Krka 055

www.eparhija-dalmatinska.hr Година Х. – Број 55

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Преображењски број – 2012. г. Цијена 10 kn

Небеска лествица, Синај, XII век 1. стр. – Преображење, Синај, XII век

БОГОСЛОВЉЕ

Август 2012.

Свети Симеон Нови Богослов

ХРИСТОС ЈЕ БЛИЗУ

Сваког дана слушам како хришћани говоре: «Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они.» Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима, Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује. Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Гоопода телесно и само слушати Његове речи – као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи

начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог – што је и саме Јевреје веома збуњивало – док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: «Није ли ово дрводеља, син Маријин?!» (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином. У апостолско време су Га по-

Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Христос је близу ............................................................ 3 О вери ............................................................................ 5 Православни икуменизам ........................................... 9 О манастиру ................................................................ 16 О послушању ............................................................... 17 Сећајте се Христа ........................................................ 19 Ако други згреши, ти иди да тражиш опроштај ..................................... 23 Јучерашњи и данашњи човек .................................. 24 Диоген и Александар Велики ................................... 26 Турска освајања у Далмацији ................................... 27 Вијести из епархије .............................................. 33-41

штовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је свети апостол Петар исповедио: «Ти си Христос, Син Бога живога», Христос га је похвалио говорећи: «Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој који је на небесима». Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проповеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи – који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке – онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Јеромонах Мр. Никодим (Косовић), Игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, протонамесник Славољуб Кнежевић, протонамесник Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3

4

наставак са стр. 3

се то данас чита по црквама?! Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Јеванђеља: «Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити». А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: «Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели» (Мт. 23, 13 и 24). Чиме се отварају врата Царства небеског? – Плачем и покајањем. Тама не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме – Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! «Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама» (1. Јн. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, не-

БОГОСЛОВЉЕ го дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако – они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу. Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака. Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су свети-

Август 2012.

тељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу. Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове – да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?! Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека – до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: «Ходите к мени!» Зар је далеко Онај Који тако говори!?

БОГОСЛОВЉЕ

Август 2012.

Свети Симеон Нови Богослов

О ВЕРИ

1. Браћо и оци, добро је свима објављивати милост Божију и обзнањивати својим ближњим Његову милост и неизрециву доброту према нама. А ја, како видите, нисам ни постио, ни бдио, нити лежао на земљи, али смирих се и убрзо ме спасе Господ, како вели божански Давид. А још краће могу рећи и овако: Само поверовах и прихвати ме Господ. Јер много је тога што нас омета у стицању смирења, а нема ничега што би нас могло спречити да пронађемо веру. Наиме, ако бисмо свом душом то пожелели, одмах би и вера почела да делује, јер она је дар од Владике и природно преимућство, премда и зависи од самовласности нашега произвољења, јер и Скити и варвари верују једни другима на реч. Али да бих вам на делу показао дејство унутрашње вере, послушајте и испричаћу вам једну повест као потврду тога што је речено, а коју сам чуо из истинитих уста.

2. Неки младић од двадесетак година коме беше име Георгије, а који је у наше време живео у Константинопољу (а ликом беше леп и у његовом држању и ходу беше извесне гиздавости, тако да су због тога о њему подозревали лоше ствари неки који гледају само на спољашњост и погрешно суде о другима), упозна се са неким светим монахом који пребива у једном од градских манастира. И откривши му душу, доби од њега само једно мало правило.

3. Младић затражи од њега и књигу која би садржала повести о монашком живљењу и о њиховим делима и подвизима, и старац му даде спис монаха Марка са поукама о духовном закону. И примивши је као да је послана од Бога и надајући се да ће из ње стећи велике плодове, младић ју је од почетка до краја проучио жудно и са пажњом. И премда је од свега имао користи, само три поглавља су му, да тако кажем, остала у срцу. У једном је писало ово: „Ако тражиш исцељење, припази на савест и учини све што она каже, па ћеш наћи корист”. У другом: „Ко пре делања заповести тражи дејства Светога Духа сличан је слузи купљеном за новац, који чим буде купљен одмах тражи да му се отпише ропство и врати слобода”. А у трећем: „Слеп је онај ко виче и говори: Сине Давидов, помилуј ме, а моли се телесно и још

нема духовно знање, док се некадашњи слепац, прогледавши и видевши Га, Господу поклонио, не исповедајући Га више као сина Давидовог, него као Сина Божијег”.

4. То прочитавши, тај се младић задиви и, задививши се, поверова у то да ће бригом о савести наћи корист, да ће делањем заповести познати дејство Светога Духа и да ће Његовом благодаћу умно видети Господа. Рањен чежњом према Њему, он је са надом тражио прву, а не видљиву лепоту. И ништа друго није чинио, како ме је, заклињући се, уверавао, осим што је сваке вечери чинио оно мало правило које му је свети старац дао, па је тако заспивао на постељи. И када би му савест овако говорила: „Учини још метанија и додај још неки псалам и изговори више пута Господе помилуј, јер ти то можеш”, он би је послушао радо и без оклевања, као да му то Бог говори, те је све тако чинио. И отада никада није заспао, а да га је савест изобличавала и говорила му: „Зашто ниси то урадио?”

5. Тако је он увек слушао савест, никада је не пренебрегавајући, а пошто је она из дана у дан додавала друге молитве, убрзо се вечерња служба знатно увећала. Јер он се дању старао

5

6

наставак са стр. 5

БОГОСЛОВЉЕ

о кући неког патриција и свакодневно је долазио у палату, бринући се о ономе што је потребно њеним житељима, а нико није знао шта му се дешава. Зато је увече из очију лио сузе и чешће чинио колено преклоњења, падајући ничице, када је стајао ноге је држао приљубљене и непокретне, а молитве Богородици читао је са болом и уздисањима и сузама и, као да је Господ телесно присутан, тако је падао пред Његове непорочне ноге, као слепац молећи Га да га помилује и да му да прогледа душом. А како се молитва сваке вечери увећавала, трајала је до поноћи, при чему се он за то време нимало није опуштао, нити показивао немар, нити му се уопште покретао неки телесни уд, па му се чак ни око није окретало или гледало, него је стајао непокретно, као какав стуб или бестелесник.

6. Када је тако једном стајао на молитви и говорио: „Боже, смилуј се мени грешном” више умом него телом, изненада се са висине појави изобилно божанствено озарење и испуни сав простор. А када се то догодило, младић је заборавио и није знао да ли се налази у кући и да ли му се над главом налази кров, јер са свих страна видео је само светлост и није знао ни да ли гази по земљи. Нити се бојао да ће пасти, нити се бринуо о свету, нити је ишта од онога што додијава људима који носе тело тада додијавало његовој помисли, него се сав сјединио са невештаственом светлошћу, помисливши да је и сам светлост и заборавивши на читав свет, и испунио се сузама и неизрецивом радошћу и весељем. Затим му је ум узишао на небо и он угледа другу светлост, још јаснију од оне која му се беше приближила. На чудесан начин учинило му се да крај те светлости стоји и поменути свети и ангелима раван старац, који му је уручио оно правило и књигу. И када сам ја то чуо, помислио сам да је њему много помогло и заступништво тога светитеља, а да је Бог опет то устројио како би показао том младићу до које висине врлине је тај светитељ доспео.

7. Пошто је виђење прошло и када је, како је говорио, поново дошао себи, младића обузе радост и задивљеност [удивљење] и он од срца поче да плаче, од суза осећајући и сладост. Напослетку, он паде на постељу и у том часу огласи се петао и објави средину ноћи. Мало затим, цркве заклепаше за јутрење и он устаде да поје по обичају, а да ни ока није склопио те ноћи.

Август 2012.

8. Како се то догодило познато је Богу Који је то устројио судовима Које сам зна, а да тај младић није урадио ништа више осим тога што сте чули, али са правилном вером и непоколебивом надом. Дакле, нека нико не каже да је он то учинио ради искушавања, јер њему то ни на ум није пало (јер ко искушава и испитује није стекао веру), него се он, одбацивши сваку другу страсну или сластољубиву мисао, како се клео, толико бринуо о ономе што му је говорила сопствена савест, да је према свим

другим животним стварима био неосетљив и ни јелу ни пићу није приступао са слашћу или колико је потребно.

9. Јесте ли чули, браћо моја, шта може вера у Бога која је потврђена делима? Јесте ли видели да нити младост шкоди, нити је старост корисна, ако нема расудности и страха Божијег? Јесте ли сазнали да нас ни обитавање усред града не спречава да чинимо заповести Божије, ако смо ревносни и бодри, нити да тиховање или одвајање од света користи, ако смо немарни и лењи? Сви ми, свакако, слушамо Давида и дивимо се, говорећи да је Давид један и да се други није родио, а ето овде и више од онога што је учинио Давид. Јер Давид је и од Бога примио сведочење, и био је помазан у пророка и цара, и постао је причасник Духа Светога и многе је потврде имао о Богу. Зато, пошто је сагрешио и лишио се благодати Духа и на-

БОГОСЛОВЉЕ кон што му беше одузето пророштво и пошто су му постале туђе уобичајене беседе са Богом, шта је чудно у томе ако је он то поново затражио, сетивши се благодати без које је остао? А овом младићу ништа такво никада није пало на ум, него се држао само онога што је у свету и гледао је само на привремено, а да разумом никада није ни помислио о и чем вишем од земног (о, судова Твојих, Господе), па опет, чим је само чуо о томе, сместа је поверовао, и то толико да је показао и дела која доликују ве-

ри, од којих је разум добио крила и доспео на небеса, приволео Мајку Христову на састрадавање и њеним заступништвом умилостивио Божанство и привукао себи благодат Духа која га је оснажила до допре до неба и удостојила га да угледа светлост којој сви теже, а мало је оних који је достижу.

10. Тај младић који нити је много година постио, нити је икада лежао на земљи, нити је обукао кострет, нити је косу одсекао, нити се од света удаљио телом, него само духом, и који је тек мало пробдео, показао се вишим од Лота, у Содому чувеног. А још је боље рећи да се показао као ангел у телу, који се и може и не може дотаћи, кога могу видети, али не и ухватити, по изгледу човек, а по уму бесплотан, свима у свему видљив, а који пребива једино са јединим Богом Који све зна. Зато залазак чулног сунца смењује слатка светлост умног светила,

Август 2012.

унапред га уверавајући и јамчећи му непролазну светлост коју има да наследи. И са правом је тако: јер љубав према ономе што тражи одвојила га је и од света, и природе и свих ствари, читавога га учинивши Духом и светлошћу. И то њега који је становао посред града и бринуо с о кући, старао се о слугама и чељади и чинио и радио све што се у животу чини.

11. Је ли ово довољно као похвала младићу и као подстрек нама да, подражавајући њему, покажемо исту љубав, или хоћете да вам кажем и нешто друго, још веће, за шта је могуће да ваш слух то не може ни да прими? Али шта би се и могло наћи од тога веће или савршеније? Свакако да нема ничег већег, како је рекао и Богослов Григорије: „Почетак мудрости је”, каже, „страх Божији. Јер где је страх, тамо је држање заповести, очишћење плоти, која је облак који заклања душу и не допушта јој да чисто види божански зрак. И где је очишћење, тамо је осијање. А осијање је испуњење чежње оних који стреме ка онима који су највећи или оном што је највеће и оном што превазилази величину”. То рекавши, он је показао да је бесконачни конац сваке врлине осветљење Духом и ко то достигне достигао је и крај и конац свега чулног, а нашао почетак знања духовних ствари.

12. То су, браћо моја, Божија чудеса. Зато Бог објављује своје скривене светитеље, да би једни показали ревност, а други остали без изговора. И који хоће да живе посред метежа, или у општежићима и по планинама и пећинама, ако живе достојно, спасавају се и удостојавају се великих блага од Бога само захваљујући вери, како они који због немара претрпе неуспех не би имали изговора у дан суда. Јер нелажан је, браћо моја, Онај Који је обећао спасење само вером у Њега. Смилујте се, дакле, на себе саме и на нас који вас волимо и често због вас плачемо и сузе лијемо (јер састрадални милостиви Бог заповеда нам да будемо такви) и, поверовавши свом душом у Господа, оставите земљу и све што пролази, те Му приђите и приљубите се уз Њега, јер још мало, па ће проћи и небо и земља, а осим Њега нема никога другог да заустави, нити оконча нити спречи пад гpeшних. Јер Бог је несместив и непојаман. И где ће онда, реци ми, ако можеш, бити место оних који бивају избачени из Његовога Царства?

13. Дође ми да плачем и срце ми се кида и копним због вас када помислим како, премда имамо таквог великодушног и човекољубивог Владику Који нам само вером у Њега дарује

7

8

наставак са стр. 7

БОГОСЛОВЉЕ

такве ствари које надилазе и ум, и слух и разум и које човеку никада нису дошле на срце, ми као бесловесна стока више волимо земљу и оно што нам земља због Његовог великог милосрђа даје за удовољавање телу да се тиме са мером хранимо и да би нам душа без препрека напредовала ка небесима, и сама храњена умном храном која исходи од Духа, по мери очишђења и усхођења.

14. Јер то је човек и за то смо саздани и ради тога смо приведени у биће, да бисмо, пошто овде примимо мало добра, али за то Богу покажемо захвалност и приврженост, окусили тамошња и вечна блага. Али авај, јер, премда се нимало не бринемо за будуће, ми смо незахвални и за оно што нам је у рукама и постајемо равни демонима или чак, истине ради, и гори од њих. И зато нам је потребна и већа казна, што нам је више добра учињено и што знамо Бога Који је ради нас постао сличан нама, изузев у греху, како би нас избавио од обмане и ослободио од греха. Али шта рећи? Свему томе ми верујемо само на речи, а на делу се одричемо. Зар се не именује свугде име Христово, и по градовима, и по селима, и по општежићима и планинама? Истражи, ако је угодно, и испитај добро да ли они држе Његове заповести. И једва да ћеш међу хиљадама и десетинама хиљада наћи једнога ко је заиста делом и речју Хришћанин. Није ли кроз свето Еванђеље рекао наш Господ и Бог: Ко поверује у Мене дела која Ја творим и он ће творити, и веће од ових ће творити? Ко се, дакле, од нас усуђује да каже: „Ја творим дела Христова и у Христа исправно верујем”? Не видите ли, браћо, како има да се покажемо неверни у дан суда и да поднесемо гору казну него они који и не знају Господа? Јер биће потребно или да ми будемо осуђени као неверници, или да се покаже да је Христос лажљивац, што је немогуће, браћо моја, немогуће.

15. А ово сам написао не да бих кога одговорио од тога да напусти свет или заговарајући живот у свету, него да бих уверио све који буду читали ову повест да ко хоће да чини добро на сваком месту прима силу од Бога. Уосталом, овај случај радије подстиче на одлазак из света. Јер ако је тако био помилован онај ко се креће у свету и никада није ни помислио на одлазак или нестицање или послушање, пошто је искрено поверовао и призвао Бога, колика ли тек добра треба да се надају да ће достићи они који су све житејско и свакога оставили, предајући ради Бога и саме своје душе на смрт, како је сам Бог заповедио? Јер ко је почео да чи-

Август 2012.

ни добро са непоколебивом вером и расположењем читаве душе и ко осећа корист која му од тога бива, сам од себе ће познати да је онима који стреме томе да живе по Богу велика препрека брига о свету и пребивање у њему. Јер ово што смо испричали о том младићу дивно је и чудесно и ми нисмо чули да се то и ком другом догодило. А ако се неком и догодило или ће се догодити, ако убрзо не оду из света, нека знају да ђе остати без тог добра, како сам управо и сазнао од тога момка.

16. Након што је он касније постао монах, ја сам га срео када је већ проводио трећу или четврту годину усамљеничког живљења, а беху му тада тридесет две године телесног узра-

ста. Добро сам га познавао, јер смо били пријатељи и заједно смо одрасли, па је зато решио да ми исприча и ово: „После те чудесне промене и виђења које превазилази људску природу, није прошло”, каже, „много дана, када ме снађоше једно за другим животна искушења и ја видех да ме она ометају и у тајном делању, и да ме постепено лишавају добра, па сам почео да чезнем за тим да се нађем сасвим ван света и да у самоћи тражим Онога Који ми се јавио. Наиме, уверен сам, брате, да је Он уопште благоизволело да ми се објави само зато дамене недостојног привуче Себи и сасвим ме од света одвоји. А пошто то нисам могао брзо да остварим, постепено заборављајући на све о чему сам ти говорио, доспео сам до крајње помрачености, тако да се нисам више сећао ни велике, нити мале, па и најмање мисли о ономе што сам доживео. Штавише, пао сам у веће грехе од оних који сам раније чинио и био сам расположен тако као да нити сам икада разу-

БОГОСЛОВЉЕ мевао, нити чуо свете речи Христове. Чак сам и на светитеља који се ономад на мене смиловао и дао ми оно мало правило и послао ми поменуту књигу, гледао као на обичног човека и није ми падала на ум било каква помисао о томе што сам видео захваљујући њему. А ово ти каже, „говорим да би ти било јасно у какву дубину погибије ме је, убогог, низвео немар, и да би се зачудио и задивио неизрецивој доброти Божијој која ми се после тога догодила”.

17. Заиста не знам да ти кажем како је у мом јадном срцу неосетно остајала вера и љубав према оном светом старцу, али мислим да ме је ради ње, пошто су прошле толике године, човекољубиви Бог његовим молитвама спасао и кроз њега ме, опет, из велике заблуде и дубине греха уграбио и извукао. Јер ја, недостојни, не бејах се сасвим удаљио од њега, него сам му исповедао све што ми се догађало и, када сам бивао у граду, чешће сам одлазио у његову келију, премда, несавестан какав сам био, нисам чувао његове заповести. А сада, како видиш, милосрдни Господ је превидео многе моје грехе, устројио је да ме тај свети старац начини монахом и удостојио ме је, истински недостојног, да са њим стално пребивам. И тако, уз много напора и мноштво суза, у истинском странствовању, у савршеном послушању, у потпуном одсецању сопствене воље и чинећи многе друге сурове подвиге и дела, ходио сам упорно путем без краја и удостојио се да поново видим, некако нејасно, тек зрачак оне пре-

Август 2012.

слатке и божанске светлости, а сазрцање које сам ономад видео досад се још нисам удостојио да видим поново”.

18. То и много шта друго у сузама ми је говорио. А када сам ја јадан чуо те свете речи и схватио да је сав испуњен божанском благодаћу и истински мудар, иако није имао реч спољашње мудрости, и не само због тога, него и зато што је имао тачно уверење о стварима које је стекао делатним знањем, замолих га да ми каже како је могуће да вера учини толика чудеса и да ми то ради поуке изложи у писменом виду. И он поче да ми говори и није био лењ ни да запише своје речи, а о чему се ради, да не бих дужио, оставићу за други пут као трпезу радости онима који са вером читају такве списе.

19. Зато вас молим, у Христу браћо, похитајмо усрдно и ми путем заповести Христових и наша лица неће се посрамити. Али као што сваком ко упорно куца, Он отвара капију Царства Свога и ономе ко тражи одмах даје Духа Свесветог, те није могуће да онај ко свом душом тражи не нађе и не обогати се богатством Његових дарова, тако ћете и ви уживати у Његовим неизрецивим добрима која је припремио онима који Га љубе, сада делимично и према мери мудрости са висине, а у будућем веку у потпуности, заједно са свима од века светима у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава у векове векова. Амин.

Владика Атанасије (Јевтић)

Православни икуменизам 1. Сва истина наше Хришћанске вере јесте откривење Свете Тројице у Христу, у Христовом оваплоћењу, и тело те истине, како је говорио Свети Иринеј, јесте управо Црква као тело Христово. Отуда за нас православне сва Црква и све у Цркви извире и своди се на Госпо-

да Исуса Христа Богочовека. Зато и Еклисиологија, која је данас толико актуелна, за нас православне извире, заснива се и неодељива је од Христологије. Сједињење Бога и Човека у Христу, сједињење наше с Богом, са свом творевином (= читавим светом) и са

људима, и у космичком и истовремено у конкретном историјском, еклисиолошком телу Цркве Христове, и отуда премошћење свих провалија и амбиса, свих „дуализама” несместивих са Ипостасним дјиофизитизмом Богочовека Логоса – јесте суштинска карактеристи-

9

10

наставак са стр. 9

ка православне визије света и човека, дакле и Православног Икуменизма.

2. Последице таквог христолошког гледања на све, тј. христолошке визије света, одражавају се пре свега на схватање о спасењу, на Сотириологију. Спасење је овде схваћено као живљење и заједничарење са Христом и у Христу са Светом Тројицом. Спасење је у новом рођењу (= препорођењу), новом благодатном животу у заједници Тројичног човекољубља и некористољубиве љубави човека, а не некакво учење о „сатисфакцијама”, „заслугама”, „тварној благодати”, моралистичком „побољшању нашег стања”, „социјалном хуманизму” итд. Очовечење Бога и обожење човека – то је православна истина о спасењу, по Светим Апостолима (нарочито Павлу и Јовану) и Светим Оцима (нарочито Св. Иринеју, Св. Атанасију, Кападокијцима, Св. Максиму, Св. Палами). Црква је матрица (митра = утроба) и радионица тог и таквог спасења у Христу, зато што се у Православљу поистовећује „Тајна Христова” са „Тајном домостроја спасења”, који је Црква.

3. Последице таквог христолошког схватања за Еклисиологију су следеће: Свети Оци православног Истока видели су, веровали и доживљавали Цркву као „Тајну Христову”, и за њих та Тајна Христова залази и прожима све димензије црквеног бића – и богословско-догматско учење о Цркви, и њен благодатно – канонски живот и поредак и организацију под руководством Духа Светога, Утешитеља и Руководиоца Цркве (Јн. 14, 17. 26; 16, 1314; Д. Ап.

15, 28; 20, 28; 1 Кор. 12, 313). Само до краја проживљена Христологија резултира у правилну Еклисиологију. (Отуда по-

БОГОСЛОВЉЕ грешна западна Еклисиологија разоткрива чињеницу да Тајна Христова није тамо правилно схваћена и доживљена). Особито су у Православљу јединство, светост, апостолност и католичанскост (= саборност) Цркве засновани на Христу и реализовани Духом Светим, „силом, дејством и благодаћу Духа”, како се често каже у богослужењу и Светим Тајнама наше Цркве. Богочовечанска пуноћа – католицитет – Цркве Божије у свету јесте оно што су Апостоли, проповедајући Исуса Распетога и Васкрслога, насађивали у сваком месту, почев од Јерусалима – „Мајке свих Цркава”. То је иста она Апостолска пуноћа Цркве као „народа Божијег” и „тела Христовог” која се преноси на Епископе кроз Епископе, те је отуда у Православној Цркви Истока присутна и наглашена христоцентричност = апостолоцентричност = епископоцентричност Цркве, како у литургијском бићу и животу Цркве, тако и у њеној унутрашњој структури и канонској организацији. Сваки Епископ на челу локалне Цркве је ис топон ке типон Христу ( = на месту и у обличју Христа) и као такав наследник је свих Апостола, и сви Епископи само у Христу – као Глави и Спаситељу, Архијереју и Епископу тела Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23; 1. Петр. 2, 25) – налазе своје јединство и сваки се поистовећује са свима Епископима и са Христом, по речима Св. Игњатија: „Епископи који су постављени по крајевима земље, јесу у вери (гноми = мисли, вољи) Исуса Христа” (Еф. 3, 2). Овим је наглашена христоцентрична, саборна организација Цркве, а не папоцентрична или римоцентрична. Епископи као главе помесних, локалних Црка-

Август 2012.

ва, тј. народа Божијег сабраног у дотичној Цркви, Цркви једнога места, и то конкретно у Светој Евхаристији, изражавају своје христоцентрично јединство у вери и благодати Духа Светога, у Божанској Евхаристији и осталим Светим Тајнама, и у сваком богослужбеном чину и општењу, у љубави и свези мира у Духу Светом. Једном речју у јединству у Христу, кроз окупљање на Саборе, где се посведочава и констатује исповедање исте вере и заједништво исте благодати уједном и истом Духу (Еф. 4, 36), укратко речено: јединство и заједница општег, саборног Тела Христовог. Отуда је природно и нормално епископско саслуживање и причешћивање уједној Евхаристији (нарочито при избору и постављењу новог Епископа) и пуно црквено општење (кинониа) у благодатно – канонском јединству (као што о томе сведоче свети канони: Апостолски 34 и 37, Антиохијски 9 и 20,1. Васељенског 4

БОГОСЛОВЉЕ

и 5:2. Васељенског 2; 3. Васељенског 8, и истоветни са овим Четвртога 19; Шестога 8 и Седмога 6, као и Посланица Картагенског сабора из 418. године). Свети Сабори пројављују то посведочено јединство у вери и општењуједног и јединственог Тела Католичанске Цркве Христове по свој Васељени (тис ката тин икуменинкатоликис еклисиа), по речи Св. Поликарпа. С друге стране, Сабори исправљају и васпостављају нарушено јединство у вери и евхаристијском заједништву, или пак искључују из црквеног јединства непоправљиве кваритеље вере и јединства и тиме кваритеље спасења људи.

4. Јединство у вери (= у истини хришћанског живота и спасења) увек је имало христолошки карактер и значење, што ће рећи истовремено и еклисиолошко и сотириолошко значење. Еклисиолошко: као јединство „тела Истине”, по Св. Иринеју Лионском, а то је Христос као Истина и тело Њего-

во – Црква, као тело Истине (corpus veritatis). Сотириолошко: зато што ван јединства са Истином = Христом нема ни живота ни спасења. Основ за учешће у тој Истини, у том „телу Истине” Богочовечанске, основ дакле за причешћивање њој и њоме, јесте право и спасоносно исповедање истините (= православне) вере. Зато се у Цркви и крштавамо тек пошто претходно Правило вере, „канон вере”, по Св. Иринеју, то јест Символ вере. Зато се и на Св. Литургији одувек прво читао Символ вере па се тек онда свршавао канон Евхаристије и учествовало у Причешћу. Литургијско заједничарење – кинониа, communio – без претходног искреног и православног исповедања једне и исте вере јесте еклисиолошки нонсенс. Такав поступак би ишао директно против јединства Цркве, јер он одриче и разбија саму основну силу сједињења – веру као уједињујућу моћ у Једноме Духу, у Једноме Христу, у Једноме Богу. То би такође представљало само сентименталну, голу хуманистичку превагу људскога над Божанским, компромиса над Истином, човечанског условног договора над Богочовечанским бићем и поретком Цркве. За нас православне овде важи реч Св. Максима Исповедника: „Истина је старија од врлине” – (PG 90, 1221 АВ).

5. Овај богочовечански поредак и карактер свега у Цркви: вере, живота, спасења, јединства, заједништва, једина је основа учешћа и општења у Тајни саме Цркве и у из ње извирућим и у њу увирућим Светим Тајнама. Само у тој богочовечанској пуноћи и христолошком карактеру свега у Цркви налази се истинска католичанскост (= сабор-

Август 2012.

ност) и целовитост (= целомудреност) и икуменичност (католикотис = васељенскост) Цркве, саборност и васељенскост не само просторна, географска, него и свевременска, тј. свевременост њена. Јер у Православној Цркви наша заједница није мања са верницима наше генерације од оне са верницима свих претходних генерација од Апостола до данас. То је наше заједништво „са свима Светима” (Еф. 3, 18). Та саборност и васељенскост није нешто што се ствара, него постоји као сама Црква, као благодатна католичанска пуноћа и јединство свих благодатних дарова, свих генерација и свих времена у животу Цркве Христове у Духу Светоме, која се зове „заједница са свима Светима” (Еф.

3, 1419). Ова богочовечанска пуноћа свих и свега у Христу јесте садржај црквене проповеди Јеванђеља, јеванђелске вере и живота, и мисије Цркве у свету. Поједини људи, или групе и народи, могу се тој пуноћи приопштити и присајединити, али је не могу мењати по себи, „по човеку”. То је јединство свуда истог и неизмењивог Светога Предања Цркве, о којем је тако надахнуто сведочио још Свети Иринеј Лионски, а онда и сви Свети Оци и Сабори.

6. Проблем тзв. intercommunio, и други слични проблеми у савременој Еклисиологији, производ су савременог западног Екуменизма. Треба рећи даје Екуменизам, како се појавио у новије време, у својим најбољим представницима, појавио се као жеђ за изгубљеним хришћанским јединством, но самим тим Екуменизам је и доказ трагедије раскола Западног Хришћанства; доказ да они тог јединства са Црквом немају. Таје трагедија почела одавно, од оног момента кад је

11

12

наставак са стр. 11

тајна јединства Цркве пренета на Западу са Богочовека на човека. (Посредно је западни Екуменизам производ Папизма, јер се родио из Протестантизма одцепљеног од Римокатолицизма). Жеђ за хришћанским јединством заснива се на осећању изгубљеног јединства у вери и духовном опиту. Сада се покушава да се „изгради” јединство на порушеној грађевини Цркве, али на погрешној Еклисиологији, на поједнострањеној и извитопереној Христологији. (Можда је томе допринела и чињеница да хришћански Запад није дубоко ни правилно проживео све христолошке проблеме, као што је то хришћански Исток). „Стварање” јединства Цркве у савременом западном Екуменизму покушава се нееклисиолошким, нецрквеним, нејеванђелским методама, средствима и путевима, без покајања и смиреноумља, често и без вере, ван Светог Предања, безблагодатно, без Духа Светога-Утешитеља Цркве. Отуда није чудо што се, и после више од пола века постојања екуменског покрета и рада његових форума, хришћански Запад и даље налази не пред јединством разједињених хришћана, како се желело или бар тако изјављивало, него пред новим поделама и пред погребом и последњих „остатака” Цркве, апостолско-светоотачке вере и јеванђелског Хришћанства, нарочито у све више растућем броју протестантских фракција и секата, које више не верују ни у основне истине Божанског Откривења: Свету Тројицу, Христово Васкрсење, Светост Цркве итд. и које се, на жалост, управо као такве све више примају и учлањују у тзв. „Светски Савет Цркава” у Женеви, иако се томе противе

БОГОСЛОВЉЕ представници Православних Цркава у тој Женевској „Лиги Цркава”, створеној очигледно по угледу на „Лигу народа” и затим на „Уједињене нације”. То еклатантно показују „генералне ансамблеје” тог екуменског гломазног механизма (нарочито недавна ансамблеја у Упсали), које немају никакве везе са древним црквеним сабрањима и светопредањским Саборима.

7. Што се пак тиче Римског, или тачније „Римоцентричног” Екуменизма, који је прокламован нарочито на Другом Ватиканском концилу, иако Римокатоличка Црква ни до данас званично није ступила у Екуменски покрет (није члан него само „посматрач” у Женевском „Светском Савету Цркава”), он се није одрекао старог унијатског менталитета и праксе. Рим, нажалост, не ради на стварном јединству Цркве, него на подчињењу свих Цркава Римском папизму. За нас Православне овде се поставља исувише озбиљан проблем: хоћемо ли, као што мисле и намеравају неки од „екумениста” из православних средина, учествовати и сарађивати, тј. радити и даље на том погребу, или ћемо обновити и појачати наше пред подељеним хришћанима аутентично црквено сведочење и исповедање праве вере и јављање свему свету „светле проповеди Васкрсења” из Цркве Бога Живога и Иситинитога, која је „Стуб и Тврђава Истине” (1 Тим. 3, 16). Уместо учешћа у сахрани остатака црквености у Западном Хришћанству, потребно је православно сведочење о мартирству Крста и победоносности Васкрсења, еда би како они који још спавају устали од сна и васкрсли из мртвих и обасјао их Христос (Еф. 5, 14). Јер Пра-

Август 2012.

вославље не може и не треба да се одрекне своје мисије, не треба да презре и превиди позив и призив неправославних хришћана. Али, нажалост, за неке православне делегације на екуменским конференцијама изгледа да Православна Црква треба само да учествује „органски” у „Светском Савету Цркава”, и тиме се уклапа сасвим у њихове механизме и протестантски менталитет, њихово маловерје, полуверје и безверје, заборављајући да се тиме квари целомудреност вере Невесте Христове, и губи верност Христу, Апостолима, Оцима, Саборима, и Свето Православље се своди на једну „конфесију” у низу других из тзв. „Branch theory” чиме је Еклисиологија сведена на „религиозну социологију”. С друге стране, још нешто треба рећи: избегавањем од стране неких представника Православне Цркве њене истински екуменске мисије непатвореног сведочења Истине Христове, неизвитопереног Јеванђеља Апостола и Отаца, многе искрене душе на Западу, које чезну за

БОГОСЛОВЉЕ

пуноћом црквености и благодатног заједништва у Светим Тајнама, губе своју и последњу наду у могућност налажења свога пута у Цркву Божију и шансе спасења у њој, налажењу свога правог уцрквљења у Једну Свету Католичанску и Апостолску Цркву Христову. Јер сведочење о Правој Цркви, о Православљу или јединој Истини Јеванђеља и јединој могућности спасења света, извире из саме суштине Православне Цркве. Пред апостолско-светоотачком Истином о правој Цркви Божијој и пред лицем самог факта Цркве Православне, просјачење такозваног „органског” учествовања у ванцрквеном и нецрквеном Екуменизму углавном протестантског савета, представљало би акт недозвољиве игноранције и негирања самосазнања и самоосећања Цркве свих генерација кроз векове, од Педесетнице до данас. Православној Саборној Цркви није место у женевском

„Светском Савету Цркава”, што не значи да Православни треба да се оглуше и презру позиве и призиве неправославних хришћана, нити да се одрекне своје мисије у свету, и у Западном свету данашњице. Православље одувек значи и сведочење – мистириа, и мученичко исповедништво – мартирион. Заповест Св. Апостола Петра важи увек за нас Православне: „Господа Христа освећујте у срцима вашим, са кротошћу и страхом – и имајући добру савест – свагда спремни на одговор (прос апологиан) свакоме који тражи од вас реч (логон = разлог) о вашој Нади” (1 Пт.

3, 1516). Та наша Нада, по Апостолу Павлу, јесте „слава Тајне ове – тј. Цркве – међу незнабошцима, која је Христос у вама, Нада славе” (Кол. 1, 27. 24). Та Нада је Истина Христова, истинита Вера Божија – „вера која кроз љубав дела” (Гал.

5, 6) – и Љубав Христова, „љу-

Август 2012.

бав Духа Светога” (Рм. 15, 30). Због тога се ми Православни у истинском Икуменизму не смемо, и нећемо, „понашати као мала деца, коју љуља и заноси сваки ветар науке, у обмани људској, у свакаквој лукавости ради методологије заблуде, него ћемо да истинујемо у љубави”) (Еф. 4, 1415). Ово последње заборављају многи гласноговорници данашњег Екуменизма, који као папагаји стално понављају да је доста било толиких „векова мржње”, а сада треба „само љубав”, мислећи да ту велику, централну и последњу тајну Хришћанства имају само тиме што је језиком говоре, а срце им је далеко од праве Љубави и Истине. (И на Флорентинском унионистичком сабору у 15. веку, такође су много говорили о „љубави”, али се све завршило нецрквено и срамно.)

8. Сведочење о Православној Цркви из њене католичанске пуноће Истине, јесте Крст и Распеће, умирање за Христа и са Христом, ради спасења људи и свега света, али није сентиментална прича о „ружичастом Хришћанству” и „о љубави без граница”, која саму себе негира негирањем Истине, кроз „неистиновање у љубави”. У Православној Католичанској (= Саборној) Цркви је пуноћа Истине Јеванђеља и благодати Свете Тројице, и то је једина могућност спасења света и рода људског. И свеживотно сведочење о томе је мисија која извире из саме суштине Цркве. И одрицање од тога је одрицање од самог Апостолства Цркве. Овакво сведочење значи сотириолошко разоткривање и исповедање, у пракси и теологији, свих димензија Истине православне Вере и благодатног богочовечанског живота, што извире из превелике

13

14

наставак са стр. 13

Тајне оваплоћења Бога и обожења човека у Цркви, као телу и делу Христовом, у Цркви као „Економији (= Домостроју) благодати” Свете Тројице (Кол.

1, 25-27; Еф. 1, 3-14). Много извикани и исфорсирани „дијалог љубави” неубедљив је пре свега због свог вербализма, због свога неискреног сентиментализма, и у својој нестрпљивости пројављује се као маловерни отказ од спасоносне „светиње Духа и вере Истине” (2 Сол. 2, 13), од једине „спасоносне љубави Истине” (2 Сол. 2, 10). Насупрот томе, само „истинујући у Љубави” можемо достаћи до стварног и спасоносног јединства у вери и благодати, у живом бићу Апостолске Светоотачке Цркве Христове, можемо достићи да „узрастемо у Њега – Христа – све и сва” (Еф. 4, 15). Европским хришћанима треба озбиљно сведочити да није могуће нити довољно вербално „узрастање у љубави” без стварног „узрастања у вери” Јеванђеља, „узрастања у познању Бога”, „узрастања у благодати и знању Господа нашег и Спаса Исуса Христа” (2 Кор. 10, 1415; Кол. 1,10; 2 Петр. 3, 18). Голо хуманистичко, и јеретичко, раздвајање Истине од Љубави, и обратно, само је знак изгубљеног јеванђелског целомудрија и етичке чедности, изгубљене духовне равнотеже, изгубљене благодатне пуноће дарова Духа Светога, а тим путем, боље рећи странпутицом, никада нису ишли ни свети Апостоли ни Свети Оци Цркве. Православни су кроз векове ишли путем Истине у Љубави, и Љубави у Истини, и тако са „Христом усељеним вером у срцима” и у заједници „са свима Светима” Духом Светим „познавали Љубав Христову” и остајали „у Цркви у Христу

БОГОСЛОВЉЕ Исусу” на славу Бога Оца и на спасење рода људског и свега света (Еф. 3, 16-21). Бог показа Љубав Своју према свету и човеку кроз Крст и Васкрсење Христово, и зато Крсноваскрсна треба да је и наша љубав према свету и људима, а она значи прихватање Истине која спасава, и живот у тој Истини. Голи моралистички минимализам и пацифизам савременог Екуменизма само пројављује своје хуманистичке корене, своју философију и етику „по човеку” (Кол.

2, 8), своју духовну кризу вере у Истину, своју докетистичку неосетљивост за важност Богооткривене истините Вере и значај богословске и црквене борбе за Истину у мукотрпној историји Цркве. Ево шта каже о Истини и правој и спасоносној Љубави један од највећих Отаца Цркве, који нам је, за Апостолима Јованом и Павлом, оставио нову химну Љубави (познатих Четристо глава о Љубави), а истовремено је био ревносни поборник Православне вере против јеретичког кривоверја и кривословља, Св. Максим Исповедник: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може бити милије вернима него да виде да се расејана деца Божија саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажљом и искуством чинити и творити добро свима људима, и бити свима све (1 Кор.

9, 22) како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на

Август 2012.

подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од Божанске Љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде” (Писмо 12, РG 91, 465 С). Ове речи Св. Максима најбоље показују како су се Свети Оци, следујући верно за Светим Апостолима, односили према онима који кваре Богооткривену веру и тиме људе лишавају истинитог спасења. Још је рекао Св. Максим: „Вера је основ наде и љубави” и она је основ саме Цркве, јер „Господ је рекао да Католичанска Црква јесте право(славно) и спасоносно исповедање вере” (РG 90, 1189 А и 93 0). Истоветно њему говорио је и сведочио Св. Јован Дамаскин, такође велики борац за Православну веру и Цркву против јеретика: „Онај који не верује по Предању Католичанске Цркве ... неверник је” (O Прав. вери IV, 10; РG 94, 1128 А). „Све што нам је предано кроз Закон и Пророке и Апостоле и

БОГОСЛОВЉЕ

Јеванђелисте ми примамо, и знамо, и високо ценимо, и преко тога ништа више не тражимо ... Будимо тиме потпуно задовољни, и останимо у томе, не помичући вечне границе (Приче Сол. 2, 28), нити нарушавајући Божанско Предање” (Исто, I, 1; РG 94, 792 А). „Зато, браћо, стојмо на камену вере (Мт. 16, 16-18) и у предању Цркве (1 Кор. 11, 2 и 15, 3; 2 Сол. 2, 15), не помичући границе које поставише Свети Оци наши, нити дајући места онима који хоће да уводе новотарије и да руше грађевину Свете Божије Католичанскле и Апостолске Цркве” (O иконама 3, 41: РG 94, 13-56 СО). Да наведемо, на крају, још и светоотачки став Светог Дамаскина о Светој Евхаристији (у стварност и спасоносност које огромна већина данашњих протестантских екумениста уопште не верује), а који православни став искључује сваку могућност тзв. intercommunio: „Хлеб Евхаристије није просто хлеб, него је сједињен са Божанством ... Хлеб и вино и вода призивањем (dia tis epikliseos; = епиклезом – у коју, опет, не

верују римокатолички екуменисти) и наиласком Духа Светога натприродно се претварају у Тело Христово и у Крв Његову ... Причешћујући се и очишћујући се Њима, ми се сједињујемо са Телом Господа и Духом Његовим, и постајемо Тело Христово (= Црква). Тајна Евхаристије назива се Причешћем, јер се њоме причешћујемо Божанства Исусова. И назива се заједницом (= заједничарење), и у истини она то јесте, јер њоме ми ступамо у заједницу са Христом и узимамо удела и Његовом Телу и у Божанству, а с друге стране, њоме ми ступамо у заједницу међусобно (=једни с другима) и сједињујемо се. И пошто се сви причешћујемо од једнога Хлеба, то постајемо једно Тело Христово иједна Крв, и чланови један другоме (= међусобно), јер смо сутелесници Христови (1 Кор. 10, 1617: Еф.

3, 6: Кол. 3, 11). Стога се свом снагом чувајмо да не примимо причешће од јеретика, нити да им дајемо. Јер Господ каже: „Не дајите Светиње псима, нити бацајте бисер свој пред свиње (Мт. 7, 6), да не постанете учесници њиховог зловерја (какодоксиас) и њихове осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и међусобно, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности” (О Прив. вери IV, 13: РG 94, 1149-53).

9. Што се тиче односа Православне Цркве са Римокатоличком, то је тако исто озбиљан еклисиолошки проблем. За неке православне, па и за извесне у јерархијским врховима, Римокатолицизам представља „древну Западну Цркву”, са њеним „посебним обичајима и догма-

Август 2012.

тима” који важе само за Запад и који су као такви постојали и пре 1054. године. Расцеп је, сматрају они, дошао само због „губљења љубави”, и зато су сада они ти који долазе после „девет векова мржње” да „љубављу” превазиђу раскол. Они притом сматрају да проблем поновног сједињења хришћанског Истока и Запада није, и не треба да буде, ствар теологије, ствар праве, Истините вере, него ствар „дијалога љубави”, само треба „узајамно скинути међусобне анатеме” Рима и Цариграда, и тако ће се „васпоставити јединство”. Овако упрошћујуће, небогословско и у великој мери агностичко, игнорантско постављање проблема односа између Православне Католичанске Цркве и Римске Цркве, не само што показује непознавање историје Цркве и стварне богословске проблематике, као и различитих сотириолошких перспектива које стоје иза догматских разлика Православља и Рима, него и потпомаже да се продужује и овековечује унионистички менталитет, лионскофлорентински менталитет који и данас постоји у Папској Цркви, нарочито у Ватикану. Унионистички менаталитет папоцентричног римског Екуменизма не може бити промењен и превазиђен оваквим извитоперењем истинског Православног Икуменизма, тј. бежањем од сучељавања са стварним богословским, сотириолошким и еклисиолошким проблемима који деле Римску Цркву од древне Православне Цркве Светих Отаца и Васељенских Сабора. Јер, како је забележено од добрих познавалаца богословља и историје Цркве (какав је нпр. један Г. Флоровски), још у 14. веку, у време исиха-

15

16

наставак са стр. 15

стичких спорова, у позадини сукоба око филиокве откривале су се корените разлике у богословским схватањима и о самом Богу, највероватније плод различитог духовног опита и искуства у веровању и доживљавању тајне Тројичнога Бога и Богопознања и Богоопштења, затим у схватању и доживљају благодати, спасења и обожења човека. Притом још треба додати и чињеницу да Рим није остао само на оним разликама 11. и 14. века, него се у своме развоју све више удаљавао од богословско-црквеног Предања древне Цркве заједничких Отаца и Сабора, нарочито од Тридентског концила па надаље (1545-63. г.) и после Првог Ватиканског концила (1870. г.), када су прокламовани нови, Откривењу и древној Цркви непознати и непостојећи „догмати”, и одомаћена еклисиолошка застрањења и заблуде (апсолутни примат и непогрешивост папа, само зато што су из Рима!).

БОГОСЛОВЉЕ Тиме су створене нове суштинске разлике и теолошке препреке за васпостављање јединства Вере и Цркве, теје тако још више продубљен јаз између хришћанског Истока и Запада. Нажалост, ту ни недавно одржани Други Ватикански концил (1962-65. г.), и поред многих реформи, није много изменио стање, јер је потврдио сва ранија одступања Римске Цркве од Православног Истока, и пре свега – папску власт и примат, и „непогрешивост” ex cathedra, учење и веровање којим је „заједница Духа Свешога” – кинониа ту агиу пвевматос (2 Кор. 13,13) – у Католичанској Саборној Цркви искључена као критеријум Вере и Предања (јер је, по томе, папа непогрешив „по себи а не по сагласности Цркве” = ex ese et non ex consensu Ecclesiae). За истински Православни Икуменизам потребно је, при било ком сусрету Православне Цркве са Римском, пре свега са светоотачком богословском

Август 2012.

трезвеношћу и историјском добросавесношћу и, наравно, са верношћу духу и слову Апостолскосветоотачког Јеванђеља Христа Богочовека и Свештеном Предању древне Цркве, преиспитати старе и нове Римске „догмате”: Филиокве и папски примат и непогрешивост, као и њихове еклисиолошко-сотириолошке консеквенце. Сигурни смо да би се убрзо показало да ће бити потребно размотрити и оне тачке некада заједничке нам вере у којима многима изгледа да се Рим формално слаже са Православљем, као што су: место и улога Духа Светога и благодати у Цркви, питање греха и спасења, схватање Евхаристије и Епископата, питање Еклисиологије и Светог Предања. За нас Православне критеријум те провере јесте „проповед Апостола и догмати Отаца и Сабора”, како се каже у Кондаку Службе Св. Оцима Првог Васељенског сабора.

Старац Емилијан Симонопетритски

О МАНАСТИРУ Манастир је слика целокупне Цркве – слика Сабора Цркве. Игуман (старац) је слика Бога – он је на месту Христовом. Други чланови манастира изображавају сабор светих. Манастир је велика тајна. Старац је видљиво изображење Тајне, Онога невидљивога – Бога и свега онога што се не види, али се духовним очима осећа. Старац треба да обликује и узводи братство (сестринство) у духовном животу и узрастању у Христу. Старац нема само обавезу да се брине о типику, о дневним потребама, храни братства (манастира). Он првенствено треба да узводи поверене му душе до савршеног, мистичног јединства са Богом. Манастир је једна заједни-

ца, истинска кинонија, рајска заједница, заједница Царства небескога, заједница свих светих. У тој заједници сваки члан – монах има своје значајно место у животу у Христу. Али и Христос има место у свакој души и полако, полако Он дарује свакој души духовну радост – благодат Духа Светога. Монах је дужан да научи да стекне љубав какву су имали апостоли према Христу. Живот у манастиру треба да осликава живот Свете Тројице, да се у њему осећа присуство Божије; да ту и Бог шета, «одмара»

БОГОСЛОВЉЕ са монасима; да то буде једна пуна заједница Бога и човека. Старац је онај који даје руку да би привео послушника Богу, Самоме Христу. То је истинска, првенствена служба Старца и то монаси треба да знају. Из тога разлога у манастиру постоји послушање, врлинско живљење, међусобна љубав, како би његове житеље узводила до савршеног степена живота у Христу.

Август 2012.

Место старца у манастиру није нешто земаљско и људско, већ происходи из пребогатог извора православног Предања. Служба Старца је благодатни дар Светога Духа: он иако ходи по земљи као реалан човек, његов ум је на небу, јер он живи на небесима и достиже небеса, приводећи небесима и оне које руководи и оне који живе са њим у манастиру. са грчког превео Епископ далматински Фотије

Старац Јефрем Катунакијски

О ПОСЛУШАЊУ Благословене душе, не знам одакле да почнем и шта да кажем. Шта прво, а шта друго. Пуно тога ми долази на ум. Једно је стварно и истина. Све не можемо објаснити, али бар једно... И то би било довољно. На Катунакији, Симонопетри, Ормилији, душа се уздиже, ако постоји умно делање. Био сам недавно у Ормилији, али не на бденију, већ сам тиховао. После бденија, долази ми отац Кипријан и рече ми да за трпезом кажем неколико речи оцима. Ма како ја сада да говорим - нисам свештенопроповедник, нити неки учен и образован човек, већ неписмен. Понекад ми је тешко чак и на грчком да говорим. Понекад и на грчком језику тражим реч да нешто духовно изразим и не налазим је. Ипак, ради благослова сам пристао. Поред мене је седео отац Поликарп из Суротија, од кога сам тражио благослов да кажем две-три речи. Знао сам да треба да говорим пред послушницима, а било је ту и образованих људи: протосинђели, јеромонаси, игумани. Почео сам да говорим о послушању.

Наш старац Јосиф Исихаста, који је био сасуд исихије и умне молитве, није нас учио, узводио у исихију, умну молитву. Не, већ нас је учио послушању. Из послушања происходи молитва, а из молитве богословље. Желим само основно да кажем о овоме. Хоћеш ли да задобијеш молитву? Хоћеш ли да твоју молитву прате сузе? Хоћеш ли да нађеш уски пут монашког живота, пут свога спасења? Једини пут за то је пут послушања. Ако живиш у послушању, наћи ћеш и пут свога спасења. Да наведем један пример. Једном сам седео у својој келији, бавећи се умном молитвом, а мој сабрат у другој келији радио је нешто око печата за просфоре. Налазио сам се у стању благодати (виђења нетварне светлости). Благодат може да обитава у човеку кратко. Пет минута. Један сат. Може и два, а може и три сата. Монах из суседне келије ме је позвао на ручак. Нисам хтео одмах да кренем, док не прође благодат. Али због такве помисли – непослушања, бладогат се одмах удаљила од мене и рекох себи: «Шта си учинио?»

Због непослушања одмах сам изгубио благодат. Свети оци нам говоре да послушање треба да нам буде на првом месту, а потом молитва. Имао сам молитву и не послушах, па изгубих и молитву. Чинећи послушање, молитва пак може и да се задржи. Дакле, из послушања происходи молитва. Уз послушање, молитва може да буде много усрднија. Дакле, непослушање задобих, молитву изгубих – две штете. Опет понављам: из полушања – молитва! Свети оци кажу да се у манастир не долази да би се молио, већ да би се учио послушању. Ако чиниш послушање – то је твоја молитва. Зато, ако ти неко од братије каже да нешто урадиш, иди и уради. Ако неко чини послушање, то највише успокојава душу старца. Ако се успокојава душа старца, успокојава се и Бог. Ако си успокојио старца, успокојио си Бога свога. Старац је видљиви бог. У

17

18

наставак са стр. 17

теологији иконе се каже, по светом Василију Великом, да поштовање према икони прелази на Прволик – тако је код нас у односу према старцу. Зато, пази да те ни најмања помисао не одвоји од старца. То могу из искуства да кажем у односу на старца Јосифа Исихасту. Кадгод бих прихватао неку помисао против њега, губио сам благодат. У нашој келији на врху, живи старац Гедеон поред црквице светих Архангела. Код њега је живео један послушник, који је раније био ожењен. Дошао је на Свету Гору, а имао је демона у себи. Док је чинио послушање према старцу, демон није био видљив. Био је миран. Када је престао да слуша старца (једном је присвојио прилог из Америке од сто долара), у њему се одмах појавио демон. Једном сам отишао код њих у келију на Причешће и видео сам демона у том послушнику. То сам им рекао. «Видиш демона?» «Да», рекох. «Видим.» Тај човек је говорио да када једном каже Исусову молитву, демон ућути, другу молитву – вришти, трећи пут – постаје невидљив. Ето, колика је сила Исусове молитве. Демон му је говорио. «Мислиш да ћу отићи од тебе? Шта каже Христос? Овај род се изгони само постом и молитвом. Не, нећу изаћи.» Циљ демона је био да га наведе на непослушање. Ђаво познаје Јеванђеље, али се највише плаши послушања, јер је оно подражавање Христа. Свети Теодор Студит каже да смо ми у манастиру сабрани како би у љубави и јединству Духа прослављали име Божије. Исихија је важна, али су важнији послушање и заједница. Ако имаш правило од десет мета-

БОГОСЛОВЉЕ нија, тако чини. Не, пет. Боље петнаест, али најбоље десет како треба. Ако се не чини тако, то је већ за исповест. Први непријатељ није нам ђаво, већ сопствена помисао. Ако својој помисли верујеш – ето пада. Ко верује својим помислима, још увек робује својој вољи. Један послушник на Светој Гори није хтео да се причешћује, јер је веровао својој помисли да није достојан. Једном приликом негде у скиту, био сам са братијом. После литургије, они седоше да узму воду и да се послуже. Један монах приђе и рече старцу: «Геронда, не радите добро! Оци треба ћутећи да иду у своје келије и да тихују.» Тада сам му рекао: «Дете моје, ти си послушник, а почео си да поучаваш старца. Не радиш добро. Треба само да кажеш: Нека је благословено старче.» Тога монаха је помисао полако одвела од старца из Каруље. Прошао је и друга места и на крају се појавио као јереј, закрштавајући нас. «Ви сте јереј?» «Да.» «Управо сам завршио Литургију.» Видите, због егоизма је отпао од старца и саморукоположио се за свештеника. Ево шта бива када човек верује својим помислима. Ако имаш помисли, треба да их кажеш старцу. Не веруј својим помислима. Ђаво ће те преко помисли полако одвести где он жели. Послушници који оду од свог старца, од свог канона из манастира – сви старци. Ако чиниш послушање, задобићеш и молитву. Без послушања, и молитва се губи. У Цркви нам је све дар. Дар нам је свето крштење, дар – света Литургија, дар – Царство небеско. Бог од нас хоће само чистоту срца. Ако имамо чисто срце, можемо задобити срдачну

Август 2012.

молитву. Духовно стање човека зависи од благодати у тренутку када се он моли. Ко задобије благодат, постаје бог по благодати. Како да задобијемо благодат? Послушање је једини начин. Искусио сам и једно и друго. Послушање је подражавање Христа. Послушник задобија већу благодат него онај ко заповеда. И онај ко заповеда добија благодат, али већу онај ко слуша, јер се потчињава. Где има два или три монаха, онај који се потчињава задобија највећу благодат. Први задобија благодат да може да руководи, како да организује, како да реши разне проблеме манастира, али онај ко се потчињава, у посебној је благодати. Искуство нас тако учи. Благодат долази у разна времена. Неки монах ми рече: «Данас је Преображење, али нисам осетио неку посебну радост и благодат. Можда ће доћи сутра – обичним даном.» Суд Божији је другачији од суда људског. Благодат задобијамо и у светој Литургији, али и изван ње. Можеш да задобијеш радост у свакодневном послу на послушању. Наше је да непрекидно пребивамо у молитви. Када Бог реши да посети нашу душу, хоће да је затекне у молитви. Треба непрестано да проверавамо како смо провели дан и да ли смо били у непослушању. Христос је дошао на земљу да се разапне. Он жели да се и његови ученици разапну за Царство небеско. То нам није директно речено, да нас не би растужило. Имао сам помисли против старца Нифонта и чујем глас благодати у себи: «Не чиниш добро!» Ко чини послушање старцу, постаје други христос, постаје благодатни христос. са грчког превео Епископ далматински Фотије

БОГОСЛОВЉЕ

Август 2012.

Свети владика Николај Велимировић

СЕЋАЈТЕ СЕ ХРИСТА

Нема ништа боље него сећати се Христа. Сећати Га се сваки дан, сваки час. Онај ко Га се сећа неће погрешити, и што је главно, никад му живот неће бити тежак и несносан. Зашто бих се ја угледао на људе, који, не знам како да су добри ипак имају својих мана, које вешто крију? Христос се зато и родио као човек да би нам могао послужити као пример живота. Живот Његов испреплетан је био радошћу и жалошћу. Он се замарао и одмарао, гладнио и жеднио, веселио и туговао – исто као и ми. За сваку прилику у животу пружа нам Он пример поступања. Зато и велим: треба се увек сећати Христа!

†

Јесмо ли жедни богатства и сјаја?! Само се сетимо, да се Син Божији родио у пећини на слами, и жеђ наша биће утољена. Њему су у власти сва богатства, све је у моћи Његовој, па ипак он лежи на слами, па ипак Он иде бос или јаше скромно на магарету. Он не само што није желео богатство, него је учио да је оно најчешће сметња људима, да се поправе и Њему обрате. „Лакше је камили кроз иглене уши проћи, него богаташу у Небесно царство ући”. Тврд и лаком богаташ, то је највеће зло на земљи. Такав ће новцу све принети на жртву: и част, и пријатељство, и породицу. Од таквих људи свет највише и пати. Сјај новца за тврдицу је дражи од сјаја сунчевога. Богаташи тврдице учиниће све, да увећају своје богатство. Они ће се сто пута нагнути преко убијена човека, да из крви његове придигну један новчић. Такви су и Христа распели. Кажите ми ко је срећнији: натмурени богаташ који дан и ноћ премеће крајцаре по памети и коме звека новца одгони сваку другу бољу

помисао, или човек који вазда певајући ради, а увече и изјутра моли се Богу заједно са породицом. Сиромаху се чини да богаташ никад није сустао као он. Каква заблуда! Раскош је сусталија и изнемоглија од сиротиње. Леноме богаташу је досадно и заморно време. Христос је са великим задовољством походио дом Лазарев, са већим него ли двор Иродов: јер је знао да у првом царује рад, благост и задовољство, а у другом: страх, набуситост и незадовољство. Није срећан ко има блага земаљскога, него онај који има више блага душевног. Мудраци су најспокојније провели свој век; јер су имали највише душевног блага. Мудраци су срећнији од царева.

†

Јесу ли те људи увредили? Јесу ли ти се непријатељи осветили, а пријатељи те изневерили? Не тугуј, него се сети Христа! Он је трпео више увреда, непријатељи су се Њему страшније светили, а у последњем часу сви су га пријатељи напустили. Он је праштао и био је увек спокојан. Кад је на крсту издисао, молио је Бога, да опрости онима који Га на крст заковаше! Како је то пространа и велика душа! Опрости и ти! Мање су увреде које ти подносиш. Освета је у мојим рукама, рекао је Бог. Сети се, да има пуно створова теби равних, који од тебе подсвесно примају увреде. Ти то не осећаш, али они знају и трпе. Христос никога није увредио. Он је мрава на путу обилазио, па је ипак драговољно сносио многе увреде од људи. А ти не можеш да отрпиш увреде, ти, који их са сваком стопом наносиш своме ближњему. Треба да знаш, да погрешке, које према теби чине људи, чине их из слабости своје, и онда ће ти лако бити опро-

19

20

наставак са стр. 19

БОГОСЛОВЉЕ

Август 2012.

стити им. Научи се да сажаљеваш грешнике, а не да их осуђујеш. Онај који греши сажаљења је достојан, јер он греши зато што не може себе да савлада да не греши. То су људи слабе воље, од малена рђаво упућени. Они сами највише пате од свога греха. Место срџбе на њих, боље је пружи им какав добар савет. Није јунак, који може да учини зло, него који може да га отрпи. Ко опрости већи је од онога који се наљути. Ко претрпи до краја, биће спасен. Само онда, када се будеш навикао да трпиш и опрашташ људима, само онда моћи ћеш да се молиш Богу, да он теби опрости.

†

Јеси ли тужан? Престани тужити, док не испиташ има ли оправдања твојој тузи. Можда тужиш због губитка имања, јер се бојиш нећеш моћи изранити себе и породицу своју. Не бој се, Бог ће се постарати. Лек тузи то је рад. Ко све време употреби на рад томе не претиче ни часа за тугу. Као што је лењост мати порока тако је и рад лек од свију порока. Туга је грех; тога греха човек се може опростити радом. Век човечији је кратак, ко га проведе у нераду и лењовању томе је још и досадан: луди су они који уместо једнога товаре два зла на своја леђа. Ко не ради томе су све сласти живота непознате; томе је и живот празан. Стидно је за разумна човека упућивати га, да се угледа на вредноћу пчеле или мрава. То су тако малена и слабомоћна бића, па ипак својим животом много дају поуке лењоме човеку. Да ли има ко неразуман, да му треба доказивати користи рада и штете нерада? То би било излишно и према најнеразумнијим. Свак је могао уочити веселост, задовољство и све одлике здрава тела и врлине поштене и праведне душе код човека, који живот проводи у непресталном раду као што се лако могла уочити истина, да тромост и болест, незадовољство и туга, сви пороци и преступи прате човека лења. Нерадник нема ни здраво тело, ни здраву душу, то је наказа, која срамоти род човечански. Сви мудраци свију векова препоручивали су рад као лек од свију зала у људском животу. Срећнији је живот онога, који се увече осећа уморан од посла него нерадина, који испаван преко дана, брине се како ће ноћ прележати. И у раду се угледај на свога Спаситеља. Сети се колико је Он урадио за живота земаљскога. Дању је радио, а ноћу се молио и одмарао. Шта ти смета да и ти тако чиниш? Угледај се на Христа у неуморном раду, па ће те

брзо оставити туга. Моли се поред тога Богу, Он, који се о птицама стара, неће ни тебе заборавити. Ако тугујеш због неправде у свету, знај, да су све неправде Богу познате и да Он, Творац света, броји сузе, који гоњени и потиштени на земљи проливају због неправде и неправедника. Нема греха, који ће остати у тајности, нити неправде, која ће остати некажњена. Троструко се неправедник кажњава: од Бога, своје савести и закона. Не казни ли га закон, казниће га савест његова грижом и мучењем, а ако му је савест помрачена, те га и она не казни, не може се извући никако од последње казне, од казне Божије. Мало је неправди на земљи остало некажњено, као што је мало неваљалаца, који се нису горко кајали због својих непријатељстава и због грубости своје према слабијим од себе. Снагу је Бог дао јакоме, да помаже нејакоме и брани немоћнога; богатство богатоме, да сиромаха подржава и чини дела милосрђа; мудрост мудроме, да неуке учи и неразуме упућује. Ко ове дарове Божије на зло употребљава, брзо ће их изгубити. Да ли ће ко тражити доказе и примере за ово? Ја бих вам знао набројати пуно снажних мишица, које су гњечиле и притискивале слабе и нејаке, па су се осушиле и оболеле. Знам вам на-

БОГОСЛОВЉЕ бројати масу богаташа, који не само да нису помагали сиромахе, него су и испред гладна човека отимали с муком му стечену кору хлеба, из тора најхуђег сиромаха одгонили последњу овчицу, из купљене куће изгонили на поље у сред зиме сироту бедницу са много ситне деце, а просјаке и худнике одгонили са свога прага, па су неки од тих богаташа дочекали да се под старост потуцају по туђим праговима просећи милостињу, а неке је опет стигла казна Божија тек на синовима или унуцима, који су због грехова својих безумних родитеља морали патити и презирање целога света трпети. Против неправде треба се борити. Туга је знак немоћи. Ма на кога се неправда односила, ти мораш подједнако бити готов, да против ње устанеш и изобличиш је. Равнодушно гледати неправду исто је, што и творити неправду. Ако се тебе не тиче неправда, која се наноси твом суседу, неће се ни њега тицати неправда која се теби буде сутра нанела. Што си рад да теби сутра неко учини, чини и ти другоме. Христос је изобличавао неправду и викао на оне који се неправдом у животу служе. Он је знао каквим се неправедним начинима служе фарисеји против њега, па ипак није туговао, него их је све жешће нападао. Угледај се на Христа! Знај да ће твоја туга само ободрити неваљале и зле људе. Не тугуј, него устани и бори се речју и делом. Имај вазда на уму Христа. Бог ће ти дати снаге, њега призови у помоћ!

†

Август 2012.

Или тугујеш због смрти некога драгога и милога ти створа? Бојиш се неизвесности, коју смрт собом скрива? Као што човек не долази својом вољом на свет, тако не стоји до његове воље ни кад ће отићи са света. Онај кој нас ствара, Он нас и узима, као што сејач сеје семе, да он исти и пожње жито. Да је живот испуњен самим мирисом од ружа, да је препун радости и да је много дужи него што јесте, па би ли се имало за чим жалити, али кад су стазе и путеви живота свакога човека посути више трњем него ружама, онда је срећа што овај живот не траје дуго. Данас ти јадаш и плачеш над милим и драгим тим покојником не слутећи да сутра могу над тобом други јадати. Живот је тренутан као варница од огња. Ако жалиш за умрлим зато што се растајете, утеши се брзо, јер док се ти окренеш у овоме свету два пут или три, ви ћете се опет састати у другом животу. Христос је рекао ученицима пред смрт: „Још мало па нећете ме видети и опет мало па ћете ме видети јер идем к Оцу.” Жито, кад се пожње, не престаје живети навек, јер од њега постаје хлеб, а од хлеба крв, која струји по телу господаревом и одржава у животу. И ми кад умремо, тек онда можемо живети у животу Творца јер ћемо се спојити с Њиме. Само оно зрно које падне на земљу и умре доноси много плода. Постарај се да верујеш Христовим речима и неће те морити туга због смрти. Сети се Његових речи ученицима: „Ви ћете живети”. То је он рекао живим људима. „Ви ћете живети”. То значи: ви још не живите, ви ћете тек живети, овај живот је кратак и бедан, ви још и не познајете правога, истинскога живота, који је на свету, у Богу. Бог који је човека створио и увео у овај разумни свет, увешће га после смрти као разумна и свесна у свет много разумнији, у живот несравњено бољи од овога. Веруј и надај се! Бог ће ти веру наградити и веру испунити. После распећа дошао је Васкрс, после смрти мора доћи живот. Не бој се смрти, јер она је свршетак овосветских мука и болова, а почетак блаженства. Не тугуј за милим ти покојником, јер он је пре тебе сазнао за то блаженство, те је и срећнији од тебе. Христос је драговољно ишао на суд неправедних судија, стрпљиво сносио увреде и понижења, а с пуно наде сачекивао на крсту последљи свој издисај. Муке су биле страшне, али Он је знао, да после свих мука долази смрт,

21

22

наставак са стр. 21

БОГОСЛОВЉЕ

којом се улази у нови вечни живот. Сећај се Христа и не тугуј.

†

Је ли ти живот постао досадан и тежак? То је болест душе, у којој нема љубави. Јеси ли посматрао природу, каква је на дуготрајној летњој суши? Земља испуцала, биље увело, поља црна од изгореле траве, животиње узрујале и невеселе. Таква је пустош и у души човека, који нема љубави. И као што све прене новим животом, кад росна киша натопи земљу, тако новим животом почне живети и човек који се запоји љубављу према Богу и свету. Љубав то је дух Божији на земљи. У љубави је Бог. Не може никада бити досадан живот човеку, који осећа у себи љу-

Август 2012.

бав према Богу као своме Оцу и људима као својој браћи. Љубав према оцу и браћи природна је свакоме живоме свесноме створењу. А што пак у души неких људи нема љубави, то је отуда, што су разни пороци и страсти заузели сву душу његову и из ње истисли љубав. У таквих се може повратити љубав само онда, кад душу своју очисте од грехова и страсти. „Нову вам заповест дајем, да љубите један другог”. То су речи Христове. Да ли је то заповест тако тешка, да се не може испунити? Не, никако. Напротив, она је врло лака. Ти имаш пуно разлога, да волиш људе, а ни једнога да их мрзиш. То су створења, која долазе и одлазе као и ти, који се рађају и умиру, пате се и муче, веселе се и плачу, греше и кају се – исто као и ти. Навикни се сматрати све људе као и себе сама, и онда ће ти љубав према њима бити лака као и према себи. Не заборави да си и ти пре рођења заједно са њима био у Богу Оцу, и да ћеш то са њима после смрти опет бити. Сматрај себе као делић једне велике васионске целине, сматрај и остале људе. Као што је целина вечита, тако су вечити и делови и делићи, који је сачињавају. Видиш, да си с оним људима које мрзиш принуђен провести и овај век и живети загробним вечним животом. То ћете ожалостити, што ти се каже, да ћеш вечито живети са људима, који ти се чине зли и опаки. Али знај, да зло на земњи постаје и остаје. Љубављу према ближњима показује се и љубав према Богу. Ко не љуби брата свога, кога види, како ће љубити Бога, кога не види. Ко воли створења, воли и Створитеља, ко воли људе, воли и Бога. Но, љубити се треба на само језиком, него делом и истином. По томе ће се познати да сте моји ученици, ако љубави будете имали међу собом. Сети се Христове љубави! О како је велика и безгранична. Из љубави према људима Он се рађа у слами, бежи од Иродових џелата; из љубави учи људе, исцељује и спасава, из љубави трпи гоњења и понижења, па, на послетку из љубави приноси себе на жртву и даје се заковати на крст. Ако се будеш угледао на Христа, имаћеш љубави у себи, и кад имаш љубави ка Богу и ближњима, онда ти никад живот неће бити досадан ни тежак. Свагда видим пред собом Господа: Он ми је са десне стране да не посрнем.

БОГОСЛОВЉЕ

Август 2012.

Старица Гаврилија

Ако други згреши, ти иди да тражиш опроштај О миру међу људима

О милосрђу

Када се мир са другим људима није успоставио, Христос нам говори: «Кад одеш да се помолиш и сетиш да брат твој има нешто против тебе, а не ти против њега, тада, остави свој подвиг и свој залог Богу, дакле своју молитву, и иди и помири се са својим братом, а онда се врати». Другим речима, ако немаш мирну савест у односу на људе, не можеш да имаш мирну савест ни са Богом. Али оно што каже је веома озбиљно. Ако други згреши, а ти иди да тражиш да теби опрости. А ја вам ово говорим и као исповест - ово је била најтежа ствар у мом животу коју сам покушавала да претворим у дело. Није ми било тешко да се смирим и да одем да то кажем (зато што сам целим својим срцем ишла и говорила), већ начин на који је то други прихватао. Јер понекад је могао да помисли: «Ма, наравно, она је погрешила, чим је дошла да ми тражи опроштај...» Али, није то разлог. Разлог је наш труд да Јеванђеље преточимо у дело. Зато што се дешава да када увече одемо да се помолимо, не можемо, не иде нам, и мир који би требало да имамо, не постоји. Не треба уопште да гледамо шта ради друга особа. Ми свакако треба да се руководимо Јеванђељем јер се каже: «... наћи ћете покој душама својим» (Мт. 11, 29). Изнад свега је да будеш у миру са Господом који је у теби...

Једном је дошло неко друштво састављено од младића и девојака. У неком тренутку, један од њих (који је зарадио много новца од свог посла) каже: «Када би Исус Христос сада дошао, појавио се, видљив, ја бих премро од страха!» «Одакле такав страх? Уместо да паднеш пред Његове ноге и да се радујеш?» А он каже: «Зато што не радим ништа од онога што би требало.» «Као на пример шта?» «Па, милосрђе, доброчинство. И не само то, него имам и завист према пословној конкуренцији...» Кажем му ја: «Уради нешто за почетак. Почни са нечим о чему говори Стари Завет. Дај 10% од својих прихода, и тада ћеш имати један део своје савести миран.» Лепо, лепо... После неколико дана шаље ми поруку: «Припремио сам 10%. Где ћемо дати?» Кажем: «Тој и тој породици.» Следећег месеца поново је послао. Међутим, после тога је нестао. И мислим, видиш колико је тешко да даш само и 10%? Зато што, када имаш хиљаду, сто дајеш са радошћу. Када имаш један милион, да даш 100 хиљада, размишљаш се... Када, међутим, имаш два или три милиона... изгубиш се! Да вам испричам још једну причу. Пре много година требало је да путујем десет дана на ходочашће по Светој Земљи. Седела сам и размишљала: «Како би било лепо кад бих могла бар нешто новца да понесем игуману манастира (старица мисли на Витанију)... Шта да радим?

Зар овако да идем? Празних руку?» Поподне сам отишла у неки ресторан да ручам, и у једном тренутку сам устала да узмем чашу воде. Код чесме ми је пришао један господин и обратио ми се: «Опростите, сестро, посвећен сам Богу и сваког првог у месецу (био је празник Светих Бесребреника), одвајам на страну од своје плате један део за доброчинство. Молим вас, прихватите нешто и за свој рад.» «Опростите», рекла сам му, «хајдемо за мој сто да вам објасним! Ја, господине, не узимам никада новац у своје руке, зато што је то мој завет, али ако желите, можете да пошаљете нешто у манастир у Светој Земљи где ћу ићи сутра, али треба да пошаљете и своју адресу како би Вам издали потврду.» «Ах, није могуће без адресе?» «Није, жао ми је.» Седео је, дакле, и записивао своју адресу, ставио је нешто у коверат и рекао ми: «Знате, чекам још две године до пензије, а онда ћу и ја да пођем у Свету Земљу и у обилазак страдалног пута Господњег... Збогом.» «Свако добро.» Касније сам отворила коверат и угледала 500 драхми, и помислила: «Добар почетак.» Од тог тренутка па надаље пристигло је још шест хиљада! Видите? Треба о томе да размислимо. Православни мисионар, мај/јун, 2012. г.

23

24

БОГОСЛОВЉЕ

Август 2012.

Разговор са архимандритом Василијем Гондикакисом

ЈУЧЕРАШЊИ И ДАНАШЊИ ЧОВЕК

Током последње посете Православном богословском факултету у Београду Архимандрит Василије Гондикакис је одржао неколико веома запажених предавања на различите теме. На молбу наше редакције Архимандрит Василије је пристао да да интервју на тему броја Мисионара.

– Како наше доба види и тумачи човека с обзиром на индивидуалистичко усмерење савремених друштава? Какво значење за савременог човека има тајна вечног живота?

– Пре свега хоћу да истакнем да не постоји велика разлика између јучерашњег човека и данашњег човека. Човек јесте то биће које има дах Бога у себи. То значи да је њему дато да постане бог по благодати, да ступи у једно такво стање које превазилази време и простор целокупне творевине. То достојанство и благослов човека јесте једно достојанство и посебан благослов за целокупну творевину, зато што је то један дар Божији који се дарује смиреном човеку, који себе потпуно предаје Богу. Када говоримо о човеку унутар Цркве, у њој познајемо и открива нам се Божија воља која на крају спасава сваког човека сваког доба од свакакве идеологије. Мислим да данас, у наше доба, после напретка науке и преласком у модерно доба, треба да постанемо свеснији да матерњи језик за сваког човека јесте језик православља. Унутар Цркве човек заиста живи и доноси плодове. Ван Цркве не живи, него преживљава као биљка. На пример, једна палма на Криту, дрво које носи урме, може да нарасте, али недовољно да на том истом дрвету сазру и плодови. Међутим, у северној Грчкој једва може да изникне иједна палма, а да много пута уопште и нема плодова. У Африци пак, упркос томе што су тамо велике врућине, то има за последицу не само да изникне једна палма, него и да на њој сазревају плодови који се могу јести. Значи, природни простор и околина где човек сазрева и носи плодове јесте простор православља. Тамо човек не преживљава као биљка, него заиста живи. Ту човек изниче, цвета и доноси пло-

дове. Дати плодове за човека значи бити учесник Божије благодати. Цвет човековог живота наставља да цвета и даје плодове у есхатону, Царству Божијем, где нема краја целокупном његовом напредовању. То није дело некаквог умног бављења. Није нешто чиме се неко само умно бави и због тога се то не односи само на оне који су само интелектуално надарени. То не обухвата способност само једног дела човека, већ се нуди целокупном човеку, уколико он прихвати целокупно постојање живота као Божији благослов и на тај благослов одговара благодарењем (евхаристијски). На тај начин, човек целокупног себе даје Богу. Према томе, постоји експлозија живота, управо као што се

БОГОСЛОВЉЕ дешава са зрном које кад умре унутар земље, кроз то умирање и смрт, изнедри и живот.

– Зашто се често дешава да реч једног православног хришћанина и теолога у сусрету са другим човеком и све оно што је прочитао о љубави, заједници и молитви, остаје празна, немоћна и слаба да се засеје и оживи у другом човеку?

– Шта мислите како се треба према томе односити? Постоје ли други људи који другачије говоре човеку, а да га то нахрани? Постоје ли други људи који другачије говоре и који могу да угасе жеђ човеку? Живот је тежак и због тога је и вредан. Бог је створио живот на такав начин да бисмо ми учествовали, партиципирали у њему. Живот нам се не даје аутоматски или на неки магични начин. Једно је да говоримо о ватри, пламену, а друго је да имамо пред собом свећу која гори. Ако је могуће запалити ту свећу и ја могу да упалим своју. Ако ми неко само опише шта је то пламен, шта је то ватра и шта је то свећа, онда само могу да размишљам о тим појмовима: шта је то свећа, шта је то пламен, шта је то ватра. Али када неко улази у Цркву, улази кроз огањ који се помиње у Старом Завету код пророка Данила и тада сав човек гори. Од те топлоте и светлости откривају му се тајне живота. У Православној Цркви се у спасоносним водама наше Цркве погружава читаво дететово тело и то је веома битно, јер је крштење кропљењем само спољашњи контакт који се код нас развио под утицајем римокатолика. Но ипак Бог постоји за све нас.

– Да ли мислите да је одлика савремених хришћана страх од страдања и крста? Као да савремени хришћани, на неки начин, желе и воле само васкрсење без крста?

– Тај страх се по природи дешава. То је једно скретање са пута. Свети Исаак Сирин каже: «ако ја потражим врлине које су ћерке, а не мајке из којих се рађају праве врлине, онда ће за мене те исте врлине постати не спасоносне, него змије које ће ми ускратити духовно напредовање и узрастање.» У Цркви, у васкрсном периоду говоримо да кроз Крст долази радост целом свету. Кроз смрт извире и живот, као што и зрно умире у земљи и из те смрти настаје живот. Због тога читамо у Јеванђељу: «Ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди” (Јн 12, 24). Достојевски истом том реченицом започиње свој роман «Браћа Карамазови». У једном тренутку из човека извире славословље као вапај свих мука кроз које пролази у сва-

Август 2012.

кодневном животу и можемо осетити да ова радост и славословље јесте дар Божији који се рађа, и док човек стари, умире и одлази, овај пламен остаје, и као да се шири, наставља. То је један благослов будућег века за све. Тај благослов будућег века долази нама и шири се у овом свету. На тај начин време и простор постају препуни вечне благодати. Сва та нестворена благодат Господња јесте приступачна само онима који су много осетљиви и који много страдају. За друге људе, то нити постоји, нити им то смета. Изненађује ме реченица апостола Павла у Посланици Солуњанима када каже да «неће сви веру» (2.Сол. 3, 2) тј. да вера није за сваког. Опет, ако кажемо да Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, како онда апостол Павле тврди да вера није за сваког? Али Бог је то све хтео и тако створио. Ствар није у томе да ми исправљамо Бога, него да разумемо шта нам Он говори и како влада над свима нама. Ова реченица, да «неће сви веру», јесте тврда храна. Авва Исаак каже: «Дај Боже да у свакој генерацији постоји макар један човек који надилази границе створеног и живи у слободи Духа. Тај који успе то да уради, не успева сам за себе, него у име свих нас. То је успех за сваког од нас. Живећи унутар Цркве и учећи језик Цркве, полако и постепено повећава се светлост. Као што у ватри у почетку прво сагоре ситне гранчице, а после горе и веће гране и стабла, тако и на крају све постаје пламен и славословље. То повећавање пламена, ватре и радости не зауставља се никада и томе никада нема краја. Напредовање је непрестано и преображавајуће, из славе у славу. Све то може

25

26

наставак са стр. 25

БОГОСЛОВЉЕ

да прими неко ко живи истинито, искрено и смирењем унутар Цркве тако што све прима са благодарењем, са захвалношћу, евхаристијски, славећи Бога. На тај начин, он присаједињује своје биће великом стаблу нашег Предања, и у почетку се осећа као да ништа не ради, али се храни из дубоких корена. Тада и његов живот личи на једно стабло, на дрво које прихвата, прима, страда и доживљава то унапређење. У исто време, корени сежу још дубље, а гране расту још више. То напредовање и нарастање никада не престаје. Ништа не радимо, а све бива само по себи.

– Да ли можете нешто да поручите српском народу?

– Благослов и дужност јесте да православни Срби заиста постану православни Срби. Велика је ствар и дужност нас православних да постанемо управо то што и јесмо. Болест за све нас, а и за све наше суседе јесте када бивамо мало православни. Мислим да живимо у једном повољном периоду, зато што православни Срби осећају и разумеју силу коју им дарује Православна Црква, као што и други осећају да Православна Црква јесте једна непрестана теофанија, једно богојављење. Односно, осећају и разумеју да Православна Црква није тек једно од људских мишљења.

– Захваљујемо Вам се мнош на овим лепим речима и дивним одговорима.

Август 2012.

– А ми треба да престанемо да дајемо интервјуе и да почнемо да живимо. Кад долазим овде код вас не осећам да вам у нечему помажем, већ као да ја од вас узимам снагу.

– Хвала Вам! Хвала Господу!

– Захваљујмо се Богу за све и ради свега. Једном кад сам био на Кипру, рекао сам да је велика ствар бити православан Грк, што истовремено значи бити и нејелин и «неправославан». Важно је да будемо православни и то не на неки начин како ми то замишљамо, него да будемо живо богојављење. То је важно зато што постоји много неправославних издања Православља. Може се десити да ја мислим да сам православан, а да суштински пројављујем све оно што православље није. Један прост, обичан човек, једна проста бака унутар Цркве, када прихвата тајну живота са благодарењем, са захвалношћу и када прихвата сва страдања и целокупну немоћ са једним: «Слава ти Боже», та иста бака чудотворно зрачи и најављује да је смрт заиста уништена. Тако, она заиста проповеда шта је то Православље, шта је један дар Божије љубави за све. Према томе, можемо да останемо у Православној Цркви у смиреној тишини, и да на тај начин истовремено растемо духовно. Када говоримо «Слава ти Боже», благодарни смо Богу, Богородици, свим светитељима који нам дарују једну такву заједниПравославни мисионар, мај/јун 2012. г. цу као што је Рај.

Диоген и Александар Велики Александар Велики је кренуо у освајање, па се прво зауставио код свог мудрог пријатеља Диогена. Поздравили су се с много привржености, јер су били стари пријатељи, а нису се видели већ неко време. Диоген се удобно одмарао на свом омиљеном лежају, док је његов узнемирени пријатељ ходао горе-доле.

Диоген започе разговор: „Где идеш овога пута?” Александар одговори: „Прво идем да освојим Малу Азију.” „А где после тога?”, упита Диоген свог амбициозног пријатеља. Александрови подвизи увек су у њему побуђивали радозналост.

„Онда ћу ићи у освајање Индије”, одговори Александар. „А затим шта?”, упита мудрац. Александар одговории: „Освојићу цео свет.” Замишљено се смешећи, Диоген подигну поглед према Александру с изразитим изазовом у очима и рече му: „Једном, када освојиш цео свет, шта

БОГОСЛОВЉЕ ћеш онда да радиш?” „Ах”, рече Александар, „онда ћу моћи да се одмарам и опуштам.” Овај одговор наведе Диогена на гласан смех. Па зовну свог сталног пратиоца, крхког пса који се недалеко одмарао: „Чујеш ли шта је овај лудак управо рекао?” Диоген повери псу: „Он ће да се одмара након што освоји свет. Па ми се већ одмарамо, а да нисмо освојили ништа!”

Потом се Диоген окрену према Александру и рече: „Ако је одмор и опуштање твој крајњи циљ, зашто се не придружиш мени и мом псу у овој удобној соби? Довољно је места за сву тројицу. Зашто би све то радио кад већ сада можеш да се одмараш с нама?!” Замисли да се можеш наћи у могућности да освојиш цео свет. И шта онда?! Шта да радиш с целим светом? Освојиш и поседујеш све што се може

Август 2012.

имати, и шта даље? Који је смисао поседовања? Сасвим сигурно би изгубио задовољство. И шта би са целим светом? Са светом и не баш пуно, али највероватније би кренуо у потрагу за унутрашњим миром. Зашто онда не би кренуо у потрагу за миром одмах, пре него што кренеш у лов на богатство, славу и успех? Зашто не би поједноставио свој живот и постигао унутрашњи мир много брже него да трчиш за свим тим?

Никодим Милаш

ТУРСКА ОСВАЈАЊА У ДАЛМАЦИЈИ (1410-1699.) Живот православне Цркве у овоме периоду развија се засебно у далматинском континенту, који је сада и за још стотињак година под мађарском круном, засебно пак у далматинском приморју, које је под влашћу млетачке републике. У континенту ту цркву састављају искључиво Срби; у приморју је састављају Грци уз неки број словенских досељеника. И премда постоји међу православнима у континенту и онима у приморју духовна заједница у јединству вјере и богослужења, ипак нема између њих јерархијске свезе. Ово зависи од политичкога положаја далматинског континента и приморја. Приморје је кроз сав овај период, па и кашње, под влашћу Млечића, а континент је независан од те власти, и послије Мађара, он прелази Турцима, под чијом влашћу остаје све до краја овога периода. Према овој политичкој разлици у Далмацији, мора се ођелито говорити о црквеним догађајима у континенту, а ођелито о онима у приморју. І Црквени живот код православних у далматинском континенту тече од друге половине

XVI вијека у главном Султан Мухамед II Освајач онако исто, као и у прошлом периоду. Према политичким приликама, какве бивају у једно или друго вријеме, мијења се и стање цркве, сад боље сад лошије; и она политичка неодређеност, која се показује у далматинском континенту кроз сав ХV и до половине ХVІ вијека, упливише и на црквени живот, те се црква налази сад слободна, сад опет скучена у својој слободи. Она је и сада, и за полдруг вијек овога периода, без формалног јерархијског устројства и без одређеног свог епископа, као сталног свог старјешине, те се за то вријеме, као и у прошлом периоду, обраћа свештенство и народ за духовне своје потребе сусједним српским епископима, зетским и херцеговачким, а послије и дабробосанским. У другој половини овога периода дотадашња црквена неодређеност престаје, кад се успоставља пећска патријаршија и кад мало затијем дабробосански митрополит добива јурисдикцију над црквом далматинског континента и врши је као егзарх пећскога патријарха. Црква тада бива ту формално у смислу канона устројена, и при таквом устројству она остаје све

27

28

наставак са стр. 27

БОГОСЛОВЉЕ

до 1688. године, односно до карловачкога мира (1699. г.), када млетачка република распростире и на далматински континент ону власт, коју је она дотле имала већ на приморју. Тада престаје духовна власт дабробосанског митрополита над поменутим дијелом Далмације, и та власт прелази филаделфијском архијепископу са катедром у Млецима.

1. Шта је састављало далматински континент, који је у почетку овога периода био под мађарском круном, казали смо. Покрај свега мира, који је 1420. г. формално склопљен био између Млечића и Мађара, ипак у ствари самој тај мир није постојао, и непријатељски односи између републике и краља Сигисмунда трајали су још за неколико година. Тек у јулу 1487. г. био је углављен прави мир по којем је правно утврђен млетачки и мађарски посјед у Далмацији. И ово је овако трајало за неких тридесет година, док нијесу почеле прве турске провале у Далмацију. За ово вријеме мирно је текао и живот православне Цркве у далматинском континенту. Љетопис нам спомиње да је 1450. г. прешао неки јачи број Срба из Босне у данашње Котаре и да су тада населили данашње село Кула Атлагић, а уједно биљежи, да је исте године ту подигнута била православна црква у част св. Николе, и то благословом зетскога митрополита Јосифа. Благословом истога митрополита биле су отворене још три цркве: у Пађенама у част св. Ђорђа (1456.), у Полачи у част св. апостола Петра и Павла (1458.) и у Голубићу у част св. Стевана (1462.). Около 1468. године подигнута је била и у Книнском пољу црква у част св. Ђорђа. Поменути митрополит Јосиф мора да је особито старање тада водио о српској цркви у Далмацији, јер осим благослова на зидање речених цркава, за које ће без сумње он бити послао и св. антиминсе, а можда и свештенике рукоположио, њему су се обраћали далматински Срби за све важније послове црквене управе. Између осталога, сачувала се једна синђелија митрополита Јосифа од 1454. године, издана крчком јеромонаху Симеону, којом митрополит свједочи, да је на дан успенија Богоматере произвео тога јеромонаха за игумана светоарханђелског манастира на Крци. Ова напомена у тој синђелији, да је и свештенство и народ учествовао у избору оног крчког игумана, показује, да је тај игуман сматран био као неки црквени поглавица свију православних далматинских Срба и

Август 2012.

да је он био биран, као некада владике, од свештенства и народа, за духовног старјешину. Ово би се слагало с оним, што Кончаревићев љетопис каже, да је ман. Крка био од самога почетка православно средиште у Далмацији, и служило би доказом, да су старјешину тога манастира признавали за црквенога поглавицу сви далматински Срби и да су га за таквога сматрали и сусједни српски епископи, који су на његову препоруку рукополагали дотичне за свештенике за далматинску цркву и издавали им прописане синђелије.

2. Мало послије овога наступају у Далмацији нове прилике, услијед којих за односно мало времена мијења се сав дотадашњи политички положај далматинског континента, а које не остају без утпцаја и на црквени живот пра-

БОГОСЛОВЉЕ

вославних Срба. Разумијемо провале Турака у Далмацију и њихова освајања. Прве године друге половине XV вијека постаје турским царем Мухамед II. За вријеме тридесетогодишњега владања овога цара све балканско полуострво мијења свој дотадашњи облик. Год. 1453. он осваја Цариград, 1459. подјармљује Србију, 1463. осваја Босну, а мало затијем Херцеговину и Албанију. Великим својим ратним побједама заокружио је био Мухамед са три стране Далмацију турском војском. И Далмација је одмах и осјетила близину те војске. Прве турске провале у Далмацију биљеже се већ оне исте године, кад Турци покорише Босну. Шест година кашње (дакле 1489.) ударе Турци са двије стране на Далмацију и продру у цетинску крајину и у Буковицу. Почевши један пут, продужили су они и даље проваљивати сад

Август 2012.

с једне, сад с друге стране у Далмацију. Турске провале ове трајале су са малим интервалима све до 1482. године. Кажу, да је турска војска немило пустошила сва мјеста, гђе би год допрла; и тијем је слободније могла она то чинити, што је мађарски Матија оставио био Далмацију без сваке заштите, а хрватски разни кнезови, исто као и бан хрватски, били су немоћни, и у непрестаној кавзи међу собом. Страшном описују 1475. годину, кад је много хрватскога народа морало побјећи из цетинске крајине и склонити се са острва; затијем 1480. годину, кад је ман. Драговић био опљачкан и калуђери му разагнани; исто и 1481. годину, кад се Скендер-паша спустио са војском у Котаре, пустошећи сва мјеста до близу Задра и нападајући и на поједина приморска мјеста. Тек послије смрти Мухамедове (3. маја 1481.) наступио је за неколико година мир у Далмацији. Љетопис наш спомиње, како су за пошљедњих десет година многе наше цркве пострадале и више свештеника наших погинуло са народом, бранећи цркву од Турака. Требало је других десет година да прође, док су се цркве православне и црквене општине нешто опоравиле. Манастир Крупа био је у то вријеме у најбољем положају, јер до њега Турци нијесу били допрли; а ми знадемо већ, како су српска деспотица Ангелина и синови јој даривали 1494. г. овај манастир. У ово мирно доба, а управо 1497. г, била је саграђена нова црква у Мирањама у част св. арханђела Гаврила. Али мир овај у Далмацији кратко је трајао. Године 1498. почињу опет турске провале у Далмацију. Силном војском ударише Турци најприје на Буковицу и Котаре, затијем и на сав далматински континент. Пострадаше тада од турске војске: Обровац, Островица, Скрадин, Врана, Шибеник, Трогир, трогирско загорје, Книн и клишка околина. Ови турски нападаји изазову млетачку републику на формални рат са Турском. Република је морала у почетку сама да се бије са Турцима, и тек послије придружила јој се и Мађарска на обрану Далмације. Пет је година трајао овај рат, који је крвав у пуноме смислу био по Далмацију, и који је свршио 1503. године односним миром (8. августа). Није много територијално добила тада Турска у Далмацији: само је неки дио земаља између Цетине и Неретве остављен Турцима. Али су зато много пострадала сва горепоменута далматинска мјеста, а између других 1502. г. опљачкан је био и ман. Крупа, и калуђери се морадоше склонити у ман. Крку, од куда су се

29

30

наставак са стр. 29

БОГОСЛОВЉЕ

могли у свој манастир повратити тек послије склопљенога мира. Српски далматински народ, приучен већ на борбу са Турцима, мушки им се опирао и борио се одважно све док нијесу били принуђени Турци да одступе са далматинског земљишта. Хрватски далматински народ напротив, не могући, као што каже фратар Фабјанић, да гледа плачевне призоре, што су Турци изводили, напусти земљу. Хиљадама је тога народа тада побјегло и неки се дио склонио у приморске градове, а већи, дио пређе на далматинска острва (Зларин, Првић, Крапан, и особито на задарска острва), многи пак пребјегоше преко јадранскога мора у Италију, гђе основаше неколико својих села. Пријетила је да и сви далматински Хрвати тада одбјегну, као што се то послије неколико година и догодило, и само их је задржала тада обзнана од 20. августа 1503. г. мађарскога краља Владислава о склопљеном миру, и да се немају више бојати Турака. Да је и православној цркви у далматинском континенту мучно морало бити за трајања поменутога рата, само се по себи разумје, премда и немамо изричних података о томе у нашем љетопису. Тек из доба, које је наступило послије онога мира 1503. г, налазимо кратке податке о тој цркви у љетопису. Спомиње се најприје ман. Драговић, који који је за преко 20 година пуст био, и како се сада повратише калуђери, обновише га и црквена је служба опет у њему почела. Спомиње се затијем два пута зетски митрополит Роман, који учествује у црквеним пословима далматинских Срба. Црква мирањска остала је била без свештеника. Викар задарског латинског капитула, који је управљао задарском архидијецезом у име одсутног архибискупа Пезара, протестирао је што се у латинској архидијецези допушта православни обред, по коме се служило у цркви мирањској. Овај протест као да је уважен био од грађанске власти, те је односном калуђеру, који је послат био из ман. Крке, на пастирску службу у Мирање, забрањено било обављати ту службу. Обзнањен је био о овоме митрополит Роман, те у једном писму свом од септембра 1508. г. управљеном у ман. Крку он препоручује игуману да све старање своје уложи у корист православних Мирањчана и да их чува, да их не би Латини окренули у своју вјеру. Услијед овога

Август 2012.

ли писма, или услијед личног настојања самог крчког игумана, у Мирањама се мало послије нашао на служби православни свештеник, те и народ сачуван од превјере. Други се опет пут спомиње митрополит Роман 1514. г, кад је рукоположио неколико младих Далматинаца за свештенике, између којих двојица су одређена била за помоћнике староме свештенику у Кули, а двојица су послана била у книнску крајину. Ове исте године писао је митрополит Роман и крупском игуману Саватији, хвалећи га што је ман. Крупу обновио и украсио, те му шаље на дар једно јеванђеље. Ови податци нашега љетописа, ма колико иначе скудни били, казују нам ипак о живој црквеној свијести далматинских Срба и о старању њиховом да им црква напредује, а казују нам и то, да је већ тада латинско свештенство почело било радити противу православне вјере код далматинских Срба.

3. Правни онај територијални посјед, што је утврђен био миром 1503. године, трајао је не само до принуђене абдикације султана Бајазита, него и за владе Селима, којему је наслиједио 1519. г. знаменити Сулејман. С овим новим царем млетачка је република одмах обновила утврђени прије мир, који се она послије старала и да уздржи док је год могла. Али нијесу тај мир са Турском хтјели да чувају и Мађари, који су били господари далматинског континента, те је морала Далмација да много од тога пострада. Као што је Сулејман са републиком обновио мир, тако је он то хтио да учини и са краљем мађарским, и ради тога је послао био свога Берам чауша краљу, тражећи уједно и да му се односни трибут изда. Ово не само што буде одбивено од Мађара, него султанов посланик буде још нападнут и убијен. И ово је било узроком рата Турске са Мађарском. Рат се одмах дотакао Далмације, и већ 1521. г. у турским су рукама Островица и Скрадин. Насртаји турски у Далмацији бивају све јачи, особито послије велике побједе на мохачком пољу (1526.). Свршио је овај рат тек 1533. г, и то великим губитком по Мађарску. Прешло је сада под турску власт у Далмацији: Котари са Островицом, Буковица са Скрадином, книнска краји-

БОГОСЛОВЉЕ на и дрнишка, исто и цетинска, спљетско загорје и ниже све до Неретве. Остајала је још клишка жупа са градом Клисом, којим је заповиједао кнез Петар Крушић у име мађарскога краља. Могао се тада Клис да сачува и обрани од страшне турске убојне снаге, само благодарећи личном јунаштву кнежеву и српских ускока, које је он себи призвао да под знамењем крста војују на Турке. Овом је приликом установљен био кнински санџакат у Далмацији и за санџака босански везир постави Мурат бега, родом Шибенчанца. У нашем се љетопису спомињу такођер укратко ови ратни догађаји у Далмацији. Овај љетописни податак, да је народ римокатоличке вјере у далматинском континенту, а то је хрватски народ, напустио своја мјеста пред Турцима и разбјегао се, потврђују и сви писци, који су о Далмацији писали и пишу. Представљају они страшним поступање Турака у Далмацији за вријеме сада поменутога рата, и казују да се сав хрватски народ тада иселио из оних пређела, које Турци заузеше. Поновило се сада у великоме оно, што смо у малом виђели крајем минулога вијека. Побјегоше тада испред Турчина сви далматински Хрвати заједно са својим

свештенством, и пређоше неки у утврђене приморске градове млетачке, а већи дио на питоме далматинске острве, гђе се и настанише и гђе и данас састављају искључиво насељење тих острва, а многи у галијама пређоше у Италију, склонивши се већином nelle terre degli Abbruzzi. Фратар Златовић спомињући о овоме пише: „Столне су и жупне цркве биле попаљене, жупе и села разметнута, самостани разкопани и свешенство се разбјегло и разсуло. Заклонио се

Август 2012.

тко је жив утекао да сахрани главу за млетачке бедеме покрај мора. Од Цетине до Зрмање нигђе свешеника, нити светога мјеста, него се усједнула права abominatio desolationis.” Ову Златовићеву слику потврђује млетачки синдак Андреа Барбариго у свом извјештају влади од 16. фебруара 1531. г. жалећи, како нема скоро ни једног више римокатолика у далматинском континенту. Книн и книнска крајина била је проглашена тада од римске курије за земљу in partibus infidelium, јер ни једне више цркве латинске тамо није било, ни римокатоличког народа. Фратри данашњег ман. Висовца на Крци пребјегоше у неки манастир између Сења и Ријеке; они што су били негђе около Брибира пређоше у Шибеник, а исто учинише и остали фратри из других својих манастира далматинског континента. Једном ријечју, све што је било римокатоличкога у оним земљама, које сада заузеше Турци, све се то разбјегло, и остаде пуста од старосједилаца Хрвата сва континентална Далмација, некадашња колијевка и срце хрватске државе.

4. Остављене од Хрвата земље у Далмацији од Зрмање до Цетине населио је сада махом српски народ из Босне и Херцеговине, а и из Старе Србије. Ово је била највећа сеоба Срба у Далмацију. О њој говоре сви писци, који се бавише потање прошлошћу Далмације. Љетопис наш казује, да се та сеоба догодила у размаку времена од 1523. до 1527. године, и да је тада прешло у Далмацију више хиљада српских породица са многим свештеницима, и додаје, да већина тога народа није дошла по своме личном побуду, него да се то догодило по жељи и наредби самих турских војничких заповједника у Далмацији, који доведоше тај народ у новоосвојене земље, које су тада остале биле пусте, да им ради на тим земљама, као кметови; додаје још љетопис, да су тада многе православне цркве подигнуте биле у Далмацији. О овој сеоби казује и поменути Барбариго у свом извјештају влади, говорећи, да је више хиљада српских породица прешло около 1527. г. у Далмацију, које заузеше сву книнску крајину, Буковицу и Котаре, а што је све тада остало било готово пусто. Спомиње о истој српској сеоби у Далмацију и далматински проведитор Melchior Michiel извјештају млетачкој влади од 20. децембра 1539. г. и да је са народом прешло и много свештеника, којима народ безусловно вјерује. Свједочи о овоме и Вињалић, говорећи да је „било 1527. године, кад су први пут Вла-

31

32

наставак са стр. 31

БОГОСЛОВЉЕ

си, које данас зову Морлаки, а који су православне вјере, настанили се у Далмацији, а то је у пређелима Либурније и Јапидије, у којим су пређелима прије становали Хрвати, који су сви били латинске вјере”. На ово „први пут” се не осврћемо, јер нема историјске основе. Штампане свједоџбе о овој српској сеоби не приводимо, јер су познате. Новом овом великом српском сеобом наравно је да се морала утврдити и разгранати и православна вјера у Далмацији. Подигнуте су биле тада многе нове цркве православне. У љетопису се нашем спомиње да су од 1524. до 1537. године отворене биле цркве у Биљанима, Островици, Карину, Ђеврскама, Кистањама, Биовчином селу, Радучићу, Мокром пољу и Жагровићу, и да је од тога времена почео бујније се развијати црквени живот и православна вјерска свијест у Далмацији. Већина напуштених од Хрвата латинских цркава заузеће сада православни Срби и претвориће их у цркве православне. Арцибискуп задарски Караман љутито опажа, како Срби у Далмацији течајем времена самовласно заузеше цркве латинске, присвојише их себи и претворише на свој обред. И три далматинска манастира осјетише се сада слободнији, кад им се уклонише из околине латински свештеници, особито фратри, који нијесу престајали узнемиривати православни народ и наговарати га на превјеру. Драговићки калуђери, које су највише фратри узнемиривали у цетинској крајини, добили су били 1533. године од турског једног војничког заповједника неки писмени лист, да су слободни у вршењу своје духовне службе и да их власти морају штитити од сваког нападаја. Овоме су много допринијеле спољашње тадашње прилике у Далмацији, а и у сусједној Босни. Султан Сулејман, ма колико га безобзирним сматрали, у међународним односима, био је ипак човјек праведан и беспристран наспрам својих поданика. Ово је он показао према православним својим поданицима и у Далмацији и у Босни. За Сулејманове владе православна вјера у Босни не само што се могла слободно и јавно исповиједати, него је она у неку руку била и заштићена од мусулманских власти. О овоме имамо сувремену свједоџбу у путопису Венедикта Курипешића, који је 1530. г. пратио кроз Босну у Цариград посланство краља Фердинанда. У томе свом путопису Курипешић спомиње са хвалом босанске Србе, и како је он у Босни видио многе српске цркве и свештенике, да слободно врше богослужење,

Август 2012.

како су српски манастири у добром стању и састављају средишта богопоштовања, и како и сами Турци прилазе са побожношћу к српским манастирима, и чак им милостиње дају. Тадашњи босански митрополит Јосиф не само што је слободан био у вршењу своје службе, него је он развијао ђелатност своју ревносно и за напредак православне цркве у својој земљи. Исту је ђелатност он показао и према српској цркви у Далмацији. Поједини турски заповједници у Далмацији нијесу свагда поступали у смислу Сулејманове политике и допуштали су себи по који нападај на православни народ и на његову цркву. Али и томе се тада на брзо доскочило. Млетачка република, која је вазда гледала да задобије себи народ у далматинском континенту, како би тај континент придружила приморју, које је под њеном влашћу било, заузела се била да буде заштићен српски народ у Далмацији од самовоље дотичних турских бегова и ага. Пошље она ради тога 1523. године посланика свог Петра 3ена у Цариград да изјави Сулејману оданост републике, а уједно да измоли од султана сходне наредбе, да не би били Далматинци узнемиривани од односних власника. Посланик је овај млетачки био најљубазније примљен у Цариграду, и одмах је било издано неколико наредаба на војничке заповједнике у Далмацији, да морају мировати у хришћане. Четири године кашње, и то 28. децембра 1527. г. буде издана слична наредба на книнског санџака Мурат бега, а настојањем другог опет млетачког посланика, Ј. Рица. Благодарећи Сулејмановој правичности и овим посредовањима млетачке републике, црквени се живот код далматинских Срба доста мирно развијао и православна је вјера уживала приличну слободу. За поменутог босанског митрополита Јосифа у нашем је љетопису забиљежено, да се он постарао за освећење многих од оних нових тадашњих цркава у Далмацији, пославши одређени број св. антиминса и св. миро и то на молбу и препоруку крчког игумана Софронија; а такођер, да је исти митрополит рукоположио неколико далматинских младића за манастире Крупу и Драговић, исто и за остале новоустројене српске црквене општине. Овим учествовањем босанског митрополита у пословима далматинске православне цркве положен је темељ оном црквено-јерархијском уређењу, које ће се стално већ устројити у другој половини овога вијека у Далмацији. из књиге: Православна Далмација

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2012.

НЕДЕЉА СВИХ СВЕТИХ У прву недељу по Педесетници (10. 06. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далма-

тински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење братства манастира. Недеља након Педесетнице је посвећена успомени на Све Свете, јер је светост плод Светох Духa. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама, те подвиг узводи ка чистоти и бестрасности. Данас нас Црква позива да исповедамо веру у љубави према Богу прихватањем Крста. Самоодрицањем и одвајањем срца од овог материјалног света, следимо Христове речи: „будите свети, јер сам и ја свет”.

Дан прије, у суботу у послеподневним часовима, манастир Крку су посетили угледни гости из Републике Српске. У оквиру ове посете у порти манастира глумац Небојша Дугалић је за све присутне извео монолог „Речи о Свечовеку” од светог владике Николаја (Велимировића). Угледне госте је поздравио Епископ Фотије нагласивши значај жртвене љубави којом треба да се води наш народ. Једино у заједници такве љубави, помажући једни другима, човек може испунити божанску заповест: „Љубимо ближњега свога као самога себе”.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ

У недјељу Другу по Духовима (17. 06. 2012. г.) Свету Литургију у манастиру Крки служио је игуман манастира Крке архимандрит Герман уз саслужење братства манастира. Светој Литургији присуствовали су ходочасници из општине Маркушица, на челу са начелником г. Будимир Драчом. Већ четврту годину заредом општина Маркушица организира поклоничко путовање светињама православне Да-

лмације. Ова општина сваке године несебично помаже богословију у манастиру Крки, те на тај начин ти људи пројављују хришћанску веру испуњавајући речи светога апостола Јакова: «вјера ако нема дјела мртва је по себи» (Јак. 2,17). Овим путем манастир Крка и богословија Света Три Јерарха захваљују ходочасницима из Маркушице на љубави и бризи према православним светињама Далмације.

33

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

34

Август 2012.

ПОМОЋ ПОВРАТНИЦИМА У СКРАДИНСКОЈ ПАРОХИЈИ Његово Преосвештвенство Епископ далматински Г. Г. Фотије у пратњи протонамјесника Саве Миланковића пароха скрадинског и протођакона Дајана Трифуновића обишао је Србе повратнике у Грачацу и Братишковцима доделивши им скромну помоћ у име епархије и Ц. О. Скрадин. Приликом ове посете било је разговора о животу повратника, њиховим проблемима и покушају да остваре нормалне услове за живот и опстанак. Наша Црква је увек живела животом свога народа и помагала колико је то могуће, па је то учињено и овај пут, што ће се чинити и убудуће – посебно код оних што су недавно дошли и тек почињу нови живот на старим огњиштима.

ВИДОВДАН НА ДАЛМАТИНСКОМ КОСОВУ На Видовдан – празник светог цара Лазара и других косовских мученика, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Лазарици на Далматинском Косову. После Свете Литургије пререзан је славски колач и извршена славска литија око све-

тога храма. У наставку је у порти манастира изведен културно – уметнички програм у организацији СКД „Просвета” из Книна. У својој беседи Епископ Фотије је рекао да Савиндан и Видовдан духовно одређују смернице и дају путоказ нашем народу, док је Чедомир

Вишњић председник СКД „Просвета” из Загреба рекао да је данас најважније очувати традицију, без обзира на тешке услове у којима живимо. Прослави у манастиру Лазарици су присуствовали представници амбасаде Србије у Загребу, као и многи други угледни гости.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2012.

ИВАЊДАН У ИВОШЕВЦИМА

Рођење пророка и предтече и крститеља Господњег Јована (07. 07.

2012. г.) свечано је прослављено у Ивошевцима. Место Ивошевци данас прославља славу цркве која је посвећена светом Јовану. Свету Литургију служио је архимандрит Герман уз саслужење јеромонаха Херувима. После Свете извршен је опход око цркве те је пререзан славски колач а затим је извршен помен свештеницима, ктиторима и приложницима светога храма. Свети Јован је проповедник покајања, онај који је припремао народ за долазак Господа Исуса Христа.

ХРАМОВНА СЛАВА У МИОЧИЋУ На Ивањдан, празник Рођења светог Јована Крститеља (07. 07. 2012. год.), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Миочићу уз саслужење свештенства Епархија далматинске, сремске и британско-скандинавске. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач и одржан трократни опход око св. храма у част храмовне славе, цркве св. Јована у Миочићу, који је тренутно у обнови. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о све-

том Јовану Крститељу, учитељу покајања, који нас и данас позива да живимо по закону Божијем борећи за Царство Небеско. Прота Здравко Тепић је захвалио свим приложницима, који су помогли досадашњу обнову цркве, и позвао све људе овога краја да помогну у даљој обнови цркве у Миочићу, захваливши се посебно „Завичајном удружењу Миочић” из Београда. После свете Литургије за све госте приређена је трпеза љубави у дому једног верника парохије Миочић.

35

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

36

Август 2012.

АРХИМАНДРИТ ГЕРМАН (БОГОЈЕВИЋ) ПО СОПСТВЕНОЈ МОЛБИ РАЗРЕШЕН ДУЖНОСТИ СТАРЕШИНЕ МАНАСТИРА КРКЕ

По указаној црквеној потреби, а на основу личне молбе, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије својим Декретом Е. бр. 68 од 09. 07. 2012. године, разрешио је дужности стареши-

не манастира Крке, Архимандрита Германа (Богојевића). Нову, тројну Управу манстира Крке, поред Епископа далматинског Фотија, сачињавају јеромонах мр Никодим (Косовић) и јеромонах Херу-

вим (Ђермановић), сабраћа манастира Крке. Ово саопштење се даје ради знања, како црквеној, тако и световној јавности.

ХРАМОВНА СЛАВА У ПОЛАЧИ

Свети апостоли Петар и Павле прослављају се као заштитници села Полаче, али и као храмовна слава у овог села. Као и сваке године на празник ових великих Божијих угодника, скупило се мноштво народа из цијелог свијета, поријеклом из Полаче и Подинарског краја. Свету Литургију, у препуном храму светих апостола, служио је јеромонах Јован, настојатељ манастира Црногорци. У току свете Литургије извршена је и света Тајна Крштења, чиме је наша парохијална заједница постала богатија за још једног члана. После свете Литургије извршен је трократни опход око

цркве те је пререзан славски колач, а затим је извршен помен свештеницима, ктиторима и приложницима светога храма. Свети апостоли Петар и Павле, свој су овоземаљски живот посветили само Христу и ширењу Његове ријечи. Њихов животни пут био је прожет страдањем за Христа, покушавајући у незнабожачком свијету, а и међу Јеврејима, посадити сјеме хришћанства, које је у доцнијем периоду родило стоструко, а чије плодове и ми данас убиремо. Обојица су мученички страдала 67. године у Риму у вријеме безбожнога императора Нерона. По Светој Литургији, приређена је трпеза љубави у просторијама Ц. О. Марковац коју је припремио јереј Станко Антић, надлежни свештеник.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

САБОР У БРАТИШКОВЦИМА На празник свeтих апостола Петра и Павла (12. 07. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Братишковцима, где се по традицији сабира велики број народа. После Свете Литургије пререзан је славски колач и одржана литија са поменом ктиторима и приложницима светог храма. Свети апостоли Петар и Павле су својим учењем и проповеђу просветили читаву васељену. Своју верност Господу Христу, обојица су посведочили својом мученичком смрћу 67. године у Риму у време безбожнога императора Нерона. По Светој Литургији, приређена је трпеза љубави у просторијама Ц. О. Скрадин коју је припремио протонамесник Саво Миланковић, надлежни свештеник.

Август 2012.

37

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

38

Август 2012.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У КНИНУ Његово Преосвештенство, Епископ далматински Г. Г. Фотије, служио је Свету Литургију на празник светих мученика и безсребреника Козму и Дамјана (14. 7. 2012.) у храму Светог великомученика, побједоносца и чудотворца Георгија у Книну. У току Свете Литургије је извршена Света Тајна Крштења и Миропомазања Тодоре Мајсторовић, кћерке свештеника Саве Мајсторовића, првог пароха книнског. После Свете Литургије, Епископ се надахнутом бесједом и поуком обратио вјерном народу говорећи о значају хришћанског живота у Христу, старајући се да увијек будемо на путу спасења, да се опредјељујемо за Царство небеско.

На концу, честитајући свима празник, Епископ је честитао и свештенику Сави на крштењу

кћерке, рекавши, да дјецу треба васпитавати у страху и науци Господњој.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

САБОР У ОЋЕСТОВУ У недељу (15. 07. 2012.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију у манастиру Оћестово, уз саслужење свештенства далматинске и сремске епархије. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о великом подвигу свете великомученице Недеље која је веома поштована у Далмацији како код православних Срба тако и код католика. Епископ је нагласио да по њеном примеру треба сви да живимо крстоликом љубављу према Богу и ближњима. После свете Литургије пререзан је славски колач и одржан трократни опход око цркве, са иконом свете Недеље. На крају је за све госте приређена трпеза љубави у конацима манастира Оћестово.

Август 2012.

39

40

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

АПЕЛ ЗА ОБНОВУ ЦРКВЕ СВЕТОГ КИРИЛА И МЕТОДИЈА У КИСТАЊАМА

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинскога Г. Г. Фотија започела је обнова цркве светог Кирила и Методија у Кистањама. Црква Св. Кирила и Методија је саграђена 1888, а освећена 1891. године. Изведена је у еклектичком стилу, као грађевина централног плана са три полукружне апсиде – конхе и куполом која почива на октогоналном тамбуру. Сама купола је преко тромпа ослоњена на јаке пиластре. У западаном дијелу постављен је пространи дрвени кор. Зидана је добро отесаним каменим квадерима низаним у правилним водоравним редовима. Унутрашњост цркве је врло декоративна због сликане имитације мрамора, преплета и лозице, које се протежу и по зидовима, луцима и пиластрима. Горње површине застрте су једнако декоративном таваницом. Грчки сликар Никола Аспиотис израдио је 1890. програмски доста поједностављен иконостас,

Август 2012.

са монументалним иконама на платну. Засебно мјесто у храму јер је за њу израђен посебан проскинитар, заузима икона Богородице са Христом из ХV-ХVI вијека, могуће дјело Николаса Зафурија. Уз њу црква посједује још неколико икона грчког поријекла из нешто каснијег времена. Апелујемо на све људе добре воље из Кистања и кистањскога краја да се укључе у обнову ове монументалне светиње Епархије далматинске. Прва фаза обнове је замена кровне конструкције која је у јако лошем стању, а потом ће се приступити обнови унутрашњости самога храма. Ваше добровољне прилоге можете уплатити на рачун: 2484008-1105848635 IBAN: HR55 24840081105848635 RAIFFEISEN BANK D.O.O. Swift RZBHHR2X PODRUŽNICA ŠIBENIK

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2012.

ПРОСЛАВА МАТУРЕ У МАНАСТИРУ КРКИ

Бивши ученици Богословије Света Три Јерарха, генерација 19771982. г., прославили су 17-18. јула тридесет година матуре у манастиру Крки. Прослави је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије. Дана 18. јула

су одслужили Свету Литургију којом је началствовао њихов бивши професор протојереј-ставрофор Михаило Маријанац. Послије Свете Литургије одржан је парастос преминулим професорима и ученицима наше богословије.

Након Свете Литургије одржана је трпеза љубави, а затим су гости направили излет у Национални парк „Крку” и упознали се са љепотама доњег тока ријеке Крке. У послијеподневним часовима обишли су и великогоспојински манастир Крупу.

41

42

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: протонамјесник Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 e-mail: pjovanoviczd@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com протођакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.: 099/791-12-83 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: протонамјесник Саво Мајсторовић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Моб.:098/993-82-03 e-mail: sv.georgije.knin@gmail.com – II парохија: протонамјесник Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: протонамјесник Милорад Ђекановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 091/891-00-95 e-mail: srpskapravcrkva@optinet.hr СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари протонамјесник Миле Савичић 23424 Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Скрадину

протонамјесник Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском протонамјесник Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа I парохије у Кистањама СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама протонамјесник Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци – Греција б.б.

Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа II парохије у Кистањама јереј Слађан Тубић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б.

Mоб.: 097/773-98-38 СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Станко Антић 22312 Марковац, Марковац б.б.

Mоб.: 092/131-08-70 е-mail: stankoantic@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Александар Вујко 22318 Пађени, Пађени 12 Mоб.: 091/881-09-43 е-mail: aleksandarvujko@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 095/569-78-28 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/880-69-91 е-mail: man.dragovic@gmail.com

Ризница манастира Крке

Ризница манастира Крке Фотографија на корицама – Река Крка

www.eparhija-dalmatinska.hr