www.eparhija-dalmatinska.hr Година Х. – Број 52
ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Света Три Јерарха – 2012. г. Цијена 10 kn
Свети Нектарије Егински Чудотворац (1846-1920) 1. стр. – Фреске из манастира Жиче – XII век
БОГОСЛОВЉЕ
Фебруар 2012.
АРХИМАНДРИТ ВАСИЛИЈЕ ГОНДИКАКИС
Светитељ – архетип Православља
Тема нашег излагања гласи „Светитељ – архетип Православља у пракси”. Можда је помало исхитрено од мене што сам уопште прихватио да говорим на ову тему, јер осећам да о њој немам шта да кажем. Али, надамо се да ћемо, по љубави Пресвете Богородице, свих Светих и све браће (тј. светих присутних овде) и уз помоћ Божију, ипак моћи да кажемо нешто што би могло да послужи као полазиште за један плодоносни разговор. Када, као свештеници и верници Православне Цркве, говоримо о Светима, ми се, спонтано, присећамо оног свеште-
ног тренутка током Божанске Литургије, непосредно пред Свето Причешће када свештеник објављује: „Светиње Светима!” Тада осећамо да нико од нас није свет, да нико није Светитељ, и управо због тога, заједно са певницом, одговарамо: „Једини је Свет, Једини Господ, Исус Христос, у Славу Бога Оца. Амин.” И управо се због Јединога Светога, Јединога Господа ми и можемо надати и бити уопште кадри да приступимо (Светом Причешћу). И ми знамо да Једини Свети јесте Источник свеколике светости и доброте, а Тај Свети јесте Исус Христос, Син
Светитељ – архетип Православља ............................ 3 Житије Светог оца Нектарија Егинског Чудотворца .................................................. 12 Од Тиве до Скита преподобног Јефрема у Катунакији ................................................ 20 Сујеверја и предрасуде наших савременика .......... 24 Божићни интервју Епископа далматинског Фотија .................................................. 26 Живот северодалматинских Срба ............................. 29 Да ли постоји зло?! ..................................................... 34 Лажни краљ ................................................................ 34 Житије преподобног оца нашег Патапија ........................................................... 35 Житије Светих четрнаест хиљада младенаца Витлејемских ........................................... 36 Ако мене гонише и вас ће гонити ........................... 37 Бег из живота у шарени виртуелни свет ................ 38 Вијести из епархије ................................................... 40
Божји: Тај Свети јесте Бог. У Православној Цркви – Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви – верујемо да Бог није напросто само Онај Који воли: Он јесте Љубав. Љубав, дакле твори само биће Божије. Бог је бескрајно преобиље љубави. Свети Григорије Богослов вели: „Доброта Божија се није задовољила самосазрцањем већ је усхтела да се излије и да изиђе изван себе...” Управо због овога Бог ствара, најпре, чинове ангелске а, потом, и човека. „Добро усхтеде да се излије и да изиђе изван себе.” Бог на ово није био приморан никаквом нужношћу. Божије савршеИзлази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник
Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, протонамесник Славољуб Кнежевић, протонамесник Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293
3
4
наставак са стр. 3
нство је било свесавршено, али управо због тога што Он јесте бескрајно преобиље љубави, Бог је зажелео да излије своје добро и да изиђе изван Себе, да би „умножио примаоце Свог доброчињења”, да би створио нова бића, нове личности које ће бити кадре да постану причасници Његовог Божанског савршенства. Бог је Љубав и Бог је апсолутна слобода: Он воли у слободи и Он у љубави дарује слободу. Зато и кажемо на Божанској Литургији: „Ти Си по изобиљу милости Своје све привео из небића у биће”. Створивши човека, Бог је, као круну Своје творевине, створио ново створење, које ће се намучити и које ће, тако да кажемо, намучити и Бога. Али, Бог је више волео да се и Сам намучи и да се и ми намучимо, него да нас створи као бића без слободе и љубави, да будемо попут животиња, ако и интелигентних, али, ипак, животиња које функционишу ропски и аутоматски по диктату инстиката. Уместо тога, Бог нам је удахнуо Свој сопствени дах. Он нам је даровао опасни дар – дар слободе, који је као двосекли мач. И зато је човек у стању да одговори на љубав Божију. И зато човек кроз смирење, послушност и давање љубави, попут Бога Оца Који даје Своју љубав, може да постане бог по благодати. Овај процес (човековог) усавршавања нема краја: он је пут бескрајног узрастања у Богу, којим путују Светитељи. Међутим, шта се догодило? Бог је створио човека и даровао му слободу и... убрзо је започела трагедија људске историје. Наш прародитељ Адам је учинио страшан промашај. Као што језгровито каже Све-
БОГОСЛОВЉЕ ти Максим Исповедник, Адам је „својевољно и безумно поступио противно (Богом створеној) природи”. И управо, у том тренутку, у човеково битовање су ушли грех, болест и страдање. Пролазили су векови и покољења... Неко би се могао упитати: „Шта се то догодило? Ако је Бог свемоћан, зар није могао да спасе род људски? Наравно да је могао, али Бог није желео да нас у процесу спасавања поништи (као слободне личности). Због тога је Бог допустио да прође толико векова и поколења. Морала је да се јави и сарадња са човекове стране. Човек је требало да се добровољно врати Богу. Јер како веле Св. Оци, добро се никада не може чинити на силу. У једној од својих проповеди Св. Јован Златоусти пита: „Шта се догодило Јуди?”, и одговара: „Иако је могао да исправи Свога ученика, Христос није желео да га учини добрим на силу, нити да изврши насиље над његовом слободом.” Ето због чега је прошло толико поколења. Бог није желео да врши насиље над човековом слободом. Бог је, зато, дао људима Закон, Бог је слао Пророке, и онда се навршила „пунота времена”. А пунота времена јесте рођење и живот Пресвете Богородице. Када се родила чиста и најчистија, смерна и најсмернија девојчица Марија, куцнуо је час који је Бог толико чекао да би помогао роду људском. Био је то тренутак у коме се (у историји) јавила смерна личност која воли, која је чиста и слободна, која не живи по сопственој вољи, која се не буни против Бога. И једино је она била достојна да разговара са арханђелом Гаврилом и да прими од њега небески поздрав и да одговори: „Нека ми буде по речи Твојој” (Лк. 1, 38).
Фебруар 2012.
„А када дође пунота времена, посла Бог Сина Својега, Који се роди од жене, Који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење” (Гал. 4, 4–5). Ова „пунота времена” јесте Пресвета Богородица. Свети Никола Кавасила каже: „Бог је створио све и видео да је све веома добро, и управо је та доброст и велика красота творевине открила красоту Пресвете Богородице.” Пресвета Богородица је, по нашој православној химнографији, „Најкраснија међу женама”, Она која је достигла најузвишенију чистоту и смирење што Јој је омогућило не само да умом буде свагда погружена у Бога, већ и да, заиста, да тело Сину и Логосу Божијем. „И Логос постаде тело” (Јн. 1, 4). И док је Адам по својој слободној вољи поступио противно (Богом створеној) природи, наш Господ је по Својој слободној вољи делао у складу са (Богом створеном) природом. Господ је дао и даје савршени пример човеку, пример онога ко човек јесте, и то је зато што је Исус Христос савршени Бог и савршени човек, Богочовек.
БОГОСЛОВЉЕ Из живота нашега Господа видимо да је Он „смеран и кротак срцем” (Мт. 11, 29). Видимо да се „Закон даде кроз Мојсеја, а благодат и истина кроз Исуса Христа” (Јн. 1, 19). Доласком благодати и истине кроз Исуса Христа започело је наше спасење. Син Божији је постао човек, (живи човек) а не религијски систем, нити закон, нити теорија. Он је, као једноставан и смирен човек, поживео са људима на земљи, без греха. Он нам је показао љубав. „Он пролажаше, чинећи добро и исцељујући све” (Дела 10, 38). Он је говорио језиком који су људи разумели. Неко је тражио хлеба: Он му је дао хлеб. Мајка је плакала, зато што је изгубила сина јединца: Он га је васкрсао. Слепи су молили Сина Давидовог да им се смилује: Он им је вратио вид. Губавац је сав био покривен ранама и од свију одбачен: Он га је исцелио од губе и очистио од рана. Христос је говорио језиком обичних људи. Он није говорио неразумљивим језиком. Али, Он је отишао и даље од тога. Он је говорио о Свом новом Царству, о новој твари која уводи нови начин размишљања. Христос је, говорећи о Своме Царству, казивао ствари које су Јевреји схватали тек магловито. Говорећи о овоме, Св. Јован Златоусти, у свом тумачењу Јеванђеља, пита: „‘Господе, зашто си говорио на тај начин Јеврејима, када они нису разумели шта им говориш?‘. И Господ одговара: ‚Говорио сам намерно на тај начин да би их (привидна) нејасност проповеди подстакла да трагају за истином‘”. Господ нам, на овај начин, даје најпре оно што разумемо, помажући нам да постепено идемо и иза тог разумљивог (ка дубљем поимању).
Ако погледамо Христово Страдање, опет видимо како је благ и дуготрпељив Господ према нама. Он као да жели да нађе оправдање за наше понашање и не суди нам строго, већ нас пре гледа као болеснике од неке тешке болести. Ако погледамо сву ту срамну војску оних којих су се, кроз историју, ругали Христу, који су Га пљували и који су Га ударали, видећемо да Он на све то не одговара ништа. Као што каже пророк Исаија: „Леђа Своја подметах онима који ме бијаху и образе Своје онима који ме чупаху. Не заклоних лица Својега од ругања ни од запљувања” (Иса. 50, 6). Управо овде откривамо највећи динамизам. Најефикаснији облик отпора јесте – достићи тачку потпуног непротивљења. Ово је пројава највеће снаге: не бити непослушан и не противречити. Ми смо слаби и зато смо непослушни и зато противречимо. Сетимо се других речи пророка Исаије о Месији: „Презрен беше и одбачен од људи, болестан и вичан болестима... он болести наше носи и немоћи
Фебруар 2012.
наше узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен” (Ис. 53, 3–4). Господ нас Својим примером учи нечему што је од највеће важности: како да подносимо бол! „Христос пострада за нас остављајући нам пример да идемо стопама Његовим”. (1. Пт. 2, 21). Идући стопама Христовим, стижемо у Гетсиманију где се Он пројављује као савршени Човек и савршени Бог. Требало би да читамо опис Христовога борења у Гетсиманском врту са крајњим страхом и трепетом као да изговарамо најсветију од свих молитава. Овде Господ да се изразимо на људски начин, открива Своје мисли, говорећи: „Оче, ако је могуће, да ме мимоиђе чаша ова” (Мт. 26, 39). Христос је био у тако великом борењу да је Његов зној капао са Његовога Лица као крупне капи крви на земљу. Он је тражио од Својих ученика да пробдеју макар мало са Њим, али њима се спавало. На крају Христос каже: „Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја” (Мт. 26, 42).
5
6
наставак са стр. 5
Када Господ коначно каже: „Нека буде воља Твоја”, све се разрешава, борење се завршава. Тада Он каже Својим ученицима: „Устаните, хајдемо!” (Мт. 26, 46). Тако су и учинили. Убрзо долази гомила људи са светиљкама, ножевима и тољагама да ухапсе Господа, и апостол Петар који, претходно није могао да бди са Господом и није могао да се моли као што се молио Господ, нити да попут Њега каже: „Нека буде воља Твоја!”, реагује као што би то учинио сваки обичан човек. Он вади нож и одсеца уво слуги Малху. Али, Господ запрећује Петру да не чини тако будући да Његово Царство није од овога света, јер да је Његово Царство од овога света, Он би затражио од Оца и Отац би Му послао више од дванаест легиона Анђела да победе Његове непријатеље. Овде се срећемо са потпуно новом врстом Цара, Који је најмоћнији када је голорук и ненаоружан. То је нови велики Цар Који први пут у историји нема непријатеља осим самога зла. Он не жели да порази и уништи конкретне непријатеље, већ хоће да уништи само зло. Зато Он допушта Својим непријатељима да Га надјачају и да Га убију да би свима пружио могућност да живе и да уђу у живот вечни. То је потпуно нови етос и потпуно нови начин живота. Када Господ једноставно каже онима који су тражили Исуса Назарећанина: „Ја сам (Тај)” (Јн. 18, 5). И сама власност присуства Онога Који је рекао: „Не Моја, но Твоја воља нека буде”, присилила је оне који су, под пуним наоружањем, кренули на Њега да попадају на земљу, али и то што су попадали на земљу, био је за њих благослов, јер, на тај начин, дошло је до страдања Христовог, до дола-
БОГОСЛОВЉЕ ска Царства Небеског на земљу. Христа су ухапсили и разапели на Крст. Нешто касније, када се један пролазник ругао Распетоме, говорећи: „Друге је спасавао, а Себе не може да спаси. Ако је Цар Израиљев нека сиђе сад са Крста, па ћемо веровати у Њега.” (Мт. 27, 42), Господ није сишао са Крста да би малобројни окупљени људи могли то да виде и онда, да, због тога, „поверују”. Њега су мртвога скинули са Крста и Он је Својом смрћу поразио смрт. Као што наша Црква исповеда: „Васкрсавши из мртвих, Он је васкрсао читав род људски”. Или како Св. Јован Златоусти каже: „Он васкрсе Собом читав свет”. И тако је могао да започне живот (нове) породице Божије. „А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име Његово” (Јн. 1, 12). Страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем и Педесетницом настаје Црква. Другим речима, имамо нови квасац „који заквасује све”. Имамо Царство Божије које битује као могуће у свакоме човеку, које обитава у свима нама и које омогућава да се сваки човек развија и узраста док не досегне до истински благодатних димензија живота за који је првобитно и био назначен, то јест док не постане бог по благодати. Имамо, дакле, заједницу Светих, имамо људе који живе Христом, као што гране живе животом чокота, и који, такође, постају христоси по благодати. Које су, дакле, одлике Светитеља? Најпре бих рекао да Светитељ постоји и може да постоји искључиво у Православној Цркви. Изван Православне Цркве, заиста, може бити веома добрих људи, али не и
Фебруар 2012.
Светитеља, онако како их ми схватамо. Јер Светитељ није човек који напросто поседује врлине или који је, кроз аскетско усавршавање, научио да контролише себе и своје психосоматске моћи. Светитељ је, како смо то већ рекли, онај који има органску везу са Христом; који је крштен у име Оца и Сина и Светога Духа; који живи подвижничким животом истрајнога дуготрпљења; који напредује од покајања ка чистоти, и од чистоте ка савршеном смирењу. Овај низ – покајање, чистота, савршенство, преузели смо од Св. Исаака Сиријског. Како он каже, покајање је: престати са својим пређашњим грешним начином живота и, притом, не туговати због тога. Чистота је: срце испуњено састрадалном љубављу према свецелој творевини. Постоји нешто што би овде требало да нагласимо: чистота није пука свест о томе да смо се ослободили ове или оне страсти, чистота је плод (покајања). Ако после покајања стекнемо чистоту, та чистота је истинска у Исусу Христу једино ако имамо срце које има љубав за све људе. И, на крају, долази савршенство које јесте – смирење, а то значи – одрицање од свих видивих ствари, али и свих мислених ствари, и битовање (у Богу) изнад свих тих ствари, „без икаквог помишљања на њих”. Светитељи су, према томе, они који су прошли све ове три фазе и стекли обожење по благодати или, како се каже на грчком, „тхеосис”. Но, шта је то, заправо, обожење? Рекли смо да у западној европској традицији нема места за Божанску благодат. Да будемо поштени, на известан начин, опита Божанске благодати данас готово да више не-
БОГОСЛОВЉЕ
ма ни међу нама православнима. Боље рећи, тај опит као да је некако заборављен у нашој факултетској теологији, у нашим проповедима и нашим веронаучним школама. Али, иако смо тај опит заборавили, он, ипак, негде дубоко у нама још увек дејствује. Ми смо, на известан начин, и „новопросветљени”, али опет и они који греше. И, знате, шта се онда због тога дешава? Збунимо се, понекад, због неких јаких израза којим су се служили неки од Светитеља; и ми онда „преузимамо” те изразе и почињемо да се користимо њима да бисмо правили неке своје („теолошке”) конструкције, које су, у мањој или већој мери, незреле и неуравнотежене. Да ли то онда значи да не би уопште требало да говоримо о обожењу? Мислим да итекако треба да говоримо о обожењу,
јер говоримо о Светитељима. Али, неко би могао рећи: „Какве користи од тога да једном тако јадном створењу као што сам ја говорите о једној тако узвишеној ствари?”. Али, сви смо ми јадни: суштина свега и чудо јесте у томе што је Светитељ заправо „богочовек” по благодати Божијој. Погледајмо шта се дешава. Светитељи често изгледају много грешнији од нас. Они су сами себе обличили у својој беспоштедној искрености и смирењу. Они нису претендовали да су велики људи, али су стварно били велики. Са друге стране, ми који нисмо свети претендујемо да то јесмо и због тога понижавамо друге. Прави Светитељ је истински велики и знак његове величине јесте то што се у његовом друштву ми који смо безначајни осећамо значајним. Према томе, то што светости и обожења нема данас међу нама није због тога што не постоје прави Светитељи, већ зато што се ми понашамо као лажни светитељи, лажни теолози, лажни монаси и лажни проповедници. Шта је то, онда, обожење? Обожење је циљ и смисао човековог живота. Човек нема другог разлога битовања осим светости. Данас је много дискусија о различитим филозофијама и о ономе што људи желе да човек постане: економски човек, модерни човек, пост–модерни човек, пре–модерни човек... Али, која је сврха тога што је
Фебруар 2012.
човек модеран или пост–модеран ако нас све чека смрт која ће нас прогутати? Ствар је у томе да смрт буде превладана, а управо то је оно што јесте обожење. Управо је због тога Бог створио човека по Свом образу и подобију. Управо се због тога Бог, после човековог грехопада, старао за човека и чекао његов повратак. И ми морамо да будемо благодарни Мајци Божијој која је уздигла човечанску природу на тај степен на коме је та природа могла не само да прими Бога и да Га понесе у себи, већ и да зачне Бога и да Га роди на овај свет. Син Божији је дошао у свет и постао Син Човечији. Он нас сматра достојнима да нам врати све оне потенцијале које смо изгубили, али само под условом да ми желимо да се вратимо Богу. Ми живимо и радимо своје свакодневне послове, ми се кајемо. Како Свето Писмо каже, нико није без греха, чак и када би поживео само један једини дан. Погледајмо цариников пример: цариник је имао многе грехе, али када бисмо само имали покајање цариниково! Ми, дакле, живимо наш духовни живот: боримо се, кајемо се, иштемо Божију милост, вежбамо се у дуготрпљењу. И док се ми тако вежбамо у дуготрпљењу кроз подвижнички живот, смирење и љубав, у једном тренутку нешто почиње да се дешава. Као што би то рекао Св. Исаак Сиријски, нешто почиње да се дешава у нама „изненада”, „без нашега знања”, „без спољашњега узрока”, „неочекивано... Почињемо да зрачимо радошћу, ликовањем и весељем. Збуњени, ми муцамо: „Али, то није нешто што је дошло од нас!”. Међутим, то нам
7
8
наставак са стр. 7
је, ипак, дато! Зашто? Зато што је Бог бескрајно добар. Но, неко ће рећи: „Али, ми то нисмо заслужили! Ми смо заслужили казну!”. И тада ћемо разумети зашто је Св. Исаак Сиријски рекао да Бог није праведан, него неправедан. Како? Ево како: да је Он праведан, Он би нас претворио у пепео. И сетимо се још да је Авва Исаак још рекао да је Бог страшан не због Своје моћи, него због Своје љубави. И ово Божанско удивљење и изненађење настављају да обитавају у нама. Радост и весеље Божије који су у нама нити пролазе нити имају краја, већ непрестано расту. Зато је Господ „о Духу Којега они који верују треба да приме” и рекао: „Онај који верује у Мене, из његовога срца потећи ће реке воде живе” (Јн. 7, 38–39). И ова утеха се улива и прожима читаво биће човеково, „све до његових састава, најунутарњијих делова, његовога срца”. И ми осећамо да оно што се дешава у човеку јесте онај чудновати догађај о коме се говори у Синаксару на Све Свете: „Дух Свети силази и земља узлази”. Дух силази и земља, то јест читаво људско биће, узлази, јер бива уздигнуто ка Богу. Св. Григорије Палама вели да нам је Бог дао тело да би „кроз оријентисање ка Њему”, оно могло да се одухови, али ми, напротив, „кроз оријентацију према земаљским стварима наш дух чинимо телом”. Св. Григорије Палама не каже да дух чинимо телесним, већ наглашава – чинимо га телом. Светитељи су, дакле, после многога подвижништва, смиравања и, изнад свега, дуготрпљења, примили Божанску благодат. Они су примили Божију милост и бивали у потпуном удивљењу. Они су бивали тре-
БОГОСЛОВЉЕ петно запањени Божијом милошћу, Божијом љубављу и безмерношћу Његовог милостивог дара. Они су се осећали да су ништа, да су последњи од свију. Они су све друге видели као добре. Они су забадава волели све друге као што је Бог забадава волео њих. Они су се увек питали: „Шта је то Бог нашао у мени да ме толико воли?”. Зато кад се приближимо Светитељу ми осећамо да нас он воли. Он нас никада не користи. Поред њега осећамо ширину, бескрај и топлину. Зато пред њим ми спуштамо наше руке и престајемо да се противимо. Бивамо трепетно удивљени пред Светитељем, баш као што је он трепетно удивљен пред Богом Оцем. Правосла-
Фебруар 2012.
вни Светитељ није вредан због својих врлина, већ зато што он уствари јесте Сам Христос „у другачијем виду”. У личности Светитеља ми препознајемо Самога Христа зато што, по Св. Григорију Палами, „Бог и Његови Светитељи имају исту славу и величанство”. Волећи нас, Светитељ нам отвара нове путеве. Он нам омогућава да дођемо к себи и да се оријентишемо унутар твари. Читаво његово понашање нам говори: „Ви сте грешни, али ја сам грешнији од вас. Али, не заборављајте једно – Бог нас воли, Бог је наш Отац. А наша вера је изражена у Символу вере где се каже: ‚Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља‘. Молитва којој нас је научио наш Господ почиње истим
БОГОСЛОВЉЕ речима: ‚Оче наш, Који си на Небесима‘. Зато не тугујте: ви сте деца Божија. Знам да сте слаби, јер сам и ја исте природе као и ви!”. „Ми, монаси, и ви, Хришћани из света јесмо браћа: та, зар нисмо начињени од исте земље?!”, пише Св. Теодор Студит у својим великопосним беседама. Сви смо грешни, али имамо једну снагу. А та снага јесте у томе што има Ко нас воли. Тај Који нас воли воли свакога од нас лично, истом љубављу којом воли читав свет. Чак и ако смо кренули погрешним путем, увек можемо да се вратимо Богу Оцу. Ако имамо то на уму и ако то опитујемо на такав начин, ствари се одједном мењају: човек почиње да разумева ко он јесте. Он почиње да схвата да је његова природна функција да даје љубав и да прима љубав. Будући да је он Богом створено биће, створење Бога Који јесте Љубав, он прима љубав Божију као благослов, и слави Бога и узраста из славе у славу искључиво када слободно изабира да воли Бога. Али, ако, напротив, западнемо у сурову тиранију егоизма, ако заборавимо и одустанемо од екстатичке природе љубави, онда почињемо да уништавамо сами себе. Св. Дионисије Ареопагит пише: „Сами Проузрочитељ космоса... иступа ван Себе у својој промислитељској бризи за све што је створио... и долази да обитава у свему, притом, ипак, остајући у Себи, по Својој натприродној и екстатичкој способности”. Другим речима, Бог је Љубав и (по Љубави) бива „екстатичан” односно „излази ван Себе” кроз Своја промислитељска дејства, кроз Своје енергије, кроз Своју љубав према роду људском. Бог омогућава човеку
да прима ту љубав, да одговара на ту љубав и да постане бог по благодати. Ако човек прихвати овај дар, онда он „креће из дома Оца својега” (1. Мојс. 12, 1) и проналази своје истинско биће и почиње да живи својим истинским димензијама. Али, ако се затвори у свој егоизам, он почиње да се гуши. Егоизам је тешка болест. По Св. Максиму Исповеднику, егоизам је”острашћена, безумна љубав према сопственом телу, а супротни егоизму су љубав и самосавладавање. Човек којим влада егоизам јесте роб свих страсти”. Тек када почнемо да схватамо да Бог „излази ван Себе у Своме промислитељском старању за све”, тек када почнемо да схватамо „да је Бог толико заволео свет да је дао Сина Свога Једнороднога да свако ко поверује у Њега не погине него да има живот вечни” (Јн. 3, 16), тек када престанемо да живимо искључиво за себе саме и почнемо да живимо за Онога Који је умро и васкрсао за нас – тек тада почињемо да битујемо у својим истинским димензијама. Тек тада постајемо истински људи и почињемо да схватамо шта значи то да је Бог створио човека. Тек тада откривамо природно функционисање нашега бића и начин узласка од природног ка натприродном. То јест, од вежбања у врлинама и задобијања знања о Божанским стварима ка стварном опитовању Божанских ствари по благодати, ка опитовању узрастања и обескрајивања (у Богу). Ми се у присуству Светитеља учимо стварном богословљу. Ми бивамо поучени богословљу не речима – или, тачније, не само речима – већ управо тиме што напросто је-
Фебруар 2012.
смо у присуству Светитеља. Св. Јован Дамаскин вели да су се Светитељи за живота толико преиспунили Божијом благодаћу да се она, чак, ни после њихове телесне смрти не одваја од њихових душа и тела, од њихових гробова, од њихових светих моштију и икона. Управо због тог разлога ми схватамо да су Светитељи присутни, чак, и у своме одсуству, да они остају са нама и када оду од нас. Да објаснимо: када видимо Светитеља, ми не примамо само оно што нам он преноси кроз своје мисли и речи. Оно најбитније јесте то што су његова душа и његово тело освештани (Божијом благодаћу). Он је сав огањ љубави Божије и он нам управо због тога даје нешто потпуно другачије, оно што никада не престаје и никада не пролази. Да бисмо, пак, примили овај дар морамо испунити извесне предуслове. Кроз Светитеља ми имамо могућност да разумемо Ко Бог јесте и ко ми јесмо. Почињемо да схватамо да је Бог наш Отац Који нас воли и да ми можемо да Му се вратимо. Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се... Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима”. Овај једноставни православни сељак је изрекао ду-
9
10
наставак са стр. 9
боки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа”. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи” и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: ‚Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија”. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа:
БОГОСЛОВЉЕ Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место”. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици... У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим”. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство...”. „Не”, прекида га отац, „није он ‚мој син‘, већ је он твој брат
Фебруар 2012.
који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив”. Старији син је, уствари, „Морал(изам)”. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје”. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави” онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења”, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и па-
БОГОСЛОВЉЕ као за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). У присуству Светитеља ми опитујемо исто. Светитеља нам не пуни главу теоријама. Наш ум је постао прокључали хаос теорија, анти–теорија и супер–теорија. Али, у личности Светитеља ми пред собом имамо истинитога човека, јасну икону Божију, и није важно шта ће он да каже већ оно што он пројављује самим својим присуством. Апостоли су били „ једнима мирис смрти
за смрт, а другима мирис живота за живот” (2. Кор. 2, 16). Светитељ пројављује благодат Божију која испитује човека. За оне који говоре породичним језиком (Оца и покајанога сина), човековим природним језиком, благодат Божија је благослов. Али, за оне који говоре језиком самољубља и мржње, та благодат је пакао. Трећега нема. Уз то, у присуству Светитеља сви системи који гутају човека једноставно ишчезавају и ми смо запањени јер схватамо да је, први пут, неко Други, Светитељ, толерантан према нама и да први пут неко Други има времена за нас. Он брине за нас, а не за себе. Он не жели да нас искористи, нити да нас „експлоатише”, нити да нас претвори у своја оруђа. Зна се да сваки друштвени систем, било капиталистички било комунистички, манипулише човеком. То је због тога што је човекова природа таква да је човек уствари неподносив. Ко може поднети човека? Он жели све, али то је немогуће и неизводиво. И баш зато што сваки човек хоће све, једино Онај Који нас је створио, Који нас зна пре него што смо се родили и Који нас зна пошто умремо јесте кадар да задовољи нашу жеђ. Хтети све, то је, људски говорећи, немогуће. Али, у Цркви је све могуће, јер у њој „чујемо ствари које нико не чу кроз векове и прослављамо величанствена чудеса”. Да би се решио свих проблема које човек прави, сваки систем, или партија, или идеологија, па чак, ако хоћете, и хришћанска идеологија, обрачунава се са човеком прокрустовским методом15, трудећи се да човека претвори у биљку и да га ућутка. Нема дру-
Фебруар 2012.
гог начина, јер је човек напросто неподносив. Али, Светитељ нас не уништава, он нас не искоришћава. Он нас воли. Али, немојте мислити да је његова љубав сентиментална. Она је тешка, и, у извесном смислу, неупоредиво тежа од сваке окрутности. Она је попут операције којом хирург уклања загнојено месо. И ми тачно знамо да је Светитељ хирург, а не касапин. Ми му зато говоримо: „Ти си потпуно у праву, ради шта треба да радиш”. Чак и када не ради ништа, његова љубав изводи страшне операције унутар нашег бића. Он брине за нас. Он жели да се свако од нас спаси, да постане бог по благодати. Ми можемо отићи од њега, ми можемо и да не маримо за њега који брине за нас. Он не захтева ништа од нас, Он не тражи ништа заузврат. Он не очекује од нас да му укажемо никакву захвалност. И управо смо због тога ми, током читавог свог живота, и благодарни Светитељу, и не желимо да се одвојимо од њега. Благодарност и награда за Светитеља јесте да ми пронађемо себе, да постанемо и сами свети, и да се из дубина нашега бића уздиже славословље: „Слава Богу за све!”. Светитељ не жели (као што то жели човек овога света) да постанемо следбеници његове партије нити да будемо чланови његовог удружења, па чак ни монаси његовога манастира. Он једино жели да ми пронађемо свој пут у Исусу Христу. Ако се то догоди, онда смо ми и он занавек заједно, где год да будемо и ма колико да миленијума прође. На тај начин се освештава свеколика творевина и свецело време, и ми већ сада живимо на другачији начин.
11
12
БОГОСЛОВЉЕ
Фебруар 2012.
Житије Светог оца Нектарија Егинског Чудотворца Ова новојављена звезда на небу Цркве Христове, богоносни отац наш Нектарије, родио се у Силиврији Тракијској 1. октобра 1846. године од побожних и сиромашних родитеља Дима и Василике, добивши на крштењу име Анастасије. Прве темеље образовања Анастасије доби у свом родном месту, а у четрнаестој години отпутова у Цариград, где га неки рођак прими за помоћника у трговачкој радњи. Још од раног детињства се показала његова љубав према књизи. Као дете правио је књиге од комада папира, објашњавајући мајци како жели да у књиге записује речи Божје. Правио је такође од хартије и свештене одежде, показујући тиме своју љубав према свештеничком позиву и откривајући своје будуће призвање. Рад у трговини није угасио у њему ту жеђ за науком. Сваки слободни моменат користио је за читање, развијајући у себи све више љубави према Цркви. Поред световних древних грчких мислилаца и философа особито је волео да чита Свете Оце, из којих је исписивао поједина места ради себе али и ради других. Понекад их је, како сам сведочи, исписивао на хартији из радње којом је замотавао робу, тако да је заједно са продатом робом давао својим муштеријама и поучне текстове ради њихове духовне користи. Доцније је те духовне текстове сабрао у једну књигу под називом „Ризница изрека” и штампао. Иначе од самог детињства се одликовао својом усмереношћу на духовни живот, издвајајући се тиме од својих вршњака и показујући мало интереса за њихове несташлуке. Тако је и у Цариграду користио сваку прилику да учествује на свакодневним богослужењима, носећи се још тада мишљу да прими монашки чин и да постане свештеник. Ту у Цариграду он би, после неког времена, постављен за васпитача у школи метоха Гроба Господњег: нижим разредима је био васпитач а сам је похађао више разреде. У својој двадесетој години Анастасије напусти Цариград и прими се да у селу Литију на острву Хиосу буде учитељ. Ту остаде седам година, по-
учавајући не само децу него и одрасле острвљане, потстичући их на побожност и врлину, колико речју толико и личним својим примером. Пазио је на своје понашање и проводио живот уздржљивости и скромности. Често се после предавања повлачио у своју собу, проводећи слободно време највише у читању и молитви. Храм не само што је редовно похађао, дајући као учитељ пример свима, него је много пута и проповедао у њему Христову благу вест спасења. Жеђ за дубљим духовним животом учинила је да постане чести гост „Новог манастира” на Хиосу, који обнови старац Пахомије, монах светог живота, са којим је млади учитељ Анастасије водио дуге и честе разговоре. Старац Пахомије му откри тајне свете монашке философије као „науке над наукама и учврсти у њему жеђ за подвижништвом. Резултат свега тога било је његово примање ангелског образа, које се догоди 7. новембра (1876. г.) у горе поменутом манастиру на Хиосу. Млади монах доби име Лазар, би прибројан манастирском братству и постављен за секретара. Сво братство необично га је волело због његове ревности и спремности да буде свима од помоћи. После годину дана рукоположи га митрополит Хиоски Григорије за ђакона у храму светих мученика Мине, Виктора и Викентија, давши му ново име Нектарије. Ђакон Нектарије остаде у свом манастиру још две године, изучавајући са још већим жаром Свето Писмо и Свете Оце. Жеља му је била да студира теологију, али за то није имао новаца. Но Бог умудри имућног Јована Хоремина са Хиоса и он га посла да о његовом трошку студира у Атини. Дошавши у Агину, Нектарије заврши гимназију потом и Богословски факултет (1885.), трудећи се дан и ноћ. При завршетку гимназије умре његов добротвор Хоремин и он се no савету пријатеља обрати за помоћ Александријском патријарху Софронију. Благодарећи патријарховој препоруци уписа се на факултет у Атини, а касније доби и стипендију, која му омогући благовре-
БОГОСЛОВЉЕ мени завршетак студија. После окончања богословске науке ђакон Нектарије отпутова у Александрију, где га речени Патријарх рукоположи за презвитера у патријаршијском храму Св. Саве Освећеног (23. марта 1886. г.), произвевши га ускоро у чин архимандрита, у храму Св. Николе у Каиру. Оценивши његове способности и врлински живот, Патријарх му повери дужност проповедника и секретара Патријаршије. Будући светитељ се показа веома ревносан у свом послу, вршећи своју дужност са страхом Божјим и многом љубављу. Благодарећи његовом труду и залагању би убрзо живописан храм Св. Николе. За време свог светог служења овај христољубиви муж задоби велику љубав народа и стече поверење, тако да после три године свог боравка у Александрији би изабран за епископа древне Пентапољске епископије. Тако запаљена светиљка његова би постављена на светионик, да светли свима светлољубцима светлошћу еванђелске истине и врлине. Глас о њему као мужу пуном врлина и знања још се даље чуо, а љубав народна према њему све више је расла. Но његова једина брига беше и даље како да угоди Богу и да буде од што веће духовне користи народу Божјем. Углед, међутим, који он стече за тако кратко време, и духовна живост коју он изазва у Цркви, не би свима по вољи. Све то, уместо да буде повод радости, изазва код неких неразумних људи завист. Ови људи успеше да га опањкају код па-
Фебруар 2012.
тријарха Софронија. Они почеше да шире вести како се он спрема да после њега заузме патријаршијски престо, користећи се народним поштовањем и придобијајући народ за себе. Да би остварили свој циљ и што боље успели у својој замисли да отстране Светога, покушали су да упрљају и његов морални лик. Патријарх, авај, поверова тим клеветама, тајно посејаним као сатански коров, па га без икаквог суда или саслушања, разреши од поверене му дужности. Прво му дозволи да може остати у патријаршији, али ускоро после тога упути му захтев да напусти патријаршијски град и да. отпутује куда хоће. Узалуд је светитељ тражио објашњење за неправедни поступак учињен према њему; без пресуде и оптужбе он би одбачен и протеран, тако да се целог његовог земаљског живота на њему оствариваше блаженство Господње: „Благо прогнанима правде ради.. .” Народ, сазнавши за његов одлазак, туговао је за њим и писао му: „Дубоко смо ожалошћени Вашим одласком, јер осећамо у срцу свом ненадокнадиви губитак и сматрамо за велику штету то што смо се лишили омиљеног Архијереја и предоброг и изузетно трудољубивог клирика”. Напустивши тако Египат, „у нади”, како сам писаше касније наследнику александријског трона патријарху Фотију, „да ће примити правду у дан у који. буде хтео Господ”, – овај незлобиви пастир словесног стада стиже у Атину. Намера му је била да продужи за Свету Гору и да у њој остане, али на савете пријатеља задржа се у Грчкој. Био je без средстава за живот; све што је имао у Египту био је разделио сиротињи и употребио за штампање душекорисних књига, а уз то била су му ускраћена сва архијерејска примања од момента самог рукоположења. Тако остаде годину дана у Атини, ни код кога не налазећи разумевања нити службе. А и то би да би Бог испробао његово трпљење и да би његова светиљка што јаче засијала. На крају га одреди Свети Синод Грчке Цркве за путујућег проповедника у Евијском срезу, њега који је био украс Александријског трона! Он то прими са смирењем, вршећи савесно своју дужност. После две године би премештен у Фтиотидску и Фокидску област, пропо-
13
14
наставак са стр. 13
БОГОСЛОВЉЕ
ведајући и ту благу вест Христову. Реч његова била је снажна и проста а нарав смерна и братољубива, тако да је народ с радошћу слушао благу вест спасења из његових светих уста. Ту остаде Свети годину дана проповедајући и учећи народ, а потом би постављен за управника Ризаријеве Богословије у Атини, где остаде све до подношења оставке (1908. г.), коју поднесе из здравствених разлога и ради жеље да се повуче у манастир. Ова позната Богословија, која је дала велики број врсних трудбеника у винограду Господњем и радника на просвећивању народне душе, пре његовог доласка не беше нажалост у добром поретку и стању. Преузевши школу у своје руке, он, због свог светог живота и изузетног образовања и црквеног и световног, због начина опхођења и према ученицима и према свим осталим у школи, задахну школу новим духом, задобивши поверење свих. Нови Ректор истовремено је управљао школом и предавао Пастирско богословље и друге предмете, писао бројне душекорисне списе и био духовни отац, и то не само оних у школи већ и многих ван ње. Живео је животом простог монаха, смирено и са поштовањем се односећи према свима, малима и великима. И даље је проповедао неуморно слово Божје у школској капели, где су многи долазили и са стране да чују његову реч пуну силе и мудрости, да се исповеде код њега и приме очински савет. Често је служио и проповедао и ван школе у храмовима Агине и Пиреја. Његова личност и реч привлачили су душе као магнет гвожђе, његова поука остављала је дубоке трагове у срцима људи, јер је била „делатна и сољу зачињена”. Какав је био његов однос према свима као и према потчињенима, сведочи следећи дирљиви пример. Један сиромашни служитељ по имену Лукијан разболе се и би смештен у болницу, где остаде неколико месеци. Изишавши из болнице после дугог боловања, он је сматрао да је на његово место неко други постављен. Будући у великом страху, он једно јутро порани да види ко то одржава тако чисту школу у његовом отсуству. На своје запрепашћење он нађе Митрополита и управитеља школе Нектарија, како чисти школске ходнике и клозете. Наиме, све време боловања овог служитеља, Светитељ би устајао пре свих, да га нико не види, и вршио дужност отсутног чистача, не желећи да га остави без посла и парчета хлеба. Свети Управитељ запрети строго дотичноме да о томе не говори никоме, иначе ће га, рече му, оног момента отпустити из службе. Овај, дубоко дирнут так-
Фебруар 2012.
вом светитељевом љубављу, целива његову св. десницу и никоме не каза о томе све до Светитељевог упокојења. Такође је овај прогнани Архијереј помагао тајно и сиромашне ђаке и друге сиромахе, не заборављајући ни острво Хиос, на коме је некад службовао и примио ангелски образ и ђаконски чин. Особито се старао о школи у којој је некад био учитељ, сам и преко добротвора, као и о свом манастиру са којим је био у сталној вези. Једном речју, његова света личност и пролазак кроз Атину и Пиреј и друга места Грчке, био је благослов Бога „који походи народ свој” преко овог новојављеног Светитеља. Као „жар духовног огња” он оживе проповед, која беше замрла; у многим душама разгоре љубав Божју и удахну божанску топлину у живот Цркве и у међуљудске односе. Његов утицај на ученике у школи беше велики, не просто преношењем знања на њих, него још више светлим и светим примером својим. Он није васпитавао влашћу и применом принуде, него љубављу и буђењем стида. Тако, на пример, када се једном неки од његових ученика потукоше, и не жељаху да се помире, он уместо да њих казни, ћутке наложи на себе са-
БОГОСЛОВЉЕ мог најстрожији пост и гладовање за три дана. Није онда никакво чудо што из таквог благог и христоподобног корена ниче низ вредних и изузетно ревносних посленика на њиви Господњој, који научени његовим примером изведоше касније многе душе на свети пут Господњи. Међу његовим ученицима било је епископа, професора универзитета, смерних свештенослужитеља олтару и проповедника, васпитача и учитеља. Један од његових ученика, Милонас Никола, који је служио као презвитер у храму Свете Екатерине на Плаки у Атини, био је оснивач Православних хришћанских заједница и први покретач у новије време катихетских школа за васпитање деце. Ученик Светога био је и недавно преминули презвитер Ангелос Нисиотис, који сабра многе душе око атинског храма „Животодајног Источника” Пресвете Богородице, у коме је служио дуга свеноћна бденија, пробудивши многе за духовни живот и извевши их на пут спасоносног покајања. Из броја његових ученика је и дивни проповедник благовести и покајања у граду Патри на Пелопонезу, отац Гервасије Параскевопулос. Са светим Нектаријем су били духовно повезани, сматрајући себе његовим смиреним ученицима и пријатељима по Богу, и два преподобна старца – подвижника наших дана: архимандрит Амфилохије Патмоски, који је недавно блажено преминуо, и још живи проповедник покајања и дивни препородитељ душа архимандрит Филотеј Зервакос, игуман са острва Пароса у Егејском мору. Отац Амфилохије (Макрис) са Патмоса сведочио је пред многима да је, по уснућу Светог Нектарија и благодатном прослављењу његових светих моштију, он сам добио од светих моштију Светитељевих чудесно исцељење. Наиме, њему се био заразио прст на десној нози и требао је бити хитно одсечен, али су се лекари устручавали да га оперишу јер је о. Амфилохије имао тада и шећерну болест, па је рана могла остати незацељена. Тада је болесник замолио да му донесу део моштију Светог Нектарија, и када му је молба била услишена и део светих моштију донет, он се те ноћи искрено помоли Светитељу као пријатељу Божјем и својем (јер је са њим заједно живео једно време у келији и служио га) и Светитељ милостиво услиши његову молбу и. благодаћу Светога Духа исцели му прст на нози већ те исте ноћи, тако да ујутру операција није више била ни потребна. Свети Нектарије је често посећивао и егзархију Светог Гроба Господњег у Атини. Једног дана рече он тадашњем пароху у егзархији: „Кад
Фебруар 2012.
човек схвати циљ свога живота, и да је он чедо Оца Небеског, то јест Најузвишенијег Добра, тада са презиром гледа на добра овога света. Да, врлински човек трпи искушења и понижења, али се у дубини срца свога радује, јер му је савест мирна. Свет мрзи и презире људе врлине, али им и завиди, јер бива оно што су говорили и наши претци: „врлини се и непријатељ диви”. Овим речима као да је Светитељ описивао и свој животни пут. Јер је управо и он неправедно страдао и трпео, али му је савест увек била мирна, и зато су му се и други дивили. У лето 1898. године посетио је Светитељ Гору Атонску. Његова безазленост, смирење и дубока побожност учинише изузетан утисак на светогорске подвижнике. Истина, и до Свете Горе су била стигла противречна мишљења о Пентапољском прогнанику, јер смрад зле речи и клевете далеко стиже, па је зато и овде било оних који су са сумњом гледали на Светитеља. Али су га препознали они којима је Бог отворио очи за светлост и правду и светост. Ова посета и духовни разговори са Светогорцима, помогоше и Светоме да још боље и дубље схвати монашки живот и заволи пустињачко тиховање, за које многа у то време, затровани нездравим духом овога света, говораху да је непотребно. У то време се упокоји Александријски патријарх Софроније и многи сматраху да ће за његовог наследника бити изабран Нектарије Пентапољски, као муж изузетних врлина и образовања, са којим ни један међу александријским јерарсима оног времена није могао да се такмичи. Но Богу би угодно да буде изабран Фотије, и да понижење Светога не престане, како би кроз крст и трпљење, уместо да буде привремени украс Александријског трона, постао вечити његов украс и духовни отац и патријарх целе Христове Цркве, као и исцелитељ свих понижених и увређених. Сматрајући да је дошао час његовог оправдања и сређивања његовог ненормалног канонског положаја као архијереја, Свети се обрати у вези тога новом патријарху писмом пуним смирења (1902. г.), али на њега не доби никаквог одговора! После једанаест месеци он се поводом тога обраћа за савет Цариградском патријарху Јеремији III, изражавајући пред њим чуђење поводом свога случаја, јединственог, како с правом каже, у црквеним аналима: да може постојати Архијереј разрешен дужности, без икаквог суда и пресуде, који ни једној Цркви не припада! Но овом смерном слузи Своме, лишеном власти и части, Бог дарова једину праву и непролазну власт над људским душама: да буде духовни
15
16
наставак са стр. 15
БОГОСЛОВЉЕ
родитељ и препородитељ и просветитељ многих, и за живота и после смрти. Уистину су чудни и дивни путеви Господњи! У Атини и Пиреју, као што рекосмо, око њега се окупљаху многе побожне душе, имајући га за свога духовног оца и учитеља. Тако, једна група побожних жена, његових ученица, зажеле да се повуче у манастир и да се преда монашком животу под његовим руководством. Будући да је и сам био наклоњен монашком тиховању, и као такав и пробудио у њима ту и такву жеђ, он се одазва радо њиховој светој жељи и реши се да им помогне у оснивању манастира. Тражећи погодно место за оснивање манастира, на крају га нађе на оближњем острву Егини, поред горе зване Паљохорон, где је некад било седиште Егинског епископа. Овде се раније подвизавао Св. Дионисије Закинтски као митрополит и ту и до данас постоје десетине сачуваних цркава и црквица, (без иједне световне зграде), сведоци побожности и вере некадашњих хришћанских поколења. Ту на месту званом „Ксантос”, удаљеном сат и по хода од мора, по благослову Атинског архиепископа Теоклита, Свети Нектарије основа манастир (1904. г.), посветивши га Светој и Животодајној Тројици, извору и увору свега постојећег. На том месту су постојали остаци полупорушеног манастира „Животодајног Источника” у коме се некад, по месном предању, подвизавала преподобна Атанасија Еганска (празнује се 18. априла). Ова преподобна дјева Христова пређе касније у Солун, бежећи заједно са преподобном Теодором и Теописгом испред гусарске опасности. Основавши овде женски манастир, Светитељ за прву настојатељицу манастира постави телесно слепу али духовно видовиту и чедну монахињу Ксенију, његову ученицу, око које се сабра свето општежиће са строгим монашким правилима и под његовим духовним руководством. Године 1908. Свети поднесе оставку на достојанство Управника школе (Богословије) и
Фебруар 2012.
пређе и сам у манастир као духовник и свештенослужитељ. Ту он проведе остатак свога земаљског живота у молитви и посту, у умном и телесном труду. Као што је и у школи обрађивао школску башту, заједно са децом, поучавајући их трудољубљу и раду, тако је и овде учествовао у обнови манастира и одржавању баште сопственим рукама. Као и раније тако и сада Свети се бавио писањем душекорисних књига и песама у славу Свете Тројице и Богородице Дјеве. Мноштво верних, и са Егине и ван ње, скупљало се у манастир да учествује на болослужењима Светитељевим, слушајући његове проповеди и тражећи од њега духовног савета. Прости народ Егински брзо осети да се овде не ради о обичном свештенослужитељу, него о истинском човеку Божјем. Стекавши велико поверење у њега, народ је долазио да тражи његове молитве за разне потребе, с дубоком вером да њега слуша Бог. Дошло је било време да онај који је често и дуго понижаван и презиран од људи, буде прослављен од Бога. Тако, умољаван од свештенства и народа за време великих суша, Светитељ у два маха отвори небеса својом молитвом, те се богата киша изли на острво Егину. Исто тако, Свети је чинио и друга чуда: једна жена која је боловала од тешке главобоље, исцели се његовим молитвама. Једна девојка опет.из села Халазмени, која је боловала од хроничне температуре, би такође исцељена после исповести код Светога и после његових молитава. Нека пак друга, која је била верена за једног младића, али нервно болесна и ђавоимана, такође затражи помоћ од Светога Нектарија. Он, пошто јој прочита молитве и исповеди је, стави на њу архијерејске одежде, и она отиде потпуно здрава. Ево још неколико догађаја који сведоче да је Бог још тада почео да прославља слугу Свога Нектарија. За време Првог светског рата монахиње намислише да набаве жита и намирница за резерву, предвиђајући ратне невоље. Светитељ, међутим, оштро их укори и рече: „Ако то урадите,
БОГОСЛОВЉЕ онда нас стварно очекује велика глад”. Видевши да се он томе врло противи, монахиње одустадоше од своје намере. Али зато Бог, по благослову и молитвама Светога, умножи оно хране што су имали: не само што су оне имале довољно за манастирске потребе, него су имале и за све оне који су у току рата долазили у манастир. Сестра која је послуживала Светога, често је у сну видела неког младића који је стајао уз Светитеља. Када би га она упитала: да ли Владици нешто треба, одговарао јој је: „Обавестићу те кад буде потребно”. To се особито дешавало кад је Светитељ оболео. Понекад је она тог младића видела и у будном стању: док је Светитељ служио младић би стајао поред њега, изгледао је обучен у војничко одело са муњесјајним ликом. Друга пак сестра, која је прислуживала у олтару као ђакониса, виде за време свете Литургије, и то у моменту кад је Свети Нектарије изговарао речи „Твоја од Твојих”, величанствену Госпођу, која је држала Дете у наручју, и како Она ушавши кроз царске двери стаде поред Светога. Кад је Свети изговорио речи „Особито за Пресвету, Пречисту”..., Она испружи руке и предаде му Дете. Ово је сестра видела у потпуно будном стању. Ова и још многа чудна збивања, која су се десила док је Свети још био у животу, памте и до данас сестре монахиње, очевидци у манастиру Светога, а и неки побожни Егињани. Светитељ је све ово, као и остале своје врлине, скривао од људи, али се не може сакрити град који на гори стоји. Он се већ био прочуо као човек са дубоким расуђивањем, који кад даје духовни лек сједињује строгост са љубављу и снисхођењем, управљајући се увек према болестима и према моћима болесника. Многа клирици из Атине и Пиреја долазили су код њега за исповест и духовни савет. Имао је он и дар да предвиди оно што ће се десити, о чему сведоче многи који су се код њега исповедали. Свети проведе тако око тринаест година у манастиру, водећи на „пашњаке спасења” поверене му душе и све оне који су тражили од њега духовне помоћи. Но ни у манастиру Светитељ не би поштеђен од искушења и клевета. Атински архиепископ Теоклит I, који му је и дао благослов за оснивање манастира, касније, под утицајем злобних људи који су клеветали Светога за тобожње злоупотребе и нечисти живот, поче да сумња у њега и његов духовни посао. Зато је често слао своје изасланике да врше прегледе и испитивања у манастиру и да саслушавају Св. Нектарија. Исто неповерење према њему гајио је и Теоклитов наследник, архиепископ Атински и по-
Фебруар 2012.
тоњи патријарх Цариградски Мелетије Метаксакис, који је доцније као патријарх, својим неразумним реформама и гордом самовољом, нанео не мало зла Цркви. Приликом једне његове посете манастиру, ради саслушања Светога, у његовој пратњи био је и тадашњи ђакон Атинагора, потоњи Цариградски патријарх, који Светога и приброји лику Светих, побеђен силом Божјом и чудесно посведоченом светошћу и невиношћу овог новог Јова трпељивог. На две године пре свога упокојења још једно страшно понижење претрпе овај смирени и свети Старац Егински, и то од истражног судије Пирејског Григорија Т. Повод за то била је једна манастирска искушеница. Њену мајку, која беше напустила и ћерку и мужа, живећи блудно, узе ђаво под своје и она оптужи, код Архиепископа и код реченог судије, Преосвећеног Нектарија и његов манастир да су јој они завели ћерку. И док је судија, поверовавши лажима ове несрећне жене, вршио истрагу у друштву два полицајца, понижавајући и оптужујући Светога најстрашнијим оптужбама, дотле је Свети трпељиво ћутао, као Господ Христос пред Пилатом, једино дижући прст и очи према небу и ни речи не изговарајући. Избезумљени судија подврже дотичну девојку чак лекарском прегледу, али би посрамљен. Јер искушеница се нађе потпуно невина, иако беше одрасла у несрећној породици и напуштена од мајке. После пак неколико месеци Лође жена овог судије и мољаше кроз плач Светога да опрости њеном мужу и да се помоли за њега Богу. Наиме, овај се судија изненада разболе од гангрене, и лекари су били немоћни да утврде разлог болести његове и да му помогну. Незлобиви Архијереј Христов, уместо осветољубивости за страшно понижење, зажеле чак да пође до дотичног и да га посети у болницу, али га у томе спречи сопствена болест. Он се мољаше за судију да му Господ опрости и помилује га. Но после пет дана, судија умре у болници, око поноћи, у страшним мукама. Тако се подвизавао овај блажени муж и стрпљиво подносио сва искушења и људску злобу. У старости његовој, духовним страдањима његовим бише придодата и телесна. Оболевши од простате, скоро годину и по дана је трпео болове не говорећи никоме о својој болести. Тако болестан, зажеле да се поклони чудотворној икони Мајке Божје која се налазила у манастиру Хрисолеондисе, удаљеном од његовог манастира Свете Тројице на сат хода. Са њим пођу (средином августа 1920. г.) и три сестре монахиње. Пошто због болова није могао да иде пешке, Свети узја-
17
18
наставак са стр. 17
БОГОСЛОВЉЕ
ха на мазгу и тако стиже у манастир. Ту остаде петнаест дана, молећи се и клечећи пред светом иконом Богоматере, према којој је гајио још од раније особито поштовање. На повратку из манастира, стигавши на једно место, где има камен у коме је уклесан знак Часнога Крста, скиде се са мазге, па поче да се моли са уздигнутим рукама, и беше као ван себе. Видевши то монахиња Нектарија (која је и данас још жива), помисли да му се није нешто десило, па га продрма руком. Он јој рече: „Прекину ме у молитви”. Очи су му биле препуне суза, као и кад је напуштао манастир целивајући последњи пут икону. Убриса сузе па окренувши се према хоризонту, рече: „Хоћу да последњи пут благословим манастирчић мој и све хришћане на острву, јер за кратко време путујем”. Нектарија (онда се још звала Агапија), изненађена његовим речима и понашањем, упита: „Куда?” – „На небо”, одговори Светитељ. Сазнавши сестре у манастиру за његову болест, мољаху га да пође у болницу. Он одбијаше једно време, али на њихове упорне молбе на крају попусти, и би пребачен у Атину (у болницу „Аретеион”). Ту на болесничкој постељи проведе последња два месеца свога мукотрпнога
Фебруар 2012.
и светога живота, и онда почину од трудова својих. Свети Нектарије се упокоји у Господу уочи деветог новембра 1920. године, у седамдесет четвртој години свог земаљског живота и странствовања. Још док је Свети боловао, једна од сестара монахиња нађе се у сну на неком дивном месту, на коме беше новосазидан камени дворац, који некакав младић прегледаше да нема какав недостатак. Кад виде да је дворац у свему савршен, закључа га. Сестра га тада упита дивећи се: чији је то дворац? – Младић јој одговори: „Нектаријев”. – Она га поново запита: „Откуд њему такав дворац кад је он убоги сиромах?” – И опет чу одговор: „Нектаријев је”. To Бог припреми на небу обиталиште овом новојављеном светионику Цркве Своје, на земљи пониженом и убогом, а пред Богом узвишеном и прослављеном. Свете мошти Светог оца Нектарија бише пренесене прво у болничку капелу а потом у Пирејску луку код храма Свете Тројице, где се ускоро окупи мноштво народа, коме је он некад благовестио радост Васкрслог Христа и Његову науку. На његовом мирном и спокојном лицу многи приметише нешто необично: као да се знојило неким миомирним знојем од кога је била мо-
БОГОСЛОВЉЕ кра и коса и брада, и тај мирис се ширио око сандука. Његово верно духовно чедо Коста Сакопулос, коме је Свети био и отац и мајка, брисао је памуком овај миомирни зној, задивљен оним што се збива и погружен у тугу за својим духовним родитељем. Неки од ту присутних узимаху од њега гучице тога памука, побожно се мажући тиме по лицу и задржавајући то ради благослова. Свето тело овог човека Божјег би одатле укрцано на лађицу и пловљаше плавим и као његова душа чистим водама морским према острву Егини. Сав народ са свештенством и монаштвом острва беше му изашао у сретање. Уз тужну звоњаву свих острвских звона, уз присуство помесних власти, свештенства и монаштва, богослова Ризаријеве Богословије обучених у мантије, и мноштва народа, земни миомирисни остаци Св. Нектарија бише на рукама пренесени од мора до манастира, око два сата хода. Дјеве монахиње, ученице његове, са преподобном и слепом Ксенијом на челу, и сав народ, оплакивали су одлазак Светога са земље. После извршеног опела у манастиру, уз присуство мноштва клира и народа, мошти Светога бише сахрањене у црквеном дворишту с јужне стране, три дана после приспећа у манастир. Поред светог мира, које се ширило од моштију уснулог Јерарха Христовог све до момента његовог погреба, дешаваху се и друга чудна знамења око Светитељевих моштију. Тако, на дан његовог блаженог уснућа, деси се да муж неке побожне жене целива руку Светога приликом преноса његовог тела на Егину, и задивљен, осети неку чудну топлину од ње. To толико подејствова на њега да од непобожног и, безмало, безверника, постаде веома побожан. Његова жена, видевши ту наглу промену код мужа, зажали што се и она не удостоји да целива мошти Св. Нектарија. И гле, следеће ноћи јави јој се Светитељ у сну. Она се нађе као у неком храму; на светим дверима стајао је Св. Нектарије, служећи службу, обавијен небеском светлошћу, док присутни народ викаше: „Нектарије се посветио”. Тада се она са својим дететом проби кроз народ, прими благослов од Светога и радујући се врати се дому своме. Кад је дотична жена, после извесног времена посетила манастир, виде тамо једну слику која је била потпуно истоветна са ликом који јој се јавио у сну. To је била слика Св. Нектарија, кога она није познавала за живота. Шест месеци после погреба, поводом једне надгробне плоче коју поклони Богословија за гроб
Фебруар 2012.
Светитељев, јави се потреба да се гроб поправи, да би могла да се постави плоча на њега. При том је требало померити и сандук са телом. Међутим, игуманија се бојала да то ради, плашећи се од смрада који се јавља због распадања тела. Док су њу тако мучиле помисли, које ником не саопштаваше, једне ноћи јави се Светитељ једној од сестара у сну и рече јој: „Шта радиш, чедо?” – „Добро сам, Вашим молитвама, Оче”, одговори она. „Сагни се да те прекрстим”, рече јој он по свом обичају док је био жив. Она се саже, a он joj опет рече: „Помириши ме да видиш да ли заударам”. Она одговори да не заудара. Он јој тада рече отвореније: „Смрдим ли?” – Она одговори: „Ко каже да смрдите, Преосвећени? Како је могуће да смрдите?” – Светитељ ће на то: „To каже игуманија”. „Која игуманија?” упита сестра. „Игуманија Ксенија” понови Светитељ, па додаде: „Погледај ме, чедо, да ли ми што недостаје?” – и показа јој леђа, руке, ноге. „Зар нисам целокупан?” – „Јесте”, одговори монахиња пуна страха и трепета. Ово своје виђење монахиња одмах саопшти игуманији. Она задивљена, реши се на привремено померање часних моштију из гроба, док се не постави надгробна плоча. Када затим чика Мицо, зидар, извади сандук и постави га на путељак поред бора, под којим је Светитељ био сахрањен, сви присутни изненађени видеше да је тело његово потпуно недирнуто. Свети Отац је изгледао као да спава, а из његовог тела се ширио неописиви мирис. Скрштене руке беху жуте и чисте као восак. Тада тело Светога пренесу у његову собу, где је остало два дана и две ноћи, све док гроб није био припремљен и оно поново спуштено у њега. Гроб Светога би отворен поново после три године. Његово свето тело беше у истом стању, као да блажено спава, а неописиви мирис и овог пута испуни сво манастирско двориште. Тако цело и недирнуто тело његово остало је више од двадесет година и два пута преоблачено, на радост верних а на дивљење и недоумицу неверних и маловерних. Многи су се у чуду питали: Зар је могуће да у овом нашем грешном и страстољубивом веку, поново небо сиђе на земљу и земља роди такав миомирни цвет? А мудрошћу Божјом просветљени одговарали би им: Увек је исти Бог, и свако време је погодно за спасење, и од Бога дато да рађа свете људе. И заиста, Бог у сваком времену рађа и препорађа све оне који узму крст свој и пођу за Христом, као Чудотворац Егински Св. Нектарије.
19
20
БОГОСЛОВЉЕ
Фебруар 2012.
ОД ТИВЕ ДО СКИТА ПРЕПОДОБНОГ ЈЕФРЕМА У КАТУНАКИЈИ
Отац Јефрем је рођен у селу Амбелохори у Тиви 1912. године. Отац му се звао Јован Папаникитас, а мајка Викторија. Осим њега, родитељи су имали још троје деце. Његов деда, поп Никита, био је сеоски парох. Старчева породица је имала хришћанске корене. У свом одгоју он је очувао „квасац” ду ховног успона и напретка, што се показало већ у самом почетку његовог заветовања. Кад је Евангелос – како је било Старчево световно име – завршио гимназију, покушао је да нађе своје место у друштву. Но, нигде није имао успеха. Како је сам говорио, првобитни разлог његовог напуштања друштвеног живота није била идеја о монаштву, него неуспех у разним животним покушајима и стремљењима. Неуспеси му нису донели разочарање, него су га приморали да дубље размисли о својој будућности. Тада је закључио да само Бог може да управи његов животни пут. Већина људи не спознаје вољу Божију само као откривење или као сазнање, него је они прихватају и следе у својим свакодневним делатностима – тако је било и у случају старца Јефрема. Грчки народ је кроз историју углавном био изложен сваковрсним недаћама и мучеништву; на њега се у потпуности могу применити јеванђелске речи: „Сви који хоће да живе побожно
у Христу Исусу, биће гоњени” (2. Тим. 3,13). И заиста, после окончања византијског периода, јелинство је било притиснуто заточеништвом, ропством, недаћама и исељавањима. У првим деценијама 20. века млади су са великим потешкоћама покушавали да обезбеде своју будућност. Многи су одлазили у стране земље како би тамо градили своју будућност. У то време је чак половина грчког народа била расејана по туђини. Свакако да је тај проблем заокупљао и младог Евангелоса чим је завршио гимназију. У време његових неуспелих настојања да нађе своје место у друштву, пред њим су се отворила врата нарочитог промисла Божијег који га је поучио да „пут човеков није у његовој власти” (Јер. 10,23), него да се „Бог стара за нас” (1. Петр. 5,7). Породица Јована Папаникитаса је била приморана да напусти своје село и да се пресели у Тиву како би деца могла да се школују. Тамо су пролазили монаси и монахиње, и млади Евангелос који је био веома привржен светоотачким житијима, сусрео се у пракси са примерима духовног живота. Ту је упознао и своје касније старце Јефрема и Никифора, који су били његови земљаци, а касније су постали и светионици његове будућности. Кад је изразио жељу за монаштвом, његова добра мајчица Викторија је у сну видела је-
дног честитог старца – био је то преподобни Јефрем Сиријски – који јој је рекао да „то што је њено дете одлучило јесте израз воље Божије, и у томе ће имати успеха”. Отада почиње припрема за будућност, која није била ни непозната ни тешка већ посвећеном Евангелосу. Познавао је Исусову молитву, пост, али и послушање. Старчев живот на Атону, у пустињи Свете Горе, у Катунакији, почиње 14. септембра 1933. године. Приступио је братству његових земљака Јефрема и Никифора, у коме је остао читав свој живот. Млади искушеник Евангелос је кратко време провео са старцем Јефремом. Пошто је провео неко време као искушеник Евангелос је, од стране старца Јефрема, пострижен у расофорног монаха, и том приликом је добио има Лонгин. Старца Јефрема је наследио јеромонах Никифор. Године 1935. млади старац Никифор постриже Лонгина у чин велике схиме и надене му име Јефрем, у част преподобног Јефрема коме је била посвећена црквица њиховог скита. Старац Никифор је веома ценио благочешће и трезвеност младог монаха. Следеће године Јефрем је рукоположен у чин свештеномонаха и отада је постао познат као отац Јефрем Катунакијски. Старац Јефрем је био старији од нас, стога је познавао нашег
Фебруар 2012.
преподобног старца Јосифа Исихасту. Био му је привржен свим срцем: није само слушао његове савете, него је – колико му је то било могуће – подражавао и његов начин живота. Старац није стално пребивао са нама. Тако је било уређено од стране божанског промисла. Био је настањен у Катунакији. Придр жавао се типика старца Никифора и следио тамошње предање наслеђено од пустиножитеља. Треба обратити пажњу на јуначки труд оца Јефрема да обједини два вида монашког живота – отшелнички и општежитељни. Чинио је то непрекидним трудом, истрајношћу и стрпљењем, и уз помоћ божанске благодати коју је задобијао потчињавањем старцу и порицањем властите воље, управо онако како одређује светоотачко Предање. Кад смо ми, благодаћу Христовом, у лето 1947. године ступили у послушање нашем Старцу, упознали смо оца Јефрема као свештенослужитеља, и доживели смо га као свог брата који је био једне душе и једне мисли са нама. Наш преподобни Старац нам је тумачио и водио нас ка циљу монашког живота, а то је целовита љубав ка Богу, а не форме и системи живота, који постоје само привремено и од случаја до случаја. Која заповест више обавезује човека од оне да „љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом” (Мар. 12,30). Била је то прва и најважнија поука коју нам је предао наш Старац, неуморно нас поучавајући делатном начину успеха. Сарадник и саборац у таквом науку био је и сам трезвеноумни брат, отац Јефрем.
сту” (Филип. 2,8), да би нам на делу показао да без потчињавања и послушања према Богу нема наде за спасење.
Послушање је живот непослушност је смрт
Старији по годинама и зрелији по искуству, увек се истицао доследношћу и трудољубљем. Његово потчињавање и послушање није имало облик страха и ропства, него племенити облик љубави према старцу-оцу који је давао заповести. Тумачећи свете речи које је Господ упутио Својим апостолима: „Ко вас слуша, и ко се вас одриче мене се одриче” (Лук. 10,16), увек је наглашавао значај зависности и потчињавања старцу који у нашем животу заузима место Христово. Са толиком јасношћу, али и подробношћу, уз мноштво практичних примера, тумачио је послушање. Према нашем убогом мишљењу требало је да га назовемо отац Јефрем Послушник, а не Катунакијски, јер је назив „Послушник” давао печат свим његовим делима. Сећамо се многих примера његовог послушања. Сви они су у складу са смислом божанског откривења и светоотачког учења. У природном и логичком смислу делатно остваривање пресаздавања и спасења „палих и пропадљивих бића” јесте повратак у првобитни положај зависности и потчињавања у складу са праобразом нашег Обновитеља и Спаситеља. Наиме, иако ни по чему није био „мањи од величанства Очевог” Он је ипак „унизио себе до смрти, и то до смрти на кр-
Са великом јасношћу и уз обиље појединости Старац је опширно описивао доследност покајања, његов пут од праксе до теорије; користио се једноставним речима тако да су сви могли да разумеју и да имају користи. Тежиште свих његових примера и савета било је послушање, сила и енергија којом је био обузет. – Зар нису – питао би нас – непослушност и слушање властите воље узроци пада и пропасти анђела и људи? Зар закон пропадљивости у нашој чувственој природи нема свој узрок у непослушности због које, како вели апостол Павле (Римљ. 8,22), „сва твар заједно уздише” и очекује своје васпостављање при поновном рађању? За више од пола века свог монашког живота никад нисам остварио мир у својој души, али ни у делу и мислима, уколико сам био у непослушности или уколико сам следио властиту вољу.
Наш властити труд – Оно што смо и сами примили од наших Отаца то и вама преносимо. Наши Оци нису поступали по властитој вољи, него је њима управљао Дух Свети. Све што нам је Господ предао кроз Своје заповести, можемо применити уколико присилимо себе. „Заповести Његове нису тешке” (1. Јов. 5,3). „Јарам је мој благ, и бреме је моје лако” (Мт. 11,30). Оци који су ходили путем делатног покајања нису нас учили ничему што је претерано, нити ичему чега се и сами нису држали. Нису нас учили стварима које је немогуће
21
22
наставак са стр. 21
применити, него свему ономе што се да остварити. Од твог властитог труда зависи да ли ћеш доспети до савршенства. Немојте одустајати. Ви сами сте узроци успеха или неуспеха. Бог „хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине” (1. Тим. 2,4). Пут наших Отаца је широк и светао.
Ступњеви послушања – Ја делим послушање на три ступња. Први ступањ. Држим послушање да не бих био непослушник, јер послушање представља догмат духовног живота; пред собом имам пример нашег искупљења. Други ступањ. Држим послушање да бих стекао плату. Ово је боље него оно прво, али ипак није савршено. Трећи ступањ. Држим послушање из поштовања и љубави према старцу који ми издаје заповест и који је на месту Христовом. Старац представља уста Христова. Наше послушање према њему преноси се на Господа. То је тајна наше свете Цркве, која је Тело Христово.
Послушање ће донети све дарове – Послушање ће донети све дарове. Послушање ће донети благодат Божију. И најмања непослушност према старцу одгони божанску благодат. Све страсти постепено бивају излечене уз помоћ послушања. Не спасава ни свештенство, ни пост, ни подвиг. Спасава само послушање. Послушање чини чуда. Послушање је смирење. Оно ће донети све благодатне дарове. Због послушања човековог Бог му даје дар молитве. Спасава послушање, а не молитва. Молитва је последица послушања. Кад си у послушању наћи ћеш и молитву, наћи ћеш и богословље.
БОГОСЛОВЉЕ Кад немаш послушања, нећеш наћи ништа. Па и да имаш нешто, изгубићеш га. Послушање: извор молитве. Молитва: извор благодати, дара суза, божанског просветљења, топле и божанске ревности. Било шта да радимо без послушања, ништа не можемо постићи. Због непослушности Адам је изгубио Рај. Но, не треба да смо послушни ономе што се нама чини добро – тада би сви били у послушању. Старцу чинимо слепо послушање. После петнаестак година доћи ће и до разборитог послушања. Шта то значи „слепо послушање”? Објаснићу вам то на једном примеру. (Старац позва једног од браће). – Донеси једну чашу воде. – Нека је благословено. – Проспи је. – Нека је благословено. – Лудо једна, зар си је просуо? – Благослови. Видите ли шта је право послушање? Прави монах ће постати онај који чини искрено послушање. Његова уста увек треба да изговарају: „Благослови” или: „Нека је благословено, Старче”. Кад опазим да у себи осуђујем старца, треба да знам да нисам на добром путу. Нисам ја ту да судим о поступцима свога старца – он треба да суди о мени. Ђаво који се бори против нас чини да црно буде бело, а бело да буде црно. У стању је да изопачи неки старчев поступак или неке његове речи. Помисли острашћеног монаха и ђаво постају једно, да би онемогућили поверење и послушање, од којих иначе и зависи спасење. Зато никад и нипошто немој веровати својим помислима, ма шта ти оне говориле. Без благослова можеш само пити воде кад ожедниш. Било шта друго да
Фебруар 2012.
наумиш да чиниш, ти затражи благослов. У „Старечнику” налазимо пример како је неки старац, да би искушао послушање свог ученика, заповедио овоме да пође у крађу. Без икаквог оклевања ученик је извршио што му је заповеђено. Старац крадом врати украдене ствари и објасни да је његов ученик то учинио због доследности свог беспоговорног послушања. Право, слепо послушање свети Оци сматрају јединим истинским, јер само оно уништава самољубље, самодовољност, егоцентризам, који представљају „гнусобу опустошења...” (Мт. 24,15). Последица и добит послушања јесте исцељење човекове природе, која је после пада изопачена. У слепом послушању не постоји никакав вид самољубља или властите жеље, него се остварује оно што налаже старац или неки брат који га заступа. Треба да се смиравамо изнутра и да себе посматрамо као грешника, као кривца, као недостојног и најнижег од свих. То божанска благодат тражи од нас, јер смо заиста такви: наиме, у нама дејствују страсти и устројство старог човека. Ово самопрекоревање као самопознање веома истиче свети Симеон Нови Богослов. Кад преовлада добра навика онда се дух смирења, покретан од стране благодати, приближава срцу и уму човека, те он друге посматра као анђеле, као светитеље и у сузама налази утеху. У „Евергетиносу” читамо о авви Нистероју који беше сматран светитељем. Кад су га, једном приликом, упитали какво је дело чинио у свом животу, одговорио је: „Оци моји, нити ја имам какве врлине, нити сам икада учинио добро де-
БОГОСЛОВЉЕ
ло. Кад сам ступио у манастир рекао сам себи: Магарац и ја смо једно. Увек сам се трудио да се држим тога. Никад нисам противречио, нисам се пожалио, нисам роптао, нисам се оглушио о нечију заповест. Мислим да је моја заслуга у томе што сам се у односу према мојим господарима владао као да сам стока.” Ево истинског препорода, обнове, преображаја, освећења. „Онима који примише њега”, смиреног у срцу Исуса,” даде власт да буду деца Божија” (Јов. 1,12). Чак и ако је старчева заповест погрешна? И ако је старчева заповест погрешна, Бог ће је, због послушања, претворити у духовну корист. Старац Јосиф је говорио: „Ако је неко послушан, па макар заповест и била рђава, изаћи ће све на добро само због послу-
шања”. Нема никаквог значаја ко је старац који издаје заповест. Шта је вредело Јуди што му је старац био Сам Христос? Шта је вредело Адаму што је био у Рају и што му је, на неки начин, старац био Сам Бог? Ништа. Преступивши заповест чак ни Рај није задобио. Што си више привржен и поверљив према старцу, то ћеш мање имати унутарњих недоумица. Кад осетиш да у теби делује дух противречења, то је знак да немаш вере и љубави према свом старцу. Што више имаш преданости и послушања према свом старцу, то ћеш стећи више самоодрицања. Нећеш се плашити ни Бога ни пакла. Тада долази бестрашће, душевни и телесни мир, и осећаш живот будућности. Ах, блажено послушање! Шта да вам кажем. Док сам био послушник поседовао сам дру-
Фебруар 2012.
гачију благодат, другачију молитву. Летео сам попут орла. Сад сам старац. Нисам то тражио. Сам Бог ми је то дао. Да, али сећам се стања док сам био послушник – осећао сам се као анђео. Само ђаво зна шта значи старац, шта значи послушање. Плодове савршеног послушања окусио сам уз старца Јосифа. Све је градио на послушању. Старац је нешто рекао – нека је благословено. Ништа друго да немаш, ако си послушан, бићеш спасен. Што си благочестивији, што више волиш свог старца, то ћеш више благодати примити. Благодатни дар послушања као какав огањ окружује послушника и ђаво му не може наудити. Из књиге: Ученик крста – подвижник послушања
23
24
БОГОСЛОВЉЕ
Фебруар 2012.
Сујеверја и предрасуде наших савременика На први поглед се чини да се проблем предрасуда и сујевреја решава банално једноставно: рецимо, како обично: «То је лоше, браћо и сестре! » - и то је то... Али те речи се изговарају у Русији још од времена равноапостолног кнеза Владимира. Пишу се књиге. Али, авај, немају сви навику да читају сличну литературу или уопште да читају, верујући више «усменим» изворима информација. Постојање предрасуда и сујеверја се не може објаснити само људском неписменошћу, већ је овде ствар много сложенија.
Богом откривена религија и митологија У историји човечанства се могу приметити два правца постојања религије – истинска религија, коју је створио Сам Бог, ради човековог спасења и општења са Њим; и лажна религија, коју ствара сам човек одвојен од Бога. Тежња ка богоопштењу је неопходни саставни део људског духа. Ако се та тежња остварује у Богом откривеној религији – човек задобија спасење. Пре доласка Христа Спаситеља у свет таква Богом откривена религија је била старозаветни јудаизам. Из Светог Писма знамо да су се сујеврја и предрасуде повремено и тамо сретале: то су и честа отпадништва у идолопоклонство, а у каснијем периоду предања стараца која је Христос осудио. Одвојена од Бога религијско - стваралачка функција, «ради у аутономном режиму» и језиком психолога се зове архетип религиозних представа. Та функција делује понекад масовно, понекад индивидуално, дуготрајно или краткотрајно. Како објаснити многовековно постојање тих по настанку старијих религија од хришћанства као што су хиндуизам, будизам, даосизам, конфучијанство? Те религије су плод искључиво људског духа, али никако не Божанског откровења, а Бог не спутава људску слободу. Реч паганство («јазичество» на руском) проистиче од речи «јазик» - «народ, племе». Феномен паганства (народништва) треба разумети не само као одвојено узет култ и скуп његових пропратних теоријских представа, које се могу заменити хришћанским култом
и на томе поставити тачка. Паганство прожима све сфере човековог живота и делатности, његов поглед на свет и тајне кутке душе. Чак и лишено религиозних елемената, паганство постоји, трансформишући се у идеолошке и социјалне форме. Посебно је присутно паганство на нивоу постојања и породичних односа. Оно је веома психологичко у смислу да оно представља стање душе без Бога. И управо овај чланак говори о том психолошком паганству, које постоји чак и унутар «црквене порте».
Ритуали и рудименти Заједно са паганством руку под руку иде магија. Магија је човекова тежња да себи потчини постојећи поредак у свету, и да примора сва видљива и невидљива бића да служе његовим интересима. Ево шта о томе пише о. Александар Мен: «За мага је радост мистичког богоопштења – празан звук. Он тражи само успехе у свакодневном животу – у лову, земљорадњи и борби са непријатељима. Тај антагонизам је остајао чак и онда, када је магија почела да се преплиће са религијом. Магизам очекује од Неба само дарове, Природу (укључујући невидљиве силе) жели да пороби, а у људском друштву доводи до зацарења насиља. Власт и народ се стављају изнад духа. Човек се утапа у род, подпадајући под хипнозу колективних представа». На тај начин, онда када се Богом откривена религија заснива на љубави, магизам се гради на односима «ти - мени, ја - теби». Слични магијски односи се могу приметити код наших савременика. Да није тога не би се појавила ни пословица – «да гром не грми, сељак се не би прекрстио», или «без невоље нема богомоље». Људи, код којих Бог и Црква не заузимају важно место у животу, у тренуцима непријатности трче у храм, тамо пале најдебље свеће (као да је Богу угонија што дебља свећа!) и покушавају да убеде свештеника у то, да су њихове невоље последица деловања локалних магова. Али то уопште не значи да је Православље за њих нешто попут последње инстанце – они ће се са тим истим успехом обратити «бабки» или егзотичном афричком шаману.
БОГОСЛОВЉЕ Није ништа боља ситуација ни медју мирјанима, који мање или више редовно посећују Богослужења. За многе од њих ритуал не представља религиозни, већ психолошки појам. У психологији ритуала често постоје непроизвоиљна дејства, која обезбедјују стимулацију животних односа индивидуа, например у једној цркви код Кијева неки локални верници сматрају да се у црквену порту може ући само на главна врата, а ни у ком случају кроз капију са друге стране цркве. Они не дају никаква објашњења за ова и слична дејства. Психолози би овакав обичај објаснили као ритуал, који његовим учесницима обезбедјује магијски престиж, а познаваоци религије би томе додали да се ту ради о табуу. Тешко је не сагласити се с тим. Горе смо споменули такозвану благочестивост свећа. За многе људе најелементарнији чин паљења свећа у цркви представља скоро саму основу њиховог «хришћанског» живота. (То је исто као када би човек који намерава да купи неки јувелирни предмет ограничио се само тиме да одврне у јувелирници кваку, и оде кући задовољан тиме што је добио). Не дај Боже да неко са стране дотакне или премести свеће које је он поставио!!! То ће моментално изазвати буру гнева и смућења, онај који је то учинио биће оптужен за магију и чак може да добије и пацке! Ствари не стоје боље ни са светом водом. Многи су далеко од вере да «кап освећује море» и због тога упорно захтевају од свештеника да у дане када се у црквама служе молебани са водоосвећењем, да их «добро попрскају» како воду коју су донели тако и њих саме. Веру у невидљиво освећење душе благодаћу Светога Духа кроз Тајне Цркве ти псеудоправославни људи сматрају чисто психолошким самоумиривањем – тобоже полили су ме водом те ћу сад бити и здрав и греси ће ми бити опроштени. Нажалост ни многи представници духовништва нису ослободјени од сујеверја и предрасуда. Тако се зна да у неким селима постоји следећи обичај: када нека становница села треба да роди дете – свештеник трчи у цркву да «отвори Царска врата», како би тиме потенцијалној породиљи обезбедио срећан пород. Овде се види елемент такозване хомеопатске магије (подражајне) – Царска врата се богохулно асоцирају са жениним крилом. Познат је случај када је неки свештеник забранио својим парохијнима се причешћују (!) на празник Преображења Господњег, мотивишући забрану ти-
Фебруар 2012.
ме да се тобоже данас «ми сви причешћујемо јабукама» (?!) Неки свештеници забрањују причешћивање на дванаест Господњих и остале велике празнике без за то посебне мотивације – сви ви сте тобоже данас недостојни. Али они само заборављају на одговорност коју имају пред Богом за своју паству, јер је смисао и центар православне заједнице – Евхаристија, а не разне обредне ситнице. Овде треба напоменути речи које се упућују сваком постављеном јереју при уручивању Светог Агнеца: «Прими Залог овај, за који ћеш бити питан...» Набројмо још неке сујеверице и предрасуде, које се срећу у савременом црквеном животу. Геронтоманија – тражење «стараца». Узалуд многи савремени «трагаоци за старцима»
сматрају да их руководе примери великог старчества из историје хришћанства. Стремљење многих православних ка духовном ропству и зависности од воље сумњивих «стараца» подсећа на времена када су у Русији после примања хришћанства на њеним просторима ходали разноразни магови, који су плашили људе још неутврдјене у вери гневом богова: лошом летином и болестима. Или петровска и послепетровска времена, када су старообредни посланици позивали све да се склањају у скитове «од антихриста». На тај начин, алармирање и есхатолошка психоза су се могли непрекидно видети у историји у различитим варијантама и провоцирали су их «старци». «Старац» је – архетип многих народа, оличење мудрости, тајних знања: друид, шаман, тибетски лама итд. Управо тај архетип приморава људе да траже «духовног надчовека», који супротставља себе и своју доктрину Цркви и Њеном учењу. наставак на стр. 28
25
БОГОСЛОВЉЕ
26
Фебруар 2012.
БОЖИЋНИ ИНТЕРВЈУ ЕПИСКО
Ваше Преосвештенство, у сусрет празника Христовог Рођења, подсетимо на значај и значење Божића. Како да хришћанска породица на прави начин прослави Божић? Божић је велики хришћански празник. Он је темељ, корен и извор свих других црквених празника. Син Божији Исус Христос се рађа као човек да би нас људе обожио и даровао нам много приснију и дубљу заједницу са Богом, него што је имао Адам у рају. То је дар Божића – да вером Христос постане наш живот. Идилична слика из Витлејема у којем се у скромној пећини родио Господ, може постати обична форма ако се не удубимо у тајну Божића и не доживимо га. Спољашње прослављање Божића често може да прогута и сам смисао празника. Божић се са правом назива породичним слављем, јер нас доводи у заједницу са Богом, а самим тим и у заједницу са ближњима. Логично је да ту нову заједницу осетимо прво у својој породици и са онима који су нам најближи. Божић је поред тога и позив читавом човечанству да постане једна породица, тј. Црква. У овим благим данима када се међу хришћанима шири порука мира и добре воље међу људима, наши сународници на Косову и Метохији, суочени са перманентним страдањем, поново су пред великим искушењима? Божић је празник који треба да донесе мир Божији у срца наша – мир који може само Христос да дарује. Тај мир није истоветан са миром овога света, иако то људи из незнања често поистовећују. Мир Христов превазилази сваки ум. Ако немамо мира Христовог у себи, ако не прихватимо Христа као меру свога живота, онда нећемо ни бити људи добре воље, тј. нећемо бити добри људи. Добар је човек само онај који се радује тајни Божића.
Што се тиче наших Срба на Косову и Метохији, њима је данас порука Божића најпотребнија. Сви требамо у тајни Личности Христове и Његовом Рођењу тражити излаз из својих безизлаза. Док смо као народ тако живели, Бог је био са нама и нико није могао на нас. Данас, на жалост, много више очекујемо од пролазних, земаљских и политичких решења, која су дехуманизована и немају ни трунке божићног у себи. Зато нашој браћи на Косову и Метохији, да би их охрабрили, поручујемо: Христос се роди да нас све и сва ослободи! Не тако давни трагични рат на просторима Епархије којој сте на челу, оставио је многобројне ране. Да ли оне зацељују? Безумље рата у Далмацији је оставило дубоког трага. То што ми сада овде радимо, могло би се назвати видањем рана. Обновили смо, хвала Богу, наше манастире и многе парохијске цркве како би народ имао где да се сабира и да се моли Богу. Преко лета много Срба из Далмације дође овде и проведе извесно време, посећујући своје родитеље и своје куће. Они најчешће крајем лета одлазе, јер још увек немају могућност трајног повратка. За трајни повратак је потребна велика жртва и подвиг, а ми смо данас склонији људским и само људским решењима. Немали број аналитичара сматра да је тај рат имао и одлике верског, па се поставља колико је он сузбио и одложио екуменски дијалог две гране хришћанства? Тешко је рећи да је овај недавни рат имао одлике верског рата, али је свакако оставио трага у том смислу. Православна Црква је црква дијалога. Ми се трудимо да не одступамо од закона јеванђелске љубави, коју као бесцен бисер чувамо у недрима наше вере. Постоје две врсте екумениста. Постоје тзв. «одушевљени екуменисти», који дијалог цркава схватају сувише поједностављено, па су у сво-
ме одушевљењу, неретко насртљиви и агресивни. Истински црквени дијалог и екуменизам је онај који је богословски утемељен, а циљ му је да покуша вратити све хришћане у заједницу, као што је било када смо били једна Црква. Тај и такав дијалог има смисла и оправдања, јер се у њему крије Христов вапај «да сви једно буду» (Јн. 17, 21). Како бисте описали положај српског народа и његове Цркве у актуелном тренутку Р. Хрватске и шта Срби на овим просторима очекују од своје матице – државе Србије? Доста је тешко укратко одговорити на ово питање. Срби су од предратног статуса народа у Хрватској постали национална мањина. Та чињеница у законским оквирима одређује наш статус. Сви и даље много говоримо о потреби повратка избеглих Срба, повратку одузете имовине, обнови кућа, итд, али значајнијег напретка још увек нема. Ми као Црква у овим условима вршимо своју мисију, чувајући и обнављајући своје светиње и утврђујући наш народ у православљу. Свакако да су при томе наше очи уперене и у матичну државу Ср-
БОГОСЛОВЉЕ
Фебруар 2012.
ОПА ДАЛМАТИНСКОГ ФОТИЈА бију од које очекујемо многоструку помоћ. На том пољу би се могло учинити више него што се чини, па се убудуће морамо надати бољем. Након недавних парламентарних избора у Р. Хрватској белодана чињеница је да ће се највећи део власти наћи у рукама политичара који себе детерминишу као агностике. Да ли ће и колико то утицати на сарадњу епархија СПЦ у Хрватској и нових хрватских власти? Ако дозволите да се овде мало нашалимо: Ко зна колико и нас има агностика, а да тога нисмо ни свесни? Шалу на страну, ми се као Црква трудимо да сведочимо аутентично православље и његове духовне и културне вредности, које имају дубоке корене у Хрватској. До сада сам се два пута сусрео са председником Јосиповићем – једном у манастиру Крки и једном у Крупи. Он је на све нас оставио позитиван утисак, јер у својој политичкој философији заступа идеје нове праведности. Ми се искрено надамо да у тој новој праведности има места и за православне Србе у Хрватској.
У самој Србији нису ретки гласови представника такозване «друге Србије», који се и сами декларишу као агностици, усмерени ка томе да не само што ускраћују право јерархији да јавно износи мишљења о било чему ван «црквених послова», већ себи дозвољавају и делење савета СПЦ о потреби њене «модернизације», «реформе», чак и «прочишћења». Како ову појаву тумачите? То је посебан феномен. Такве појаве се у духовној литератури називају прелест или духовна обмана. Данас, на жалост, поједини људи узимају себи за право да поучавају и саму Цркви, а да се при томе декларишу као атеисти, или ко зна већ како. Многи су изгубили духовно смирење пред Црквом и пред светињом, а ту особину је наш народ имао кроз векове. Добро би било ако би се тој особини поново могли вратити. Црква је увек савремена и увек модерна, јер у њој живи и дела Сам Господ наш Исус Христос, Који је исти и јуче и данас и у векове векова (Јевр. 13, 8). Црква у свету постоји да и савременом човеку покаже Лик Христов и да га приведе Њему као своме небеском Оцу и Спаситељу. У приступању Христу нема места никаквој реформи или модернизацији, већ се једино може говорити о повратку заблуделих синова и кћери у загрљај своме небеском Оцу (Лк. 15, 11-32). Скоро уназад две деценије помиње се наводни дуалитет јерархије СПЦ разграничен по линији «прозелита» и «екуменаца» или генерацијским јазом између српских владика, пошто није мали број млађих владика, који су рођени у време хиротонисања појединих Епископа СПЦ? Постоје и такве поделе, али рекао бих да истинску поделу, како међу владикама, тако и међу обичним људима у Цркви, чини само степен њихове хришћанске љубави и светости. Логично је да
се у Цркви чују различити гласови и различити ставови, али ипак главни ток и смернице у животу Цркве дају одлуке Светога Сабора и Светог Архијерејског Синода, које су увек засноване на Љубави. Разумљиво је да млађи Епископи мисле и размишљају другачије од старијих, али је битно да их међусобно надахњује и руководи јеванђелска и хришћанска љубав, као што бу уосталом требало бити у свакој породици, школи, па и друштву у целини. Једна од животних максима Архимандрита Тадеја је «какве су нам мисли, такав нам је живот». Да ли смо неприличним мислима заслужили ове тренутке наших живота или су саме животне околности довеле до оваквих мисли? Старац Тадеј је био дивни подвижник нашег времена, представник оптинске монашке школе. Остављао је утисак као да је изашао из житија, да би поживео међу нама. Поред бројних преподобних и светих отаца и матера нашег доба, и Старац Тадеј потврђује богатство православља, будући да оно и у наше дехуманизовано време рађа и даје светитеље. Он је често понављао поуку да наше мисли одређују наш живот. Тиме нас је подстицао да непрестано будемо у богомислију. Из богомислија се рађа молитва, а из молитве и смирења – чистота срца. Старац је сам задобио јеванђелску чистоту срца, па је отуда био удостојен великих дарова, а посебно дара утехе људских душа. Могли бисмо слободно рећи да нам је у људима као што је старац Тадеј, тј. светим људима, Христос најближи. Обожене личности потврђују истинитост Божића и поучавају нас да није довољно само да говоримо о Богу, већ да будемо и постанемо једно са Њим у Цркви Христовој. Христос се роди – Ваистину се роди! Милић Миљеновић, Дневник, 06.01.2012. год.
27
28
наставак са стр. 25
БОГОСЛОВЉЕ
Технофобија – болест производа техничког прогреса. Носиоци тог вида фобије најчешће су стари болесни усамљени људи. Они сматрају да компјутери, банкомати, аудио - видео техника итд представљају «дјавоиманију». Такви људи активно доприносе ширењу свакојаких гласина о скором крају света. Технофобија и геронтофилија су међусобно тесно повезане. «Старац», страх од технике ИНН са «печатом антихриста» иду обично заједно. Ксенофобија – болест мимо страног и новог. Овај вид сујеверја захвата како мирјане, тако и духовништво. Кеснофобија се по правилу повезује са црквеним национализмом, као и са незнањем. Ево примера: неки свештеници и монаси забрањују читање књига познатих православних богослова, само зато што они немају руска презимена (Керн, Мејендорф, Шмеман, Блум). Непознавање историје Цркве и пуноће хришћанске традиције сједињене са етнофилетизмом приморавају мирјане и духовништво подвргнуте ксенофобији да у свему непознатом виде пројаве «непријатеља Православља» или нешто потпуно чудно у односу према Цркви, Коју они доживљавају сасвим уско – у оквирима само једне помесне Цркве, а понекада и манастира или чак парохије. Огро-
Фебруар 2012.
мну недомицу изазива код ксенофоба чињеница да Православна Црква поштује међу ликовима Светих и неке римске папе. Неки свештеници се чак труде да замене реч «папа» речима «патријарх» или «епископ» као да је реч «папа» богохуљење, а «патријарх» и «епископ» - еуфемизми. На тај начин је «психологија ситног књижара» код ксенофоба заменила саборну (католичку) свест. Али ксенофоби не само да не знају историју древне Цркве, већ ни карактеристике духовних традиција других савремених Помесних Цркава, које имају право да се разликују од руске или украјинске традиције. Уверен сам да би се у традицијама и начину живота других Помесних Цркава нашло много тога што не би одговарало ксенофобима и што би они оценили као јерес и безакоње. Некрофобија – страх од покојника и од тога што је са њима у вези. Већина сујеверја и предрасуда је повезана са сахранама. Тај првобитни магијски страх нема ништа заједничко са хришћанским односом према смрти. Људи који се баве врачањем, труде се да добију воду којом је окупан покојник, или траке којима су покојном везивали руке и ноге, у ништавној нади да ће им те ствари помоћи у њиховим богопротивним делима. За маговима не заостају ни рођаци нити покојникови пријатељи. После подизања ковчега, они подижу табурете на којима је он стајао, како нико од живих не би сео на њих: они вероватно сматрају да су ти табурети способни да нанесу штету живима по принципу контагиозне (заразне) магије. Огледала и друге површине које одбијају светлост прекривају, како у огледалу не би угледали покојникову душу. Вероватно из истог разлога остављају чашу са комадом хлеба. На тај начин некрофоби виде онострано постојање људске душе у уско спиритуалном аспекту. Покојникови суседи се често боје да носе венце, а они који су донели земљу у цркву ради «ванредног» опела боје се потом да ту земљу носе кући. Али се зато нико не боји да претвори помен у паганску даћу – с песама и обилним алкохолом. Уверен сам да сујеврја и предрасуда има много више него што је то описано у овом чланку. Уосталом и то је довољно да би се извео неутешан, али истинит закључак – ми сви (свештеници, православни педагози, катехизатори, оцрквољени мирјани) треба да знамо да смо православни и да треба да живимо и делујемо као мисионари у многобожачкој земљи. Свештеник Дионисије Дунајев Кандидат богословља
БОГОСЛОВЉЕ
Фебруар 2012.
МИРКО КОРОЛИЈА
Живот северодалматинских Срба Кад је реч о културном или, тачније, грађанском животу северодалматинских Срба, нас ће много више да интересују прошлост, и то, што удаљенија, тим већма, него садашњост која се развија пред нашим очима, или недавно време из минулог века, чији су нам детаљи поскривени, јер се у њему све развијало на пуном сунцу новог живота, те нам је мање-више познато као и садашњост. У највећој мери занимаће нас оно тако звано «глуво доба», доба «покосовства», од првих сеоба по далматинском кршу пред надирућим Турцима до ослобођења од истих Турака и још горих Млетака. Пад Млетачке Републике, више него ли сам одлазак Турака, значи у животу тих Срба завршетак једне епохе суптилне борбе о најпримитивнија грађанска права, о, да се тако изразимо, «голи хлеб» грађанс-
ког живота, који је под Серенисимом сваком другом био дозвољен, само не Србима, јер су неразумевање и страх од авети загонетног славенског колоса заиста били још онда бескрајни, те су верске закачице хватали као најбоље разлике за једно у пуном смислу речи срамотно владање над властитим држављанима. Јарко сунце које су на прегршт донеле победсносне легије францусконаполеоновских војника «проклетих јакобинаца», како их називају неки домаћи фратарски хроничари, осветлило је једним махом читав један многовековни патнички живот и присилно одгуривање у мрак једне лепе нације, чија је крв Серенисими ипак била најслађа, кад се је радило о погибању и обрани од свих могућих нападача споља. То је сунце осветлило једну велику млетачку срамоту
у Далмацији у истом часу, кад је угушило ту стару, напудрану, овласуљену, јастучићима обложену и изанђалу грешницу с Лагуна. За податке о кретању и животу тих Срба у територијалној Далмацији у прошлости корисно ће нам послужити списи Трогиранина Луциуса и познатога, иако у многим двојбенога Фарлатија, затим знаменити рукопис Вињалића, Бианкијева историја, као и специјалне историје разних домаћих свештених писаца, а онда у великој мери архивска грађа из врло важног Задарског Архива, разне синђелије и листине из тамошњих манастира и црквених архива, списи венецијанског епископа Кутувалиса, под чију су црквену јурисдикцију ти Срби потпадали. Највише пак и најбоље моћи ће да нам послужи са својом обилатом и зваменитом књигом «Православна Далмација» учени и угледни свештени писац епископ Милаш. Уосталом, управо епископ Милаш, колико у тој својој књизи, толико и у великим томовима његових «Докумената», и сабрао је готово сав познати историјски материјал о северодалматинским Србима, било страни, било домаћи. Само, нажалост, епископ Милаш, који је имао под руком сав материјал као свештени писац и верски полемиста, положио је углавном тежиште свих својих важних списа на верско-црквени моменат
29
30
наставак са стр. 29
и живот. О грађансном и културном животу наших Срба у ужем смислу речи он је писао само успут и посвећивао му пажњу само у колико му је то било неопходно нужно за његов црквено-верски материјал, којег је он у детаље разрађивао. Наравно, није нам у намери да том врло уваженом црквеном писцу правимо замерке. Констатујемо само једну велику штету што је то тако испало, јер је он свакако био и најпозванији и у најбољој могућности да даде и једну богату историју општег грађанског живота северодалматинских Срба у прошлости. Али оно што није учинио Милаш, учинио је изгледа још раније један други епископ, први изабрани домаћи син епископ у Северној Далмацији, слабо познати Симеон Кончаревић, заправо вођ и главни извор и самог Милаша по прошлости далматинских Срба. Имајући његово дело пред собом, које му је и иначе служило као главни извор, Милаш ваљда то није сматрао потребним. Али ако је то било оправдано до датума до ког стиже перо Кончаревићево, није било оправдано за касније време, за које је Милаш могао најдостојније да настави његово дело. Како било, да било, оно најинтересантније, оно раздобље од најстаријих времена и прве појаве Срба у Северној Далмацији, па кроз најглувље и «покосовско» доба, до друге половине осамнаестог века описао је у детаље Кончаревић. Тај «многострадални епископ Симеон далматински», који је за своје кратко време резидирао при цркви светог Јована у Бенковцу, и на кога данас свраћамо нарочиту пажњу, рођен је под конац седамнаестог века у Карину. Прочуо се још као
БОГОСЛОВЉЕ
млад бенковачки парох кад је 1728. почео се с народом опирати извесним млетачким пресизањима, те био одведен у тамницу, а затим по познатој народној скупштини у Бенковцу 1731, која је била и сазвана углавном његовом иницијативом. Касније, на Ваведеније 1750, на скупштини на Косову, био је упркос млетачкој власти изабран за епископа далматинског као први за епископа изабрани домаћи син. Наравно, увек устрављена Република Млетачка, која је стрепила пред фантомом организованости и просветљености неустрашивих и тврдих гомила својих брђанских српских поданика, за којима је непосредно почињала пучина непознатог славенског живља, није трпила Кончаревића, као што није отрпила ни раније епископе браћу Љубибратиће, те га је врло брзо ставила под истрагу и експедовала преко границе, прогласив га велеиздајником, а свако опћење с њим пуном велеиздајом. Кончаревић се је за неко време био смирио у Попини у Лици, настојећи да одатле равна својом црквом и паством. Али кад је увидео да су запреке које је Серенисима постављала непремостиве и да нема никакве наде да би с временом могао да
Фебруар 2012.
се врати у свој родни крај, он се тешка срца одлучи и са неких тридесет кућних старешина из Буковице и њиним породицама 1762. оде у Русију. Тамо се је он настанио у Кијеву у Петропавловском манастиру, где се је и преставио године 1770. и где и данас почива. Кончаревић је у свом прогонству у Русији довршио и оставио у рукопису један драгоцени «Летопис грађанских и црквених догађаја» из живота далматинских Срба. Тај његов рукопис се, како Милаш тврди, чува у Кијеву и износи 368 страна. Милаш, који се је такођер бавио у Кијеву, имао је рукопис у рукама и описао га је у «Гласнику далматинске цркве», те тврди да је лично добио и његов препис. Он се заиста тим Летописом у свом делу служи сваки час, цитара га скоро на свакој страни и по више пута и отворено изјављује, да му је Кончаревићево дело послужило као најбоља база и путоказ кроз живот далматинских Срба од најстаријих времена до половине осамнаестог века, бива, до доба смрти Кончаревићеве, и он га консултује поводом најнезнатнијег детаља, иако сам располаже с најдрагоценијом грађом из свих далматинских архива и писаца. Он уједно и наглашује сву огромну вредност и значај тог Кончаревићевог рада уопште, а у погледу културно-грађанског живота северодалматинских Срба напосе. И заиста, судећи по самим цитатима које Милаш наводи, већ на први мах отскочиће пред нашим очима важност и значај Кончаревићева летописа. И то не с једног, него с више разлога. На првом месту фрапира, било да се ради о најстаријој нашој старини, било да се ради о познијим раздобљима, као и о оним која су непосре-
БОГОСЛОВЉЕ дно претходила животу Кончаревића, његово сигурно и детаљно познавање свих наших историјских догађаја, па и оних најмање познатих, уз најобилније навађање имена лица, географско-топографских имена и назива, те потанко описивање и најспореднијих догађаја, како не налазимо ни у савременим опширним нашим историјама, и то све на начин да није било демантовано ни побијено ни од каснијих, на изворима прве руке базираних историја. Кад, на пример, Кончаревић говори о неком и мање познатом лицу из наше старине он зна и име-
тако да га Милаш консултује и онда кад ради по првим изворима. И пошто је то тако, одмах нам се намеће питање и мисао: какове све изворе мора да је имао под руком Кокчаревић кад је састављао тај свој драгоцени Летопис! Нема сумње, он је морао да савлада један огроман изворни материјал, да би израдио то своје дело, али и тај изворни материјал мора да је састављен од врло драгоцених рукописних извора, који су се вероватно налазили по нашим далматинским манастирима, и можда и приватним библиотекама, а који су током вре-
на толиких других лица која се око њега крећу; кад говори о неком и мање познатом догађају, он зна све детаље, као и о неком већем догађају; кад говори о ма чему, што је у вези са животом нашег народа, нарочито у Далмацији, он нам открива појединости, за које нисмо пре чули, он је тачан у годинама у погледу сваке ситнице, има готове прегледе дргађаја, готове и јасне погледе на њих и судове, као најспремнији савремени историчар; али и код самог Милаша из цитата видимо колико се архивска грађа тачно поклапа с оним што Кончаревић каже,
мена разнешени и погубљени, но који су Кончаревићу послужили. Иначе се не би дало ни разумети да један човек, који је већи део својих година морао да проведе при другом и друкчем раду и послу но што је историја, успева да одржи једнако јак историјски конац и след кроз читаво једно огромно историјско раздобље; он није то могао без готових помоћних дела, чије је садржаје бар делимично могао да повеже. Јер не треба заборавити да његово дело обрађује углавном једно ново поље, «грађанске и верске догађаје из живота се-
Фебруар 2012.
веродалматинских Срба». Истина је свакако непобитна, да у једном делу с таковим одликама као што је тај Кончаревићев летопис мора да буде у најобилатијој мери података о културно-грађанском животу тог дела нашег народа, за којим се подацима данас више но икада осећа потреба. Колико нам је познато, Милашева богата библиотека припала је Српској краљевској академији, и у тој библиотеци, по Милашевој тврдњи, мора да се налази и препис рукописа Кончаревићевог «Летописа». На нашим научницимаисторичарима је да се тај «Летопис», пронађе и материјал који је у њему обради. Нарочито питање културног живота северодалматинских Срба у самој прошлости може да буде леп и благодаран предмет за једно историчарско перо. Исто тако ред би био изнаћи један други рукопис који се је некад чувао у манастиру Крци, «Споменак Милорадов», који се непосредно надовезује на Кончаревићев «Летопис», јер обрађује догађаје од 1778. до 1836. Од знаменитог патријарха Рајачића, који је своју владичанску каријеру започео међу северодалматинским Србима као шибенички епископ догађаји и културни живот тамошњих Срба су много познатији. Међу пренумерантима најстаријих наших штампаних књига, чији су се спискови додавали уз садржај или на задњој корици, увек ћете наћи размеран број имена Срба из Северне Далмације. И данас по скромним домаћим библиотекама, по запрашеним поткровљима и подрумима наших кућа у Буковици, Котарима и Приморју наћи ћете читаве гомиле наших књига, алманаха и листо-
31
32
наставак са стр. 31
ва, почев од «Путешествија» Јоахима Вујича и других још старијих «печатаних» у Млетцима и што представљају прве примерке наше нове «писмености и словесности», па до оног интересантног алманашића у бижу издању, што је био састављен на забаву и увеселеније «чешњејше фамилије» Господар Јеврема; од првих издања Његошева «Горског вијенца» и «Шћепана Малог», Вукове «Данице» и разних «Грлица», од Змајевог «Јавора» и «Илустрованих новина», до свих могућих Орлова, Орлића и прочих календара и сановника; од Видаковићева «Љубомира у Јелисмуму» и других каталошких издања Браће М. Поповића у Новом Саду, до Задругиних плавих тврдокоричених кола и Геца Конових много хиљадских предратних издања. Наћи ћете праве мале руднике нашег «књижевства» и издавачких подвига, у континуитету, од старине до данас. Да и не говорим о библиотекама наших тамошњих манастира, за које мислим да још нису до краја пребране, и у којима се могу наћи најређи примерци, уз понеки рукопис, који се надовезује равно на наш средњи век. И не само то. Уз познати «Српско-Далматински магазин», који је у себи сакупљао оригинална књижевна настојања из Далмације и са стране, наћи ће се и по која скромна књижица стихова или прозе разних појединаца из тог нашег краја, која никад није била запажена код наше шире јавности, нити прешла границе Далмације, а која ипак данас може с интересом да се чита као докуменат непознатих књижевних настојања из тих наших предела. Ја се, на пример, сећам у детињству да су ми долазиле до руке «Песме» неког Вујатовића-Шарова из Книна, неке приче и књиге ау-
БОГОСЛОВЉЕ тора. Чија имена нисам попамтио, али с којима се више никад нисам срео. Све би то данас могло добро да дође некоме, ко би предузео да детаљно проучи и у танчине разради културно-политички живот северодалматинских Срба. Увек, наиме далеко од свих наших великих центара, одвојен и политички и огромним горама од све своје браће, над самим морем и уза њ, на правој мртвој стражи нашег племена, тај његов део је кроз векове живео и развијао се ипак у пуној духовној вези с осталим деловима. Ту, на том најудаљенијем нашем западу, на тој прузи, где су наши заноси и наде, покрети и догађаји стизали као од дугог лета заморене ласте, падали су и остајали, јер даље било је слано море и пучина туђих народа, ипак чуло се је бистро, јасно и у пуној мери откуцавање општенародног пулса. Заиста, више је него дирљиво моћи констатовати, идући трагом тих запрашених старих пренумерантских књига и издања, као и трагом породичних и месних традиција, или манастирских записа, како је сваки најмањи удес и струја из матице нашег народног живота налазила свој одјек, увек и у свако доба, овде, на овој периферјији, по овим најголијим и најзабаченијим шкрапама, почам с добом наших средњевековних Стефана, нашег краљевства и царства, па до јуче. Али је још дирљивије моћи видети и констатовати, како је жквотна снага тог потпуно одвојеног дела нације увек била тако потентна и свежа, да је од себе давала и рађала као да није једна скоро отсечена грана, него као да је само дебло. Овде се је народна песма и прича (чак она најлепша), рађала и легла као у сред Шума-
Фебруар 2012.
дије, Војводине или Црне Горе; овде су народни говор, костим, обичај извирали изворски свежи као онамо где се народ није бројао на десетине хиљада него на милионе; и овде се је, на концу, бунило, дизали устанци, војевало и извојевало јунаштва сваке врсте и рађало јунаке и честите сердаре, велике и сјајне, да се и данас о њима свугде прича и пева. О Стојану Јанковићу, Илији Смиљанићу, Мочивуни и другим познатијим и о њиховим делима и мегданима говорило се и причало и прича још и данас. Но о попу Куриџи и другим поповима, калуђерима, хајдуцима и уопште мање познатим јунацима и жртвама и њиховим делима и мегданима тек има још да се опширније говори. Врло су, на пример, недовољно познати покрети против Млетачке тираније и харања, буна против Француза у врличкој крајини, против Аустрије у шибенској и друге. Има уопште опширно да се проговори о тим северодалматинским Србима и њиховом животу кроз векове. Јер, на крају крајева, најдирљивије је опет то, да је тај део нашег народа и племена, одржавајући увек славодобитно себе и своју животну снагу под најрафиниранијим ропствима, млетачким и аустријским, чије су методе биле много опасније и разорније него турске, и одржавајући увек високо народни понос, морал и веру, у сваком добу и часу дао свој прилог у крви, животима, новцу, поуздању, људима и свему за опште и велико дело потпуног народног ослобођења и уједињења. Ето, ради свега тога нужно је обратити много већу пажњу том делу нашег народа и племена и крају који настањује, проучити и обрадити његов живот до у танчине, нарочито у прошло-
БОГОСЛОВЉЕ ОГОСЛОВ сти. То је један задатак који се у ослобођеној Отаџбини намеће и званичним факторима и интелектуалцима уопште. Нема сумње, да је у том крају и делу народа, који је, иако одвојен и осамљен под искључивим млетачким и аустријским ропством одржавао и развијао свој живот, чувајући све сокове своје животне снаге, и који је кроз сву своју историју и времена сачувао најпунију душевну везу са великим матицама и резервоарима народне снаге у Србији и Војводини, па и са духовним кретањима у њима, како сведоче и све те старинске књиге и библиотеке, које у почетку наведосмо – нема сумње, да је у том крају и делу нашег народа било, уз политичка кретања и збивања, и извесног културно-духовног струјања у свако доба. То тим више, што је већ од старе старине, колико по великим приморским градовима Задру, Шибенику и другим, у чијем су залеђу живеле српске масе и давале им извесни контингент трговаца и грађана сваке руке, толико и по самим већим варошима у том залеђу, био формиран један сталеж чистих грађана, састављен од већих поседника, трговаца, чиновника и разних јавних радника. На концу, била је још у старини у великом манастиру Крци једна клирикална школа, коју је Млетачка влада укидала пар пута, а која је извесно, поред својих верскосвештеничких функција, имала и други општекултуран уплив, кога се је Серенисима највише бојала, јер иначе не би ту школу ни гасила, без двојбе. Са црквеним пак општествима и туторствима, колико по приморским градовима, толико и уз цркве по већим варошима у ну-
трини територија, кроз све векове формирало се је стално једно језгро најелитнијег грађанства, са мањом или већом конфесионалном школом, која је свакако била по једно мало жариште националне културе. Ми знамо да су у сва времена долазили људи и културни радници из свих других наших крајева и походили тај део нашег народа. Имамо случај Доситеја Обрадовића који тамо долази, обилази манастире и народ и задржава се доста дуго у једној грађанској породици на Далматинском Косову, за чију кћерку чак саставља свој познати «буквар», први уопште буквар наше нове писмености. Несумњиво је да је за такове посете и обилажења тај наш крај морао имати извесну атрактивну моћ, и да је та могла да буде једино као резултат једног јачег културног струјања, чији
Фебруар 2012.
су се трагови мање-више погубили, изузев Зелићеве књиге и неких других, незнатнијих књижевних огледа или, боље, записа. У сваком случају, кад је реч о културном животу северодалматинских Срба, ред је разликовати њихов спољашњи живот, повезан са њиховим сеобама из дубоке Босне, па и из даљих крајева, с њиховим ратовањима и јунаштвима, било под свој рачун, било под рачун Млетачке Републике или још раније, под рачун моћних брибирских Шубића, босанског краља Твртка, па чак и Душана, било проти Мађарима, Млечићима, Турцима или другима, и њихов верски живот и историју који се је коралски слагао и груписао око манастира, цркава и црквених општестава, колико по градовима, толико и у унутрашњости, а који представља читаву једну малу Голготу, треба разликовати један и други од оног унутрашњег, где не игра толику улогу ни ратнички, ни свештенички елемент, колико лаички, сам или повезан с њима. О првоме зна се доста и из народне песме и традиције и из детаљне далматинске и наше општенародне историје и може још много да се дозна из драгоцене архивске грађе чувеног задарског архива, епископског и старих црквених архива. О другом може исто тако много, чак и у детаље да се дозна, исто тако из готове историје и архивских грађа. Постоје и црквени угледни писци који су га обилато обрадили, од најстарије старине до новијег времена. Али о последњему податци још никако нису сабрани, а нису ни на дохвату руке, олако, премда претстављају оно што може да буде врло интересантно, јер је ново и засебно.
33
34
ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА
Фебруар 2012.
Да ли постоји зло?!
Једног дана професор на факултету је одлучио да са студентима започне расправу. Питао је: – Да ли је Бог створио све што постоји? Студенти су у глас рекли да јесте. – Баш све? – питао је професор. – Да, све – био је одговор студената. – У том случају, створио је и зло, зар не? Јер, зло постоји – рекао је професор. Студенти су заћутали, нису имали одговор на то питање. Професор је био одушевљен јер је показао да је вера само мит.
Одједном, један студент је подигао руку и питао: – Могу ли ја нешто Вас да питам, професоре? – Наравно – одговорио је професор. – Да ли постоји хладноћа? – Наравно, колега. Зар никад нисте осјетили хладноћу? – Заправо, професоре, хладноћа не постоји! Према ономе што смо учили из физике, хладноћа је одсуство топлоте. Може се само посматрати да ли објекат има и да ли предаје енергију и своју топлоту на друге објекте. Без топлоте, предмети су инертни, не реагују. Значи хладноћа не постоји. Ми смо створили термин ХЛАДНО да бисмо објаснили одсуство топлоте. – А тама? наставио је студент. – Она исто постоји – рекао је професор. – Опет грешите, господине. Тама је потпуно одсуство светлости. Можемо проучавати светлост и осветљење, али не и таму. Николсова призма показује мноштво различитих боја на које се светлост разлаже у зависности од таласне дужине. ТАМА је термин који смо ми створили да објаснимо потпуно одсуство светлости. И коначно, студент је питао: – А зло, професоре, да ли постоји зло? Професор је ћутао. Студент је наставио: – Бог није створио зло! Зло је одсуство Бога у човековом срцу, оно је одсуство љубави, човечности и вере. Љубав и вера су као топлота и светлост. Они постоје. Њихово одсуство доводи до зла. Сада је професор умукнуо. Студент се звао Алберт Ајнштајн. извор: Светосавско звонце
Лажни краљ У сиромашној кући старе удовице живео један мачак, размажен и дебео. Само се протезао крај пећи. Није ловио мишеве, нити било шта друго радио, те га једног дана удовица отера од куће. Мачак оде на обалу реке. Излежавао се и размишљао како да лепо живи без рада. Са друге обали спази га лисац и викне: – Је ли, каква си ти животиња? Ја сам стар, али до сада нисам никада
видео ништа слично? – Ја сам краљ свих животиња и сви треба мени да буду потчињени и да ме служе. Него, имаш ли ти своју јазбину и нешто да се једе и пије, јер ја сам краљ и треба мене да послужиш? Лисац поверова овом старом препреденом мачку. Да би му удовољио, за тили час је препливао реку и на својим леђима пренео лажног краља – мачка. Одвео га је до своје јазбине, богато нахранио и напојио и још
га сместио у свој удобан кревет. У неко доба, наиђоше друге шумске животиње до лисичије јазбине. А лисац брже-боље изађе пред њих и почне да их ућуткује. – Молим вас, будите тихи, овде спава краљ свих животиња. Понеко од вас треба сваки дан да донесе добре хране, јер краљ не сме да оскудева. И немојте да тражите да га ви-
ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА дите, јер он мора стално да се одмара и спава. Тако је и било. Први дан је медвед донео пун џак хране, а наредних дана ређали су се вук, врана, јеж, дивља свиња и други. Дошао је тако ред и на малог зеца. Једва је зека носио свој џак. Полако је ушао у предсобље лисичије јазби-
не, кад се одједном џак одвеза, а из њега се откотрља лубеница право на мачкову главу. Мачак се тргне и пробуди, скочи и побеже. Уз пут су га виделе све шумске звери. Лисац појури за мачком, дозивајући га: – Височанство, вратите се, ово се неће поновити!
Фебруар 2012.
И можда би још увек лисац јурио за мачком, да га није зауставио гласан смех становника шуме. Медвед први проговори: – Па зар ти, несрећниче, никада у свом животу ниси видео мачка? Он заиста није краљ животиња, али си ти стварно краљ глупана. извор: Светосавско звонце
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАТАПИЈА
У Египту, на реци Нилу, бејаше град, звани Тива. У томе граду роди се блажени Патапије. Родитељи његови беху хришћани и васпитаваху свога сина у побожности и страху Божјем. А кад постаде пунолетан, Патапије презре сујету овога света, остави кућу своју, родитеље и пријатеље, и постаде монах. Удаљивши се у пустињу Египатску, он живљаше Богу, подвизавајући се у посту, молитвама и разноврсним пустињачким трудовима. А када се сазнаде за њега и многи стадоше долазити к њему и славити га због врлинског живота, њега обузе туга и мука што му се нарушава усамљеничко молитвено тиховање и што га људска уста хвале. Зато он напусти Египат и отпутова у Цариград. Јер мишљаше овај чудни светитељ, да ће се можда лакше скрити од људи међу људима у граду неголи у пустињи. У Цариграду он начини себи колибу уз градски бедем, близу цркве Влахерне, затвори се у њој и пребиваше у молитвеном тиховању као у пустињи, незнан ни од кога осим Бога Јединога, са којим разговараше непрестаном молитвом. Али као што се не може сакрити град кад на гори стоји (ср. Мт. 5, 14), тако и врлински човек кад достигне савршену светост. Јер сам Бог прославља оне који Њега прослављају, и обелодањује ради користи другима оне који су се испунили благодати Његове. Тако и овај богоугодник, савршен у светости и пребогат благодаћу чудотворства, обелодањиван и прослављан Богом, би убрзо пронађен као благо сакривено у пољу (ср. Мт. 13, 44). Јер један хришћански младић, слеп од рођења, руковођен самим Богом, дође колиби преподобног оца Патапија, и моли блаженога да се помоли за њега Богу: да му подари про-
гледање, да би видео творевину Божју, и путем посматрања творевине стицао савршеније познање о самом Творцу, и прослављао Га савршеније. Видевши веру његову, преподобни се сажали на њега и рече: У име Исуса Христа, који даје слепима светлост а мртвима живот, прогледај! - И тог часа се отворише очи слепорођеноме и он стаде видети јасно; и узнесе Богу хвалу и благодарност. Овај исцељени младић беше познат многима. Стога, видевши да је прогледао, сви се чуђаху, и питаху га како је прогледао. А он не затаји име чудотворца и добротвора свога, преко кога доби он исцељење од Бога. Глас о овоме чуду и слава преподобнога пронесе се по народу, и од тога времена многи стадоше долазити к преподобном Патапију молећи га за његове молитве. Један угледан Византинац боловаше од водене болести, и тело му беше страховито отекло. Силне новце он потроши на лекаре, иштући од њих исцељења, и не добијајући га. Чувши за светог Патапија он нареди те га однесоше к њему; и са сузама моли он светитеља да његову телесну бољку исцели целебном благодаћу коју је добио од Бога. Бесплатни лекар најпре се усрдно помоли за њега Богу, затим га осени крсним знаком и помаза светим јелејем, и одмах сва вода истече из његова тела природним каналима, и сва се изнутрица његова очисти, и он потпуно оздрави телом. Једног младића љуто мучаше зли дух, који га гоњаше по горама и пустињама, час бацајући га у огањ и воду да га погуби, час строваљујући га са високих и стрмих гора у провалију да му разбије и размрска све тело његово. И он би већ
35
36
наставак са стр. 35
ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА
био погубио младића, да није сила Божија, која обесиљује злу силу вражију, чувала створење Своје од коначне погибли. Једном злодух страховитом брзином гонећи овога младића на обалу морску да га баци у море, срете на путу преподобног Патапија који, по Божјем наређењу, ради тога беше и изашао из своје колибе да створење, саздано по лику Божјем, ослободи из ропства ђавољег. А ђаво, угледавши блаженога још издалека, појури к њему преврћући очима, бацајући пену, шкргућући зубима и претећи му убиством. Но кад се приближи к светитељу, он завапи: „О, невоље! о, јада! шта је ово? И овде опет Патапије! О, шта да радим! куда да се денем? где да одсада живим после толиких трудова мојих? Таман нађох себи обиталиште, и ево сад ме силом изгоне из њега. Ваистину си страшан, Назарећанине, и власт је твоја свуда и над свима! О, куда сада да кренем? Кренем ли у пустињу, или у град, или ма на коју страну, ти си већ тамо пре мене, и прогониш ме једним крсним знаком и једним именом твојим. Ја сам побеђен, сатрвен и прогнан!” Говорећи то, нечисти дух баци младића на ваздух, и чудотворац Патапије, направивши руком знак
Фебруар 2012.
крста по ваздуху, запрети злом духу говорећи: „Изићи, нечисти душе, изиђи, и отиди далеко у пустињу; то ти преко мене наређује Христос, чију си силу и против воље своје признао”. Када то светитељ рече, ђаво баци младића на земљу, и изађе из њега на уста као дим. А младић, дошавши себи, плакаше од радости, и своје избављење од нечистога духа приписиваше пре свега Богу, а затим и преподобном Патапију. Жена нека која имаше љуту рану на грудима, испуњену црвима, и коју лекари престадоше лечити као неизлечиву, дође к преподобноме и припавши к ногама његовим она га ридајно и свесрдно мољаше за исцељење. Светитељ, осенивши рану крсним знаком, одмах је исцели. Учинивши и друга многобројна чудеса, преподобни отац наш Патапије стиже к блаженој кончини својој, и у дубокој старости пређе к Богу, коме је целог живота свог дивно угађао. И свето тело његово би чесно погребено у цркви светог Јована Претече, у славу Христа Бога нашег, прослављаног у светима Његовим, коме са Оцем и Светим Духом приличи част и поклоњење вавек. Амин.
Житије Светих четрнаест хиљада младенаца Витлејемских Како се мудраци источни не вратише из Витлејема у Јерусалим, да јаве Ироду о новорођеном Цару, него по заповести ангела другим путем одоше у домовину своју, разјари се Ирод као звер љути и на-
реди, да се побију сва деца од две године и испод две године у Витлејему и по свој околини витлејемској. Та страшна заповест царева би извршена дословце. Војници његови једну децу мачем посекоше, другу
о камен разбише, трећу ногама згњечише, четврту рукама удавише. И диже се плач и јаук матера до небеса: “Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахила оплакује децу своју, и неће да се утјеши,
ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА јер их нема”, као што је и пророковано (Јер 31, 15; Мт 2, 18). Овај злочин над многом невином децом изврши се годину дана по рођењу Христовом 29. децембра. За то време Ирод трагаше, не би ли пронашао божанског Младенца. Искаше од Захарије сина му Јована, наравно да би га убио, пошто мишљаше да је Јован тај нови Цар. Па како Захарија не даде Јована, то по наредби Иродовој сам Захарија би убијен у храму. Био би убијен и свети Симеон Богопримац, да се ускоро по Сретењу не представи Богу. Побивши децу витлејемску, Ирод се тада окоми на старешине јеврејске, који му толковаху, где се има Месија родити. Тако уби Иркана првосвештеника и седамдесет стараца из Синедриона. Тако зло скончаше они који се саглашаваху с Иродом, да новога Цара Младенца треба убити. Потом уби свога брата и сестру и жену и три своја сина. Најзад постиже и њега казна Божја: по-
че се сав трести, ноге му отекоше, доњи део тела му се загноји, и из гноја црви потекоше, нос му се затвори, и смрад неподносиви распростираше се из њега. Пред сам издисај се-
Фебруар 2012.
ти се, па да се они не би обрадовали смрти његовој, нареди да их све побију. Тако изврже своју нечовечну душу овај грозни владар и предаде је ђаволу у вечиту својину.
АКО МЕНЕ ГОНИШЕ И ВАС ЋЕ ГОНИТИ
(Јн. 15, 20)
Поводом недавног утамничења старца Јефрема, игумана свештеног манастира Ватопеда на Светој Гори, изражавамо своје најдубље братско и хришћанско састрадавање са њим, молећи се Богу и Пресветој Богородици, Игуманији Свете Горе Атонске, да заштите манастир Ватопед и његовог игумана, старца Јефрема од нечувеног и безаконог гоњења.
37
38
Фебруар 2012.
БЕГ ИЗ ЖИВОТА У ШАРЕНИ ВИР показала је да су млади који Друштвене мреже, игризлоупотребљавају интернет це и стално трагање за инфоПрофесор др Иван Димиосећајнији, емотивно мање рмацијама на интернету тријевић, неуропсихијатар у стабилни, маштовити, дустворили су нове зависнике, КЦС о опасностима које добоко замишљени, довољни а последице тих злоупотреноси прекомерна упо треба сами себи и не дозвољавају ба готово једнако су тешке да им се утиче на одлуке. као зависност од наркотиИнтернета Да ли то значи да су они ка, алкохола, или коцкања: који су склони дрогама, одвајање од стварности, распад породице, губитак посла и здравља, упо- склони и алкохолу, коцкању и интернету зорава у интервјуу „Новостима“ професор др истовремено? – Тако је. Реч је о такозваној укрштеној заИван Димитријевић, неуропсихијатар са Клинике за психијатрију Клиничког центра Ср- висности. Њима је заједнички тај хемијски бије, и председник стручне комисије Београ- ефекат који им ствара неодољиву потребу за да за превенцију злоупотребе психоактивних задовољствима. Последица је понашање које води ка трагању за дрогом, алкохолом и остасупстанци код младих. Шта је заједничко злоупотреби интерне- лим пороцима. Где се налази та фамозна граница између та и наркотика? – Код свих зависности присутан је такозва- рационалне и претеране употребе интернени механизам награђивања. Све зависности та? – Више од два сата свакодневно проведених нуде једну врсту задовољства, И због тога зависник стално трага за њима. Играње игрица, на интернету представља први упозоравајући као и коришћење дрога ствара хемијски ефекат знак. Одрасли морају да контролишу време у мозгу, који зависника задовољава, а потреба проведено на интернету или у игрању игрица, а родитељи морају својој деци то време да за тим задовољствима стално расте. Да ли су исти и разлози због којих неко ограниче. У пракси сам се сретао са школарстално тражи „дозу“ на интернету као и дро- цима који су били одлични ђаци, а као награду за свој успех родитељи су им допуштали да гу или алкохол? – Образац који већ педесет година објашњава зависности је: изазов, бекство, задовољство. Најпре се креће од експеримента, изазова, да се проба нешто што је ново. Ако то пружа задовољство, корисник ће увек бежати од стварности и проблема у такву врсту „нирване“, све док на крају не постане зависник. Зар сваки човек не тражи неко задовољство које ће га опустити и одвући од сурове стварности? – Тачно је да сви ми имамо дневну, месечну, годишњу потребу за разним активностима које нас чине задовољним. Али зависник постаје онај који има и друге факторе који директно или индиректно утичу на интернет адикцију. Који су то фактори и ко је најсклонији овој врсти зависности? – Интернет зависници су креативни, врло интелигентни, али помало усамљени људи. Имају мањак самопоуздања, па потврду својих вредности траже на интернету, а у стварном животу немају подршку породице. Њима је интернет бег од стварности. Једна корејска студија
Фебруар 2012.
РТУЕЛНИ СВЕТ
цео викенд играју игрице. То су опасне ствари, то ствара зависника. Како се и за које време постаје интернет зависник? – Корисник има осећај сигурности и прихваћености од стране виртуелне заједнице, у ствари оно што нема у стварном животу. Због тога се постепено све више окупира боравком на интернету у разговорима са члановима групе. Временом се социјално изолује, занемарује свакодневне активности. Због брзог протока информација стиче се утисак блискости са особама, што надокнађује осећај отуђености, лоших међуљудских односа, немогућност остваривања емотивне везе. Време до стварања зависности може да траје од неколико недеља до неколико месеци. Које врсте интернет зависности постоје? – Одређени корисници углавном приступају истим апликацијама. Тако постоји сексуална стимулација путем интернета, када се приступа само еротским садржајима. Једна група интернет користи само за онлајн куповину. Трећу групу чине они који стално сурфују по интернету у потрази за информацијама, док је четврта група општег карактера који није уско везан за употребу интернета. То су особе окупиране компјутерским игрицама. Све већу групу чине и корисници друштвених мрежа који имају претерану потребу за склапањем познанстава. Како објашњавате потребу за ширењем виртуелне групе пријатеља? – Свако ко има хиљаду пријатеља на фејсбуку или другим друштвеним мрежама треба да се забрине. То значи да је дошло до отуђења у оквиру породице, а виртуелни пријатељи су сурогат замена за неостварене контакте у стварном животу. Није само по себи лоше имати профил на некој од друштвених мрежа, али природно је и нормално да неко има највише десет пријатеља ван куће, и педесет у оквиру породице. Како се лечи интернет зависност? – С обзиром на то да са овом зависношћу егзистирају и психосоцијални поремећаји, поремећаји расположења, незадовољство партнерским односима, сагоревање на послу, терапија мора да пружи зависнику замену за зависност: неки хоби, вежбе, рекреацију, спорт. Брачна саветовалишта такође могу да одиграју
велику улогу у опоравку интернет зависника, а пошто се код многих јављају и психијатријски поремећаји неопходно је упоредо са третманом укључити медикаментозни и психотерапијски третман. Како би могло да се превенира злоупотреба интернета и других зависности? – Што се више зна о последицама злоупотреба наркотика и интернета, то је ризик од зависности мањи. Значи, кључ је у превенцији. Сада већ већина адолесцената зна за штетне последице дроге, алкохола и коцкања, али мањи број је упознат са тим да је интернет подједнако тежак порок ако се злоупотребљава.
ЂАЦИ СЕ КОНТРОЛИШУ
Колико су млади у Србији окупирани интернетом? – Недавно је рађено истраживање међу ђацима у Београду, које је показало да 56 одсто ученика нема зависност од интернета, 34 одсто има контролу над временом проведеним на интернету, док осам има повремене, а један одсто значајне проблеме са зависношћу од интернета.
АПСТИНЕНЦИЈАЛНА КРИЗА
Да ли интернет као и свака зависност даје исте апстиненцијалне симптоме? – Апстиненцијални симптоми се развијају у периоду до месец дана након покушаја престанка или смањења употребе интернета и могу да узрокују стрес или тешкоће у социјалној професионалној области живота. Дрхтање, ситан тремор, анксиозност, опсесивне мисли, фантазије и сањарење о интернету, појава вољних или невољних покрета прстију, као што је случај код куцања на тастатури, знаци су апстиМ. ВАСИЉЕВИЋ ненцијалне кризе. Вечерње Новости 21. 12. 2011. год.
39
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
40
Фебруар 2012.
ПОКУШАЈ ПРОВАЛЕ У ХРАМ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА У КНИНУ
Храм светог Георгија у Книну поново је по ко зна који пут био мета вандала. У суботу 10. 12. 2011. године у јутарњим часовима пронађе-
на су оштећена улазна врата. Јасно је, да се је радило о покушају проваљивања у храм и при том је употријебљена велика физичка сила. Ма-
теријална штета је велика. О овом немилом догађају обавјештена је полиција, која је дошла и извршила увиђај.
СВЕТА ЛИТУРГИЈА У КРКИ У недељу (11. 12. 2011.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки и том приликом у чин чтеца произвео четворицу ученика Богословије Света Три Јерарха. У својој беседи Епископ Фотије је тумачио јеванђелску причу о безумном богаташу. Данашњи свет личи на овог богаташа из приче коме су се ризнице почеле рушити. Савремени човек се у највећој мери окренуо земаљском богатству и не мисли на смрт и на Суд Божији. Наша Света православна Црква непрестано нас подсећа на то и позива нас да се богатимо јединим истинским богатством, а то је Бог. После Свете Литургије на питање неког од присутних верника како коментаришете изјаве Вука Драшковића о Косову Епископ Фотије је кратко рекао да: „...није случајно да је народ већ Вука назвао Вук Бранковић-Драшковић не само због његове антисрпске и антикосовске политике, већ и због његове недавне хуле на мученичку светосавску Цркву и Свети архијерејски Синод, потврђујући ону народну да не пада ивер далеко од кладе“.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Фебруар 2012.
КРАЈ ПРВОГ ПОЛУГОДИШТА У БОГОСЛОВИЈИ У КРКИ
Дана 16. 12. 2011. г. одржана је сједница Наставничког вијећа Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки, те је тиме окончано прво полугодиште школске 2011/12. год. Седници Наставничког вијећа присуствовао је инспектор богословија Српске православне Цркве проф. др Димитрије М. Калезић. На сједници којом је предсједавао Епископ далматински Г. Г. Фотије в. д. ректора богословије расправљано је о успјеху и владању ученика, као и о оранизацији прославе јубиларне 400-те године богословије у Крки.
ПРАЗНИК СВЕТОГ НИКОЛАЈА У МАНАСТИРУ ДРАГОВИЋУ На празник Светог Николе у манастиру Драговићу Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ далматински Г. Г. Фотије са игуманима манастира Крке, Крупе и Драговића. У својој бесједи Епископ Фотије говорио је о животу и дјелу светог оца Николаја архиепископа мирликијског и о данашњем духовном стању вјерника. Владика је пререзао славски колач и честитао игуману манастира Драговића оцу Варсонуфију крсну славу. Послије Литургије приређена је трпеза љубави за све вјернике, а владика је између осталог у својој пригодној бесједи говорио и о потреби наставка обнове парохијског дома у Бителићу.
41
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
42
Фебруар 2012.
ПРОСЛАВА СВЕТОГ СПИРИДОНА У СКРАДИНУ На празник светог Спиридона Тримитунског (25. 12. 2011. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Литургију у Скрадину. На Светој Литургији саслуживали су игуман манастира Крупе Гаврило (Стевановић) и игуман манастира Драговића Варсонуфије (Рашковић), јереј врлички Борис Медак и епархијски протођакон Дајан Трифуновић.
Епископ Фотије је после Свете Литургије пререзао славски колач и одликовао граматом признања дугогодишњег црквењака скрадинске парохије Саву Павасовића, због верности и оданости својој Цркви. На крају је надлежни свештеник скрадински протонамесник Саво Миланковић приредио трпезу љубави за све госте у просторијама Ц. О. Скрадин.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Фебруар 2012.
НЕДЕЉА ПРАОТАЦА У недељу праотаца (01. 01. 2012. г.) Његово Преосвештенство, Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у Имотском уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. У својој беседи Владика Фотије говорио је о значају праотаца у икономији спасења, јер су се они – патријарси, пророци и праведници Старог Завјета – удостојили да уђу у родослов Господа нашег Иуса Христа потврђујући да је Христос постао реалан човјек. Поред тога, Епископ Фотије је вјерни народ позвао на даљу обнову храма у Имотском, те парохијског дома, као и манастира светог Василија Острошког у Црногорцима. Након Свете Литургије, парох у Имотском, о. Драган Михајловић приредио је трпезу љубави у просторијама Црквене општине Имотски.
НАПАД НА ЦРКВУ СВЕТИХ ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА У КИСТАЊАМА
На Бадњи дан (06. 01. 2012. г.) у раним јутарњим часовима непознати починиоци извршили су покушај паљења храмовних врата на храму светих Кирила и Методија у Кистањама. Том приликом, скинута је с храма застава Српске православне Цркве о чему сведоче покидани канапи који су носили заставу. О свему је обавијештена полиција која је извршила увиђај и поднета је пријава против непознатих починиоца. Ово је већ други пут да је застава Српске православне Цркве скинута са храма у Кистањама и да су вандали покушали да на овај начин уплаше преостало српско становништво у Букови-
ци. Два пута је застава српске националне мањине скидана испред зграде општине иако српска мањина има право да своја обележја истиче у местима у којима има одређени проценат становништва. Пошто ни један пут нису пронађени починиоци, они су охрабрени да наставе са дивљачким нападима на Србе јер знају да неће бити санкција а у Бога и Божју правду не верују иако редовно одлазе у свој храм испред којег виси застава државе Ватикан коју никад нико није склонио иако су Кистање место у којем није живело пре рата ни један проценат римокатолика, а и данас су Срби већина.
43
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
44
Фебруар 2012.
БАДЊИ ДАН У ШИБЕНИКУ На Бадњи дан (06. 01. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије је служио Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму у Шибенику, а у послијеподневним сатима у истом храму и вечерње богослужење са благословом бадњака који је потом
дијељен вјерницима.У бесједи након богослужења, Епископ је говорио о значају Оваплоћења Христовог за наш живот и спасење, као и о потреби да свој живот саображавамо животу Христовом. Послије богослужења у порти храма уприличено је послужење за све присутне вјернике који су као и у претходним година дошли у великом броју.
БОЖИЋ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Празник Рођења Христовог – Божић (07. 01. 2012. г.) свечано је прослављен у свим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије на Божић је служио Свету Архијерејску Литургију на свеноћном бденију у манастиру Крки где се по традицији сабира велики број људи православних Срба из Буковице и книнске крајине. На Светој Литургији прочитана је божићна посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и свих архијереја Српске православне Цркве. После Свете Литургије
припремљена је божићна трпеза љубави и послужење за све
присутне вернике у манастирској трпезарији.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Фебруар 2012.
СВЕТА ЛИТУРГИЈА У КНИНУ На празник Сабора Пресвете Богородице (08. 01. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Книну, уз саслужење већег броја монаштва и свештенства Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је позвао наш народ да се окупља око своје Цркве и Божића, јер ћемо се тако очувати као народ, очувати своју веру и своју културу и језик. После Свете Литургије за све је припремљена трпеза љубави у Црквене општине Книн, где се разговарало о проблемима везаним за живот и рад ове веома значајне црквене општине Епархије далматинске.
ПРАЗНИК СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА На други дан Божића, празник Светог Архиђакона Стефана Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу. У својој беседи Епископ Фотије честитао је Крсну славу оцу Јовану (Ковачевићу) сабрату манастира Дра-
говића, рекавши да сви треба да се угледамо на ревност и веру Светог Архиђакона Стефана који се због тога удостојио видети тајну Богословља. После Свете Архијерејске Литургије, братство манастира Драговића припремили су трпезу љубави за све присутне.
45
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
46
Фебруар 2012.
БОРОВО – 11. 1. 2012.
ПОМОЋ БОГОСЛОВИЈИ ‚СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА’
У организацији општине Борово данас је одаслана помоћ у храни за Богословију „Три Јерарха” која делује при манастиру Крка у Далмацији. Ово је 11. по реду помоћ у храни коју организује Самостална демократска српска странка и српске институције на истоку Хрватске. „У ову акцију укључиле су се све овдашње општине којима управља СДСС, а част да буде организатор припала је ове године општини Борово, рекао је новинарима начелник општине Радо Босић. Нагласио је да је припремљено око 1.500 кг квалитетног свињског меса, а осим општина средства за набавку меса донирали су и СДСС, ЗВО, „Српска заједница”, Жупанијска већа српске националне мањине Вуковарскосремске и Осјечко-барањске жупаније
као и појединачни донатор Бранко Костић из Вере. Председник странке др. Војислав Станимировић рекао је како је странци и српским институцијама част што настављају ову хуманитарну и вредну акцију донације у храни за 40-ак будућих свештеника који се школују у манастиру. У Богословији се свакодневно припрема 150-ак оброка тако да ће наша донација и ове године бити добродошла. Он је посебно захвалио Живојину Бођирковићу власнику клаонице у Борову који је и ове године без икакве накнаде припремио и обрадио месо на начин како најбоље одговара потребама манстирске кухиње. „Богословија није у саставу школског система Републике Хрватске, па им је свака врста помоћи добродошла. А ми смо понекад и два
пута годишње донирали не само храну него и остале потрепштине за тамошње полазнике, рекао је Станимировић. Захваљујући „браћи из Славоније”, професор Богословије јеромонах Херувим рекао је како овом донацијом се подмирују потребе у месу за пола године а можда и више за полазнике и професоре ове установе. Осим што нам знатно помажете на овакав начин, донација је и симболичан чин нашег заједништва у тешким временима. Богословија чува наш српски и православни идентитет, а ви оваквом помоћи помажете Богословији што значи да сви заједно и свако на свој начин радимо на чувању нашег идентитета, закључио је јеромонах Херувим. Б. Ркман
СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ШИБЕНИКУ
На празниик Обрезања Христовог и Светог Василија Великог (14. 01. 2012. г.), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви у Шибенику. На крају Литургије Епископ Фотије је произнео молитву за благослов Нове године Господње, пошто се по старом календару на данашњи дан прославља православна Нова година. У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о великом значају празника Христовог Обрезања, који нам указује на реалност оваплоћења Божанског Логоса. Истакао је и важност што чешћег учешћа у Светој Евхаристији позивајући вјернике у Шибенику да чешће долазе у своје храмове и учествују у богослужењима, те да се не плаше свог идентитета и да га не скривају већ да слободно исповједају и свједоче своју вјеру.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Фебруар 2012.
КРСТОВДАН У ШИБЕНИКУ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије, на данашњи празник Крстовдан (18. 01. 2012. год.), служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму у Шибенику.
Послије Свете Литургије, у спомен крштења Господа Исуса Христа на ријеци Јордану, Епископ Фотије је извршио Велико освећење воде. Након освећења, вјерни народ је захватао воду коју потом као благослов носи у своје домове.
БОГОЈАВЉЕЊЕ Празик Крштења Господа Исуса Христа – Богојављење (19. 01. 2011. год.) свечано је прослављен широм далматинске Епархије са традиционалним освећењем богојављенске воде. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије на овај велики Господњи празник, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење манастирског братства и потом извршио велико богојављенско освећење воде.
Богојављење је празник када се Бог на почетку новозавјетне историје и јавнога деловања Господа Исуса Христа на реци Јордану пројавио као Света Тројица. Сви православни хришћани на овај празник узимају освећену воду изсветих храмова као спомен на Крштење Христово на Јордану која је символ освећења читаве творевине и залог Васкрсења. После Свете Литургије приређена је трпеза за све присутне госте у манастирској трпезарији.
47
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
48
Фебруар 2012.
САБОР СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА У МАНАСТИРУ КРКИ На празник светог Јована Крститеља (20. 01. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У току Свете Литургије пререзан је славски колач и освећено кољиво, јер је свети Јован крсна слава игумана манастира Крке архимандрита Германа. Уз игумана Германа на Светој Литургији саслуживали су игуман манастира Драговића Варсонуфије, јеромонах Симон настојатељ манастира Свете Лазарице, сабрат манастира Крке јеромонах Херувим и епархијски протођакон Дајан Трифуновић. У својој проповиједи владика Фотије је честитао крсну славу игуману Герману и нагласио да се увијек требамо угледати на живот и подвиг највећег међу пророцима светог Јована Крститеља. Као што је свети Јован у своје доба позивао на покајање, тако и ми вођени његовим ријечима треба да се припремимо и по-
кајањем удостојимо другог славног Христовог доласка. Послије Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне госте.
ОБНОВА ХРАМА СВ. ЈОВАНА У МИОЧИЋУ Благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија поче-
ла је обнова цркве Св. Јована у Миочићу. Молимо све Миочане и све људи добре воље
да својим прилозима помогну обнову нашег храма Св. Јована Крститеља. Прилози се могу уплатити на следеће рачуне: КБЦ БАНКА А. Д. Београд Динарски рачун: 115-25365-17 Девизни рачун: РС 35 1150 0718 0000 0909 82 „Миочић” завичајно удружење Косанчићев венац 31, Београд Особе за контакт: Петар Вуковић + 381 11 2632 580, + 381 63 236 165 Гојко Малесевић + 381 11 84 84 850, + 381 64 616 0779
Фебруар 2012.
УРЕЂЕЊЕ ГРОБЉА У БОБОДОЛУ Осврћући се на ситуацију која је нас и наше крајеве задесила па је вријеме учинило своје да нам се гробље нашло и налази можемо рећи у очајном стању. То је стање напуштеног простора које је препуштено само себи и законима природе. Наше гробље је обрасло храстовим и грабовим грмљем, порушеном оградом у којој свакодневно обитавају домаћа животиње почев од крава, оваца, паса луталица, дивљих свиња и сл. који у потрази за храном улазе и рују по гробовима наших најмилијих. Из горе наведених разлога у обиласку гробља одлучили смо се на заједнички договор ја Радован Врањеш, Миленко Илија Врањеш, Канда Зајец и наш локални свештеник прићи уредјењу те јадне локације. Дали смо приоритет подизању бетонског зида око гробља и уредјењу сеоског пута до истог. Уз добру вољу вођени осјећајима наших мјештана отворили смо жиро-рачун на који се могу донирати финанцијска средства добровољне нарави дакако према могућности појединца. Сакупљање донација замислили смо тако да се мјесечно одвоји нека симболична свота
на назначени рачун и да би кроз неко вријеме располагали са одређеним износом којег би намјенски утрошили у реализацију зацртаног плана. Каш мото је: „Ја као појединац не могу ништа а ми скупа можемо много”. Назив хунанитарног рачуна је: СПЦ - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ОПШТИНА ВРБНИК, са назнаком: за БОБОДОЛ уређење сеоског гробља, а број рачуна је 2402006-1100556716 Напомињем да је рачун отворен код наше Парохије јер Бободол са Врбником чини једну парохију. Отварањем рачуна руководили смо се тиме да се средства прикупљена донацијом наших мјештана могу утрошити само у: 1. Уређење гробља и сеоског пута 2. Располагати новцем и увид у жиро-рачун не може имати нитко самостално већ скупа у кординацији са локалним свештеником. 3. Од локалног свештеника захтјеват ћемо пуномоћ овјерену код јавног
ДОБРОВОЉНИ ПРИЛОЗИ ЗА МАНАСТИР КРКУ (у америчким доларима) Мирко Лакић 200, Српски патриоти 200, Мијо Додиг 100, Невен Његован 100, Јово Рашић 200, Петар и сека Ђукић 200, Слободан Илић 60, Стеван и Драгица Лазић 50, Петар Кесић 50, Мирослав Јовић 50, Мирјан Рајновић 50, Милан Грчић 50, Слободан Бабић 50, Илинка Грубор 50, Сергеј Пуповац 40, Здравко Рађеновић43. Славко Вујанић 40, Музичари 40, Зоран Мацавара 40, Слободан Андрић 20, Коста Дрча 20, Миле Вранковић 20, Петар Куриџа20, Љубо Ераковић 20, Ненад Ненадић 20, Младен Ђого 20, Драган Бура 20, Душко Милисав 20, Далибор Олујић 20, Бранислав др Кончаревић 20, Душан Ћелебићанин, Драго Јовановић 20, Милан Плавшић 20, Душан Кукурузовић 20, Марко 20,
биљежника како би сваки од чланова имао увид у текуће уплате. 4. Новац дониран на назначени рачун је строге намјене и не смије се користити ни у које друге намјене као нпр: трошкови репрзента ције, службеног путовања и сл. 5. Трошкови око уређења гробља бит ће транспарентни и видљиви сваком појединцу и уредно објављени на нашој интернетској страници. Сву материјалну и моралну одговорност око утрошка донираног новца сносимо ми као комисија са локалним свештеником. 6. За било какве нејасноће и информације можете контактирати мене Радована Врањеша моб. 00385 91 602 65 50, Миленко Илија Врањеш моб. 00385 98 8198794460, Свештеник Милорад Ђекановић: моб. 00385 918910095, фиксни: 00385 22 661 254. Вјерујем да ћете се радо одазвати овому апелу, те на понос и радост наших сумјештана припомоћи уређењу овог објекта. Водимо се крилатицом «Како ми нашим очевина, тако ће и нама наша дјеца.» Книн, јануар 2012.
Ђурђа Лончар 20, Слободан Рашић 20, Милан Милеуснић 20, Глишо Ђилас 30, Драго Лежаја 20, Сава Вучковић 30, Милан и Милица Васић 30, Јово и Сава Драгичевић 20, Мишо и Милка Дукић 30, Роберт Матијаш 20, Мишо Поздер 20, Милка Томић 10 Благодаримо и: Ђурђи Лончар, Сави Гуши, Пери Његовану, Илинки Лакич и Милици Васић СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција часописа
49
50
Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: протонамјесник Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 e-mail: pjovanoviczd@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com протођакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: протонамјесник Саво Мајсторовић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Моб.:098/993-82-03 e-mail: sv.georgije.knin@gmail.com – II парохија: протонамјесник Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: протонамјесник Милорад Ђекановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 091/891-00-95 e-mail: srpskapravcrkva@optinet.hr СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари протонамјесник Миле Савичић 23424 Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Скрадину
протонамјесник Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском протонамјесник Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа I парохије у Кистањама СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама протонамјесник Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци – Греција б.б. Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа II парохије у Кистањама јереј Слађан Тубић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Mоб.: 097/773-98-38 СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Станко Антић 22312 Марковац, Марковац б.б. Mоб.: 092/131-08-70 е-mail: stankoantic@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Александар Вујко 22318 Пађени, Пађени 12 Mоб.: 091/881-09-43 е-mail: aleksandarvujko@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 095/569-78-28 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: man.dragovic@gmail.com
Крстовдан – 2004. год.
Епископ Фотије и Епископ Лонгин са матурантима – 2006. година Фотографија на корицама – Зграда Богословије – манастир Крка
www.eparhija-dalmatinska.hr