela je svoj kaput s vješalice kraj ulaznih vrata, obukla ga i slijedila Benjamina kroz kuću i do garaže. Ušao je u auto i upalio motor, a ona je sjela kraj njega. – Kakav je to auto? – pitala je. – Ne znam. Izašao je autom s prilaza te su se šutke vozili nekoliko kilometara između kuće Braddockovih i kuće Robinsonovih. Benjamin zaustavi kraj ograde pred njezinom kućom. Gospođa Robinson rukom je odmaknula kosu s čela te se okrenula i nasmiješila mu se. – Hvala ti – rekla je. – U redu. Nije se pomaknula sa svog sjedala. Napokon, Benjamin je ugasio motor, izašao i krenuo da joj otvori vrata. – Hvala ti – rekla je izlazeći. – Nema na čemu. – Hoćeš li ući, molim te? – Što? – Željela bih da uđeš dok ne upalim svjetla. – Zašto? – Zato jer se ne osjećam sigurnom dok ne upalim svjetla. Benjamin se namrštio te krenuo po popločanoj sta20