www.eparhija-dalmatinska.hr Година Х. – Број 53
ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Васкршњи број – 2012. г. Цијена 10 kn
Голгота – распеће Христово – Јерусалим 1. стр. – Црква Гроба и Васкрсења Христовог – Јерусалим
БОГОСЛОВЉЕ
Април 2012.
СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ
ВАСКРС ИЗ МРТВИХ
Овим речима прорекао је гиња Изис, тражи свога сина, зато што су га титани растргли Пророк васкрсење Христа из мр- док се овај најзад не враћа жив у комаде, од којих комада само твих на хиљаду година пре оно- свом небеском обиталишту. У је срце уграбљено Минервом и га што се догодило на Голготи. старој грчкој вери богиња Де- враћено оцу. Но својом божаНо и ван Старога Завета пуна jе метра губи своју ћерку Персе- нском моћи и мудрошћу Зевс историја људска пророчанстава фону, коју опија мирис нарци- најзад опет поврати свога сио васкрсењу Сина Божјега. Тако са, те опијена сурва се у подзе- на у живот. Неко ће рећи: па то су само леу старој египатској цивилизацији мни свет, одакле после поново централна догма вере била је ва- васкрсава. Или још друга леге- генде. Да, легенде по својој спољашњој форми, но лескрсење из мртвих, генде са дубоким с којим је нераздво„Чувај ме Боже, јер се у те уздам. духовним и пророjно скопчан СтраРекох Господу: ти си Господ мој, чанским значајем. шни Суд бога ОзиЈер простим шарериса. Та народна веНемам добра осим тебе... ним легендама, без ра везивала се опет Јер нећеш оставити душе моје у паклу, скривеног за веру у трагедију Нити ћеш дати да светац твој види трулост.” дубљег значаја, не би се подругог лица божадизали храмови, нинске тројице – Хоруса. Египатску Свету Тројицу нда: Зевс, врховни Бог, рађа с Ко- ти би им била у служби и наука представљали су Озирис, Изис ром, која представља душу све- и уметност кроз хиљаде година, и Хорус. Хорус је син, који се за- та, сина, коме је име Дионисос и то још код тако даровитих нагњурује у створена бића, стра- Цагреос, што значи: бог растр- рода, какви су били Грци и – нада и пропада. Очајна мајка, бо- гнут. Ово име је Дионисос добио рочито – Египћани.
Васкрс из мртвих .......................................................... 3 Света Земља – историја и есхатологија ................... 5 Светитељ – архетип православља ............................ 9 О монашком животу .................................................. 15 Св. Григорије Палама ................................................. 17 «Велики Кањон» православља у Америци ............. 22 Зашто треба долазити у цркву сваке недеље? .............................................. 25 Кистање, Пепељугино закутче .................................. 35 И Свети Сава избачен из уџбеника у Црној Гори .......................................... 38 Житије Преподобног Максима Исповедника .......... 39 Свештеномученик Харалампије ............................... 39 Вијести из епархије ................................................... 40
Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, протонамесник Славољуб Кнежевић, протонамесник Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293
3
4
наставак са стр. 3
Но баш да се те легенде узму као просте легенде, оне су од необичног пророчког значаја за догађаје, који су се одиграли у животу и у смрти Исуса Христа, Сина Божјег, који у нематеријалном свету представља друго лице Свете Тројице, или Божју Мудрост. Сам догађај Васкрсења из мртвих Јеванђелист описује овако: „И пошто прође субота, на освитак првога дана недјеље, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мириса те да дођу и помажу Исуса. И говораху међу сооом: ко ће нам одвалити камен од врата гробнијех? И ушавши не нађоше тијела Господа Исуса. И кад се оне чуђаху томе, гле, два човјека сташе пред њима у сјајнијем хаљинама. И лице њихово бијаше као муња, а одијело њихово као снијег. А кад се оне уплашише и оборише лице к земљи, рекоше им: што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде; опомените се како вам каза кад бјеше још у Галилеји. Ходите да видите мјесто гдје је лежао Господ. Па идите брже те кажите ученицима његовим да је устао из мртвих. И гле, он ће пред вама отићи у Галилеју: тамо ћете га видјети. И изишавши из гроба са страхом и радости великом потекоше да јаве ученицима његовим. А кад би увече онај први дан недјеље, и врата бијаху затворена гдје се бијаху ученици његови скупили од страха јеврејскога, дође Исус и стаде на сриједу и рече им: мир вам. И ово рекавши показа им руке и ребра своја. Онда се ученици обрадоваше видје-
БОГОСЛОВЉЕ
вши Господа.” Тако је описана највећа победа, која се на земаљској планети икад остварила, наиме: победа над смрћу. Речено је људима у прастаром времену да је Бог – Бог живих а не мртвих. Но људи, побеђени грехом, и болешћу, и страдањем, као последицама греха, били су изгубили ту веру. Или, као што вели Емерсон: „Бесмртност је и сувише велико добро, да би људи у њу веровали.” Наравно, ма каква бесмртност није увек велико добро. Постоји бесмртност праведних и бесмртност грешних. Бесмртност праведних је уистину велико и превелико добро, но бесмртност грешних и непокајаних страшнија је од свега страшнога у животу и у смрти. Сви они, који одричу бесмртност, управо одричу блажену бесмртност; зато им се ова неће ни дати. Али ће им се дати оно што је супротно блаженој бесмртности.
Април 2012.
Сви који од смрти очекују светлост, у светлости ће и живети. Живот је тако богат, да свакоме даје оно што ко жели с вером да ће добити. Као што цео живот Господа Исуса, тако и његова смрт означава победу духа над материјом, и победу добра над злом. Зато узвикнимо, заједно с апостолом Павлом: „Богу хвала, који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа.”
БОГОСЛОВЉЕ
Април 2012.
Епископ Атанасије (Јевтић)
Света Земља – историја и есхатологија
Светом Земљом названа је територија данашњег Израела, то јест Палестина. Израз „Света Земља” среће се дословно код Прарока Захарије (2, 16) и у Књизи Премудрости Соломонове (12, 3), где је названа и „земљом драгоценијом Богу од свих других” (12,7). Назив пак Палестина, старојеврејски Paleseth, означава „земљу Филистеја”, који су крајем 13. века пре Христа заузели овај простор и дали му име, о чему говори касније и грчки историчар Херодот. Но најстарији библијски назив за ту територију је „Ханаан” (Књига Судија 4, 2), „земља Ханаан” или „земља Хананаца” (1 Мојс. 11, 31; Изласка 3, 17). Нешто касније у Старом Завету она се назива „Земља Израиља” (1 Цар. 12, 19) и „Земља Господња” (Осија 9, 3) или просто „Земља” (Јерем. 11,9), дакле Земља парекселанс. Отуда у данашњем говорном језику у Израелу назива се једноставно Ерец или Хаарец = Земља (Псалам 103/4, 14: „Ха-моци лехем мин ха-арец” = „произвести хлеб из земље”). У Новом Завету назива се „Земљом Израиља” и „Звмљом Јудејском” (Матеј 2,20; Јован 3, 22), али и „Земљом обећаном” (Јевр. 11,8-9) коју је патријарх Авраам од Бога „добио у наслеђе” и „вером се настанио у земљи обећаној као у туђој”. У овим последњим речима садржан је и један виши историјски, метаисторијски смисао Свете Замље, али о томе касније. Укратко речено, Палестина је Земља библијска – земља свештене историје и свештене географије трију великих светских религија: Јеврејства, Хришћанства и Ислама. Да је погледамо најпре географски. У наше враме библисти зову шири географски простор Блиског Истока, у који спадају Палестина, Сирија и Месопотамија, изразом пригодним за то поднебље – „плодни полумесец”. То је онај географски простор који се у виду једнога лука или дуге пружа изнад Сиријско-арабијске пустиње и спаја Персијски залив са Срадоземним и Црвеним морем. С горње стране овог географског лука налазе се
планински масиви Ирана, Јерменије и малоазијског Тавроса, а са доње стране је Сиријска и Арабијска пустиња. На том простору су четири веће раке: Тигар, Еуфрат, Оронта и Јордан и – на крају тога лука – река Нил. Источни крак „плодног полумесеца” чини Месопотамија, а западни Сирија и Палестина, која се при дну, на југу, сужава између Јудејске пустиње и Средоземног мора и спушта до долине Нила. Палестина је југозападни крај тог великог географског лука који повезује Азију, Африку и преко Средоземља, Европу. Овај кључни простор на тромеђи старих континената наше планете Земље био је насељен од најранијих времена и представља огњиште људске цивилизације. За Бвропу је управо тај простор био пре свега Исток. Био и остао. Јер, несумњиво, нема Европе без овог њој тако блиског Истока. Тако је Палестина, будући спона између Месопотамије и Египта, била истовремено и спона и средиште Истока и Запада. Тај блискоисточни простор, или ако хоћемо друкчије да кажемо – простор источномедитеранског базена, јесте колевка европске цивилизације, а по своме и географском и духовном склопу није ни само Исток ни само Запад. Овај простор, како географски тако и духовно, никада није
5
6
наставак са стр. 5
БОГОСЛОВЉЕ
био затворен, већ је увек био у комуникацији: са Арабијом и Месопотамијом и преко Ирана (Персије) са Индијом, затим преко Египта и Нубије са Африком, а такође са Европом преко Мале Азије и Средоземног острвља. Палестина је, дакле, била у сталној вези са Месопотамијом и њеном цивилизацијом, са Египтом и његовом цивилизацијом и такоће врло рано са Егејском и Јелинск-римском цивилизацијом и културом. Саму Палестину, географски гледано, чини у централном делу Јудејска висорован, или по библијски Есдраелон. Протеже се од пустиње Негев или Негиб на југу, тј. од Синајског полуострва, па до планине Кармел на северозападу и планине Хермон на северу, тј. до планинског венца Ливана и Антиливана. Висина овог централног платоа достиже до преко хиљаду метара надморске висине, а код Мртвог мора се спушта чак на 380 метара испод морског нивоа. Западно од овог централног дела су падине које силазе до обале Средоземља, док источни део Палестине чини долина реке Јордана, који тече од Галилејског до Мртвог мора. Источна страна ове долине зове се Прекојорданија (Трансјорданија) која се наслања на Сиријску и Арабијску пустињу. Северни део Паластине зове се Галилеја, средњи Самарија, јужни Јудеја. Дужина читавог тог географског простора је 230-250 км, ширина од 60 до 120 км. Планине у Галилеји су Кармил и Тавор и преко Генисаретског језера Голанска висораван; у Самарији су Гавал и Гаризин, а у Јудеји су Неб-Самуел код Јерусалима и Јелеонска (Маслинска) гора, а по Јудејској висоравни има и других гора. Клима у Палестини је разноврсна – има медитеранске, пустињске и планинске, а таква је и плодност њене земље. Креће се од обиља до оскудице, па се зато ова земља у Библији назива „земљом у мојој тече мед и млеко”, али и „земљом пустом и безводном” (Мојс. 3, 8, 17; Псалам 62/63, 1). Географска и климатска разноврсност Палестине као да је најављивала сложеност њене људске историје, о којој ћемо рећи неку реч више. Прастановници Палестине били су Аморејци, који су ту живели око двадесетог века пре Христа. Затим следе Арамејци, који су у Па-
Април 2012.
лестини и Сирији живели око тринаестог века, и такође Филистејци, приближно из истог времена, по којима је земља добила име, као и многе друге етничке групе о којима се говори у Библији. Јеврејски праотац, велики патријарх Авраам, долази у ову земљу у деветнаестом веку пре Христа (приближно око 1850. године пре
Христа), из Месопотамије, из Ура Халдејског (Сумерског) у јужном току Еуфрата. На позив Божији он креће отуда преко Харана (северније уз Еуфрат), одакле је затим дошао и патријарх Јаков, први назван именом Израел (по Библији: „онај који је видео Бога”, „који се суочио (сучелио) с Богом” – 1 Мојс. гл. 28 и 32), по томе је цео Јеврејски народ добио име Израел = Израиљ. Аврааму и његовом потомству обећана је од Бога земља Ханаан, названа тако по својим дотадашњим становницима. По томе је ова земља названа „Земљом обећања”, како ће на то подсетити велики Јеврејин и велики хришћанин Павле из Тарса (Јевр. 11, 9). Аврамови потомци, и поред овог обећања, ускоро силазе из Палестине у Египат, у време када тамо владају Хикси (око 1700-1550). Присуство Јевреја у Египту сигурно је посведочено у време фараона Ахенатона (1364-47) и Рамзеса II (око 1250), када цео народ служи овом моћном фараону као робље, радећи „плинтургију” (производњу цигле – 2. Мојс. 5, 7-8) и градећи пирамиде. Збот тешког израбљивања Израела у Египту, велики Мојсије – пророк позван од Бога Авраамовог, Исаковог и Јаковљевог, кад је као лутајући номад (пастир) видео под Синајском гором Купину у пламену (позната тема
БОГОСЛОВЉЕ православне иконографије „Купина неопаљива”) и из ње чуо глас Јахвеа: „Ја сам онај који јесам” и ово је „света земља на којој стојиш” (2 Мојс. 3, 5) – извео је Јевреје из Египта на Синајско полуострво (половином тринаестог века пре Христа). Ту под стеновитим Синајем и Хоривом Мојсије је примио од Бога „Тору” = Закон: десет завовести и остале религиозно-моралне и друштвене прописе Завета или тачније Савеза, који је склопљен између Бога и Израиља (Књ. Изласка, гл. 7-24). После 40-годишњег лутања по пустињи, Израелски народ се настањује у Палестини (око 1200. године) под вођством Исуса Навина. Следећа два века траје период Судија и започиње доба Царева. Негде хиљадите године моћни и славни цар Давид, иначе песник и музичар и пророк, заузима Јерусалим који постаје престоница Израела, религиозни центар Јудејства, Хришћанства и Ислама до данас. Од тога времена кроз све векове Јерусалим као Свети Град постаје символ и читаве Паластине као Свете Земље и символ Земље уопште и свега Човечанства. Јерусалим је, иначе, био стари ханански град. Још у староегипатским текстовима (око 1900. г. пре Христа) помиње се као Urusalem. Негде у исто време када патријарх Авраам долази у Ханаан, Јерусалим је био град Мелхиседека, цагра Салимског, чије име по Библији звачи „цар правде и цар мира” (1 Мојс. гл. 14; Јевр. гл. 7), што је опет наговештај велике будућности, то јест месијанске есхатологије. Прастановници Јерусалима, с почецима негде око 3000. г. пре Христа, били су Аморити и Хитити, који су се звали и Јевусеји, од којих касније Давид и осваја Јерусалим (чије име највероватније значи „град Мира”, али историјски гледано, његов мир је овакав каква је и сва историја Земље и рода људског, чији је символ постао Јерусалим). Давид је у Јерусалиму подигао царску кулу (двор) на Сиону, највишем месту Светога Града, а син му Соломон подиже велелепни Храм Божји, на нешто нижем узвишењу Морији, где је, по предању, праотац Авраам хтео да жртвује сина Исака и где је у близини узвишења Голгота, на којем се за човечанство жртвовао Исус Христос, Син Божији. У библијском контексту Старог Завета Јерусалим је, као што рекосмо, схваћен као символ Свете Земље и Израела као народа, а у продужетку и као символ Земље уопште и читавог Човечанства. Зато му преко великог пророка Исаије Бог говори: „Ако и жена заборави пород
Април 2012.
свој, ја нећу заборавити тебе. Ево, на длановима својим насликао сам зидове твоје, и преда мном си заувек” (Ис. 49, 16). Трајност овог завета или зарицања Божјег, по Светом Писму, јесте трајност љубави Божије према Човеку и Космосу. То Јахве поручује Израелу и преко Јеремије пророка (Јерем. 31/38, 3-31), најављујући тако свој нови завет (= савез) са Човечанством: „Љубим те љубављу вечном, зато ти и чиним милост”. Овде постоји једна божанска, тачније богочовечанска дијалектика око теме Јерусалима као Светог Града и Палестине као Свете Земље. Она је и данас актуелна, но о томе касније, док најпре завршимо са историјом. Око 700. године Асирци, заузевши већ северни дао Палестине, опседају Јерусалим, али ће град освојити и покорити тек вавилонски цар Навуходоносор, године 587. пре Христа. Месец дана касније војсковођа Набузардан разориће Храм и Свети Град и одвести Јудејце у вавилонско ропство. После педесетак година, персијски цар Кир осваја Вавилон (538. г.) и дозвољава повратак Израелцима у отаџбину. Тада ће бити обновљан и Храм и Град под Зоровавељем и Јездром. Александар Македонски осваја Палестину године 333. и тако у њој започиње јелинистички период, који ће трајати до 63. године, када Римљанин Помпеј преузима Јерусалим. Римско-византијска управа у Палестини трајаће све до доласка муслимана 637. године. Велики и славни период јудејских царева у Јерусалиму, који ће трајати око пола миленијума, доба је успона и падова Светог Града и Свете Земље, и материјалних и духовних. Асирско-вавилонско ропство пресекло је тај развој. Потом су дошли периоди персијске, грчке и римске владавине над Израелом и национално-религиозног отпора о чему говори Књига пророка Данила и Макавејске књиге. Кроз све то време траје и доба Пророка Божијих у Израелу, великих и малих, започето са пророком Илијом Тесвићанином, грандаозном фигуром израелске свештене историје, која има свој пандан у лицу пророка Јована Крститеља у време Христово. Појава и делатност Пророка у Светој Земљи и Јерусалиму пресудан је догађај у историји Израела и Палестине и неупоредив у историји читавот човечанства. На Пророке се надовезује Исус Христос, Велики Пророк из Назарета у Галилеји, Син Божји и Син Човечији – Месија, који својом смрћу и васкрсењем у Јерусалиму про-
7
8
наставак са стр. 7
БОГОСЛОВЉЕ
ширује географско-историјске границе Свете Земље и Светога Града, претварајући тако историју у есхатологију. На Христа се настављају новозаветни Апостоли, који осмишљују и употпуњују Пророке и старозаветну Скинију (Синагогу) претварају у Цркву. Без Пророка и Апостола, са Христом = Месијом у свом центру који их опаја, испуњује и осмишљује, несхватљива је и необјашњива историја Палестине и читаве јудео-хришћанске цивилизације, а то ће рећи наше европске цивилизације. Христовој појави у свештеној историји и свештеној географији Палестине претходио је период Макавејских борби у Палестини и појава религиозних покрета и фракција у Израелу, које су биле израз настојања израелског народа да се одупре утицајима јелинистичке и римске религије и културе, синкретистичке и пантеистичке по свом садржају истовремено је то све било и одраз и израз израелског и свељудског „ишчекивања народа”, како је наговестио још праотац Јаков = Израел (1 Мојс. 49, 10; ср. 1 Петр. 3, 12-13). Било је то време очекивања Месије – Христа, о чему речито говоре многа библијска и ванбиблијска сведочанства. Ово месијанско ишчекивање и Јудејаца и Јелина и других народа Истока сумарно је, половином 2. века, изразио Јустин Философ (родом из Самарије, а живео у Риму) речима: „Исус Христос је нови Закон и нови Завет и нада свих оних који из свих народа ишчекују Божија добра” (Дијалог с Трифуном Јеврејином 11, 4). Хритово доба у Палестини и Јерусалиму забележено је у Јеванђељима и Делима Апостолским. Данашња Света Места у Светој Земљи у највећем броју представљају географију Христове биографије, како је то приметио још св. Кирило Јерусалимски. Палестина и Јерусалим су опредмећени земаљски животопис Христов, земна топографија Његове небоземне биографије. То, уз све остало, потврђују и савремена археолошка истраживања и налази широм Палестине, које задњих година заједнички изводе хришћански и израелски археолози и библисти. Многе библијске споменике и трагове из старозаветног и хришћанског времена у Светој Земљи порушили су римски освајачи: Веспазијанов син и војсковођа Тит разорио је јерусалимски Храм 70. године (73. године освојена је и позната по трагици Јеврејског народа тврђава Мецанда = Масада, на обали Мртвога мора); цар Хадријан је потпуно разорио Јерусалим 133. године и на његовом месту осно-
Април 2012.
вао нови град „Елија Капитолина” (са Јупитеровим храмом на месту Јахвеовог!). Већ у враме првог освајања Јерусалима хришћани су напустили Град и пребегли у Трансјорданију, одакле су се већ половином 2. века почели полако враћати у Палестину и Јерусалим. При Хадријановом разорењу Јерусалима Јевреји су расејани у дијаспору (која је, за многе од њих, била започела од раније). Њима је у тим потоњим вековима био забрањен повратак у Јерусалим и преостајао им је само тужни хаџилук на Зид плача, остатак од последњег славног Иродовог Храма, у који је и Христос улазио и чије је разорење с тугом пророковао (Матеј 23, 37-38; 24, 1-2). Ипак, јеврејска насеља остала су у Галилеји и у византијско враме било је на десетине синагога по целој Палестини. Број хришћана у Палестини стално је растао, и нарочито се повећао од времена слободе дате хришћанству од Константина Великог (познатим Миланским едиктом о верској толеранцији, 313. године). Света царица Јелена, мајка Константинова, одлази 326. године из Ниша и Никомидије у Свету Земљу и тамо започиње велике радове на обнови Светих Места. Уз помоћ Константинову подигла је десетине храмова по Палестини, на местима Христовог рођења (базилика у Витлејему и данас постоји), живљења, делања и страдања (храм Васкрсења на Гробу Христовом, са доградњама, и данас стоји). Недавно је на мозаичном поду једне цркве у Палестини откривена карта Палестине са убележеним храмови-
БОГОСЛОВЉЕ ма задужбинама ових првих хришћанских царева. Касније традиција задужбинарства, код византијских и српских владара, а и владара других хришћанских народа, потиче из Свете Земље. Јеленино градитељство у Светој Земљи наставила је и царица Евдокија, жена Теодо-
Април 2012.
сија II и цар Јустинијан. Цар Ираклије је 628. године повратио од Персијанаца отети Часни Крст Христов, који је у своје време пронашла Света царица Јелена и који је одувек био у великом поштовању код свих хришћана. из књиге: На путевима Отаца 2, Београд. 1991. год.
Архимандрит Василије Гондикакис
СВЕТИТЕЉ – АРХЕТИП ПРАВОСЛАВЉА
Што се тиче онога што смо већ рекли – шта је то у човеку што је неподносиво? Рекао бих да је то његова потиснута жеља да буде бог по благодати! И ми у Цркви имамо ново Царство, нову логику, нове могућности. Сетимо се шта је Господ рекао Својим ученицима: „Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга. Као што ни Син Човјечији није дошао
да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе” (Мт. 20, 26–28). На другом месту Он каже Јеврејима. „Оци ваши једоше ману у пустињи, и помреше. Ово је хљеб који силази с неба: да који од њега једе не умре” (Јн. 6, 49– 51). Господ не каже да ће такав бити васкрснут, већ „да неће умрети”. Овај Хлеб јесте хлеб Божанске Евхаристије који се „ломи а не раздељује, који се једе а никада га не нестаје”. И Дух Свети се „дели (многима) а не осиромашује, раздаје (многима), а ипак остаје цео”. У светој честици, у најмањој трунци Светога Хлеба Евхаристије присутан је свецели Христос. И ми кроз један једини дар Божанске благодати учествујемо у пуноти Духа Светога, Који се, како рекосмо, дели (многима) а не осиромашује, Који се раздаје (многима), а ипак остаје цео. На овај начин је нама могуће да битујемо, „као они који ништа немају а све поседују” (2. Кор. 6, 10). И ми, на тај начин, схватамо да је „блаженије давати него примати” (Дела 20, 35). Ако ја живим то још не значи
ДРУГ И ДЕО
да треба сваког Другог да уништим. Управо је супротно, како и чујемо на Светој Литургији. Не каже се: „дајте ми да вас једем да бих могао да живим”, већ: „Узимите, једите тело Моје... пијте Крв Моју”. Ви треба да се нахраните, ви треба да утолите вашу жеђ. Ви сте Моје истинско Ја. Ако ви живите, живим и Ја. То је нови начин размишљања: да у свету има довољно места за све. Ми овде не говоримо о мноштву индивидуа, већ о о хармоничном узајамном прожимању личности које се воле. Светитељ омогућава човеку да дође к себи. Светитељ омогућава човеку да отвори своје срце и да се исповеди. Светитељ показује човеку пут којим може да се врати Оцу и да се исповеди пред Оцем. Ми се на крају сви морамо покајати пред Господом. Ако се не покајемо, раскајаћемо се (зажалићемо) због тога. Богоиздајник Јуда се раскајао и вратио тридесет сребрњака (Мт. 27, 3) Он уопште није био у стању да их искористи, нити да ужива у њима. Али, авај, шта је он урадио? Он је направио ужасну грешку, јер није знао да се врати Ономе Који воли. Зато се и окренуо онима које нису зна-
9
10
наставак са стр. 9
ли да воле. И они су га у најтежем (и, стога, најсветијем) тренутку његовога живота одбацили, рекавши му: „Шта ми маримо за то? Ти ћеш видети. И бацивши сребрњаке у храму, изиђе, и отиде те се обеси”. Али, чак ни то што се обесио, није га спасло. Напротив. С друге старне, шта је урадио апостол Петар? „Он отиде и плакаше горко”. И његов плач, а то је био једини пут да је он заплакао, Господ је примио са даљине. Зато је Господ после Васкрсења рекао: „Реците Апостолима и Петру...” Господ је рекао и женама–мироносицама: „Нека дође Петар и нека не очајава...” Господ је Петра примио због његових суза. Када би то било могуће, требало би да помажемо људима тако што бисмо им омогућили да се исплачу пред Оним Који нас воли. Да се исплачу попут апостола Петра. Јер, негде у дубини ми знамо да смо сви ми повређена деца, без обзира на то што имамо седу косу и без обзира на то што се претварамо
БОГОСЛОВЉЕ да смо чврсти. Ако икада сретнемо Светитеља, схватићемо да се дубоко у нама крије повређено дете. Управо то јесте оно што чине Светитељи. Они су ти који воле, они су ти који су смирени. И као такви, васкрсавају у нама наше умртвљене могућности. Моћ Светитеља се показује „савршеном у немоћи” (2. Кор. 12, 19). То нам је показао Сам Господ. Апостол Павле, приморан да говори о себи, почиње од својих земаљских дела, која су разумљива свима, а потом, прелази на виђења. Он говори о човеку који је четрнаест година пре тога био вазнесен до трећега Неба. Апостол Павле говори као да се то догодило неком другом, иако, наравно, знамо, да говори управо о себи, јер је сам „био вазнесен”, вазнесен од стране Другога, благодаћу Божијом. Он није отишао тамо, он је „био вазнесен”. Али, ствар је у томе што је човек кадар да достигне духовно стање у коме је могуће да дође до тога да „буде вазнесен”. У погледу свога вазношења до трећега Неба, апостол Павле додаје: „Да ли у телу, да ли изван тела, не знам, Бог зна” (2. Кор. 12, 3). А када му је био дат „жалац у тело, анђео сатанин, да му пакости” (2. Кор. 12, 7), он је молио Господа да га од истога ослободи, али Господ му је одговорио овако: „Доста ти је благодат Моја; јер се сила Моја у немоћи показује савршеном”. Тада апостол Павле говори о својој стварној похвали: „Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова”. Највећа похвала Светитељева јесте сила која се показује савршеном у немоћи. Зато Апостол закључује: „Јер када сам слаб онда сам силан” (2. Кор. 12, 10).
Април 2012.
То је изокретање уобичајенога поретка ствари. Светитељи јесу свемоћни, а истовремено су, ипак, и потпуно немоћни. Баш као што кажемо за Господа да Он беше „изранављен а свесилан”. Када се сретнемо са човеком који је веома снажан, ко је дивовске моћи, ми се осећамо некако смождено у његовом присуству. Са друге стране, ако сретнемо човека који је свемоћан, али истовремено и врло беспомоћан – попут детенцета, попут одојчета, попут „последњега од свију” (како Св. ап. Павле често себе назива), попут „онога ко још није ушао у битије” (како је себе називао Св. Исаак Сиријски), ми се осећамо потпуно другачије. Ми тада бивамо потресени чудесном величанственошћу човека који је свемоћан (Богом) а чија се свемоћ пројављује кроз његову потпуну беспомоћност и кроз то што ни на који начин не може да нам науди. Светитељ је неспособан да науди другоме, али други га могу ранити. Светитеља штити благодат Божија и он се не боји ничега. Он је свемоћан у својој слабости. Зато апостол Павле пише Коринћанима: „И ја дошавши к вама, браћо... бејах међу вама у слабости и у страху и у великом трепету, реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе” (1. Кор. 2, 1–4). Рекао бих да је апостол Павле говорио као онај који има ауторитет управо зато што је међу Коринћанима био „у слабости, и страху, и великом трепету”. Или да кажемо то на другачији начин, он није имао потребе за световном моћи и ауторитетом, јер је имао благодат Божију. Ауторитет оних чија се „сила показује савршеном у немоћи” није од људске моћи, већ је од Бога,
БОГОСЛОВЉЕ и тај ауторитет је благослов за све и спасава све. Управо ово јесте карактеристична одлика радости коју нам даје Царство Божије: та радост се даје свим људима и шири међу свим људима. О томе нам казују Господње приче из Јеванђеља: о радости жене која је пронашла свој изгубљени новчић и која позива своје сусетке да се радују са њом; о радости пастира који је пронашао своју изгубљену овчицу и који позива своје пријатеље да се радују са њим; о радости Оца који је дочекао повратак свог заблуделог сина и који је приредио велику благодарну – „евхаристијску” – гозбу, да би сви укућани могли да се радују а, са њима, и читав свет. Светитељева моћ јесте моћ свију и Светитељева радост јесте радост свију. Управо због тога он није затворен у себе, већ излива себе и даје себе свима. Као што смо то већ рекли, наводећи речи Св. Јована Дамаскина, Светитељева душа, Светитељево тело и Светитељеве свете мошти преиспуњене су благодаћу Божијом. И ми видимо да од Светитељевог присуства, од његових светих моштију и његових речи примамо ту благодат и потврду чињенице да је Бог постао човек и да је, на тај начин, обожио човечанску природу. Као што вели Св. Игнатије Богоносац: „Његове речи имају силу дела и његово ћутање има значај говорења”. То видимо у Христу. Син Божији је постао човек и живео међу нама. И као што каже Св. Симеон Нови Богослов, свако је видео Христа као обичнога човека, али „само они који су рекли: ‚Да, остависмо све и кренусмо за Тобом!‘, исповедили су и Његову Божанску природу. А под оним ‚све‘, ми-
слили су на имовину, новац и своје жеље”. И ми ћемо, ако кажемо: „Боже мој, нека буде воља Твоја!”, примити чудесну силу и исповедити да Христос није само Син Дјеве, Син Маријин, већ и Син Божији. Сетимо се случаја са женом која је боловала од течења крви. Господ је ишао у Јаиров дом и мноштво људи се тискало око њега. Жена која је годинама боловала од течења крви дотакла је кришом крај Његове одеће и осетила „у телу да је оздравила од болести”. Господ се зауставио и рекао да се нешто догодило: „Неко Ме се дотаче”. А Апостоли су Му рекли овако: „Зар не видиш где Те народ притиска, и питаш: ко се дотаче Мене?” (Лк. 8, 44; Мк. 5, 26; Мт. 9, 20). „Народ Ме притиска, али неко ме је дотакао на другачији начин. А тај другачији начин је битан, јер сам осетио да је сила изишла из Мене”, одговара им Господ. Додир може бити мистички, унтарњи додир. Човек може на тај начин додирнути и Богочовека и Светитеља. И као што је наш Господ живео на земљи као обичан човек, тако је и Светитељ обичан човек. Овде, у овој сали, међу нама, има људи светога живота, а ми нисмо свесни њиховог присуства. Зашто? Зато што нисмо као жена која је боловала од течења крви. Шта онда да радимо? Како да приступимо Светитељу и да примимо силу од њега? Жена је насред улице на мистички начин дотакла Господа. На тај њен додир није утицала сва она светина и гужва око ње, нити је ико видео да се ишта догодило. Жена је „осетила да је у телу оздравила” и Господ је знао „да је из Њега истекла сила”.
Април 2012.
Како и сами да искусимо такав мистички сусрет? За то је, опет, потребно да будемо у стању да искусимо своју сопствену сломљеност и сатрвеност, да се потпуно разочарамо у себе саме. Жена која је боловала од течења крви је потрошила све што је имала на лекаре, а није било никаквога бољитка, и њена се болест само погоршавала. Зато је она у себи рекла: „Нема другога начина. Отићи ћу Господу. Нећу Му ништа рећи, нити ћу Га позвати у своју кућу. Једноставно ћу дотаћи крај од Његове одеће”. То је и учинила и исцелила се. Дакле, да бисмо приступили Христу ми треба или да се потпуно разочарамо у себе, да доживимо благодатно познање сопственог потпуног слома, да будемо свесни да смо потпуне „олупине” (о немојте се саблазнити – постати свестан да си потпуна олупина јесте радостан догађај, који ни у ком случају
11
12
наставак са стр. 11
не треба да се схвата као нешто страшно!); или, пак, треба да будемо крајње душевно осетљиви, као што је то мало дете... Мала деца су нам прави пример зрелости и спремности да се уђе у Царство Божије. Трагично је то што, упркос чињеници да смо измучени многим невољама и да нас је живот прописно израњавио, ми још увек немамо покајне скрушености нити смирења жене која је боловала од течења крви. Вероватно из овога разлога нисмо у стању да општимо са Светима. Да се вратим на већ изнесено запажање да је „православна Вера предуслов за светост и обожење”. Као што сам то већ рекао, сматрам да о светости и обожењу можемо говорити као о нечем што постоји искључиво у оквиру Православне Цркве, где Богочовек открива Себе да бисмо Га познали, да бисмо познали Њега Који влада свецелим Небом и свецелом земљом, Њега Који твори људска дела на Божански начин и Који твори Божанска дела на човечански начин. А када кажемо да је то могуће „једино у Православној Цркви”, ово „једино” не треба схватити као нешто што уноси поделе. Напротив, то је благослов за читав свет и свецели род људски, наравно, под условом да знамо шта Православна Црква заиста јесте. Рекли смо да љубав није сентименталност, да љубав нису само празне речи, нити, пак, бесмислени усклици и претње. Исто је тако и са истином: и истина је, попут, љубави, претешка, али је, са друге стране, и једина нада спасења. Дакле, понављамо: „једино у Православној Цркви”. Управо због тога Св. Григорије Палама каже да нечастива учења и нечисте страсти улазе у чове-
БОГОСЛОВЉЕ ка заједно. Дакле, ако немамо исправну веру не можемо задобити ни пуноту живота, нити обожење. Ако не верујемо у Божанску природу нашега Господа, не можемо стећи ни искуство обожења по благодати Божијој. У нашој Цркви Светитељи су ти који нас уверавају да је наш Господ – савршени Бог. Јер, да Господ није савршени Бог и да није примио човечанску природу, ми не бисмо могли да будемо спасени. „Оно што није примљено није ни исцељено”. А будући да смо спасени (у Христу) – а управо то јесте оно што нам Свети говоре – и будући да можемо постати богови по благодати, то значи да је Христос – савршени Бог и савршени Човек. Слично је и са Мајком Божијом, на коју хуле многе савремене јереси. Св. Григорије Богослов и каснији Оци Цркве веле да је сваки који не прихвата Пресвету Дјеву Марију као Богородицу – „одвојен од Бога”. А управо ово име – „Богородица”, „Мајка Која је родила Бога”, збира у себи свецелу тајну Божанске Икономије. Зашто? Зато што је, као што смо то већ рекли, Мајка Божија показала да је човечанска природа кадра не само да прими Бога, већ и да Га роди; као и зато што Мајка Божија није одвојена од нас, већ јесте и наш истински узор, и наша Мајка. Наш Господ се није појавио на земљи и рекао: „Ја сам савршени Бог и савршени Човек а висте ништа”, већ се родио као нејако детенце да би нам помогао на најизузетнији начин – тражећи од нас помоћ! Исто тако, истинита Мајка Божија није одвојена од нас, већ свакоме од нас, у својој богоматеринској љубави, даје благодат да постане душа која ће да роди Бога.
Април 2012.
Св. Симеон Нови Богослов каже да, када задобијемо мир и чистоту срца, ми у своме срцу зачињемо истинску радост. И као што мајка у својој утроби осећа зачети плод по његовим покретима, тако и ми, у
унутарњости наше личности, осећамо покрете у нама зачете радости Божије. На тај начин човек постаје „богородица по благодати”. То су богосмеле тајне у које верујемо и које опитујемо у Православној Цркви. Светитељи су наши богослови. Богослови Православне Цркве нису стручњаци нити интелектуалци. У Синодику Православља се шест пута понавља следећи стих: „У складу са богонадахнутим богословљима Светих”. Не каже се: у складу са темељним студијама стручњака, нити, пак, у складу са дубоким философским спекулацијама интелектуалаца, већ „у складу са богонадахнутим богословљима Светих”. Изненађујуће у овом стиху јесте то што се не говори о једном богословљу, већ о
БОГОСЛОВЉЕ „богословљима” у множини. Али, премда има много богословља, ту се, ипак, не ради о вавилонској кули, већ о Педесетници. Сваки Светитељ дела слободно, сваки се изражава на сопствени начин, а ипак,
притом, не долази ни до какве збрке, већ напротив, влада хармонија, зато што су сва та богословља богонадахнута. Сви Свети су стекли „висоте врлина кроз смирење и богатство кроз сиромаштво”. И када их је Бог, после свих претрпљених невоља, узвисио, они су ушли у Царство где не влада пометња мноштва јединки, већ узајамно сапрожимање личности које се воле. Св. Козма Етолски учи да зло долази од школованих. Он је у праву, јер је школованост дошла од Вавилонске куле, од вавилонске пометње и зато школовани људи шире пометњу. Сваки такав човек се окреће сам око себе. Сваки побија теорију оног другог и тај процес побијања нема краја. Са друге стране, можемо рећи да једино од Светих долази до-
бра воља, јер су они слободни и, истовремено, и сједињени. Како може постојати савршена слобода („слобода слободна”, како ју је називао Св. Григорије из Нисе) и савршено јединство? Може, зато што свако од нас возглављује целину, свако је црква у малом. И, премда је сваки човек створен по образу и подобију Божијем, и премда свако може да задобије обожење, истовремено, како каже Св. Григорије из Нисе: „Постоји један Образ (Икона) Онога Који је продужен кроз свецели род људски од почетка до краја времена”. Управо се због овога „читав род људски назива човеком”. Ми видимо икону Бога у свецелом роду људском и читав род људски називамо – човеком. Истовремено, сваки човек је створен по образу Бога и возглављује у себи свецели род људски. То је оно што надилази природу и поимање а што се дарује и Светима и нама, обичним људима, у Православној Цркви. То је слобода која надилази затворени круг творевине и времена. Зато је Св. Козма Етолски у праву када каже да зло долази од школованих, зато што школовани мисле и да су заиста образовани. А добра воља је дошла и долази једино од Светитеља који нам доносе слободу и јединство. Коначно, рецимо нешто и о раду богослова у својству предавача веронауке. Ако прихватимо да постоји однос између Бога и човека, да је Син Божији дошао к нама, да је примио свецелу човечанску природу, шта, онда, православни богослов треба да говори о свему томе? Да ли је његов једини задатак да проучава ове истине и да их, потом, предаје другима? Мислим да није. Баш као и сви људи који се труде за спа-
Април 2012.
сење, и ми наставници морамо да се трудимо да предамо целе себе Христу и својим ближњима. Тако треба да живимо, тако треба и да богословствујемо. Апостол Павле нам говори о овој истини, када – „као онај који је истински волео и који је био у иступљењу”, као онај који је живео овом истином – каже: „Јер не тражим ваше него вас” (2. Кор. 12, 14). И: „Тако смо чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само Јеванђеље Божије него и душе наше, зато што нам бејасте омилели” (1. сол. 2, 8). Да ли је добро да богослов проучава Јеванђеље, да проучава Свете Оце? Зар не би требало да буде обавештен и о најновијим трендовима у православној богословској мисли, а, уз то, и о трендовима у неправославној теологији? Наравно, јер све то може бити од помоћи, али ако он остане само на нивоу прикупљања информација, он неће постићи ништа. Св. Григорије Палама вели: „Ако хиљаду пута будеш размишљао о Богу али не искусиш оно што је Божанско, нећеш научити ништа”. Могли бисмо овде да се запитамо: „Како ми, обични људи, можемо да искусимо оно што је Божанско?”. Ми јесмо обични људи, али, сетимо се, да су и Светитељи били сасвим обични људи. Бити наставник веронауке је једно од најтежих али, и једно од највеличанственијих занимања. То је велика мука, али и велики благослов, јер ми, јадна створења Божија, посвећујемо читав свој живот да бисмо свету објављивали благовест Христовог Васкрсења. Неко би могао рећи: „Ко сам ја да то чиним? Ја сам само једно јадно створење”. Али, то јадно створење је жедно Васкрсења. И погледајте шта се догађа: Бог нам до-
13
14
наставак са стр. 13
пушта да прођемо кроз многе невоље у нашем животу управо зато што нас воли. Као што Св. Исаак Сиријски вели: „Смирење, које води ка благодати Божијој, јесте плод (духовнога) знања, а знање је плод многих кушања и невоља”. И ми смо срећни што имамо толико искушења и толико крстова. Када ствари у животу крену лоше, када се више ништа не одвија по нашим плановима, када се мучимо због наших поремећених породичних односа, када наша деца нису добра, када нас погоде излечиве и неизлечиве болести, и када не знамо шта више да радимо, када изгубимо мир, када не можемо више ништа да учинимо, када не можемо, чак, ни да се молимо и када се осећамо потпуно изгубљеним – немојмо губити наду! Рецимо само овако: „Боже мој, чини што желиш. Ја не знам, Ти знаш, Ти ме волиш. Ако желиш да ја и све што је око мене буде уништено – нека буде тако, ако је то воља Твоја”. Када то буде рекли, тада Бог, Који бескрајно воли Своје створење, долази к нама и даје нам снаге, даје нам благодат, даје нам помоћ која надилази свако људско поимање. Тада ми, заиста, схватамо шта значи то да је „Јона заплакао Господу из утробе кита и био спасен”, шта значи да је „Христос васкрсао из мртвих”. И када после тога одемо у школу, после овог бола и ове неизрециве утехе, моћи ћемо да уђемо у учионицу и да волимо децу као нашу сопствену децу, као себе саме. Моћи ћемо да их гледамо како расту, како старе, како умиру, како поново постају земља и како још увек јесу пред очима Божијим. И моћи ћемо да кажемо дечици самим нашим присуством: „Дечице, будите стрпљиви, Христос васкрсе из мртвих!”.
БОГОСЛОВЉЕ Ми се, дакле, кроз читав свој живот и кроз све невоље животне припремамо за једно једино сведочење: да је Христос васкрсао из мртвих; и такво треба да буде православно богословље. Један младић је дошао у наш манастир и испричао нам причу о томе како је почео да иде у Цркву. Догодило се то још док је ишао у средњу школу. Његови родитељи су били разведени. Он је читао Ничеа и Сартра и... дивљао. Желео је да на све људе око себе остави утисак да је врло безбожан, да је врло модеран. У школи се, наравно, заједно са својим друговима, ругао наставнику веронауке. Потом је тај наставник отишао, а уместо њега требало је да дође неко други. Ускоро су сазнали да ће то бити жена! Мислили су да ће се добро забавити завитлавајући је. Припремили су се да је дочекају провокативним, ироничним и дрским питањима. Дошао је тај дан и она је ушла у разред пун ђака који су се смејуљили. Они су је засули правом канонадом унапред припремљених питања. међутим, она се није нимало поколебала, него је мирно одржала час. Исто се догодило и сутрадан. И прексутрадан... Наставница је мирно наставила да ради и ђаци су почели да бивају радознали. Наш младић је себи поставио следеће питање: Шта се то овде дешава? Ако пуцаш у некога и твоји меци пролазе кроз њега и не шкоде му нимало, онда је он или дух или, пак, однекле прима неку вишу снагу. Нешто се, заиста, догађало. Ђаци су почели да мењају своје понашање. Овај младић је почео да гледа на своју наставницу веронауке као на једино истинско људско биће које је икада срео: она му је постала као
Април 2012.
мајка и успела је да отвори његово срца за њено срце. Она га је увела у Православну Цркву. Када нам је ово испричао овај млади човек је већ био на факултету. Редовно је ишао у цркву, редовно се исповедао и живео у заједници са Светима. Ова наставница представља архетип Православља у стварном животу. Она је показала својим ученицима ко јесте Светитељ. Она је на делу показала како се Христос понашао
током Свога Страдања. Она је омогућила својим ученицима да схвате смисао речи: „Нити бејах непослушан, нити противречих”. Она је истрпела све, она је допустила да је њена деца исмејавају, јер је имала снагу да то учини. После свег тог ругања и дивљања, деца су постала њена сопствена деца. Она их је, на тај начин, постепено увела у Православну Цркву, она их је довела к Христу, Мајци Божијој и Светима. Она им је, тако, омогућила да приме спасење.
БОГОСЛОВЉЕ Немојмо заборавити шта се догодило у животу једног од највећих Светитеља, Св. Антонија Египатског. Када се Св. Антоније једном приликом запитао који је степен духовног савршенства стекао, Бог га је послао к једном обућару. Овај обућар је, због свога смирења, у Божијим очима, имао исти степен духовног савршенства као и Св. Антоније. Могло би се, чак, рећи да је обућар био и већи, јер није био Св. Антоније. Он је у потпуној анонимности, постао причасник „Имена Неименивог”. Ствар је у томе што има много таквих „обућара” међу нама и наставница из наше малопређашње приче јесте једна од њих. Има много Светих, и мушкараца и жена, и много богослова. А богослови су они који имају снаге да сведоче на исти начин као што је то чинио и наш Месија, Који се, како је рекао Пророк,
„није ни свађао ни викао, нити је ко чуо по трговима гласа Његова”. А управо је Он спасао свет. И на крају, још једном понављамо да сила православнога Светитеља није у његовим врлинама или добрим навикама, већ у чињеници да Сами Христос живи у њему. Баш као и када се саберемо, наша снага није у томе што нас је две хиљаде или двесто хиљада, већ у чињеници да смо се сабрали у име Христово. И ми, управо због тога што смо се сабрали у име Христово и што смо честица квасца Царства Небеског, имамо динамизам спасења који никада не престаје и који се ничега не боји. На неком скупу, један студент ми је рекао следеће: „Све је то добро, али ми се суочавамо са опасношћу нуклеарне катастрофе која може да уништи све”. После овога сам се, сећам
Април 2012.
се, вратио на Свету Гору. Убрзо је дошла и Страсна Седмица. И прошли смо, да тако кажем, кроз „катастрофу” Пасхе. И управо то нам омогућава да кажемо: свако ко је прошао кроз катастрофу не плаши се више ничега. И поред Чернобила и сличних катастрофа, постоји оно што траје упркос свим људским покушајима да се тога одрекну, оно што освештава тело и душу свакога човека и читавога рода људског, а то је онај малени квасац Царства Небеског, који дејствује у свакоме Светитељу појединачно и у свим Светима саборно. Тај Квасац дејствује и у нама, овде сабранима. И зато, иако слаби, ипак, исповедамо Онога Који је свесилни, Који нас воли и Који воли читав свет, и то је оно што нам омогућава да бескрајно напредујемо.
Свети Григорије Палама
О МОНАШКОМ ЖИВОТУ
Свети Григорије Палама придаје велики значај путу монашког живота. Није довољно само живети у манастиру, много је важније живети по учењу светих Отаца. Манастир је сличан Рају у којем су живели Адам и Ева. Као што је у Рају постојало дрво познања добра и зла, али и лукави демон, исто тако је и у манастирма. Зато су монаси иако унутар светих манастирских зидова, у великој опасности, па према томе увек морају бити будни и пажљиви. Монах мора да тежи да свог унутрашњег човека учини монахом. Само борављење на светом месту није довољно, већ треба трудом достићи унутрашње монаштво. Свети Григо-
рије поставља питање: „како може уну трашњи човек постати монах,” ако прво не умре оно спољашње и људско у нама? Управо то и символише монашење тј. одсецање косе прикликом монашког пострига. Следствено, свети Григорије Палама сматра да и до данас постоје бројни аскетски Оци који су потпуно посвећени и предани Богу. Неки од њих не желе да приме ни неопходну медицинску помоћ у случајевима болести. Наравно, не зато што презиру медицинску науку, већ због своје дубоке вере у Бога. Исто тако треба нагласити, да ни у ком смислу нису за поругу и подсмевање они монаси који нису достигли тако висок сте-
15
16
наставак са стр. 15
БОГОСЛОВЉЕ
пен вере, како би имали потпуно поуздање само на Бога. Наиме, у монашком животу све мора бити прожето смирењем и расуђивањем. Због тога је монасима потребно духовно руковођење на том уском путу како би избегли демонске замке. Суштински предуслов за исправан монашки живот и борбу, посебно за млађе монахе, представља руковођење од стране искусног старца, који ће их водити на духовном путу. Палама наводи пример светог Никифора Пустињака који је упражњавао исихију (тиховање). Никифор је почео своју духовну борбу као послушник највећих Отаца. Пошто се дуго година учио из њиховог благодатног искуства и сам је временом од њих задобио „искуство уметности над уметностима,” а то је управо пребивање у исихији (тиховању). Касније ће и он сам постати велики учитељ исихазма и борбе против духова злобе у поднебесију. Као резултат великог духовног опита, свети Никифор је посебно младим монасима саветовао да никада не верују помислима, при чему је оним слабијима, којима је ум непрестано лутао подарио свој метод чувања ума и пребивања у исихији. Као што смо рекли на почетку, монашки живот представља апостолски начин живота. Аскетизам у манастирима је сличан подвигу раних хришћана. У Јерусалиму су рани хришћани живели „постојано у молитвама и благодарењима”, те су на тај начин први хришћани били праобраз истинског монаштва и светог небеског живота. И данас монаси иду управо тим путем. Подвизавајући се, они покушавају да се ослободе сваке расејаности и обмане овог живота, те сходно животу по заповестима Божијим достижу обожење, које је, пак, узвишеније од сваке земаљске философије. То је смисао и циљ монашког живота и њиховог подвига, који је ништа друго, већ следовање путу светих апостола и светих Отаца. Овај начин живљења је на многим местима описан код светог Григорија Паламе, а тако се и данас подвизавају многи истински монаси и подвижници. Они који теже једи-
Април 2012.
нству са Богом, повлаче се у свештено тиховање да би се сачували од саблазни света и овог огреховљеног живота. Монах који ослободи своју душу од сваке земаљске узе, непрестаном молитвом узводи свој ум Богу. У том стању његов ум се спушта у срце и ту проналзаи и открива неизрециву небеску лепоту. У тој неизрецивој визији открива му се и сам Бог у нествореној божанској светлости. Ове духовне екстазе и истуљења су описане и на многим другим местима код аскетских Отаца. Ми овде желимо само да подсетимо на темељ и основу монашког живота, који се заснива на ослобођењу и просветљењу ума. Исихија је духовни опит јединствен како за монахе тако и за монахиње. На то указује свети Григорије Палама у више својих омилија, како би охрабрио и монахиње да следују овом путу, који је ништа друго до пут истинског јеванђелског живљења. Ум увек мора бити погружен у Бога: „созерцавај Бога јединога, учини Га својим посвећењем будући радостан у нади, трпељив у невољама, послушан надређенима, служећи једни другима у миру, сабраног ума и непорочног живљења, појући Господу у псалмима и песмама духовним, чувајујћи светост и непорочност душе и тела, обуздавајући сва чула и ум, пројављујући тако оно што је духовно и целомудрено читавим својим бићем и живљењем.” превод с енглеског: Епископ далматински Фотије
БОГОСЛОВЉЕ
Април 2012.
Св. ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА Свети Григорије Палама се родио крајем 13. века у Цариграду, где му је отац био високи чиновник на дворцу цара Андроника II Палеолога (12811332). Његов отац Константин због свога врлинског живота, добио је у задатак да васпитава унука Андроника III, будућег царског наследника Андроника III. Григоријев отац је проводио строг врлински живот, бавећи се посебно умном молитвом, тако да је понекад бивао потпуно „одсутан” за време заседања царскога Сената. Међутим, цар му то није замерао. Григоријев отац се пред смрт замонашио и отишао мирно Господу, па је бригу о светом Григорију преузела његова мајка, која се старала да он стекне широко знање, како световних, тако и духовних наука. Григоријеви први учитељи су били врлински монаси, тако да је он од ране младости проводио живот у атмосфери молитве, подвига, бавећи се небеском философијом. У томе је врло брзо напредовао, те је рано скренуо пажњу на себе. У срцу богољубивог Григорија, већ у то време јавља се жеља да напусти свет и да постане монах – да се сав преда Господу. Зато често одлази на Свету Гору, разговара са монасима, распитујући се о монашком животу. Ти контакти са Светом Гором толико су утицали на њега, да је он, будући још на царском двору, почео да живи подвигом одречења од света: облачио се у старе хаљине, потпуно напуштајући световно опхођење,
тако да су га многи сматрали лудим. У том подвигу јуродства, Григорије проводи неколико година. Напунивши двадесет година, он одлучује да се повуче из света у пустињу. Његова богољубива мајка није се томе противила, него је чак и своју другу децу упутила да иду монашким путем. Пре одласка на Свету Гору, Григорије, сходно јеванђељској заповести, раздаје све своје имање сиромашнима, мајку и сестру оставља у једном женском манастиру, а браћу одводи са собом у Свету Гору, где заједно ступају у манастир Ватопед. Свети Григорије се подвизавао у Ватопеду крај чувеног старца Никодима, који га је научио највећој истинској мудрости – како преводити заповести Божије и јеванђељске врлине у дело, тј. како их оживотворити у самоме себи. Већ после две године проведене код овога старца, свети Григорије бива удостојен божанског јављања. Када је једном био на молитви, јавио му се у великој светлости свети апостол Јован Богослов, питајући младог монаха: „Зашто ти молећи се Богу сваки пут стално понављаш Просвети моју таму! Просвети моју таму!”? А Григорије му је одговорио: „А шта бих друго тражио?” Тада му је ап. Јован одговорио да ће он, по вољи Пресвете Богородице, бити његов непрестани заштитник и путо-
вођа на томе путу Григоријевог изласка из таме у светлост. Познато је да је управо свети Јован Богослов – богослов светлости, а управо се у њего-
вом Јеванђељу Христос назива великом Светлошћу, Која просветљава овај свет. После тога небеског виђења, свети Григорије проводи још три године у послушању своме старцу, а пошто се он упокојио, он одлази у Велику лавру светог Атанасија (основана и утемељена 1060. год.). У Великој лаври, свети Григорије, тада већ познати подвижник (могло би изгледати чудно) добија послушање да служи братији за трпезом и да буде појац у цркви. Свети Григорије је то послушање мудро искористио како би се изборио са својим телесним страстима, сном итд, достигавши тако стање јеванђељског бестрашћа и чистоте. Својим подвизима, Григорије врло брзо стиче углед код осталих монаха, а он, да би избегао људску славу, одлучује да се повуче у скит звани Глосија, тј. у пустињу.
17
18
наставак са стр. 17
Ту у пустињи под руководством богомудрог старца Григорија, он наставља свој подвиг духовног усавршавања, бавећи се непрестаном умно-срдачном молитвом и богатећи се љубављу према Богу. Већ у то време, Бог га, као свој изабрани и смирени сасуд, прославља изузетним даровима духовног созерцања, умне молитве, дара суза, чудотворства... Због напада Турака Агарјана, Григорије ускоро са осталим монасима-пустињацима, напушта Свету Гору и одлази у Солун. Ту му се јавио свети великомученик Димитрије у једном дивном виђењу и рекао му: „Ја Григорија задржавам код себе! Тако је Цару по вољи – а ви можете ићи на другу страну.”, иако је Григорије желео да из Солуна иде у Јерусалим, и посети Свету земљу. Ово виђење свети Григорије је испричао својој братији који су га и сами молили да остане у Солуну и прими свештенички чин. После рукоположења, свети Григорије се повлачи у скит код Верије (недалеко од Солуна), где је заједно са својом братијом наставио строги подвиг. Пет дана у недељи он је живео потпуно у самоћи, а шести дан је, после одслужене Свете Литургије, примао и разговарао са братијом, који су често видели његово лице обасјано небеском светлошћу. Ту је свети Григорије учинио многа знамења и чудеса, те га почињу називати богоносцем и пророком, иако је он тада имао тек нешто више од тридесет година. У то време, пошто се упокојила мајка светог Григорија, он за кратко одлази у Цариград, одакле своје сестре доводи и оставља у једном женском манастиру у Верији. У то време свети Григорије поред свих других духовних дарова, постаје учитељ
БОГОСЛОВЉЕ умно-срдачне молитве, древне пустињачке делатности, коју је покушавао да приближи људима из света, заступајући становиште да и људи у свету, сходно заповести светог апостола Павла, треба непрестано да се моле Богу. Свети Григорије није остао дуго ни у веријском скиту. Сада због упада Албанаца, он се поново повлачи на Свету Гору у Велику лавру, где је у испосници Светог Саве проводио живот у највећем подвигу. У том периоду свети Григорије доживљава потпуно душевно и телесно просветљење, јер је био удостојен да се на њега излије небеска светлост. После тога просветљења, свети Григорије је одмах видео економа Лавре у архијерејској одежди, што значи да је тада добио и дар прозорљивости (што ће се касније догодити, јер је поменути економ Макарије прво изабран за игумана Лавре, а потом и за Митрополита солунског). Због свога узвишеног живота, свети Григорије је био удостојен посете Пресвете Богородице, која му се јавља праћена мноштвом анђела. Њима је Пресвета Богородица заповедила да се непрестано брину за потребе светог Григорија и његове братије. У то време свети Григорије почиње да се појављује као велики списатељ и богослов. Тада настају његова прва дела из агиологије „Живот преподобног Петра Атнонског”, а затим један богословски спис „Слово о Уласку Пресвете Богородице у Светињу над Светињама”.
Април 2012.
Свети Григорије ускоро, по Божијем Промислу, бива изабран за игумана манастира Есфигмена где је тада било око 200 монаха. Долазак овога светога човека за игумана Есфигмена, пратила су многа знамења и чудеса. У манастиру се чудесно умножава уље, а неплодне маслине почињу да рађају, итд. Свети Григорије, жељан молитвеног тиховања, није дуго остао на месту игумана, већ се враћа у испосницу Светог Атанасија. У том периоду почињу његове велике борбе са јересима, које су узнемиравале Цркву. Он устаје против лажних учитеља, који су одбацивали православно учење о благодатној нетварној светлости, која обасјава и препорађа унутрашњега човека. По искуству светих исихаста, ту божанску светлост понекад је могуће и видети, као што су је ви-
БОГОСЛОВЉЕ дели апостоли на Тавору или светлост која се могла видети на лицу Мојсијевом, после његовог разговора са Богом на Синају (2.Мојс. 34, 29-36). То је период светитељеве борбе за очување истинитости светога православља, посебно се борећи са калабријским монахом Варлаамом и његовим присталицама, који су у Цркви ширили латинствујућу јерес о тварној благодати, а тиме и немогућност истинског општења, тј. заједничарења човека са Богом. У тој борби свети Григорије је провео пуне 23 године. Из ове борбе у одбрану православља и исихазма, настају врло значајна богословска дела светог Григорија. Он најпре пише два списа побијајући латинску јерес о исхођењу Светога Духа и од Сина, а затим пар списа у одбрану светих исихаста и вечне божанске светлости – којом је засијало Христово лице на Тавору. У то време свети Григорије живи поново у Солуну (око три године). Иако је тада живео у граду, он није заборављао усамљеништво: повлачио се и тиховао и тада. Тада се овај дивни свети-
тељ удостојио још једног божанског јављања. На дан светог Антонија Великог, док је он тиховао у својој келији, обасја га велика светлост и он виде светог Антонија, који му рече да је добро молитвено тиховање, али да за време богослужења треба да се буде са другом братијом (што је он касније увек чинио пошто је у то време било бденије). Завршавајући своју списатељску борбу против јеретика Варлаама, Григорије се поново повлачи на Свету Гору. Међутим његово сведочење и страдање није престало. Пошто је Варлаам својим зловерјем успео да придобије за себе цариградског патријарха Јована IV, он позива светог Григорија и његове ученике на одговорност у Цариград. Тако је одржан Сабор у Цариграду 1341. год, на коме свети Григорије, пун благодати Светога Духа, успева да одбрани православно учење, оповргне Варлаамово зловерје и обрати патријарха од његове заблуде. На Сабору је председавао сам цар Андроник Палеолог, који је сазвао овај Сабор да би се превазишла велика узнеми-
Април 2012.
реност у Цркви. Сабор у Цариграду 1341. год. је завршен потпуном победом православља и осудом Варлаама, Анкидина и њихових учења. Ово није био једини сабор против ове јереси, већ су и 1347, 1351, 1352, 1368. год. држани сабори на којима је такође осуђена ова Варлаамова латинствујућа јерес. После Сабора 1341. год у Цариграду, Варлаам се враћа у Италију, али ће његово учење наставити да шире његови ученици, а посебно монах Анкидин. Године 1347. на Сабору буде осуђен и Анкидин, али на жалост и патријарх Јован, који се поново вратио њиховој заблуди. На место патријарха Јована долази патријарх цариградски Исидор (1347-1349), који заједно са царем Јованом Кантакузином приволи светог Григорија да се прими архијерејског чина (обојица су били поштоваоци светог Григорија и светог православља). Тако на њихову молбу свети Григорије бива рукоположен за архиепископа солунског. У време његовог епископства у Солуну, светом Григорију је долазио и са њим разговарао и наш цар Душан (1336-1355), пошто су у то време Солун и Света Гора припадале Српском царству. Свети Григорије као архиеп, солунски наставља свој неуморни подвиг, путује на Свету Гору, у Цариград и слично великм апостолима проповеда Реч Божију. Под његовом управом солунска Црква доживљава велики духовни процват. Године 1351. свети Григорије учествује на Сабору у Цариграду на којем је још једном осуђена Варлаамова јерес. После овога Сабора светитељ почиње да побољева, али га Бог удостојава још једног великог подвига. Наиме, на једном путу за Цариград (где је ишао да
19
20
наставак са стр. 19
мири чланове царске породице), он бива ухваћен од Турака и одведен у Азију где проводи као роб годину дана. За ту годину дана, он је био продаван неколико пута, али је читаво време проповедао Реч Божију, утврђујући православне у вери. После годину дана, њега откупе из ропства неки побожни трговци-Срби (вероватно из околине Дубровника) и он се враћа у Солун својој пастви. У то време он се прослави чинећи многа чудеса и исцељујући људе од многих болести. Свети Григорије је сам прорекао дан своје смрти, што ће се десити 14. новембра 1359. год. У тренутку када је његова душа напуштала тело, његова келија се испунила божанском светлошћу за коју се он борио и коју је православно исповедао. Његове чудотворне мошти почивају у Солуну у цркви Светог Григорија Паламе. Ускоро после смрти светитеља, патријарх Филотеј цариградски (1376) саставља службу светом Григорију у којој га назива „трубом православља”, „обиталиштем Светога Духа”, „непокоплебивим стубом” реком премудрости”, „светилником света”, „пресветлим оцем”, „пастиром добрим”, „украсом монахујућих” и „великим наставником и учитељем”. Појава светог Григорија Паламе у 14. веку и његовог богословља представља нову победу православља. Својом теологијом светлости свети Григорије је систематизовао сво древно отачко богословље о Богу као Светој Тројици и о Господу Христу као савршеном Богу и савршеном човеку. Он је посебно развио и богословски протумачио могућност сједињења човека са Богом путем Причешћа – заједничарења са нествореним божанским енер-
БОГОСЛОВЉЕ гијама. Божанске енергије, иако различите од суштине Божије, испуњујући човека, чине га причасником и једним са Богом. Тиме је он бранио и одбранио православно учење о спасењу човека у Христу, Његовим нетварним енергијама, тј. Његовом нетварном светлошћу. Отуда се он оправдано убраја у ред учитеља Цркве и проповедника Православља. Свети Григорије се у свом богословљу светлости највише бавио човеком. Он каже да је човек (Адам) изгубио ту првобитну божанску светлост падом у грех. Он је себе грехом лишио првобитне славе, коју човек сада може задобити једино вером у Христа. Своју божанску славу Христос је показао Својим преображењем на Тавору, а истовремено је тиме показао и славу у коју ће се обући они који се вером сједине са Христом. Свети Григорије зато говори да наш живот на земљи осмишљава уподобљење Христу, тј. просветљење човековог бића његовом божанском таворском светлошћу. По светом Григорију Палами почетак новога живота човека у Христу је свето крштење, у којем се изгубљена слава (светлост), поново задобија и човек бива испуњен нетварном божанском светлошћу. То је по светом Григорију Палами почетак спасења. На овом степену духовног живота, подвижника вере карактерише тзв. делатна молитва. Ову врсту молитве човек проузноси својим сопственим трудом уз практиковање других јеванђељских врлина поста, љубави, смирења, вере, итд. Уколико напредује у првом степену молитве, човек достиже други степен, тј. средину спасења, коју карактерише јеванђелски живот или живот у Христу. На том духовном сте-
Април 2012.
пену подвижник вере задобија тзв. самоделатну молитву или молитву срца када се сам Дух Свети моли у човеку, тј. у његовом срцу. По светом Григорију Палами потпуно обожење човекове личности достиже се на трећем степену молитве, када се подвижнику вере открива виђење унутрашње нетварне божанске светлости, тј. благодати Светога Духа у срцу. Достижући овај степен савршенства и сједињења са Богом, човек по светом Григорију Палами и светом Лествичнику достиже обожење личности. На том степену подвижник вере је постао станиште Духа Светога, односно како је говорио свети апостол Павле „постао је црква Бога живога” (Тим. 3, 15). То је стање за које је свети апостол Павле говорио „да не живим више ја, него живи у мени Христос” (Гал. 2, 20). Од његовог периода (14. век) исихазам, тј. благодатни опит виђења и просветлења божанском нетварном светлошћу, шири се са Свете Горе по свим православним областима: у Бугарску, Србију, Молдавију и Русију. Могли бисмо рећи да у периоду Средњег века на Истоку цвета, под утицајем Григорија Паламе, исихазам, док се Запад највише не прихватањем
БОГОСЛОВЉЕ и не разумевајући исихазам, окреће рационализму и схоластици – школској теологији, тј. теологији без опита и без личног искуства и благодатног доживљаја вере. Отуда није чудо што се победа паламитског богословља, тј. победа исихазма у 13. и 14. веку назива новом победом православља – победом живе вере, вере која даје могућност обожења човека нетварним божанским енергијама и нетвраном божанском светлошћу. Свети Григорије Палама је богослов светлости, богослов нетварних божанских енергија. У основи његовог богословља је догмат о Христу и Његовом оваплоћењу. Многи су у то време, посебно на Западу, приговарали да Григорије уводи неке новине. Међутим, исихазам није нова појава у животу Цркве. Он има своје темеље у библијској духовности, како Старог, тако и Новог Завјета. Већ су старозавјетни пророци штитили молитву од спољашњег проузношења, па су они, наспурот проузношења Псалама уз лиру, тежили најдубљој унутрашњој молитви, тј. молитви срца. Пророк Мојсије када избоди јеврејски народ из египатског ропства, чини молитву срца. Народ види фараона који стиже са војском и негодује против Мојсија, јер сматрају да ће их фараон стићи и погубити пре уласка у Црвено море. Мојсије их међутим укрепљује у вери у Бога и наговештава погибију њихових прогонитељ и говори им: „Господ ће се борити за вас, а ви ћете ћутати” (тиховати) (2.Мојс, 14, 14) и почиње сам у себи да се моли Богу Који му одговара: „Мојсије зашто вапијеш к мени?” (2.Мојс. 14, 15) (иако Мојсије није говорио никакве речи). Слично томе, доживљавају и исихасти.
Бог тј. благодат Божија, у њима кроз молитву побеђује оно што је њиховом бићу греха телесно и смртно (фараон и војска). А то се све дешава док они ћуте тј. тихују. Исто тако и код прорка Исаије наговештава се тајна исихазма. Пророк укорева свој народ због одступања од Бога због непокорности Речи Господњој, али их истовремено не оставља без наде јер пророштвом наговештава пут којим ће се вратити Богу и победити све своје непријатеље: „Јер овако говори Господ Господ светац Израиљев: ако се повратите и будете мирни избавићете се у миру и у уздању биће сила ваша” (Иса. 30, 15). Тај мир о коме пророк овде говори је очигледан праобраз мира Христовог, тј. исихазма. У Новом Завјету имамо много очигледнијих доказа да је паламитско богословље библијско новозавјетно богословље. Богословље таворске светлости која је присутна и дејствујућа у Цркви Христовој. Већ у Беседи на Гори, Господ Христос, као највећи и савршени учитељ молитве, упућује своје ученике да се моле не многим ријечима већ у клијети својој, иза затворених врата свога срца, тамо где обитава Сам Бог (Мт. 6, 6). Тај подвиг молитве или како су Свети Оци говорили освајање „унутрашњих простора” је дуготрајан подвиг који захтева постојаност, јер на то упућују речи Господа Христа „иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се” (Мт. 7, 7). Управо је молитвено тиховање „улажење на уска врата” (Мт. 7, 13), двери срца свога, којим су ушли и ходили по примеру Самога Господа Христа, најпре свети апостоли, а потом и многи Оциподвижници, учитељи умно-
Април 2012.
га делања до светог Григорија Паламе. Велики новозаветни учитељ умне молитве је свакако и свети апостол Павле. По учењу светог апостола Павла сваки човек треба да живи са молитвом: „Молите се непрестано” (Еф. 6, 18), а поготову пастир Цркве који својој личној молитви треба да додаје и молитву за Цркву Божију „молим се дан и ноћ не престајући за вас” (Сол. 1, 11). Молитвено тиховање се поистовећује са свлачењем старога човека у себи, свлачењем својих кожних хаљина, тј. смртности своје природе и облачењем у новога човека – Христа. Покрет исихазма и паламитског богословља су доказ да је Царство Небеско заиста „унутра у нама” (Лк. 17, 21). Дакле, исихазам позива да се умним делањем и непрестаном молитвом открије бесцен бисер у самоме себи, а то је Царство Небеско. Исихастички покрет, почевши од светог Григорија Паламе (14. век), шири се по читавом православном свету. Исихазам је пратила целокупна обнова, како духовног, тако и литургијског живота Цркве. У том смислу исихастички покрет не можемо сматрати издвојено из живота Саме Цркве. Можемо рећи да су свети Григорије Палама и исихасте отишли најдубље, тј. да су се успели највише и ушли у „божански примрак”, тамо где се пророк Мојсије сусрео са Богом. У том смислу, исихазам нам открива своју анагошку димензију. Он нас узводи до безмерних висина живота у Христу. Подвигом умне молитве, учитељи исихазма, а посебно свети Григорије Палама, су нам показали и открили „благодатно стање сина”. У духовном смислу, исихасти су се узвисили више и од самих
21
22
БОГОСЛОВЉЕ
наставак са стр. 21
апостола на Тавору (који тада нису могли да гледају божанску светлост), док су исихасти подвигом вере достигли да ту исту божанску таворску светлост виде у своме срцу и да та светлост потпуно прожме и преобрази њихову душу и тело. То потврђују многи примери и житија светих, а посебно житија светих исихаста (за неког светогорског старца се каже да је могао да чита Свето Писмо а да уопште није палио никакво светло; светлост из његовог лица је обасјавала то што је он читао). На крају могли бисмо да се упитамо има ли исихазам, тј. молитвено тиховање, будућност
у нашем времену, нашем веку, који је већ од многих назван анти-исихастичким веком (бука, музика, немири…)? Данашњи свет је препун буке и свега онога што смета човековој молитви. То нам потврђује и пример светог старца Силуана исихасте, коме је док се молио у келији сметао и сат. Ми сматрамо да исихазам свакако има будућности, јер је духовни живот Цркве незамислив без молитве, коју је свети Јован Лествичник називао „краљицом свих врлина”. Свети Григорије Богослов каже да се треба „више молити него дисати”, а свети Златоуст, велики богослов молитве, каже да „сама човекова
Април 2012.
душа живи управо кроз молитву”. Ако је на основу ових неколико примера јасно да духовни живот свакога хришћанина није могућ без молитве, па и непрестане молитве, свакако исихазам има будућности и треба да има будућности и у овом нашем анти-исихастичком веку. Да је исихазам и данас могућ, показују нам Света Гора и многи манастири устројени по њиховом типику и канону, као и свети Григорије Палама – живи и истинити у Господу нашем Исусу Христу, који нас својим богословљем и својим исихастичким учењем и данас изводи из таме у светлост. Амин. јеромонах Фотије (Сладојевић)
«Велики Кањон» православља у Америци Године 1960. о. Јован Романидис (1927-2001), велики грчко-амерички богослов, професор догматике на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, у свом писму ученом светогорском монаху Теоклиту Дионисијатском, позвао је Свету Гору да пошаље монахе у Америку и да тамо оснује макар један манастир, а ако је могуће и више. Отац Јован је указао на то да ће без монаштва и указивања на аскетски дух Православља, Православље у Америци нестати или ће се претворити у нешто сасвим друго. «Ако овако настави постаће као римокатолицизам или протестантизам, који су укинули сваки вид поста и баве се свиме другим осим аскезом и бдењем.» То што је тражио о. Јован 1960. године, а Света Гора нажалост није могла да испуни, остварио је Господ коју деценију касније, тихо и без много вреве, тако да то нико није опазио.
Процват монаштва Године 1979. из здравствених разлога у Канаду је стигао јеромонах отац Јефрем, игуман Манастира Филотеј на Светој Гори, духовно чедо исихасте Јосифа, који је, осим Манастира Филотеј, обновио
и манастире Каракал, Ксиропотам и Костамонит, и довео монахе. Он је био истински представник старог светогорског предања и један од главних покретача обнове и васпостављања светогорског монаштва. Само што је стигао у Канаду и подвргао се медицинским испитивањима, отац Јефрем је истовремено почео да исповеда, саветује и поучава грчке исељенике који су се тамо налазили. Његово пастирско деловање се са Канаде проширило и на САД. Како су посете учестале, тако је и његов пастирски допринос бивао све већи. Тада је полако почела да се развија мисао о оснивању манастира у Америци, како би грчка дијаспора имала извор из кога би се непрекидно напајала. И заиста, отпочело се са радом, и прво су основана два манастира, један у Монтреалу у Канади, а други у Питсбургу у САД. Овај божански опит је наишао на велики успех и настављено је са оснивањем и других манастира, са таквим резултатом да данас имамо деветнаест манастира, и да се у овом тренутку граде још два. Не мањкају ни прилози и донације земљишта – дакако и од стране народа друге вере – а постоји и могућност оснивања и још неких. Напослетку је о. Јефрем прихватио и
БОГОСЛОВЉЕ
Април 2012.
позив да оснује манастир на другом континенту. Помолимо се да се и овај позив оствари. Површина на којој се протежу ови манастири је огромна, 400-1500 хектара. Недавно је јеврејска заједница даривала 2000 хектара у Новом Мексику да се сагради нови манастир. Неки манастири су намењени женском монаштву, а неки мушком. Монаси из Грчке нису бројни, већину монаха чине православни рођени у Америци, различите националности, и прозелити. Православнима су постали мормони, муслимани, Индијанци, Јевреји, римокатолици, протестанти. Језик на ком се врше богослужења је грчки, без трунке енглеског језика, и сви монаси уче грчки језик и византијску музику.
Светогорска обитељ у Аризони Многи од њих су боравили и на Светој Гори неко време, како би упознали монашки живот и предање у његовој колевци. Сви ови манастири су основани у последњих петнаест година. Исељеници су пригрлили манастире љубављу до сада невиђеном. Многи одлазе у цркву сваке недеље и у празничне дане и радо прате напоран типик служби. Најважније је то да су манастири почели да утичу на то да се наши свештеници присећају аутентичног православног духа. Често посећују манастире, обнављају своју духовну снагу, подсећају се црквених и предањских пастирских метода, носе расе, развијају осећај за догматске теме, и одупиру се синкретизму и нездравом екуменизму, који жели да сједини све религије без обзира на огромне и застрашујуће разлике које постоје. Отац Јефрем има као своје упориште Манастир Светог Антонија у Аризони, неколико сати удаљен од престонице Аризоне, Финикса [Рhоеniх], у близини града Флоренса [Florence]. Овај манастир основан је 1995. године, у пустињи Аризоне, у области коју настањују претежно мормони. Мормони су протестантски изданак, који је основан у 19. веку и прихвата полигамију и мишљење да Американци потичу од Јевреја. Њихов центар је држава Јута у САД, а основали су град Солт Лејк Сити [Salt Lake City], престоницу Јуте. Око манастира је купљено још 1200 хектара земље, на којој се узгајају маслине, наранџе, лимун, пистаћи из Егине, винова лоза, грејпфрут и др. Ова област је од пустиње претворена у зелену оазу захваљујући води, коју су бушењем земљишта пронашли у изобиљу. Такође су пресађена огромна стабла палми и кактуса, која пружају осећај једне нарочито егзотичне лепоте и благодати. Поплочани путеви око
цветних леја, пригушено светло ноћу, фонтане, имитације животиња у баштама, употпуњују рајску лепоту. Први манастирски објекти су биле четири камп-приколице од отприлике 24 метра квадратних, које су временом претворене у стамбене објекте, док су многи други изграђени на трајним основама. Осим централне цркве Светог Антонија (посвећене и Светом Нектарију), постоји још пет цркава и једна у процесу изградње на оближњем брежуљку. То су цркве: Светог Димитрија, Светог Георгија, Светог Николе, Светог Пантелејмона и Светог Јована унутар звоника манастира, и Светог Илије која се сада гради. Архитектура храмова је различитих стилова, из различитих делова православног света, али прилагођена америчкој средини. Манастир се простире на око 432 хектара, има седам конака и може да угости 500 особа. Број посетилаца је огроман.
Степеник од земље ка небу Манастир је по посећености на друтом месту у Америци, после Великог кањона [Grand Canyon] којим протиче река Колорадо, и који је због своје величине видљив голим оком са Месеца. Велики кањон је дуг 450 километара, на свом најширем месту је широк 30 километара, а на најужем 6,5 километара, а дубок 1600 метара. Он је један од седам чуда природног света и зато је једна од највећих знаменитости Америке. Сада схватамо
23
24
наставак са стр. 23
БОГОСЛОВЉЕ
шта значи то што је манастир Светог Антонија на другом месту по посећености, после Великог кањона. По узору на Аврама, гостопримство је бесплатно, као и на самој Светој Гори. Трпеза се поставља ујутру после богослужења и увече после вечерње службе. Поклоници, мушкарци и жене, заједно обедују после монаха, слушајући читање отачких текстова, као што је обичај у организованим манастирима. У конацима се слободно може послужити воћем, освежавајућим пићима, слаткишима, сувим воћем, кафом, чајем. Манастир, осим гостопримства, нуди и дело човекољубља. Обезбеђује оброке за сиромашне и пружа помоћ онима који је траже. У Тусону [Tucson], оближњем градићу јужно од манастира, гради се установа за сиромашне и угрожене жене. Стога, у манастиру, исихазам, мисионарење, гостопримство и човекољубље коегзистирају у хармоничној вези. Богослужења су према светогорском типику, благо прилагођена условима у Америци. Молитве се свакодневно врше од два до шест сати увече, а када су свеноћна бденија од поноћи до пола седам ујутру. Поподне се служи девети час, вечерње и повечерје са славословљем. Монаха има отприлике тридесет пет, а игуман је светогорски јеромонах Пајсије, који је дошао са Свете Горе, на самом почетку оснивања манастира са још пет монаха. Отац Јефрем нема административних обавеза, али је старатељ светих манастира како у Америци, тако и у Грчкој. Он је од оних харизматичних клирика који окупљају мноштво света на исповест, савет и духовно усмерење. Чак и из Грчке долазе код њега на исповест. Међутим, раније је било потпуно другачије, из Америке су одлазили на исповест и духовне поуке у Грчку, и нарочито на Свету Гору (што је, наравно, случај и данас). Сада је дошло до преокрета. Требало би да будемо опрезни у умиривању наше духовности, јер бисмо ускоро могли бити принуђени да одлазимо у иностранство ради духовне помоћи. Отац Антоније Мосхонас, свештеник у пензији у Тусону, један од кључних сарадника и присталица старца Јефрема у региону наводи: «Ми свештеници и архијереји у Америци већ седамдесет година покушавамо да доведемо свет у цркве приређујући фестивале. Дакле, организујемо прославе и свечаности и нудимо пиће, јело, забаву и слично. Заборавили смо молитву, бројаницу, исповест, пост, аскезу, Предање наше Цркве. Што је најважније, нисмо се посветили изградњи манастирских центара.
Април 2012.
Сматрали смо да нису потребни и да немају ништа да пруже нашој Цркви. А онда је дошао један сићушан човек без световног образовања, без дипломе о завршеним студијама теологије, без радикалних и иновативних идеја, као што смо веровали да их ми имамо, и указао нам на наше Предање. Није продавао сувлаки, гирос, мусаку, баклаву и остала јела из грчке
кухиње, већ је продавао, или пре бесплатно давао, заборављеног Христа Православља. Није позивао на плес и забаве, већ на бдење и пост. А свет, просветљен од Господа, га је подржао, окружио и ојачао. Мноштво људи које овде можемо видети је незапажено до сада. Америка која покушава да побегне менталитету потрошачког друштва, изобиља и засићења материјалним добрима, покретима као што су хипи и окретом ка источним религијама, почела је да открива истинско и првобитно хришћанство нашег Православља. Отац Јефрем је дошао овде и направио један велики степеник од земље ка небу. Нама, овде у Америци, је дао могућност да се успнемо на небо путем Православног Предања. Манастир Светог Антонија, овде у Аризони, саграђен је знацима које је дао Сам Бог. Када је старац дошао у нашу област и почео да тражи место на којем би саградио нови манастир, пошто је покушао да оде негде другде, изгубио је пут и стигао овде. Био је усхићен. Одмах смо отишли код посредника за некретнине ове области да видимо шта бисмо могли да купимо. Када смо стигли до места где је раније постојао манастир, док смо разговарали са посредником, чули смо како ударају звона као што се чују у Филотеју. Старац је тада рекао: «Овде ћемо га
БОГОСЛОВЉЕ саградити.» Рекао сам то блаженопочившем Антонију, епископу Сан Франциска, нашем надлежном Епископу, на шта је он рекао у себи «кефалонијска фарса», јер сам ја из Кефалоније. Међутим, после две године, док смо ишли ка манастиру и застали мало пре него што ћемо стићи како бисмо обукли расе, јер смо носили световна одела као што је обичај овде у Америци, и Преосвећени је чуо звона. Дао је наређење игуману да не праве свечани пријем, и зато га је, када смо стигли, изгрдио. Међутим, игуман је одговорио да нису ударали у звона и да су оци у својим келијама. Тада је Преосвећени схватио шта се збило и исповедио ми шта је
Април 2012.
помислио када сам му саопштио шта нам се догодило. Епископ Антоније, када је упознао о. Јефрема и његово дело, рекао ми је: «Јефрем ће напунити Америку манастирима. Колико смо само срећни и благословени што смо га упознали и што ходамо и говоримо са једним живим светитељем.» Молимо се да се «Велики кањон» нашег Православља, православни манастири Америке умножавају у великом броју и да непрекидно духовно напредују. Не знамо каква ја воља Господа нашег Исуса Христа. «Можда у будућности Америка постане ново Византијско царство.» Православни мисионар, јануар/фебруар 2012. год.
Свештеномученик ДАНИЛ Сисојев
ЗАШТО ТРЕБА ДОЛАЗИТИ У ЦРКВУ СВАКЕ НЕДЕЉЕ?
Често свештенику поста- спод небо и земљу, море и шта а ако је свјетовњак, нека буде вљају питање које се налази је год у њима; а у седми дан по- уклоњеи од опћења.” Тешко да би Творац почео у наслову и почињу да се пра- чину; зато је благословио Господ дан од одмора и посветио га” (2 да нам даје безумне заповести. вдају. – Треба да се наспавамо, бу- Мојс. 20:8-11). За нарушавање Па ни црквене заповести нису демо са породицом, урадимо ове заповести у Старом Завету уопште написане са циљем да кућне послове, а ви кажете да налагала се смртна казна, исто муче људе. У чему је смисао ове треба устати, ићи у храм. За- као и за убиство. У Новом Заве- заповести? ту је недеља постала велики праЦелокупно хришћанство што? Наравно, да би се оправдала зник јер је Христос, уставши из израста из самооткровења Бога сопствена лењост могу се про- мртвих, осветио тај дан. По цр- Тројице, јављеног кроз Госпонаћи и други аргументи. Међу- квеним правилима човек који да Исуса Христа. Улазак у Њетим, на почетку треба разуме- наруши ту заповест бива одлучен гов унутрашњи живот, учешће ти какав је смисао одласка сва- од Цркве. Сагласно 80. прави- у Божијој слави – ето циља наке недеље у храм да бисмо онда лу Шестог Васељенског Сабора: шег живота. Међутим, пошто је „Бог љубав, и који пребимогли са тим да упоредимо ва у љубави, у Богу пребинаша самооправдања. Јер „Обрадовах се кад ми рекоше: ва и Бог у њему” (1 Јн. 4:16), овај захтев нису измислиХајдемо у дом Господњи!” (Пс. 122:1) онда је и улазак у општели људи, већ се он налази у ње са Њим могућ једино Десет заповести: „Сећај се дана од одмора да га светкујеш. „Епископ, или презвитер, или кроз љубав. По речи Господњој, цео закон Шест дана ради, и свршуј све по- ђакон, ила други, који припада слове своје. А седми је дан одмор клиру, исто и свјетовњак, који Божији своди се на две заповеГосподу Богу твом; тада немој нема никаквог неодложнога по- сти: „Љуби Господа Бога својега радити ниједан посао, ни ти, сла и нужде, да за дуже време- свим срцем својим, и свом душом ни син твој, ни кћи твоја, ни на мора остати удаљен од своје својом, и свим умом својим. Ово слуга твој, ни слушкиња твоја, цркве, него борави у граду, a не је прва и највећа заповијест. А ни живинче твоје, ни странац ће да дође у три недјељна да- друга је као и ова: Љуби ближњекоји је међу вратима твојим. на кроз три седмице у цркву, – га свога као самога себе. О овим Јер је за шест дана створио Го- ако је клирик, нека се свргне, двјема заповијестима виси сав
25
26
наставак са стр. 25
Закон и Пророци” (Мт. 22:3740). Али, зар је могуће испунити ове заповести без доласка у храм? Ако волимо човека зар не стремимо да се често сусрећемо са њим? Зар можете замислити да би људи који се воле избегавали заједнички сусрет? Да, можеш разговарати и преко телефона, али је много боље говорити лично. Тако и човек који љуби Бога стреми сусрету са Њим. Нека нам пример буде цар Давид. Он је као владар народа, водећи безбројне ратове са непријатељима, вршећи правду, говорио: „Како су мили станови Твоји, Господе над силама! Гине душа моја желећи у дворе Господње; срце моје и тело моје отима се к Богу Живом. И птица находи кућу, и ластавица гнездо себи где леже птиће своје, код олтара Твојих, Господе над силама, царе мој и Боже мој! Благо онима који живе у дому Твом! Они Те хвале без престанка. Благо онима којима је сила у Теби, и којима су у срцу путеви Твоји! Идући долином плачевном, претварају је у изворе, и дажд је одева благословима. Иду збор за збором, јављају се пред Богом на Сиону. Господе, Боже над силама! Услиши молитву моју, Боже Јаковљев! Боже, браничу наш! Сагни се и види лице помазаника свог! Јер је боље један дан у дворима Твојим од хиљаде. Волим бити на прагу дома Божијег него живети у шаторима безбожничким” (Пс. 84: 1-10). Док је био у изгнанству, плакао је сваки дан јер није могао ући у дом Божији: „Душа се моја пролива кад се опомињем како сам ходио сред многог људства; ступао у дом Божји, а људство празнујући певаше и подвикиваше” (Пс. 42:4). Ето, управо такав однос и рађа потребу за посећивањем храма Божијег и чини је уну-
БОГОСЛОВЉЕ трашњом неопходношћу. И ту нема ничег чудног! Јер на храм Божији непрекидно су обраћене очи Господа. Ту Сам Он пребива Својим Телом и Крвљу. Ту нас Он рађа у Крштењу. Тако да је храм наша мала небеска отаџбина. Ту нам Бог опрашта грехе у Тајни Исповести. Ту нам Он Себе даје у најсветијем Причешћу. Зар се још негде могу наћи извори нетрулежног живота? По речима древног подвижника људи који се током недеље боре са ђаволом стреме да у суботу и недељу у храму прибегну изворима воде живе – Причешћу – да би утолили жеђ срца и очистили себе од прљавштине упрљане савести. По древним речима, јелени се устремљују на змије и прождиру их, али отров почиње да пече њихове утробе и они прибегавају изворима. Тако и ми треба да стремимо храму да бисмо заједничком молитвом охладили раздраженост наших срца. По речима свештеномученика Игњатија Богоносца: „Старајте се да се чешће окупљате ради Евхаристије и славословља Бога. Јер ако се често окупљате заједно, обара се сила сатанина и једномисленошћу ваше вере разарају се погубна дела његова. Нема ничег бољег од мира јер се њиме уништава свака борба небеских и земаљских духова” (Свештеномуч. Игњатије Богоносац, Посланица Ефесцима, 13). Данас се многи боје урока, врачања. Многи у своје довратнике убадају иглице, украшавају себе попут новогодишњих јелки амајлијама, стављају свеће у све углове, а заборављају да једино црквена молитва може да спаси човека од насиља ђавола. Јер сатана дрхти од силе Божије и није у стању да нанесе штету човеку који пребива у љубави Божијој.
Април 2012.
Како је певао цар Давид: „Ако навале на ме зликовци да поједу тело моје, противници и непријатељи моји, спотаћи ће се и пашће. Ако против мене војска у логор стане, неће се уплашити срце моје; ако се на ме рат дигне, ја се ни онда нећу бојати. За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свог, да гледам красоту Господњу и раним у цркву Његову. Јер би ме сакрио у колиби својој у зло доба; склонио би ме под кровом шатора свог; на камену гору попео би ме. Тада бих подигао главу своју пред непријатељима који би ме опколили; принео бих у Његовом шатору жртву хвале; запевао бих и хвалио Господа” (Пс. 27:2-6). Међутим, Господ нам у храму не даје само силу и заштиту. Он нас још и учи. Целокупно богослужење представља истинску школу љубави Божије. Ми чујемо Његову реч, сећамо се Његових чудесних дела, слушамо о нашој будућности. Заиста „у цркви Његовој све говори о слави Његовој” (Пс. 29:9). Пред нашим очима пролазе подвизи Мученика, победе Подвижника, храброст царева и свештеника. Слушамо о Његовој тајанственој природи, о спасењу које нам је дао Христос. Ту се радујемо светлом Христовом васкрсењу. Не називамо ми узалуд недељно богослужење „малим Васкрсом”. Често нам се чини да је све око нас ужасно, страшно и безнадежно, док нам недељна служба говори о нашој Нади. Не говори узалуд Давид: „Казујемо, Боже, милост Твоју усред цркве Твоје” (Пс. 48:10). Недељна служба је најбоље средство против свих тих безбројних депресија и жалости које су саставни део „животарења”. Богослужење је светлуцајућа дуга Божијег завета усред магле
БОГОСЛОВЉЕ свеопште сујете. Наше празнично богослужење има као своје срце молитву и размишљање о Светом Писму чије читање у храму има посебну силу. Један подвижник је видео како су из уста ђакона који је на недељној Литургији читао реч Божију излазили огњени језици. Они су чистили душе људи који су се молили у храму и уздизали се ка небесима. Људи који говоре да могу прочитати Библију и код куће, да тобож због тога није потребно ићи у храм – греше. Чак ако они заиста код куће отворе Књигу, њихова удаљеност од црквеног сабрања не даје им да схвате смисао прочитаног. Искуство говори да људи који не учествују у Светом Причешћу практично нису у стању да усвоје вољу Божију. И то није изненађујуће! Јер, Писмо је слично „упутству” за добијање небеске благодати. Ако неко само чита упутство не покушавајући да састави полицу или направи програм, оно остаје неразумљиво и брзо се заборавља. Познато је да наша свест брзо филтрира неискоришћену информацију. Зато је Писмо неодвојиво од црквене заједнице, јер га је управо Црква и дала. Напротив, људи који су били на недељној Литургији и након тога код куће узели Свето Писмо видеће у њему смисао који никада пре тога не би приметили. Често се догађа да управо на празницима људи сазнају вољу Божију о себи. Јер, по речима преподобног Јована Лествичника: „Бог своје угоднике награђује даровима увек, али нарочито у вези са годишњим и Господњим празницима” (Лествица, Слово пастиру, 3). Није случајно што су људи који редовно иду у храм унеколико другачији и по споља-
шњем изгледу и по душевном стању. Са једне стране, врлине за њих постају природне, а са друге – честа исповест их спречава да чине озбиљне грехе. Да, често се код хришћана страсти такође појачавају, јер сатана не жели да се људи, створени из земље, уздижу на небеса одакле је он свргнут. Зато нас сатана и напада као своје непријатеље. Међутим, ми не треба да га се бојимо, већ да се боримо са њим и победимо га. Јер Господ је рекао: „Који побиједи наслиједиће све” (Отк. 21:7). Ако човек говори да је хришћанин, али не општи у молитви са својом браћом, какав је он верник? По праведној речи највећег познаваоца црквених закона, патријарха антиохијског Теодора Валсамона: „из тога се види или да такав човек нема никакву бригу о испуњењу божанских заповести о молитви Богу и појању песама или да није верник. Јер зашто током двадесет дана није пожелео да буде у храму са хришћанима и има општење са верним народом Божијим?” Није случајно да хришћани које сматрамо за образац – хришћани апостолске Цркве у Јерусалиму „бијаху на окупу и имаху све заједничко... И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хљеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца, хвалећи Бога, и бијаху омиљени код цијелог народа” (Дела ап. 2:44,46-47). Управо из те једномислености је и проистицала њихова унутрашња сила. Они су пребивали у животворној сили Светог Духа која се изливала на њих као одговор на њихову љубав.
Април 2012.
Није случајно што Нови Завет директно забрањује пренебрегавање црквених сабрања: „Немојмо изостајати са скупова наших, као што неки имају обичај, него се узајамно бодримо, и утолико више колико видите да се приближује Дан онај” (Јевр. 10:25). Све оно најбоље захваљујући чему Русију називају светом, захваљујући чему постоје други хришћански народи даје нам богослужење. У цркви се избављамо од притиска наше сујете и ослобађамо се из окова криза и ратова у Божији покој. То је једино исправно решење. Не претње и револуције, не злоба и мржња, већ црквена молитва и врлине могу да измене свет. „Кад су раскопани темељи, шта ће учинити праведник?” Господ је у светом двору свом” (Пс. 11:3-4) и Њему прибегава да би нашао заштиту. То није кукавичлук, већ мудрост и храброст. Само ће глуп човек покушавати сам да се избори са навалом светског зла, био то терор или природна несрећа, револуција или ратови. Само Свемогући Бог штити Своје створење. Није случај-
27
28
наставак са стр. 27
но што се храм одувек називао прибежиштем. Заиста, храм је амбасада Неба на земљи, где ми странци који тражимо небески Град, добијамо подршку. „Како је драгоцена милост Твоја, Боже! Синови људски у сену крила Твојих не боје се. Хране се од изобила дома Твог, и из потока сладости својих Ти их напајаш. Јер је у Тебе извор животу, Твојом светлошћу видимо светлост” (Пс. 36:7-9). Мислим да је разумљиво да љубав према Богу захтева што је чешће могуће прибегавање дому Господњем. Али то захтева и друга заповест – љубав према ближњем. Јер где је могуће обратити се најлепшем у човеку – у продавници, биоскопу, поликлиници? Наравно да не. Само у дому нашег заједничког Оца можемо да се сусретнемо са браћом. И нашу заједничку молитву ће пре чути Бог него молитву гордог усамљеника. Јер је Сам Господ Исус Христос рекао: „Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац Мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у Име Моје, ондје сам и Ја међу њима” (Мт. 18:19-20). Ту се издижемо из сујете и можемо да се помолимо и за наше тегобе и за целу Васељену. У храму молимо Бога да исцели болести нама блиских људи, ослободи заробљенике, сачува путнике, спасе оне који гину. У храму општимо и са онима који су отишли из овог света, али нису напустили Христову Цркву. Умрли који су се јављали, моле да се за њих помоле у храмовима. Они говоре да је свако њихово помињање за њих као дан рођења, а ми често не бринемо за то. Где је онда наша љубав? Представимо себи њихово стање. Они су без тела, не могу
БОГОСЛОВЉЕ да се причесте, спољашња добра дела (на пример милостињу) такође не могу да чине. Чекају од својих рођака и блиских подршку, а добијају само изговоре. То је свеједно као да гладној мајци кажеш: „Праштај, не могу да ти дам да једеш. Тако ми се спава”. За умрле је црквена молитва права храна (а не вотка која се пролива по гробу која није потребна никоме до демонима и алкохоличарима). И још нас и свети угодници, који су достојни нашег прослављања чекају у храму. Свете иконе нам дају да их видимо, њихове речи се објављују на служби, па и они сами често посећују дом Божији, посебно на своје празнике. Они се заједно са нама моле Богу и њихова моћна славословљења као на крилима орла узносе црквену молитву директно пред престо Божији. И не само људи, већ и бестелесни анђели учествују у нашој молитви. Њихове песме певају људи (на пример „Трисвето”), а они се придружују нашим песмама („Достојно јест”). По Предању Цркве, у сваком освећеном храму изнад престола увек стоји Анђео који узноси молитву Цркве Богу, а такође код улаза у храм стоји блажени дух који прати мисли оних који улазе и излазе из храма. То присуство се потпуно опипљиво осећа. Није случајно што многим непокајаним грешницима у храму позли – сила Божија притиска њихову греховну вољу, а анђели их кажњавају за безакоња. Они не треба да игноришу храм већ да се покају и добију опроштај у Тајни Исповести и не забораве да захвале Творцу. Међутим, многи говоре:
Април 2012.
– Добро! Треба ићи у храм, али зашто сваке недеље? Чему такав фанатизам? Одговарајући кратко може се рећи да ако Творац тако говори, створење треба без приговора да одговори повиновањем. Онај Који заповеда свим временима дао нам је све дане нашег живота. Зар Он не може да тражи да од 168 сати током целе недеље издвојимо за Њега четири? И притом, време које потрошимо у храму иде нама на корист. Ако лекар прописује процедуре, зар се не трудимо да испунимо његове савете, желећи да се исцелимо од болести тела? Зашто игноришемо речи Великог Лекара душа и тела? Да ли је испуњавање Врховне Воље фанатизам? Сагласно речнику, појам „фанатизам (од латинске речи fanaticus – помахнитали) представља крајњи степен привржености неком веровању или ставовима и не-
БОГОСЛОВЉЕ трпељивости према другим ставовима” (нпр. „религиозни фанатизам”). Овде се јавља питање шта је „крајњи степен”. Ако под тим схватамо првобитни термин „помахниталост”, тешко да се већина оних који сваке недеље иду у храм баца на људе у помахниталом заносу или бесу. Међутим, често је за људе „крајњи степен” обична пристојност. Ако је фанатизам да се не краде или убија – онда смо, наравно, фанатици. Ако је вера да је пут ка Једном Богу само један – фанатизам, онда смо фанатици. Међутим, при таквом схватању ће само „фанатици” достићи Царство Божије. Све „умерене” и „разумне” чека вечна тама. Како је рекао Бог: „Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих” (Отк. 3:15-16). Овде треба размислити о речима које су наведене на почетку наших размишљања: – Недеља је једини дан одмора, треба се наспавати, провести време са породицом, урадити послове по кући, а ви кажете да треба устати, ићи у храм. Нико не приморава човека да иде на ране службе (које се служе у манастирима). У градовима скоро увек служе касније, а у селу нико и не спава дуго. Што се тиче метропола, ништа не смета да се дође са вечерње службе у суботу, поразговара са породицом, прочита интересантна књига и након вечерњих молитава легне око 11, 12 сати увече и ујутру устане у осам сати и крене на Литургију. Девет сати сна могу да одморе скоро сваког човека, а ако се ни то није довољно, можемо „надокнадити” оно што недостаје током дана. Сви наши проблеми нису повезани са храмом, већ
са тим што ритам нашег живота није сагласан са вољом Божијом и зато нас исцрпљује. И наравно, једино општење са Богом – Извором свих сила у Универзуму и може дати човеку духовне и физичке силе. Давно је примећено да ако се до суботе унутарње замориш, недељна служба ће те испунити унутрашњом силом. Та сила је између осталог и телесна. Није случајно да су подвижници који су живели у нељудским условима у пустињи живели по 120-130 година, а ми једва достигнемо 70-80. Бог оснажује оне који се надају у Њега и који Му служе. Пре револуције је урађена анализа која је показала да су најдуже живели не људи на двору или богаташи, већ свештеници иако су живели у много горим условима. То је очигледна потврда користи од свакодневног одласка у дом Господњи. Што се тиче времена проведеног са породицом – ко нас спречава да одемо у храм сви заједно? Ако су деца мала, жена може доћи у храм касније, а након Литургије могу сви заједно прошетати, попити кафу, поразговарати. Зар се то може поредити са „општењем” када читава породица пропада? Често људи који не иду у храм због породице не проговоре ни десет речи са ближњима током целог дана. Што се тиче домаћих послова, реч Божија не дозвољава да се у недељни дан раде послови који нису од суштинске важности. Не сме се генерално спремати кућа или прати ствари, припремати зимница. Време одмора је од суботе увече до недеље увече. Све тешке послове треба пренети на недељу увече. Једини вид тешког посла који можемо и треба да чинимо у недељу и за празнике су дела милосрђа. Генерално поспремити
Април 2012.
стан болесном човеку или старој особи, помоћи у храму, припремити јело за сиромахе или породици са пуно деце – то је истинско и Творцу угодно правило поштовања празника. Са питањем о домаћим пословима на празнике нераскидиво је повезан проблем летњег посећивања храмова. Велико мноштво људи говори: – Не можемо преживети зиму без плодова које гајимо на њивама. Како ми можемо ићи у храм? Мислим да је одговор очигледан. Нико вас не омета да идете у сеоски храм на службу, а посао у њиви урадите или у суботу или у другој половини недељног дана. Тако ће се и наше здравље сачувати, а и воља Божија бити извршена. Чак ако нигде близу нема храма ми смо дужни да суботу увече и недељу јутро посветимо молитви и Писму. Људи који не желе да испуне вољу Божију бивају кажњени од Бога. Очекивани принос прождиру скакавци, гусенице, болести. Када је неопходна киша наступа суша, када је потребна суша почињу поплаве. Бог показује свима Ко је Господар у свету. Често Бог кажњава и саме презираче Његове воље. Познати лекари су аутору говорили о феномену „недељне смрти” када човек цео недељни дан ради, не подижући очи ка небу и тамо, на скели и умире од можданог удара или инфаркта лицем ка земљи. Напротив, људи који испуњавају заповест Божију Он даје јако богат принос. На пример, у манастиру Оптина пустиња су приноси били четири пута већи од приноса суседа иако се користила иста техника обраде и узгајања земље. Неки говоре: – Не могу ићи у храм зато што је хладно или вруће, ки-
29
30
наставак са стр. 29
ша или снег. Боље је да се помолим код куће. О чуда! Тај исти човек спреман је да иде на стадион и под отвореним небом и кишом навија за свој тим, до несвести копа на њиви, целу ноћ плеше у дискотеци, а само нема снаге да иде у дом Божији! Време је само оправдање за своје одсуство жеље. Зар се може мислити да ће Бог услишити молитву човека који не жели да макар нешто мало жртвује Њега ради? Исто тако је бесмислен и други изговор на који се често наилази: – Нећу доћи у храм јер немате клупе и вруће је. Немате оно што имају римокатолици! Наравно, овај аргумент се не може назвати озбиљним, али је за многе питање комфора важније од питања вечног спасења. Међутим, Бог не жели пропаст ни одбаченог и Христос „трску стучену неће преломити и жижак тињајући неће угасити” (Мт. 12:20). Што се тиче клупа – то није суштинско питање. Православни Грци имају седишта у целом храму, Руси их немају. Чак и сада, ако је човек болестан нико му не брани да седне на столицу, које се налазе у задњем делу скоро у сваком храму. Тим пре што по богослужбеном Уставу Руске Православне Цркве на празничној вечерњој служби парохијани могу сести седам пута. На крају крајева, ако је тешко стајати целу службу, а све столице су заузете нико вам неће сметати да са собом понесете столичицу. Тешко да ће вас неко за то осуђивати. Треба само устати за читање Јеванђеља, на Херувимску песму, Евхаристијски канон и још око десет важних момената службе. Мислим да то не представља проблем ни за кога. Ова правила се уопште
БОГОСЛОВЉЕ не тичу инвалида. Још једном понављам да сви ови изговори уопште нису озбиљни и не могу бити разлог нарушавања заповести Божије. Такође човека не оправдавају ни следећи приговори: – Код вас у храму су сви тако зли, љутити. Бабе сикћу и прекоревају. А још хришћани! Ја не желим да будем такав и зато у храм нећу доћи. Међутим, нико не захтева од вас да се буде зао и љутит. Зар вас неко у храму приморава да будете такви? Зар се при уласку у храм од вас тражи да ставите боксерске рукавице? Не сикћи и не грди сам и тада ћеш моћи и друге да исправиш. Како говори апостол Павле: „Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада” (Рим. 14:4). Овај аргумент би био тачан када би свештеници учили грдњи и сплеткарењу. Али то није тако. Ни Свето Писмо, ни Црква, ни Њене слуге никада нису учили томе. Управо супротно – на свакој проповеди и у богослужбеним песмама призивају нас да будемо кротки и милостиви. Тако да то није разлог неодлажења у храм. Треба разумети да у храм долазе људи не са Марса, већ из света који нас окружује. А тамо је прихваћено да се грди тако да понекада од мушкараца не можеш ни нормалну реч да чујеш. Само псовке. А у храму тога нема. Може се рећи да је храм јединствено место затворено за псовање. Управо у свету је прихваћено да се буде љутит и своја раздраженост излива на људе око себе и све то назива то борбом за правду. Зар се тиме на баве старци у болницама, испирајући уста са свима, почев од председника па све до медицинске сестре? И зар људи могу ушавши
Април 2012.
у храм истог трена да се измене, као потезом чаробног штапа, и постану кротки као овце? Не, Бог нам је дао слободу воље и без нашег напора не може ништа да се измени. Ми увек пребивамо у Цркви само делимично. Понекада је тај део јако велики – и тада се човек назива светим. Понекада је то мање. Понекада се човек за Бога држи само малим прстом. Међутим, нисмо ми ти који судимо и оцењујемо већ Господ. Док има времена има и наде. Како се може судити о слици пре њеног завршетка? Једино по завршеним деловима. Такви делови слике су светитељи. По њима и треба судити о Цркви, а не по онима који још увек нису завршили земаљски пут. Не говори се узалуд да „конац дело краси”. Црква саму себе назива болницом (на Исповести се говори „дошао си у болницу, немој отићи неисцељен”). Зар је разумно очекивати да болницу испуњавају здрави? Здравих има, али су они на Небесима. Када сви који желе да се исцеле буду користили помоћ Цркве, тада ће се она јавити у свој својој лепоти. Светитељи – ето ко јасно показује моћ Бога, Који делује у Цркви. Тако да у храму не треба гледати на људе око нас, већ на Бога. Јер ми и долазимо Творцу, а не људима. Често одбијају да иду у храм говорећи: – Код вас у храму се ништа не разуме. Служе на неразумљивом језику. Хајде да парафразирамо овај аргумент. Долази ђак првак у школу и, послушавши лекцију математике из трећег разреда средње школе, одустаје од одласка на часове, говорећи: „Тамо се ништа не разуме”. Паметно? Исто тако је бесмислено одбија-
БОГОСЛОВЉЕ ти учење у Божанској науци, позивају се на несхватљивост. Напротив, када би све било разумљиво значи да је наука бесмислена. Ти већ ионако знаш све то о чему говоре специјалисти. Верујте да наука живљења са Богом није мање тешка и захтевна од математике, па јој дозволите да има своју терминологију и језик. Мислим да није потребно одбацивати науку у храму, већ се пре треба потрудити да се схвати то што је неразумљиво. Притом треба узети у обзир да служба није предодређена за мисију међу невернима, већ међу вернима. Нама, слава Богу, ако се пажљиво молимо све постаје разумљиво након месец и по дана постојаног доласка у храм. Међутим, дубине богослужења се могу откривати након доста година. То је заиста задивљујућа тајна Господња. Ми немамо баналну проповед као протестанти, већ ако хоћете, вечни универзитет, у коме су богослужбени текстови уџбеници, а Предавач је Сам Господ. Црквенословенски језик није латински и није санскрит. То је
свештени облик руског језика. Треба се само мало потрудити: купити речник, неколико књижица, научити педесет речи и – језик ће открити своје тајне. А Бог ће за труд узвратити стоструко. У време молитве ће бити лакше сабрати мисли на Божанској тајни. Мисли неће одлутати даље по закону асоцијација. На тај начин словенски језик побољшава услове за богоопштење. А управо због тога и долазимо у храм. Што се тиче задобијања знања, оно се предаје у храму на матерњем језику. Тешко је наћи макар једног проповедника који би говорио проповед на црквенословенском језику. У Цркви је све мудро сједињено – и древни језик молитве и савремени језик проповеди. И, на крају, за православне је црквенословенски језик драг јер нам пружа могућност да максимално тачно чујемо реч Божију. Ми у буквалном смислу можемо слушати слово Јеванђеља јер је граматика словенског језика скоро идентична граматици грчког на коме је и написано Откровење. Верујте да као
Април 2012.
и у поезији и праву, тако и у богословљу, нијансе смисла често мењају суштину дела. Мислим да свако ко се бави литературом схвата то. И код детектива је случајни детаљ у стању да измени ток истраге. Тако је и за нас бесцена могућност да што је тачније могуће чујемо реч Христову. Наравно, црквенословенски језик није догмат. У Васељенској Православној Цркви богослужење се врши на више од осамдесет језика. Чак је и у Русији теоретски могуће одбацивање словенског језика. Али то може да се догоди само када за верне он постане исто толико стран као и за Италијане латински. Мислим да то питање уопште не треба ни постављати. Али, ако се и деси тако нешто – тада ће Црква створити нови свештени језик који максимално тачно преводи Библију и не даје нашем уму да склизне у земљу далеку. Црква је до сада жива и има силу да оживи свакога ко улази у Њу. Тако да почните са курсом Божанске Премудрости и Творац ће вас увести у дубине Свог ума. Други говоре: – Верујем у Бога, али не верујем поповима и зато нећу доћи у храм. Од парохијана нико не тражи да верују свештенику. Ми верујемо Богу, а свештеници су само Његове слуге и оруђа испуњења Његове воље. Неко је рекао: „струја иде и кроз рђаву жицу”. Тако се и благодат предаје и преко недостојног. По тачној мисли светог Јована Златоустог: „ми сами, који седимо на катедри и учимо, везани смо гресима. Тим пре, не очајавајмо у човекољубљу Божијем и не приписујмо Му суровост. Због тога је Бог и попустио самим свештеницима да робују страстима да би из
31
32
наставак са стр. 31
сопственог искуства научили да се снисходљиво односе према другима”. Представимо себи да у храму не служи грешни баћушка, већ Архангел Михаило. Након првог разговора са нама он би се запалио праведним гневом и од нас би остала само хрпица пепела. Уопште, овај аргумент се може поредити са одбијањем прихватања медицинске помоћи због похлепе савремене медицине. Много је очигледнији финансијски интерес појединих лекара у шта се убеђују сви који дођу у болницу. Али из неког разлога се људи због тога не одричу медицине. А када се поведе реч о много важнијем – о здрављу душе, наводе се све могуће измишљотине само да се не иде у храм. Био је следећи случај. Један монах је живео у пустињи и њему је долазио свештеник да га причести. И ето, једном је чуо да свештеник који га причешћује блудничи. Тада је почео да одбија да се причести. Те исте ноћи је имао виђење да из златног бунара са кристалном водом са златним ведром узи-
БОГОСЛОВЉЕ ма воду губавац. И глас Божији који је рекао: „Видиш како вода остаје чиста иако је даје губавац. Тако и благодат не зависи од онога који је даје.” Након тога је пустињак поново почео да се причешћује код свештеника, не разматрајући да ли је он праведан или грешан. Међутим, ако размислимо видећемо да су сва ова оправдања ништавна. Зар се може игнорисати директна воља Господа Бога, позивајући се на грехе свештеника? „Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи” (Рим. 14:4). – Црква није у брвнима, већ у ребрима – говоре други – зато се можеш помолити и код куће. То је тобож руска пословица, која међутим припада нашим примитивним секташима који су се, насупрот речи Божијој, одвојили од Цркве. Бог заиста обитава у телима хришћана. Међутим, Он у њих улази кроз Свето Причешће које се даје у храмовима. Притом је и молитва у храму изнад молитве у дому. Свети Јован Златоусти говори: „У заблуди си човече: наравно, могуће је молити се и код куће. Али молити се тако као у храму, где је мноштво отаца, где се једнодушно узноси песма Богу код куће је – немогуће. Нећеш брзо бити услишан, молећи се Господару у себи, као што ћеш молећи се са браћом. У храму постоји нешто више: једнодушност и сагласје, савез љубави и молитве свештеника. Због тога и предстоје свештеници да би молитве народа као слабије, сједињујући се са њиховим најмоћнијим моли-
Април 2012.
твама заједно усходиле на небо... Ако је и Петру помогла молитва Цркве и извела из тамнице тај стуб Цркве (Дела ап. 12:5), онда ми реци како ти пренебрегаваш њену силу и како можеш имати оправдање? Послушај и Самог Бога који говори да Га умилостивљују побожне молитве многих (Јон. 3:10-11)... Не моле се само људи овде, већ и анђели припадају Господару и Архангели се моле. Само време им помаже, само жртвоприношење садејствује. Као што људи узевши маслинове гране машу њима пред царем, подсећајући их тим гранама на милост и човекољубље; исто тако и анђели који, уместо маслинових грана, умољавају Господара за род људски и који чине само Тело Господње, као да говоре: молимо се за оне које си Ти Сам некада удостојио такве љубави Своје да си за њих предао Своју душу; изливамо мољења за оне за које си Ти пролио крв; молимо за оне за које си на жртву принео Тело Своје” (Слово треће против аномеја). Тако да је и овај изговор потпуно неоснован. Јер колико је светији дом Божији од твог дома, толико је и виша молитва која се приноси у храму од домаће молитве. Али, неки говоре: – Спреман сам да сваке недеље идем у храм, али ме жена или муж, родитељи или деца не пуштају. Овде се треба подсетити страшних Христових речи које се често заборављају: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан” (Мт. 10:37). Овај страшни избор треба направити увек. Избор између Бога и човека. Да, тешко је. Да, може бити болно. Али ако си изабрао човека макар у не-
БОГОСЛОВЉЕ чему што сматраш ништавним, Бог ће те одбацити у дан Суда. И зар ће ти ближњи помоћи на том страшном одговору? Зар ће те твоја љубав према најближима оправдати ако Јеванђеље говори супротно? Зар се нећеш са тугом и горким разочарењем сећати дана када си одбацио Бога ради умишљене љубави? Па и пракса показује да онај који је изабрао човека уместо Творца, бива и издан од тог човека. Други говоре: – Нећу отићи у тај храм јер је тамо лоша енергија. У храму ми постаје лоше, посебно од тамјана. Реално, сваки храм има једну енергију – Божију благодат. Сви храмови су освећени Духом Светим. У свим црквама пребива Христос Спаситељ Својим Телом и Својом Крвљу. Анђели Божији стоје на улазу у сваки храм. Ствар је само у човеку. Бива да постоји и природно објашњење таквог ефекта. На празнике када „пролазници” посећују храмове они су дупке пуни људима. Јер у реалности, светих места има крајње мало за толико мноштво хришћана. И зато заиста многима постаје загушљиво. Понекада се догађа да у сиромашним храмовима каде неквалитетним тамјаном. Али то нису суштински разлози. Често се догађа да људима постаје лоше и у потпуно празном храму. Хришћани одлично знају духовну суштину такве појаве. Зла дела за која човек не жели да се покаје, одгоне благодат Божију. Јер то је противљење човекове зле воље сили Божијој и доживљава се као „лоша енергија”. Али не само да се човек окреће од Бога, већ ни Сам Бог не прима егоисту. Јер речено је да се „Бог противи гордима” (Јак. 4:6). Слични случајеви познати су још од древних времена.
Тако је Марија Египћанка која је била блудница покушала да уђе у Храм Гроба Господњег у Јерусалиму и поклони се Животворном Крсту. Међутим, невидљива сила је одбацила од врата храма. И само након што се покајала и обећала да више никада неће поновити тај грех, Бог је пустио у дом Свој. Тако су и сада познати случајеви када плаћене убице и проститутке нису могли да поднесу мирис тамјана и падали су у несвест. Посебно често се то догађа са људима који се баве магијом, астрологијом, екстрасензориком и другим демонским радњама. Нека сила би их притискала у најважнијим тренуцима богослужења и из храма би их износили на носилима „хитне помоћи”. Ту се сусрећемо са још једним разлогом одбацивања храма. Не само човек, већ и они који стоје иза његових греховних навика не желе сусрет са Творцем. Та бића су побуњени анђели, демони. Управо ова нечиста бића и ометају човека да уђе у храм. Они одузимају силу код људи који стоје у храму. Догађа се да један и исти човек може сатима да седи у фотељи, а да није у стању да десет минута проведе у присуству Творца. Једино Бог може помоћи човеку кога је ухватио ђаво. Међутим, помаже само ономе ко се покаје и жели да живи по вољи Свемогућег Господа. Дакле сва ова размишљања представљају само непромишљено понављање ђаволске пропаганде. Није случајно што је и сама терминологија овог изговора узета од екстрасенса (а Црква зна да сви они служе сатани), који јако воле да расуђују о некаквим енергијама којима се можеш „напунити” као да се говори о акумулатору, а не о чеду Божијем. Ту су видљиви симптоми духовне бо-
Април 2012.
лести. Уместо љубави, људи покушавају да манипулишу Творцем. То је као и увек признак демонизма. Последњи изговор који је близак претходним, сусреће се најчешће: – Мени је Бог у души, зато ми ваши обреди нису потребни. Ја и онако чиним једино добро. Зар ће ме Бог послати у пакао само због тога што не одлазим у храм? Међутим, шта се подразумева под речју „Бог”? Ако се говори само о савести онда, наравно, код сваког човека тај глас Божији се чује у срцу. Ту нема никаквих изузетака. Ни Хитлер, ни Чикатило (Чикатило је највећи серијски убица у историји Русије. – прим. прев.) нису били лишени њега. Сви злочинци су знали шта је добро, а шта зло. Глас Божији је покушавао да их задржи од злочина. Али зар је неко свет само зато што слуша глас Божији? Па и савест није Бог, већ само Његов глас. Јер ако на магнетофону или на радију чујеш председников глас, зар то значи да је он у твом дому? Тако и постојање савести не говори о томе да је Бог у твојој души. Али ако се удубимо у ову тврдњу, онда Ко је заправо Бог? Он је Свемогући, Бесконачни, Свевидећи, Праведни, Благи Дух, Творац Васељене, Кога не могу да обухвате небо и небо небеса. Како може да Га смести твоја душа – Њега, Чије Лице анђели се боје да виде? Зар човек који говори тако искрено мисли да та Безмерна Сила пребива са њим? Дозволите нам да посумњамо. Нека он покаже знак Њеног присуства. Израз „Бог у души” је снажнији него покушај да у себи сакријеш нуклеарну експлозију. Да ли се може сакрити Хирошима или изливање вулкана?
33
34
наставак са стр. 33
Тако да ми захтевамо од човека који так говори доказе. Нека он учини чудо (на пример, нека васкрсне мртваца) или покаже Божију љубав – окрене други образ ономе ко га је ударио? Да ли он може да љуби непријатеље своје, макар стоти део од онога што је Господ чинио, Који се молио за њих пред распеће? Јер „Бог је у мојој души” заиста може рећи само светитељ. Ми од човека који тако говори захтевамо светост, иначе ће другачије то бити лаж, чији је отац ђаво. Говоре: „Чиним само добро, зар ће ме Бог послати у пакао?” Међутим, дозволите ми да посумњам у вашу праведност. Шта се сматра критеријумом добра и зла по коме се може одредити да ли ти или ја чинимо добро или зло? Ако сам као критеријум ја сам (како често говоре: „ја сам одређујем шта је добро, а шта зло”) онда су ти појмови просто лишени било какве вредности и смисла. Јер су и Берија, Гебелс и Пол Пот себе сматрали апсолутно праведним. Како онда ви сами сматрате да њихова дела заслужују осуду? Ако ми имамо право да сами за себе одредимо мерило добра и зла, онда то исто треба да дозволимо и свим убицама, насилницима и поремећенима. Да, узгред, такође дозволите и Богу да се не сложи са вашим критеријумима и да вам суди не по вашим, већ по Својим мерилима. Јер догађа се неправда – сами себи бирамо мерило, а Свемогућем и Слободном Богу забрањујемо да суди по Својим законима. А по њима ће се човек, без покајања пред Богом и светог Причешћа, наћи у паклу. Ако ћемо поштено – шта вреде пред Богом наша мерила добра и зла, ако ми чак ни права на законодавну делатност немамо. Јер ми себи нисмо створили ни
БОГОСЛОВЉЕ тело, ни душу, ни ум, ни вољу, ни осећања. Све што имаш јесте дар (чак није ни дар, већ само имовина која ти је привремено поверена на чување). Ми из неког разлога одлучујемо да се њима можемо користити по својој вољи без икаквих последица. Ономе Ко нас је створио укидамо право да тражи одговор о томе како смо користили Његов дар. Зар вам се не чини такав захтев дрским? Одакле нам идеја да ће Господ Васељене испуњавати нашу вољу повређену грехом? Ми смо нарушили четврту Заповест и притом сматрамо да нам Он нешто дугује? Зар то није глупо? Уместо да недељни дан човек посвети Богу, он се предаје сатани. У тај дан се људи често опијају, свађају, развраћају, а ако није тако – забављају се на начин који је далеко од побожности: гледају сумњиве емисије на телевизији, филмове где се греси и страсти непрестано смењују, итд. Једино је Творац сувишан у Његовом сопственом дану. Зар Бог који нам је дао све, између осталог и време, нема право да од нас тражи само неколико сати? Дакле, пакао очекује презираче који игноришу вољу Божију. Разлог томе није Божија суровост, већ то што су они оставили изворе воде Живе, почели са покушајима копања бунара својих оправдања. Они су се одрекли свештене Чаше Причешћа, лишили себе речи Божије и зато лутају у таму овог злог века. Удаљивши се од светлости они налазе таму, одлазећи од љубави, налазе мржњу, одбацивши живот бацају се у загрљај вечне смрти. Како не оплакивати њихову тврдоглавост и не пожелети да се они врате у дом нашег небеског Оца? Ми ћемо заједно са царем Давидом рећи: „по великој мило-
Април 2012.
сти Твојој улазим у дом Твој, и клањам се у светој цркви Твојој са страхом Твојим” (Пс. 5:7). Јер „дао си нас у јарам човеку, уђосмо у огањ и у воду; али си нас извео на одмор. Ући ћу у дом Твој са жртвама што се сажижу, извршићу Ти завете своје, које рекоше уста моја, и каза језик мој у тескоби мојој” (Пс. 66:12-14). извор: Светосавље
Јереј Данило Сисојев рођен је 1974. године у Москви. Завршио је Московску духовну семинарију и академију. Био је настојатељ цркве Светог пророка Данила на Кантемировски. Мученички је пострадао 2009. године од стране муслиманских екстремиста.
Пјесма за обнову Свете Недјеље Најљепша је црква била Љепотица од камена Сада спава у Карину До темеља порушена Сијала је изнад мора Ко Даница са висина Православна љепотица Далмације и Карина Крстио се у њој често И ко наше вјере није Дивио се љепотици Православне Далмације Васкрс’о је Ћирит свети Васкрснуће и Недјеља Уз благослов са небеса И уз помоћ пријатеља Живко Војводић (љета Господњег 2011.)
ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА
Април 2012.
МИРКО КОРОЛИЈА
КИСТАЊЕ, ПЕПЕЉУГИНО ЗАКУТЧЕ
Једна шетња по затуреним северодалматинским местима, у којима нема неког бучног животног пулса, ни специјално знаменитих и великих историјских и уметничких монумената, ни раскошних морских плажа, што би све својом атрактивиом моћи привлачило странца и летњег путника и намерника, може ипак да има своју благородну сврху и да послужи као задовољење не простог љубопитства, него сасма одређених културних, естетских и других душевних потреба. Сва та места, наиме, у ближој или даљој прошлости, у животу наше народне целине, на овим удаљеним странама одиграла су савесно и поштено своју националну улогу, често пута боље но највећи градови нашег Приморја, који су умели и да подлежу и да заборављају, а онда, свако од њих има својих природних и етнографских лепота и интересантности. Свако то забито место са својом околином има, на концу, то отворено тврдимо, своју капљу лепог и занимљивог, као што сваки бриљант има своју врсту сјаја, своју такозвану «воду», као што сок сваке врсте воћке има своју сласт, као што боја и најскромнијег пољског цвета има свој природни чар. Прво, од тих места на домаку нам је Кистање. Чим смо, долазећи од мора, или преко Хрватске и Босне, зашли у сиви крш и камењар Северне Далмације, у такозвану далматанску Загору, ми смо добили импресију као да смо зашли у крај и царство оне мале Пепељуге из приче. Можда и у предео, где се је иста та прича о Пепељузи зачела, или где се она сваки дан изнова рађа. Јер, на концу, сва та Северна Далмација и није друго била и није друго данас, него једна лепа, здрава, паметна и бистра мала Пепељужица, чије збитије и срећа има да се развије. Има да се развије у нашој националној држави, ради врлина тог њеног рођеног детета. Али, ако је Северна Далмација добра и паметна Пепељуга, онда је Кистање закутак Пепељугичин, у којем она стрпљиво ради, из ког се послушно одазива
кад је позеву, и у ком ће да дочека свој лепи дан. И тај њен закутак, ма како скроман и забачен био, носи у извесним појединостима све печате њене лепе душе, зари једном за површно око неприметљивом унутрашњом светлошћу, којом се у тишини унапред озарују места и ствари, међу којима се спрема добро и лепота која има да се догоди. Без своје властите старе и шумне историје, повезујући свој постанак с доста новим датумом, Кистање је место, чија је околина добро набијена историјом, место, око кога је историја застајала, да остави своје трагове, варош изграђена уз друм, по којем је историја са свом, својом хуком прошла. Без величанствених зграда непосредно у себи, са типичним једно и двоспратним далматинским каменим кућама, оно има око себе обилато грађевинских споменика из разних епоха. Без плавог мора које би га плакало, без шумне реке која би кроза њ протицала, без стрмог брега на коме би се дизало, што би му све давало једну лако запажљиву и нарочиту романтику изгледа и положаја, оно је на својој лепој зрачној висоравни зелена оаза и питомо острво у једном сињем мору, мору нашег крша и камена, оно има одмах под собом две реке,
35
36
наставак са стр. 35
ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА
једну живу, највећу и најлепшу далматинску реку, Крку, и једну мртву, која је напустила своје корито и постала понорница, реку Марицу, и непосредно уза се и око себе, толико дивље, романтичне и оригиналне лепоте, колико је немају ни по лепоти положаја и изгледа иначе врло чувена места. И, на концу, без на први мах упадљивих других интересантности, то је место из кога ћете однети највећи број интересантних и оригиналних запажања и виђења. Кистање је место, које је као она чаробна кутија или лонац: једна једноставна, најобичнија кутијица или лончић, у којој мислите да нема ништа, и, кад површно погледате, нема ништа, али кад руком почнете да вадите, из ње се суче драго камење и благо, и можете да видите колико хоћете, увек имате што да видите. Таква чаролија може и да постоји само у једном Пепељуганом закутку. Кистање је, најпре, изграђено на месту где је био логор уедне од најлепших војски. Ту је, на свом триумфалном маршу кроз античку Илирију, дошла и логоровала ослободилачка француска војска, доневши собом на тромеђу поробљене Босне, Лике и Далмације име свог поносног новог Цезара, што је одатле у мрак тројег ропства, турског, аустријског и венецијанског, као огромна труба, затрубило васкрс и слободу нација и навестило зору будућег великог нашег народног уједињења. Док је војска храброг Наполеоновог маршала Мармона, чије ће за народ несебично име ту да се претвори у «Мрмоњу», таборила дакле ту, усред буковичког крша, пробијајући полако онај лели, широки и велики друм, који ће ићи од Задра до Котора и бити касније понос Далмације, дотле је штаб војске становао у близом, на четврт сата удаљеном манастиру Крци. Зато се том месту као име и прилепила једна француска реч. И зато се догодио случај, да једно српско место усред континенталне Далмације носи лепо француско име. Народ, наиме, и данас Кистање зове «Квартир», и још увек више употребљава тај назив, него име које је сам дао. Наравно, где једна војска дуже логорује, ту одмах почиње да се замеће и крчма и трговина. Али и близи манастир Св. Архангела је почео да зида прве стојне куће из својих разлога: требало је после напорног успињања од манастира серпентинама кроз крчки кањон имати једно почивалиште, требало је за опслуживање околних
Април 2012.
цркава и парохија, на које је манастир имао искључиво право, и, најзад, требало је за многобројне заветнике и посетнике о великим манастирским храмовским славама, који у манастир нису мотли да стану, имати склониште, једну филијалу манастирских конака и ћелија. И тако при заметању овог местанца суделују профана војничка рука француског јакобинца и света десница крчких црноризаца. На том дакле месту творе један мали узлић две велике историје: историја победничке француске револуције, која препорађа свет и историја многовековне патње једне намучене нације, патње и грчине сабране као крв Распетога у високо уздигнутом путиру у задужбини Св. Архангела на Крци. Јер је у тај исти манастир кроз све векове народне ноћи притицала, таложила и одатле зрачила прича о једном отсеченом делу народног тела, који раскрвављен неће да умре. Али туда су правиле узлове и друге историје. Уз сами велики француски друм, виде се остатци, иде каменити колосек старог римског друма, који нас на пар километара доводи пред рушевине читавог једног римског града, Бурнума, у коме је логоровала једанаеста легија, кому су темеље ударали древни Далмати, да му конац означе олујни Авари. Но с друте стране једно село, Нунић, са својим именом и гомилама камења потсећа нас на моћну старохрватску жупу Нуну. Овуда је негде завршавала домена оних дивних и моћних Шубића, свакако најславнијег од велмошких родова, који ће се касније, преселив у Зрињ, назвати Зрињскима, дати највеће јунаке и мученике другом нашем саставном племену,
ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА овуда су водили путеви до њиног недалеког Брибира и Островице, путеви преко којих се разливала њина моћ све до у нутрину Босне. Једнако, као што нас рушевине Чучева и турске куле Чвен и Нечвен и надалеко видљиво Зечево потсећају на Турке, једнако као што нас пустош и недостатак шума у том центру букових шума потсећа на несрећну владу перфидне Серенисиме. Историјске се реминесценције у овом местанцу гомилају на гомиле, једнако као и историјски остатци по његовој околини, И оне су само један део блага што се суче из чаравитог Пепељугиног лончића у овом неном закутку. Али много веће и оригиналније благо су природне лепоте које су се око свог места окупиле. Величанствени кањон Крке, која на десетак минута одатле протиче, рушећи се у лепим својим водопадима Манојловцу, Миљацкој, Рошком Слапу и друтим мањим, шумећи и ричући час кроз невиђене клисуре и процепе, час кроз ситним зеленилом обрасле стране и луке, и празно корито мртве Марице, што већ само место дотиче, концентрисали су у себи толико дивље романтике, невиђене игре светлости, воде и камена, запањујуће комбинације језовитог, привлачног и лепог, да творе један читав мозаик ретко видљивих лепота. Дане и дане може туда најизбирљивија и најуметничкија душа да открива све то новије лепоте, да прима све то оригиналније утиске и да се пуни све то свежијим импресијама. Ту лепота говори безбројним устима, јер на сваком кораку има по једна, врела и заводљива. Иако њихов говор туда, по странама тих двеју река, ствара једну нечувену, савршено чаробну причу, која се никад не заборавља, зато она не ћуте ни кад се човек попне на равну висораван, на чијој средини само место Кистање почива. Напротив. Горе, на висоравни, где се измењују крш, њива, ливада и гај, кобалт огромних силуета Велебита, Динаре и Промине, плаветнило неба и сивоћа камена, где је простор и ширина, ветар и сунце, тишина и чистина, та се најчаробнија прича претвара у девичанствености обдан и обноћ. Јер ту, на висоравни светлост наваљује и таласа се као пучина, све је импрегнирала собом, и камен и дрво и травку, тако да и у ноћи зрачи из њих. Зато су ту ноћи светле и увек без помрчине. Звезде сијају без вела, као очи које никад нису плакале. Све је свеже и чисто у јутру, у вечери, у дану, у ноћи, у подне и у поноћи као чиста девичка душа. И у вечно свежем ваздуху који крепи има нешто девичанствено, што заљубљује, што чини да се човек сваки дан поново рађа и
Април 2012.
прима утиске као да их никад пре није примао. И то је једна чаролија Пепељугина закутчета, ових Кистања, које би могле да постану најидеалнија ваздушна бања, бања за освежење тела и душе у неоскврнутој природи и лепоти. У Кистањама је положено срце кршне и бистре Буковице. Ту сусрећете сељака и сељанку у једној од најлепших и најоригиналнијих народних ношњи, која је у том крају још очувана и неоскврнута. О њој ће бити реч на другом месту. Али, исто тако као ношња, сачуван је ту и чисти народни говор, неоскврнут турцизмима или латинизмима. Једнако, како је сачувана несокврнута народна душа уопште. Зато се ту још и данас рађају и легу песме, бајка, загонетка, народна пословица, природно, спонтано, као што се леже кршевска птичад по шкрапама заграђеним меким ковиљем. Овде пева класични народни трохеј као вечно заљубљени славуј. Зато је мала варошица Кистање у тешкој националној борби пре и после Саве Бјелановића, пијући с тим трохејем народних песама најчистију струју традиције и љубави за наше народно, увек се прва одазивала и давала свој трибут у делима и људима за велику народну ствар. Кад би од околних општина, које су у своје време биле разграничене по аустријском рецепту, како би српска народна снага била што више исцрпена и исцепкана, кад би се њихови огранци који природно стреме Кистањама присајединили кистањској општини у народној држави, кад би државном помоћу били затрпани понори Марице и та река била проведена својим коритом посред буковичке пустоши, кад би с близог Манојловца и Миљацке са нешто мало ступова из електричних централа била доведена струја, кад би се извршило још неколико ситнијих потхвата с помоћу државном и дао мах приватној иницијативи, ово место, које би онда остало на једном положају међу две реке, усред Буковице која би се опет сва зазеленела, добило би један јак пулс и навратило у се људе, сировине и трговину, тако да би необично процветало и од једног малог лепог срца постало довољно велики центар племените Буковице, тог девичанственог краја Далмације. Оно би то несумњиво заслуживало. Онда гола Буковица не би била више Пепељугино царство, и онда Кистање не би било више Пепељугино закутче. Онда би умрла прича о Пепељуги и њеном закутку, али би се родила нова бајка. Та би бајка заправо била песма. Песма задовољства и заслужене среће једног малог срца, у великој уједињеној Отаџбини.
37
ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА
38
Април 2012.
ДУХОВНО И КУЛТУРНО НАСИЉЕ НАД СОПСТВЕНИМ КОРЕНИМА
И Свети Сава избачен из уџбеника у Црној Гори Годинама се из наставних програма у Црној Гори избацују знаменити српски писци. Уместо Милорада Павића и Матије Бећковића – Андреј Николаидис и Есад Мекули. Из уџбеника нестали Свети Сава, Теодосије, Јефимија, Стефан Лазаревић, Јован Јовановић Змај. Из наставних програма за основну и средње школе у Црној Гори од 2004. до данас протерано је на десетине знаменитих српских писаца, док су на њихова места дошли „домаћи” ствараоци, делом из Матице црногорске или црногорског ПЕН центра. Истраживање је урадио никшићки професор Веселин Матовић, који је те године са још 26 својих колега остао без посла, противећи се насиљу над именом српског језика у Црној Гори. Од тада је и почео прогон српских писаца који је, како он наводи, „урађен темељно, од првог разреда основне до четвртог гимназије”. Преко ноћи из уџбеника су нестали Свети Сава, Теодосије, Јефимија, Стефан Лазаревић, Константин Филозоф, Јован Јовановић Змај, краљ Никола Први Петровић, Јаков Игњатовић, Милован Глишић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Љубомир Ненадовић, Богдан Поповић, Јован Скерлић, Милутин Бојић, Душан Васиљев, Оскар Давичо, Александар Вучо, Антоније Исаковић, Александар Тишма, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Милорад Павић, Бранко Радичевић, Мира Алечковић... Заменили су их Андреј Николаидис, Сретен Асановић, Јеврем Брковић, Младен Ломпар, Сретен Перовић, Мирко Ковач, Хусеин Башић, Балша Брковић, Огњен Спахић, Авдо Међедовић, Есад
Мекули, Муса Ћазим Ћатовић... „Министарство просвете Црне Горе је покушало да под етикетом некакве национално неутралне књижевности прокријумчари у школске учионице локалшовинистичку, културоцидну и страначку петљавину, назвавши је програмом за наставу књижевности у црногорском образовном систему, тврдећи чак, како је „квалитет писаца и књижевних ђела (а не ’национални критеријум’) био одлучујући фактор” при њеном састављању. А колико је та изјава тачна говоре чињенице да је од укупног броја књижевних дела аутора са бившег југословенског простора, предвиђених за обраду у основној школи, више од половине припало ауторима рођеним у Црној Гори. Међу њима се налазе десетине локалних писаца непознатих како широј јавности тако и књижевној критици којима се даје више простора него најзначајнијим српским књижевницима, рекао је професор Матовић. У односу на програм за српски језик до 2004. године у гимназији и средњим стручним школама из првог разреда су избачени Св. Сава (Житије Св. Симеона), Теодосије (Житије Св. Саве), Јефимија (Похвала кнезу Лазару), Стефан Лазаревић (Слово љубве), Константин Филозоф (Житије деспота Стефана Лазаревића), Алекса Шантић, Десанка Максимовић, Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Добриша Цесарић, Јован. Ст. Поповић, а унесени „Лукреција илити ждеро” (непознати аутор), Ђорђе Бизанти, Људевит Пасквалић. „Избачене су чак и епске народне песме: „Женидба краља Вукашина”, „Косовка девојка”, „Марко Кра-
љевић укида свадбарину”, „Деоба Јакшића”, „Ропство Јанковић Стојана”, „Хасанагиница” . Изузетак су „Жендба Милића барјактара” и две песме Старца Милије, које они, иначе, сврставају у црногорску књижевност! У првом разреду потпуно је изостављена српска средњовековна књижевност, почевши од Светог Саве, Доментијана, Теодосија, све до Доситеја Обрадовића, док су из четвртог разреда најурени Миодраг Павловић, Антоније Исаковић, Александар Тишма, Матија Бећковић, Милорад Павић, Ранко Јововић“, појашњава професор Матовић. У уводној напомени за програм наставе књижевности за основне и средње школе у црногорском образовном систему, који је у примени од 1. септембра 2011, наводи се да књижевност није замишљена као национална, већ као она „која обухвата јужнословенски простор и обухвата репрезентативне писце-представнике епоха у европској и свјетској књижевности... Квалитет писаца и књижевних ђела био је одлучујући фактор при њихову увођењу у заједнички програм”. извор: http://www.vesti011.com
ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА
03/21. јануар
Април 2012.
Житије Преподобног Максима Исповедника
Цариграђанин по роду и најпре високи дворјанин на двору цара Ираклија, а потом монах и игуман једног манастира недалеко од престонице. Највећи бранилац Православља од тзв. монотелитске јереси, која се ишчаури из јереси Евтихијеве. Наиме: као што је Евтихије тврдио, да је у Христу једна природа, тако су монотелити тврдили, да је у Христу једна воља. Максим се опре томе тврђењу и нађе се као противник и цара и патријарха. Но он се не устраши, него истраја до краја у доказивању да су у Госпо-
ду биле две воље као и две природе. Његовим настојањем одржи се један сабор у Картагини а други у Риму, и оба та сабора анатемишу учење монотелита. Страдање Максимово за Православље не да се описати: истјазаван од кнежева, обмањиван од прелата, пљуван од масе народне, тучен од војника, прогоњен, затваран, док најзад, са одсеченим језиком и руком, не би осуђен на доживотно прогонство у земљу Скитску, где три године проведе у тамници, па предаде душу Богу, 666. године.
Свештеномученик Харалампије Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Када наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот”. Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. „Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!” После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани.
23/10 фебруар
39
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
40
Април 2012.
ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У СПЛИТУ
По већ устаљеној традицији у недељу пред светог Саву (22. 01. 2012. год.) у Црквеној општини Сплит се прославља свети Сава, први Архиепископ српски. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ далма-
тински Г. Г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства Епархије далматинске у Сплиту. После свете Литургије, одржан је светосавски програм, који су припремила деца, полазници православне верона-
уке из Сплита. После изведеног програма, сви учесници су добили светосавски пакетић и иконицу светог Саве. На крају прославе за све госте је припремљена трпеза љубави у просторијама Црквене општине Сплит.
ОБА ВИЈЕШТЕЊЕ
Управа манастира Крке добила је ових дана обавијест од вјерника да се у више мјеста гдје живе православни Срби (Отишић, Марковац, Братишковци) појављују особе које се лажно представљају као представници манастира Крке и које прикупљају новац за манастир. Пошто те особе немају никакав благослов нити одобрење управе манастира, молимо вјернике да не насједају
на њихове преваре јер су ови људи најобичнији лопови и лажно се представљајући скупљају новац за себе. Пошто је ово кривично дјело управа манастира ће обавијестити полицију која ће даље испитати ове случајеве. 23. 01. 2012. г. Манастир Крка
ПРАЗНИЧНО ВЕЧЕРЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ
Уочи празника светог Саве првог Архиепископа српског, Његово преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је празнично вечерње са петохљебницом у манастиру Крки. Богословија Света Три Јерарха која се налази у манастиру Крки прославља светог Саву као своју славу, као и све остале српске школе широм свијета, те ће сутра бити служена Света Архијерејска Литургија и пререзан славски колач у манастиру Крки, а у поподневним часовима биће одржана академија у част светог Саве у Дому културе у Кистањама и одслужено вечерње богослужење у храму светих Кирила и Методија.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Април 2012.
ПРОСЛАВА СВЕТОГА САВЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Светом Архијерејском Литургијом (27. 01. 2012. г.) у капели светога Саве у манастиру Крки коју је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије уз саслужење свештеномонаштва Епархије далматинске отпочело је свечано прослављање светога Саве првог српског Архиепископа и просветитеља. Након Свете Литургије пререзан је славски колач и освећено славско жито у спомен и част светога Саве, те је одслужен помен блаженопочившему Епископу далматинском Стефану Кнежевићу, по завету Епископа Стефана, који је сахрањен у капели светога Саве коју је подигао и осветио 1878.г. У својој беседи Епископ Фотије је истакао значај светога Саве за васцели род српски којега је он Духом Светим породио и препородио. У послијеподневним часовима у Дому културе у Кистањама приређен је свечани програм у организацији СКД „Просвјете” пододбор Кистање, а уједно је овај дан и десетогодишњи јубилеј постојања ове организације у Кистањама. У наставку прославе је у цркви светог Кирила и Методија у Кистањама одслужено празнично вечерње на којем је присуствао Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије. Послије вечерњег богослужења пререзан је славски колач и освећено славско жито чиме је отпочела свечана академија. У пригодном програму учествовали су ученици Бого-
словије Света Три Јерарха и полазници вјерске наставе из Кистања и околине. Надлежни свештеник јереј Слађан Тубић је бираним рјечима поздравио Епископа далматинског Г.Г. Фотија и цијењене госте, истакнувши да је светосавље философија нашега живота која је заснована на духовним вриједностима која су његована кроз и у личности светога Саве. На крају је Епископ Г.Г. Фотије подијелио пакетиће дјеци из Кистања и околине и сви гости и учесници су потом отишли у манастир Крку, гдје је приређена трпеза љубави.
ЧАСНЕ ВЕРИГЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА На празник Часних верига светога апостола Петра (29. 01. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије далматинске. После Свете Литургије архимандрит Герман, игуман манастира Крке пререзао је славски колач пошто су Часне вериге
крсна слава Епископа далматинског Г.Г. Фотија. Епископ Фотије у својој беседи за трпезом љубави је говорио о празнику Часних верига и о мјесту и значају првоврховног апостола Петра у раној Цркви, поучивши присутне како треба да се угледају на светог апостола Петра да би пошли путем спасења, уским путем који води ка Царству Небеском.
41
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
42
Април 2012.
НЕДЕЉА МИТАРА И ФАРИСЕЈА У недељу о Митару и фарисеју (05. 02. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије присуствовао је светој Литургији у Шибенику, коју је служио шибенски парох протонамесник Милорад Ђурђевић. Шибеник је ових дана доживео поларну зиму, па је због тога мали број верника уопште могао доћи до Саборне цркве у Шибенику. Недеља о Митару о фарисеју је прва припремна недеља за Велики Часни пост. Црква нас
данашњим Јеванђељем поучава да се само смирењем и покајањем задобија Царство небеско (митар), а никако гордошћу, осуђивањем ближњих и фарисејском побожношћу (фарисеј).
ПРОСЛАВА СРЕТЕЊА У МАНАСТИРУ КРКИ На дан Сретења Господњег (15. 02. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештеномонаштва Епархије далматинске. Сретење Господње се слави на 40 дан од Божића. Свето Писмо каже како четрдесети дан по Рождеству Христову донесе Пресвета Дјева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12,2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој...” Још
рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити” (Лк. 2, 29 и 34).
Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544.године у време цара Јустинијана.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Април 2012.
СВЕТИ ФОТИЈЕ ПАТРИЈАРХ ЦАРИГРАДСКИ У недељу (19. 02. 2012. год.) на празник светог Фотија Патријарха цариградског, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије служио је свету Литургију у манастиру Крупи, уз саслужење крупског игумана Гаврила (Стевановића) и епархијског протођакона о. Дајана Трифуновића. После свете Литургије Епископ Фотије је пререзао колач и благословио жито у спомен свога имендана, светог Фотија Цари-
градског – учитеља васељене. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о житију светог Фотија Цариградског, посебно истакнувши да је овај светитељ руководио мисијом свете браће Кирила и Методија, словенских апостола, те да се због тога са правом назива «кум свих словенских народа». Управо у време светог Фотија, словенски народи су примили православље и остали му верни до данашњег дана.
ПОСЕТА ОБРОВЦУ И МАНАСТИРУ КРУПИ У петак (24. 02. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије са директором Покрајинског завода за заштиту споменика културе Нови Сад – г. Зораном Вапом и његовим сарадницима посетио је Обровац и цркву Свете Тројице, где их је о. Саша Дрча упознао са детаљима око обнове цркве, а посебно око могуће рестаурације обровачког иконостаса. После тога угледни гости су посетили цркву Рођења Пресвете Богородице у Билишанима, која је такође у обнови, да би касније посетили манастир Крупу. Ту их је игуман Гаврило (Стевановић) упознао са радовима на обнови овога манастира са посебним нагласком на кру-
пском иконостасу који такође потребује рестаурацију и обнову. Апелујемо на све вернике обровачког и жегарског краја, као и целокупног задарског залеђа, да се укључе и помогну обнову ових значајних светиња Епархије далматинске.
43
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
44
Април 2012.
ПОКЛАДЕ У МАНАСТИРУ КРКИ У недељу сиропусну (26. 02. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење манастирског братства. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о Великом посту који се упоређује са изласком старозаветног Израиља из Египта. Велики пост је период када сви треба да преиспитамо свој духовни живот и да постом и молитвом очишћавамо своју душу и своје биће како бисмо што достојније дочекали Васкрсење Христово. Поред тога Епископ Фотије је говорио и о светом
Симеону мироточивом родоначелнику српскога народа којега је упоредио са старозаветним праоцем Аврамом. Свети Симеон је установио свету лозу Немањића која је Српској Цркви и народу дал многобројне светитеље, како монахе тако и владаре. Данас слободно можемо да се упитамо да ли су они људи који имају политичке функције и власт у народу слични Немањићима и да ли се уопште могу назвати њиховим потомцима. После Свете Литургије припремљена је трпеза љубави за све присутне госте и ученике Богословије Света Три Јерарха.
СВЕТА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У прву среду Часног и Великог поста (29. 02. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Литургију пређеосвећених дарова у манастиру Крки. Епископу Фотију су саслуживали свештеномонаси и свештеници Епархије далматинске. Литургија пређеосвећених Дарова може се окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице”. У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређе-освећених Дарова”. Према томе, она се разликује од Литургија св. Јована Златоуста и св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице” приносимо „пређе-освећене”, тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог, раног црквеног Предања.
Тај глас опомиње да верници не могу да живе живот у Христу ако стално не обнављају своју везу са Извором живота, причешћујући се Телом и Крвљу нашег Господа. Јер, Христос је, по речима св. апостола Павла, „наш живот” (Кол. 3:4).
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Април 2012.
ПРЕЂЕОСВЕЋЕНА ЛИТУРГИЈА У КНИНУ У петак (02. 03. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Пређеосвећену Литургију у Книну, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају Свете Тајне Причешћа, као и о потреби да деца полазници православне веронауке уче о истинама светог Православља. После Свете Литургије приређена је трпеза љубави у Ц. О. Книн, где се разговарало о животу и раду ове веома значајне црквене јединице у Епархији далматинској.
НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА У ЗАДРУ У Недељу православља (04. 03. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијјерејску Литургију у цркви светог Илије у Задру уз саслужење монаштва и свештенства Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је поздравио присутне вернике у цркви, зажелевши им да овај пост проведу у духовној радости и да чувају своју свету православну веру и да као православни хришћани треба сви да имају у својим кућама иконе светитеља, а посебно иконе својих крсних слава. После тога игуман манастира Крупе отац Гаврило Стевановић је говорио о Недељи православља и о теологији иконе. На крају Свете Литургије прота Петар Јовановић парох задарски је приредио трпезу љубави за све присутне служашче и госте у просторијама Ц. О. Задар. После Свете Литургије Епископ Фотије, служашче присутно свештенство и отац Петар Јовановић посетили су цркву светога Георгија у Смоковићу, која је у току рата била мини-
рана и сада је почела њена обнова. Молимо све заинтересоване људе из Смоковића и за-
дарскога залеђа да се укључе у обнову ове велике светиње далматинске Епархије.
45
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
46
Април 2012.
ИСПОВИЈЕСТ СВЕШТЕНСТВА ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ У сриједу друге недјеље Часног Поста (07. 03. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је у манастиру Крки Свету Архијерејску Литургију Пређеосвећених дарова. Епископу су саслуживали игуман манастира Крке архимандрит Герман (Богојевић), игуман манастира Крупе Гаврило (Стевановић), игуман манастира Драговића Варсонуфије (Рашковић), протојереј-ставрофор Петар Јовановић и протојереј-ставрофор Здравко Тепић. Свештенство Епархије далматинске је приступило Светој Тајни Исповијести коју је извршио архимандрит манастира Гомирја Михајло (Вучковић). У својој бесједи за трпезом љубави Преосвећени владика је истакао значај живота у Христу који се не манифестује као у старозаветноме предању изабраног Јеврејског народа. Њихова вјера је заснована на причама у оквирима овозе-
маљскога царства и такав вид вјере старозавјетни пророци су изобличавали. Новозавјетна вјера треба да буде живот наш, вјера која охристовљује и оприсутњује Христа у нама. Епископ Фотије је нагласио важност међусобне љубави код пастира словесног стада Христовог, јер је њихов циљ да чувају повјерено стадо. Оно ће се очувати једино угледајући се на Христову љубав којом Он воли човјека, а та љубав је нетрулежна, непропадљива и вјечна.
НЕДЕЉА СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ У недељу (11. 03. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу уз саслужење манастирског братства.
У својој беседи Епископ Фотије је говорио о светом Григорију Палами, учитељу православља и богослову таворске светлости. После свете Литургије, приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Април 2012.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ На Крстопоклону недељу (18. 03. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење братства манастира и епархијског протођакона. Недеља Часнога Крста има два догађаја међусобно повезана: Недељу као дан Васкрсења Христовога и Недељу Крста Господњег која су за нас хришћане једнако спасоносна. Господ жури, хита ка Јерусалиму, ка страдању ради нашега спасења. То је бескрајна, предвечна љубав Божија према своме створењу и то најмилијем створењу – човеку. Господ је створио човека у знаку Крста. Када стане човек, каже Св.
Иринеј Лионски свештеномученик другог века, и рашири руке, он је живи ходећи Крст. Бог је у знаку Крста створио човека и како каже Св. Владика Николај сва васиона је у знаку Крста. Вертикално и хоризонтално сва васељена је
означена Крстом, осењена Крстом њиме закрштена. У томе је највећа Тајна Крста Господњег због чега и данас певамо радосну песму која се поје и на небесима: „Крсту Твоме клањамо се Владико и Свето Васкрсење Твоје прослављамо”.
ПОМОЗИМО ОБНОВУ СВЕТИЊА СКРАДИНСКЕ ПАРОХИЈЕ У среду (21. 03. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије обишао је Црквену општину Скрадин и тамошње цркве које су тренутно у обнови. На цркви Светог Спиридона (1878. год.) тренутно се постављају прозори, као и нови малтер у куполи храма. Поред тога, ускоро се очекује и наставак радова на заштити иконостаса, које изводи Завод за заштиту споменика из Новог Сада уз одобрење конзерватора из Шибеника. Друга скрадинска црква Свете Петке је такође у великој обнови. На цркву ће, ако Бог да, бити постављен потпуно нови кров, а предвиђа се и унутрашње уређење цркве. Молимо све православне Србе скрадинскога краја и све људе добре воље да се укључе у обнову ових светиња скрадинске парохије, како би се очувало присуство Срба и њихових светиња у Скрадину. Своје прилоге можете послати на жиро рачун: Црквена општина Скрадин 2484008 – 1103054244 За све потребне информације везане за обнову скрадинских цркава можете контактирати надлежног скрадинског свештеника протонамесника Саву Миланковића на број 098/994-15-62.
47
48
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
ОСВЕЋЕЊЕ ЦРКВЕНИХ ЗВОНА У БЕНКОВЦУ У недељу (25. 03. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Бенковцу и извршио освећење звона за бенковачку цркву светог Јована. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају поста и молитве за духовни живот, нагласивши да су пост и молитва „уски пут” који води у Живот Вечни. Поред тога Епископ Фoтије се у име Ц.О. Бенковац захвалио свим приложницима за нова звона која ће од сада позивати православне Србе овога краја на молитву и свако добро дело. Звона су приложили парохијани бенковачког краја, који живе расути по читавом свету, али се сећају своје Цркве и помажу њену обнову. На крају је о. Љубо Црнокрак – надлежни бенковачки свештеник приредио трпезу љубави за све госте у просторијама Ц.О. Бенковац.
АПЕЛ ЗА ОБНОВУ ЦРКВЕ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА У СМОКОВИЋУ
Црква Светог Георгија у Смоковићу (1567. год.) је једна од светиња далматинске Епархије, које су до темеља порушене у недавном трагичном рату на просторима Далмације. Наша Црква и народ смоковићког краја и читавог задарског Залеђа кренули су у обнову ове порушене цркве, која је због своје старине регистрована и као културни споменик. Апелујемо на све православне Србе широм света и све људе добре воље, који желе да се укључе у обнову цркве Светог Георгија, да своје прилоге могу уплатити на жиро-рачун Црквене општине Смоковић: 1105293092 IBAN HR24 2484 0081 1052 9309 2 Raiffeisenbank Austria d.d. /SWIFT: RZBHHR2X/ Свим приложницима и добротворима цркве у Смоковићу желимо свако добро од Бога и помоћ од светог Великомученика Георгија.
Април 2012.
49 ДОБРОВОЉНИ ПРИЛОЗИ ЗА МАНАСТИР КРКУ Прилози из Канаде (у канадским доларима) Nicholas Alexeichenko 50, Цвико Видаковић 50, ђакон Марко Радмановић 100, Ненад и Мирјана Војводић 120, Горан Поповић 160, Анте Остојић 150, Александар Драча 140, Неђо Крајишник 100, Никола Миливојевић 100, Константин Стаменковић 50, Гојко Кузмановић 70, протојереј Десимир Видовић 50, Дејан Јоканић 50, протојереј Стево Стојисављевић 50, протојереј Василије Томић 40, протојереј Љубо Рајић 40, Милан Митровић 40, јереј Марко Радмановић 40, Тоде Јовановић млађи 40, протојереј Мирослав Дејанов 25, Грмуша Александар 40, Ика Шаре 50, Радислав Романић 20, Милам Лешић 20, протојереј Војо Павловић 10, Љубан Тесла 5, Будимир Стефановић 20, Љиља Чавић 5, Лешо Тадић 5, Драган Вракела 10, Небојша Говедарица 20, Драгиња Пејић 10, Георгије Дурман 20, Милан Кочар 20, Предраг Стјепановић 20, ђакон Стефан Икономски 20, Зоран Радмановић 20, Драган Марјановић 20, Катерина Костић 20, Миле Котарац 20, Дражан Кривокућа 20, Владимир Божић 20, Борислав Ковачевић 20, Реј Шобот 20, Горан Шћепановић 20, Вељко Станојевић 20, Драган Мишчевић 20, Милан Бабић 10, Драгица Бабић 20, Владо Јовановић 20, Никола Новаковић 20, Крсто Вујасиновић 20, Госпава Рајић 20, Гојко Русић 20, Воислав Вуковић 20, Драгица Ђурић 20, Наталија Стојчевић 20, Роса Илић 20, Душан Тутуш 20, Стеван Манојловић 20, Неђо Крајишник 20, Ђорђ Трифуновић 20, Душко трифуновић 20, Синиша Брајић 20, Бошко Митић 20, Деаган Милковић 5, Арон м. Моница 5, Соња Радивоша 7, Вујица Павловић 10, Марија Стојановић 5, Тоде Трифуновић млађи Јакимир 16, Данијела Јовић 20, Милица Кувајић 20, Станко Ерић 10, Миљенко Мандић 20, Радомир Батнран 5, Душко Торбица 5, Марко Јанишевић 15, Срђан Радмановић 10, Драган Мишквић 5, Слободан Левнаић 10, Милан Дувњак 5, Саво Грмуша 20, Милан Ћорић 30, Дамјан Капор 20, Стево Поповић 2, Душан Ковачевић 3, Дарко Радоја 20, Дуашан Ждеро 20, Рајко Ковач 5, Мајк 5, Дејан Ђомлија 10, Александар Лукић 10, Н.Н. 10, Владо Балаћ 5, Мишић Милорад 40, Славко Радуљко 30, Александар Видовић 20, Мирко Паравињан 20, Драган Елез 20, Душан Драгојчевић 20, Недељк оМијатовић 20, Огњен Кошћа 20, Илија Билбија 20, Небојша Вергош 20, Мићо Куруц 20, Новица Клисурић 20, Бошко Момић 20, Радолав Добрић 5, Ђорђе Деспинић 20, Синела Јочић 20, Петар Јовановић 20, Стеван Живић 20, Далиборка Грмуша 20, Јован Ђурић 20, Ђорђе Милош 20, Петар Миловановић 20, Ненад Самарџија музичар 20, Живко Ђоговић 20, Пешо Андић 20, Милан Вукадин 20, Зоран Ждеро 20, Мирко Поповић 20, Саша Ђекић 20, Јово Мирковић 20, Синиша Станисављевић 20, Вук Брковић 20, Јово Андић 20, Весна Ждеро 20, Аница и Лазо Четник 20, Живојин Томач 5, Лукић Ђорђе 10, Лукић Александар 10, Слободан Левнаић 10, Тодор Вујић 20, Петар Вулетић 20, Савуљес – Ковић Љубиша 20, Љиљана Мартиновић 20, Јово Анђелић 20, Вељко Обрадовић 20, Славонка Панкеричан 20, протојереј Обрад Филиповић 20, Јово Анђелић 20, Братољуб Благојевић 60, јереј Марко Радмановић 20, Милосава Аксић 30, Милић Миовић 20, Небојша Петковић 20, Љубомир Котур 20, Радован Гајић 20, Бранко Бојовић 20, Невенка Горић 5, Јово Вујић 10, протојерј Драгомир Нинковић 20, Сузана Лазић 10, Саша Љубоја 10, протојереј Милојко Димитрић 20, Жељко Тодић 10, Н.Н. 5, Неђо Петковић 10, Миодраг Ђуричић 10, Дејан Димитријевић 10, протојереј Милутин Вељко 10, Јован Крстић 20, Милена Протић 20, Милорад Буџаров 10, протојереј Васо Пејовић 5, Илија Ракановић 20, Ђуро Драгичевић 10, Неђо Вујић 20, Драган Маријановић 5, Миодраг Павковић 20, Душан Бирач 20, Радован Мрђан 20, Слободан Божовић 20, Исо Попов 10, Н.Н. 5, Бранко Радојевић 10, Милован Глигорић 20, Зравко Ђурић 5, Предраг Коуљенић 20, Миодраг Маринковић 6, Никола Виченић 20, Синиша Миловић 10, Ненад Пејић 10, Драган Спајић 5, Мирко Дроњак 5, Славица Миливојевић 20, Симо Мишић 10, Илија Паројчић 20, Стево Милорад Глинчић 5, Тихомир Омчигуз 20, Невенка Колумџија 10, Милан Сијерић 10, Н.Н. 3, Зоран Гајић 10, Јованка Комазец 5, Светозар Манојловић 10, Ђорђе Ђого 10, МИла и Војо Радмиловић 20, Дмитар Мрзић 20, Милан Вучак 10, Живорад Новаковић 5, МИлица Живковић 20, Милан Иванчевић 10, Ники Шербула 20, Ранко Гољанин 10, Станимир Радојловић 10, Александар Цвијатиновић 20, Алекса Велички 10, Божо Берјан 20, Сретко Шинитовић 20, Душан Гавриловић 10, Драгослав Богићевић 20, Михаило Миличевић 5, Миленко Савовић 5, Светозар Лудошки 10,
Бождар Стевановић 10, Војислав Вуковић 15, Душко Трифуновић 10, Миле Берић 20, Мирко Спасојевић 20, Драго Недић 20, Веселко Поповић 20, Војин Мићић 20, Невенка Злокапа 10, Даринка Алавања 5, Марко Балић 50, Јовица Калинић 60, Мирко Манојловић 60, Радован Гајић 40, Владо Орељ 40, Бранко Винчић 40, Остоја Маглов 40, Н.Н. 30, Александар Лалић 40, Саша Исаиловић 40, Никола Берић 30, Ђуро Грмуша 20, протојереј Милан Средојевић 20, протојереј Василије Томић 20, протојереј Михајло Додер 20, Никола Тијанић 10, Радован Марић 10, Тимотије Додер 10, ђакон Марко Радмановић 20, Н.Н. 5, Живојин Миловановић 5, Драгоја Тадић 20, Тоде Трифуновић 20, Владо Орељ 20, Мирко Манојловић 20, Ратко Радишић 20, Петар Радујковић 5, Петар Јовановић 20, свештеник Вукић Атанасковић 20, Милорад Мике Перкучин 20, Рајко Шановић 20, Слободан Телебак 20, Милорад Телебак 20, Милан Цветичанин 5, Милан Вујовић 20, Драго Поповић 20, Жељко Драгичевић 20, Кузман Русић 20, Александар Новаковић 20, Живорад Новаковић 20, Маница Арон 20, Јово Аврамов 20, Војислав Вуковић 20, Жељко Шормаз 20, Владо Шобот 20, Бранко Радмиловић 20, Зоран Чеко 20, Блаженка Чимбур 20, Страхиња Палаковић 20, Перица М. Манојловић 20, Миленко Манојловић 20, Мила и Војо Радмиловић 20, Јован Аврамов 20, Миломир Стојановић 10, Цвико Видаковић 20, протојереј Војо Павловић 20, Небојша Вулић 20, Милан Митровић 20, Стојан Симић 20, Радислав Стевановић 20, Топић Недељко 20, Добрић Радослав 5, Ратко Лукић 5, Рајко Шановић 5, Дарко Ђуричић 20, Будимир Туба 20, Георгије Ђокић 20, Пантелија Кесић 20, Ристо Илић 20, Неда Бождар 20, Илија Мусулин 20, Мира Радојчић 20, Нада Русић 20, Радосав Пешевић 20, Блажо Педовић 20, Жељко Вишњевац 20, Даница Војводић 20, Јовица Русић 20, Никола Бурсаћ 20, Милан Турк 20, Сузана Опсеница 20, Светлана Канажир 20, Мане Војводић 20, Зоран и Зора Чеко 20, Перица М. Манојловић 15, Петар Радујковић 10, Љубица Боснић 10, Остоја Маглов 10, Милан Цвитичанин 10, Бојан Ковачевић 10, Ђорђи и Милош Трифуновић 20, Балабан Бранко 10, Војо Маџар 8, Деса Стојановић 20, Н.Н. 5, Стана Симовић 10, ђакон Дамјан Радојчић 10, Мара Грубнић 30, Милка и Лазар Рашковић 20, Алек Валм 10, о. Џефри 10, Ана Јерула 20, Љубиша Милошевић 10, Петар Хајдрин 10, Гордана Лукић 20, Драган Гурило 20, Вељко Пердић 10, Ковач Младен 10, Војо Станковић 10, Горан Радосављевић 50, Нада и Бранислав Петровић 20, Никола Самарџија 20, Доктор Милица Квајић 50, Зоран Попов 10, Велимир Тодорчевић 10, Велимир Гавриловић 5, Гојко Брдар 20, Данимир Баљак 20, Александар Драча 20, Предраг Морешић 5, Стево Ченић 20, Душан Миројевић 20, Љубан Зањанин 20, Протојереј Василије Томић 20, Дејан Бранковић 10, Градимир Нонила 20, Љубомир Николић 10, Горан Шимчић 10, Слободан Мишљевић 5, Млађо Посовљавак 10, Жарко Матовић 10, Петар Миловановић 10, марко Сандаљ 10, Драган Петровић 10, Васо Стокић 20, Божо Стевановић 10, Ипођакон Тоде Манојловић 30, Ђуро Карановић 5, Здравко Бутина 5, Слободан Жељковић 10, Др Горан Поповић 20, Драган Матурага 20, Маниста Арон 10, Ружа Мачевић 10. Прилози из Канаде су скупљени с благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г.Г. Георгија Прилоге је скупио ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона, Канада Приложници из Париза за светосавске пакетиће за 2012. г. за дјецу у Книну г. Мирко и Наташа Бојић - 400€, г-ђа Ивана Бојић и муж Александар Рикардо - 300€, г. Стеван и Добринка Јаковљевић - 100€, прот.ставр. г. Никола Шкрбић - 100€, Хуманитарна организација Срба Републике Српске - 100€, г-ђа Бојана Загорац из Отишића - 100€. Благодаримо и Ђурђи Лончар, Сави Гуши, Пери Његовану, Илинки Лакич и Милици Васић.
СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА
Редакција часописа
50
Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: протонамјесник Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 e-mail: pjovanoviczd@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com протођакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: протонамјесник Саво Мајсторовић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Моб.:098/993-82-03 e-mail: sv.georgije.knin@gmail.com – II парохија: протонамјесник Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: протонамјесник Милорад Ђекановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 091/891-00-95 e-mail: srpskapravcrkva@optinet.hr СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари протонамјесник Миле Савичић 23424 Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Скрадину
протонамјесник Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском протонамјесник Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа I парохије у Кистањама СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама протонамјесник Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци – Греција б.б. Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа II парохије у Кистањама јереј Слађан Тубић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Mоб.: 097/773-98-38 СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Станко Антић 22312 Марковац, Марковац б.б. Mоб.: 092/131-08-70 е-mail: stankoantic@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Александар Вујко 22318 Пађени, Пађени 12 Mоб.: 091/881-09-43 е-mail: aleksandarvujko@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 095/569-78-28 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: man.dragovic@gmail.com
Место рођења Господа Исуса Христа – Витлејем
Тавор – гора Преображења Фотографија на корицама – Црква Васкрсења Христовог – Јерусалим
www.eparhija-dalmatinska.hr