ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година II. – Број 2.
Божићни број – 2004. г.
Цијена 10 kn
Крст – рад о. Војислава Билбије
Слика на 1. стр. – Рођење Христово
Јануар 2004.
3
зар нисмо тиме богоугодну жртву принијели? Ако смо страдање браће своје у невољама видјели, и својим дјелом их утјешили, зар нисмо тиме самом Христу добро учинили?
Божићна ријеч епископа Фотија Ево нас и ове године пред витлејемском пећином и колијевком Богомладенца Исуса Христа. Велика и надумна тајна рођења Бога Логоса десила се у скромној витлејемској пећини, која од тог тренутка, једном за свагда, постаје центар свијета – мјесто славе Божије и мјесто утјехе свим боготражитељима кроз историју. Рођење Христово је празник небоземне радости у којој заједно учествују анђели и свети, а и свака богољубива људска душа озарена свјетлошћу витлејемске звијезде. Слично тројици Мудраца са истока, који су дошли да се поклоне Богодјетету Исусу Христу, и ми смо позвани да
се поклонимо и принесемо дарове новорођеноме Цару небеском. Које и какве дарове, можда се питате. Зар није оно што смо од Бога по добру ове године учинили наш велики дар Богомладенцу? Ако смо гладног нахранили, жедног напојили, болесног посетили, зар нисмо тиме дар Богу принијели? Ако смо животом својим Бога прослављали, живећи свето и богоугодно, зар нисмо тиме злато врлине принијели? Ако смо Цркву Божију љубили и својом ревношћу украшавали Дом Господњи,
САДРЖАЈ Божићна ријеч епископа Фотија ..................... 3–4 Учење светог Григорија Паламе о човеку ... 4–6 Посљедице гријеха ................................................. 7 Смисао поста ............................................................ 8 Божићни обичаји ............................................... 9–11 Псовка је лош знак ......................................... 11–12 Севастијан Јовић–заслужник и мученик .... 12–13 Свечано и радосно ......................................... 13–14 Поново „Правила” Никодима Милаша ............ 15 Духовни центар „Никодим Милаш” .................. 16 Сто година чекања .......................................... 16–17 Дан за сјећање ....................................................... 18 Црква у несталом граду ...................................... 19 Окупљање око цркве ........................................... 20 Обнова за 430. годишњицу ................................. 21 „Преподобни Андреј Рубљов” у Шибенику ...... 21 Спорташи са својим светињама ....................... 22 Ипак вјеронаука за православне ...............22–23 Вјерујем у Бога, људи се не бојим.................... 23 Мирко Королија и његов крај ...................... 24–25 Икона и нестворена свјетлост ....................25–26 Приложници ............................................................ 27 Служење његовог преосвештенства ........28–29 Адресар .................................................................... 30
Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија
Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герасим Поповић, игуман Герман Богојевић, јереј Милорад Станојевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић и монах Доситеј Јовић Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje в. д. главног и одговорног уредника и лектор-коректор: Светозар Борак Технички уредник: протојереј Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos
Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”. Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази четири (4) пута годишње ISSN 1334-4293
4
Јануар 2004.
Божићна ријеч епископа Фотија – наставак са стр. 3. Ето, Богомладенац Христос на своју безграничну љубав од нас људи такве дарове очекује. Зато је Божић и празник пред којим провјерацамо своју вјеру и све оно што смо као створења Божија и синови Божији дужни да чинимо. Нека би Господ, и опет и опет, дао да мир и радост овог празника испуне наше домове и наше душе, те да се можемо својим животом прикључити хоровима анђела у славословљењу божићне химне: Слава на висини Богу и на земљи, мир, међу људима добра воља! Свим вјерницима Српске Православне Цркве и свим богољубивим душама жељним витлејемске утјехе и радости новорођеног Богомладенца Исуса Христа, желимо срећан Божић и поздрављамо их древним поздравом: Христос се роди! Ваистину се роди! С благословом Божијим, епископ Далматински Фотије
Учење светог Само обнова човекове душе у складу са његовим Начелом, може довести до значајне промене у развоју људског рода. Та промена се догодила кроз јединствен догађај: Божије оваплоћење. „Највећи догађај, каже свети Григорије, или догађај немерљив ни са једним другим највећим догађајем јесте оваплоћење Господа нашега Исуса Христа, а нарочито последњи догађаји Његовог овоземаљског живота: спасоносно страдање и Васкрсење”. Христова природа није у потпуности човечанска, већ природа која сама по себи није постојала пре, већ је почела да постоји у ипостаси Логоса и дата је Њему у једној ипостаси. Управо је ова природа садржала сву пуноту божанства, која је пресуштаствљена и обожена као први плод нашега рода. Тако је створен нови корен, способан да оживотвори своје изданке. Преображавање Христове човечанске природе је и физичко. Промена, која је обнављањем уследила у човеку је такође физичка, али човекова веза са тим кореном није (физичка), као што је то случај са везом корена старога Адама. Веза са новим кореном је осигурана вољним учествовањем у овом обновљењу. Тако се сада налазимо пред новим стањем човека, стањем које превазилази једноставно обновљење подређено условима пре пада, зато што оно садржи у себи прелазак на небо. Човек је пре пада си-
гурно бивао просветљен божанском светлошћу, али сада је охристовљена човекова природа уздигнута на божански престо, па је зато Бог призива себи. Архетип мушкарца сада је Јован Претеча, а жене Пресвета Богородица. Ако је, по светом Григорију, физички живот човека резултат божанске енергије, онда је богоподобан човеков живот суделовање у самој божанској енергији, суделовање које води обожењу. Први од основних чинилаца, који одређују ток обожења јесте усредсређивање ума. У овоме лежи једно од главних становишта око којег су се спорили Григорије Палама и Варлаам Калабријски. Овај последњи, иако не потпуни платониста у целокупној својој антропологији, наметао је строго неоплатонистичку тезу о молитви. Заговарао је одвајање ума од тела и умртвљивање пасивног дела душе
БОГОСЛОВЉЕ
Јануар 2004.
5
Григорија Паламе о човеку Панајотис Христу
да би на тај начин ум био потпуно посвећен екстатичкој молитви и сједињењу са Богом. Ово је био једини начин задобијања истинске светлости, али будући да се ум везује за уобичајену телесну радњу, пасивни део душе испуњава се тамом уместо светлошћу. Варлаам овакво екстатичко стање, као и благодат обожења сматра потпуно природним. С друге стране, Григорије ово становиште назива извором сваке грешке, и философске и теолошке. Он заговара усредсређивање на делање ума унутар тела, или боље речено у човеку као целини.Тело није нешто безвредно. Зашто би оно што може да постане стаништем тј. местом Божијим, било недостојно да има ум за свог становника. Управо оваквим тезама су исихасти обезвредили закон греха, и изложили какву моћ има ум у човеку. Они су описали шта је својствено сваком делању: осећајном – уздржање; пасивном – љубав; и разумном – трезвење. Акценат није ни на стицању знања, нити на пуком теологизирању. Палами је теологија недовољно средство у прилажењу Богу, јер она је реч или мишљење о Богу, док он сам тражи созерцање Бога, које је изнад сваке речи и мишљења. Теологија, у свом
позитивном и схоластичком облику, као знање и разумевање Бога, не може бити крајњи циљ покрета ума к Богу. Нити у свом апофатичком облику, као понирање у божанске непознатости, она треба да буде једини пут који би хришћанин требало да следи. У сваком смислу ово мора бити превазиђено. Човек може да замишља један град колико год жели, али док га не посети никада неће имати јасну представу о његовој структури. Он сво време може да размишља о злату, али га у суштини никада неће поседовати док га не буде имао у својим рукама. Према томе, без обзира колико неко размишљао о Богу, он не може задобити божанска блага. Човек их може задо-
бити једино кроз искуство божанских истина, кроз виђење Бога, које надилази теологију. Баш као што и поседовање неког предмета надилази пуко знање или размишљање о њему. Следећи чинилац је: непрестана умна молитва. У суштини, Григорије не одбацује екстазу већ је осмишљава. Будући да он и створено прихвата као дар Божији, не може, а да и телу не да место у духовном искуству. Ово је теза источне духовности, која се може наћи већ код Дијадоха и Макарија. Григорије сматра да велики напор ума доводи човека да заноса, и да цео човек учествује у божанским даровима. Врхунац овог узношења је заједница са Богом, приликом које су све човекове снаге активне. У том смислу, екстаза је делање кроз које се ове снаге уздижу изнад своје првобитности, а то проистиче из божанске снисходљивости. И заиста, зато што Бог снисходи човеку, зато се човек уздиже к Богу, а све то да би дошло до тог заједничког сусрета. Молитва је стање екстазе. Она има снагу да уздигне човека са земље на небо и да га стави пред Бога. Ово није питање пуких емоција. Цео човек бива преплављен преизобилном светлошћу, нествореном
БОГОСЛОВЉЕ
6
Јануар 2004.
Панајотис Христу – наставак са стр. 5. светлошћу божанске славе, која се вечно излива из Свете Тројице. Таворска светлост, светлост коју исихасти виде и стварност благодати будућег доба су три фазе једног те истог духовног догађаја сачињеног у безвременој стварности. Нестворена светлост није нешто што се може чулно појмити. Она превазилази и чула и разумевање. Али упркос томе, и душа и тело учествују у том виђењу. Како је ово могуће? Григорије, следећи Фотија, проширује теорију по којој ум у свом узношењу задобија ново духовно чуло, а то чуло је сама светлост. Значи, то је заправо, светлост која види светлост. Тако човек превазилази стање екстазе и достиже заједницу са Богом тј. обожење. У том новом стању је почетак и усхођење, али не и крај. Усхођење је бескрајно. Иако начело бескрајног носи у себи и појам несавршености, праведни и чисти срцем могу се назвати боговима, зато што заједничаре с Богом. Али они су несавршени богови, и не поистовећују се или, пак, изједначавају са једним Богом у суштини. Оно у чему они учествују није Његова суштина. Они учествују у нечему што је дељиво, док је божанска суштина по својој једноставности недељива. Према томе, оно у чему се учествује јесте Божија дељива енергија. Да бисмо исправно разумели Григоријеву мисао, послужићемо се једном успоредбом. Човек има душу као своју суштину, чија су делања, као што смо пре рекли ум, разум и дух. Ако сада претпоставимо да један човек учествује у уму, разуму и духу
другог човека, онда су делања њих двојице поистовећена, али то не значи да су поистовећене и суштине њихових душа. Тако нешто је немогуће. Према томе, на једном вишем нивоу, духован човек доспева до Божијих енергија, али му Његова неприступна суштина остаје страна. Кад год човек активно не учествује у нествореној благодати која обожује, он остаје створена пројава стваралачке Божије енергије. Једини његов однос са Богом је однос створења према створитељу. Али, кад год учествује у тој благодати која обожује, он задобија натприродне особине и, непрестајући да по природи буде створено биће, бива пренесен из категорије створења у сасвим другачије стање. Бог и човек тада имају живот као заједничка нестворена енергија – Бог као природни извор, а човек као сасуд благодати. Тако сваки човек постаје биће без почетка и краја. По речима светог Григорија, које датирају још од Максима Исповедника, он улази у нестворено царство које је Слава Божија. Темељ тог царства ударен је већ овде у овом свету. Човекова душа, васкрснута примањем божанског Духа, опет и опет се наслађује искуством суделовања у божанској светлости и слави. Ово је стварно искуство, које човека чини становником Царства Божијег. Међутим, ово суделовање ће бити потпуно тек након Другог доласка, којим ће се укинути смрт тела. Веза новог човека
са Богом остаје нераскидива, чак и након одвајања душе од тела, као што је Христова божанска природа остала нераздељива од Његове човечанске природе, чак и по Његовој смрти. Све што се дешавало Богочовеку може се поновити у човеку. Тело ће васкрснуту зато да би цео човек могао бити обновљен и узнесен на небо. Вазнесење, а не васкрсење је тај обоготворавајући par excellаnce дар, праведнима. Отуда васкрсење грешника има потпуно другачији смисао. И оно је на неки начин обновљење творевине, али посматрано из друге перспективе. Физичка смрт је за људски род благотворни Божији уступак усмерен на укидање овековечења злог. Али у овом случају тај дар је одузет, па васкрсење грешника постаје за њих мука. Превод с енглеског сестринство Тројеручица Шибеник
БОГОСЛОВЉЕ
Јануар 2004.
Посљедице гријеха Архимандрит Платон Дејство гријеха производи психолошко опредјељење, духовне, и чак физичке, промјене у природи човјека. Све те посљедице, иако могу бити теоретски предвиђене, не улазе у намјере човјека, који се налази у стању занесен гријехом и који стреми, како он мисли, личној користи. Стварношћу у гријеху произилази губитак како натприродне, тако и природне користи. По учењу Цркве, у гријеху је нарушено јединство човјека с Богом као извором живо-
та. Својим слободним самоопредјељењем човјек је пресјекао своје учешће у благодатним дејствима Свете Тројице, лишио се блискости Божанствене свјетлости, постао стран благодати Светога Духа, обукао се у дебело и грубо тијело и нашао се у тиранској власти својих сопствених страсти. У духовно – тјелесној природи човјека произашао је неповратни процес раздора и разједињења духовног и тјелесног живота. Физичка смрт се јавља неизбјежном посљедицом тог разједињења. Човјеково губљење природног и натприродног блага треба сматрати резултатом првородног гријеха. Упоредо с губљењем натприродне благодати, човјек је заједно с првородним гријехом наслиједио физичку немоћ своје природе. Лични гријех усугубљава ту немоћ, чини да се зло лакше остварује, а добро теже. Ипак, остајући неповређен у гријеху, дар трансцеденталне слободе дозвољава сваком човјеку да поново оствари своју емпиријску слободу и поступи у ситуацији моралног избора тако како он то хоће. Физичка немоћ човјекове природе и њена склоност према гријеху уопште не искључује мо-
гућност природних сила да стреме према добру. Код сваког човјека чистота и цјеломудрије јављају се насушним и драгоценим природним богаством, којега би губљење представљало ненадокнадиву штету. Губљење невиности до законог брака или увреда туђе части, представљају један од најужаснијих морално и црквено– канонских преступа, који се по својим субјективно – психолошким посљедицама може упоредити са изгнањем из првобитног раја. Но главном посљедицом гријеха јавља се губљење човјековог натприродног блага, лишавање плодова спасоносне благодати која саопштава човјеку дарове духовног свијета, радости, љубави и слободе. Губљење благодатних дарова води личност према отуђењу у области међуличносних односа и према унутрашњему обједињењу, које човјек, у случају обузетости страшћу гордости, покушава компензирати путем достигнућа вањског превазилажења над свима који га окружују. Зато отуђење личности и осјећај супарништва такође треба сматрати важном посљедицом гријеха. Ако се једна од моралних задаћа човека јавља као превазилажење природног егоизма и непријатељства , то није ништа друго него сметња остварењу те задаће и одвлачење на пут отуђења и супарништва. С руског превео: архимандрит Герасим
7
БОГОСЛОВЉЕ
8
Јануар 2004.
Смисао поста Божићни пост је припрема вјерника за празник Рождества Христовог – други Васкрс. У символичком смислу он указује на стање свијета до доласка Спаситеља. Пост је једно од средстава која помажу да се успостави хармонија између духа и тијела, изме-
ђу разума и осјећања. Хришћанској антропологији су супростављење двије тенденције – материјалистичка и крајње спиритуалистичка. Материјалисти пост покушавају да објасне у зависности од околности или као плод религиозног фанатизма или као
искуство народне медицине или хигијене. С друге стране, спиритуалисти негирају утицај тијела на дух, рашчлањују људску личност на два начела и сматрају да је недостојно религије да се бави питањем хране. Многи људи говоре: „За општење са Богом потребна је љубав”. А какав је значај поста? Зар није понижавајуће ставити своје срце у зависност од желудца? Најчешће тако говоре они који би жељели да оправдају своју зависност од желудца односно робовање желудцу и недостатак жеље да у било чему обуздају или ограниче себе. Високопарним фразама о привидној духовности они скривају бојазан да устану против овог тиранина – утробе. Хришћански пост помаже да се поново успостави хијерархија душевних снага, да се сложена психичка организација потчини највишим духовним циљевима. Пост помаже души да побјеђује страсти, извлачи душу као бисер из шкољке, из заробљеништва свега грубо чулног и порочног. Пост ослобађа човјеков дух од заљубљене везаности за материјално, од сталне усмјерености на земаљско.
Миливој Јованчевић Ученик I разреда богословије „Св. Три Јерарха”
ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА
Јануар 2004.
9
Божићни обичаји Свак се нада Божићу и весели му се, осим људи, кажу, и тица у гори и риба у води. Пред Божић и за Божић на толико времена свак се стара, како ће га ко боље од другога дочекати и прославити. Обичај је, да крмећу печеницу немало свак прије добро урани. Кад се што уџа закаснити урадити у коме другом послу, а пролази му рок, онда му реку: „Не може се печеница увочи Божића уранити!” Даклен она се рани прије на толико мјесеци за тај дан, да буде добра и да буде на гласу, те по селу да му реку: „Чоче, ала у тог и у тог зор–печенице! Одврга је ље свима (надмашио све). „Осим остале приправе и старања најпрви су и бадњаци, да се старјешина и за њи провидне. 1
На Бадњи дан старјешина около подне са осталијем мушкачинами наоштри сикире па оду, ако имаду, у своје огреде или облоге па усијеку два подебела дрвета ка чоек у пасу, а треће тање, који се зову бадњаци. А ко иј нема да усијече у себе, онда треба да се за њи макар како провиди али да иј купи, па макар да и која у пољу и питома стабла за бадњаке посијече те с тијем штету себи да принесе. Нико му се за то наругати не ће. Отприје, кажу, да су уџавали украсти бадњаке, кад иј ко не би имао, т. ј. отићи обноћ у туђи дут па испилати иј, јер сикиром да се сијеку, чује се далеко1. Али саде да ко бадњаке краде, није чути, јер ко то ради, кажу, да је зли удес, да се може на што
нагазити, кад се иду красти: на виленско коло, на пасији сугреб и т.д.2 Кад се бадњаци кући дорену, буду два велика балвана или ћустука, грдна за два чоека, осјечена по деблу са обе стране, а трећи је тањи од исте величине, који стоји у антрешљу за тројство озго свр њи двају, кад се метну на ватру.3 Прије Бадњег дана коље се домаћа стока, и вавијек окреће се клање од своје марве к истоку. Женске се врте и мањижају бергајући дробове, кувајући чесницу и крувове остале, јер међу Божиће крув се не кува, осим што на Бадњи дан укувају колач шупаљ у пријесно (без квасца) и на мали Божић прије зоре велики шупљи крув (колач) исто у пријесно.
Од тога загонетка има: „Да што ми ти је да што: у гори без мозга лаје?” (Сикира.) Не вељо, да иј није прије било од оније и да иј нема и сад, који би крадена и меса за крсна имена и за Божић приправили, па ти били од једне вјере или од друге; али да ће бадњаке ићи украсти, то неће. 3 Како сваком посјеченом дрвету дебелу реку „балван” или „ћустук”, тако реку и људма, који не виде даље од носа, т. ј. који су кратки у памети, оли кад што почму казивати, а не знаду, куд му која ријеч окреће, одма га замучкају и реку му: „Ћустуче оли балване, залијепи трнку!” Тако исто реку којој залупатој женској, да је ћуста. 2
10
ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА
Јануар 2004.
Божићни обичаји – наставак са стр. 9. На Бадњи дан чим сунце ограја (ако га има, ако ли га није видити, онда знаду по сињалу неба, која су доба), одма ложе ватру велику и припјечу печенице на ражније, по реду окрећу споради дима, а неки належећи окрећу, да им дим не море наудити. Чим печенице скину с ватре, одма се грми из кубура тако, да све по селу једна другој одговара илити глас даје; то пуцатање значи, да се печенице скидају с ватре. На Бадњи дан мало се што спрема за ручак, али обилице пије, и то зато, јер ко и колико на Бадњи дан попије вина, онолико више крви дође у њ. Дјеца се тући не смију, почимљући од Бадњег дана па све до иза малог Божића, јер ко ће дјецу бити, одма му чири на гуицу (!) доћи. Сад се већ спрема вечера: уштипци се вригају, а бакалари туку, да стоји лупа по цијелом селу; ко не зна, а да је јесен, би река, да се набијају бадњи за маст. Прије свега и прије вечере у онај колач пријесни шупљи, што га је маја укувала, метну у њ три свјећице (тројицу) од шолде и запале иј, које носе још са чашом вина па онда иду к волма те наздраве волу прваку (који је вавијек најпрви из десна под јармом пред осталијем волма уваћен), а то на примјер реку: „Здрав, зекоња (оли мркоња)! За здравље овог мога вола првака и за здравље нашег старјешине!” Тај колач свјећицами даду послије чобану и чашу опет пуну вина. Тако он наздравља
своме овну звонару прваку, кад угоне благо у стан; двоје кућана држе запаљене свјећице на вратије унутра стана, између којије прогоне бројећи благо. Прије вечере иду из куће по избору два момка оли чоека ожењена по бадњаке; тешки ти буду, да иј једва сам ко може донијети на ватру. Сви кућани стоје око ватре и весело чекају бадњаке. Чим који носећи иј ступи на врата, говори: „Добра вече! На добро вам бадња вече дошла!” (А неки реку: добра вече ја и бадњаче!) Старјешица чека сједећи су оком жита (јечма) у руци те посипље по бадњаку и по ономе, ко носи га, и одговара: „Бог да и с тобом заједно.”Тако исто ради се, кад се и други донесе, а онај трећи антрешаљ илити тројство метне се послије на ватру повр оније двају. Тако се послије изнова боље подјари, нека горе. Онда старјешина донесе врећу сламе и поспе добро коло наоколо око ватре.4
Кад су се бадњаци наложили, а слама око ватре прострта, онда се ставља сопра (столица) за вечерати, а загрми се из кубура, које је већ знак, да су бадњаци почели горети. Ту се вечера п бенави, весео је свак, све да је ко коме наскоро и умро. Осим шутра на ручку и напалењу свијеће, о чему ће бити ријеч, иза вечере што посно остане, то шутрадан не ваља ести; а да не оде у невар (штету), онда однесу у село којем сиромашнијем, што знаду, да онако није спремио, те му даду да поије с дјецом. Кашње тога по обичају сјете се о’ стра и вука, и ако иј сад амо нема, али да он лако море домаглити, те метну му на комад рбине свију оније манџа, којије су имали за вечеру, и озго уштипак, коме мећући на буниште (ђубар) говоре: „Вујо мој, не кољи ми овчице, ево теби сочице! Ево теби твоје, а мируј у моје!” Није право свијет ни заспао, стоји граја по селу, ђе се дижу и опремају к цркви; јер је обичај посве рано почети појати јутрењу па онда одма иза ње летурђију, да се поп из једније аљина црквеније од јутрење свлачи, а у друге од летурђије проблачи. Тако и ако је посве рано, у цркву наврви мушко и женско од млађарије, па било старо о младо, а за највише дођу цуре од удаје, а момци од женидбе, сви у најновијој роби,момци пак са кубуром за пашњачом. Уџају који пут и ђендари к цркви доћи, јер драго је и њима видити оно, што је
4 Народ о бадњације у једну мисли овако: Кад се Кристос родио, да јс било ледено, па су чобана два допијели сваки по дебели сук и паложилн за Криста огријати у пећини, онда и трећи да је донио те рекао: „Нека буде повр вашије и моје дрво тројство.” У другу веле, да је овако: Да су се наши стари некад клањали идолма, које би од дрвета дебела затаслачили (скалупили оли збакљали какогод). Чим су примили вјеру Кристову, онда да су тс идоле или дрвене имбене богове на ватру бацали, и тако то саде да раде у виду бадњака увочи Божића. - Слама она, што се посипље око ватре, с тијем се каже, да се је наш Кристос на слами родио у јаслије, кога су воли паром својом гријали, зато да је сваки во остао благосовен, да рани чоека и мрава и црва.
ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА лијепо, па макар им од користи и не било. Онда ови, што кубуру имаду, а да је ђендо не припрежа очима, покрију је вацолетом, оли ш њом за леђа, ако немају торбака. Ћендара кад није, онда оружја не крију нико од никога, него је одабељи (т. ј. кубуру), нека се боље види. Телиш ко још цуру имаде, да се зарека, да ће је узети, дупло му воли, кад му јарак (оружје) за пашњачом види, оли још да пушку шарку о рамену му види, одма ће свака у себи рећи: „Бого мој, нико није ка он, та дика га је под јараком виђети, па да је и најгори, а камоли људа је и од себе!”5 Тако кад се народ слегне к цркви и кад излази из ње, онда изађу на влаку (равницу) пред цркву и згледају се; момци стану у
ред и грме из кубура. Тако од цркве иде онда свак својој кући праштећи из кубура. То бива друкча у сунце грањивања, а друкча и раније, кад се рано молитве почму отпаривати. Кад се кући дође, онда млађарија рекне старијему: „Добро јутро! На добро ти Божић доша!” и онда туче угарком по бадњације, те колико варница или сјевалица ш њи полети, говори: „Овлико ти било овчица, овлико козица, овлико коњика, овлико вочића, родила ти дјечица и винена лозица и пребијела шеница!” Ујутру прије сунца маја смота у округ уже ка обруч и у њ шћука све кокоши на просуто жито. Онда пита дијете (по наговору): „Мајо, ђе
Јануар 2004.
11
ти коке носе?” Она одговара: „У пенџеру више полице у кући.” Тако три пута рече се једно другоме. На Божић у сунце грањивања иду у виноград с букаром цијела вина и косјером у руци те обрежу насукрст неколико пања, којима старјешина наздравља, тако и свему своме винограду. Тадај и неколико пања вином залије, а букару кући празну донесе. С тијем гањатају: ко тако ради, да ће му унапријед родити виноград. Судове чела маја кроз вериге пронаша, да буду сретније; тако исто споради чела мора маја тјесњавом руком, т. ј. брашнавом, увалити се за које стабло пред кућом или макар гдје; онда кад се челе роје, за то се дрво увате, отићи не ће саме никуд. Владимир Ардалић
5 У прве земане, кажу, а пантим и ја (јер ја нијесам стар, пего пуно ми је година, т. ј. имам иј дридесет и десет, торбу мјесеци, двије годипе, што сам сису са, и годину дана, што сам босоног ишао), да цура не би ћела ни ићи за онога, који не би кубуре за пасом носио, чарме (!) око главе и поткољеница на ногами, баш под ајдучку. Такога она кад види, дупло му воли у свему и по свему, јер да је то јунак. Увано вато нека јој дођу просци на прошњу два ума момка: један нека је под оружјем, а сиромашнији, а други без оружја, па и пупо богатији, прије ће она отићи за оног под оружјем сиромашнијега.
Поводом једне ружне појаве међу православним Далматинцима
ПСОВКА ЈЕ ЛОШ ЗНАК Међу етничким Србима у Далмацији који себе држе за православне хришћане, а које и они друге вјере називају тако, угнијездила се већ поодавно, већ у предкомунистичка времена, једна ружна пракса – псовка. Псује се Бог и светитељи у покуди и у похвали, у усхиту, радости и у опорој тузи, у ведрини због обиља и у бризи због оскудице; псује се у форми говорне поштапалице. Такав „културни” модел у једном времену био је идеолошки пожељан и хулом на Бога и светитеље доказивала
се идеолошка „исправност”, политичка подобност и правовјерност у оквиру комунистичке секте. Био је то знак да је псовач „раскрстио с религијом”. Што му је била јача амбиција да се више попне на друштвеној љествици, и псовке су му биле кићеније и „живописније”.Тако је један од истакнутијих комунистичких кадрова на подручју Буковице у Другом свјетском рату упитао једног Буковчанца како би се он највише допао своме тетку, иначе мирном и честитом сељаку, кога је, као градско
дијете једва и познавао. Лукави Буковчанац му је препоручио да при сусрету са тетком што више псује Бога и све друго што му падне на памет. Каже да му то тетак особито воли и радо ће га прихватити. Млади партијац тако и учини, али запрепаштени тетак, иначе благовјерни хришћанин, прекрсти се и с тугом рече: „Е, синко, нисам знао да од онако паметног оца, као што је твој, може бити луд син као што си ти”. Не зна се колико су била дјелотворна извињења мла-
12
ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА
Јануар 2004.
Псовка је лош знак – наставак са стр. 10. дићева и претње оном Буковчанцу што му је подвалио. Раздобље безбожне владавине опустошило је душу сјевернодалматинског Србина, као и оних који нису Срби, али у тим његовим духовним развалинама и у безбожној деструкцији могуће је угледати истину да је тај свијет задржао у колективном памћењу знања из хришћанског наука, из светоотачких предања и житија. Како другачије објаснити псовку на неког свеца „искићену” најситнијим детаљима из живота светог. Проучаваоцима социјалне психологије, и социјалног живота уопште, неће измаћи запажање да псовка не произилази само из оскудице хришћанске поуке за народ, већ и из сваке друге оскудице, биједе, суровог сиромаштва и безнађа. Тако се најстрашније псовке могу наћи и код народа који нису оскудјевали у хришћанској поуци, нпр. Руса и Мађара. Ови народи
били су изложени патњама друге врсте, па и данас, особито Мађари, страшније псују чак и од Срба. Псовке присутне у нашем народу највидљивији су знак његове духовне запуштености и нагињања ка културном осиромашивању, гдје се ствара и постоји човјек без својстава, нашим лијепим народ-
ним српским језиком речено – човјек нико и ништа. Улога школе, гдје се учи и вјеронаука, и цркве, гдје се Богу моли, јесте да просвјећује народ и на љествици хришћанских вриједности уздиже га изнад сваког варварства. К томе нас циљу води и избацивање псовки из нашег језика и живота. С. Б.
Један монашки лик из Далматинске епархије
Севастијан Јовић – заслужник и мученик Јеромонах Севастијан Јовић (Милојевић речени) рођен је 17. септембра 1882. у Дрнишу. Основну школу завршио је у родном мјесту. Први утицај у васпитању на
њ је учинио његов мјештанин монах Неофит Његуш. На препоруку епископа Далматинског др Никодима Милаша године 1898. примљен је за ђака у манастир Крку. То
ИЗ ЖИВОТА ЕПАРХИЈЕ је било мјесто гдје га је васпитавао, и под чијом је руком духовно узрастао, управо Неофит Његуш. Као ванредни слушалац ступио је 1901. године у клирикалну школу у Задру. Замонашио га је 22. фебруара у манастиру Крки настојатељ Корнелије Павасовић. Епископ Далматински др Никодим Милаш рукоположио га је за ћакона 27. фебруара 1904., а сутрадан, у Недјељу православља за јеромонаха. По рукоположењу постао је сабрат манастира Крке, а потом манастира Крупе. Године 1906. постао је администратор парохије у родном Дрнишу. У то вријеме је епископ Никодим Милаш освештао нову
цркву у Дрнишу. Од године 1909. до 1914. био је једини свештеник у сплитском котару и званично парох у Броћанцу и граду Сплиту. У Сплиту је основао друштво „Српску слогу”. Непосредно пред Први свјетски рат из Броћанца је повраћен у мјесто свога пострига, у манастир Крку. Од 1916. до 1923. године управљао је манастиром Крком. У том времену показао се као добар настојатељ и добар економ. Духовна власт му је повјерила и настојатељство манастира Драговића. Како се овај манастир усљед ратних прилика нашао у тешком стању, гдје су црква и манастирске зграде требале хитну оправку, а, уз то манастирско имање било без
Јануар 2004.
13
ичијег надзора, било је потребно наћи некога ко ће све то довести у ред и поредак. Био је то јеромонах Севастијан Јовић. За постигнути успјех у том послу њега је одликовао 1926. епископ Данило Пантелић. Служећи Богу и људима јеромонах Севастијан Јовић је дочекао да га у Дрнишу 1. јуна 1941. године ухапсе усташе и потом подвргну најстрашнијим мукама. Пошто су му претходно почупали браду и бркове, одрезали нос и уши, дотукли су га и бацили са осталим православним Србима у напуштену јаму Кљакачког рудника под Промином, недалеко од његовог родног града Дрниша.
Свечано и радосно У манастиру Крки прослављена манастирска слава Манастирска слава Св. архистратига Михаила у манастиру Крки прослављена је свечано и радосно. На светој архијерејској Литургији чинодејствовали су епископ Далматински г.г. Фотије и Бихаћко–Петровачки г.г. Хризостом, уз саслужење већег броја свештеника и монаха, међу којим су били игуман манастира Студенице о. Тимотеј, као и духовник манастира Гомирја синђел Михајло, братија манастира Рмња и Крке, свештеници из Сплита и Шибеника. Служби Божијој присуствовао је и бројни благочестиви народ из ближе и даље околице, али и из Бителића, из Шибеника, Ри-
јеке, Горског Котара, Славоније и Барање, као и из Републике Српске.
Ријеч духовне окрепе изрекли су и епископи г.г. Фотије и г.г. Хризостом у својим
14
ИЗ ЖИВОТА ЕПАРХИЈЕ
Јануар 2004.
Свечано и радосно – наставак са стр. 13. проповиједима које су за ову прилику биле интониране с радошћу, јер је претходне вечери примио монашки чин један крчки искушеник, Милош Рашковић, добивши име Варсонуфије, а игуман манастира о. Герасим одликован је чином архимандрита и о. Герман, сабрат ове свете обитељи одликован је игуманским чином. У својој проповиједи епископ Фотије, говорећи о значају данашње славе Светог архистратига Михаила између осталог је рекао: „Онда је Свети архангел Михаило на челу војске Божије изговорио те чувене ријечи: Стојмо смјерно, стојмо са страхом, пазимо! Те ријечи опомињу, браћо и сестре, од тада све до данас, јер у ствари је он рекао да пазе они који хоће да остану са Богом, и у заједници са Богом, да их не би Сатана преварио да постану непријатељи Божји и да отпадну од престола Божјег, од заједнице с Богом и од љубави Божје. И тај његов поклич је непрестано присутан; ми га у богослужењу Цркве понављамо, а смисао је исти – да пазимо јесмо ли у заједници с Богом или нисмо. Да ли смо пријатељи Божји, они који живе у љубави с Богом и са Црквом Његовом, или смо непријатељи и противници Божји, тојест противници Цркве Христове.Ако смо противници тада ће нам мјесто бити тамо гдје је Деница и Сатана и демони његови. Ето то је непрестано, тим покличем Свети архангел Михаило непрестано нас кроз историју држи и укрепљује. Ми вјерујемо дубоко да и ову свету обитељ чува његова
брига, његово заштитништво, јер је ова света обитељ посвећена Светом архангелу Михаилу и осталим силама Небеским, бестјелесним, и управо ово што доживљавамо у наше вријеме, јесте знак старања, бриге, благослова Божијег и заштите Светог архангела Михаила над овом светињом манастира Крке”. Истичући радостан тренутак манастирске славе и чина монашења оца Варсонуфија и истичући чињеницу
да је и сам духовно узрастао у манастиру Крки, Његово преосвештенство, епископ Бихаћко – Петровачки г.г. Хризостом је рекао: „Кад год се враћам и долазим у манастир Крку, осјећам се као дијете кад се враћа у крило своје мајке”. Бројни вјерни народ који је присуствовао овим узвишеним чиновима, уз радосно кликтање манастирских звона, и сам је с усхитом доживио ове тренутке.
ИЗ ЖИВОТА ЕПАРХИЈЕ
Јануар 2004.
Поново „Правила” Никодима Милаша Издавачки планови У издавачкој кући Истина Епархије далматинске већ око Божића 2003. биће поново штампана Правила са тумачењима др Никодима Милаша. Правила ће бити штампана у два тома у тврдом повезу. Предговор овом поновном издању написао је др Ненад Милошевић, професор литургике и црквеног права на Богословском факултету у Београду. Сви заинтересовани могу преко уредништва часописа Крка да наруче жељени број примерака овог капиталног дела црквено-канонског права.
Из уводне ријечи будућег издања Требало је да прође више од стотину година «провере» па да се Правила православне Цркве са тумачењима из пера блажене успомене бившег епископа далматинског Никодима Милаша појавe у издању једне црквене издавачке куће. Иако не и као званични канонски зборник наше помесне Цркве, овај подухват представља својеврсно одавање признања делу једног од најзнаменитијих богослова нашега поднебља и у свету признатог прегаоца на пољу канонског и црквеног права. Стога одлучност његовог прејемника преосвештеног епископа Фотија у издавању
Правила... чини први али веома значајан корак у достојном вредновању једног међу најзначајнијим богословским делима написаним на српскoм језику. Недоступност – због језичке баријере – класичних канонских зборника Васељенске Православне Цркве (Законоправила, Атинске синтагме и Пидалиона) на нашим просторима у пракси је задуго надомештана Милашевим Правилима, све од времена њиховог првог појављивања крајем деветнаестога века (Задар 1884.). Али, с обзиром да су Правила последњи пут штампана 1895./ 96. године, већ се дужe временa испречавао проблем недоступности овог дела. Поновно издавање Правила, пак, иако не решава и проблем недостатка класичних зборника, успешно испуњава неоправдано крупну празнину у области канонског права у нас, а на корист свима онима који су својом службом или личним интересовањем упућени на свете каноне и њихово тумачење. Не оцењујући овде детаљније Милашеве коментаре на свете каноне, које је, уосталом, најстручније оце-
нило време од целог једног века њиховог живота и употребе не само у нашој помесној Цркви, ипак треба истаћи сву ону предност која чини Правила готово значајнијим од свих претходних канонских зборника. Наиме, дар богословља који је поседовао и научно умеће којим се служио, са једне стране и могућност коришћења дела свих претходних коментатора, са друге, блажене успомене епископ Никодим својим коментарима пружа изванредно научно дело богословскоканонске садржине које га засигурно сврстава у ред класика коментатора светих канона. Др Ненад С. Милошевић
15
16
ИЗ ЖИВОТА ЕПАРХИЈЕ
Духовни центар „Никодим Милаш” Обнова духовног живота у Далматинској епархији По идеји и благослову епископа Далматинског г.г. Фотија у близини храма Св. Петра и Павла у Биовчину Селу планира се обнова љетне резиденције владике Никодима Милаша гдје би требао да буде установљен духовни центар за потребе православних вјерника. У тој згради, сада у рушевном стању, зараслој у коров и дрвеће, епископ Милаш је на самом истеку 19.вијека писао своје чувене књиге из области канонског права и историје. У тој својеврсној ваздушној бањи овај писац европског угледа писао је „Православну Далмацију”, дјело из црквене и националне историје за које је говорио да му је најдраже од свега што је написао. Будући духовни центар неће,
дакле, бити без традиције. Име овог учевног духовника које ће носити обавезиваће сваког православног вјерника на подвиг у духовном уздизању. „Православним вјерницима у Далматинској епархији веома су потребни овакви центри у којим би се потицало обогаћивање духовног живота, јер је због познатих историјских околности тај живот кроз дуге деценије био сасвим потиснут”, рекао је овим поводом епископ Фотије. Његово преосвештенство се нада да ће благочестиви народ, посебно из Буковице и Равних Котара, махом расут по свијету, осјетити потребу да помогне око остваривања овога пројекта.
Јануар 2004.
СТО Из ивошевачке парохије Након несретних збивања на просторима Книна и околине, поред страдања и расељавања српског народа, догодило се и велико страдање Цркве, која је увијек са својим народом дијелила добро и зло. Поред осталих парохија и храмова, у протеклом рату је пострадала и ивошевачка парохија,за чији се храм, који је посвећен празнику Рођења Св. Јована Крститеља, везује много битних догађаја као и познатих имена Српске Православне Цркве. Данас је овај храм филијала при Другој парохији кистањској, и по ко зна који пут, живот у њој се обнавља. Наиме, садашњи храм је отпочет градити почетком 2О. вијека, на истом мјесту гдје је по предању постојао храм још у 9. вијеку. Радови на изградњи, у то вријеме, су текли добро, али вриједне неимаре је пресјекао почетак I свјетског рата, тако да су за наставак радова чекали боља времена. Радови су и настављени тако да је тридесетих година двадесетог вијека храм подигнут, али не и у потпуности довршен. Наишла је друга велика невоља, II свјетски рат, тако да се са изградњом храма по други пут стало. Након рата, у педесет година дугој тоталитарној владавини безбожног социјализма, вјерни народ није смио ни да приђе своме светом храму а да тиме не угрози опстанак себе и своје породице, камо ли да настави са започетом градњом. Стога је храм без
ИЗ ЖИВОТА ЕПАРХИЈЕ
Јануар 2004.
ГОДИНА ЧЕКАЊА свога народа изгледао као једна безоблична неугледна грађевина. Али живот Цркве на овим просторима се настављао и у тим условима. У то вријеме ова парохија је, као и већина у околини манастира Крке, била додијељена на опслуживање свештеномонасима из тог манастира који су својим трудом и радом покушавали пребродити све невоље које је то вријеме донијело. Међу тим свештеномонасима је било и неколико садашњих архијереја
Српске Православне Цркве, чиме се мало која парохија у СПЦ може похвалити. Ту је својевремено службовао садашњи митрополит Дабробосански Николај (Мрђа) затим митрополит Загребачко–љубљански Јован (Павловић), епископ Бањалучки Јефрем (Милутиновић), епископ Источно–амерички Митрофан (Кодић), епископ Шабачко–ваљевски Лаврентије (Трифуновић), епископ Сремски Васлије (Вадић), епископ Бихаћко–петровачки Хризостом (Јевић) и епископ Хвостански Атанасије (Ракита). Сви су они несумњиво оставили на овој парохији незбрисиве трагове и утрли пут млађим свештеницима који су послије њих долазили. Непосредно пред почетак овог последњег рата, вјерни народ се почео осјећати слободније и почео је долазити светом храму, тако да се након скоро педесет година
паузе наставило са градњом храма. Као и сваки пут до тада, није се дуго радило – избила је нова невоља. У августу 1995. године велика већина народа је, заједно са својим свештеницима, услијед ратног бијеса, напустила Ивошевце. Садашње стање храма је исто као и 1995. године, уз пар оштећења из последњег рата која се полако санирају, тако да храм рођења Св. Јована Крститеља већ трећи пут у последњих сто година чека боља времена. У овом храму се упркос свим потешкоћама врше редовна богослужења тако да је ове године поводом храмовне славе Свету архијерејску Литургију служио Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије, који је након свете Литургије у препуној порти ивошевачког храма позвао присутни народ, који је већином и данас расељен и само за време празника посјећује свој родни крај, да се врати у што већем броју и да се заједно са својим свештеницима моле Господу да се опет у ивошевачким двориштима зачује игра дјеце која је одавно прекинута. Молимо се и надамо да ће бити по молитвама Његовог преосвештенства, и овим путем позивамо све оне који имају воље и могућности да помогну обнову храма Рођења Св. Јована Крститеља да се јаве надлежном свештенику о. Борису Милинковићу на адресу или број телефона који су дати на последњој страни овог часописа. јереј Борис Милинковић
17
18
ИЗ ЖИВОТА ЕПАРХИЈЕ
Јануар 2004.
Дан за сјећање Освећена црква у Пољицима код Задра Црква Рођења пресвете Богородице у Пољицима надомак Задра свечано је освећена 10. августа ове 2003. године. Тога дана у цркву је пристигао велики број парохијана да се помоле Богу. Њихова радост у души могла се читати и на њиховим лицима. Свету Архијерејску литургију служио је епископ Далматински г.г. Фотије уз саслужење надлежног пароха о. Петра Јовановића, игумана манастира Крке о. Герасима (Поповића) и настојатеља манастира Крупе о. Гаврила (Стевановића). За пјевницом су појали протојереј Никола Шкорић и проф. Предраг Миодраг. Ово мало равнокотарско село доживјело је дан за сјећање, јер је, можда први пут у тој цркви рукоположен један свршени богослов за свештеника, пред очима присутних парохијана. За то вријеме појане су торжествене пјесме, што је присутном народу умножило доживљај. На крају је Његово преосвештенство г.г. Фотије у надахнутој бесједи захвалио надлежном свештенику и вјерном народу на богоугодном труду и граматама одликовао неке парохијане који су својим трудом и трошком највише учинили да се обнови храм овога мјеста. Ријеч захвалности присутним паро-
хијанима, епископу Фотију и свештенству које је увеличало ову свечаност, изрекао је и надлежни парох. Уз трпезу љубави Пољичани су се захвалили епис-
копу Фотију на његовом доласку у Пољица и учешћу у служби Божијој. Парох задарски, протојереј ставрофор Петар Јовановић
ИЗ ЖИВОТА ЕПАРХИЈЕ
Јануар 2004.
Обнова цркве Св. Луке у Островици
Црква у несталом граду По свједочењу сељана Островице, посљедњег пола вијека први пут је у цркви Св. Луке у њиховом селу служио један епископ, за храмовну славу 31. октобра 2003. године. Божанственој Литургији присуствовало је петнаестак мјештана; велики постотак повраћеног народа у селу, које је некад бујало од живота и младости. У поуци коју је том приликом изрекао епископ Далматински г.г. Фотије, окупљени Островчани су чули предлог свога архијејереја како би било веома
потребно хитно обновити св. храм и направити ограду око црквене порте, која је уједно и мјесно гробље, да не би било на лош примјер другима. Том приликом је именован и грађевински одбор који се треба првенствено позабавити израдом врата и прозора за цркву, поправком малог дијела крова и оградом око гробља. Мјештани су то с радошћу прихватили. На хришћанску обавезу мјештана села Островице, али и Гошића, подсјећа и истина да је црква Св. Луке у Островици, старом граду,
опјеваном и у народној пјесми о Јанковић Стојану и ускоцима, била мјесто њиховог духовног сабирања већ од 1524. године, када је саграђена и освећена и око које су од тога времена играли коло њихови преци, у којој су слушали Божју Литургију, вјенчавали се у њој, крстили и око ње сахрањивали. Потомци тих благовјерних Островчана и Гошићана, па и Добропољчана, којима је једно вријеме Св. Лука била парохијална црква, неће се ни овога пута оглушити на позив да помогну у обнови свога храма.
19
ИЗ ЖИВОТА ЕПАРХИЈЕ
20
Повратници из изгнанства и иностранства окупљени око цркве у Биочићу За празник Св. апостола Петра и Павла, којима је посвећен храм у селу Биочићу код Дрниша, али и на дан Св. Саве, око цркве се окупи мноштво народа, пристиглог углавном из прогонства и иностранства. Нажалост, ту буде мало дјеце. Тако је било и ове године. На Св. Саву сви присутни пјевали су „Ускликнимо”, можда још усрдније јер су мислили на своју дјецу расуту по свијету, која негдје прослављају овог нашег светитеља, можда баш у том тренутку. Послије богослужња, резан је славски колач и дијељено ко-
Јануар 2004.
Окупљање око цркве љиво, као што бива на нашим славама. Код наше цркве имамо и појца који редовно одговара на божанственим Литургијама, што је раније било ријетко у овим крајевима. Црква је доста опљачкана у „Олуји” 1995. године, али Богу хвала, није рушена ни паљена. Она је саграђена 1887. г., у вријеме епископа Стефана Кнежевића, који ју је те године и осветио. Њу је подигао вјерни народ ове парохије, предвођен свештеником Ђорђем Цвјетковићем. У ту парохију и данас спадају, уз Биочић, Тепљух, Штиково и Сиверић.
Храм је сазидан од тврдог, клесаног камена и лијеп је доживљај видјети га. Кажу да су га зидали људи из племена Трампа, које и данас постоји у Биочићу, али знатно умањено кроз ратове и прогонства. Године 1987. црква је темељито обновљена уз помоћ Завода за заштиту споменика из Загреба, гдје је извођач радова био „Ударник” из Дрниша. Чин освећења извео је тадашњи епископ Далматински Николај, уз саслужење свештеника из Шибеника и Дрниша. У Биочићу, 2003. године Протојереј Здравко Тепић
ИЗ ЖИВОТА ЕПАРХИЈЕ
Јануар 2004.
Обнова за 430. годишњицу Обнова цркве Св. Јоакима и Ане на Брибиру На иницијативу о. Милорада Ђекановића, пароха ђеврсачког, и мјештана Крњеува и Брибира, започета је ове јесени обнова православне цркве Св. Јоакима и Ане на Брибирској главици. Храм ће добити нов кров, фасаду, камени под и биће иконописан. Иконостас ће бити обновљен и у цјелости комплетиран. Радове води мајстор Жељко Гњидић уз сарадњу мјештана поменутих села, којима су се придружили и парохијани из других села. Након прибављања потребне сагласности од Конзерваторског уреда у Шибенику, уз благослов и материјалну помоћ Његовог преосвеш-
тенства епископа Далматинског Фотија, послови на обнови су отворени и уз помоћ благочестивог православног народа могу бити завршени за поменуту годишњицу. По народној легенди, испод цркве је сахрањена српска принцеза Јелена, сестра цара Душана, а жена хрватског кнеза Младена Шубића. Сахрањена је, преноси се у народу, у „златном сандуку и на златним кочијама”. Потрага за наводним благом кренула је 60-тих година прошлог вијека. Археолог Стјепан
Гуњача убрзо је обуставио даљње радове, због покушаја да измјести православно гробље са тога терена на на неку другу локацију. Иначе, црква Св. Јоакима и Ане на Брибирској главици освећена је 1574. године, и на 430-ту годишњицу треба да буде у обновљеном изгледу. Борислав Шарић
Иконописачка радионица
„Преподобни Андреј Рубљов” у Шибенику По благослову Његовог преосвештенства епископа Далматинског г.г. Фотија почела
је радом иконописачка радионица „Преподобни Андреј Рубљов” у Шибенику. Иконе у овој радионици, по древном православном канону, сликају сестре из сестринства Тројеручице у Шибенику. Покретање ове иконописачке радионице је велики благолсов Божији, посебно у ситуацији у којој живи наша Црква у Далмацији, у којој су многи храмови оштећени, те су и многи иконостаси потпуно или дјелимично опустели. Њихова обнова и оживљавање је подвиг који предстоји, те се надамо да ће и рад ове радионице дати свој свестрани допринос у том смислу.
21
22
ИЗ ЖИВОТА ЕПАРХИЈЕ
Јануар 2004.
СПОРТАШИ СА СВОЈИМ СВЕТИЊАМА Православни Далматинци не заборављају своје светиње Епископ Далматински г.г.Фотије и епископ Америчко канадски г.г. Лонгин 28. јула 2003. године вјенчали су кошаркаша Драгана Тарлаћа са његовом изабраницом манекенком Маријом Маћић и крстили њиховог сина. Господин Тарлаћ је поријеклом из мјеста Баљци, близу Дрниша, одакле је био и Матавуљев литерарни јунак Пилипенда, који се захваљивао Богу, као праведни Јов, иако је био у големим недаћама. Није пристао на одступ од Христа и своје православне вјере. Овај високоцијењени спорташ у свјетским размјерима сљедбеник је свога земљака Пилипенде у чврстини вјере и свога народног имена и његов долазак у манастир Крку је то потврдио. Он је том приликом довео у госте и своје колеге спорташе из
Шпаније и Ирске. Радосне тренутке дијелили су сви. Братство манастира Крке захвално је епископу Америчко–канадском г.г. Лонгину и господину Драгану Тарлаћу, са његовом поро-
дицом, као и свим осталим који су помогли у тешким временима да манастир Крка и Богословија поврате свој некадашњи изглед и да опстану у тешким временима и на уском путу.
Вјеронаука
Ипак вјеронаука за православне Уз мање недоумице родитеља и нешто виши отпор локалне средине, у Скрадину
и на Коњевратама ове школске године почела је вјеронаука за основце.
Отац Илија Карајовић, вјероучитељ у ОШ Скрадин и ОШ „Јурај Далматинац”
ИЗ ЖИВОТА ЕПАРХИЈЕ
Јануар 2004.
на Коњевратима, каже да у свакој од поменутих школа иде по десет ученика на православну вјеронауку. „Има у обе средине знатно више православне дјеце, али из разних разлога они још не добијају и православну вјерску поуку”, каже о. Карајовић, изразившвши наду да ће дио и тих ученика приступити групи ученика који марљиво и са љубављу употпуњују знања о својој вјери.
Повратак из изгнанства
ВЈЕРУЈЕМ У БОГА, ЉУДИ СЕ НЕ БОЈИМ „Ја сам у својој кући, на својој земљи и у своме граду и нико ме неће уплашити па да ту не живим и својим радом не зарађујем свој крух. Вјерујем у Бога и људи се не бојим” – рекао нам је Жељко Калат у његовој механичарској радионици у Книну. Жељко се вратио у Книн 13. јуна 1997. године, дакле, још прије више од шест година. Са њиме живи његова супруга Милева, мајка Марија, син Милан, а кћерке Милица и Гаврила су на студијама. Отац и син раде у механичарској радионици и имају доста посла, као што су га имали и прије рата.
„У почетку није било лако. Требало је штошта претрпјети, али ја нисам дошао на туђе, него на своје, па се на своме и невоље лакше подносе. Битно и знатно су ми били на руци и моји стари познаници и пријатељи Хрвати из Книна” – каже Жељко. У разговору сазнајемо да је он први православни Србин у Книну који је послије августа 1995. зазвонио на православној цркви Св. Георгија, довевши њену унутрашњост и околину у ред. Жељко је вјерник и његова баба, очева мајка, давала му је прве поуке из његове вјере и учвршћивала га у њој, као што су у већини случајева то
чиниле наше благочестиве мајке и баке, понекад и тајно, као прве хришћанке. Нема значајнијег празника а да овај чврсти и вриједни човјек неће походити манастир Крку, или Крупу, као своје духовно уточиште. Каже да и тамо црпи снагу и вјеру потребну С. за живот свакидашњи.
23
24
Јануар 2004.
Мирко Королија и његов крај ... И кобне посљедице заосталости и неразвијености показују се јасно још и данас на психи тог народа. Одатле, као главна негативна страна, оно јако изражено недостајање духовности и порива на виши размах. Могућности за развој ду. ховности и мисаоности које даје религиозно у усклађење духа мимоишле су, противно него приморску Далмацију, овај крај: у животним приликама у каквим је таворио овај народ – у честим сељењима, у непрестаном четовању, у несређеном начи-
Драгољуб Филиповић
Туга за Јанковић Стојаном Оронула, крилом посрнула, Тужи, плаче Јанковића кула. Ветар звижди са приморских страна, Носи иње с расцветалих грана И засипа сјај тужна расула. Нема њега... У странама туђим Труну руке дивнога сердара. Место њега стара мајка веже Седом косом вињаге и вреже И нариче да кам сињи пара. Са њом туже горе и пропланци, Вите јеле и студено стење. Откад Стојан оде у туђину Српска песма кроз гору не мину, – Све занеме к’о магле јесење...
ну живовања – по забаченим и неприступачним селиштима залеђа није могло да буде уређеног вјерског живота ни вјерске подуке. Зато христјанство није продрло дубоко у душу овом човјеку; оно је само извањски налијепљено, па кроза њ провирује врло јасно ранија поганска духовна формација и проговарају преодјевена поганска вјеровања. Док је недостајала свака дисциплина духа, развила се је прирођена бистрина ума и изоштрило ничим незамагљено уочавање и спознавање реалног (...) Ни природа не пружа у овом крају великих извора за душу. Пејзаж је тврд, сиров и строг, и сав се утапа у сињој боји крашког крша и у крутореалистичком освјетљењу. Све се помаља у голој истини
(одломак)
животне тегобе и свирепе нужности. Над стварношћу се никад не дижу лелујаве измаглице духа нити у свом крилу заогрћу и продуховљују обрисе конкретнога. Ту су зоре без прелива а запади без сочног обиља боја и свјетлости. Љети жега пљушти по сињим камењарима; сунце се не открива у својој животворној снази и плодности, него у голом, врелом цјелову, као што је цјелов усијаног гвожђа: оно не грије већ сажиже. Зими се над смртницима небо затвори и зајауче бура као да је у свом лету прешла преко још жалоснијих пустара и побрала им јауке и јаде. Вегетација је шкрта и жилава; шумарци опорог бријеста и кривастог храста и граба протискују жиле између камења да из
Јануар 2004.
посне и неподатне земље исишу одмјерене али садржајне сокове. Ту природа човјеку пружа тврд хљебац збиље живота, а животу жилав отпор ових прогнаних горштака. Ни природа, дакле, не развија ширу осјећајност и мисаоност нити утанчава естетска осјећања. Док је осталој Далмацији, као извор и утока бујнијег и ширег душевног живота, дано море, залеђе је лишено и те велике благодати, и за толико осиромашено. Са неискорјењивим епским елементом у души, горштак у дубини своје бити, савршено непоморац, конзервативан и патријархалан – и зато неподобан да се под утицајем Запада осјетније психички модификује – скрајње запуштен и заостао, овај је Динарац остао затворен у свом кругу и упућен, на себе сама. Са таквим
својствима и у таквим приликама, он је својим умјетничким склоностима могао да дадне изразау епици, у везиву и ткању, у резању дрва и у језику. Као онај који тка у мраку, морао је да своје стваралачке способности закује у ниже и примитивније умјетничке врсте. Своја умјетничка прегнућа точио је у нијеми језик шара и боја, жарења своје душе извезивао је у својим везовима и уткивао у своја ткива. Патријархалност и примитивност с једне, а небогатство извора умјетничких осјећања с друге стране, спутали су му пластично изражавање на резбарију у дрвету, и највиши степен до којега је у прерађивању појавног свијета допро јесте стилизација. Али највећи његов умјетнички израз је епика. Управ изолација и упућеност на себе сама,
25
патријархалност и онакав начин живота, разлог су што се народна епика овдје до такве мјере развила и тако дубока коријена ухватила. И баш зато је овај крај остао њезина посљедња оаза. Она се ту уздржала кристалисана у својој још класичној фази: по измаку ускочких времена она се није даље развијала, вегетирала и, нужно, умјетнички декадирала, као што се то догодило у неким другим крајевима. Појав потпуно схватљив кад се зна да се овај народ од својих сјајних ускочких времена мало или нимало развио и да послије њих није ништа крупније и сјајније доживио. – Најзад, у својој патњи и својој усамљености, овај је крај исковао и сачувао свој народни говор, један од најљепших и најчишћих у нашем језику. Владан Десница
Икона и нестворена свјетлост Покушаћу да истражим однос иконе и нестворене свјетлости износећи седам дефиниција (одређења) иконе. На крају ћу резимирати исихастички каратктер иконографије у седам реченица. Прво одређење које одлично изражава икону припада Виргилу Георгију: „Икона је прозор у вјечност”. Друго одређење: „Икона је оно што видимо на представи Успења Богородице. Апостоли, Богородица и Христос су насликани свим бојама. Затим, Христос је окружен једнобојном плавом славом (доксом) са анђелима, држећи
у својим рукама Богородицу као дијете. Овдје вишебојност представља историјски тренутак, док нас једнобојност плаве боје уводи у есхатолошку реалност, у коју Христос уводи Богородицу цијелу (не само њену душу, како неки мисле). Он је преводи из живота у историји ка вјечном рајском животу. Управо овај прелазак осликава православна икона”. Треће одређење: „Икона је живопис који нам представља читаву Цркву заједно са Христом Вазнесења, Кога преузима Бог Отац. Према томе, икона, православна икона, са бого-
словског гледишта, извире из Вазнесења. Вазнесење се поистовећује са Другим Доласком Христовим, јер анђели су при Вазнесењу говорили ученицима да ће Христос поново
26
Јануар 2004.
доћи у Свом Другом доласку на исти начин на који бива преузет, значи прослављен и васкрснут: Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо. (Дап. 1,11) Вазнесење и Други долазак предиконизују се у Преображењу на Тавору и у Васкрсењу Христовом. Са Тавора проистиче својеврсност свјетлости и велики значај који има свјетлост за иконографију. Према томе, ово треће одређење иконе могло би се изразити на сљедећи начин: Икона је фото – зографија (свјетло – живопис, свјетлопис) Богочовјека и
цјелокупне творевине”. Четврто одређење: „Икона је једна сликарска аскеза – вјежба која има свој зачетак у пратворбеном ништавилу (Ј. Зизиулас: Христологија и постојање), које ништавило изражава тамна основа (и такозвана проплазма, на језику иконографије), и овјенчава се божанском свјетлошћу насликаног бића, које бљешти од свјетлости као Христос на Тавору. Свака икона сваког светитеља подстиче нас на очишћење и освјетљење”. Пето одређење: „Пјеснички, могло би се рећи да је живопис који изражава сљедећу животну истину: Замислимо
да улазимо у своју викендицу која се налази на планини, гдје је хладно, пада снијег и дува вјетар. Гледамо собу кроз коју је прије нас прошла једна наша вољена личност, на примјер отац. Он је ту припремио наш боравак, а затим отишао. Ми њега не видимо у кући, међутим, у свим предметима који се налазе у викендици, у упаљеном камину, у топлом јелу, у постављеном столу који нам је оставио, ми додирујемо присуство оца, као дискретну љубав. Отац је свој печат оставио посвуда нас ради, и његова љубав је преобразила негостољубиву планинску средину у родитељску топлину. Слично томе, икона не указује на самог Бога Оца, него на Његова дејства (енергије) према нама. Свјетлост икона, која је слободна од природних закона, мироноше, кропи лица, тијела и околину – пејзаж и преображава насликана бића од унутаристоријских и пролазних, привремених у есхатолошка, вјечна и рајска, од распарчаних индивидуа у уједињена путем освјетљења једините личности”. Шесто одређење: „Икона је једна необична слика, која представља пејзаж нашег свијета, али не пропадљивим као што је сада, него непропадљивим, онако како ће га гледати Бог Отац у есхатону. Тада ће васкрсли Син представити оцу васкрсле људе и непропадљиву творевину, говорећи Му: Ево мене и дјеце коју ми је дао Бог Отац”. Седмо одређење: „Икона је васпостављање распарчаног пропадљивог простора и времена на фрескама осликаног храма, гдје је Литургија, која се врши, окружена ликовима осликаних светих, које манифестују своје живо присуство у Евхаристији”. Протопрезвитер Стаматис Склирис Превод са грчког: Јелена Фемић – Касапис
Јануар 2004.
ПРИЛОЖНИЦИ ЗА МАНАСТИР КРКУ Десет грађана из Бијелог Брда у Славонији дали су прилог манастиру Крка, и Богословији при њему, у виду ухрањених свиња. Ти благовјерни људи су: 1. 2. 3. 4. 5.
Слободан Нешић Јово Вуковић Војислав Бојанић 3оран Симић – протојереј Богдан Ковачевић
2 ком. 2 ком. 1 ком. 1 ком. 1 ком.
6. 7. 8. 9. 10.
Анђелко Нешковић Срето Гајчић Перо Бошковић Стеван Борић Миломир Бојанић
1 ком. 1 ком. 1 ком. 1 ком. 1 ком.
Управа Богословије и манастир Крка се најтоплије захваљују дародавцима.
Помозимо издавачку дјелатност издавачке куће „Истина” епархије Далматинске Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840
Свим добротворима свесрдно захваљујемо Уредништво
Помоћ из Аустралије У организацији Српског националног центра у Бониригу у Аустралији 16. 11. 2003. године и уз помоћ Српске Православне црквеношколске општине при саборном храму сб. Великомученика Георгија, епархије Аустра-
лијско–новозеландске, митрополије Новограчаничке, благовјерни Срби су прикупили помоћ за светоархангелски манастир Крку и богословију „Света Три Јерарха”. Имена дародаваца, због временске и просторне ограни-
чености јер је „Крка” у штампи, објавићемо тек у наредном броју. Овога пута захваљујемо и молимо се Богу и Светом Архангелу Михаилу да нашим приложницима подари сваки благослов. Братство манастира
27
28
Јануар 2004.
ЕПИСКОП ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ 22000 Шибеник, Тежачка 8 Република Хрватска
Служење Његовог преосвештенства епископа Далматинског и администратора Горњокарловачког Г.Г. Фотија СЕПТЕМБАР 2003. 72. Дана 28./15. септембра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у Шибенику. ОКТОБАР 2003. 73. Дана 5./22. октобра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у манастир Рмањ. 74. Дана 12./29. октобра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у Карловцу. 75. Дана 14./1. октобра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Книну. 76. Дана 19./6. октобра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Крка. 77. Дана 26./13. октобра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је
Свету архијерејску Литургију у манастиру Крка. 78. На празник преподобне мати Параскеве 27./14. октобра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у Скрадину. 79. На празник светог апостола и јеванђелисте Луке и светог Петра Цетињског 31./18. октобра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у Островици. НОВЕМБАР 2003. 80. Дана 2./20. новембра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у Шибенику. 81. На празник светог великомученика Димитрија 8./26. новембра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у Коњевратима. 82. Дана 9./27. новембра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Крка.
Јануар 2004.
83. Дана 16./3. новембра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у Моравицама. 84. На празник сабора светог архангела Михаила 21./8. новембра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Крка. 85. Дана 30./17. новембра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Крупа. ДЕЦЕМБАР 2003. 86. На празник Ваведења Пресвете
Богородице 4./12. децембра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у Шибенику. 87. Дана 7./24. децембра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у Шибенику. 88. Дана 14./1. децембра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Крка. 89. На празник светог оца Николаја 6./19. децембра Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у Ријеци.
ВИЈЕСТИ ИЗ ПРАВОСЛАВНОГ СВИЈЕТА У недељу, 7. децембра, * 2003. године, у манастиру Светог Прохора Пчињског на Светој архијерејској Литургије хиротонисан је високодостојни архимандрит Марко (Кимева) у епископски чин. Архимандрит Марко је хиротонисан за епископа дремвицког и постављен је за викарног епископа митрополита Велеског и Повардарског Охридске архиепископије Г. Јована. Свету Архијерејску Литургију је служио Његова светост патријарх српски Г. Павле, а саслуживали су Њихова високопреосвештенства митрополити Црногорско – Приморски Г. Амфилохије и Велеско–Повардарски Г. Јован, епископи Бачки Г. Иринеј, Врањски Г. Пахомије, Велички Г. Јоаким. * У недељу 30. новембра 2003. године, у Саборном
храму Светог Архангела Михаила у Београду, хиротонисан је високодостојни архимандрит г. Јоаким Јовчески, професор Богословије Светог Петра Цетињског у Цетињу и настојатељ манастира Светог Николе. У недељу ујутру свештеном сословију придружили су се епископи Бачки Г. Иринеј, Браничевски Г. Игњатије и Захумско-херцеговачки Г.
Григорије, заједно са архимандритом Марком (Кимевим), новоизабраним епископом дремвицким, игуманима: острошким Јованом и цетињским Луком. * Митрополит Питирим Волокoламски и Јурјевски Руске Православне Цркве преминуо је у Господу 1. новембра. Од 1963. до 1994. Његово високопреосвештенство митрополит Питирим управљао је издавачким одјељењем московског патријархата и издавао Новине московске патријаршије. Као управитељ издавачког центра Руске православне цркве, успио је оформити високо професионални издавачко новинарски тим, уздижући издавачки рад на нови ниво. Нека Господ упокоји душу преминулог митрополита Питирима тамо гдје праведници почивају.
29
30
Јануар 2004.
АДРЕСАР Епархија Далматинска: Епархијски Управни Одбор Епархије далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701, факс: 022/200-170 Архијерејски намесник кнински протојереј Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту: – I парохија упражњена, – II парохија протојереј Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел.: 021/343-493, факс: 021/348-793 Mоб. тел.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@si. htnet.hr СПЦО и Управа парохије у Шибенику: – I парохија протојереј–ставрофор Илија Карајовић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел: 022/214-745 Mоб. тел.: 091/501-61-26 – II парохија јереј Владимир Вукосављевић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел: 022/215-415 Mоб. тел.: 091/539-83-67 СПЦО и Управа парохије у Задру: Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел: 023/313-493 Mоб. тел.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Биочићу: Протојереј Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Имотском: Протонамесник Ђорђе Кнежевић 21260 Имотски, Главина Доња Тел: 021/843-247 Mоб. тел.: 098/911-49-23
СПЦО и Управа парохије у Бенковцу: Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б
Mоб. тел.: 091/522-28-26 СПЦО и Управа парохије у Марковцу: Јереј Милорад Ђурђевић 22300 Книн, П.П. 96 Mоб. тел.: 091/594-38-24 СПЦО и Управа парохије у Книну: – I парохија јереј Милорад Станојевић 22300 Книн, Пут Рашковића 21 Тел: 022/662-545 Mоб. тел.: 098/914-54-80 – II парохија јереј Радослав Милановић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 96 Mоб. тел.: 091/788-63-66 – III парохија јереј Радослав Радмановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 96 Тел: 022/661-254 СПЦО и Управа парохије у Кистањама: – I парохија јереј Славољуб Кнежевић 22305 Кистање Mоб. тел.: 098/947-56-93 – II парохија јереј Борис Милинковић 22305 Кистање, Николе Тесле бб Тел: 022/763-165 Mоб. тел.: 098/196-93-96 СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама: Јереј Милорад Ђекановић 22319 Ђеврске Тел: 022/785-77-34 Mоб. тел.: 091/891-00-95 Богословија «Св.Три Јерарха» у ман. Крки 22305 Кистање, Николе Тесле бб Тел: 022/763-240; факс: 022/763-233 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле бб Тел: 022/763-230 e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Mоб. тел.: 098/178-06-67 Манастир Драговић (у обнови)
Крка у олуји
Крка у снијегу Слика на 32. стр. – Бадњак