www.eparhija-dalmatinska.hr Година Х. – Број 56
ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Покровски број – 2012. г. Цијена 10 kn
Пресвета Богородица Утешитељка – манастир Ватопед, Света Гора
1. стр. – Покров Пресвете Богородице, рад Сестринства Тројеручице, Шибеник
БОГОСЛОВЉЕ
Октобар 2012.
Чудотворна икона Пресвете Богородице «Утешитељке»
У давна времена дође на Свету Гору банда морских разбојника. Они намере да у зору, по отварању капије, уђу у Ватопед, да посеку монахе и да опљачкају манастирска блага. Једне вечери они се искрцају на копно и сакрију се у оближњем жбуњу. Али, заштитница целе Свете Горе, Пресвета Богородица, није дозволила да се испуне намере безбожних гусара. Следећег дана, по отпусту са јутрења, кад се братство разишло по својим келијама на починак, игуман остане у храму наставивши са својим ју-
тарњим молитвама. Док се он тако молио, одједном се из Богородичине иконе зачуо упозоравајући глас: «Данас не отварајте капију, него се попните на зидине и одагнајте разбојнике.» Изненађен, игуман потражи погледом свету икону из које се зачуо глас и одмах угледа страшно чудо: Богородичино лице бејаше оживело, као и лице Христа младенца којег је држала у наручју. А превечни Младенац, испруживши руку и поклопивши њоме усне Своје Богомајке, окренуо се ка Њој рекавши: «Немој, мајко моја, не говори тако; него нека
Чудотворна икона Пресвете Богородице «Утешитељке» .......................................... 3 Покров Пресвете Богородице ..................................... 4 Какав је уопште смисао целокупне Свете Литургије ......................................... 6 Мисионару о покајању ............................................... 10 Предлог за канонизацију Никодима Милаша ..................................................... 12 У испосници оца Пајсија ............................................ 17 Новгородски чудотворац ........................................... 18 Вратити народ и културну баштину у Далмацију ................................................. 20 Бајке и свет одраслих ................................................ 26 Ружно паче .................................................................. 27 Вијести из епархије .............................................. 32-47
буду кажњени како им доличи.» Али, Богородица брижно задржа својом руком руку Сина и Бога свог и окренувши главу удесно, она понови исте речи: «Не отварајте данас капију, него се попните на зидине и одагнајте разбојнике.» Обузет великим страхом од овог страшног чуда, игуман одмах дозове сву братију, исприча им догађај и упозорење Пресвете Богородице, као и од Господа јој упућене речи. И сви са великим дивљењем запазише да је Богородичино лице и лице Господа Исуса Христа и уопште читав опис и лик оне Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник
Уређивачки одбор: Протосинђел Мр. Никодим (Косовић), Игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, протонамесник Славољуб Кнежевић, протонамесник Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293
3
4
наставак са стр. 3
иконе остао измењен, потпуно супротан од претходног. Монаси затим излише неизмерну благодарност Пресветој Богомајци због заштите коју им Она указује и неућутним молитвама које узноси Господу нашем Исусу Христу за спасење целог света. Тако су монаси успели да се са манастирских зидина одбране од непријатељског напада. Од тада па до данас ова икона позната је под именом Утешитељка. Лица Богородице и Господа Исуса Христа остала су у положају у коме су се налазила када је игуман по трећи пут зачуо чудесне речи: Богородица са лицем окренутим надесно, насупрот испруженој руци превечног Младенца и Бога, покушава да склони Његову руку са својих усана, како би слободно објавила својим одабраним слугама предстојећу опасност.
БОГОСЛОВЉЕ
Ова икона стоји у параклису Пресвете Богородице Утешитељке, на десном зиду певнице, са лицем препуним саосећајуће љубави, са погледом који одише благошћу, кротошћу и милостивошћу. На њеним уснама почива целомуд-
Октобар 2012.
рени осмех, упозорење и утеха, док је лице превечног Младенца и Бога много строжије, а покрети испуњени прекором. У руском Минеју, који је штампан у Петрограду 1848. године, каже да се ово чудо збило 21. јануара 807. године.
Отац Александар Шмеман
ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
И као што се то не Јесењи празник, Данас благоверни људи светло празнујемо, једном догодило у празник Покрова закриљени Твојим доласком, Богомајко, хришћанској истоМајке Божије је код и на Твој пречисти лик гледамо, умилно говорећи: рији, један локални Руса постао посебно покриј нас часним Твојим покровом и избави нас од свакога зла, догађај, ограничен омиљени празник. молећи Сина Твога Христа, Бога нашега да спасе душе наше. сасвим одређеним Међутим, тај празник не само да није настао у Русији, но у Ви- локалним околностима, прерастао је своје почезантији, већ је – ма како нам се то данас чини- тне оквире и раширио се до васељенских размело чудним – настао као празник победе Виза- ра и добио универзално значење. Временом се нтије над нашим, словенским прецима који заборавило на конктретни историјски контекст су у десетом веку опседали тадашњу византиј- самог догађаја, али је у памћењу остао лик Богоску престоницу Константинопољ. По предању, родице Која, са покровом на рукама, покрива, у дане те опсаде неколицина оних који су се штити и теши своју, у беду запалу, дечицу. Празник Покрова Пресвете Богородице је молили у храму видели су Мајку Божију како држи покров над градом и моли се за тај град. временом постао само срце црквеног схватања
БОГОСЛОВЉЕ Дјеве Марије као Мајке, Којој је под Крстом усиновљено читаво човечанство, Која као Мајка прима у своје срце све наше жалости, сва наша страдања, сав неподоносиви бол нашег земаљског бивствовања. «А и теби самој пробошће мач душу да се открију помисли многих» (Лк. 2, 35). Ово су речи које је праведни старац Симеон упутио Дјеви Марији када је Она донела Дете Христа у храм да би га посветила Богу и те су се речи урезале дубоко и заувек у душе свих хришћана. Мајка Исусова – Она Која је, стојећи под Крстом Сина свога, искусила сав страшан бол људског састрадања и жалости – постала је својеврсни Божији дар свим људима, дар материнске љубави, материнског сажаљења, материнског састрадања... Вековима су верни људи осећали и духовним видом гледали тај светли Богородичин покров
Октобар 2012.
над светом, радовали му се и у њему налазили помоћ и утеху. «Данас благоверни људи светло празнујемо, осењени Твојим, Богомајко, доласком...» Свети Андреј Јуродиви, човек који је у Богородичној цркви у Константинопољу имао виђење Богородице са покровом на рукама, говорио је, после тог виђења, да је видео Мајку Божију како плаче над светом. «Богомајка се» – говорио је он – «коленопреклоно молила. Госпођа и Царица света је плакала за спасење целога света...» Много векова касније, о смислу тих Богородичних суза, говори – у својој проповеди на празник Покрова Пресвете Богородице – отац Сергије Булгаков, велики руски философ и богослов, који је и сам у својој младости од хришћанске вере отпао у марксизам, да би се после тога покајнички вратио у дом очев и постао – у она тешка и страшна времена, у годинама у којима су милиони људи одступали од хришћанске вере – истински сведок хришћанског призвања Руског народа. Он у својој проповеди каже: «... Нису се људи само у она давна времена пре хиљаду година молили са сузама Богородици, већ јој се тако моле и данас овде и сада, свагда и свугде, и молиће јој се тако до краја времена. Није се Њен Покров простирао само над онима који су живели у та давна времена, Њен Покров се простире и данас над читавим људским родом, над читавим светом, и над нама грешнима. И данас сија Њен спасоносни Покров којим нас Она закриљује, иако наше очи нису достојне да виде тај Покров, иако наше очи не виде тај Покров. Мајка Божија и данас посредује између неба и земље. Она је посредница света који приноси своје молитве Престолу Славе Божје. Она је љубав и милосрђе наше, милост и сажаљење наше, праштање и заступљење наше пред Богом. Она не суди, већ је милостива свима. Она није правда суда и суд правде, већ материнско заузимање. И на Страшном суду Сина Свога, Она ће молити праведног Судију за опроштај. Грех и јад света
5
6
наставак са стр. 5
БОГОСЛОВЉЕ
рањавају срце Оне која воли читав свет, а Она на злобу и грех одговара љубављу и сузама. Њој и данас мач пробада душу. Мајка Божија плаче над светом. Каква је то тајна? Сам свет плаче над самим собом Њеним сузама. Страдање и јад света јесу и Њена туга, сузе света су и Њене сузе... Она је наша Мајка! Она је наше срце! О, када би људске очи само виделе светлост Мајке Божије у свету, људи би знали какво се тајанствено преображење одиграва у свету. Када би људи само видели Њене сузе, пренула би се и раскравила њихова окамењена срца. Јер нема срца које би остало окамењено пред Њеном љубављу и Њеним милосрђем. На злобу Она одговара љубављу, на грех – сузама, на хулу – опраштањем, на мржњу – благословом.» Отац Сергеј даље наставља: «Свет није остављен у свом јаду, човек није остао усамљен у својој тузи. Рањавано бива и раздирано материнско срце Њено и заједно са нама над нама плаче и Мајка Божија. И увек треба да будемо
Октобар 2012.
свесни тога чије срце рањавамо својим гресима, чије сузе умивају наше падове. Заволела је Руска земља дан Покрова Мајке Божије који је био јављен у далеком Цариграду. Руски народ се од давнине радосно моли и слави Покров Мајке Божије којим је Она закрилила читав свет. (...) И данас – у бедама и јаду – Она чује наше јецаје и уздахе, Она и данас пажљиво слуша наш плач и наше ридање. (...)» «Радуј се, радости наша! Заштити нас од свакога зла светим Својим Покровом!» Тим изливом хвале и радости, том молбом за помоћ, заштиту и утеху једном засвагда је откривен наш духовни пут. И ма колико било грехова и падова, ма колико била страшна тама живота, светлозарни лик Мајке Божије, Заступнице, Утехе, Покрова над светом био је и остаје заувек са нама, над нама и у нама... Празник Покрова Мајке Божије нас увек изнова позива да се вратимо Њеном Покрову и, тиме, исцелењу и обнови нашег живота.
Свети Никола Кавасила
Какав је уопште смисао целокупне Свете Литургије Чин савршавања ових светих Тајни садржан је у претварању евхаристијских Дарова у Тело и Крв Христову; циљ овог претварања је освећење верних који кроз те Дарове примају отпуштење греха, постају наследници Царства Небеског и стичу остала добра. Припрема и допринос верних за савршавање овог чина и за постизање реченог циља јесу молитве, појања, читања Светих Списа и уопште све оно што се на свештени начин изговара пре и после освећења часних Дарова. Јер, иако нам Бог све
Своје светиње даје на дар – а да ми Њему претходно ништа нисмо пружили, него оне заиста јесу Његови дарови – Он, ипак, захтева од нас да обавезно будемо спремни да их примимо и да их сачувамо; и не предаје нам Своје освећење ако немамо у себи одговарајућег расположења. На такав начин Он нас крштава, помазује, храни и предаје Дарове са Своје страшне Трпезе. Показао је то Господ у Својој причи о сејачу. «Изиђе сејач», вели Он, не да оре земљу, већ «да сеје», јер, орање и сваку дру-
гу припрему ми сами смо дужни да принесемо. Пошто је, дакле, неопходан услов за стицање дарова светих Тајни у томе да им приступамо са добрим расположењем и ваљано припремљени, потребно је да таква припрема постоји и при савршавању свете Евхаристије; тако се, уистину, и збива. Ту припрему могу нам пружити молитве, појања и све оно што се на свештени начин у Евхаристији чини и изговара. Јер, све то нас освећује и приготовљује како бисмо на ваљан
БОГОСЛОВЉЕ начин примили Дарове, сачували освећење и постали његови поседници. Ово нас освећује на два начина. Један начин је тај што и од самих молитава, појања и читања имамо користи. Јер, молитве нас окрећу ка Богу и доносе нам отпуштење грехова; а појања, опет, на сличан начин изазивају Његову наклоност према нама и привлаче Његову подршку. Јер, псалам каже: «Принеси Богу хвалу на жртву... избавићу те, и ти ме прослави». Читања одељака из Светога Писма која објављују доброту Божију и Његово човекољубље, али и Његову правду и суд, уводе у наше душе страх Божији и распаљују љубав према Њему, и тако усађују у нас велику готовост за држање Његових заповести. Пошто душу свештеника и душу сваког од сабраних хришћана ово читање учини бољом и божанственијом, оно и њих саме оспособљује за примање и за очување часних Дарова – што и представља циљ ове свете службе. На овај начин и свештеник бива достојан за приношење жртве, у којој је, као што смо већ рекли, смисао ове свете Тајне. Управо ово се и налази на многим местима у молитвама где се свештеник моли да се не покаже недостојан чина који предстоји, него да светој Тајни Евхаристије послужи чистих руку, чисте душе и чистог језика. На тај начин нам је, дакле, за ову свету Тајну корисна и сила речи које се у самој служби изговарају и певају. Други начин на који нас појања и читања Светога Писма освећују, и на који нас освећује све оно што се у светој Евхаристији савршава, јесте тај да у њима видимо изображенога Христа, као и Његова де-
ла и страдања која је ради нас претрпео. Јер, и у појањима, и у читањима, и у свему ономе што свештеник током целе службе савршава, открива се домострој Спаситељев: наиме, први део свештенослужбе показује почетак Његовог домостроја, други део показује оно што потом следи, а последњи део оно што се на концу збивало. Због тога они који гледају савршавање свештенорадње, имају пред својим очима сва дела Христовог домостроја; док освећење Дарова, као и само жртвовање, објављује Његову смрт, Васкрсење и Вазнесење, јер те часне Дарове претвара
Октобар 2012.
у само Тело Господње, које је све то претрпело: и Распеће, и Васкрсење, и Вазнесење на небо. Свештене радње које у служби претходе жртвовању, откривају све оно што се збивало пре смрти Господње: Његов долазак, Његово првобитно јављање и Његово коначно показивање. А оно у служби што долази после приношења жртве, то објављује обећање Оца, као што је Он Сам рекао, односно силазак Светога Духа на апостоле, као и повратак незнабожачких народа Богу и њихову заједницу са Њим, што је кроз апостоле остварено.
7
8
наставак са стр. 7
Цела ова света Тајна је као некаква јединствена икона једног Тела, односно икона Спаситељевог живота. Она пред наше очи доводи све делове Његовог живота, од самог почетка па до краја, и то у њиховом правом распореду и поретку. Због тога псалми, који се на почетку службе певају, као и све оно што се и пре њих изговара или обавља приликом предложења часних Дарова, указују на први период Христовог домостроја. Оно што следује након појања псалама, односно читање Светога Писма и све остало, указује на следећи период. Но, иако је речено да постоји и другачија корист од читања Светога Писма и појања (јасно је, наиме, да су они установљени како би нас укрепили у врлини и како би Бога умилостивили), нема никаке препреке да они делују и на један и на други начин, односно да верне управљају ка врлинама, а да истовремено указују на домострој Христов. Узмимо за пример одећу: она испуњава своју намену – одева и покрива тело – а по томе што је оваква или онаква, понекад открива и занимање, и начин живота, и звање онога који је у њу одевен; то исто се и овде збива. Наиме, пошто је Писмо божанско, и пошто садржи химне Богу, и подстиче на стицање врлине, оно освећује оне који га читају и који певају псалме. Пошто је начињен такав избор штива, и пошто је њихов распоред примерен, она имају и другу моћ, односно у стању су да покажу Христов долазак и Његов живот међу људима. Јер, такво својство нема само оно што се на Литургији чита и што се поје, већ и све оно што се на њој обавља; свака од ових радњи обавља се због сврхе коју у овом животу
БОГОСЛОВЉЕ има, али истовремено символише и неко од дела, или поступака, или страдања Христових, као што је, на пример, улазак Јеванђеља у Жртвеник, или улазак часних Дарова. И један и други улазак обавља се због сврхе коју сваки од њих има: први да би се прочитало Јеванђеље, а други да би се обавило приношење жртве. И један и други улазак, у ствари, представља Спаситељево јављање и Његово показање у свету: оно прво показује још увек нејасно и несавршено показање почетка Његовог живота, а ово друго представља Његово савршеније и коначно показање. Постоје, међутим, и неке радње које се овде обављају а које немају никакву практичну сврху, већ се савршавају због одређеног значења, као што је пробадање Хлеба предложења и исписивање знака Крста на њему, или то што је нож за пробадање Хлеба начињен у облику копља, или, коначно, то што се у свете Дарове улива топла вода. У осталим светим Тајнама такође можеш пронаћи много сличних примера: тако, приликом крштења, новокрштени су дужни да изују обућу и да гледајући ка западу, пруже руке и пљуну. Ови поступци нас уче томе колика треба да је наша мржња према лукавоме, и колико мора да се од њега одвраћа онај ко жели да постане истински хришћанин. Све што је томе налик, а што постоји у светим Тајнама, има и неко друго значење.
Октобар 2012.
Све оно, међутим, што се збива у светој Тајни приношења часних Дарова, односи се на Спаситељев домострој; према томе, посматрање тог домостроја, који се одвија пред нашим очима, освећује душе, те на тај начин постајемо способни за примање часних Дарова. Јер, као што је божански домострој, у време свога остваривања, васкрсао васељену, тако и сада, док се одвија пред очима верних, чини да душе посматрача буду боље и божанственије; боље рећи, ни тада он вернима не би био ни од какве користи да га нису гледали и да нису веровали. Због тога је проповедан и због тога је Бог употребио безбројна средства како би Му људи поверо-
БОГОСЛОВЉЕ вали. Наиме, божански домострој се не би могао остварити, нити би могао људима донети спасење, да је остао непознат онима који треба да буду спасени. Тада је он, кроз проповед, у душама благоразумних људи пробудио благочешће и веру и љубав према Христу, којих раније није било. А сад, кад га трудољубиво посматрају они који су већ поверовали, домострој не полаже у њих таква блажена осећања, него она која се у њима већ налазе, он одржава и обнавља и увећава; на тај начин он чини да људи буду постојанији у вери и врелији у благочешћу и љубави. Јер, ако је био у стању да у њима пробуди она осећања која они раније нису имали, свакако да му је сада много лакше да их очува и одржи и обнови. Дакле, осећања која морамо имати како бисмо приступили светим Тајнама, а без којих је непобожно и обазрети се на њих, јесу ова: благочешће, вера и жарка љубав према Богу. Због тога је у чину свете Литургије морало бити присутно и такво посматрање које
је у стању да пробуди у нама ваљана осећања, да не бисмо размишљали само умом, већ да, на неки начин, и очима гледамо велико сиромаштво Богатога, долазак у свет Онога Који сваки простор заузима, понижење Блаженога, страдање Нестрадалнога; да видимо колико су Га мрзели, колико нас је волео; колики је био, колико је понизио Себе; шта је претрпео и шта је све учинио да би приготовио пред нама ову Трпезу. Да бисмо тако, усхићени новином спасења и задивљени обиљем милосрђа, поштовали Онога Који нас је тако помиловао и Који нас је тако спасао; да бисмо Њему поверили своје душе, да бисмо Му свој живот предали, и да бисмо своја срца запалили огњем Његове љубави. Па када такви постанемо, тада безбедно и слободно приступимо огњу светих Тајни. Да бисмо постали такви, није довољно да једном сазнамо све о Христу и да будемо зналци у томе, него је потребно да очи нашега ума и сада буду упрте ка Њему, и да посматрамо све што је са Њим у вези; а то ћемо
Октобар 2012.
остварити ако делатно одстранимо сваку другу помисао и уколико, као што сам већ рекао, уистину желимо да своју душу учинимо способном за оно освећење. Наиме, кад поседујемо реч побожности, тада ћемо добар одговор дати ако нас неко о њој упита; међутим, кад се налазимо пред примањем свете Тајне, тада не сагледавамо све ствари на прави начин, већ свој ум усмеравамо у другом правцу, те немамо никакве користи од таквог знања. То знање не може пробудити у нама ниједно од осећања која смо поменули. Јер, тада наша расположења одговарају мислима којима смо обузети, и обузимају нас таква осећања каква ове мисли могу произвести. Из тог разлога је и уведена ова символика – с једне стране, она не указује само речима на догађаје из божанског домостроја, него саме те догађаје поставља пред наше очи, а са друге стране, бива видљива током целокупне свете Тајне. Тако она, на онај први начин, лакше делује на наше душе, и то не само као какав призор, него тако што буди у нама осећања – јер видљива представа оставља у нама јачи утисак – а на онај други начин делује тако што не оставља места за заборав и што не допушта да наше мисли некуд другамо буду усмерене, све док нас не доведе до ове божанске Трпезе. А тада, кад се испунимо таквим мислима и кад наш ум буде трезвен, причестићемо се божанским Тајнама, уносећи у себе освећење на освећење, односно уносећи освећење свете службе на освећење виђења, преображавајући се... из славе у славу – из оне ниже у ону вишу. Тумачење Свете Литургије, Беседа, 2002. год.
9
БОГОСЛОВЉЕ
10
Октобар 2012.
Свети владика Николај (Велимировић)
Мисионару о покајању Покајте се, јер се приближи Царство небеско
Покајање је почетак свих почетака у духовном животу. Духовни живот правилно почиње само она душа која почиње са покајањем. Правилно почети значи половину свршити. Зато и Претеча и Спаситељ почињу своју проповед позивом људи к покајању. Покајте се! Нека и теби то буде правило, проповедниче: где год дођеш да јављаш науку Спаситеља, прво говори о покајању и позивај душе на покајање. Ако тако не учиниш, личићеш на сејача, који баца добро семе по сваком корову. Покајање је као преобука. Свак ко хоће да изађе пред лице царево, свлачи прљаву кошуљу и облачи се у чисту. Иначе ће бити отеран испред цара (види Матеј 22, 12). Зашто се православни народ преоблачи у недељни дан? Јер излази пред лице Цара над царевима. Душа потребује преобуку чешће него тело. Јер се душа брже и чешће прља него тело. На пример: душа може да се упрља од безбожних мисли и нечистих жеља. А такве прљаве мисли и жеље падају на душу човекову као невидљива прашина сваки дан. Зато је хришћанину потребно сваки дан чистити своју душу, преоблачити је. Та духовна преобука врши се кроз покајање. Проповедник треба да очекује три врсте људи који ће одбијати покајање. Први ће рећи да их је стид мењати свој грешни начин живота и издвајати се у томе од својих сродника и суседа. Њима треба говорити о Суду Божјем. Неће вам, реците, помоћи на Суду Божјем ни сродници ни суседи. У ономе свету другачије је сродство и другачије је суседство од овога на земљи. Тамо се душе групишу према делима својим у овоме земаљском животу. Други ће рећи да их је страх ступити на пут покајања. Тежак је, веле; мучан је. Не могу издржати. Њима треба говорити о милости Божијој, која је близу свакоме покајнику. Оно што се људима чини тешко или немогуће, Богу је лако. Говорити им да је њихов страх неоснован и глуп као страх мале деце,
која плачу кад мајка хоће да их окупа и преобуче. А кад се окупају и преобуку онда се задовољно смеју. Трећи ће рећи да они немају зашта да се кају. Рећи ће да они немају никаква греха на души. Међутим, сва им душа заудара на грех; али они не осећају рђав задах своје грешне душе. Таквима треба говорити о греху, као највећем тајном злу, које постепено убија човека. Говорити им треба о узроцима греха, о множењу греха и о последицама греха, које човека неминовно постижу у овоме и у ономе животу. Ако проповедник буде о свему овоме размишљао с молитвом Богу и ако буде овако поступао, имаће успеха. И осетиће небеску радост у срцу, кад успе бар једнога грешника да приведе покајању. Само нека проповедник бодро пази на што чешћу преобуку своје сопствене душе. Тако ће примити двојну награду од Господа: због чистоте своје душе и због покајаног грешника, кога је он приволео да се преобуче. Ово је савет, који носи назив: Преобука.
Не звечи него лечи Мисионар Христов често ће чути грехе од људи, какве није могао ни снити нити помислити. Но нека се не уплаши, нека саслуша
БОГОСЛОВЉЕ мирно и одржи мир свој у себи. Неискусан мисионар чувши такве грехе одмах почне осуђивати: То је срамота! Како си то могао учинити? Како си се усудио на такав грех? А искусан мисионар тако не говори. Јер он зна да се осуђивањем духовне ране не лече него још више позлеђују. Прича се како је свештеник исповедао неку бабу тровачицу. Па кад је саслушао бабин грех, свештеник се узбуди и почне бабу јако резилити. Баба слушала, слушала, па рекла свештенику: Не звечи него лечи, попе! А како искусан духовник поступа показује овај пример. Отац Силуан лично ми је то причао. У наш манастир, каже, дошло неколико искушеника. Они су живели у манастиру неколико година. Једнога дана чујем ја да ће један од њих да напусти манастир. Упитам његовог старца да ли је то истина и старац ми то потврди. Зашто? Зато, вели, наишла на њега сумња у сву веру Божју. Ја сам му, вели, доказивао и доказивао истинитост вере, но нисам га могао убедити. И старац замоли мене, да га и ја позовем и да га убеђујем. Онда ја, прича отац Силуан, одем у своју ћелију и пред иконом свете Богородице очитам молебан за тога младића. Уз то се помолим Богородици да ме уразуми како да поступим и шта да говорим младићу. Кад сам то свршио, позовем младића к себи, посадим га крај себе и понудим чај. Он ми онда све исприча: како је посумњао у све и како не може више никако да се моли Богу. Сумњам, вели, и да ме чује Бог; сумњам чак и да има Бога. На то му ја благо рекнем: Па то је обично искушење, које на многе напада. И на мене је долазила та сумња. И ја сам се мучио и мучио не као ти тако кратко време, него дуго, дуго времена. Но, стидио сам се да то икоме кажем. Борио сам се јуначки. Преко воље клечао сам на молитви и држао све правило. Док једне ноћи није забелила зора у ноћи моје душе. Те ноћи ја викнем у очајању: Господе Исусе Христе, Спаситељу толиких грешника, зар заиста хоћеш да пустиш душу моју да пропадне? А кад сам то викнуо заплачем се и паднем лицем на земљу. Дуго сам јецао и ридао, па у томе и заспао. Шта ми се тада на сну јавило, нећу ти причати. Главно је, кад сам се пробудио, ја сам био као изнова рођен. Срце ми је горело у прсима и радост ми је испуњавала сву душу. Од тога дана више ме никада сумња није мучила.
Октобар 2012.
И теби ће доћи такав радостан дан. Само буди јунак и бори се. Не подаји се црној сумњи, која долази од паклених сила. Не очајавај. Господ је близу. Он гледа твоју борбу. Он је готов да помогне. Само неће одмах. Он чека да се ти сам бориш докле можеш. А кад ти учиниш своје, онда ће Он учинити своје. Не бој се. Није то ништа. То су и други имали. То сам и ја имао. То је као једна мала грозница. Проћи ће. Ове речи младића су разгалиле и охрабриле. И он се решио да остане у манастиру. И после кратког времена он се и исповедио своме старцу да је сва сумња из њега излетела. И молио је старца за опроштај. И тако је отац Силуан као вешт духовник вратио једну поколебану душу к вери. И учинио је то не каквим тешким и заплетеним доказивањем истине Божје, но милошћу и љубављу према човеку и снисходљивошћу према слабостима човечјим. Тако поступај и ти, мисионаре Цара Христа. Сети се како Господ није ниједном речју укорео Закхеја, ни жену грешницу, ни разбојника. Немој ни ти корети ни осуђивати. Сети се, како разуман лекар поступа у болници са болесницима. Не виче, не осуђује, него лечи. И ти тако поступај. Душе грешне – душе су болесне. Њима треба мелем, а не укор – не звечи него лечи!
11
12
БОГОСЛОВЉЕ
Октобар 2012.
ПРЕДЛОГ ЗА КАНОНИЗАЦ
Молимо Свети Архијерејски Синод да се Комисији Светог Архијерејског Сабора за канонизацију нових светих достави Наш предлог, да се Епископ далматински Никодим Милаш (1845-1915) уврсти у ред светих наше помесне Цркве. Епископ др Никодим Милаш је једно од највећих и најзначајних имена новије историје Српске Православне Цркве, који већ на локалном нивоу Цркве у Далмацији, како у клиру тако и у народу, ужива поштовање као светитељ, учитељ Цркве и исповедник светог Православља. Својим богословљем, посебно у области црквеног и канонског права Милаш је дао неизмеран допринос богословљу светих канона Православне Цркве, чиме је постао познат не само у Српској Цркви, већ и у Руској, Грчкој, Буграској и другим помесним Православним Црквама, а његово име као великог научника и богослова познато је и широм инославног света. Колики је значај и величина Епископа Никодима Милаша показују многобројна признања која је за живота добио, почевши од највиших ордена Аустроуграске и Руске царевине, као и тадашње Краљевине Србије, а као један од најученијих и најобразованијих људи свога доба био је члан скоро свих значајних Учених друштава на европском континенту почетком 20.-ог века, а његова дела су већ за живота преведена скоро на све модерне европске језике. Међутим поред тога, рекли бисмо и више од тога Епископ Никодим Милаш је био прави пастир и богослов наше Цркве и као такав постао учитељ и чувар православног Предања, које је у многоме допринело одбрани Православља у Далмацији од уније. Благодаћу Божијом, ми смо већ у Епархији далматинској насликали икону Светог Никодима Епископа далматинског Исповедника, и саставили Службу, из које прилажемо тропар, кондак и кратко синаксарско житије, по шестој песми канона службе Светом Никодиму Епископу далматинском. ТРОПАР, гл. 8: Златогласна трубо Православља, мачем вере сакрушио си подле јереси; винувши се у несагледиве висине богословља,
Предмет: Молба Светом Архијерејском Синод за канонизацију нових светих, достави Наш Милаш уврсти у Хеортологион и Кален одбранио си веру истиниту. Медоточни проповедниче нераздељне Тројице, богоглаголиви Никодиме, моли Христа Бога, да спасе душе наше. КОНДАК, гл. 2: Наслађујући се, богомудри, на извору вере Православне, и медоточно изливши у списима својим истине њене, као рајско дрво живота процветао си оче Никодиме. Синаксарско житије: Овог месеца у двадесети дан спомен међу светима оца нашег, Никодима, епископа далматинскога, исповедника. Стихови: «И ми вам благовијестимо да је обећање, дато оцима, Бог испунио нама, дјеци њиховој, васкрснувши Исуса.» Овај преблажени и богоносни отац наш и учитељ Цркве, Никодим живљаше на древним православним просторима, свештене Далмације. Док, он столоваше у граду Задру који у то време беше под влашћу Млетака, поверна му паства, између осталог, бивствоваше и под тешком аустроуграском владавином. Родитељи овог благог пастира беху благочестиви вером и велики у хришћанском трпљењу. Они живљаху веома скромно, чак и оскудно. Отац му Тривун, потомак веома побожне српске породице у Далмацији, бављаше се трговачким занатом у аустро-угарском граду Шибенику. Мати му Марија, пореклом Италијанка, свим срцем прими веру Православну; и касније како и сам свети владика Никодим сведочаше постаде таква православна, да беше боља од многих, које се у тој вери родише, те таква остаде и до своје блажене кончине.
БОГОСЛОВЉЕ
Октобар 2012.
ИЈУ НИКОДИМА МИЛАША
ду да се Комисији Светог Архијерејског Сабора предлог да се Епископ далматински Никодим дар светих наше помесне Српске Цркве (Београд, 2004. год.)
Овај велики бранитељ вере Православне, отац наш Никодим, упркос свим невољама и тешкоћама успе да заврши високе школе, како световне тако и духовне. По повратку из Русије, након школовања на Кијевској духовној академији, верно послужи Цркви Христовој као учитељ и духовни отац православне школе у Далмацији. Када је аустроугарска власт покушала да наруши црквено-канонски поредак свете Цркве Христове, овај богонадахнути јерарх устаде јеванђелски и пером да брани Ону коју ни врата ада неће надвладати, те у том подвигу истрајаше све до своје блажене кончине. А каква све гоњења, клевете, лукавства и насртаје достојанствено поднесе овај Светитељ Божији у једном од својих, за веру отачку и Цркву Христову, дела непобитних и сам детаљно приповеда.
И будући Промислом Божијим уздигнут на трон Епископа далматинских, смиреномудри отац наш Никодим благодушно још већа страдања, не само од безбожне власти, већ и од оних који стадо Христово хоћаше да поунијате, претрпе. Али, као што од давнина велики наши Оци устајаху у одбрану вере Православне, тако ни праведни Никодим не устукну пред новим учењем Латина, већ огњено и са великим усрђем учаше свеосвећена чеда своја и верни православни род српски љубави Христовој и хођењу уским путем ка горњем Јерусалиму. Апостолски ревноваши у винограду Господњем, непоколебиво се држећи Невидљивога као да Га види, овај богомудри пастир и проповедник науке Христове удостоји се да на дан великих страдања Христових преда своју трудољубиву душу у руке Оца Небеског. Али и сада, као миомирисни изданак лозе светосавске, овај богоносни Светитељ, делима и подвигом својим силно крепи и утврђује душе наше. Амин. Пошто се Епископ далматински Никодим Милаш упокојио на Велики Петак 02. 04. 1915. године, предлажемо да 02. април буде главни дан празновања његове свете успомене. Поред тога, предлажемо да други дан празновања овога светитеља буде 04. октобар у спомен преноса његових светих моштију, које је било 04. 10. 1930. године из Дубровника у Шибеник.
Промоција сабраних дела Никодима Милаша Прота Петар Лукић: Повод нашег вечерашњег сабрања јесте промоција сабраних дела Епископа Никодима Милаша издатих у труду и припреми овде присутног владике Фотија. Књиге је објавила издавачка кућа Епархије далматинске Истина, а Министарство вера Р. Србије је помогло целокупно издавање. Жао нам је што са нама није овде бивши министар г. Милан Радуловић. Дакле, наши гости су Епископ Фотије, који је и приређивач ових издања, протојереј-ставрофор Зоран Крстић, ректор Богословије у Крагујевцу и професор Црквеног права на Богословском факултету СПЦ у Београду и протојереј Лука Новаковић, директор Патријаршијског управног одбора и
13
14
наставак са стр. 13
БОГОСЛОВЉЕ
старешина храма Светог Саве, који је докторирао на теми о Епископу Никодиму Милашу. Mолимо владику Фотија да нам каже коју реч о владики Никодиму. Владика Фотије (Сладојевић): Захваљујем проти Петру и братији која је вечерас дошла на ово предавање. Дошао сам директно са заседања Светог Архијерејског Сабора, па вас молим да опростите што смо каснили са почетком ове трибине. Радујем се што можемо у овом високом дому – Коларчевом народном универзитету – да кажемо нешто о Никодиму Милашу и његовом делу. Ја сам пре неколико година, по благослову Светог Архијерејског Сабора, дошао у Далмацију као Епископ на једно згариште. Нашао сам, у црквеном смислу, страшно стање. Зато је било потребно радити на обнови цркава, духовног живота и васпостављања православља на тим просторима. Један део тих активности је и ово што смо управо урадили – прикупљање разбијених дела Никодима Милаша, која су до сада била расута по разним библиотекима и местима. Решили смо да на једно место саберемо све његове значајније књиге, које су некада служиле чак и као уџбеници: Правила I и II, где се обрађују канони васељенских и помесних сабора, као и канони Светих отаца; Свети Кирило и Методије и истина православља, Православна Далмација, Црквено право, Казнено право и седма књига, где је његова Аутобиографија, којој смо придодали и друге његове чланке, студије и текстове. Он је заиста много тога написао. У његовим библиографијама се каже да је написао око 250 разних књига и студија. Много тога је сачувано, али на жалост, није све. Ми смо покушали да спасемо од заборава његова најважнија дела, која су заиста један бисер. Милаш је наш највећи канониста, који улази у класике учитеља канонског права и канонологије уопште. То је један од мотива што сам ја, као наследник по титули Никодима Милаша (1890-1911) све то, уз помоћ Божију, и покренуо.
Октобар 2012.
Никодим Милаш се родио у Шибенику 1845. године у једној трговачкој породици. Њихова породица је пореклом из Босне (Дувна), која се населила код реке Цетине и одатле се његов отац Трифун преселио у Шибеник. Ту се оженио Италијанком Маријом, која је прешла у православље. Тако је Никодим Милаш од малена, како се каже у његовом житију, научио италијански језик, а преко свога тетка који је био Грк, и грчки, што ће бити веома битно за његов каснији духовни развој. Основну школу је завршио у Шибенику и што је интересантно, учио се већином код римокатолика, доминиканаца и језуита, који су водили те школе. Пошто је био веома даровит и успешан, многи су говорили да је штета што је тај дечак шизматик. Када је завршио основну школу, учи гимназију у Шибенику, па у Дубровнику, да би на крају завршио у Богословију у Задру. Међутим, то му није било довољно, па је одлучио да оде у Карловце, тадашњи, као и садашњи, познати духовни центар. Ту са великм иуспехом завршава карловачку Богословију. Већ тада је било говора да се он као млади интелектуалац врати у Далмацију и буде професор у гимназији. Међутим, он се тиме није задовољио. Тако су Николи, како се световно звао Милаш, помогла шибенска браћа Петрановић – Божидар, а посебно Герасим, архимандрит манастира Драговића и касније Епископ бококоторски. Уз њихову помоћ, Милаш одлази да студира философију у Беч. Ту је провео једну годину и упознао се са елитом тога града, а касније преко једног нашег српског трговца у Бечу и чувеног проте Рајевског – Руса, одлази даље. Они су га упутили у Кијев, у тамошњу духовну академију. У то време се у Кијеву школовала српска елита. То се види и по томе што се тамо школовао и Миливоје, каснији Михаило Јовановић, Митрополит српски. Многе наше студенте су у Кијеву помагали Сима Милутиновић и Сима Игуманов, познати добротвор и ктитор наш са Косова, из Призрена. Дакле, сви су они у неком смислу помогли да Милаш израсте
БОГОСЛОВЉЕ у оно што је касније постао. У време студија у Кијеву, Милаш се, како сам каже у својој аутобиографији, највише научио о богословљу и већ се специјализовао за канонско и црквено право. Касније ће урадити магистарски и докторски рад на ту тему, али се успут бавио и историјом Цркве. Већ у то време је постао познато име у Цркви. Милаш је дипломирао на тему Номоканона светог Фотија Великог, али, на жалост, тај спис још нисмо пронашли. После Кијева, он се враћа да помогне своме народу и својој Цркви, који су живели у тешким околностима. Одлазећи из Кијева према Далмацији, обилази неколико градова у Русији. Међу њима је велики град Лавов, где су многи православни Руси тада, на жалост, прелазили у унију. Он се са проблемом уније сусрео и у Черновицама, а то ће касније бити, рекао бих, велики проблем којим ће се он бавити и у Далмацији. Милаш је наравно био велики противник уније и она је у њему изазивала велики револт. Сам се веома чудио како ти људи који су вековима били православни прелазе уопште у римокатолицизам и унију. Вративши се у Далмацију, Милаш бива постављен за професора задарске богословије, где је некад и сам био ученик. У првом периоду свога живота, он је радио на Правилима васељенских и помесних сабора и правилима Светих отаца, дајући на њих своје коментаре. Он је тада, наравно, писао и друге текстове, али је рад на Правилима ипак доминирао овим првим периодом његовог стваралаштва. Пошто је тада још увек био лаик, Епископ далматински Стефан Кнежевић га је ипак предлагао да постане ректор Богословије, пошто је био веома учен и познато име широм православља. По црквеним правилима, међутим, лаик не може да стоји на челу једне црквене установе као што је богословија. То је подстакло Милаша да размишља да ли да постане свештеник или монах. Он се одлучује да постане монах, па по благослову тадашњег владике Стефана (Кнежевића), он се монаши, добивши име Никодим. Интересантно је поменути да је владика Стефан бла-
Октобар 2012.
гословио да он оде у Крку да се замонаши, али то игуман крчки Јеротеј Ковачевић, из њему својствених и чисто људских разлога, није прихватио. Он је вероватно у Милашу видео претендента који, ако се замонаши, може да постане Епископ далматински, што показује да људска сујета и гордост не мимоилази ни поједине црквене личности. Међутим, по благослову владике Стефана, Милаша је замонашио игуман манастира Драговића. Тако је он до данас остао записан као сабрат овог манастира. Касније га је владика Стефан (Кнежевић) рукоположио за ђакона, па јеромонаха, да би он ускоро постао и протосинђел, па архимандрит. Тако је Никодим постао и ректор задарске богословије, уздижући ову школу на највиши ниво, јер је тада имала ранг факултета. Водећи задарску богословију, Милаш је почео да ради и на својим другим делима, али ће о томе касније бити речи. Године 1890. појављује се позната папска енциклика под називом Grande munus (Велики дар), у којој је тадашњи папа покушао преко ђаковачког бискупа Штросмајера да покаже како су Кирило и Методије римски мисионари и римски апостоли и да је њихова мисија била под руководством римског Епископа. Милаш је, не слажући се са тим, написао књигу Свети Кирило и Методије и истина православља. Он ту објашњава да су Кирило и Методије словенски апостоли и да су они били под управом Цариграда и светог Фотија Великог, чији су ученици они и били. Читаво време је свети Фотије руководио њиховом мисијом. То, наравно, није могло да промакне једном великом уму какав је био Милаш. Читаву ову књигу он је написао у одбрану светих Кирила и Методија као словенских апостола. Та књига се многима није допала, те већ тада почиње о Милашу велика полемика, која ће га пратити читав живот, како доле у Далмацији, тако и шире. Рекао сам већ да се у време студија Милаш бавио и црквеном историјом. У време када се буди национални покрет у Далмацији, он се укључује у његов рад: сарађивао је у форми-
15
16
наставак са стр. 15
БОГОСЛОВЉЕ
рању Српског листа у Далмацији, радио је и на културном и језичком очувању Срба на тим просторима, колико је он то као Архијереј наше Цркве могао. Он и тај рад није сматрао безначајним. То ће, на жалост, изазвати велики револт и појединих Срба тога доба. Милаш је веома често полемисао са њима, то јесте критички је говорио о тадашњим интелектуалцима, који су све људски и земаљски посматрали. Они, из чисто људске зависти, устају против Милаша, не препознајући у њему црквену и умну величину, какав је био. Тако да ће га и тај крст пратити читавог живота. Године 1895. Милаш учествује на познатој Бонској конференцији. У Бону, као наш делегат, учествује тада већ познати теолог и канониста Никодим Милаш, који је тамо био заједно са представницима других цркава (Грка, Руса, Бугара). Тема Бонске конференције је била Могућност сједињења старокатолика и англиканаца са православним. Наиме, 1870. године одржан је Први ватикански концил на којем је донешен веома чудан и за нас православне неприхватљив догмат о непогрешивости папе. Тај догмат је изазвао поделу у римокатоличкој цркви, тако да настају две групе римокатолика, од којих они који нису прихватили овај догмат, организују тзв. Старокатоличку цркву. Милаш је на овој конференцији, као и многи други, покушавао да разговара са старокатолицима о евентуалном сједињењу са православним. Међутим, како Милаш пише, ништа се ту није учинило. Старокатолици нису прихватили догмат о непогрешивости папе, али су по учењу, по теологији остали римокатолици. У сваком случају, Милаш је у Бону заступао најправославније учење и тако је постао познат широм православља. После Бонске конференције, Милаша примају у своје чланство све највеће православне институције у Москви, Петрограду, Грчкој, Бугарској, итд. Године 1890., пошто се упокојио Епископ далматински Стефан Кнежевић, дошло је до избора новог Епископа. По промислу Божијем, бива изабран Никодим и тако постаје Епископ далматински од 1890. до 1911. године. Милаш је хиротонисан у Бечу, у грчкој цркви, па је његова титула тада била Епископ далматински и истријски и града Беча. После тога Милаш веома брзо почиње да ради на уређењу задарске богословије и читаве Епархије далматинске. Обилази Епархију, разговара са свештеницима, што се види из његових писама и посланица. Тада било веома тешко путовати, али
Октобар 2012.
је Милаш то ипак успевао и попут правог пастира, посећивао своју Цркву. Тако је Милаш успео да сагледа све што је било позитивно и негативно у организацији Цркве: како се води црквена администрација, да ли се воде или не воде летописи, да ли су организоване црквене библиотеке, видео је да многи свештеници нису уредни. Интересантно је да у једној од његових посланица он, на основу канона, говори како један православни свештеник треба уопште да изгледа. Милаш у то време пише једно од својих најзначајнијих дела Православна Далмација, после чега настају Црквено право (1902) и Казнено право, као и многи други његови текстови у одбрану православља. Међу тим радовима је и његова књига Пропаганда у којој критикује римокатоличко учење и тежњу ка унији. Ту смо књигу ставили у седму књигу Милашевих сабраних дела. Милаш је до 1911. године био Епсикоп далматински. Те године се десио један непријатан случај. Његов благајник, који је касније изабран за Епископа бококоторског, Доситеј Јовић, немарно је водио благајну далматинске Епархије, а касније је и сам трагично завршио. То је толико потресло Милаша, да је он одлучио да се повуче са епископске катедре. Написавши једно заиста потресно опроштајно писмо своме свештенству, он се повукао. Живео је до 1915. године у Дубровнику, приватно у једном стану, где се и упокојио. Године 1914. Аустро-угарска објављује рат Србији, а Милаш већ бива проглашен непријатељем Аустро-угарске монархије, бива нападан, претресан и шиканиран, што ће у многоме допринети његовој скорој кончини. Милаша је посебно потресло то када су аустријске тајне службе упале у његов стан и покупиле све његове рукописе, од којих су многи заувек уништени. Милаш се, дакле, у прогону и мучеништву, упокојио на Велики петак 1915. године и био сахрањен у Дубровнику. Године 1930. његове мошти су пренесене у Шибеник и данас су тамо у цркви Светог Спаса. То би било укратко нешто што се тиче његовог житија, а што се тиче његовог дела, остаје да многе генерације, укључујући и нас, проучавају и уче се на његовом богословљу. То је и био главни разлог објављиваља његових сабраних дела, како би Милаш кроз своја дела, поново постао доступан нашој богословској јавности и студентима права и канона Цркве. Коларчев универзитет, Београд, 2004. год.
БОГОСЛОВЉЕ
Октобар 2012.
Владета Јеротић
У испосници оца Пајсија
Близу пола сата лаганог хода од цркве Протата у Кареји, преко Кутлумуша, манастира у обнови, стигла је наша мала ходочасничка група предвођена оцем Рафаилом, једним страшно мршавим, нервозним човеком, живчано слабим, вероватно и органски болесним, јединим преводиоцем са грчког на српски језик – до једног од тројице најчувенијих духовника Свете Горе, седамдесетогодишњег оца Пајсија. Заиста, већ на први поглед отац Пајсије одише несвакидашњом духовношћу. У њему је спојена, то се одмах примети, мисаоност са добротом срца, можда и прозорљивошћу. Све је око њега и из њега одисало мирноћом и спокојством, још више, радошћу и ведрином. Пошто нас је послужио укусним ратлуком и свежом светогорском водом, наставио је још око пола сата разговор са грчким младим калуђером са којим је био у разговору када је грунула наша шарена група. После завршеног разговора и вероватно очитане молитве у његовој црквици, која је део његове испосничке колибе, сео је и он као и ми, на један удобан пањ у башти своје кућице и дао на знање да је спреман да одговара на наша питања. Била је то нека врста заједничког исповедања какво нисам никада раније доживео, у приличној мери искрена. Конобар, богомољац из Београда, питао је како да одстрани рђаве мисли које га нападају. Отац Пајсије каже «да на њих обраћа пажњу колико на ветар који дува или звук брзог авиона који пролеће изнад главе». Нека им буде још и захвалан (тим рђавим мислима),
јер га чине будним и јачају му потребу за молитвом. «Ђаво се смеје човеку када га овај узима толико озбиљно и поклања му толику пажњу.» Бугарски брат Асен (историчар уметности који живи у Берлину), питао је како да помогне жени која је душевно болесна, а коју воли највише на свету. Одговор је био да помогне најпре самом себи, а то може да постигне честим исповедањем (што он не чини јер не може да дође до правог духовника у Берлину, док у Бугарској и бугарском манастиру Зоографу у Светој Гори, нема поверења у можда политизиране бугарске калуђере). Док су други разговарали, био сам на мукама шта ја да питам оца Пајсија. Најзад сам одлучио и питао га како да више волим људе, да се ослободим саможивости и затворености у себе. Као да се мало зачудио питањем (можда отац Рафаило није био најбољи преводилац јер још није био добро научио грчки), а онда ми је одговорио да је сва-
ка саможивост бесмислена, јер све што имамо, и материјално и духовно, није наше него Божије. Сазнао је да сам лекар, психијатар, па је оставио да ми каже још нешто на растанку. На крају посете отац Пајсије нас није увео у цркву, извињавајући се да не жели прљање икона новцем. Уверен сам да је претходно, или чуо или прозрео да неки из групе који су звецкали новцем док је он разговарао са оним грчким калуђером, спремају да оставе прилог на икони. На растанку једва је дозволио да га пољубим у руку, за сваког је имао неку конвенционалну благу реч. Мени је рекао да ако хоћу добро да лечим своје душевне болеснике, морам да се са њима што присније саживим, да будем сам болесник, тек тада ћу их заволети и разумети, а онда добро и лечити. Све у свему, био је то снажан и можда овога пута на Светој Гори највећи доживљај. септембар, 1982. године
17
18
БОГОСЛОВЉЕ
Октобар 2012.
Преподобни Антоније Римљанин
Новгородски чудотворац Преподобни Антоније родио се 1067. године у Риму у познатој и добростојећој православној породици. Родитељи су га од малена васпитавали у хришћанском благочешћу и преданости Светој Цркви. Због непрестане тежње римских папа да православне обраћају у латинску вјеру, Антоније је још у младости изучио богословље Источне Цркве и дјела Светих отаца. Напустивши родитељски дом, млади Антоније је ријешио примити монашки постриг и отићи из Рима. Тад је био у доби од седамнаест година. Једну половину богатог наследства раздијелио је ништим и убогим, а другу ставио у бачву и бацио у море, те се након тога читав предао вољи Божијој и кренуо у обилазак светих обитељи у којима живе православни монаси. У једном пустињском скиту примио је монашки постриг и тамо проживио двадесет година. Посебно се истицао мудрошћу, умјереношћу, смиреношћу и високим моралом. Покоравајући тијело своје души трпљењем, постом и честим молитвама, а просвећујући ум бестрашћем и украшавајући се Божественим смирењем, достиже Антоније ниво светости. Гоњење православних од стране Латина приморало је братију да напусти скит. Преподобни Антоније је дуго ишао из мјеста у мјесто, док једанпут на морској обали не нађе огроман камен, на којем у посту и молитви проживи читаву годину. Једнога дана јака бура отрже од обале камен, на којем је стајао свети подвижник и понесе га далеко на морску пучину. Пребивајући у добокој молитви, светитељ Божији се не уплаши, него цијелог себе још силније предаваше Господу. Тако, на чудесан начин камен преплови море, уђе у ријеку Валхову и уочи празника Рођења Пресвете Богородице заустави се близу села Валховског, у Новгородској области. Свједочанство о овоме чудесном догађају налази се записано и у Новгородским љетописима. Преподобног Антонија ујутро су угледали окупљени сељани. Са чуђењем су посматрали свог чудног посјетитеља, а он се не одлучи сићи са камена који му је био дом и утврђење у несносној бури. Пошто није познавао руски језик, Антоније је на сва питања одговарао појасним поклони-
ма. Светитељ се на свом камену три дана молио Богу да му открије гдје се он то налази. Затим се упутио у Новгород, гдје је, по промислу Божијем срео страног трговца који је познавао латински, грчки и руски језик. Од њега је напокон узнао гдје је доспио. Са дивљењем је слушао да је пред њим Велики Новгород и Света Софија, да његов камен није на обалама Тибра, него на обалама Валхове, која се налази на пола године хода од древног Рима, а њему се све то чинило као тродневно путовање по морској пучини. Заједно са трговцем уђе угодник Божији у Софијски сабор, у коме је свештенодејствовао светитељ Никита, и душа праведника, који је у отаџбини био гоњен због вјере предака, испуни се неисказаном радошћу када видје благољепије службе православне. Након тога врати се он на свој камен, а околни житељи почеше долазити ка њему на благослов. И управо од њих светитељ научи руски језик. Након неког времена, преподобни се поново упути у Новгород, ка светитељу новгородском Никити (+1108), коме исприча о своме чудесном прибитку. Свети Никита хтједе оставити Антонија на двору, али га он умоли да се врати на оно мјесто које му је Господ одредио. Недуго потом, сам свети Никита дође преподобном Антонију, који је наставио са подвизима на истом оном камену. Осмотривши добро мјесто, светитељ багослови Антонију да ту осну-
БОГОСЛОВЉЕ је манастир у част Рођења Пресвете Богородице. Он од власти доби земљу и освети првосаграђени дрвени храм. Следеће године рибари ловише рибу недалеко од нове обитељи, али безуспјешно. По ријечима преподобног Антонија, бацише мреже још једном и ухватише мноштво риба, а поред њих нађоше у мрежи и ону бачву, коју је Антоније још у младости бацио у море. Преподобни је препозна, али рибари не хтједоше да му је дају. Потом он предложи да иду народним судијама и рече да се у бачви налазе свештене сасуде и иконе из дома његових родитеља. Добивши напокон бачву назад, преподобни од новца из ње купи земљу око манастира и рибњак. Како су године пролазиле, Антонијева обитељ се све више благоустројавала и благоукрашавала. Године 1117. саграђен је камени храм у част Рођења Пресвете Богородице. Њега је осветио Епископ новгородски Јован. Недуго након освећења, храм је био и живописан. А потом је саграђена и камена трпезарија, при којој је касније сазидан храм Сретења Господњег. Преподобни је, по жељи братије, 1131. године био постављен за игумана обитељи. Шеснаест година је управљао манастиром, упућујући братију ка благочешћу и богоугодном животу. Пред крај живота за наследника је оставио свог ученика, преподобног свештеномонаха Андреја. Преподобни Антоније је окончао свој овоземаљски живот 3. августа 1147. године и, након што је опојан од стране Епископа новгородског Нифонта, погребен је у манастирском храму Рођења Пресвете Богородице. При Сверуском Патријарху Јову и Митрополиту новгородском Варлааму 1597. године у први петак после празника светих и првоврховних апостола Петра и Павла, обретене су свете мошти преподобног Антонија. Обретењу су претходила многобројна чудесна исцјелења по молитвама преподобнога. Тако се, на примјер, у светитељевој гробници од смртне болести исцијелио игуман обитељи Кирил. Он је касније из благодарности према светитељу, саградио капелу над каменом, гдје се подвизавао. Једном је један бјесомучник, по имену Теодор, дошао у манастир и молио се пред каменом, на којем је, већ у то вријеме, био насликан светитељев лик. Јавио му се сам преподобни Антоније и казао да ће се исцијелити од бијесова када се приближи камену. Тако се и догодило. Од болести су се исцјељивали и манастирска сабраћа када су се обраћали преподобноме за молитвену помоћ.
Октобар 2012.
Десило се једном да је један благочестиви сабрат Нифонт имао виђење у којем му се открила воља Божија о прослављењу преподобног Антонија. По свједочанству Нифонта и бившег игумана Кирила, који је у то вријеме био игуман Тројице-Сергијевог манастира, Свјатјејши Патријарх Јов наложио је да се мошти светитељеве премјесте у нову гробницу, у храм гдје би им се свако могао поклонити. Пред откривањем светих моштију, Митрополит Варлаам и манастирска братија установили су строги пост и молитвено обраћање свом првом игуману. Тада се свети Антоније јавио Митрополиту и благословио да се испуни Патријархова наредба. Када се отвори гробница, сви присутни угледаше нетрулежне мошти Антонијеве и читав манастир се испуни благоуханијем. Братија положи мошти у гробницу поред мјеста гдје су раније биле. Од њих су происходила чудесна исцјељења болесних. Те године преподобни би прослављен и прибројан ликовима светих. Наследник преподобнога у игуманском трону, Андреј саставио је његово житије, које је касније допунио већ помињани монах Нифонт. Он је такође описао чудесно обретење моштију и саставио похвално слово. У Рождественском храму Антонијевог манастира у Новгороду и данас се чува камен на коме је преподобни чудним начином допловио из Рима. превод са руског: протођакон Дајан Трифуновић
19
БОГОСЛОВЉЕ
20
Октобар 2012.
Разговор са Његовим Преосвештенство
ВРАТИТИ НАРОД И КУЛТУРН
У раду највишег црквеног тела, Светог Архијерејског Сабора, највећа пажња посвећена је епархијама у дијаспори у којима су ескалирали проблеми у животу и мисији Цркве. Да ли је на делу прогон и притисак на православне у Македонији, Црној Гори и Хрватској? – Догађаји у последње време говоре да је реч о прогону. Као Црква покушавамо да живимо по законима Јеванђеља које нам је Господ оставио, да будемо светлост овога света, да сведочимо истину и самог Христа, без обзира у којој се епархији налазимо. Истовремено смо сведоци да се Црква на многим местима прогони кроз различите облике притисака. То се види после најновијих хапшења у Македонији, слично је у Црној Гори, а није много боље ни у Хрватској. Ми нисмо потпуно задовољни по питању нашег статуса, по питању повратка имовине али и наше слободе. Постоје добри законски оквири, а ми се боримо да се они у Хрватској остваре у пракси. То је подвиг који стоји испред нас, то је наша мисија у борби за наш опстанак на овим просторима. Из Хрватске стижу слике лепог приморја и позиви српским туристима да су добродошли, али каква је слика реалног, свакодневног живота. Има ли будућности за Православну Цркву на тим просторима? – Ми се у Далмацији боримо да очувамо наше историјско присуство, да сачувамо наш народ у православљу и бого-
словију у Крки. Боримо се да опстанемо. Постоји будућност за Цркву, јер имамо одговорност према делу Цркве који нам је поверен и према нашем народу који овде живи, као и према повратницима. Подсетио бих на податак да је до рата 1995. године на просторима Епархије далматинске живело око 100.000 Срба са педесет активних свештеника и преко 120 ученика у богословији «Света Три Јерарха». После овог несретног, трагичног рата, није остао ниједан свештеник у Епархији далматинској. Богословија је исељена најпре на Дивчибаре, после у Фочу, да би 2001. била враћена у далматинску Епархију. Црквени живот је потпуно замро, није било људи. Тадашњи Епископ Лонгин је морао да оде са народом. Већина нашег народа се иселила из приморских градова Задра, Сплита, Шибеника и централног дела Далмације. Била је пустош, српске куће, наше цркве и манастири су били спаљени. Људи су почели да се враћају на своја имања 1997. године и да обнављају живот из пепела. Почела је са радом наша богословија, Свети Сабор је, поред мене, изабрао и Епископа Герасима, рукоположили смо по десетак свештеника – и то је био знак наде да ћемо опстати. Повратак Срба трајао је до 2003. године, када се зауставио из економских разлога – људи немају од чега да живе, нема посла и то траје до данас. Доста српских кућа је обновљено на просторима далматинске Епархије, али Срби у њима не живе. Чекају боља времена за
трајни повратак или ће по најцрњем сценарију те куће продати. Обновили смо доста наших цркава и манастира, али нисмо задовољни бројем Срба повратника. Са каквим се притисцима и инцидентима изазваним националном и верском нетрпељивошћу суочава српски народ и Црква у вашој Епархији?
БОГОСЛОВЉЕ
Октобар 2012.
ом Епископом далматинским Г. Фотијем
НУ БАШТИНУ У ДАЛМАЦИЈУ – Има притисака, има провокација, има напада на наше објекте на којима се пишу увредљиве пароле и врше провале, о чему извештавамо на нашем веб-сајту. Све случајеве пријављујемо полицији, која брзо реагује и штити објекте. С друге стране, то изазива непрестани психолошки притисак на вернике. То је наш крст и ми га прихватамо и молимо се Богу за људе који то безакоње чине, да престану да то чине јер живимо у хришћанској земљи. И поред искушења, ми не одступамо са ових простора. Сматрамо да имамо значајну мисију да очувамо своје светиње и сачувамо наш народ у православној вери. Наша мисија је и да сведочимо православље пред другим народима који долазе у наше светиње. Како пред Хрватима, који наредне године постају пуноправни чланови ЕУ, тако и пред туристима из ЕУ и исламских земаља који посећују наше манастире. Свима њима сведочимо да постојимо и да православље у Хрватској има дубоке корене. Зарад те мисије потребно је да што пре обновимо своје ризнице и музеје које имамо и да својим културним и духовним благом покажемо да је православље вековима присутно на овим просторима. Колико богослова похађа богословију у Крки? – Тренутно четрдесет пет редовних и петнаест ванредних ученика. Сваке године имамо довољан број кандидата који се интересују, а не можемо све ни да примимо. Кандидати су углавном из Хрватске, са про-
стора Републике Српске и Словеније. Задовољни смо, јер овај стални интерес за богословије показује да наш народ има будућност, јер се у тој школи школују свештеници који ће сутра бити пастири свом народу у Далмацији. Рад богословије сведочи о континуитету, перспективи и будућности нашег народа на овом простору. Прва генерација почела је 1615. Године и ради са малим прекидима због ратова, до данас. Далматинска епархија је повезана са богословијом – када се гасила богословија, гасио се и живот у Епархији, и обрнуто. Да ли обнову црквеног живота и црквених објеката прати и жив монашки живот? – Братство постоји у највећим манастирима – Крки, Крупи и Драговићу. Обновили смо братство у манастиру Света Лазарица на Далматинском Косову у коме обитава један монах, а у манастиру Оћестово још увек нема услова за живот монаштва док се не изграде конаци, уведе струја... Основали смо нови манастир посвећен светом Василију Острошком у селу Црногорци код Имотског, који ће бити духовни центар Имотске крајине. Ту уз постојећу цркву треба саградити конаке. Имамо сестринство у манастиру Богородице Тројеручице у Шибенику и манастиру Крупи. Манастири су живи, имају своју мисију – што је у овим тешким условима веома значајно – и увек деле судбину са српским православним народом којем припадају. Традиција је да се народ овде везује и долази на тзв. велике сајмове –
саборе. Најпознатији сабор је у манастиру Крки за Преображење, када се окупи преко десет хиљада људи. Пуно верника долази на празник Успења Пресвете Богородице у манастир Крупу, као и у манастир Драговић на Малу Госпојину. Кроз ове саборе су током историје Срби очували своје постојање, своју веру, културу и језик. После летњег периода ти људи се углавном враћају у Србију. Надамо се да ће се побољшати услови за економски опстанак и да ће се они вратити у своје куће у Далмацију. Средином марта ове године потписан је Протокол Министарстава културе Србије и Хрватске о повратку културних добара из Србије у Хрватску, која су спасена током рата из Хрватске. Ради се о 1.065 предмета из српских манастира и цркава који су склоњени у Србију. Ви кажете да ризнице нису обновљене – коме се у том случају враћа имовина СПЦ и баштина прогнаних Срба Крајишника? – То је веома осетљиво питање. Културно благо, које је сачувано и налази се у највећем броју у Музеју СПЦ, треба да буде враћено на просторе далматинске Епархије када се за то стекну услови, када будемо имали адекватне ризнице у манастирима или при црквеним општинама. У Шибенику градимо музеј и ризницу, такође и у манастиру Крки у којима ће бити изложени експонати. Радови су у току и још није време да се врате наше иконе, рукописне књиге из петнаестог и шеснаестог века, портрети
21
22
наставак са стр. 21
игумана манастира, богослужбене одежде и реликвије које су спашене од уништења током последњег рата. За ризницу манастира Крке се зна да има 2.200 експоната који се тренутно налазе у Музеју СПЦ и једна је од најбогатијих у СПЦ, после хиландарске, цетињске, студеничке и дечанске. Ми не можемо то благо да вратимо у далматинску Епархију док се не уради пројекат ризнице, док се не уграде аларми и климатизација по високим стандардима. Процењује се да је током последњег рата заувек нестало око седам хиљада икона и светиња у Хрватској. – Наша културна добра потражујемо од Завода за заштиту споменика и Министарства унутрашњих послова у Хрватској који су за то надлежни. Политичари често не помињу нестанак старе српске баштине из наших храмова, а она је за нас веома важна. Постоје спискови и фотографије иконостаса које су радили шибенски, сплитски и задарски заводи. За неке ствари не знамо јер су српски свештеници протерани, цркве и манастири девастирани, па је много тога уништено и спаљено. Не можемо да нађемо наше
БОГОСЛОВЉЕ
матичне књиге крштених и упокојених, јер су и оне страдале у спаљеним црквама. Затицали смо страшне ствари после ове ратне трагедије. Али, потражујемо и обраћамо се надлежним институцијама. Недавно се десило да су пролазници пронашли на улици иконе спаковане у кесама, које су нам враћене преко МУП-а. Вратићемо све иконе у парохијске цркве којима припадају или их задржати у ризници. Постоје спонтани случајеви, али ми инсистирамо на организованом повратку икона и блага путем државних структура. То је велики подвиг који нам предстоји. Очекујемо да се уз културно добро врати и наш народ који је овде вековима живео. Не можемо прихватити концепцију да постанемо археолошка вредност на просторима Далмације. Ми хоћемо да живимо ту и то уз културна добра која смо вековима стварали. Неприхватљиво је да се врати културно благо, а да ми Срби постанемо само музејска вредност на овим просторима. Православље у Далмацији је кроз историју непрестано било на распећу. Од Хрватске државе очекујемо да не будемо грађани другог реда, нити желимо да одемо из
Октобар 2012.
Далмације, јер нам то не дају наше светиње. Желимо да живимо у љубави и хришћанском поверењу са свим другим народима, који овде живе. Има различитих размишљања о учешћу Православне Цркве у екуменском покрету и дијалогу са другим хришћанским црквама. Зашто је важна тежња за јединством са другим црквама? – Екуменски дијалог је комплексан. Црква је непрестано живела у дијалогу са људима који су изван Цркве, који исповедају другу веру. Постоји и унутрашњи дијалог који Црква води са својим верницима и људима који исповедају православну веру. То је природа Цркве. Што се тиче званичног дијалога са представницима римокатоличке или протестантске цркве, он се води годинама путем теолошких комисија које се баве одређеним областима. Ми смо кроз тај дијалог позвани на сведочење наше вере и нашег православног искуства онима које сматрамо својом браћом, а који сада исповедају другу веру. Упућени смо једни на друге и требало би да водимо разговор о основним животним и теолошким питањима. То је позитивна страна екуменског
БОГОСЛОВЉЕ дијалога који треба до постоји. Екуменски дијалог није штетан, а најмање је пут за издају православља, како га поједини злонамерни или неинформисани људи погрешно тумаче. Морамо да водимо дијалог са свима и да сведочимо своје искуство вере. Тај дијалог има своју меру и свој критеријум, а то су Свето Предање, Свети канони и учење Светих Отаца. Православље носи у себи пуноћу благодати Духа Светога,
пуноћу Истине коју ми сведочимо пред другима у дијалогу. Како Православна Црква треба да се одреди пред новим, промењеним историјским и друштвеним околностима које намећу европске интеграције? – Ми очекујемо већу слободу и европске демократске принципе који би требало да важе и за наше Србе у Хрватској. Очекујемо економски опоравак, јер тренутно нема инвестиција,
Октобар 2012.
које су услов за повратак наших људи. Пред Црквом је велика одговорност – да и даље сведочимо православну веру и свој православни опит пред људима са којима живимо, као и пред туристима из ЕУ, који често долазе у последње време. Добронамерни од њих се изненаде када виде наше старе манастире и православно монаштво у Далмацији. Славица Лазић Православље, август, 2012. године
Мирко Королија
КНИН, БРАТ КРУШЕВЦА ЦАР ЛАЗАРЕВОГ
Кад год, долазећи великом јадранском пругом, дотакнем Книн, да бих се белим и широким друмом попео до свог тихог Пепељугиног закутчета, до рођених Кистања, однесем утисак као да сам на друму, успут, сусрео једно наше буковичко момче, лепо разрасло, лако и витко као јелен, које се негде, на неком сајму расположило, и сад се враћа у своје село, па накривило своју црвену капу, пребацило преко једног рамена овој гуњић, све некако силовито ступа, ојка с времена на време своју примитивну ојкачку песму, а очима ђаволски стреља. Ступа, и све му нешто смета, и у недостатку другог задева се о ситно камење на друму, удара га јаким ногама, да оно врца и лети на све стране око њега као из праћке. То је час кад Србину крв мира не да, кад је он, како то ми међу собом кажемо «Манити Србо», кад му је равно све до Цариграда, и кад је боље мало подаље од њега обићи... Такав утисак о Книну понесем, јер је Книн увек био такав. Нарочито у ропству. Увек некако виловит, силовит, увек као у неком младалачком заносу и обести. Зато је Книн у нашим народним борбама увек водио главну реч; он је сваке године, у пркос свему и свакому, на Видовдан на свом Косову приређивао видовданско окупљање и свечаност, по ватру увек и у свако доба, а његова омладина и прваци у свакој народној акцији, била она
вођена за време пок. Бјелановића из Задра, или за време пок. Фабриса из Дубровника, творила језгро и главни ослонац. Книн је у осталом био
23
24
БОГОСЛОВЉЕ и најјача и најпространија српска општина. Свакако, Книн је могао да одржава и испољава ту своју, да је тако назовемо, обесну «србовску» црту, јер му је судбина дала све основе за једно боље, ведрије, бедом незатуцано осећање. Јер, сем тога, што се налазило у средини наших најгушћих маса у Северној Далмацији, он је лежао одувек на домаку трију пространих, добро натопљених и родних поља: свог Книнског Поља, Косова Поља, које је од њега удаљен на добар пушкомет, и Петрова Поља, кога од Косова Поља дели само једна кршевска пречага, такозвани Кланац. Уз то, он по свом положају лежи на правој тромеђи Далмације, Хрватске и Босне, тако да чини чвор свих друмова за те три наше важне провинције. Од Босне се спушта у Книн мала индустријска железиичка пруга некадашњег Штајнбајсовог подузећа, која сноси ту босанско дрво. Од Хрватске и Београда долази најзад велика јадранско-личка пруга, која је баш због тог његовог тромеђског положаја морала да изгради у Книну, који је некад био почетна станица једине далматинске пруге Книн – Сплит, једну од својих најважнијих станица. Јер све што од Мора иде за нашу унутрашњост и континент, у колико не прелази преко Сушака,
Октобар 2012.
и обратно, све што с континента силази према Мору и Сплиту, и према крајевима који немају железничке везе, ту се укрштава, промиче и застаје. Ту се још једном обистинила она народна: «Коме Бог, том и сви свеци». Али, и право је, да бар један наш кутак у Северној Далмацији истински пропева. На тај начин, уз Дрниш, који важи као најиндустријалније северодалматинско место, Книи представља најзначајније трговачкообртничко место, и све се то више ишчаурава у један леп и напредан град територијалног типа, за разлику од наших приморских градића. Лепе и нове трговине и куће с излозима, живи пазари, масе буковичких, личких и босанских сељака, које се сусрећу, стара тврђава, један врло лепо уређен музеј и већ по која монументална зграда, војска, средња школа, возови који се укрштају и звижде, електрично осветљење, све то даје утисак једног младог и задахтаног живота, који се пуним плућима развија. Међутим, ванредно лепа околина Книна, с вечно зеленим Книнским Пољем кога натапају три реке: Крка, Бутишница и Радљевац, с присојним и осунчаним крчким лукама и странама, где клипа огроман кукуруз и узрева сочно грожђе, само по себи намеће сазнање и уверење о једном несумњивом добростању. Колика разлика од сињег буковичког крша, што горе на висини, изнад те зелене котлине почиње да се заталасава као пучина све до Равних Котара! Овде вечери брзо падају, спуштајући се на сенке високих околиних брегова као позлаћене птице на неко сивомодрикасто грање, а зоре се осмевају над водама и зеленилом дуго, док сунце не прогори кобалтске и тврде завесе брдских врхова и рубова. Дочим горе, у кршу, вечери су дуге и не могу да умру, као оне над морским водама, а зоре су двоструке, на небу и на камењу, јер их сунце које брзо грањава развејава по кршу и голети попут ружичасте прашине. И има у овој зеленој котлини, с вечно росним грањем, увек нешто ђурђевдански свеже и распевано. Најстарија историја Книна слабо је позната, но судећи по важној позицији његове тврђаве, која брани прилаз с буковичке висоравни, с хрватских и босанских гора, трима споменутим пољима и даље к мору, према Сплиту и Шибенику, и судећи по древној основи његовог имена, он мора да је још од Келтског и Илирског доба играо врло важну улогу. Римљани су без сумње исцрпли и тај положај и тврђаву, као што су исцрпли и све остале илирске фортификације и места. У доба нашег првог народног краљевства,
БОГОСЛОВЉЕ кад су уз Аваре навалиле свуда и прве наше народне масе, бележећи границе своје државе, која се нагло дизала, његова је улога постала још значајнија, док у доба моћних Нелипића и Свачића, који су га држали, није добио првокласни значај и уједно постао слмбол народне отпорне свести против свију завојевача и атентатора на народну и државну слободу и независност. И можда баш у тој далекој успомени, која је кроз маглу векова увек избијала, и лежи заметак оног нечег пркосног и отпорног што је Книн са својим становницима у сва времена сачувао, све до дефинитивног и великог нашег народног Ослобођења и Уједињења. Истина, током времена граница која је ишла уз реку Цетину, а која је служила као црта разграничења између првих досељених Хрвата и Срба, њихових државина и првих државних формација, мењала се силно, нарочито у касније, турско и млетачко време, тако да је племе српско, које је држало Приморје одоздо до изнад Макарске и Омиша, пребацило се преко Цетине и појачано сеобама из Босне пошло према Крки и заузело све опустеле крајеве Северне Далмације дочим се хрватско повукло на Острва и делимично спуштало у Доње Приморје, а делимично отишло према својим гушћим масама у завелебитске стране и утврдило се у такозваном Горњем, Хрватском Приморју, а на извесним местима се једно с другим измешало и створило један ембрио праве будуће Југолавије у малој Далмацији. Свакако, и у турско и у млетачко доба Книн је као тврђава задржао своје значење. Млечани су у њему држали и свог гувернера и из њега припремали експедиције према Сињу и Ливну у својим многоструким борбама с Османлијама. У доба последњих наших народних борби под Аустријом, Книн је дао неколико одличних бораца. Још и сад се у Северној Далмацији спомињу имена пок. Александра Катића и Монтиа, чије су традиције достојно наставиле касније породице Војводића, Боровића, Омчикуса, Амановића и др. Али најлепши урес Книна, то је спомен на последњег хрватског краља, храброг Петра Свачића, по коме је Книн као рођени брат близанац далекога Цар-Лазиног Крушевца. И овде је у сумрак једног нашег средњевековног краљевства и државне независности столовао један честити краљ, који ће се приволети царству небескому, окајати грехе несложне властеле и постати у ноћи следећих векова, светлеће кандило вере и наде у васкрс и нови и лепши
Октобар 2012.
живот народа. И у овом пољу, као под Крушевцем, скупила се задња војска која ће одмарширати под фатални Гвозд, то прво Косово, где ће у одлучној бици с надирућом мађарском силом и њеним грбавим и разроким краљем Коломаном, после нечувених јуначких дела подлећи, али покрив се гримизом најкрвавије славе. Храбри и несретни краљ Петар Свачић је под Гвоздом пао са свим својим оклопницима, последњи хрватски народни краљ је у сунчаном рујилу једне вечери гледао залазак народне неовисности и осетио сам боли свих настајних поколења, да му се под њином тежином склопе уморне трепавице, али копито Арпадова коњаника могло је само преко његова мртва тела и његових ратника да пригњечи лепу Томисавлављеву и Кресимировску баштину. Заиста, овом последњем, али великом и храбром краљу учињена је тешка неправда. Он, који је, као и Цар Лазар, заслужио читав један култ, данас се једва и спомиње. Моје је мишљење да се Краљ Петар Свачић много пре но Звонимир, много више но Зрињски и Франкопани, много јаче но други народни борци има да слави и поштује. Његову успомену треба оживети, па и ако има његовог ћивота с мученичким му телом, он је место својих светих моћи оставио једну велику мисао, мисао да треба храбро, до задње капи крви и кад скоро нема наде у победу поћи, борити се и изгинути. А та мисао вреди колико и једне светитељске моћи. Јер под сугестијом те и такве мисли чинило се кроз векове онолика чуда и дошло до овог великог. Под њеним лепим сјајем цветају данас толика наша места и градови, цвета и Книн и постаје рођени брат напредног Крушевца Цара-Лазиног.
25
БОГОСЛОВЉЕ
26
Октобар 2012.
Монахиња Матрона (Брдар)
БАЈКЕ И СВЕТ ОДРАСЛИХ
Читајући Гримове бајке човек се са лакоћом препушта њеним чарима и схвата како о бајкама, митовима и легендама уопште није лако говорити. Долазим до закључка да је то управо због чињенице што је бајка једина књижевна врста, која се обраћа оном најдубљем, најскривенијем делу наше личности. Оном делу са којим ми скоро да и не комуницирамо свесно, не доживљавамо га, не познајемо, не истражујемо. То је још један од разлога што се одрасли тешко, или скоро никако не одлучују да своје време посвете читању ове књижевне врсте за коју се верује да је намењена само деци. А зашто деци? Као прво, зато што се, у принципу, деци бајке причају. Тај моменат причања је свакако значајан када је бајка у питању, јер изговорена реч је остварена мисао, те као таква у нашем уму пројектује упечатљиве слике. Наизглед једноставне и неслојевите структуре, (што опет не значи да је због тога банална или неистинита) са једним главним ликом, заплетом, разрадом и срећним или мање срећним крајем, бај-
ка је заправо чежња да се макар у причи скочи изнад себе, надвлада простор и време. Као друго, деца својом целовитошћу без икакве рационалне цензуре упијају бајку и кроз њене симболе антропоморфношћу свог психичког света огледају се у њој – деца осећају и доживљавају бајку. Још увек у узрасту када историчност и критичност нису развијени, њима се пружа могућност да избришу границе реалности и маште и да се препусте очаравајућој стварности коју бајка пружа. Ето како вешто бајке крију и ону јеванђелску поуку: Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт. 18; 3). Другим речима, без једноставности, незлобивости и вере, човек остаје ван домашаја истине, ограничен простором, временом и својој смртношћу.
Према томе, разумети бајку, осетити је, доживети, значи загледати се у себе, јер гле, Царство Божије унутра је у вама. (Лк 17, 21). Имати храбрости и у огледалу бајке доживети пуноћу свога бића, али и подељеност њену. То је та дихотомија којом се, између осталог, бајка као књижевна врста бави. И не само то, у бајкама смо на симболичан начин суочени са том подељеношћу нашег бића, коју у свакодневном животу мање или више прихватамо. У том смислу, бајка нас исцељује, јер нуди могућност да се директно сусретнемо са нашом палом природом, али нам открива и онај натчулни свет у који смо као бића љубави Божије призвани. Павловским језиком речено, бајке нас на изузетно креативан начин уче како да од своје датости кренемо путем своје задатости (1. Кор. 15; 44; 46).
БОГОСЛОВЉЕ
Октобар 2012.
Ханс Кристијан Андерсен
РУЖНО ПАЧЕ Дивно је било у пољу: љето у пуном јеку, пшеница се злати, зоб зелени, сијено по зеленим ливадама сплаштено у стогове, а рода корача на својим дугачким црвеним ногама и нешто гунђа египатским језиком који је научила од мајке. Око њива и ливада простиру се велике шуме, а у шумама свјетлуцају дубока језера. Заиста, дивно је било у пољу. На сунчаној пољани налазио се стари замак опасан дубоким језерима. Од његових зидина па све до језера порасло је тако бујно и високо водено биље да се из њега ни дјечак не би видио. У том густом честару у свом гнијезду сједила је једна патка. Њој је већ досадило да сједи тако дуго, јер јој нико није долазио – све остале патке су више вољеле да пливају по језеру него да сједе под лободом и с њом трабуњају. Најзад се у јајима зачуло кљување и танко „пију-пију“, оживјела су жуманца, љуске су почеле да пуцају и из њих су пачићи почели промаљати своје главице. – Ква-ква! Брже-брже! – пожуривала их је патка. Искобељавши се из љуски што су брже могли, пачићи се почеше огледати на све стране под том куполом од зеленог лишћа. Мати их је пустила да разгледају колико хоће, јер је зеленило пријатно за очи. – О, колики је свијет! – чудили су се пачићи, јер су сада заиста имали много више мјеста него кад су у јајима лежали. – Ви мислите да је то читав свијет? – дочекала је патка. – Свијет се простире далеко с оне стране врта, све до жупникове њиве, али ја тамо још никада нисам била... Ето, сад сте се ваљда сви излегли – рекла је патка и погледала. – Не, нису сви. Највеће јаје још је читаво. Па колико ћу још чекати? Већ ми је дојадило! – рекла је патка и опет сјела. – Па, како је, како? – забрзала је њена стара пријатељица долазећи јој у посјету. – Ах, с једним јајетом се некако отегло! – пожалила јој се домаћица.
– Никако да се излеже паче. А погледај само ове! На свијету их нема љепших! Сви личе на оца, на оног мангупа што не долази ни да ме види. – Дај да видим то јаје што неће да се отвори – рекла је њена стара пријатељица. – Вјеруј ми то је тучје јаје. И мени су тако једном подвалили, па сам с младунцима муку мучила: боје се воде ко ничега! Викала сам на њих, пријетила, али све узалуд. Дај да видим то јаје! Е, рекла сам ја, то је тучје јаје! Боље ће бити, остави ти њега и хајде учи пачиће да пливају! – А нека, још ћу мало посједити – рекла је домаћица. – Кад сам већ толико сједила, посједићу још мало. – Како хоћеш – отегла је стара патка и одгегала према води. Најзад се распукло и велико јаје. „Пију-пију!“ запијукало је младунче и искобељало се из љуске. Било је то необично велико и ружно паче. Патка га погледа и помисли: Некако накарадно велико. Ниједно ми није такво. Није ваљда туче? Али и то ћемо ми брзо видјети. Мораће у воду, макар га гурала! Ујутро је освануо диван дан. Сунце је мамило између густих листова лободе и мајка заједно са својим пачићима крену на језеро. Дође до воде и скочи. - Ква-ква – дозивала је мати пачиће и они су све једно за другим почели скакати у воду. Како које паче скочи тако и потоне, али одмах спретно изрони и почне да плива тако да га је милина погледати. Ножице су им саме од себе веслале. Сви су сада пливали, пливало је чак и оно ружно паче. „Не, неће бити да је туче!“ – размишљала је мајка. – Гледај само како лијепо весла ножицама и како се усправно држи! То је моје рођено паче. А ако га мало боље погледаш није ни тако ружно.“ – Ква-ква! – повика пачићима. – Пливајте за мном, повешћу вас у свијет да вас покажем па-
27
28
наставак са стр. 27
БОГОСЛОВЉЕ
чјем састајалишту. Само се држите уза ме да вас штогод не згази. И добро се чувајте мачке! И тако стигоше на пачје састајалиште. Тамо је владала нечувена граја. Двије породице су се тукле око једне јегуљине главе све док ту главу није уграбила нека мачка. – Ето, видите, тако вам је на свијету! – рекла је патка и облизнула кљун, јер и њој се хтјело јегуљине главе. – А сад пожурите да се поклоните оној старој патки. Она је овдје најотменија. У њезиним жилама тече права шпанска крв, зато је тако и дебела. Као што видите, она око ноге има црвену траку. То је нешто изванредно лијепо и значи највеће одликовање што га једна патка може добити. Оно значи да је чувају и да по томе треба да је распознају и људи и животиње. Идите лијепо и не окрећите ноге унутра. Добро васпитани пачићи држе растављене ноге, као и њихов отац и мати! А сада пригните вратове и реците: ква! Тако њени пачићи и учинише, али патке што су их посматрале гласно заквакаше: – Ква-ква, шта ће нам то друштво! Као да нас ионако нема доста! Их, како само изгледа оно паче! Не треба нам оно овдје! Истог тренутка залетје се један патак и уједе паче за врат. – Не дирај га! – повика мајка. – Оно никоме не смета! – Али оно је незграпно и чудновато – дочека патак што га је ујео. – Зато га треба мало удесити. – Лијепа су то дјеца у своје мајке! – јавила се стара патка са траком око ноге. – Сва су лијепа, осим оног једног. Добро би било кад би се оно поново излегло! – Али то се не може, милостива! – рекла је мајка. – Истина је, није лијепо, али је племенито, а и плива као и свако друго, па чак и нешто боље. Кад порасте, ваљда ће бити љепше и неће бити превише крупно. Предуго је лежало у јајету и зато засада не изгледа лијепо. И мајка га кљуном помилова по затиљку и додаде. – Осим тога, мушко је, па му тај изглед и не смета много! Сакупиће оно већ доста снаге да се пробије у живот! – А остали пачићи су заиста лијепи – рекла је стара патка. – Будите добри и понашајте се као код своје куће – рекла је пачићима. – А ако нађете неку јегуљину главу, донесите ми је. И пачићи су се заиста понашали као код своје куће.
Октобар 2012.
Али оно јадно паче што се посљедње излегло и било онако ружно, уједале су, кљуцале и задиркивале не само патке него и кокоши. – Незграпно је! – говорили су сви, а један ћуран што је с мамузама дошао на свијет и зато се сматрао царем, шепурио се као нека једрилица са пуним једрима и, сав зајапурен, пошао је право на то јадно паче. Сирото паче више није знало куда ће. Било је жалосно што је тако ружно и што му се читаво пачје састајалиште руга. Тако је прошао већ први дан, а касније је било све горе и горе. Сви су прогањали то јадно паче. Па и његова рођена браћа и сестре били су груби према њему и стално су говорили: – Наказо једна, да ти хоће мачак вратом заврнути! Чак и мати му је једном рекла: – Дабогда те моје очи не гледале! Патке су га уједале, кокоши кљуцале, а дјевојка што је хранила живину ногом га је ударала и гонила. То је јадном пачету толико дозлогрдило да је једног дана прескочило ограду и побјегло. Мале птице у грмљу су се преплашиле и разлетјеле на све стране. „Побјегле су зато што сам тако ружан!“ – помислило је паче и затворило очи. Бјежало је све даље док није стигло до мочваре гдје су живјеле дивље патке. Ту је уморно и тужно паче прележало читаву ноћ. Кад су се ујутро дигле дивље патке, угледале су свог новог сусједа. – Ко си ти, одакле си? – питале су га оне, а паче се окретало на све стране и поздрављало их како је најбоље знало и умјело. – Баш си ружан! – рекле су му патке. – Али нама то не смета, само да се не жениш од нас!
БОГОСЛОВЉЕ Јадно паче! Оно није ни помишљало на женидбу. Прижељкивало је само да га пусте да лежи у трски и да пије воду из мочваре. Ту је паче пролежало читава два дана, а онда су дошле двије гуске, или боље речено, два дивља гуска. Још су били врло млади, па су били и врло дрски. – Слушај пријане! – рекли су му они. – Страшно си ружан, али нам се свиђаш. Хоћеш ли с нама, па да будеш птица селица? Одмах ту, у сусједној мочвари, има неколико љепотица дивљих гусака, све самих дјевојака! Дивно гачу „га-га-га!“ Код њих можеш имати успјеха иако си тако ружан! Фију! Фију! – тог тренутка два метка фијукнуше из ловачке пушке, оба гусана падоше мртва у шевар и вода се обоји њиховом крвљу. Фију! – поново се разлијеже пуцањ и читаво јато дивљих гусака се диже из трске. Сада поче пуцњава за њима. То је почињао велики лов. Ловци су полегли око мочваре, а неки су се попели и на дрвеће чије су гране падале на шевар. Плавичасти дим попут облака провлачио се између тамног дрвећа и дуго се расплињавао изнад мочваре, а ловачки пси су кроз шаш и трску јурили преко те мочваре. Како се само уплашило јадно паче! Окренуло је главу да је сакрије под крило, али у том тренутку пред њим се појавила страшна псина, исплазила језик, а очи сијевају. Псина искезила зубе, готово њушком да га такне, али га не такну, него оде како је и дошла. – Ох, хвала Богу! – одахну паче. – Толико сам ружан да ни пас неће да ме угризе. И тако је паче остало на миру. Оно се шћућурило, а око њега су одјекивали пуцњи све један за другим. Тек при крају дана настала је тишина, али се јадно паче није усуђивало ни да се помакне. Па-
Октобар 2012.
че је још неколико сати тако притајено чекало, а онда је погледало око себе и наједном потрчало што га ноге носе. Дувао је вјетар и паче се једва батргало преко њива и ливада. У касно предвечерје паче је некако стигло до једне биједне сељачке кућице, која је била тако трошна да ни сама није знала на коју ће се страну срушити. А вјетар је дувао све јаче и јаче, и јадно паче је морало да сједне да га вјетар не би однио. Наједном паче опази да су врата на кући била тако накривљена да би се могло увући у кућу. А у тој кући је живјела једна старица са мачком и кокошком. Тај мачак, што га је старица звала Синчићем, знао је да извија леђима и да преде, знао је чак и искре да баца ако га неко у мраку уз длаку глади. Кокошка је имала врло мале и кратке ноге и зато су је звали Кратконога. Добро је носила и старица ју је вољела као рођено дијете. Одмах ујутро су примијетили страно паче и мачак је почео да фркће, а кокошка да кокодаче. – Шта је ово? – зачудила се старица и погледала око себе, али како је слабо видјела, учини јој се да је паче било нека угојена патка што је овамо залутала, па узвикну: – Гле ти лијепе ловине! Сад ћу имати и пачјих јаја! Само да није патак? То ћемо ми већ видјети! И старица одлучи да сачека три седмице – за то вријеме ће видјети хоће ли паче пронијети. Три седмице су прошле, али јаја ни за лијека. Мачак је био господар у кући, а кокош господарица. Стално су говорили: „Ми и свијет!“, јер су сматрали да они представљају половину свијета, и то ону бољу. Паче је сматрало да се и друкчије може гледати на те ствари, али кокошка није трпјела његово мудровање. – Можеш ли ти да носиш јаја? – питала га она. - Не могу... – Е, онда не отварај свој кљун! А мачак га је питао: – А умијеш ли ти да извијаш леђима? Умијеш ли да предеш и да длаком искре бацаш? – Не умијем. – Е, онда се не уплићи кад паметнији говоре! Снуждено и ојађено, паче се повукло у ћошак и почело да машта о свјежем ваздуху и топлом сунцу. И наједном га обузела неодољива жеља да заплива. Није могло издржати а да то не каже и кокошки.
29
30
наставак са стр. 29
БОГОСЛОВЉЕ
– Шта ти је у главу дошло! – дочекала је она. – Немаш пречег посла, па ти глупости у главу долазе. Боље би ти било да носиш јаја или да предеш. Онда не би лудовао. – Ах, а тако је дивно пливати по води! – уздахнуло је паче. – Нема ништа љепше него када зарониш и главом до дна дођеш! – Чудна ми задовољства! – насмија се кокош. – Ти си пошашавио. Мачак је најпаметније створење које знам, па њега упитај да ли он воли да плива и да рони! А о себи нећу ни да говорим! А питај и нашу стару газдарицу. Од ње на свијету паметније нема! Питај је да ли би она хтјела да плива и да тоне на дно! – Ви мене не разумијете! – рекло је паче. – Ако те ми не разумијемо, ко ће те онда разумјети? Не мислиш ваљда да си паметнији и од мачка и наше газдарице, а о себи да и не говорим. Не дижи нос, драго дијете. Радије захвали Творцу на свему добру којим си награђен. Зар ниси дошао у топлу собу и друштво од којег можеш нешто научити? Али ти си обично блебетало и није нимало пријатно с тобом пријатељевати! Ја ти желим само добро, зато ти и говорим неугодне ствари. По томе се и познаје прави пријатељ. Зато ти кажем: гледај ти да што прије научиш носити јаја и да се научиш прести и бацати искре. – А мени се чини да ћу ја морати у широки свијет! – одговорило је паче. – Е, онда сретан ти пут! – дочекала је кокошка. И паче је заиста отишло. Оно је пливало и ронило, али су га због његове ружноће све животиње попријеко гледале. Тако је и јесен дошла. Лишће у шуми је пожутјело, потамњело и опало. Вјетар се поигравао с опалим лишћем, а у ваздуху се већ осјећала зима – већ су се надвили тамни облаци пуни кише и снијега, а на огради је стајао гавран и од хладноће грактао: „Гра-гра!“ Језа је хватала при самој помисли на зиму. За јадно паче су се приближавали црни дани! Једне вечери кад је већ сунце залазило, иза грмља се у руменилу сунца појавило читаво јато дивних великих птица. Такве дивоте паче још никада није видјело. Те птице са дугачким и витким вратовима биле су величанствене у сјају своје њежне бјелине. То су били лабудови који су, кликћући и ширећи дугачка крила, летјели из тих хладних крајева у јужне предјеле гдје се воде не смрзавају.
Октобар 2012.
Лабудови су летјели високо, високо и мало паче је обузео неки чудан осјећај. Оно се на води окретало попут неког точка, а онда је наједном истегло врат и подигло главу колико је могло и пустило тако снажан и продоран крик да се и само од њега уплашило. Паче никако није могло да одвоји поглед од тих дивних и сретних птица. А када су оне потпуно нестале из његовог видокруга, паче је поново заронило на дно, а када је опет изро-
нило из воде, оно је било као изван себе. Оно није знало ни како се те птице зову, ни куда лете, али је осјећало да их је завољело како ништа досад није вољело. Међутим паче им није завидјело – та како би оно могло пожељети да буде онако лијепо! Оно би било пресретно када би га бар патке примиле у своју средину. Јадно ружно паче! А зима је била хладна, тако хладна! Паче је морало стално пливати да се вода не би заледила, али се отвор у којем је паче пливало ипак из ноћи у ноћ смањивао. Паче је морало свом снагом веслати својим ножицама да би спријечило потпуно замрзавање воде, али је најзад
БОГОСЛОВЉЕ сасвим малаксало, застало је и замрзло се у новој кори леда. Ујутро је наишао неки сељак, па када видје шта се догодило, он разби лед својом десном кломпом и однесе паче својој жени. У њиховој кући паче је опет оживјело. Њихова дјеца су хтјела да се играју с њим, али оно је помислило да и она хоће да му нешто напакосте, па се дало у бијег. Бјежећи од њих, пало је у ведрицу и тако читаву просторију попрскало млијеком. Жена завика, поче да ломи рукама, и паче у страху упаде у стап са маслом, па затим у наћве пуне брашна и тек онда се, онако брашњаво, некако нађе на поду. Истом сада наста права гужва. Жена надиже грају и баци за њим машице, а дјеца уза смијех и вику потекоше да га хватају. Сва срећа па су врата била отворена, те паче побјеже напоље, завуче се под грм и изнемогло клону у свјежи снијег. И сувише би било тужно када би причали све невоље које је паче препатило током дуге зиме. Лежало је у малој бари међу трскама све док није дугоочекивано сунце опет засјало и огријало. А онда су и шеве запјевале и настало је дивно прољеће. Једног дана паче узмахну крилима, а она, сада ојачала, зашушташе јаче него икада раније и паче се вину увис. Паче још није ни дошло к себи од узбуђења, а већ се нашло у неком врту гдје су јабуке цвјетале и ширио се мирис јоргована који се својим гранама наднио над воду дубоког канала. О, како је то све било дивно! Како се осјећао дах прољећа! Шуштећи крилима и лагано клизећи по води, наједном су се иза жбуња појавила три бијела лабуда. Паче је већ видјело такве птице, али сада, када их угледа ту пред собом, обузе га неиздржива туга и оно уздахну: – Полетјећу у сусрет тим краљевским птицама! Знам, убиће ме што се овако ружан усуђујем да им се приближим. Али нека! Боље је да ме они убију, него да ме патке гризу, кокоши кљуцају и она дјевојка на дворишту ногама ћушка. Боље ми је да умрем тако него да скапавам на зими! И паче прхну у воду и заплива према дивним лабудовима, а када га лабудови угледаше, они уздигнутих крила полетјеше према њему. – Ево, убијте ме! – промуца јадно паче и наклони главу према води да тако дочека своју смрт. Али шта је то? На глаткој воденој површини види себе! То више није било оно незграпно, сиво и ружно паче, него прави правцати
Октобар 2012.
лабуд! Није било пресудно то што се излегао у пачјем гнијезду, него то што је на свијет дошао из лабудовог јајета! Послије свих оних невоља и страдања кроз које је прошао, млади лабуд је, ето, дочекао дане радости. И он је заиста знао цијенити овај тренутак среће! Велики лабудови су пловили око њега и миловали га својим кљуновима. У врт је дотрчало неколико дјечака и дјевојчица и почели су у воду бацати комадиће хљеба и зрње. Наједном је најмлађи дјечак узвикнуо: – Ево новог лабуда! И сви остали се обрадоваше и запљескаше: – Нови лабуд! Нови лабуд! Поскакујући од радости, дјеца су отрчала по своје родитеље, а кад су се сви окупили око лабудова, сви су у један глас понављали: – Овај лабуд је најљепши! Најмлађи, а најљепши! А стари лабудови се измакоше и пред њим поклонише. Млади лабуд се застидје и сакри главу под лијево крило. Од велике среће био је потпуно збуњен. Био је понесен осјећањем изненадне среће, али не и осјећањем охолости, јер ниједно добро срце није склоно охолости. Добро се он сјећао тога како су га прогонили и исмијавали, а сада му, ето, говоре да је најљепши међу овим дивним птицама. Расцвјетали јоргован пружа своје гране према њему, а сунце га грије тако топло и тако њежно. И млади лабуд рашири крила, издиже главу и из дубине срца закликта: – Кад сам био ружно паче, о оваквој срећи ни сањао нисам!
31
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
32
Октобар 2012.
САБОР У КОЖЛОВЦУ У недељу (22. 7. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства Епархије далматинске. Ове недеље се по традицији обележава спомен на ранохришћанску мученицу Свету Недељу – веома поштовану светитељку у Далмацији. После Свете Литургије пререзан је славски колач и извршена славска литија са поменом ктиторима и приложницима светог храма у Кожловцу, који је још у обнови. У својој беседи Епископ Фотије је позвао народ да живи крстоликом љубављу према Богу и ближњима, јер је та љубав суштина Светог Јеванђеља.
Поред тога Епископ је позвао све добронамерне да помогну даљу обнову цркве Свете Недеље у Кожловцу.
На крају је приређена трпеза љубави у Ц.О. Бенковац, старањем оца Љубе Црнокрака, пароха бенковачког.
САБОР У КАРИНУ
На празник светих мученика Кирика и Јулите – Ћиритово (28. 07. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у Карину, уз саслужење већег броја свештенства Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је нагласио потребу да се угледамо на оне «који су сав живот свој Христу Богу принели» свете мученике, подвижнике вере. Једни од њих су свети Ки-
рик и Јулита пострадали у трећем веку у време Диоклецијана, чији култ и поштовање постоји до данас у Далмацији. Поред тога, Епископ Фотије је позвао да се наставе радови око обнове братске куће у Карину, при чему је посебно истакао досадашњег приложника и добротвора Мирка Дуброју. После Свете Литургије протонамесник Миле Савичић приредио је трпезу љубави у просторијама Ц. О. Смилчић.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Октобар 2012.
ВЈЕНЧАЊЕ У СТРМИЦИ Дана 28. 07. 2012. године обављено је вјенчање у храму Рођења Пресвете Богородице у Стрмици између Николе и Јудите Зорић и Драгана и Јелисавете Миздрак. Посебна љепота, занимљивост и задовољство је што је цијела свадба обављена по старинским обичајима, младенци у народним ношњама и остало.
После вјенчања услиједило је свадбено весеље на ком је присуствовало и Културно умјетничко друштво «Дрвар» из Дрвара одигравши коју тачку из свог репертоара. Надасве, заиста лијепо, живо и радосно данас у Стрмици. Нека нововјенчанима Господ подари свакојаког добра и дај Боже да оваквих догађаја буде све више.
ОСВЕЋЕЊЕ ФРЕСКОПИСА У ЂЕВРСКАМА
У недељу (29. 07. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви светог пророка Илије у Ђеврскама, уз саслужење свештенства епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије позвао је народ да чува своју православну веру и обнавља цркве и манастире, јер тако чувамо будућност своју у Далмацији. Епископ је захвалио свима који су помогли обнову цркве светог Илије у Ђеврскама, али и онима који ће убудуће помоћи. На крају Свете Литургије Епископ Фотије је благословио нови фрескопис нагласи-
вши да је тек сада црква изнутра завршена – када се виде ликови светих, који су заједно са нама на богослужењима и Светој Литургији.
После Свете Литургије протонамесник Ђорђе Веселиновић, приредио је трпезу љубави у просторијама Ц. О. Кистање.
33
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
34
Октобар 2012.
ХРАМОВНА СЛАВА У ЦЕРАЊАМА Празник Светога пророка Илије (02. 08. 2012. год.) свечано је прослављен широм далматинске епархије на храмовним славама у Задру, Церањама, Кашићу, Ђеврскама, Марковцу, Отон Бендеру и Зелову. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Церању где се прослављао и јубилеј 300 година од оснивања цркве светог Илије у Церању. Црква у Церању је подигнута далеке 1712. године. Епископ Фотије је пре Свете Литургије благословио обновљени храм и живопис, а потом на малом входу одликовао чином протојереја надлежног свештеника оца Љубу Црнокрака. У својој беседи Епископ Фотије је рекао да по угледу на светога пророка Илију треба да чувамо и ревнујемо за своју веру, јер нас Свето Православље учи јединој спасоносној вери – да волимо Бога и ближње своје. После Свете Литургије слављеник протојереј Љубомир Црнокрак за све госте је припремио трпезу љубави у Пристегу.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У СКРАДИНУ Дана 04. августа 2012. године, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Спиридона Чудотворца у Скрадину уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије далматинске. Прва субота по Светом пророку Илији прославља се као народни сабор у Скрадину. У својој беседи Епископ Фотије је упознао верни народ са животом и делом Светог Спиридона Чудотворца
истакнувши значај да се и наш живот треба угледати на животе светих Божијих угодника.
После Свете Литургије извршен је помен за све невино пострадале жртве од косовских дана до данас.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Октобар 2012.
САБОР У МАРКОВЦУ У недељу по светом Илији (05. 08. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Марковцу, уз саслужење свештенства сремске и далматинске Епархије. После Свете Литургије пререзан је славски колач и одржана литија, са поменом ктиторима и приложницима храма, али и свим невино пострадалим у последњем трагичном рату и прогону српскога становништва из Далмације. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о светом пророку Илији и његовом чудесном житију, нагласивши да треба сви да се угледамо на његову ревност у очувању вере. Светом пророку Илији је посвећен највећи број парохијских цр-
кава у далматинској епархији, што јасно показује да постоји велико поштовање овога светитеља међу православним Србима у Далмацији.
После Свете Литургије отац Станко Антић, надлежни свештеник, приредио је трпезу љубави за све госте у просторијама Ц. О. Марковац.
САБОР У ЕРВЕНИКУ На светог великомученика Пантелејмона (09. 08. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Ервенику где се по традицији одржава сабор у спомен овога великог чудотворца и исцелитеља. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о животу светог Пантелејмона нагласивши да је он био лекар по струци, али је томе дару придодао и дар чудотворства те је бесплатно исцељивао сваку болест у народу. Поред тога свети Пантелејмон се удостојио и великога дара мучеништва чиме је посведочио своју потпуну преданост и љубав према Христу Богочовеку. После Свете Литургије отац Александар Вујко надлежни свештеник припремио је трпезу љубави у братској кући у Ервенику.
35
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
36
Октобар 2012.
СВЕТА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ОЋЕСТОВО У недељу 12. 08. 2012. године у манастиру Оћестово служена је Света Литургија коју су служили настојатељ овог манастира јеромонах Херувим (Ђермановић) и парох пађенски јереј Александар Вујко. Светој Литургији је присуствовао велики број верника из места Оћестово који су приступили Светој Тајни Причешћа. После Свете Литургије извршена је Света Тајна Крштења над Јеленом Новковић из села Оћестова. Манастир Свете великомученице Недеље је у фази обнове, па апелујемо на све људе добре воље да помогну изградњу ове светиње.
СВЕТА ЛИТУРГИЈА У КРКИ
У недељу (12. 08. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење братства манастира. У току Свете Литургије на Малом входу Епископ Фотије је одликовао чином протосинђела мр Никодима Косовића, сабрата манастира Крке.
У својој беседи Епископ Фотије је честитао оцу Никодиму на чину протосинђела, напоменувши да сви треба да се трудимо и подвизавамо како би достојанствено носили Крст Христов и крст нашег распетога народа у Далмацији. После Свете Литургије Епископ Фотије је крстио петоро дјеце, што је представљало право продужено литургијско славље овога дана у манастиру Крки.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Октобар 2012.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ГОЛУБИЋУ На храмовну славу, празник Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана (15. 08. 2012. год.), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Литургију у Голубићу. Ове године храм у Голубићу прославља јубилеј – 550 година постојања и један је од најстаријих парохијских храмова у Епархији далматинској. Светој Литургији и прослави јубилеја присуствовао је и г. Милорад Пуповац те представници власти локалне самоуправе книнске и кистањске општине. На Литургији, после прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ се обратио пригодном и надахнутом бесједом, протумачивши јеванђелску причу и говоривши о животу и страдању светог првомученика и архиђакона Стефана. После Литургије, испред парохијског дома (на ком је завршена прва фаза обнове) одржан је
културни програм на ком су узели учешћа пјевачка група из Голубића, пјевачка група «Рунолист» из Дринића код Босанског Петровца и Културно умјетничко друштво «Дрвар» из Дрвара. У склопу програма одржана је у парохијском дому изложба фотографија, старих записа, предмета о селу Голубић, фотографије храма и дио изложбе посвећен Доситеју Обрадовићу, који је учитељевао у Голубићу. Након тога приређена је трпеза љубави.
НАПАД НА ПАРОХИЈСКИ ДОМ У ВРЛИЦИ
У ноћи између 12. и 13. августа 2012. године десио се вандалски напад на обновљени српски православни парохијски дом у Врлици. Том приликом је разбијено стакло на улазним вратима парохијског дома, а видљиви су и трагови покушаја насилног уласка у дом. О томе је обавијестио полицију надлежни парох јереј Борис Медак, а истрага је у току.
37
38
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Октобар 2012.
САБОР У КРКИ На празник Преображења (19. 08. 2012. г.) на Сведалматинском сабору Његово Преосвештентво Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки, уз саслужење свештенства шумадијске и далматинске Епархије. Сабору у Крки ове године присуствовали су многобројни гости, између осталих конзул Зоран Васиљевић из амбасаде Републике Србије из Загреба, господин Милорад Пуповац председник СНВ-а из Загреба, господин Александар Толнауер председник Савјета националних мањина, начелник општине Стара Пазова господин Ђорђе Радиновић, начелници општина Кистање и Бискупија и њихови сарадници. У својој беседи Епископ Фотије је поздравио присутни народ нагласивши да је смисао човека на земљи да преобрази своје биће – да од смрти и пролазног постојања буде бесмртно и вечно. Тај позив је једино могућ кроз причешће, то јест испуњење душе и ума човековог таворском светлошћу Христа Богочовека. После Свете Литургије извршено је преображењско благосиљање грожђа, које је дељено уз нафору великом броју сабраног народа. Кратки културни програм у порти манастира је изведен од стране КУД „Пискавица” из Бања Луке.
После Свете Литургије за све присутне и многобројни народ приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Октобар 2012.
ПОМОЋ ПОВРАТНИЦИМА У ОТИШИЋУ Дана 22. 08. 2012. г. Његово Преосвештенство, Епископ далматински Господин Фотије, у пратњи епархијског протођакона Дајана Трфуновића и надлежног врличког свештеника о. Бориса Медака, обишао је повратнике у Отишићу и доделио им скромну хуманитарну помоћ. Епископ Фотије је обишао и храм св. архангела Михаила у Отишићу који је тренутно у обнови. Сада се врше радови у олтару, а у припреми је и обнова иконостаса
ове цркве. Апелујемо на све људе врличкога краја и Отишића, без обзира где се налазили да помогну обнову ове далматинске светиње. Поред посете црквама у Отишићу и Маовицама, Владика Фотије је разговарао са повратницима, који потребују хришћанску и братску бригу, како наше Православне Цркве, тако и свих надлежних државних институција, које би се требале бавити питањима збрињавања повратника.
Велики проблем за Отишић и његове малобројне повратнике је то што у овом насељу нема водовода, тако да људи имају велики проблем у свакодневном животу. Искрено се надамо да ће општина Врлика помоћи да се овај велики проблем напокон реши. Ваше прилоге можете уплатити на: ERSTE BANK: 2402006-1100461518 с назнаком „За обнову храма у Отишићу”
39
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
40
Октобар 2012.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ШИБЕНИКУ
У Недељу дванаесту по Духовима (26. 08. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету Литургију у Саборном храму у Шибенику уз саслужење шибенског пароха протонамјесника Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића.
На крају Литургије Епископ Фотије је бесједио сабраном народу о значају учешћа сваког вјерника у животу Цркве и о потреби свлачења старог и облачења у Новог човјека, преображеног и препорођеног за Царство Небеско.
ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ИМОТСКОМ На овај Велики празник којем је посвећен Саборни храм у Имотском, служена је Света литургија којој је присуствовао велики број вјерника како из Имотске крајине тако и из расејања. Свету Литургију је служио надлежни свештеник Драган
Михајловић. Велики број вјерника, међу којима већи број дјеце, приступио је Светој тајни Причешћа. По завршетку свете Литургије пререзан је славски колач и освећено жито, а потом учињен трократни опход око цркве. Трпеза љубави је припремљена за све присутне вјернике у Ц. О. Имотски.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Октобар 2012.
СЛАВА САБОРНОГ ХРАМА У ШИБЕНИКУ На Празник Успења Пресвете Богородице (28. 08. 2012. г.), који је слава Саборног храма у Шибенику, парох шибенски протонамјесник Милорад Ђурђевић служио је Свету Литургију у Саборном храму. Светој Литургији је присуствовао велики број вјерника. По традицији, поред православних долазе и многи римокатолици који су завјетни Пресветој Богородици и Њеном данашњем Празнику. У Саборном храму се налази чудотворна икона Пресвете Богородице пред којом се многи моле и налазе утјеху у својим невољама. Током Великогоспојинског поста чудотворна икона Пресвете Богородице се поставља на средину храма, а током поста до Празника Успења служи се Молебни Канон (Акатист)
Пресветој Богородици, током којег могобројни вјерници долазе и моле се пред иконом. У знак благодарности Пресветој Богородици, за многе услишене молитве, вјерници даривају икону разним накитом (златним и сребрним).
На Светој Литургији многобројни вјерници, а нарочито дјеца, приступили су Светим Тајнама Тијела и Крви Христове. На крају Литургије благословен је славски колач и славско жито које је потом уз нафору дијељено сабраном народу као благослов.
САБОР У МАНАСТИРУ КРУПИ
На празник Успења Пресвете Богородице (28. 08. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају празника Успења Пресвете Богородице нагласивши да је Успење Нова Пасха, Нови Васкрс, јер је Пресвета Богородица на овај дан телом вазнесена на небеса показујући и указујући на свеопште Васкрсење мртвих приликом дру-
гога доласка Христовога. После Свете Литургије извршено је резање славскога колача, а потом је манастир Крупа припремио трпезу љубави за све госте. Између осталих на трпези љубави су били присутни др Анте Жупан градоначелник града Обровца, гђа Рајка Ранђеловић дожупан Задарске жупаније, представници СНВ-а из Задра, представници локалне српске заједнице из Задра, Обровца и Ервеника и господин Илија Крнета саветник у Министарству унутрашњих послова и многи други гости из земље и иностранства.
41
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
42
Октобар 2012.
ОБНОВA ЦРКВЕ СВЕТО СВЕТОГ ГЕОРГИЈА У СМОКОВИЋУ Благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија започето је с обновом цркве светога Георгија у Смоковићу, која је у то-
ку рата минирана Молимо све заинтересоване људе из Смоковића и задарскога залеђа да се укључе у обнову ове велике светиње далматинске Епархије и да својим добровољним прилогом помогну обнову ове
светиње. Уколико сте у могућности да помогнете обнову ове светиње, молимо Вас да контактирате надлежног свештеника протојереја-ставрофора Петра Јовановића.
ПОЧЕТАК НОВЕ ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ ОДИНЕ У БОГОСЛОВИЈИ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА На почетку нове школске године по устаљеној пракси служен је призив Светога Духа за благословен почетак школске године. У својој поздравној речи Епископ Фотије је посебно нагласио да наука која се слуша у богословијама није обична земаљска и људска наука, него савршена и божанска. Зато је за усвајање овакве науке потребна благодат и про-
светљење Духом Светим. Епископ Фотије је истакао важност љубави према Богу која се огледа у љубави према ближњему, јер се једино кроз такву љубав Бог воли свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом. Обновљена богословија у Крки ради од 2001. године и тренутно има 49 ученика.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Октобар 2012.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ На Усековање главе светог Јована Крститеља (11. 09. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крка уз саслужење свештеномонаштва Епархија далматинске. У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о страдању светог Јована Крститеља, коме је, по наређењу Ирода Антипе, глава одсјечена и на тањиру донијета пред Иродову пасторку, играчицу Салому. Јован је, по предању, пример чврсте и непоколебљиве вере, поштења, одважности и истинољубивости. Био је то и узрок његовог страдања јер је јавно говорио о неморалу цара Ирода који је живео у гријеху са својом снахом Иродијадом, мајком Саломе. Приликом прославе Иродовог рођендана Салома је одиграла свој плес „Седам велова”,
после којег јој је Ирод понудио да тражи шта год хоће. Она је, на наговор мајке, затражила главу светог Јована на тањиру. Иродијада је захтијевала да се свецу одруби глава и покопа одвојено од тела, у страху да Свети Јован не васкрсне. Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне.
СЛАВА МАНАСТИРА ДРАГОВИЋА
У недјељу 16. 09. 2012. године, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу када се по традицији одржа-
ва драговићки сабор поводом храмовне славе Мале Госпојине. Епископу су саслуживали свештенство и монаштво из далматинске Епархије. У својој бесједи Епископ Фотије је истакао значај ма-
настира Драговића за Цетинску Крајину, те позвао народ Цетинске Крајине да се врати својим огњиштима. У склопу Свете Литургије пресјечен је славски колач и освећено славско кољиво. Послије Свете Литургије је извршен трократни опход око храма, те помен ктиторима, приложницима и братији Свете обитељи драговићке. На крају је приређена трпеза љубави за све присутне.
43
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
44
Октобар 2012.
ПРАЗНИК РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У СТРМИЦИ У Стрмици, на празник Рођења Пресвете Богородице, свечано и радосно је прослављена црквена слава. Ово је друга црквена слава у Стрмици, јер село има двије цркве, старију, која је посвећена празнику Рођења Светог Јована Крститеља, и подигнута је давне 1618. године и нова црква, посвећена данашњем празнику, која је подигнута 1913. године. Свету Литургију служили су свештеници Станко Антић, парох марковачки, као предстојатељ и Саво Мајсторовић, домаћин, као саслужитељ. По заамвоној молитви, освећен и пререзан је славски колач и освећено је славско жито. Након Свете Литургије начињен је трократни опход око цркве.
САБОР У ЛИШАНИМА
На празник Рођења Пресвете Богородице (21. 09. 2012.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Лишанима Тињским. Епископу Фотију уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске саслуживао је и прота Никола Црнокрак, професор Духовне академије светог Сергија из Париза. У својој беседи Епископ Фотије је позвао вернике да више оцрквене своје биће чешћим приступањем Светим Тајнама – посебно Светој Тајни Причешћа. Поред тога Епископ Фотије је захвалио свима који помажу обнову цркве у Лишанима, посебно браћи Јокић, али и свима људима овога краја који тренутно живе широм света у дијаспори. Прота Никола Црнокрак је у свом обраћању рекао да је праслика да-
нашњег празника лествица Јаковљева из Старог Завета која представља Пресвету Богородицу, јер је она собом и својим животом спојила Небо са земљом, због чега се удостојила да се од ње оваплоти Спаситељ света Господ Наш Исус Христос. На крају Свете Литургије протојереј Љубо Црнокрак надлежни парох бенковачки се захвалио свима који пома-
жу обнову овога храма рекавши да он још није завршен и да тек треба да буде његово унутрашње уређење постављањем иконостаса и стасидија. После Свете Литургије за све госте и свештенство приређена је трпеза љубави у кући угледног домаћина и приложника овога светог храма у Лишанима г. Душана Јокића.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Октобар 2012.
АПЕЛ ЗА ОБНОВУ МАНАСТИРА СВЕТА ЛАЗАРИЦА НА ДАЛМАТИНСКОМ КОСОВУ
Један од најлепших заветних храмова Православне Далмације свакако је Далматинска Лазарица, која се налази у селу Звјеринац, десетак километара јужно од Книна, на Далматинском Косову у долини коју окружују обронци Динаре, Козијака и Промине. Са благословом блаженопочившег Епископа далматинског Стефана (Кнежевића), почела је ова светиња да се гради 1874. године и првобитно је била посвећена Светим праведним Јоакиму и Ани, али се њена градња веома споро одвијала, читавих петнест година. Разлог овог одуговлачења у изградњи огледао се у жељи епископа Стефана да храм посвети Светом великомученику Кнезу Лазару, јер се 1889. године обележавао јубилеј; 500годишњица од Косовског боја. Аустроугарске власти строго су забрањивале подизање храмова Србима светитељима, као и национално буђење српског идентитета, тако да је приликом освећења храма епископ Стефан храм посветио Светом великомученику Кнезу Лазару 15/28. јуна 1889. године. Остало је забележено у «Српском листу» да је приликом освећења храма било присутно седам хиљада верника. Годину дана касније, 1890. године, у близини храма прошла је железничка пруга, а станица је названа Косово, која и данас носи тај назив. 3ахваљујући овом повезивању сваке године железницом су се сливале велике масе верног народа из читаве Далмације. Лепота Далматинске Лазарице огледа се у градњи тесаним каменом, као и драгоценим украшеним иконостасом, који је у оно време коштао 2.400 круна. Ова светиња даривана је од многих добронамерних људи. Никодим Милаш је даривао храм великом иконом Светога Кнеза Лазара, док су богати трговци Срби и Хрвати даривали овај храм полијелејима, иконама и крстовима... Благословом блаженопочившег Епископа далматинског Иринеја (Ђорђевића), уместо првобитног звоника преслице 1935. године саграђен је нови звоник који осветио блаженопочивши Патријарх српски Варнава (Росиђ), уз учешће епископа охридско-битољског др Николаја (Велимировића), горњокарловачког др Максимилијана (Хајдина), захумскохерцеговачког др Тихона (Радовановића), епископа далматинског др Иринеја (Ђорђевића), викарног епископа сремског Саве (Трлајића) и око седамдест свештеника. Године 1940. црква Лазарица је проглашена манастиром и метохом манастира Крке, заветним храмом и названа је – Света Лазарица. У Другом светском рату, манастир Лазарица био је оштећен и изложен пропадању, а обновљен је тек 1964-1965. године. Обновљени манастир поново је страдао у земљотресу 1970. године. Уследила је поновна обнова, тако да је на Видовдан 1973. године свечано освећен. Време блаженопочившег Епископа Стефана (Боце) (1959- 1978) остаће упамћено по обнављању прославе Видовдана на Далмати-
нском Косову. Ову традицију окупљања код манастира Лазарице наставио је тадашњи Епископ далматински Николај (Мрђа) (1979-1991). Године 1991. на трон Епископа далматинских долази епископ Лонгин (Крчо), који је већ 08. новембра 1992. године формирао Црквени одбор за обнову манастира Лазарице. Све што се успело обновити, девастирано је у последњем рату 1995. године, манастир је претрпео мања оштећења у унутрашњости. Доласком 1999. године Преосвећеног Епископа далматинског Фотија почела је обнова ратом опустошене Епархије далматинске, тако да је у више наврата започињана обнова манастира Лазарице. Oдвијали су се радови на уређењу конака, порте, спољних делова конака. Дограђено је и пет келија за живот монаха. На Видовдан 2008. године манастир Лазарица коначно је оживео, јер је добио настојатеља у лику јеромонаха Симона (Кузмановића), сабрата манастира Крке. Сада се ради на обнови и постављању новог крова на манастирској цркви. Молимо све људе добре воље да својим прилогом помогну обнову ове светиње. Рачун код: RBA d.d. ZAGREB Poslovnica Zadar Кунски: 2484008-1104157944 Девизни: 2100127475 IВАN: НR91 2484 0082 1001 2747 5 SWIFT: RZBHHR2X
45
46
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Октобар 2012.
АПЕЛ ЗА ОБНОВУ МАНАСТИРА СВЕТЕ НЕДЕЉЕ У ОЋЕСТОВУ
Изградња заветне цркве Епархије далматинске Свете Великомученице Недеље у Оћестову почела је 1928. године, јер су православни Далматинци, а посебно становници места Оћестова желели да подигну цркву у месту рођења великога Епископа далматинског Стефана Кнежевића (1853-1890). Црква је посвећена Светој Великомученици Недељи. До свог освећења 1960. године, црква Свете Недеље припадала је пађенској парохији, а од 1960. године постаје самостална парохијска црква. Православни далматинци су се по традицији окупљали на сабору у Оћестову прве недеље после Петровдана, када је у овој заветној цркви Епархије далматинске свечано прослављан празник Свете Великомученице Недеље. Због великог значаја ове заветне цркве Епархије далматинске, која је кроз своју историју већ постала место ходочашћа и поклоњења, како православних, тако и римокатолика и представника других вероисповести, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије својом одлуком Е. бр. 169/05 од 13. 07. 2005. године цркву Свете Великомученице Недеље у Оћестову прогласио је манастиром. ПОМОЗИМО ИЗГРАДЊУ ОВЕ СВЕТИЊЕ! Кунски рачун: 2484008-1101074296 IBAN: HR35 2481 0082 1000 2129 8 RBA d.d. ZAGREB SWIFT: RZBHHR2X Са назнаком «За обнову манастира Свете Недеље»
ОБНОВА ДУХОВНОГ ЦЕНТРА «ДР НИКОДИМ МИЛАШ» У БИОВИЧИНУ СЕЛУ
По благослову Његовог преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија почела је обнова духовног центра «др Никодим Милаш» у Биовичину Селу. На жалост, овај веома вредни црквени објекат од Другог светског рата изложен је зубу времена и пропадања. Мештани Биовичина Села се сећају прича како су њихови дедови ту ишли у основну школу, а блаженопочивши Епископ далматински др Никодим Милаш је на том месту написао своје чувено дело Православна Далмација. Епархија далматинска, манастир Крка, као и Црквена општина Биовичино Село, у сарадњи са Општином Кистање отпочињу обнову овог духовног центра. Стога апелујемо на све православне Србе из Буковице и све људе добре воље да помогну обнову овога значајног духовног центра који ће, ако Бог да, служити за сабирање и духовно уздизање нашега православног народа. Ваше уплате можете уплатити на: Кунски жиро рачун: 2484008-1101074296 Девизни: 2100021298
IBAN: HR35 2484 0082 1000 2129 8 Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb; SWIFT: RZBHHR2X С назнаком: За обнову духовног центра «др Никодим Милаш»
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Октобар 2012.
АПЕЛ ЗА ОБНОВУ ЦРКВЕ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА У СМОКОВИЋУ
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија започела је обнова цркве Светог Георгија у Смоковићу, која је у току рата минирана. Молимо све заинтересоване људе из Смоковића и задарског залеђа да се укључе у обнову ове велике светиње далматинске Епархије и да својим добровољним прилогом помогну обнову ове светиње. Молимо Вас да контактирате надлежног свештеника протојереја-ставрофора Петра Јовановића: 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493 При храму: 023/251-014 Моб.: 098/332-784
ФОНД БОГОСЛОВИЈЕ „СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА” У МАНАСТИРУ КРКИ
Фонд Богословије Света Три Јерар- ведесетих година прошлог вијека шко- да се укључе у акцију помоћи нашем маха у манастиру Крки основан је по бла- лу је завршило око седамсто свештени- настиру и нашој богословији и тиме погослову в.д. ректора Богословије Њего- ка и свештеномонаха Српске Цркве. Са стану достојни насљедници својих вевог Преосвештенства Епископа далмати- поносом можемо истаћи да је наша бо- ликих предака. нског Г.Г. Фотија, а одлуком Наставничког гословија дала Српској Цркви четрнаВаше прилоге можете уплатити на раВећа. Фонд има за циљ да помогне не- ест епископа. чуне Богословије Света Три Јерарха: сметан рад богословије ради очувања, Након августа 1995. године монаштво Кунски рачун: 2484008 – 1101075158 унапређења и напретка наше школе. манастира Крке као и богословија Света IBAN: HR34 2484 0081 1010 7515 8 Обраћамо се свим људима добре воље, Три Јерарха дијеле судбину са својим наRaiffeisenbank Austria d.d. Zagreb а пре свега свршеним богословима на- родом и манастир остаје пуст за три гоSwift: RZBHHR2X ше богословије да се укључе у реализа- дине. Први монаси се у манастир враћају цији идеје овога фонда. 1998. године и одмах приступају обнови највеће светиње православне Далмације. Кратак историјат Манастир Светог Архангела Михаила Када се испунила пуноћа времена Свети на ријеци Крки је духовни центар пра- Архијерејски Сабор на свом мајском завославне Далмације. Основан је 1345. сједању 2001. године одлучује да се богодине од стране кнегиње Јелене Шу- гословија врати у манастир Крку. Иако бић сестре цара Душана Српског. У току је богословија за ове четири године расвоје историје више пута је страдао за- дила у веома тешким условима успјех једно са српским народом Сјеверне Да- је изнад свих очекивања. Прва генералмације. У вријеме Митрополита кир Те- ција (седам матураната) је матурираодора у манастиру је 1615. г. основана ла са изнадпросјечним резултатом. Пебогословија. Ова богословија је уједно и торица ученика су богословију завршинајстарија богословско-просвјетна уста- ли одличним успјехом, а двојица врло добрим. Тренутно богословију похађа нова у Српској Цркви. Благословом Светог Архијерејског Са- око педесет ученика. бора након II свјетског рата богословија Апелујемо на све православне хришћаје 1964. године почела са радом и до де- не, а нарочито православне Далматинце Свим приложницима желимо свако добро од Господа Управа Богословије Света Три Јерарха
47
48 ДОБРОВОЉНИ ПРИЛОЗИ ЗА ЧАСОПИС „КРКУ” Прилози из Канаде (у канадским доларима) Његово Преосвештенство Епископ Лонгин 200, Слободан Вуковић 20, Мирослав Лечић 10, Рајко Маврак 10, Милан Марковић 10, Никола Тијанић 10, Душан Петровић 5, Ангелина Рачић 20, Ђорђе Јерић 20, Милица Рудан 20, Бранко Владисављевић 10, Дејан Павловић 20, Михајло Кангрга 10, Гојко Маринковић 10, Опленац 20, Мирко Добрић 10, Никола Лукач 5, Петар Јанковић 5, Саша Маријановић 10, Невенка Злокапа 10, Горан Поповић 20, Градимир Јанлија 20, Ђорђе Јовановић 20, Борислав Дојић 15, Гојко Мутић 20, Војо Маџара 5, Миле Косурић 10, Јово Тетебак 5, Мирко Ивановић 20, Милош Минић 10, Миланка Вуковић 5, Милан Бијелић 20, Невенка Плећаш 7, Мирослав Манојловић 5, Дејан Боровић 5, Светозар Јасиновић 10, Анита Грубић 5, Душан Марковић 20, Стеван Шћепановић 20, Жарко Катанић 20, Рајко Шавија 10, Раде Лукач 10, Вера и Милан Којић 10, Душко Лазић 20, Горан Млађен 20, Драган Маријановић 10, Велимир Цвјетковић 20, Петар Радујковић 5, Новица Клисурић 15, Милош Кабић 20, Ђуро Васок 15, Зоран Јочић 5, Слободан Турић 10, Никола Берић 20, Бранислав Рачић 5, Петар Миловановић 10, Спасоје Гаврић 20, Цвико Видаковић 20, протојере отац Василије Томић 20, протојереј отац Првослав Пурић 20, Милица Арнаут 5, Васо Стокић 20, Милош Посовљак 15, Драган Самарџија 10, Златко Кетин 4, Александар Поповић 5, Андрија Михајловић 10, Драго Недић 5, Витомир Пековић 20, Благоје Јовановић 20, Бранислав Ђорђић 20, Маца Ернјаковић 5, Милош Ерњаковић 10, Роса Илић 20, Ружа Мачевић 10, Живко Веселиновић 10, протојереј отац Драгомир Нинковић 20, Душица Арежина 20, Небојша Ђорђић 20, Мира Куљанин 5, Борка Дувњак 20, Гордан Кнежић 20, фамилија Стојић Данило 10, Ђурић Бранко 20, Никола Живојиновћ 20, Наташа Шендер 20, Православ Петрић 5, Предраг Рајишић 10, Војо Вуковић 10, Саво Савић 10, Дејан Јакањић 20, Жељко Шуша 8, Александар Лалић 20, Драган Сладојевић 10, Разо Милорад 20, Милан Самаџић 10, Пржница породица 10, Синиша Ђого 20, Светозар Кесер 20, Милутин Орешчанин 20, Олга Влаковић 10, Зоран Вујадиновић 10, Михајло Кангрга 5, Наташа Вељковић 20, Живојин Миловановић 5, Срећко Клисура 20,Н.Н 22, Душан Рађеновић 5, Момчило Шоша 20, Трифун Дрљача 10, Милан Лазић 20, Градимир Јоаилија 20, Марић Драгана 30, протојереј отац Љуво Рајић 35, Радован Гајић 30, Зоран Радишић 20, Срђан Стојишић 10, Драгиша Маџар 20, Градимирка Јакшић 20, Радмило Стаменић 20, Драган Ћикић 15, Симо Пушкар 10, Милан Ковачевић 20, Илија Билбија 10, Мишко Лукић 10, Радоје Ђурђић 5, Љиљана Боди 10, Драган Мутлак 20, Саво Лојупур 20, Марица Поповић 10, Лазар Грмуша 5, Миле Станковић 20, свештеник Вукић Танасковић 10, Н.Н 10 ђакон Стефан Икономски 10, Слободан Пеин 20, Анка Живков 20, Предраг Стјепановић 20, Далибор Векић 10, Радојица Поповић 10, Марко Сандај 20, Божана Ристић 10, Миле Бабић 10, Драган Спајић 10, Маница Арон 10, Жарко Смуђа 20, Радослав Добрић 5, Ратко Лукић 5, Слободан Марковић 4, Јово и Томислава Анђелић 20, Зоран Калинић 10, Славица Миливојевић 20, Тоде Трифуновић 20, Јово Мијековац 20, Остоје Маглов 15, Стево Класнић 2, Драган Мишковић 10, Синиша Станисављевић 20, Мира Вујић 10, Роса Илић 20, Петар Радујковић 5, Драган Вујичић 20, Петар Маноловић 20, Мићо Куруц 10, Мике Арон Бурмуџија 20, Томо Сајић 20, Симо Мишић, Мирјана Мартиновић 20, Бата Адамовић 10, Гоко Петковић 10, Мирјана Вујић 5, Горан Цревар 10, Душко Личина 10, Душан Котарић 5, Живка Габић 10, Невен Радић 50, Миле Тинтор 20, Гојко Лазић 20, Владо Петровић 50, Гојко Шандић 50, Миле Гаћеша 20, Даница Станковић 5, Драго Бјичиђ 9, Срето Тадић 20, Драгоја Тадић 10, Никола Врачар 10, Борка Станковић 5, Милош Папић 5, Радивоје Андријевић 10, Перо Живковић 10, Милан Маврак 10, Свето Петрић 10, Драган Вучковић 10, протојереј отац Михајло Додер 10, Дејан Живановић 5, Н.Н 25, Ђорђе Лукић 5, Андрија Ђелтовић 5, Драган Мишковић 10, Стојан Бојић 20, Миодраг 10, Милан Перић 20, Остоја Грабовац 20, Весна Лукић 10, Боб Блажина 20, Јеленко Зебић 20, Зоран Ђурић 10, Радивоје Стокић 10, Властимир Сутара 10, Соњен Томић 10, Дејан Бранковић 10, Н.Н 10, Здравко Стокић 10, Синиша 10, Смиљана Перић 5, Међо 5, Милош Кнежевић 20, Ранко Крајишник 20, Владо Јовановић 5, Љубиша Јовановић 20, Миливој Јовановић 5, Илија Ракановић 20, Градимир Јановија 20, Жарко Матунић 10, Слободан Мишљеновић 20, Љубомир Савић 10, Вукашин Лучић 5, протојереј отац Горан Гојковић 10, Дејан Жубац 20, Ђуро Карановић 20, Борка Ђукановић 20, Миодраг Ковачевић 10, Миле Велимировић 24, Милан
Вукадин 40, Перица Манојловић 20, Маница Арон 10, кристина Марић 5, Мирко Цветичанин 5, Милан Јанковић 20, Миле Бобић 10, протојереј отац Василије Томић 20, Мила и Воја Радмиловић 60, Никола Крчмар 10, Мира Клисурић 10, Душко Трифуновић 5, Анђела Андер 20, Никша Самарџија 14, Трифун Миљковић 5, Браћа Самаџија 10, Маријан Почуча 10, Момчило Бабић 10, Зоран Милошевић 20, Петар Преочанин 20, протојереј отац Стево Стојисављевић 20, Добрић Радослав 5, Јелена Машић 10, Жељко Маринковић 3, Недељко Воркапић 40, Спасоје Бабић 20, Недељко Павловић 20, Предраг Меден 5, Ћурић Мики 40, Бошко Јовановић 20, Радомир Мићић 10, Лизон 20, Јеленко Тубић 20, Драган Николић 20, Бранислав Живановић 20, Нинослав Илић 10, Никола Сван 20, Зоран Копривица 40, Светозар Јовановић 10, Дејан Јакановић 20, Душко Лазић 40, Илија Амановић 20, Слађана Васић 4, Радован Кривокапић 5, Жељо Шормаз 20, Александар Стојановић 10, Бошко Билић 20, Миленко Скочић 20, Милан Матијевић 10, Жарко Кокић 20, Миле Перић 10, Дејан Младеновић 5, Никола Јовић 10, Борка Рнић 4, Недељко Клунић 10, Зоран Чеко 20, Џаклина Иванишевић 20, Остоја Маглов 10, Драган Мишковић 10, Душан Џеро 5, Јовица Калинић 20, Његослав Митровић 5, Томислав Јојић 20, Петар Радовановић 20, Љубо Димић 10, Никола Роквић 5, Љубо Матић 5, Маринко Узелац 20, Дарко Тринић 60, Стефан Смит 10, Цвико Видаковић 20, Невен Радић 40, Никола Берић 40, Пера Радош 20, јереј отац Ђорђе Цимеша 20, Јован Рњак 50, Владо Петровић 20, Миша Алимпијевић 20, Н.Н 8, Драгана Вујасиновић 100, Срећко Ратковић 10, Градимир Јаниклија 20, Слободан Мишљеновић 20, Срђан Кнежевижћ 20, Димитрије Поповић 10, Жељко Балт 20, Радован Гајић 40, Момчило Мирчета 20, Александар Обрадовић 5, Срђан Јанковић 20, Трбојевић Жарко 20, Радомир Ћаћић 5, Зоран Јанковић 20, Бранислав Зубић 10, Борка Ђукановић 20, Жарко Матовић 10, Илија Ракановић 20, Благоје Савић 20, Лука Јакић 5, Бранислав Црнатовић 4, Душан Цурина 5, јереј отац Ђорђе Цимеша 20, Јован Рњак 50, Пајо Мирчета 20, Н.Н 20, Војо Станковић 10, Миодраг Тодоровић 15, Винчић 5, Ђуро Кунац 10, Миливој Мартић 20, Раде Џакула 10, Мирко Тркуља 5, Док Денић 10, Бошко Јиловић 5, Илија Бобрић и Ацо Драча 20, Милан Калинић 5, Недељко Вујић 20, Маријана и Митар Радовановић 50, Јованка и Мирко Паровија 20, Васо Кошевић 5, Глишо Радиновић 20, Данило Рачић 10, Свето Петрић 10, Милован Прелевић 5, Саша Ђекић 10, Анђа Рикић 5, свештеник Атанасковић Вукић 10, Симо Хрвач 5, Рајко Вићентић 10, Јовица Калинић 20, Александар Лалић 20, Наташа Сандић 5, протојереј отац Љубо Рајић 40, Душанка Тубић 100, Ацо Бркић 10, Митар Ракнић 3, Виолета Којчић 20, Момчило Раиловић 5, Томислава и Јова Анђелић 20, Слађана Медаковић 20, Ђука Ристић 5, Брако Шуша 5, Недељко Роквић 10, Миодраг Прелић 10, Витомир Елез 20, Драган Мутлак 25, Миле Илић 10, Дражен Бувач 20, Пидер Ригакоц 20, Петар Добрић 20, Мирослав Цвијетић 20, Стево Ченић 20, Раде Ченић 10, Драги Љумовић 5, Јован Петровић 20, Добривоје Ненадић 20, Милан Рашковић 10, Вељко Вјештица 20, Јован Богдановић 20, Владо Прибојан 5, Бошко Вученовић 20, Боро Ђурђевић 20, Никола Берић 50, Владо Орељ 20, Ранко Перић 10, Мирослав Стопић 10, Пикулић породица 10, Милена Јанковић 20, Вељко Карамаровић 20, Драгиња Пеић 10, Мирјана Тодић 10, Рајко Иванишевић 10, Слободан Кукић 10, Милан Лешић 20, Марко Јањешевић 10, Илија Коран 10, Лука Милисав 20, Раде Антић 20, Владо Јовановић 5, Мирко Вуковић 10, Драган Мишковић 10, Драгослав Јаковљевић 20, Небојша Чекелија 20, Миодраг Пагровић 10, Љубан Тесла 5, Саша Даничић 10, Рајко Шавијак 20, Владо Јовановић 10, Јово Анђелић 30, Срећко Марковић 20, Србољуб Ковач 20, Ђорђе Босанчић 10, Александар Зечевић 10, Драгана Поповић 20, Милка Чалић 5, Цвико Ристић 10, Неђо Кнежић 5, Ратко Гајић 5, Богдан Карађорђевић 20, Верица Стојадиновић 10, Милисав Филиповић 5, Владо Миљковић 20, Бранко Зјалић 10, Илија Паројчић 20, Петар Вранешевић 20, Сретен Богдановић 5, Боро Благојевић 20, Пантелија Батић 20, Никола Вуковић 20, Мића Угљица 10, Милан Кољ 20, Владо Балаћ 10, Жељко Рајић 10, Момчило Вукојев 20, Јово Драгаш 20, Љубиша Утјешановић 5, Милан Ћодић 20, Игор Чвокић 20, Милош Милошевић 10, Љубан Комљеновић 20, Душан Поткоњак 20, Пешо Андић 10, Здравко Прожић 20, Бата Ђорђе 10, Милан Зеленовић 20, Божидар Поповић 20, Небојша Ваљак 20, Милан Миличевић 20, Илија Боснић 20, Душан Радош 20, Тодоровић Александар 20, Ненад Чудић 40, Радован Мрђен 20, Миле Вукас 10, Томислав и Јова Анђелић 20, Остоја Маглов 10, Јевто Копања 20, Јован Љубичић 5, Душан
49 Граовац 10, Ненад Зекановић 20, Радивоје Јелић 20, јереј отац Александар Новаковић 10, протојереј отац Неђо Лунић 10, Петар Вучићенић 20, Драган Дупор 10, протојереј отац Ђуро Крошњар 10, Мићо Везмар 5, Зоран Милошевић 20, Милорад Коларић 3, Огњен Григасовић 20, Бранко Плаћенац 20, Радмило Савчић 10, Бранко Репац 8, Никола Топаловић 20, Гордана Радивојевић 5, Стевица и Перица Глигоревић 4, Ацо Тезић 10, Милан Бабић 20, Душан Стојковић 20, Мирко Симић 10, протођакон Вадимган 10, Зоран Стојановић 3, Марко Радовановић 7, Петар Петровић 7, Крањић Драган 10, Горан Ракановић 20, Ђуро Манојловић 20, ђакон Ненад Јаковљевић 20, Драган Кошчан 5, Стево Лакић 10, Томислав Лакић 10, Бранислав Ковачевић 10, Душан Цвјетковић 10, Мирослав Томаш 20, Ненад Јањатовић 10, Љубинко Шпегар 20, Славко Докић 10, Ивезић Неђо 20, Драган Алексић 20, Војин Гаврић 10, Влајко Манојловски 5, Петар 28, Милан Пановић 5, јеромонах отац Филатије 28, Билвоалсен 20, Боја Јурушић 5, Ацо Пешић 5, Душко Матић 20, Катица Јасмин 20, Александар Јовановић 20, Тања Буљ 10, Игор Глишић 20, Славко Пановић 20, Огњен Голић 10, Исидор Росе 20, Млађен Срђановић 30, Милодраг Куљанин 20, Жељко Пушка 40, Петко Петровић 20, Рајко Драганић 20, Радош Гобижљевић 10, Марица Ребић 5, Рајмонд Лукач 5, Марко Ромић 5, Тања Убовић 20, Горан Малишић 10, Васо Иванковић 20, Илија Шешум 10, Миломир Тодоровић 5, Бора Васиљковић 20, Васо Макајић 10, Стефан Ђурић 5, Милан Јурић 20, Далибор Јавор 20, Божидар Глишић 10, Иван Русов 10, Дорин Моника 10, Ђорђе Колунџија 10, Миливој Лазић 20, Милан Милошевић 10, Гојко Мутић 40, Здравко Стокић 20, Ненад Милошевоћ 20, Марко Миздао 20, Новица Драгишевић 20, Тихомир Омчикус 20, Ђими Диеановић 10, Жељко Мићевић 20, Растко Андрић 20, Милан Цимеша 20, ипођакон Тоде Манојловић 30, Јела и ипођакон Вујо Јурковић 20, Паганини 20, Војин Вуковић 20, Јасмина Паулис 5, Александар Ликић 40, Снежанка Радић 20, Бобан Дамир 20. Прилози из УСА (у америчким доларима) Зоран Радовић 200, Н.Н 5. Прилоге из Канаде и УСА са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г.Г. Георгија и Његовог Преосвештенства Епископа новограчаничког Г.Г. Лонгина прикупио је ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона Канада. Прилози за манастир Драговић Протоставрофор отац Војислав и Љиља Павловић 25, ђакон Дамјан и Кристина Радојчић 40, ипођакон Вујо и Јела Јурковић 20, Рајко и Анђи Ђурђевић 25, Будимир и Марија Стефановић 20, Младен и Милица Јурковић 20, Митар Мрзић 20, Зоран Милишић 20, Дуле и Мира Вученовић 20, Раде Зарач 20, Драган Љубинковић 20, Александар Тошић 20, Класнић Илија 20, Кабић Милош 20, Рашковић Лазар и Мика 30, Стана Нећак 10, Радика Барбу 20, Србијанка Волановић 20. Прилози за манастир Крку Горица Зголић 20, Драган Тричковић 5, Мане Шарић 10, Никола Крајишник 10, Миша Вукајлија 20, Никола Карановић 20, Јоса Шарић 10, Новица Клисурић 10, Филир Раичковић 5, Рада Ђошић 5, Мирољуб Драгичевић 20, Дејан Димов 20, Дарије Живковић 15, Тери Лоре 5, Дара Ракановић 10, Зоран Расовски 40, Александар Матијаца 10, Крсмановић 10, Пејић 10, Драган Павић 10, Невен Дамјановић 20, Славко Видаковић 20, Филип Раичковић 5. Прилози за црвку св. Илије на Далматинском косову Миле Ожеговић 50, Милош Мајк Трифуновић 20, Петар Јовановић 20, Ђурђија Орељ Трифуновић 50, Ђуро Драгичевић 15, Сава Трфуновић 25, Никола Трифуновић 20, Ђуро Мјековац 100, Душан Грубнић 50, Петар Тица 30. Прилози за цркву св. Петра у Полачи код Книна Душан Маглов 20. Прилози за манастир Драговић Петар Катић 20, Илија Симић 100.
ДОБРОВОЉНИ ПРИЛОЗИ ЗА ЦРКВУ СВЕТОГ ПРВОМУЧЕНИКА И АРХИЂАКОНА СТЕФАНА У ГОЛУБИЋУ Кесић Никола и Анђа 50,Васић Милан и Милица 100, Плавшић Милан Чикаго 50, Кесић Тоде и Рада 100, Станчевић Драгица 100, Станчевић Славко 200, Вундук (Крњајић) Анђа 50, Колар Васиљ и Наташа (Вуковић) 150, Јерковић Лука, Олга и Аленка 100, Шљивар Јован и Ђорђе 200, Тица Јовица и Љубица 300, Тица Наталија 100, Станчевић Симо и Нена 50, Дамјановић Драган и Анка 50, Дамјановић Јово и Милка 50, Јерковић Тоде и Нада 100, Вуковић Илија и Јованка 50, Зелембаба Синиша и Горана 150, Зелембаба Миленко и Нада 100, Плавшић Милан и Милодарка 60, Дамјановић Давид 100, Шљивар Живко 100, Боровић Слободан и Јадранка 100, Шљивар Зорана 65, Дамјановић Борислав и Ђурђица 100, Јерковић Саша 100, Торлак Игор и Татјана 100, Иветић Никола и Јелена (Плавшић) 40, Вуковић Борис и Невенка 170, Рнић Душан 40, Медаковић Жељко 40, Коњевић Бошко 40, Кангра Живко 10, Колар Јосо 40, Галић Анђелко 100, Бабић Ратко 25, Ђурић Петар 40, Гузина Драгомир 50, Војводић Никола 20, Малешевић Никола 40, Стјеља Нада 30, Марјановић Давор и Николина 50, Дамјановић Весо 50, Кркобабић Жељко 40, Митровић Предраг 20, Момчиловић Петар 20, Шеат Драган 20, Букарица Јован 40, Мастиловић Предраг 40, Коњевић Младен 100, Радиновић (Ољача) Радојка и Милица 100, Момић Бошко и Симона 25, Драгаш Драган и Борислава 100, Каблар Невен и Богданка 100, Каблар Ђорђе и Милица 150, Васић Бранко и Руја 50, Опачић Ђуро и Јасмина 100, Јерковић Драгослав и Анђа 50, Зелембаба Милош и Стефани 150, Пешут Анђа 20, Продић Сретен 50, Плавшић Душан (Дулица) 60, Вуковић Борис и Невенка 20, Ожеговић Ђорђе и Анка (Марић) 100, Дамјановић Стево Боланџа канадски долара 2000, Ђилас Радмила и Лако 40, Мићић Драго са фамилијом 40, Боровић Никола - син Слободана 20, Станчевић Драгица 50, Васић Милан и Милица 250, Плавшић Милан - Чикаго, 50, Плавшић Милан - млађи Милвоки 50, Станчевић Симо и Невенка 50, Кесић Никола и Анђа 100, Вучковић Зора 30, Момић Невенка 30, Зелембаба Миленко и Нада 100, Лакић Мирко и Јела 50, Боровић Слободан и Јадранка 100, Кесић Јела и Перо 100, Шљивар Јован и Милка 50, Зелембаба Синиша и Горана 100, Плавшић Милан - старији Милвоки 20, Гуша Сава 20, Кесић Тоде са фамилијом 100, Марас Јован и Јованка 20, Вујатовић Урош и Ана 25, Рајак Дарко и Милена (Зелембаба) 25, Лазић Стеван и Драгица 40, Малушић Недељко 20, Павлица Ристо и Стоја 20, Мастиловић Предраг 40, Вудраговић Недељко и Милица 30, Јевтић Миле 50, Вуковић Илија 50, Лончар Драган - Цицко 40, Радиновић Ољача Радојка 100, Јовичевић Сава и Марија 50, Томић Богољуб и Милка 25, Пуповац Небојша и Јања 20, Бабић Горан и Мира 100, Свитлица Светко 20, Мркаљ Станко и Мирјана 20, Аћимић Мила 40, Кнежић Војо и Рада 50, Стојисављевић Илија 20, Торлак Игор 100, Брајковић Видан 20, Дамјановић Борислав 60, Томашевић Горан 40, Дамјановић Јован и Милка 100, Јовић Мирослав и Босиљка 50, Рађеновић Милка 20, Роквић Драган и Деса 20, Плавшић Радомир и Јелена - Сан Дијего 150, Вундук Илија и Јованка - Сан Дијего 150, Радиновић Лукућ Славко - Сан Дијего 100, Чолак Стеван, Ђуја и Никола 67, Васић Бранко - Сан Дијего 200, Боровић Данило син Слободана 20, Васић Драган 100, Новаковић Ђуро и Јованка - Канада 100, Новаковић Васо и Милка - Канада 100, Родић Сава - Канада 100, Ђурић Дороти - Канада 200, Вуковић Борис и Невенка - Кливленд 200, Јерковић Лука, Олга и Аленка - Кливленд 50, Плавшић Душан Дулица - Кливленд 50, Каблар Невен 100, Каблар Ђорђе 100, Плавшић Милан - Чикаго 50, Момић Зоран 100, Јерковић Драгослав 100, Радош Дабижљевић 50, Савић Зоран 20, Цупаћ Зоран 100, Горета Томо са дјецом 75, Архимандрит Леонтије Алавања 200. ОДБОР ГОЛУБИЋАНА У АМЕРИЦИ Координатори акције за прикупљање помоћи у Америци и Канади: Борис Вуковић и Милан Плавши
СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА
Редакција часописа
50
Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: протонамјесник Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 e-mail: pjovanoviczd@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com протођакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.: 099/791-12-83 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: протонамјесник Саво Мајсторовић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Моб.:098/993-82-03 e-mail: sv.georgije.knin@gmail.com – II парохија: протонамјесник Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: протонамјесник Милорад Ђекановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 091/891-00-95 e-mail: srpskapravcrkva@optinet.hr СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари протонамјесник Миле Савичић 23424 Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Скрадину
протонамјесник Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском протонамјесник Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа I парохије у Кистањама СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама протонамјесник Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци – Греција б.б. Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа II парохије у Кистањама јереј Слађан Тубић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Mоб.: 097/773-98-38 СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Станко Антић 22312 Марковац, Марковац б.б. Mоб.: 092/131-08-70 е-mail: stankoantic@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Александар Вујко 22318 Пађени, Пађени 12 Mоб.: 091/881-09-43 е-mail: aleksandarvujko@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 095/569-78-28 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/880-69-91 е-mail: man.dragovic@gmail.com
Крка – Преображење (2012. год.)
Драговић – Мала Госпојина (2012. год.) Фотографија на корицама – црква Покрова Пресвете Богородице (1971. год.) – Книн
www.eparhija-dalmatinska.hr