Krka 060

www.eparhija-dalmatinska.hr Година ХI. – Број 60

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Петровдански број – 2013. г. Цијена 10 kn

Епископ далматински Г. Г. Фотије 1. стр. – Петровдан, рад Сестринства Тројеручице – Шибеник

БОГОСЛОВЉЕ

Јул 2013.

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

О СВЕТОМ АПОСТОЛУ ПЕТРУ Нема сумње, од апостола, Петру је било најнелагодније крај васкрслог Господа. Три пута Га се одрекао, и сам га Господ тужно погледа када је петао запевао, и његово христоиздајство свету објавио. Он се истински покајао, али како све то рећи Васкрслом Господу? На који начин? Свемилостиви Господ сам спасава Петра тих мука, својим трикратним питањем и Петровим трикратним одговором. „А кад обедоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме већма него ови?”. На Вечери си се клео и преклињао, па си ме неколи-

(Јн. 21, 14 – 22)

ко часова после тога издао, три пута се мене одрекао. Клео си се и преклињао као да ме љубиш „већма него ови”. Трократним одречењем показао си да ме не љубиш „већма него ови”. Штавише, то је знак супротнога. Скрхан горким искуством, Петар се више не хвали, не тврди: „душу ћу овоју положити за тебе” (Јн. 13, 37), већ покајнички смерно одговара: „Ти знаш да те љубим”. А Христа љуби – ко заповести његове држи, од којих је прва вера. То је основа апостолства. „Рече му Исус: паси јагањце моје”.

О Светом апостолу Петру ............................................ 3 О Светом апостолу Павлу ............................................ 4 Светско образовање и знање ..................................... 7 Блажени сиромашни духом .......................................11 Како се ослободити од увредљивости? ................... 13 Отац Натанаило ........................................................... 14 Михаил ......................................................................... 17 О страху ....................................................................... 20 O Србимa Имoтскe Крajинe ....................................... 21 Обраћање епископа далматинског Г. Г. Фотија на отварању ризнице у ЦО Задар ............................ 24 Видовданска етика о Небеском Царству ................. 26 Државна сахрана у краљевском маузолеју на Опленцу ................................................ 30 Како сам васкрсао ...................................................... 32 Како да се посвађамо? ............................................... 33 Вијести из епархије ..............................................34-45

А ти си их се, Петре, био одрекао њих, одрекавши се мене пред служавком. Али, изјављујеш да ме љубиш, једанпут – но ти си ме се и по други пут одрекао. Можеш ли и по други пут изјавити да ме љубиш: „Рече му опет другом: Симоне Јонин, љубиш ли ме?” Спас изоставља: „већма него ови?” јер је својим смерним одговором првим Петар избегао да то тврди. По други пут загледај у себе, да ли ме љубиш, или ме се можеш још који пут одрећи. „Рече му: да, Господе! ти знаш да те љубим”. Зар ништа не додајеш првом одговору, Петре? Значи, осетио си и Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник

Уређивачки одбор: Протосинђел Мр. Никодим (Косовић), Игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, протонамесник Славољуб Кнежевић, протонамесник Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3

4

наставак са стр. 3

научио си са горким искуством да се не треба ослањати на себе, на људску природу, нити имати поверење у њу, у себе. Сазнао си да је вера у Христа – поверење у Христа, а не у себе или у људе око себе. „Рече му Исус: паси овце моје”, које си напустио чим си вука угледао. Али, ти си ме се три пута одрекао; загледај још једном у себе да ли ме љубиш истински и да ли верујеш у мене истински. „Рече му трећом: Симоне Јонин! љубиш ли ме? А Петар поста жалостан што му рече трећом: љубиш ли ме? и рече му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те љубим”. Зашто Петар „поста жалостан”? Зато што је осетио сву оштрину божански благог прекора, спасоносног прекора у Спаситељевом трикратном питању, због његовог трикратног одречења. И још један разлог: Спаситељ се у сва три питања обраћа Петру не као Петру, ка-

БОГОСЛОВЉЕ мену вере, већ као Симону сину Јонином. Значи: Петар се трократним одречењем био одрекао свога апостолства, себе као Петра, и вратио се себи старом, себи – Симону сину Јонином. И када је и по трећи пут окајао своје трократно одречење од Христа и апостолства, Спас му вели: „паси овце моје” и тако васпоставља у апостолство. Да је ово трократно питање заиста Петрово васпостављање у апостолство, види се из онога што одмах долази за тим. Спас вели Петру: „Хајде за мном”. Тако је обично говорио ученицима када их је позивао на апостолство. Још му је Спас показао да апостолство значи: не само живот ради Христа, већ и жртву ради Христа, и смрт за Христа. И још нешто: Спас је апостолу Петру показао да је апостолство: идење за Христом васцелим бићем; ту нема освртања натраг, још мање –

Јул 2013.

ударања уназад; оно је стално идење за Христом свим бићем. Зато Спас и по други пут вели Петру: „Ти хајде за мном”.

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ

О СВЕТОМ АПОСТОЛУ ПАВЛУ

Шта је човек, како је племенита наша природа и на какву је добродетељ способно то биће – више од свих људи показао је на себи апостол Павле. Од времена када је постао апостол до сада, он громким гласом оправдава Господа против оних који су га осуђивали зато што нас је створио таквима какви јесмо, подстиче на добродетељ, затвара бестидна уста хулитеља и показује како између анђела и људи не постоји велика разлика, уколико смо само спремни да пазимо на себе. Он није добио неку другачију природу, није имао другачију душу, није живео у неком другом свету, него је био васпитан на истој земљи и у истом крају, под истим законима и обичајима, а превазишао је све људе

који су живели од оног тренутка када је човек настао. Где су они који говоре да је добродетељ тешка, а порок лак? Павле тврди супротно: јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе (1. Кор. 4,17). Није код њега задивљујуће само то, што по својој изузетној ревности није осећао напоре које је подносио ради добродетељи, него што се ни овој последњој није посветио ради награде. Ми и поред награда које нам предстоје не можемо да издржимо напоре који су за добродетељ потребни; а он ју је и без награде испуњавао и волео; препреке које су се појављивале на путу ка њој побеђивао је сасвим лако, не жалећи

БОГОСЛОВЉЕ се ни на слабост тела, ни на много посла, ни на потчињеност природи, ни на шта друго. Без обзира на то што је био обремењен бригама више од било ког војсковође или цара на земљи, он је свакога дана узрастао у снази и како се повећавала опасност тако је задобијао нову ревност, како је и сам рекао: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Фил. 3,13). Очекујући смрт, он је позивао на учешће у тој радости, говорећи: радујте се и будите радосни са мном (Фил. 2,18); и пред опасностима, увредама и свакојаким невољама, опет се радовао; у посланици Коринћанима вели: зато сам добре воље у немоћима, поругама, у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа; јер кад сам слаб онда сам силан (2. Кор. 2,14). Све је то он називао оружијем правде, желећи тиме да каже да је и одатле извлачио највећу корист, и да непријатељи ни са једне стране нису могли да га заробе. Свуда наилазећи на ударце, увреде, грдње, он је, као на каквом славном путу, непрестано побеђујући, одушевљено узносио благодарност, говорећи: хвала Богу који нам

Јул 2013.

свагда даје победу у Христу Исусу (2. Кор. 2,14). Понижења и увреде због проповеди он је тражио више него што ми тражимо почасти, смрт је тражио више него што ми тражимо живот, сиромаштво је тражио више него ми богатство, напоре више него други спокојство, и чак не више, него много више, тугу више но други радост, и молитву за непријатеље више него други против непријатеља. На тај начин он је преиначавао поредак ствари, или боље рећи ми смо га преиначили, а он га је сачувао онако како је установљен од Бога. Јер све првобитно је природно, а потоње је супротно. Само је једно за њега било страшно – да увреди Бога, и ништа друго. Исто тако, он није желео ништа друго него да угоди Богу. Не кажем: ништа од садашњег (није желео), него чак ни будуће. Не причај ми о градовима, народима, царевима, војскама, оружју, богатству, управи и власти – њему то није значило ни колико паучина; али представи себи оно што је на небесима и тада ћеш видети сву силу његове љубави према Христу. Хранећи ту љубав, он се није дивио ни достојанству анђела, ни арханђела, нити чему другом сличном, јер је у себи имао оно што све превазилази – љубав Христову, и са њом себе је сматрао блаженијим од свих, а без ње није желео да буде ни са Господствима, ни са Властима, ни са другим бестелесним силама. Он је више желео да са том љубављу буде међу последњима и кажњенима, него да без ње буде међу највишима и најпоштованијима. Једина казна за њега била би – да буде лишен те љубави: то би за њега био пакао, мучење, најтеже зло; управо онако како је поседовање те љубави за њега било наслада: у томе је за њега био живот, свет, анђео, садашње, будуће, царство, завет, највеће благо. А друго, што није спадало ту, он није сматрао ни за жалосно ни за пријатно, него је све видљиво презирао као какву гњилу траву. Владари и народи испуњени гневом изгледали су му попут комараца, а смрт, казне и безбројне муке попут дечијих играчака, осим онда када је трпео ради Христа: тада је био усхићен и ланцима се поносио тако како се ни Нерон није поносио круном коју је имао на глави, у тамници је живео баш као на небу, а ране и бичевања је примао са већим задовољством него што други примају награде. Он је напоре волео не мање него награде, сматрајући их наградом саме по себи, због чега их је и називао благодаћу. Гледај: одвојити се и бити са Христом – то је за њега била награда, а остати у телу – подвиг. Он ипак бира последње, дајући му предност над

5

6

наставак са стр. 5

БОГОСЛОВЉЕ

првим и каже да је то за њега неопходније. Бити одвојен од Христа за њега је представљало подвиг и напор, или тачније – више од подвига и напора, а бити са Христом представљало је награду. Ипак, он бира прво, дајући томе предност над последњим. Но, неко ће можда рећи да је све то њему било угодно Христа ради. И ја то кажем – да је њему велико задовољство причињавало оно што нама причињава патњу. Али зашто да говорим о опасностима и другим невољама? Он је непрестано туговао – зато је и говорио: ко слаби, а да и ја не ослабим; ко се саблажњава, а ја да не горим (2. Кор. 11,29)? Неко ће рећи да и у патњи постоји задовољство; нпр. многи који су изгубили децу а имају слободу да плачу, налазе утеху, док ако им се неко у томе супротстави, онда се жалосте. Тако је и Павле ноћ и дан проливао сузе, налазећи у њима утеху, јер нико није тако плакао због својих невоља као што је он плакао због туђих. Шта ли је он осећао – помишљаш – када је видео да се Јудејци не спасавају и када се молио да он сам буде лишен вечне славе, како би се они спасили (Рим. 9,3)? Одатле се види да је то што се они не спасавају за њега било много теже, јер да није било тако, он не би молио за оно што је молио. Изабрао је да буде лишен небеске славе као лакше и утешније, и није просто желео, него је и запомагао: врло ми је жао и срце ме моје боли без престанка (Рим. 9,2). Дакле, ако је неко свакодневно, да тако кажемо, плакао за онима који живе по свој васељени, и уопште за свим народима и градовима, и за сваким човеком понаособ, шта се са њим може упоредити? Какво жељезо? Који драги камен? Како да назовемо такву душу? Златном или дијамантском? Она је била тврђа од било ког драгог камена и вреднија од злата. Прво је превазилазила својом чврстином, а друго својом драгоценошћу. Са чим да је упоредимо? Ни са чим на свету. Када би дијамант постао злато и злато дијамант тада би од њих настало нешто што би јој било слично. Али због чега да је поредимо са златом и дијамантом? Стави насупрот њој читав свет, и тада ћеш видети да је Павлова душа значајнија од њега. У ствари, ако за оне који су се потуцали по пустињама и горама и по пештерама и јамама каже да их читав свет није био достојан (Јевр. 11,38), онда то још много пре можемо да кажемо за њега самог. Но, ако га свет није завредио, шта онда јесте? Можда небо? Не, и оно је мало; јер, ако је он сам љубав Господњу претпоставио небу и свему што је на њему, онда тим пре Господ

Јул 2013.

– Који га благошћу толико надвисује колико добро надвисује зло – њега претпоставља мноштву небеса. Господ нас љуби не онако како ми љубимо Њега, него неупоредиво више, што се не може речима изразити. Гледај чега је Он удостојио Павла још и пре будућег васкрсења: узнео га је у рај, на треће небо и саошптио му тајне које нису доступне никоме од људи; то је и праведно, јер је он још док је ходио по земљи све чинио као да је бестелесан, управо као да је живео у друштву анђела; иако је био спутан телом показивао је њихову чистоту и, будући подвргнут немоћима, трудио се да никако не буде нижи од вишњих сила. И заиста. као птица он је летео по васељени, и као бестелесан презирао је напоре и опасности, и пренебрегавао је све земаљско како би што пре досегао небо, и као

да општи са бестелесним силама тако је био у непрекидном бдењу. Анђели су често били слати разним народима, али ниједан није начинио себи тако веран народ, како је Павле то постигао са целом васељеном. Не говори ми да је није Павле уредио. То и ја знам. Али ако то и није постигао сам, опет га не треба лишити похвале јер је себе учинио достојним такве благодати. Михајлу је био поверен јудејски народ, а Павлу копно и море, насељени и ненасељени крајеви. Ово говорим не да бих унизио анђеле, него да бих показао да и човек може да стоји поред њих. Зашто то није било поверено анђелима? Зато

БОГОСЛОВЉЕ да ти не би имао никакво оправдање за свој немар и да се не би позивао на различитост природа као на оправдање за своју безбрижност. Догодило се међутим и нешто још дивније. Заиста, зар није задивљујуће и чудно то што реч изговорена смртним језиком прогони смрт, ослобађа од греха, исправља повређену природу и земљу претвара у небо? Зато се ја и дивим сили Божијој, зато сам одушевљен Павловом ревношћу, јер је примио такву благодат, јер је себе тако припремио. И вама саветујем: немојте само да се дивите, него и подражавајте тај узор добродетељи; јер тако и ми можемо да задобијемо оне венце које је он задобио. Ако си изненађен што чујеш да ћеш и ти када све савршиш добити исто, онда слушај шта он сам каже: добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија, али не само мени, него и свима који с љубављу очекују долазак Његов (2. Тим. 4,7-8). Видиш ли како он све позива на учешће у истом? Дакле, ако то свима предстоји, онда се сви и постарајмо да постанемо достојни обећаних блага; гледајмо не само на узвишеност и значај његових дела, него и на силу његове ревности којом је задобио такву благодат, и на сродство природа по

Јул 2013.

коме он има све оно што имамо и ми. На тај начин и оно што је веома тешко за извршење постаће за нас угодно и лако, и ако се потрудимо за ово кратко време удостојићемо се да понесемо непропадљиви и бесмртни венац, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Коме нека је слава и власт, сада и увек и у векове векова. Амин.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

СВЕТСКО ОБРАЗОВАЊЕ И ЗНАЊЕ Мудар човек је очишћен човек

Када човек не изоштрава свој ум Богом, него га изоштрава злобом, прима у себе ђавола. Боље би му било да је изгубио памет, јер би тако барем имао олакшање на дан Суда.

– Старче, разликују ли се простота (= незналаштво) и лукавство?

– Да, као лисица од шакала. Шакал, када нешто види, он то и пожели, и журно иде да то узме. Лисица ће, пак, прво применити лукавство, а по-

том ће отићи да узме оно што је хтела.

– Може ли неко, старче, да лукавост сматра за мудрост?

– Да, може, али ако испита самога себе, схватиће шта је лукавство а шта је мудрост. Има и списак помоћу кога то може да разуме. Који су дарови Духа Светога? љубав, радост, мир, итд. Да ли је оно што има у себи, има са тим везе? Ако нема, онда је то нешто сатанско, онда је његова мудрост искварена. Мудар човек је онај који се прочистио, који је очишћен од

страсти. Онај ко је осветио свој ум, тај је заиста мудар. А ако му ум није очишћен, мудрост му уопште не користи. Погледајте новинаре, политичаре – мудри су. Али многи од њих, због тога што немају освећени ум, када говоре мудре ствари, говоре и безумности. Од велике мудрости говоре велике безумности! Ако човек не усавршава свој ум, ђаво га искористи. Ако не усавршава свој ум у правцу чињења добра, ђаво га искористи за зло.

7

8

наставак са стр. 7

– Ако, дакле, човек не усавршава свој ум, тиме ђаволу отвара могућности?

– Ако га не усавршава, све те могућности се саме отварају. Ако човек не дела духовно, постаје непостојан у добру, и он сам, а не ђаво, чини зло. Тако је неко, на пример, мудар, али не дела умом својим већ лењствује. А ако не користи свој ум, какве користи има од тога што је мудар?

– Може ли неко да буде мудар, али да њиме владају страсти, па не може своју мудрост правилно да користи?

– Као прво, треба пазити да се не верује сопственом уму, јер, ако је човек духован па верује свом уму – преластиће се, а ако је од овога света – полудеће. Не треба да верује свом разуму. Треба да пита, да се саветује, да освећује своју мудрост. И уопште, човек треба да освећује све што има. Ако је мудрост освећена, она помаже при сваком расуђивању. Ако је неко мудар, али његова мудрост није освећена, он не може духовно да расуђује. Неко може, због своје природне простоте, да неког варалицу сматра за светитеља, и да неки безобразлук сматра за благочестивост. Када се, пак, мудар освети, постаје веома разборит.

– Старче, како се мудрост освећује?

– Да би се човек осветио, не треба да од лукавог ( = ђавола) прими поруке, нити да размишља лукаво, већ да све чини са добротом и простодушношћу. Тако долази духовна јасноћа, божанско просветљење, и тада човек сагледава срца људи, и не доноси људске закључке.

– Старче, да ли је расуђивање повезано са знањем?

– Расуђивање долази од божанског просветљења. Неко може да чита Оце, да правилно зна

БОГОСЛОВЉЕ

одређене ствари, да се подвизава и да се моли. Расуђивање, међутим, долази од божанског просветљења, и то је сасвим друга ствар.

– Да ли је свет, старче, некада био бољи?

– Није био бољи, али су људи некада имали простодушност и добро размишљање. Данас људи на све гледају са лукавством, јер све мере умом. Европски дух је донео много зла. Тај дух је оно што сакати људе. Људи би данас били у много бољем духовном стању, јер су школованији и могли би да се споразумеју. Међутим, научили су их атеизму, и свему сатанском, тако да су већ на самом почетку скренули са пута и не могу да се споразумеју. Некада ниси могао да се са неким разумеш, јер иако је било благочестивости, није било ни образовања. Сећам се, један калуђер се једном приликом, када је чуо да се помиње „Григорије, Папа римски”, саблазнио и побегао из Цркве, јер је помислио да помињу римског Папу! Видиш ли шта чини незнање! Незнање је страшна ствар. Најгоре зло чине

Јул 2013.

они који у исто време имају у себи и благочестивости и онога што је шкодљиво. Такви, без да испитају ствари, стварају проблеме.

Знање без божанског просветљења је пропаст Ако се људи у брзини свога размишљања на тренутак зауставе, њихов ум ће се одморити, али ће им се и божанска благодат лако приближити. Знање без просветљења је пропаст. Ако се неко труди на духовном плану, ако се подвизава, тада га Бог и просветљава. Тада он има божанско просветљење, божанска искуства, и нема своје сопствене мисли, па зато и види далеко. Онај ко је кратковид, изблиза добро види ствари, али на даљину не види. А онај ко није кратковид, видеће мало даље, али и ово још ништа не говори. Јер телесних очију је један пар, а духовних има много. Они који су се удаљили од Христа, одбацују божанско просветљење, јер одбацују сунце као нешто безумно, и одлазе тамо где сунца нема. Као последица тога јавља се духова прехлада и болест. Ако се чо-

БОГОСЛОВЉЕ век не освети, ако не дође божанско просветљење, ако је остало знање и исправно – на ово мислим – то је само један рационализам и ништа више од тога. Ако недостаје божанско просветљење, и оно што ће људи рећи, и оно што ће написати, неће им помоћи. Погледајте како Псалтир, који је исписан божанским просветљењем, има велику дубину! Сакупи, ако желиш, све теологе и све филологе, и видећеш да један псалам са таквом дубином не могу да саставе! Давид је био неписмен, али можеш јасно да видиш како га је водио Дух Божји. И Црква је данас у тескоби, јер недостаје божанско просветљење, и свако ради како хоће. Улазе и људски елементи од којих настају страсти које касније користи ђаво. Због тога не би требало да власт траже људи којима владају њихове страсти.

– Дакле, људи треба непрестано да траже божанско просветљење?

– Да, јер другачије, решења до којих долазе настају дејством ума. Тако се касније стварају

смутње. Скупштине, параскупштине... А зло је у томе што нису препознали оно што је претходно било у њима самима. Јер ако ми у себи самима имамо неко исправно знање, зашто таквог знања не би било и код осталог света? Када човек себе спозна смирено, бива препознат и од људи. Ако неки спознају саме себе, спознаће и ругобу своју и више уопште неће говорити. Једном приликом ми неко рече. „Нема ниједног православног да представља православље ван њега самог, на скуповима, итд”. И тако је говорио, говорио, говорио, прекоревајући. „Пророк Илија”, рекох му, „када га Бог упита: шта тражиш Илија на Хориву, он одговори: остадох сам. Тада му Бог рече: „Оставих себи седам хиљада који нису преклонили колена пред Ваалом”. Седам хиљада људи било је верно Богу, а пророк Илија рече: „Остах сам!” И ти тако прекореваш, иако постоје толики верни! ... Ко је наш Сведржитељ? Да ли је Он Сведржитељ у грађевини која има оштећења од земљотреса, и ми размишљамо шта да радимо да је спасемо да не падне, па зовемо археологе да је подупру?” „Али тамо у Америци нема никога”, рече ми. „Али је сам упознао толико верних из Америке”, рекох му. „Да, али католици делују лукаво”. „Али католици сами, остављају папизам и прелазе у православље. Добро, када је Патријарх Димитрије ишао у Америку, зар ти исти католици нису викали: „Патријарх је истинити хришћанин, а папа је трговац”? Зар нису то католици говорили са гневом? Зашто онда говориш о томе да католици желе да преваре Православне, да их промене, итд? Где је Бог? Зар ђаво може успети?”

Јул 2013.

На жалост, западни рационализам је утицао и на источне православне предстојатеље, и тако се нашао и у телу једине Источне Православне Цркве Христове, док је он сав у ствари на Западу који у њему гледа као на владаоца света. Ако се на Запад погледа духовно, светлошћу Истока, светлошћу Христовом, тада ће се видети залазак Запада, који мало по мало губи светлост мисленог Сунца, Христа, и који напредује ка дубоком мраку. Скупљају се и саборују и договарају се о стварима о којима не треба расправљати, о којима ни Свети Оци нису расправљали толико времена. Све је ово од лукавога, како би вернима дотужило и како би се саблазнили, и како би их гурнули – једне у јерес а друге у раскол, и како би тиме ђаво зарадио. О, о... муче и усложњавају живот ови људи! И куда води све ово? Нико се не бави духовним делањем, него умишља да је духован човек и говори безумности. Једно дете са природном чистоћом ума и са малим знањем које има, рећи ће ти исправне ствари. Насупрот томе, неко са великим образовањем, са умом замућеним демонским искуством које је примио, говори ти највеће безбожности. Онај ко стално изоштрава свој ум знањем, а живи удаљено од Бога, на концу раздваја свој ум на два дела. Један део ће мало по мало сам пропасти, а другим људи прибегавају потпуно људским решењима. Људско знање, када се освећује, постаје божанско и тада је од помоћи. Другачије је са људским сучељавањима, умом, логиком овога света. Чисти ум је као користити лепак за гвожђе. А магнет привлачи метале, и овај пријања, али се не лепи.

9

10

наставак са стр. 9

То је данашњи свет. На све ствари се гледа сувом логиком. Ова логика је катастрофална. Зар није речено да „знање надима” (1 Кор. 8, 2). Ако нема божанског просветљења, знање ничему не користи, него доноси пропаст.

Наука треба да се развија духовним животом Свако зло потиче од ума, онда када се ум стално забавља једино науком и када је сасвим одвојен од Бога. Због тога овакви људи и не налазе свој унутрашњи мир и равнотежу. Насупрот овоме, када се ум креће око Бога, људи користе и науку за старање о својој унутрашњости, и за добро света, јер је тада ум освећен.

– Дакле, старче, наука није од помоћи човеку?

– Наука много помаже али и много замућује. Иако наука познаје душе са највећом јасноћом, мало о њима зна. Они који су свој ум прво замутили науком, па га благодаћу Божијом разбистрили, тада, свакако имају више алата за

БОГОСЛОВЉЕ свој посао. Али ако пак нису осветили свој алат – ако нису осветили знање – могу да га користе једино за светска, али не и за духовна дела. Они који се посвете унутрашњем образовању, образовању душе, и који користе и спољашње образовање за унутрашње, они се брзо духовно преображавају. Ако се духовно вежбају, тада су у стању да многима помогну, јер их ослобађају страха од мука, и воде их рајском блаженству. Ови људи Божји, могу у многим случајевима да имају мало школе, али да много помажу, јер имају много благодати иако немају много диплома. Свет је испуњен грехом и потребно му је много молитве и искуства. Новчанице су исписане многим словима, али њихова вредност зависи од тога какво покриће има онај ко ју је издао. Тако је потребно много се трудити и када је у питању „рудник” душе. Сећам се једног старчића у Манастиру Есфигмену, који је био толико прост (=необразован) да је и за Вазнесење ми-

Јул 2013.

слио да је какав светац. Он начини једну метанију и рече: „Светитељу Божји, заступи нас”! Једном један брат беше болестан, а он није имао шта да му да да поједе. Силазио је пењао се уз степенице, па отвори прозор који гледа на море, испружи руке према мору и рече: „Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата”. И одмах – о, чуда – једна врло велика риба искочи из мора право у његове руке. Они који су то посматрали, били су запрепашћени. Он их погледа и само се насмеја, као да им говори: „Шта сте чудно видели?” Ми имамо знање, знамо када се који светитељ прославља, како је неки други мученички пострадао. Знамо када је празник Вазнесења, где се оно и како догодило, међутим не можемо ни једну такву рибу да добијемо! То је та чудесност духовног живота, коју они, који логику траже само у себи самима, а не у Богу, не могу да разумеју, јер имају једино знање овога света, које је сједињено са духовним болестима овога света, а Духа Светога немају.

БОГОСЛОВЉЕ

Јул 2013.

ЈЕРОМОНАХ ГРИГОРИЈЕ СВЕТОГОРАЦ – ТУМАЧЕЊЕ БЛАЖЕНСТАВА

Блажени сиромашни духом Да видимо на самом почетку, шта значи реч блажен коју Христос понавља девет пута, почињући своју прву беседу. Према речи апостола Павла, блажен је само Исус Христос: Блажени и једини Владар, Цар царева и Господ господара. Зато се и свети називају блаженима по благодати, јер постају учесници божанских добара. (...) Човек је створен по лику Божијем. Човек је, према томе, икона божанског блаженства. Иако је, дакле, грех помрачио доброту иконе Божије, дошао је Христос који нас чисти од греха и изнова живопише у нама икону божанства и блаженства. Карактеристична обележја ове иконе описује Христос на почетку своје прве беседе, тј. у Блаженствима. Као прву особину блаженства Господ нам предочава сиромаштво духом. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско. Према богоносним оцима, Христос сиромашнима духом назива смирене и скрушене мислима, тј. оне који у смирењу држе своју вољу. Постоје свакако и многи људи који су смирени из нужности. Христос пак назива блаженима оне који су смирени својом вољом. Апостол Павле нам даје пример оваквог драговољног смиреноумља говорећи о самоме Христу, који је ради нас осиромашио да бисмо се Његовим сиромаштвом ми обогатили. Отпочињући своју прву поуку, Христос је поставио смиреноумље за темељ сваке духовне борбе. Пошто су првосаздани охолошћу запали у грех и удаљили се од Бога, Господ нас смиреноумљем исправља и враћа у Своју близину. Ђаво је пао због своје охолости и тако је и човека повукао у пад. Ако постоји нека врлина која ђавола уништава из основа, онда је то смиреноумље.

Каже се да је један монах пустињак који је имао дар да изгони демоне, питао демоне која их то врлина изгони: „Пост?” Демон му одговори: „Ми нити једемо, нити пијемо.” И опет запита пустињак: „Бдење?” „Не” – одговорише демони, „ми никада не спавамо”. „Пустињаштво?”

– упита пустињак поново. „Не” – одговори демон. „Ми стално боравимо у пустињи.” „Шта је онда то што вас приморава да изађете из опседнутог?” – упита пустињак. И демон признаде да их ништа не побеђује осим смиреноумља.

Самољубље је мајка свих страсти, док је смиреноумље мајка свих добара. Управо зато Христос је поставио смиреноумље за темељ сваког духовног постигнућа. Јер ако се неко са смиреноумљем стара о свом духовном животу, чврст је и безбедан. Ако се, са друге стране, неко стара о свом духовном животу са самољубљем, такав је пропадљив и несигуран. Доказ је пример цариника и фарисеја. Фарисеј је мислио да се налази на самом врху врлине. Пошто је, дакле, код њега недостајало смиреноумље, његова грађевина је пропала. Насупрот њему, цариник је био дубоко у греху. Међутим, пошто је био

11

12

наставак са стр. 11

БОГОСЛОВЉЕ

утврђен смиреноумљем, нашао је покајање и блаженство Царства Божијег. Нека би сви ми окусили ово блаженство пошто најпре саградимо истинито смиреноумље.

БЛАЖЕНИ КОЈИ ПЛАЧУ Друго блаженство Господње гласи: Блажени који илачу, јер ће се утјешити. Блажени су, дакле, они који плачу, јер ће бити утешени. Ако судимо људском логиком, наћи ћемо нелогичност у овим речима Господњим. Како могу бити срећни они који плачу? Ми редовно називамо срећнима оне који се радују у овом животу и који стичу различита добра. Међутим, Христос назива блаженима оне који су тужни и који плачу. Да видимо прво, шта значи плач о коме говори ово блаженство Христово. То је плач оних који жале због грехова које су починили и који се због својих сагрешења кају. То је плач и туга оних који схватају колико су ожалостили Бога својим животом и какву су славу оставили бежећи далеко од човекољубивог Оца. Христос назива блаженима оне људе који препознаху грехове своје, те колико су њима повредили љубав Божију и који због тога осећају бол и тугу. Богу нису потребне наше сузе покајања, нити жели да човек плаче и тугује. Бог жели да свагда чинимо добро и да се веселимо. Али грех који чинимо, има за последицу бол и тугу. Овај бол који је изазван грехом развејава се кроз плач због греха. Свети Златоусти, говорећи о покајању, каже: „Због греха се човеку даде жалост, а жалошћу се уклања грех. Како је Бог велики добротвор! Оно што даде човеку као муку, то претвори у спасење. Грех је породио жалост, а жалост је одагнала грех. Као што и псић који је као мали бијен штапом, касније гризе штап, тако и жалост која је настала због греха, када прерасте у покајање, нагриза грех.” Забележено је за авву Лонгина, да се током молитве и псалмопојања веома испунио усхићењем и сузама. Упита га његов ученик: „Старче, да ли је то монашко правило, да свагда плачу током молитве?” А старац му одговори: „Да, дете моје. Ово је правило које од нас Бог тражи да извршавамо, јер у почетку Бог није створио човека да буде жалостан, него да се радује и да прославља свог Творца без греха. Када је пак човек сагрешио, плач је постао потреба. Где нема греха, нема потребе ни за плачем ни за жалошћу. Погледајмо уосталом првосаздане колико дуго су живели у рају, радујући се при-

Јул 2013.

суству Божијем и веселећи се непрестано. Када су, међутим, прекршили заповест Божију и сагрешили, потрчали су да се сакрију од лица Његовог.” Неке црквене химне приказују Адама након пада како седи ван раја и јадикује због голотиње своје, говорећи: „Авај мени који поверовах у обману ђаволову и бих прогнан и удаљен од славе Божије! Изгубих богојављену одећу божанске славе и остах без сваког добра.” Ово жаљење постоји и у свима нама када сагрешимо и удаљимо се од божанских добара. „Плачи због греха”, вели свети Златоусти, „да не би јадиковао у мукама”. На исто нас подстиче и Василије Велики: „Плачи због грехова које си починио, јер је грех духовна болест, смрт бесмртне душе човекове. Зато у греху настаје плач и непрестано јадиковање.” Христос назива блаженима оне који плачу због грехова својих, јер након плача долази утеха и радост. Која је то утеха која долази након плача? То је утеха и усхићење које куша човек који врши вољу Божију. Плачем покајања човек се враћа у радост живота у Христу. Свети због тога покајни плач називају плачем који твори радост. Свети Јован Лествичник каже да је крштење сузама покајања исте славе са тајном светог крштења. Свето крштење примамо у дечјем узрасту и грехом га прљамо. Крштењем у сузама чистимо наше прво крштење, и да човекољубље Божије није даровало људима друго крштење, крштење сузама покајања, мало њих би се спасило. Сузе које проливамо због грехова својих чисте и избељују душе наше. И касније, сузе напајају душу и чине је плодоносном и родном. Тада човек исповеда Господу: „Плач мој претворио си у радост и утеху.” У радост која је предукус небесне радости и Царства.

БОГОСЛОВЉЕ

Јул 2013.

АРХИМАНДРИТ АМВРОСИЈЕ (ЈУРАСОВ)

КАКО СЕ ОСЛОБОДИТИ ОД УВРЕДЉИВОСТИ? Пре свега, треба да нам је јасно да је наш живот школа, а све што Господ допушта да нам се деси – тегобе и искушења – то су лекције неопходне да изградимо у себи трпљење и смирење, да се избавимо од гордости и увредљивости. Када нам их шаље, Господ посматра како ћемо се понашати: хоћемо ли се увредити или ћемо сачувати у души мир. А зашто нас вређају? Мора бити да смо то заслужили, нешто смо погрешили. Да бисмо се ослободили од увредљивости и раздражљивости и да би се душа смирила у Богу, треба много претрпети од ближњих – и увреда и горчина и непријатности сваке врсте. Таква искушења треба умети примати, не гневити се на увредиоца. Ако су вас увредили, не треба осорно одбрусити. Просто помислите у себи: „То ми Господ даје могућност да очврснем у трпљењу, да би се душа умирила”. И душа ће се заиста умирити. А ако почнемо да јадикујемо: „Зашто ме клевеће, зашто лаже и вређа? Мене!”, усплахирићемо се. То дух сатански проговара из човека. Ако не научимо да трпимо, никад мира нећемо имати. Постаћемо хистерични. Ако нас је ко увредио и огорчио, не треба да смишљамо како ћемо му доћи главе, не треба да тражимо по кулоарима информације којима ћемо компроми-

товати таквог човека („Аха, он је такав и такав...”), да бисмо му у првој згодној прилици сасули у лице оно што смо дознали о њему. Хришћанин, када дозна да неко о њему нешто ружно говори, треба одмах да смири себе: „Господе, Твоја воља! То сам и заслужио! Ништа страшно, преживећу. Све ће то проћи!” Треба изграђивати себе. А ако почнемо да распредамо ко је шта о коме рекао, нећемо се смирити све док не саспемо ближњем у лице све што о њему мислимо. Те „мисли” нам дошаптава сатана, а ми понављамо за њим сваку реч. Хришћанин треба да буде миротворац, да свима доноси само мир и љубав. Ничег нечистог не сме бити у човеку – ни увредљивости ни гнева. Откуда у нама мрзовоља? Сигурно не од светости! Мрзовољу осећамо зато

што се лако наљутимо, много пажње поклањамо бесмислицама, видимо само туђе грехе, а своје не примећујемо. Претресамо туђе грехе, а од празнословља и осуђивања благодат Божија одступа од човека, тако да постаје сличан бесловесним бићима. Од таквог се човека онда све може очекивати. Таква душа нигде не налази мира ни спокоја. Прави хришћанин, када види код кога какав недостатак, труди се да све покрије љубављу. Никоме не говори о томе, не разноси туђу прљавштину, већ покрива грехе ближњег, да не би озлоједио човека, него да би га нагнао да се исправи. Свети Оци су рекли: „Покриј грех брата свога и Господ ће покрити твоје.” А има људи који ма шта да примете, одмах то преносе другима. Тиме као да хоће да кажу:

13

14

ИНТЕРВЈУ

наставак са стр. 13

– Како сам ја исправан! Ја то никад не бих учинио! То је нецеломудреност душе. Таква душа је нечиста. Хришћани не чине тако. Они не примећују туђе грехе. Господ је рекао: „Чистима је све чисто” (Тит.1,15), а нечистоме је све нечисто.

Како се треба понашати када нас увреде? Када нас ко увреди, треба одмах да се сетимо да нас није увредио човек, већ зли дух који проговара из њега. Зато не треба узвраћати увредом и гневити се. А шта треба учинити? – питаћете. Приђите иконама, начините неколико земних поклона и с радошћу реците: „Господе, захваљујем Ти што си ми послао овакву лекцију ради мог смирења и ради очишћења моје душе од грехова.” Оптински старац Никон једном је добио писмо пуно грдњи и увреда. Кроз главу му је севнула мисао: „Ко ли је могао ово да напише? Од кога ли је ово писмо?” Али, брзо се прибрао и строго рекао себи: „Никоне,

није твоје да премишљаш ко је шта написао. Ако је Господ то допустио, значи да тако треба да буде. Значи да имаш грехе због којих треба да претрпиш.” Ако човек тако изгради себе, све ће у његовом животу доћи на своје место. Има и таквих „хришћана” који умеју страховито да се увреде, да плану и посвађају се, а онда престану да говоре са оним ко их је увредио и могу по читавих недељу, па и месец дана тако да ћуте и држе у себи злобу и увреду. Понекад треба понекоме упутити критику, али при том увек треба имати на уму речи премудрог

Јул 2013.

Соломона: „Не прекоревај зле да те не омрзну. Кори мудрога, па ће те волети.” Један старац – свештеник писао је о себи: – Ја сам као пас. Кад псу кажу: „Склони се!”, он се склони, повуче се у угао и чека шта ће газда даље да му заповеди. Чим га газда поново позове: „Хајде, дођи!”, он радосно маше репом и с љубављу трчи до газде, не памтећи зло. Када ме неко увреди и тера од себе, ја се повлачим. Али, чим ми приђе и затражи опроштај, с љубављу га примам и не помињем увреду. Неизмерно се радујем што ми је пришао и што се покајао.

АРХИМАНДРИТ ТИХОН (ШЕВКУНОВ)

ОТАЦ НАТАНАИЛО

Довитљивост оца Натанаила усмерена је била и на моћну совјетску државу, нарочито кад би се она сувише безобзирно мешала у манастирски живот. Кажу да је управо отац Натанаило дао посебно деликатан савет великоме печерском старешини архимандриту Алипију кад је чак и овај био у извесној неприлици услед притиска и дрскости власти. Догодило се то крајем шездесетих година. Као што се зна, тада су сви грађани Совјетског Савеза морали да излазе на изборе. Гласачку кутију доносили су, зато, у манастирску трпезарију, где је братија после ручка, под надзором старешине, незадовољно гунђајући давала цару царево.

Кад, једном, први секретар Псковског обласног комитета КПСС дознаде да је за неке тамо затуцане монахе направљен бесмислен уступак: они за нераскидив блок комуниста и ванпартијаца гласају у свом манастиру, који је иживео свој историјски век, а не на бирачком месту. Први секретар био је револтиран и своје потчињене немилосрдно је изрибао због гледања кроз прсте непривредном елементу, да би истога часа наредио да одсад па довека мантијаши има да на изборе за Врховни совјет СССР долазе као и сви совјетски људи: на бирачка места према адреси становања.

ИНТЕРВЈУ

Јул 2013.

Управо тада је, како се прича, отац Натанаило старешини манастира оцу Алипију дошапнуо необично деликатан савет. На дан избора (а то је била недеља) после празничне манастирске литургије на капију је из обитељи кренула литија. Постројени по двојица у дугачку колону, уз складно певање тропара, монаси су кренули кроз град, на изборно место. Изнад глава лепршали су им тешки барјаци, напред су, по пропису, ношени крстови и древне иконе. Ипак, ни то још није било све. Као што налаже ред пред сваки важан посао – у сали где су одржавани избори

шеним оперативцима инфилтрираним у манастир. Зато је, чак и кад је јасно видео да су пред њим искрени људи, отац Натанаило сваки пут прекидао изливе слободоумља које смо толико волели. И то не само зато што је чувао манастир већ – што је нас саме чувао од наше неразумности, уображености и младалачке жестине, израсле из најобичније гордости. Није високо ценио речи, чак ни оне најхрабрије, а совјетску власт и све што се дешавало у земљи познавао је другачије од нас, који смо о томе знали већином по чувењу и из књига. Отац Натанаило имао је трезвен и веома личан однос

калуђери су започели молебан. На смрт препаднути чиновници покушавали су да протестују, али ту их је отац Алипије строго прекинуо: не треба да ометају грађане да своју уставну обавезу изврше онако како је то код њих ред. Гласавши, братија се исто тако достојанствено, у литији, вратила у свету обитељ. Није потребно напомињати да је за следеће изборе гласачка кутија монахе од раног јутра чекала у манастирској трпезарији. Истовремено с овим, отац Натанаило, који нас је онако строго надгледао, у корену је сасецао свако јавно испољавање опозиционог става према држави и, утолико пре – било какве дисидентске покушаје. То нам се у почетку чинило безмало срамним. Мислили смо да се благајник превише додворава властима. Касније смо постепено сазнавали да се отац Натанаило много пута сусретао с провокаторима или преру-

према совјетској власти. Ако ни због чега другог, а оно због тога што је његов отац, свештеник Николај Поспелов, стрељан само због вере, тридесет седме. Пошто је цео рат прошао као војник, отац Натанаило постао је искушеник код великог настојатеља архимандрита Алипија и духовни син светог печерског старца и чудотворца јеросхимонаха Симеона. Препознавши у њему човека кристалног поштења и необично живог ума, њих двојица су га у најтежим годинама Хрушчовљевих прогона Цркве начинили благајником и секретаром манастира и поверили му најскровитије манастирске тајне. И још нешто у вези са совјетском влашћу. Једне летње ноћи вршио сам послушање дежурног на тргу испред Успењског храма. Звезде су слабашно искриле на северном небу. Тишина и спокој. Трипут је бучно избио сат на кули... И наједном осетих да ми иза леђа неко стоји.

15

16

наставак са стр. 15

БОГОСЛОВЉЕ

Уплашено се окренух. Био је то отац Натанаило. Замишљено је гледао у звездано небо. Затим је упитао: – Георгије, шта ти мислиш о главном принципу комунизма? Псковско-Печорски манастир. Успењски трг. Година 1983. Три сата по поноћи. Звезде... Не сачекавши одговор, отац Натанаило замишљено наставља: – Главни је принцип комунизма „од сваког према способностима, свакоме према потребама”. Али „способности”, „потребе”, то ће, мора бити, као и увек, одређивати некаква комисија. А каква комисија?... Засигурно „тројка”! И тако ће они мене позвати и рећи: „Па, Натанаило, какве су ти способности? Можеш да настружеш једно двадесет кубика дрвета на дан! А потребе? Чорба од пасуља!... И ето ти главног принципа...” Иако је отац Натанаило увек вредно истицао да он није ништа друго до педантни администратор и суви бирократа, чак и ми, искушеници, с временом смо почели да наслућујемо да он свој духовни дар напросто марљиво крије. Као што су то, уосталом, чинили сви прави монаси у обитељи. Отац благајник није био званични манастирски духовник. На исповест му је долазило, из града, свега неколико печорских староседелаца, тек понеко издалека. Остале као духовник није примао изговарајући се својом неспособношћу за тај посао. Али једном је, ипак, на тренутак одшкринуо скровити део своје душе, премда се одмах потом брзо сакрио иза уобичајене строгости и џангризавости. Једном сам нешто скривио на послушању – изгледа да сам поверени ми посао обавио врло немарно. Због тога ме је отац настојатељ ставио да три дана чистим снег са целог Успењског трга. То ме је силно увредило. А, као за инат, снег је падао и падао, тако да трећег дана не да сам био уморан, него сам ноге једва вукао. Толико ми је било жао себе, толико сам се наљутио на цео свет да сам се чак озбиљно носио мишљу да се осветим. Али како се искушеник може осветити старешини манастира? Сразмере су више него неподударне. Па ипак, измахујући лопатом последњим снагама, гајио сам у срцу следећу слику. Кад старешина буде пролазио поред мене, на ручак у манастирску трпезарију, сигурно ће успут упитати: „Па како ти иде, Георгије?” А ја ћу му онда одговорити, весело и безбрижно, као да није било ова три дана робије: „Не може бити боље, оче настојатељу! Захваљујући вашим све-

Јул 2013.

тим молитвама!” Он ту мора схватити да мене није тако лако сломити! Слика те страховите освете толико је огрејала моје срце да сам се, иако снег није престајао да пада, осећао знатно веселије. Тад поред мене наиђе отац Натанаило. Непрестано се смешећи приђох по благослов. И он мени упути врло пријатељски осмех и осени ме крсним знамењем. Кад се сагнух да му пољубим руку, ненадано зачух шкрипутав глас над собом: – Значи тако: „Не може бити боље, оче настојатељу! Захваљујући вашим светим молитвама?!” Укочио сам се, повијен, као да ме је нешто пресекло у крстима. Кад се напокон усудих да подигнем поглед, видех да ме старац посматра с нескривеним прекором. Но кад спази моју престрављеност, проговори, али овога пута истински добродушно: – Пази, Георгије, безобразлук још никога није добру одвео! Затим је забацио своју врећу с милионом, а можда с двопеком, и по мразном снегу зашкрипутао ка манастирском конаку. А ја сам остао да стојим отворених уста и само пратио како се при сваком кораку превија поцепани ђон на благајниковој ципели. Ма, прави Пљушкин! Свети. Из књиге: Несвети, а свети

БОГОСЛОВЉЕ

Јул 2013.

СТАРАЦ АРСЕНИЈЕ (СТРЕЉЦОВ)

МИХАИЛ После вечерње прозивке, пошто је установљено да су сви затвореници на броју, закључавали би их у бараке. Пре спавања могли су мало да поразговарају, да поделе утиске о животу у логору, да играју домине или да само леже на постељама и да се сећају прошлости. Чак и два сата након што би барака била закључана, могао се чути разговор; затим би гласови полако замирали и бараком би завладала тишина. Пошто су врата бараке закључана, отац Арсеније је дуго стајао у молитви поред свог лежаја, затим је легао и наставио да се моли. Напокон је заспао. Сан му никада није био превише дубок. Негде око један по поноћи осети како га неко дрма. Скочи из сна и виде непознатог човека како му шапуће: „Дођите! Мој сусед је на самрти и зове вас!” На сасвим другом крају бараке један човек је заиста умирао. Лежао је на леђима и тешко, испрекидано дисао. Очи су му биле неприродно разрогачене. „Опростите ми, молим вас!” рече оцу Арсенију. „Потребни сте ми. Ја умирем...” Затим нагло, скоро заповеднички, рече: „Седите!” Отац Арсеније седе поред њега на лежај. Сијалица која је светлела између редова лежаја бацала је слабу светлост на лице умирућег које беше сво прекривено крупним грашкама зноја. Коса му је била сва мокра, а усне чврсто стиснуте. Био је исцрпљен, умирао је, но његове очи, попут две ужарене бакље, гледале су живо у оца Арсенија. У тим је очима жи-

вео, пламтео и као речна бујица протицао читав живот овог човека. Напуштао је овај свет, много је пропатио, био је преморен, но желео је да пред Господа изнесе свој живот. „Молим вас, чујте сада моју исповест. Опростите ми грешном. Ја сам монах, тајни монах.” Затвореници који лежаху у непосредној близини устадоше и потражише друго место за спавање. Било им је јасно да човек умире. Људи су, чак и у логору, увиђали да према умирућима ваља бити бар мало снисходљив и попустљив. Отац Арсеније се приклони монаху, поправи подерано ћебе којим овај беше покривен и положи руку на његову главу, шапатом изговарајући молитву пре исповести. Сабравши своје духовне снаге, припреми се да саслуша исповест монаха. „Срце ми отказује”, рече човек, чије монашко име беше Михаил и поче да се исповеда. Сагнувши се, скоро лицем уз лице са умирућим човеком, отац Арсеније је слушао скоро нечујно шапутање и гледао Михаила у очи. Каткад би шапат утихнуо и чуло се само шиштање, јер би се Михаил тада напрезао да удахне. Каткад

би сасвим заћутао, чинило би се да га је душа напустила, но очима је и даље живо гледао оца Арсенија, који је у њима видео све што се болесник мучио да каже. Многе је исповести отац Арсеније слушао од људи на самртној постељи, и увек би га свака исповест дубоко потресла, но сада, слушајући Михаилову исповест, јасно је видео да је пред њим човек необично великог духовног живота. Пред њим је умирао молитвеник, подвижник који је сав свој живот посветио Богу и ближњима. Умирао је праведник и отац Арсеније схвати да је он, јеромонах Арсеније недостојан да целива крајичак одеће монаха Михаила, да је ништаван у поређењу са њим. Михаилов шапат постаде све више испрекидан, али очи монаха су гореле, зрачиле светлошћу, биле су живе. И опет је отац Арсеније могао да види у тим очима све што је монах покушавао да каже. Михаил је приликом исповести био строг према себи, није штедео себе. С времена на време би се чинило као да се његова душа већ раставила од тела на постељи, да говори

17

18

наставак са стр. 17

о себи ван тела. Отац Арсеније увиде да је овосветски живот монаха Михаила, попут лађе натоварене свим његовим болима, бригама и патњама прошлим и садашњим, већ отпловио далеко од њега у далеки свет заборава и да је са њиме остало само оно најбитније, које је сада приносио Богу на суд. Пошто је одбацио све небитно, имао је сада да преда у руке свештеномонаха Арсенија све оно што је од значаја, а овај, влашћу којом га је оденуо Господ, имао је да га разреши и све му опрости. У тих неколико минута што му беху преостали од живота, монах Михаил је морао све да принесе Господу, да призна сва своја сагрешења и да умије своју савест пре него што стане пред Божји суд. Човек је умирао на начин на који су многи испуштали душе на рукама оца Арсенија. Но, пред овом смрћу отац Арсеније је дрхтао, увидевши да му је Господ подарио велику милост допустивши му да саслуша исповест овог праведника. Господ му је открио највеће Своје благо које је Он сам, са љубављу, однеговао. Открио му је до каквог савршенства човек може да се уздигне, човек који љуби Бога, који је понео „јарам и бреме” хришћанског живота и носио га до краја. Све је то отац Арсеније видео и слагао у своје срце. Михаилова исповест на самрти је помогла оцу Арсенију да увиди како је, чак и под невероватно замршеним околностима савременог живота, усред великих политичких промена, сложених међуљудских односа, озваниченог безбожништва, гажења сопствене вере, пада моралних вредности, сталне сумњичавости и недостатка духовног руковођења, човеку

БОГОСЛОВЉЕ

Јул 2013.

могуће да победи све препреке које стоје између њега и Бога. Монах Михаил није дошао до Бога путем живота у неком манастиру или скиту, већ живећи у суровим условима, у најокрутнијем времену у историји, тешком борбом против сила зла и против насилног атеизма. На том свом путу скоро да га нико није водио нити помагао; упознао је, можда, два или три свештени-

ко, даље но што су отишли и сами његови духовни учитељи. Живот Михаилов је био борба за духовно и морално савршенство, све то у сред свакодневног живота овог времена и века. Отац Арсеније је видео да је Михаил добио ову битку, битку прса у прса са злом које га је са свих страна окруживало. Међу људима је у име Божје чинио добро, носећи у души речи Апостолове које су горе-

ка и провео је једну радосну годину познанства са владиком Фјодором, од кога је и примио монашки постриг; након тога је Михаил од њега добио два или три кратка писма. Највише од свега, ка Богопознању га је водила његова неуништива, пламена жеља да се приближи Богу. „Да ли сам пошао правим путем, да ли сам ишао како ваља? Или сам гдегод скренуо с пута – не знам...” говорио је Михаил. Но, отац Арсеније је знао да Михаил не само што није скренуо са пута који му је показао владика Фјодор, већ је тим путем стигао далеко, веома дале-

ле у њему као буктиња: „Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов” (Гал. 6, 2). Отац Арсеније је схватао савршенство и величину Михаилову и увиђао сопствену ништавност. Молио се усрдно да му Бог подари снаге да олакша умирућем човеку последње тренутке живота. Осећао је немоћ, али у исто време и радост што је тако близу Михаила, и што му је Михаилова исповест открила чудесне путеве Божје, поучавајући га и усмеравајући на стазу најдубље вере.

БОГОСЛОВЉЕ А онда, наступи тренутак када Михаил предаде све што је носио на души оцу Арсенију, а преко овога, Господу. Он погледа упитно у оца Арсенија. Узевши бреме Михаилових грехова на своју свештеничку душу, отац Арсеније задрхта. И опет задрхта, видевши сопствену људску ништавност и немоћ. Пошто је изговорио разрешну молитву над Михаилом, најпре се заплака у себи, а потом, не могавши да се уздржи, зајеца пред човеком који је умирао. Михаил подиже очи к њему, поглед му беше дубок. „Хвала вам!”, рече. „Будите опет спокојни. Час Божје воље је наступио. Молите се за мене док сте у овом животу. Ваш животни пут је још увек дуг. Молим вас, узмите моју капу: у постави је зашивена цедуља са поруком за две особе. То су људи јаке вере, веома јаке. Ту су и њихове адресе. Кад изађете из логора, кад будете на слободи, дајте им поруку. Потребни сте им, а и они вама. Пришијте свој број на моју капу. Молите се Богу за монаха Михаила.” Оцу Арсенију се чинило као да су за време исповести били сами у бараци. Сама барака, атмосфера и људи у њој, све је то било негде далеко, као да је ишчезло у непостојање. Стање у коме су осећали близину Божју, молитвено созерцавање и тиху унутрашњу повезаност обузело их је и узнело к Богу. Сваки бол, немир и све људско напустило их је; остао је само Господ Бог, Коме је један од њих двојице одлазио, док је другоме било допуштено да види велику тајну: смрт, одлазак из овоземаљског живота. Михаил стегну руку оцу Арсенију и стаде да се моли. Молио се са толиким усрђем, да је оставио за собом све овосветско, а отац Арсеније, чија душа

беше у молитвеном сагласју са Михаиловом, такође остави све бриге и са страхопоштовањем, стаде послушно да прати Михаилову молитву. Дође и тренутак смрти. У очима умирућег Михаила засија тиха, радосна светлост и он прошапута: „Не остави ме, Господе мој!” Затим се усправи, испружи руке, скоро као да ће начинити корак напред и гласно понови два пута: Господе! Господе!” Затим, паде натраг на кревет. Рука која је стискала руку оца Арсенија сада се опусти; на лицу му се оцртавао спокој, но очи му беху и даље блиставе, гледајући радосно некуда горе... Оцу Арсенију се чинило као да сопственим очима види Михаилову душу како напушта тело. Ганут, отац Арсеније припаде ка земљи и поче да се моли, али не за спас душе упокојеног, већ узносећи благодарност Богу, Који га у Својој милости удостоји да својим очима види Невидиво, Несазнативо, Тајну над Тајнама: смрт праведника. Отац Арсеније устаде и сагну се над телом. Михаилове очи и даље беху широм отворене и блиставе, но светлост се полако гасила. Очи му прекри једва видљива магла и оне се полако склопише; затим му преко лица пређе сенка, која даде читавом лицу величанствен, радостан и спокојан израз. Отац Арсеније се и даље молио над телом покојног Михаила и, мада је само пре неколико минута видео његову смрт, није осећао због тога тугу, већ мир и унутрашњу радост. Упознао је праведника преко кога га је коснула Божја милост и слава. Затим отац Арсеније са љубављу намести Михаилову одећу и начини земни поклон пред његовим телом. Опет и опет му

Јул 2013.

је, попут муње, кроз ум пролетела мисао да је сам Бог Господ био овде и да је Он Сам примио Михаилову душу. Почело је да свиће; ускоро ће сви бити будни. Отац Арсеније узе Михаилову капу, замени свој затворенички број са његовим и отиде затворенику чија је дужност била да пријављује мртве. Редар, најстарији међу криминалцима, затражи број умрлог и при том рече колико му је жао што је Михаил умро. Ускоро се врата бараке отворише и заточеници изиђоше напоље на прозивку. Испред бараке је стајало неколико надзорника. Редар им приђе и рече: „Имамо мртваца. Затвореник бр. 382.” Један од надзорника уђе у бараку, погледа мртваца, преврну га ногом и оде. Кроз два сата, по тело дођоше саонице. Један од болничара немарно погледа леш, подиже му очни капак рукавицом и рече с гађењем: „Носите га напоље. Брзо!” Неколико лешева је већ било натоварено на саонице. Изнеше Михаила и бацише га преко осталих телеса. Кочијаш се намести и ослони ноге на смрзнута телеса. Било је веома тихо. Мраз је штипао. Снег је лагано падао и прекривао лица мртваца, затим се полако топио, па је изгледало као да мртви плачу. Испред бараке стајали су надзорници, болничар и отац Арсеније, који се у себи молио, са рукама скрштеним на грудима. Саонице кренуше, и отац Арсеније се поклони и осени мртве знаком Крста. Затим уђе у бараку. Кочијаш, грдно псујући, повуче узде, ошину коње и саонице се полако изгубише из вида. Из књиге: Старац Арсеније (1898-1973) светитељ у логору, Образ светачки, Београд, 2005. г.

19

20

БОГОСЛОВЉЕ

Јул 2013.

МОНАХИЊА МАТРОНА (БРДАР)

О СТРАХУ

Одмах по рођењу ми смо у стању потпуне беспомоћности упијали стварност. Сви смо били повредиве и овисне бебе. Сада, у зрелом добу лако је интелектуално промишљати страхове новорођенчади и деце. Али, док смо били мали и нејаки били смо преплављени угодним и неугодним подражајима. Баш као што смо били опуштени и стопљени у сигурном загрљају родитељске љубави, исто тако смо бивали од главе до пете у грчу страха од губитка или опасности. То су искуства која у суштини свог биолошког постојања носи свако од нас. Дечији страхови су заправо исти они страхови који остају са нама и у одраслом добу. Осим страха од физичког уништења, ту је страх од одвајања, од губитка вољене особе, од странаца, од тога да се изгубимо, да нам неко нешто отме... У нашој култури сасвим је уобичајено да се „неваљалом” детету запрети да ће га оставити, или да ће га отети неки зликовац. У одраслом добу појављују се многи слични страхови, који су последица неразјашњених страхова из детињства. Неки људи живе у непрестаном страху, тескоби или стрепњи да ће се нешто лоше десити, неки имају нападе панике, неки параноје, а други, пак, фобије. Страх има хиљаду лица. Важно је знати да страх сам себе остварује као самоиспуњавајуће пророча-

нство. На пример, људи који се енормно боје одбацивања, несвесно се понашају тако да код других изазову управо то – да их одбацују. Други који се боје да ће бити досадни, престају да причају, како не би били досадни, и тако заиста другима постају досадни. Ниједан од тих страхова не настаје без разлога. Сваки од њих има корене у неким реалним опасним или непријатним ситуацијама, али има тенденцију копирања на нови контекст, на нове односе и ситуације које асоцирају на опасност која је некада постојала. Парадоксално је, али истинито – оно што нас је у једном контексту чувало и штитило у другом нас ограничава и омета. Поучени разним искуствима, свако од нас ствара свој модел света који му служи за обликовање понашања. Свет у којем живимо је исти, али наши обрасци (унутрашње представе спољашње стварности) су у толикој мери различити да због тога свако од нас живи у другачијој реалности. Истраживати и спознавати увек значи напустити сигурност постојеће представе о свету и изложити се опасностима. При томе се јавља страх од непознатог и страх од одвајања. Потребно је напустити сигурну, познату луку и проћи кроз страх одвајања како би се ушло у непознато. Ова динамика у нама се на различитим нивоима одвија целог живота. Проблем савременог човека је у томе што је у већини основних емоционалних реакција закочен. Смешкамо се када смо бесни, правимо се хладнокрвни када су нам се ноге одсекле од страха. Томе нас уче од малена. Зато је велики подвиг суочити се са страхом, ући у њега и доживети то од чега је састављен; упознати га и не доживљавати га као чудовиште. Лакше га је игнорисати, негирати и правити се као да не постоји. Међутим, такви механизми одбране само још више продубљују наше страхове. Живети испуњено подразумева, уз помоћ Божију, непрестано истраживање и превазилажење својих страхова. Понекад треба смоћи снаге да изађемо из зоне сигурности лошег емотивног односа и да закорачимо у самоћу. Често је неопходно претрпети стид, увреде, клевете, подсмех и гнев других људи како бисмо ходили уским путем спасења кроз

БОГОСЛОВЉЕ спознавање сопствених слабости. Смирено и трпељиво закорачивши у непознате, неоткривене делове свог бића можемо открити нову снагу, али не пре него се отворимо тамо где смо затворени и рањиви. Веома је важно да научимо своје срце да даје и да прима. Када говоримо о љубави или мешавини везујућих емоција које се често бркају са љубављу, оно што људе емоционално исцрпљује је давање особама које не умеју да приме то давање. Многи од нас не умеју да препознају, а камо ли да приме љубав. Она нам је страна, јер смо током детињства и зрелог доба научили да добијамо нешто у замену – бригу, кривицу, сажаљење... Зато је за отварање, примање и давање понекад потребна велика храброст. Када се суочи са примањем, страх каже: ”Ако примим, то ће ме изнутра разорити.” Када се суочи са давањем, страх каже: ”Ако дам, бићу одбачен(а).” Реч је о примању и давању оног што је сушта супротност страху – о примању и давању љубави. Сваки дубоко верујући хришћанин зна и осећа да је Бог љубав (Јн. 3,16). Он нас увек једнако воли. И воли нас такве какви смо. Његова љубав је непромењива. Ми смо ти који подлежемо променама. Бог никако не жели да патимо, али пошто ми без патње не можемо да схватимо логику божанске Љубави, онда патња због наше огреховљености и нашег удаљавања од Бога дође као васпитна мера. Демони су бића која се хране људским страхом и они нас „воле” страхом, а Бог нас воли љубављу.

Јул 2013.

Када човека обузме тешко стање безнађа, бесмисла, крајње таме, паралишућег страха, тескобе или немира то је знак да се удаљио од Бога. Неопходно је искрено и детаљно преиспитати себе како и зашто је до тога дошло: можда смо се превише уздали у себе, у неке

своје замисли и планове, можда смо изгубили скромност, очекујући од себе и других превише; можда нисмо задовољни „хлебом насушним” (Мт. 6,11) за који се молимо сваки дан... Шта год да је у питању, једини пут је покајање, смирење, пост и молитва. Не рационалисање, и логичко ислеђивање себе које на крају доведе човека дотле да почне да хули, већ искрени и смирени вапај: „Боже милостив буди мени грешном!” – да измолимо опроштај и да стекнемо „мир који превазилази сваки ум” (Фил. 4,7).

AЛEКСAНДAР БАЧКО

O СРБИМA ИМOТСКE КРAJИНE

Први део

Имотска Крајина је област у средњој Далмацији, која се углавном поклапа са територијом општине Имотски. Према подацима из пописа 1981. године, у имотској општини, која је тада имала 41.496 становника,

већина житеља су се изјашњавали као Хрвати (94%), док је Срба било 3,1%. Православни Срби, и поред врло малог процента са којим учествују у данашњем становништву Имотске Крајине, нису у ранијим

периодима били тако слабо заступљени у овој области, како по својој бројности, тако и по улози коју су играли. Тврђења појединих римокатоличких историчара да се они по први пут јављају у Имотској Краји-

21

22

наставак са стр. 21

БОГОСЛОВЉЕ

Јул 2013.

ни тек почетком 18. века, више су него неоснована.

КРАТАК ИСТОРИЈАТ ИМОТСКЕ КРАЈИНЕ Према подацима које нам доноси визaнтиjски цaр Кoнстaнтин Пoрфирoгeнит у свом делу De administrando imperio из X вeкa, Имoтa je била крajњa хрвaтскa жупa нa jугoистoку кa српским зeмљaмa. Нa прeлaзу из XI у XII вeк, Имoтскa крajинa, кao и oстaтaк тaдaшњих хрвaтских зeмaљa, дoспeвa у угaрскe рукe. Нeгдe у тo дoбa, у врeмe српскo-угaрских бoрби нa тим прoстoримa, Имoтскa крajинa пoстaje цeлинa сa Хумoм (кojи je прeтхoднo у сeбe aпсoрбoвao Нeрeтљaнску oблaст). Нa oвoм мeсту je нeoпхoднo пoдвући тo, дa Кoнстaнтин Пoрфирoгeнит стaнoвникe Хумa, Нeрeтљaнскe oблaсти и Бoснe нeдвoсмислeнo нaзивa Србимa. Тaj пoдaтaк je знaчajaн збoг тoгa, штo ћe пoтoмци стaнoвникa oвe oблaсти врeмeнoм пoстaти гoтoвo искључивo стaнoвништвo кoпнeнe Дaлмaциje, пa и Имoтскe крajинe. Хум ускoрo мeњa гoспoдaрa и дoлaзи у рукe кнeзa Мирoслaвa, брaтa Стeфaнa Нeмaњe, 1168. гoдинe. Имoтскa крajинa, зajeднo сa Хумoм, прeлaзи у oвoм пeриoду из рукe у руку. 1198. гoдинe, зa врeмe кнeзa Тoљeнa, Срби губe Хум, кojи пoнoвo пoтпaдa пoд Угaрску круну. Кнeз Пeтaр, кojи je изa тoгa зaвлaдao Хумoм, и кoгa су Сплићaни 1225. гoдинe изaбрaли зa свoгa грaдскoг кнeзa, признaвao je влaст крaљa Стeфaнa Првoвeнчaнoг. Пeтaр je, пo свeму судeћи, биo син пoмeнутoг кнeзa Мирoслaвa. Зa врeмe влaдaвинe кнeзa Aндриje, тaкoђe Нeмaњинoг брaтaнцa, прoвaлили су 1242. гoдинe нa бaлкaн Мoнгoли,

пoхaрaвши, измeђу oстaлoг, и Имoтску крajину. Гoдинe 1254. сe у Имoтскoм спoмињe сaтник Вojислaв Рaдишeвић, зaпoвeдник грaдa и зaступник хумскoг жупaнa Рaдoслaвa, синa пoмeнутoг српскoг вeликaшa Aндриje. Имoтски и oстaлe хумскe зeмљe су пoд српскoм влaшћу и зa врeмe крaљa Урoшa I Нeмaњићa. Прeд крaj XIII вeкa, гoспoдaр Имoтскe крajинe пoстaje бaн Хрвaтскe и пoдaник угaрскoг крaљa, Пaвao Шубић. Имoтски су нa пoчeтку XIV вeкa, oпсeдaли брaћa Брaнивojeвићи, oдмeтнутa српскa влaстeлa. Бoсaнски бaн Стeфaн II Кoтрoмaнић je 1326. гoдинe зaузeo, пoрeд Хумa, Висућa нa Цeтини, Дувнa, Ливнa, Глaмoчa и Имoтску крajину. У тo врeмe сe у Имoтскoj крajини шири бoгумилствo. Цaр Душaн je упao у Бoсну 1350. гoдинe, oпсeдao Бoбoвaц, oпустoшиo Бoсну и прeкo Дувaњскoг пoљa прoдрo у Цeтину. Пoслe тoгa je извршиo прoдoр у Хум, кojи je, зajeднo сa Имoтским, oсвojиo. Душaн je у Имoтскoм држao стaлну пoсaду, a њeгoвa сeстрa Jeлeнa у Клису. Дoспeo je свe дo Трoгирa, oдaклe су му, у jaнуaру 1351. гoдинe, трoгирски грaђaни пoслaли

дaрoвe и пoслaникe дa му сe нaклoнe. Кaсниje oви крajeви дoлaзe пoд мaђaрскoг крaљa Лудвигa. У њeгoвo имe je грaдoм зaпoвeдao мaђaр Имрe, кojи сe спoмињe у jeсeн 1378. гoдинe. Пoслe Лудвигoвe смрти, 1382. гoдинe, Имoтски, зajeднo сa крajeвимa зaпaднo oд Нeрeтвe, Глaмoчa, Ливнoм и Дувнoм oсвaja српскo-бoсaнски крaљ Тврткo I Кoтрoмaнић. Тe гoдинe сe спoмињe Vesselcus Perstich, имoтски вojвoдa, кojи je свaкaкo биo у служби крaљa Тврткa. Пoслe Тврткoвe смрти, у рaтoвимa и прeвирaњимa рeђajу сe гoспoдaри Имoтскe крajинe: бoсaнски крaљ Стeфaн Дaбишa, брaћa Рaдивojeвић, кoja су признaвaлa угaрскoг крaљa Жигмундa, вojвoдa Хрвoje Вукчић Хрвaтинић, кojи je првo признaвao врхoвну влaст угaрскoг прoтивкрaљa Лaдислaвa, зaтим угaрскoг крaљa Жигмундa, a нa крajу je звao Туркe у пoмoћ. Имoтски сe, joш у jуну 1403. спoмињe у пoсeду Хрвoja Вукчићa, aли je нeпoсрeднo нaкoн тoгa дoшao у српскe рукe, зa нeштo дужe врeмe. Њимe je зaвлaдao вeлики вojвoдa Сaндaљ Хрaнић, кojи je биo из пoрoдицe Кoсaчa, пoрeклoм сa гoрњe Дринe. Oн je свoje пoсeдe прo-

БОГОСЛОВЉЕ шириo свe дo Цeтинe. Нaслeдиo гa je синoвaц, Стjeпaн Вукчић-Кoсaчa, дoцниjи хeрцeг. Гoдинe 1434. бoсaнски крaљ Тврткo II Кoтрoмaнић, уjeдињeн сa вeликaшимa, прeoтимa Кoсaчи прeдeлe измeђу Цeтинe и Нeрeтвe и дaje их брaћи Jурjeвићимa и Вуку Вукичeвићу. Кoсaчa je кaсниje пoврaтиo тe пoсeдe и пoхaрao имaњa oних кojи су сe oдмeтнули oд њeгa. Нeкo врeмe je у Имoтскoм стaнoвao Стjeпaн Вукчић-Кoсaчa, у тврђaви, кojу je пo бoсaнскoм вojвoди Љубoмиру дao пoпрaвити. O тoмe je у oстaцимa имoтскe тврђaвe и прoнaђeн зaпис. Кoсaчa je oсвojиo и Крajину мeђу Цeтинoм и Нeрeтвoм, зajeднo сa Oмишeм и Пoљицaмa. Титулу хeрцeг oд Свeтoг Сaвe je узeo 1448. гoдинe, штo je кaсниje услoвилo нaстaнaк прeдeoнoг имeнa Хeрцeгoвинa. У Херцеговину се убрајала и Имотска Крајина, све до млетачког освајања почетком 18. века. Хeрцeгoв син Влaдислaв je држao Имoтски, пoштo гa je, сa дeлoм Хeрцeгoвинe сeвeрнo oд Нeрeтвe, прeoтeo oцу. Стjeпaн Вукчић je, кaдa сe пoмириo сa синoм, рaтoвao сa грoфoм Урлихoм Цeљским, кojи je имao вeликe пoсeдe у Хрвaтскoj. Тoм приликoм je хeрцeг пoдигao тврђaву Рaдoбиљe нa дoњoj Цe-

Јул 2013.

тини, кao и мoст прeкo тe рeкe. Кaдa je 1463. гoдинe Бoснa пaлa пoд Туркe, oни су у пљaчкaшким нaлeтимa прoдирaли у Хeрцeгoвину. Тoм приликoм су пљaчкaли и пo пoљимa oкo Имoтскoг и Љубушкoг, aли сaму тврђaву у Имoтскoм нису зaузeли. Пoслe смрти хeрцeгa Стjeпaнa, Имoтски дoлaзи у рукe њeгoвoг синa хeрцeгa Влaткa Хeрцeгoвићa, штo пoтврђуje jeдaн дoкумeнт из 1467. гoдинe. Тe гoдинe

тo врeмe врлo слoжeнa. Збoг тoгa сe нe мoжe са тaчнoшћу рeћи кaдa je Имoтски прeшao из хeрцeгoвих руку у рукe угaрскoг крaљa или њeгoвих вaзaлa, кao штo сe, нa примeр, знa зa Вргoрaц, дa су гa oсвojили Влaткoвићи 1470. гoдинe.

Oд угaрскoг крaљa су Турци oсвojили Имoтски нajвeрoвaтниje 1493. гoдинe, пoштo сe тa гoдинa спoмињe у jeднoj aрхивскoj књизи oмишкoг сaмoстaнa, кao гoдинa пaдa тoг мeстa пoд

сe спoмињe плaћeничкa пoсaдa у Имoтскoм, и мeђу плaћeницимa извeсни Вучихнa Рaдивojeвић. Хeрцeг Влaткo je инaчe имao joш нeкe пoсeдe зaпaднo oд Нeрeтвe, пoрeд oстaлoг, Висућe и Вргoрaц. Ситуaциja у крajeвимa измeђу Нeрeтвe и Цeтинe je билa у

Туркe. Први пут сe у документима Имoтски пoмињe пoд Турцимa 1503. гoдинe. Пo турскoм oсвajaњу, jeдaн дeo пoрoдицa из Имoтскe крajинe сe исeлиo, a нa њихoвo мeстo су дoсeљeни Турци упрaвљaчи чинoвници, вojници и зaслужни Турци, сви сa свojим пoрoдицaмa. Oни су зaузeли нajплoдниje зeмљиштe Имoтскoг пoљa и oкoлинe. Рoдoви, кojи су избeгли из oвe oблaсти, нaсeљeни су дeлoм нajпрe у Клис, a кaсниje у Сeњ кao хeрцeгoвaчки ускoци. Други су oтишли у примoрскe грaдoвe и нa ближa oстрвa, a jeдaн дeo сe oдсeлиo у Итaлиjу. Нeки oд исeљeникa су eмигрирaли и у oпустoшeнa сeлa oкo Мaкaрскe. наставак на стр. 26

23

24

БОГОСЛОВЉЕ

Јул 2013.

ОБРАЋАЊЕ ЕПИСКОПА ДАЛМ ОТВАРАЊУ РИЗНИЦЕ У ЦР Часни оци, уважена господо, браћо и сестре, Дозволите да вас са неколико речи поздравим на отварању наше Ризнице при храму Светог пророка Илије у Задру. Ово је значајан догађај не само за Црквену општину Задар, већ и за читаву Епархију далматинску, али и за све нас овде сабране, који смо на овај или онај начин љубитељи лепоте и црквене уметности. Ризница у Задру је радила од 1984. године до почетка рата деведесетих година, а данас смо ево благословили њено ново отварање. Ово је заједничко дело Министарства културе Репу-

блике Хрватске, Завода за заштиту споменика – Задар, Завода за заштиту споменика – Нови Сад, те Црквене општине Задар и њених верника. Наравно, и многих других који су на свој начин помогли да се ово богоугодно дело доврши. Дубоко верујем да је и сам град Задар обогаћен овом Ризницом, јер ће од сада моћи да је посете сви задарски туристи, који у току године дођу у овај град – град дубоких хришћанских корена и пребогате културе. Отварање задарске Ризнице за нас је знак наде, знак вере да добро и лепота на крају увек тријумфују. Сви смо малопре видели дивне иконе италокритске школе из XV и XVI века, богослужбене предмете и књиге, старе антиминсе, свеште-

БОГОСЛОВЉЕ

Јул 2013.

МАТИНСКОГ Г. Г. ФОТИЈА НА РКВЕНОЈ ОПШТИНИ ЗАДАР ничка одјејанија. Све то заједно чини један мали храм културе. Добро је да се он налази уз саму цркву, да се и на тај начин покаже нераскидиво јединство вере и Литургије са једне стране и православне уметности, језика и културе са друге. Икона је најпрепознатљивији израз православне уметности, а тако је било и у Западном хришћанству, пошто смо заједно од VIII века, тј. од Седмог васељенског сабора (787. године у Никеји) прихватили теологију иконе. Теологија иконе у основи потврђује главни догмат наше вере, а то је вера у оваплоћење Бога Логоса – Господа нашег Исуса Христа. Бог је постао човек у Христу да би нас спасао. То сведочи икона Христова. Уз икону Христову, у Цркви постоје и друге иконе, иконе Пресвете Богородице и светитеља – спасених и обожених људи у Цркви. Бог је све људе позвао на светост речима: „Будите свети као што сам ја

свет, говори Господ Сведржитељ“ (Мт. 5, 48). То нам у своме домену и својим језиком поручује и ова скромна Ризница у Задру, скромна по обиму, али савршена по поруци. По речима преподобног старца Софронија (Сахарова), савремени свет нажалост све више губи Христа – живот вечни, те отуда тама греха, страсти, мржња и ратови доминантно обликују земаљски живот данашњег човека. Међутим, иконе и свештени предмети ове Ризнице нам указују на други пут – пут светлости, пут добра, пут крста, који је савршени израз љубави према Богу и ближњем. Дај Боже да се сви будући посетиоци ове задарске Ризнице надахњују тим вредностима, које дају и враћају смисао људском животу уопште, па и свету у којем живимо. Амин. Задар, 17. 05. 2013. год.

25

26

БОГОСЛОВЉЕ

наставак са стр. 23

У мeстимa Имoтскe крajинe су сe, зa вишe oд двa вeкa, утврдилe мнoгe aгинскe и диздaрскe пoрoдицe. Нaрoднa трaдициja je, oд тих пoрoдицa, упaмтилa у Прoлoшцу aгe Фaзлaгићe, Мeрчaнe, Чизмићe и Нeшмићe, у Глaвини Бeгoвићe и Ћиjajићe; у Зaгвoзду и Зaдвaрjу Aрaпoвићe. Нису зaпaмћeнa прeзимeнa диздaрa и aгa у Рунoвићу, Студeнцимa, нa извoру рeкe Врликe и нa joш нeким мeстимa. У Имoтскoj крajини je билa oргaнизoвaнa турскa упрaвнa jeдиницa, нaхиja Имoтa, сa сeдиштeм у Имoтскoм. Oвa нaхиja je нa пoчeтку припaдaлa дринскoм (фoчaнскoм) кaдилуку, a кaсниje мoстaрскoм, у чиjeм сaстaву сe спoмињe вeћ 1522. гoдинe. Шeздeсeтих гo-

динa 16. вeкa je oснoвaн имoтски кaдилук, кojи сe први пут спoмињe 1562. гoдинe. Њeму су у пoчeтку припaдaлe 4 нaхиje: Имoтa, Гoрскa Жупa (сa сeдиштeм у Вргoрцу), Примoрje (сa сeдиштeм у Мaкaрскoj) и нaхиja Фрaгустин у Гoрњeм Примoрjу. Прoлoжaц je нeкo врeмe биo сeдиштe влaшкe нaхиje Рaдoбиљe, кoja сe прoтeзaлa вeћинoм извaн Имoтскe крajинe. Зa врeмe турскe влaдaвинe, Имoтскa крajинa je билa у склoпу Хeрцeгoвaчкoг сaнџaкa сa сeдиштeм у Фoчи дo 1572. гoдинe, a oд тe гoдинe у Пљeвљимa. С oбзирoм дa je хeрцeгoвaчки сaнџaк-бeг чeстo бoрaвиo у Мoстaру, oн чeстo нoси нaзив мoстaрски сaнџaк. Хeрцeгoвaчки сaнџaк je дo 1580. гo-

Јул 2013.

динe биo у сaстaву румeлиjскoг ejaлeтa, сa сeдиштeм у Сoфиjи, a пoслe тoгa у сaстaву бoсaнскoг бeглeрбeглукa. Пo тoмe видимo дa je Имoтскa крajинa и дaљe нeрaскидивo вeзaнa сa Хeрцeгoвинoм. Имoтскoм тврђaвoм je зaпoвeдao диздaр дo пeриодa прe 1636. године, кaдa je Имoтски пoстao кaпeтaниja. Тaдa сe Oмeркaпeтaн нaзивao кaпeтaн Имoтскoг, Љубушкoг, Прoлoшкoг и Двaрскoг. Вeћ 1501. гoдинe je први пут пoкушaнo прeoтимaњe Имoтскe крajинe из турских руку. Тe гoдинe je Ивaниш Кoрвин дoшao у Цeтину сa 700 кoњaникa и 500 пeшaкa, дa би прeoтeo Имoтски, aли oвa aкциja ниje урoдилa плoдoм.

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ВИДОВДАНСКА ЕТИКА О НЕБЕСКОМ ЦАРСТВУ – У навечерје нашег Шестотог Видовдана –

Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји рода Српског. Загрлили видовданским загрљајем. На данашњи дан пре 550 година, наша се народна душа кроз

косовски подвиг венчала са Небеском правдом. У име целог народа честити Кнез се приволео Царству небеском. И ми смо, једном за свагда, изабрали Небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва. Од тада, душом Српства постало је: страдати за Небеску правду, и жртвовати се за њу. Косовски Мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за Небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје. Сваки прави син рода нашег давао је оно што је најдрагоценије на земљи – живот, ради онога што је најдрагоценије на небу – ради Правде. А по суду и по вери нашег народа и његових светих, видовитих вођа, драгоценије и од најдрагоценијег на земљи јесте Небеска правда, јер на њој и ради ње земља стоји и постоји; приволевши се Небеском Царству, Косовски

БОГОСЛОВЉЕ су Мученици жртвовали себе за Небеску правду, и тиме везали земљу са небом, осветили земљу небом. Где су пали, ту се земља претворила у небо; а где почивају, ту је свето место, јер су Мученици за Божанску правду. Никада наша душа народна није била тако видовита као на Видовдан, пре 550 година. Тог судбоносног дана, она је кроз Светога Кнеза и његове витезове сагледала сву истину неба и земље, и правом ценом оценила земаљско и Небеско Царство. О томе народна песма потресно казује и прича: Полетео Соко тица сива Од светиње од Јерусалима И он носи тицу ластавицу. То не био соко тица сива, Веће био Светитељ Илија: Он не носи тице ластавице, Веће књигу од Богородице, Однесе је Цару на Косово, Спусти књигу Цару на колено, Сама књига Цару беседила: „Царе Лазо, честито колено! Коме ћеш се приволети царству? Или волиш царству небескоме? Или волиш царству земаљскоме? Ако волиш царству земаљскоме, Седлај коње, притежи колане! Витезови, сабље припасујте, Па у Турке јуриш учините, Сва ће турска изгинути војска! Ако л волиш царству небескоме, А ти сакрој на Косову цркву: Не води јој темељ од мермера, Већ од чисте свиле и скерлета, Па причести и нареди војску; Сва ће твоја изгинути војска, Ти ћеш, Кнеже, шњоме погинути”. А кад царе саслушао речи, Мисли царе мисли свакојаке: „Мили Боже, што ћу и како ћу? Коме ћу се приволети царству? Да или ћу царству небескоме? Да или ћу царству земаљскоме? Ако ћу се приволети царству, Приволети царству земаљскоме, Земаљско је за малена царство, А небеско увек и довека”. Цар воледе царству небескоме, а него ли царству земаљскоме. Ето нашег народног еванђеља, ето еванђелског програма наше историје: жртвовати привремено ради вечнога, земаљско ради небескога. Ово

Јул 2013.

није ништа друго до наше, народно издање Христовог Еванђеља, јер је основни закон Богочовековог Еванђеља ово: „Ако ли зрно пшенично не падне у земљу и не умре, једно остане; ако ли умре, много рода роди” (Јн. 12,24). Што важи за појединца, важи и за народ: ако не умре за Небеску правду, не може створити велика, вечна дела, нити ће ући у Небеско Царство, где вечни живот царује и влада. Кроз смрт за Небеску правду, улази се у праву бесмртност и божанску вечност. Васкрсења не бива без смрти, али смрти за Небеску правду, Небеску истину. Такво је наше лазаревско, наше видовданско, наше косовско еванђеље! Зашто је Свети Кнез претпоставио Небеско Царство земаљскоме? Зато што Небеско Царство представља и јесте Царство вечних божанских вредности. Ту је све бесмртно, божанско и вечно: и правда, и истина, и љубав, и доброта, и радост, и живот. Ту нема ничег ни злог, ни греховног, ни смртног. Све сама бескрајност до бескрајности, и савршенство до савршенства. Живети ради вечних вредности Небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше лазаревске, наше косовске, наше народне вере. Та вера синтетизује све што је најузвишеније, најбоље, најсветије у свима световима. За њу радосно гину сви косовски витезови, сви: од честитога Кнеза до последњега себра. Када тужна царица Милица (...) свија руке око врата свог

27

28

наставак са стр. 27

БОГОСЛОВЉЕ

најмлађег брата, Војина Југовића, преклињући га да остане са њом у Крушевцу, он јој овако одвраћа: „Иди, сестро, на бијелу кулу, Не бих ти се јунак повратио, На цареве једеке пустио, Да бих знао да бих погинуо, Идем, сејо, у Косово Равно, За Крст Часни крвцу прољевати, И за вјеру с браћом погинути”. Кад бесмртни орао наше историје, Милош Обилић, брани себе од клевете на Косовској вечери, он овако кликће: „Вала теби, славни кнез Лазаре! Вала тебе на твојој здравици, На здравици и на дару твоме; Ал’ не вала на таквој беседи, Јер, тако ме вјера не убила, Ја невјера никад нисам био, Нит сам био, нити ћу кад бити, Него сутра мислим на Косово За ришћанску вјеру погинути... Сутра јесте лепи Видов данак, Видјећемо у пољу Косову Ко је вјера, ко ли је невјера!”

Јул 2013.

Но, интимни разлог због кога се честити Кнез приволео Небеском Царству, надахнуто нам казују староставне књиге православне. Молитве у видовданској Служби Светоме Кнезу најпотпуније нам дају лик свете душе његове. По њима, Свети Кнез је „сачувао заповести Божије на земљи”; био је „благ, кротак, украшен незлобивошћу, истином и правдом”, био је „око слепима, нога хромима, потпора старима”. Једном речју, био је оличење свих еванђелских врлина. Зато се и определио за Небеско Царство, јер свака еванђелска врлна повуче мало душе у небески свет, док је све скупа сасвим не превуку. Живећи еванђелским животом, Свети Кнез није могао не изабрати еванђелску смрт, не приволети се Царству Небеском. Његово мучеништво за Христа природна је последица његовог живота у Христу. Што важи за њега, важи у већој или мањој мери и за све косовске витезове. Али, откуда њима оваква видовданска етика, овакво видовданско еванђеље? Откуда? Од родоначелника свега великог, свега узвишеног, свега најбољег, свега бесмртног у нашем народу: од Светога Саве! Он је отац видовданске етике,

БОГОСЛОВЉЕ он је писац видовданског енанђеља. Кнез Лазар је на Косову изабрао и за себе и за народ исто оно што је, давно пре њега, Свети Сава био изабрао у Хиландару за себе и за народ. Шта је изабрао? Христа Бога и Његово Еванђеље. И народ је радосно ишао за својим светим вођама: Кроз земаљско хитао небесном, кроз пролазно непролазном, кроз смртно бесмртном. И тако остваривао основну еванђелску истину: земаљско осветити небеским, времено вечним, људско Божјим. Јер је Свети Сава сав у томе: Христом Богом осветити и просветити све народно: и државу, и просвету, и пољопривреду, и занатство, и уметност, и философију. По њему, народ постоји да би се осветио и просветио Вечном истином Христовом и Вечним животом. Без тога – народ је без вечне вредности; без тога – народ је поворка ходајућих лешева. Гинући за Крст Часни и веру Хришћанску, косовски витезови су најочигледније показала да је наш народ неустрашив носилац и бранилац светосавског еванђеља. Да није Светог Саве, не би било ни Светога Кнеза. Да није Светог Саве, не би било величанствене косовске драме. Не треба се заваравати: својим првосвештеничким и државничким генијем, Свети Сава је судбински предодредио драму наше историје. Ни косовска етика ни народна етика не могу се схватити ни објаснити без Светога Саве. Свети Сава се не само одрекао земаљског и приволео Небесном Царству, него је и целом нашем народу удахнуо еванђелске силе да тако поступа у свим судбоносним часовима своје историје. Доказ тога: Косово! Нема сумње, све што је велико и судбоносно у нашој историји долази од Светог Саве, посредно или непосредно. Тако и Косово, као и свеколико страдање народа нашег за Христову веру и Небеско Царство на трновитим путевима његове паћеничке историје. Ако останемо верни логици чињеница у нашој историји, морамо рећи: Свети Сава је више него судбина наше историје; он је њена главна суђеница. Одмах за њим, Свети Косовски Кнез. Два лика највише владају нашом историјом: Свети Сава и Свети Лазар. Они су у свему и на свему што је битно наше. Наша немањићка држава почела је Светитељима, а завршила се Мученицима. Такав је закон еванђелског живота; небеска се правда мора светитељски и мученички одстрадати. На том парадоксу стоји Вечна правда Божија у овом нашем маленом људском свету. Треба пострадати за Небеску правду да би се вечно

Јул 2013.

живело у Небеском Царству. То је еванђелска антиномија наше светосавске, наше видовданске етике. То је регулативна идеја наше историје. Чим она ослаби, ми тонемо у себичност, у саможивост, у бездушност. Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике, наш би се народ удавио у живом песку европског релативизма, и његовог рођеног брата – нихилизма, и заједничког им оца – атеизма, и праоца – материјализма. Само благи Христос проширује мисли људске и продубљује осећања људска до човечанске љубави и свеопштег братства. На овој планети има места за све народе само када се човечанство посматра са небеских, са светосавских, са лазаревских висина. Деси ли се да који народ себичност прогласи за своје врховно божанство, он се претвара у људождерску машину, која најзад саму себе уништава. Јер, Бог на чудесан начин води народе. Он учини да народ велики по броју, но себичан по души, прогута слона а задави се од комарца. Земља живи небом – то је основни физички закон. Чак и за живот једне травчице потребни су сунце, месец, звезде и сва небеса. А за живот човека, потребно је све то, и још нешто несравњено више: Бог! Јер, човек живи Богом. Човек и јесте човек – Богом! То је основни закон људског живота. Људи и јесу виша бића, а не бедне инфузорије (трепљари), само када живе Богом и Небеском правдом. То је врховни закон наше светосавске и видовданске етике. А данас? Данас је петстотинапедесети Видовдан. Са високе косовске осматрачнице врши се смотра над целокупном историјом нашом од Косова до данас. Врше је Свети Сава и Свети Косовски Кнез. Све што је ушло у нашу историју

29

30

наставак са стр. 29

БОГОСЛОВЉЕ

као саставни део њен, они мере непогрешном мером мером видовданског еванђеља и видовданске етике. Ако је просвета, није ли испуњена духом видовданског еванђеља и видовданске етике, они је одбацују, јер није небеска, није истинска просвета. Ако је философија, није ли задојена видовданском, небеском мудрошћу, они је не примају, јер је као слана вода, а сланом се водом жеђ не гаси. Ако је наука, није ли прожета смиреном истином видовданског еванђеља, они је се одричу, јер душу народну трује гордошћу и безверјем. Ако је етика, није ли до једне душе са видовданском небеском етиком, они је се гнушају, јер човека претвара у скота. Ако је вера, није ли заснована на видовданском еванђељу, они је не признају, јер не води у Небесно Царство. Ако је уметност, није ли понета видовданским заносом, они је одбацују, јер није косовски стваралачка и еванђелски корисна. Ако је култура, није ли грађена видовданском етиком, они је не примају, јер је отров за народну душу, отров који трује све што је бесмртно и вечно, све што душу мами у горње светове, у Царство Небесно. Постоји само једна провера за све што је истински наше: то је видовданско еванђеље и видо-

Јул 2013.

вданска етика. Јеси ли учитељ, ти си заиста народни учитељ ако си веран видовданском еванђељу и одан видовданској етици. Јеси ли свештеник, ти си заиста народни свештеник, ако си оличење видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли војсковођа, ти си заиста народни војсковођа, ако се непрекидно жртвујеш за видовданско евенђеље и видовданску етику. Јеси ли чиновник, ти си заиста народни чиновник, ако се у свом раду руководиш начелима видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли занатлија, ти си заиста народни занатлија, ако занат свој обављаш по правди видовданског еванђеља и видовданске етике. Јеси ли владика, ти си заиста народни владика, ако собом представљаш живо видовданско еванђеље и живу видовданску етику. Јеси ли државник, ти си заиста народни државник, ако те у свим пословима твојим руководе вечна начела видовданског еванђеља и видовданске етике. Без овог еванђеља и ове етике, нити је свештеник прави свештеник, нити учитељ прави учитељ, нити државник прави државник, нити војсковођа прави војсковођа. Нити владика прави владика. Што је тело без душе, то је наш човек без видовданског еванђеља и видовданске етике. Оно што нашег човека и наш народ чини великим и пред Богом и пред осталим народима јесте ово једно, само ово једно: видовданско еванђеље и видовданска етика.

Државна сахрана у краљевском маузолеју на Опленцу Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 26. маја 2013. године, уз саслужење више архијереја Српске Православне Цркве, светом архијерејском Литургијом у цркви Светог Георгија на Оплен-

цу поводом државне сахране посмртних остатака Краља Петра, Краљице Марије, Краљице Александре и Краљевића Андреја. Међу представницима Краљевских породица из иностра-

нства били су присутни: Њихова Величанства Краљ Симеон и Краљица Маргарита од Бугарске, Краљ Константин и Краљица Ана од Грчке, Престолонаследница Маргарита и Принц Раду од Румуније, Њихова

БОГОСЛОВЉЕ Империјална и Краљевска Височанства Надвојвода Шандор и Надвојвоткиња Херта од Аустрије, Његово Височанство шеик Абдула Бин Хамад Ал Калифа од Бахреина, Њихова Краљевска Височанства Марграф и Марграфина од Бадена, Принц Филип Еразмус и Принцеза Изабела од Лихтенштајна, Принц Мабандла Дламини од Свазиленда, Принцеза Ира фон Фирстенберг и Принц Пјер Д´Аренберг. Пре почетка церемоније Принц Наследник Петар положио је круну Краља Петра I, Принц Филип скиптар и шар, а Принц Александар дијамантску сабљу на ковчег Краља Петра II. После Литургије и Помена, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је рекао: „Уважени српски Краљевски доме, на челу са Његовим Краљевским Височанством Александром II, у светлости Божанске силе и истине, данас смо сведоци исправљања једне велике историјске неправде, неправде људске која вапије на небу. По-

томци Карађорђа, оца Србије, доживели су окупацију своје земље, били принуђени да напусте своју земљу вољену и да деценијама живе у туђини. Данас, када је испуњена животна жеља Краља Петра I, да његови потомци живе у својој земљи и са својим народом, и да почивају у храму Светог Ђорђа на Опленцу, дубоко верујемо да се данас радују душе Карађорђа, Кнеза Александра, Краља Петра Првог и Краља Александра Првог, што су после дугог и невољног странствовања дошли своме дому и своме народу. Ово је велики догађај за Краљевски дом Карађорђевића, на челу са Престолонаследником Александром. Око њихових светих гробова окупљаће се српска деца и српски народ и учиће се лекцији родољубља, како треба волети своју родну груду, свој народ, своју историју и своју културу.”

Јул 2013.

Престолонаследник Александар II, син Краља Петра II и Краљице Александре, и унук Краљице Марије, одржао је дирљив говор: „Окупили смо се данас да одамо последњу пошту и испратимо Краља Петра Другог, Краљицу Александру, Краљицу Марију и Краљевића Андреја – Карађорђевиће, чија је судбина кроз историју била тесно повезана са судбином целог народа, али и са настанком модерне српске државе. Њихови животи су одраз онога што се у то време догађало њиховом народу и њиховој отаџбини. Предуго је трајало њихово лутање, њихово изгнанство. Живели су и умирали на различитим странама света. А данас су овде, на Опленцу, међу својим Карађорђевићима и међу својим Србима. За мене – као старешину Краљевског Дома и као Карађорђевог потомка – ово је велики дан. Тужан, али свечан. Пун емоција, пун личних успомена. Ово је историјски тренутак за Краљевску породицу, али и за цео српски народ и државу Србију.”

31

32

БОГОСЛОВЉЕ

Јул 2013.

КАКО САМ ВАСКРСАО

Кишно вече. Мокри коловози и стотине километара које треба прећи. Угледао је покислог младића који покушава да заустави нека кола. Стао је. Изгледа пристојно, а у оваквој ноћи је добро имати сапутника. Младић се силно обрадовао кад је видео да је возач свештеник. Рекао је да иде у манастир Острог. И свештеник је ишао у истом правцу. После формалног упознавања и неколико учтивих реченица, младић је почео да прича, као да се исповеда. Свештеник је са пажњом слушао.

– Ни сам не знам како сам се у тај ужас уплео. Моји су славили славу, Божић и Васкрс и о великим празницима ишли у цркву. Био сам тада ученик трећег разреда средње школе. Успех врло добар, могао сам да будем и одличан, али се нисам трудио. Читао сам много, трагао за смислом живота и покушавао да га пронађем у књигама далеко-источних учења. Кад ме друг позвао да се прикључим групи која се бави езотеријом (=који је приступачан само уском кругу упућених, скривен, тајни), одмах сам се одазвао. Појма нисам имао шта се тамо, уствари, ради али ме је заинтересовало више него било шта до тада. Састајали смо се ноћу, на чудним местима. Све је било тајанствено: магијске радње, костими, бодежи, буктиње, црне свеће. Исмевао сам и хулио оно што ми је некада било свето. Нисам знао да и свака псовка и хула „баца душу у блато и зближава је и уједињује са мрачним силама,” а о осталом да и не говорим.

Иако ме подилазила језа, иако сам негде у дубини бића осећао да је то што радим страшно, лоше и опасно, ипак сам уживао на неки потпуно изопачени начин, као да то више нисам био ја. Једне ноћи сам са групом први пут ишао на гробље око поноћи. Тамо су рађене неке, мени до тада, незамисливе ствари. Чудно је то, док смо пролазили кроз предграђе, пси из дворишта су бесно лајали, само што ланце нису покидали. У повратку ни један пас није залајао. Престрављено су цвилели и сакривали се. Изненадио сам се кад сам видео да се и мој пас тако понаша. Мој верни пас и најбољи друг, храбри лабрадор Ники, бежао је од мене кад сам се вратио кући. Сакрио се под кревет и дрхтао од страха као нека обична зентара. То ме страшно наљутило. Добио сам га пре пет година, имао је само три месеца кад је стигао. Од тада се нисмо раздвајали. Сваки мој долазак

кући је празник, без обзира да ли сам био одсутан сат или дан. Скакао је, радовао се како само пас уме, а сада бежи од мене у ужасном страху. После неколико дана Ники је полако почео да ме њушка и умиљава се. Како се ближило време поновног одласка на ритуал, Ники је покушавао да ме задржи. Вукао ме за рукав, сакривао ми патике, стајао испред врата да не могу да изађем, а кад бих пошао, болно је цвилео. По повратку се прича понављала. Ники је од мене бежао престрављен. Што сам више тонуо у живо блато сатанизма, мој сироти пас, Божје створење, све више је страдао. Толико је због мене патио да је престао да једе и почео да се гаси. Водио сам га код ветеринара, који је рекао да му је крај близу и предложио да га успава, ако се за десетак дана не опорави. То ме је поразило. Зар мој Ники да ме остави? Нећу дати да га успавају. Али, шта ако

БОГОСЛОВЉЕ угине? Загрлио сам свог верног друга, донео га кући и решио да те вечери не идем на место окупљања. Љубав према псу је превагнула. Кад смо дошли кући и Ники схватио да те ноћи нећу нигде да идем, попио је мало воде. Био је исувише слаб да би могао да једе. Пробдео сам целу ноћ држећи Никија на крилу. Од кад сам почео тамо да одлазим удаљио сам се од родитеља, па сам успео да сакријем своје стање, али од пса нисам могао. Помислио сам да је сигурно много лоше оно што радим, кад Ники тако реагује. Убрзано је дисао. Његово добро псеће срце је неравномерно куцало. Нисам смео да заспем, морао сам да останем поред њега. Да не бих заспао дохватио сам са полице прву књигу која ми је дошла под руку, прочитао један пасус и јаукнуо. Осећао сам се као да ме треснула струја. Свака реч била је ва-

рница која је осветљавала таму у којој сам био. Хтео сам да бацим књигу, али нисам могао. Хватао сам ваздух као дављеник, не, нећу у таму! Онда сам почео да плачем, горко, неутешно, покајнички. Добри пас Ники је полако устао и прислонио главу уз моје лице. Дуго смо заједно плакали. Тек пред зору савладао ме је сан. Пробудило ме куцање на вратима. У собу је ушла моја мајка. „Христос Васкрсе! – сине мој!”

– рекла је пружајући ми црвено јаје. „Ваистину Васкрсе!” – одговорио сам. Од тих речи, као да је спала нека црна копрена са мојих очију. Наредних дана, како сам се ослобађао мрака, тако је Никију бивало све боље. Почео сам да идем у цркву. Искрено покајање, исповест и Причешће једини су лек мојој страшној бољци. Кад је завршио, младић је одахнуо, као да је одложио те-

Како да се посвађамо?

Била једном два монаха, који су пуних четрдесет година живели у истом манастиру а да се ниједном нису посвађали. Једног дана први монах рекао је другоме: – Не мислиш ли да би требали бар једном да се посвађамо? Овај други је узвратио: – Зашто да не? Око чега ћемо се свађати?

– Могли бисмо око овог хлеба – предложи први.

– У реду, свађајмо се око хлеба. Како се то ради?

– Овако – рекао је први монах – Овај хлеб је сада мој, шта ћеш сад?

– Задржи га – рекао је други монах. Преузето са: http://www.pouke.org

Јул 2013.

шко бреме. Неко време су ћутали, а онда је свештеник рекао: – Господ те је васкрсао. Изашао си из мрака као Лазар четвородневни. Тешко је, али спасоносно покајање, баш као у јеванђелској причи о блудном сину и његовом повратку Очевом дому. И о теби би се могло рећи, као и о младићу из јеванђелске приче „Овај син мој бјеше мртав, и оживје; изгубљен бјеше, и нађе се”. (Лк. 15, 24). Чудесан је Промисао Божји, који нас на најнеобичније начине спасава. Теби је дао твог верног пса. Преко бесловесне животиње показао ти је сву ругобу богоотпадништва и вратио те у живот. (Ово је истинита прича коју сам чула од свештеника који је једне кишне вечери, возећи се према манастиру Острог, повезао покислог младића.) Р. Мишев Светосавско звонце, бр. 04, 2013. год.

33

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

34

Јул 2013.

БЛАГОВИЈЕСТИ У МАНАСТИРУ КРКИ На празник Благовести (07.

04. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење братства манастира. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају празника, истакавши да су Благовести почетак нашега спасења, јер се Пресвета Богородица удостојила да од овога празника постане Мајка Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа.Трећа недјеља Васкршњега поста је посвећена часном и животворном Крсту, те

је преосвећени владика истакао значај и важност Часног Крста у икономији нашега спасења, истакавши да су Благовијести почетак икономије спасења, а

животворни Крст и трећа недјеља која је посвећена животворном Крсту даје нам укрепљење, да истрајемо у подвигу поста.

ПРОВАЛА У ХРАМ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА У КНИНУ Храм светог Георгија у Книну, по ко зна који пут, био је мета провалника. У недељу (14. 4. 2013. год.) пронађена су оштећена врата. О овом немилом догађају

обавештена је полиција која је дошла и извршила увиђај. Надамо се да ће починитељи бити пронађени и адекватно санкционисани.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јул 2013.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРУПИ У недељу (21. 04. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи уз саслужење игумана манастира Крупе Гаврила (Стевановића) и протођакона Дајана Трифуновића. Ове тзв. Глувне недеље се чита јеванђеље о томе како се задобија Царство Небеско. Насупрот земаљске гордости и првенства по сваку цену, Господ Христос својим ученицима заповеда да буду смирени и да прихвате крст као философију свога живота, јер их то једино може привести Царству Небеском и вечном животу, тј. самоме Христу.

ВИСОКА ДЕЛЕГАЦИЈА У ПОСЈЕТИ МАНАСТИРУ КРКИ

У петак (26. 04. 2013. год.) у поподневним часовима делегација која се састојала од гђе. Сандре Вебер, водитељице Службе превенције Равнатељства полиције МУП-а РХ, гђе. Тамаре Караица из УНДП, г. Томислава Ферића из службе за превенцију равноправности, г. Ивице Костанића начелника ПУ Шибенско-книнске жупаније, г. Илије Крнете, водитеља пројекта ПУ Задарске жупаније, г. Сандра Сантинија

замјеника начелника ПУ Шибенско-книнске жупаније и г. Горана Рељића, начелника општине Кистање, посјетила је манастир Крку и Богословију Света Три Јерарха. Њихов домаћин био је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије. Епископ Фотије упознао је госте са историјом древног манастира Крке и Богословије Света Три Јерарха. Нагласио је да је тренутно најважнији пројект по-

вратка ризнице манастира Крке, јер су већ увелико одмакли радови на припреми просторија за будући музеј манастира Крке. Након обиласка манастира гости су разговарали о унапређењу односа. Поменута је потреба превенције и заједничког рада са младима са циљем да се побољшају међунационални односи у регији Кистања.

35

36

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јул 2013.

ПРОСЛАВА ЛАЗАРЕВЕ СУБОТЕ У КНИНУ На Лазареву суботу (27. 04. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Книну у цркви Покрова Пресвете Богородице уз саслужење монаштва и свештенства Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о Васкрсењу Лазаревом, нагласивши да је то Васкрсење било праслика Христовога Васкрсења, али и свеопштег Васкрсења из мртвих приликом другог доласка Христовога. Ово Васкрсење праведнога Лазара има такође духовни значај и представља Васкрсење човека из смрти и греха у нови живот у Христу. Затим је Епископ Фотије позвао све присутне вернике да ових дана буду са својом Црквом и да долазе редовно на богослужење како би учествовали у свим богослужењима Велике недеље, Страсне недеље закључно са највећим празником над празницима Васкрсењем Христовим. После Свете Литургије Епископ Фотије је осветио маслине и палмове гранчице, а потом је извршен трократни опход око храма певајући тропар Обшчеје Воскресеније. После Свете Литургије за све присутне госте је приређена трпеза љубави у просторијама Црквене општине Книн.

ПОСЈЕТА ЦРКВИ У ПЛАВНУ Дана 27. 04. 2013. год. (Лазарева Субота) у поподневним часовима, Његово Преосвештенство епископ далматински Г. Г. Фотије посјетио је Плавно и прегледао радове који су обављени на цркви Светог Великомученика Георгија. Владика је изразио задовољство и захвалио се свима који су својим прилогом помогли око изведених радова.

Епископ Фотије позива све људе добре воље да не посустају него да акцију наставе, јер слиједи обнова на унутрашљости храма (иконостас, стасидије-сједалице и др.). Надлежни свештеник за Плавно протонамјесник Милорад Ђекановић позвао је епископа Фотија да служи Свету Архијерејску Литургију на Спасовдан 13. јуна 2013. год. у цркви Светог Великомученика Георгија.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јул 2013.

ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА УЛАСКА ХРИСТОВОГ У ЈЕРУСАЛИМ (ЦВИЈЕТИ) У ШИБЕНИКУ На данашњи празник, шесте недеље Великог поста, а недељу пред Васкрс, када се слави успомена на свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику. Светој Литургији је присуствовао велики број вјерника шибенске парохије од којих су многи приступили Светoj Тајни Причешћа. Вијерни народ наше парохије, по традицији и обичају, доноси на данашњи дан у храм разно цвијеће и маслинове гранчице које се у храму благосиљају, а потом их вјерници носе својим домовима као благослов. На крају Свете Литургије, Епископ Фотије је благосло-

вио маслинове гранчице које се потом дијеле народу. Након благослова гранчица извршен је трократни опход-литија око храма у којем је учествовао сав сабрани народ предвођен својим Епископом, носећи у рукама маслинове гранчице и пјевајући Обшчеје воскресеније... Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV вијека, као успомена на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим. Јашући на магарету, у пратњи својих светих ученика, Господ Исус Христос је дочекан од мноштва народа са палминим гранчицама у рукама, од којих су му једни простирали своје хаљине на пут куда ће проћи, а други су резали и бацали разне гранчице, кличући: „Осана Сину Дави-

довом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!” Данашњим празником улазимо у Велику – Страсну Недељу у којој се сјећамо Великих страдања Христових која нас преко Голготе и Великог Петка воде ка Светом Васкрсењу Христовом.

ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ

На Велику сриједу (01. 5. 2013. год.), у цркви Светоархангелског манастира Крке служена је Света тајна јелеосвећења. Јелеосвећење је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије уз саслужење шесторице свештеномонаха и свештеника Епархије далматинске. На ову Свету тајну се у великом броју сабрао вјерни народ из Кистања, Книна и околних мјеста. У својој бесједи Епископ Фотије је поучио сабрани вјерни народ о значају Свете тајне јелеосвећења у животу православних хришћана, рекавши да се у чину Јелеосвећења молимо не само за оздрављење тијела, него прије свега за оздрављење душе. Владика Фотије је изразио радост што су се овим поводом у манастиру окупили већином млађи људи, и указао на потребу да се у више цркава Епархије далматинске служи ова Све-

та тајна, јер је већина православних вјерника на подручју Епархије старије доби и потребна им је молитва.

37

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

38

Јул 2013.

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

На данашњи Велики дан (02. 5. 2013. год.), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику. На Светој Литургију спремљене су честице за причешће болних, које се по Типику припремају

на данашњи дан. Велики Четвртак је дан када је Господ Исус Христос установио Свету Тајну Евхаристије (Мт. 26, 26-28), оставивши нам тако Спасоносни Дар - Тијело и Крв Своју, којим се исцјељујемо од сваке немоћи, а на првом мјесту од гријеха. То је Дар који нам

даје живот и васкрсава нас у последњи дан (Јн. 6, 53-56). Оправши ноге својим ученицима (Јн.13,4-15), Христос нам је властитим примјером показао пут смирења кроз служење ближњима. То је спасоносни пут којим треба да идемо и који нас води у Живот Вјечни.

БОГОСЛУЖЕЊЕ НА ВЕЛИКИ ПЕТАК У МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је на Велики Петак (3.5.2013.г.) у манастиру Крки јутрење Велике Суботе. Епископу су саслуживали свештеномонаси манастира Крке, Крупе, Драговића и Лазарице и епархијски протођакон Дајан Трифуновић. Сабрао се и вјерни народ из околине који је желио да се на достојан начин поклони распетом Господу Исусу Христу. На крају богослужења извршен је опход око манастира, а Епископ Фотије је положио плаштаницу у Христов гроб.

ВЕЛИКА СУБОТА У ВРЛИЦИ

На Велику Суботу Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви светог Николаја у Врлици уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је, између осталог, рекао да је данашња Литургија увод у празник Васкрсења, јер се Христос налази телом у гробу, али душом у аду где је благовестио победу над смрћу и славно Васкрсење, које ће се догодити у недељу рано ујутру. Ове године у Врлици је поново оживела традиција Чувара Христовог гроба – стара традиција врличког краја, која своје корене има у Јерусалиму. Сада чувари Христовог гроба имају два огранка, један у Батајници, а други у Врлици. Од ове године традиција чувања на Велики Петак и Суботу ће се наставити, ако Бог да и убудуће. После Свете Литургије за све присутне госте приређена је трпеза љубави у просторијама Црквене општине Врлика, трудом надлежног свештеника о. Бориса Медака.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јул 2013.

ПРОСЛАВА ВАСКРСА У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Највећи хришћански празник Васкрсење Христово свечано је прослављен у свим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Васкршње јутрење и Свету Литургију у манастиру Крки уз саслужење манастирског братства. На Светој Литургији прочитана је васкршња посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и свих Архијереја Српске православне Цркве. На васкршњој Литургији у Крки било је, хвала Богу, присутно доста народа, који су приступили Светој Тајни Причешћа. После Свете Литургије за све присутне госте и вернике припремљено је послужење.

ВЕЧЕРЊЕ ЉУБАВИ У МАНАСТИРУ КРКИ

На празник Пасхе (05. 5.

2013. год.) у Светоархангелском манастиру Крки Његово Преосвештенство Епископ далматински Фотије служио је у подне Вечерње љубави уз саслужење манастир-

ског братства и сабраног народа Божијег. На пасхалној Вечерњој љубави је, по древној богослужбеној традицији, читано Свето Јеванђеље на различитим језицима. Блага вијест Христова

је прочитана најприје на српском, а онда и на древним језицима: јелинском, црквенословенском и латинском, те на савременим: италијанском, руском, њемачком, енглеском и украјинском.

39

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

40

Јул 2013.

ХРАМОВНА СЛАВА У КНИНУ На други дан Васкрса и празник светог великомученика Георгија (06. 05. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви светог Георгија у Книну уз саслужење игумана Варсонуфија (Рашковића), настојатеља манастира Драговића, протонамесника Владимира Вукосављевића и протођакона Дајана Трифуновића. У својој беседи Епископ Фотије је свима зажелео срећан и благословен Празник над Празницима - Васкрсење Христово и срећну храмовну славу светог Георгија. Поред тога, Епископ Фотије је нагласио да Васкрсење даје свима наду на вјечни живот. Међутим, да бисмо тај дар наследили и задобили потребно је да живимо богодолично и у складу са нашом светом православном вером. После Свете Литургије и резања славског колача приређена је трпеза љубави у парохијском

дому при цркви Светог великомученика Георгија у Книну.

СЛАВА У МАНАСТИРУ ЦРНОГОРЦИ У Томину недјељу (12. 05.

2013. г.), када се ове године прославља и Свети Василије Острошки чудотворац, Епископ далматински Г. Г. Фотије

је у манастиру Црногорци служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење игумана драговићког Варсонуфија, протонамјесника Милорада

Ђекановића и протођакона Дајана Трифуновића. У препуној цркви сви присутни прослављали су Бога и његова Светитеља молитвом и појањем, од којих је велики број приступио Светом Причешћу. Владика је у својој бесједи позвао све да се утврдимо у вјери блаженим Томиним невјеровањем и да подражавамо живот Светог Василија, како у страдању, тако и у љубави и молитви за све људе. Након резања славског колача учињен је трократни опход око Цркве, а по завршетку свете Литургије за све присутне госте припремљена је трпеза љубави у Црквеној општини Имотски, трудом и љубављу оца Драгана Михајловића.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јул 2013.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ОБРОВЦУ

На празник Светог Василија Острошког (12. 05. 2013. год.) у храму Свете Тројице у Обровцу служена је Света Литургија. Након Свете Литургије извршено је крштење Стефана Дрче, сина свештеника Саше и Иване Дрчa из Обровца. Крштење су извршили игуман манастира Крупе отац Гаврило (Стевановић) и јереј Југослав Максимовић (Епархија горњокарловачка). Крштење је Света Тајна којом ступамо у благодатну заједницу Цркве и кроз коју сви крштени примају залог евхаристијског живота.

ОТВОРЕНА РИЗНИЦА ПРИ ЦРКВИ СВЕТОГ ИЛИЈЕ У ЗАДРУ Да заједнички рад и љубав према лепоти и добру ипак на крају побеђују, доказ је синоћње отварање Ризнице Црквене општине Задар. Ова Ризница је постојала од 1984. године и радила је све до недавног трагичног рата деведесетих година, када је због заштите од ратних разарања морала бити затворена и уклоњена. Поновно освећење и благослов задарске Ризнице извршио је Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије уз саслужење протојереја ставрофора Петра Јовановића, пароха задарског, протосинђела мр Никодима (Косовића), настојатеља манастира Крке; игумана крупског Гаврила (Стевановића) и протођакона Дајана Трифуновића. Овом свечаном чину присуствовали су многи угледни гости, између осталих Бранимир Шипош, заменик Министра културе Р. Хрватске; Звонимир Вранчић, градоначелник града Задра; Миљенко Домјан, бивши главни рестауратор Р. Хрватске; г. Зоран Вапа, директор Завода за заштиту споменика Нови Сад; Чедо Вишњић, председник СКД Просвјета из Загреба и г. Милорад Пуповац, председник СНВ-а из Загреба. Ризница при цркви Светог Илије у Задру ће од сада бити отворена за све посетиоце, како православне вернике, тако и све задарске и многобројне туристе из Европске уније.

41

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

42

Јул 2013.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недељу (19. 05. 2013. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење манастирског братства. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о празнику Преноса моштију светога Саве нагласивши да је свети Сава својим животом и подвигом показао свима пут који води у вечни живот.

ХРАМОВНА СЛАВА НА ЖАГРОВИЋУ Дана 22. 05. 2013. год. прослављен је празник Преноса моштију Светог Николаја Чудотворца – слава храма на Жагровићу. Светом Литургијом је началствовао о. Варсонуфије (Рашковић), игуман манастира Драговића који је и родом са Жагровића. Оцу Варсонуфију су саслуживали протојереј Милорад Ђурђевић, парох шибенски и надлежни парох протонамјесник Милорад Ђекановић. На Литургији је присуствовао већи број вјерника од којих је доста приступило Светој Тајни

Причешћа. Послије Свете Литургије вјерницима се обратио парох шибенски протојереј Милорад Ђурђевић бесједом у којој је говорио о историји празника и о значају учешћа у Светој Литургији. Након тога је освећен славски колач и жито који су спремили Дражен Брадаш и његова супруга Сњежана са кћеркицама Милицом и Јеленом. За кума славе за идућу годину јавили су се Неђо Рашковић и његова супруга Сњежана са сином Васом.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јул 2013.

ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ У МАНАСТИР ОСТРОГ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија, а у организацији Црквене општине книнске, извршено је поклоничко путовање у манастир Острог 27. и 28. маја ове године. Поред Острога, посјећени су још и манастири: Петропавловски и Тврдош код Требиња, затим Жупа Никшићка, Ждребаоник, Дајбабе, Цетињски манастир и Подмаине. Велика је радост и духовно укрепљење поклоника што су се поклонили и цјеливали свете мошти великих угодника Божијих и чудотвораца: св. Василија Острошког, св. Арсенија Сремца, св. Симеона Дајбабског и св. Петра Це-

тињског. Ходочасници су у манастирима дочекани и угошћени са великом љубављу и има-

ли су прилике да се упознају са историјатом, животом и радом манастира.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ШИБЕНИКУ

У пету недељу по Васкрсу - Недељу Самарјанке (02. 6. 2013. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије је, по повратку са редовног засједања Светог Архијерејског Сабора, служио Свету Литургију у храму Вазнесења Христовог (Свети Спас) у Шибенику, уз саслужење шибенског свештенства. На крају Литургије, Епископ Фотије је бесједио о значају човјековог сусрета са Богом и остајања и живљења у тој Богочовјечанској заједници. Она је предукус есхатолошке и вјечне заједнице човјека са Богом, која ће се остварити по свеопштем Васкрсењу и Другом доласку Христовом. Овакав примјер сусрета са Богом и живота у заједници са Њим, крунисаног исповједништвом и мучеништвом, показала је жена Самарјанка (у монаштву Фотина), чији сусрет и разговор са Богочовјеком Христом описује Јеванђеље које смо данас чули. Шта нам открива Христос у овом јеванђелском догађају? Открива нам да је мјесто сусрета са Богом, у ствари срце човјеково и да су простор тога сусрета – „Дух” и „Истина”, који се усељавају у човјека који живи вјером. Тиме Господ открива и показује да је Он Спаситељ и Избавитељ не само „из-

абраног” јеврејског народа, већ сваког народа земаљског и сваког човјека и свих људи заједно, па и свих оних „презрених” Самарјана који су на ријеч ове жене из њиховог рода похитали ка Богочовјеку Христу, те увјеривши се и сами у Његову Божанску силу узвикнули: „Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас свијета, Христос” (Јн. 4,42). Тако се грешна и од многих презрена жена Самарјанка, повјеровавши у Богочовјека Христа и проповједајући о Њему, удостојила равноапостолства и мучеништва.

43

44

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јул 2013.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ШИБЕНИКУ

У шесту недељу по Пасхи – Недељу Слијепог (09. 6. 2013. год.), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Вазнесења Христовог - Свети Спас у Шибенику, уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића и протођакона

Дајана Трифуновића. На крају Литургије, Епископ Фотије је бесједио сабраном народу о слијепом кога је Господ Исус Христос исцијелио, а овај догађај је описан у Јеванђељу по Јовану које је читано на Светој Литургији.

ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА ВАЗНЕСЕЊА ХРИСТОВОГ (СПАСОВДАН) У ШИБЕНИКУ

Православни вјерници града Шибеника и његове околине, сабрали су се на празник Вазнесења Христовог (13. 6. 2013. године) на Светој Литургији, коју је у храму посвећеном данашњем празнику служио парох шибенски протојереј Милорад Ђурђевић. Храм Вазнесења Христовог (Свети Спас) је један од четири православна храма у граду Шибенику и налази се на старом православном гробљу смјештеном у самом центру града, у насељу званом Варош. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач, благословено славско жито те обављен трократни опход око светог храма.

ПРАЗНИК ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ У КНИНУ На Спасовдан у храму светог великомученика Георгија у Книну вјерни народ се по традицији у великом броју окупља на саборовање, тако је било и ове године. Свету Литургију служили су свештеници Ђорђе Веселиновић, парох ђеврсачки и Саво Мајсторовић, надлежни парох. Посебна је радост, што све више дјеце долазе на Свету Литургију, причешћујући се Светим Тајнама Христовим. Причестио се велики број вјерника. На крају Литургије, о. Ђорђе је надахнуто говорио о данашњем празнику, о тајни домостроја спасења рода људског и о нашем животу у Христу. После Литургије приређено је послужење за све присутне у братској кући поред храма.

Јул 2013.

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ У ПЛАВНУ На празник Вазнесења Господњег – Спасовдан (13. 06.

2013. год.), Његово Преосвештенство Eпископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Плавну недалеко од Книна. Његовом Преосвештенству су саслуживали свештеници и свештеномонаси Епархије далматинске. Епископ Фотије се обратио вјерницима пригодном бесједом и захвалио свима који су до сада помогли око обнове крова на цркви Светог Великомученика Георгија у Плавну и позвао све расејане Плавањце да и даље наставе да помажу око обнове ове светиње. У плану је да се ради на обнови унутрашњости храма за што нам је потрбна помоћ људи из дијаспоре. После Литургије припремљена је трпеза љубави за све госте коју је припремио надлежни парох плавањски протонамјесник Милорад Ђекановић уз помоћ људи из Завичајног друштва Плавно.

ДОБРОВОЉНИ ПРИЛОЗИ ЗА МАНАСТИР КРКУ Петра и Надежда Кашић 100£, Вида Ченић 500$. ДОБРОВОЉНИ ПРИЛОЗИ ЗА БОГОСЛОВИЈУ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА Срби из Канаде 600 CAD. ПРИЛОЗИ У € Златко Ђого 50, Санадар Љубомир 50, Милорад Вучетић 50, Бранко Стевановић 20, Зоран Жарковић 50, Марко Марин 50, Вукојевић Саша 50, Дарко Ђокић 10, Себић Војкан 50, Ђука Ђукић 10, Здравко Вукајлија 50, Нешо Милановић 20, Трбојевић Дејан 50, Трбојевић Дарко 50, Ратко Кукавица 50, Милојица Ђурђевић 50, Нинић Драгоја 50, Драган Ђаковић 50, Миодраг Кордунаш 50, Тодор колунђић 50, Зоран Војиновић 10, Лукић Сретко 10, Остојић Ранко 20, Наташа и Мартина 10, Перишић Милан 10, Стефановић Родољуб 20, Миленковић Раде 20, Валерио Векаро

20, Славко Мајсторовић 50, Недељко Миланко 50, Срђан Кучпарић 20, Ђого Ненад 50, Марковић Борис 20, Симо Симић Десан 30, Никола 10, Нешо Милановић 20, Владица Милосављевић 20, Милуновић Горан 30, Рађеновић Ранко 50, Рађеновић Душко 50, Марко Тодоровић 50, Зиндовић Иван 20, Матејић Зоран 20, Четојевић Далибор 10, Милорад Његован 40, Миленко Јанковић 20, Растко Јанковић 20, Рајица Тиосављевић 20, Драган Буловић 10, Милан Мандић 10, Веско Бојовић 10, Драган Симеуновић 10, Небојша Тиосављевић 10, Ресавац Владан 10, Ранко Малетић 20, Ненад Кљечанин 20, Недељко Мавић 20, Драган 50, Братић Раде 100, Таталовић Милан 50, Убовић Нинослав 50, Бараћ Горан 50, Васо Влажевић 10, Милутин Влажевић 10.

СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

45

46

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: eparhijadalmatinska@optinet.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: протонамјесник Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikolas.skoric@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 e-mail: pjovanoviczd@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протојереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com протођакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.: 099/791-12-83 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: протонамјесник Саво Мајсторовић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Моб.:098/993-82-03 e-mail: sv.georgije.knin@gmail.com – II парохија: протонамјесник Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: протонамјесник Милорад Ђекановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 091/891-00-95 e-mail: srpskapravcrkva@optinet.hr СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протојереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари протонамјесник Миле Савичић 23424 Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com

СПЦО и Управа парохије у Скрадину протонамјесник Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском протонамјесник Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа I парохије у Кистањама СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама протонамјесник Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци – Греција б.б.

Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа II парохије у Кистањама јереј Слађан Тубић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б.

Mоб.: 097/773-98-38 е-mail: tubex87@mail.ru СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Станко Антић 22312 Марковац, Марковац б.б.

Mоб.: 092/131-08-70 е-mail: stankoantic@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Александар Вујко 22318 Пађени, Пађени 12 Mоб.: 091/881-09-43 е-mail: aleksandarvujko@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 095/569-78-28 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: manastirkrka@gmail.com Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: webmaster@eparhija-dalmatinska.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/880-69-91 е-mail: man.dragovic@gmail.com

Карађорђевићи поново у Србији

Карађорђевићи поново у Србији Фотографија на корицама – Црква Светог апостола Петра и Павла (1524. год.), Биовчино село

www.eparhija-dalmatinska.hr