www.eparhija-dalmatinska.hr Година ХI. – Број 58
ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Светосавски број – 2013. г. Цијена 10 kn
Преподобни Симеон Мироточиви (рад Сестринства Тројеручице, Шибеник)
1. стр. – Свети Сава Српски (рад Сестринства Тројеручице, Шибеник)
БОГОСЛОВЉЕ
Јануар 2013.
ХРИСТОС СЕ РОДИ! Христос се роди, драга браћо и сестре, Христос се роди да нас ослободи!
Христос се роди, убоги и сиромашни! Не очајавајте! Није ли и Он сам био сиромашан, рођен у витлејемској пећини да бисте и ви имали наду? Христос се роди, трудбеници и радници! Живите од дела руку својих. Није ли сам Христос био радник – дрводеља, што припремаше крст свој, поучавајући нас да живимо од дела руку својих? Христос се роди, лекари и видари! Помажите оболелима и немоћнима. Није ли и Он чинио највећа чудеса, исцељивао сваку болест да би нам показао да и ми треба тако да чинимо? Христос се роди, учена господо, професори и научници! Знајте да је ваше знање дар од Бога. Није ли Он највећи Просветитељ и Научник – који је небо и земљу премудро створио?
Христос се роди! ........................................................... 3 Беседа Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Фотија на Бадње вече ..................... 5 Житије Светог Саве Архиепископа српског ............... 6 Светосавска философија просвете .............................. 7 Четири бриге Светога Саве ....................................... 10 Шангајски пастир ........................................................ 12 О монасима ................................................................. 15 О скромности и гордости .......................................... 17 О смерности ................................................................ 18 О последњем времену .............................................. 20 Шта стварно значи бити зрела личност? ................ 21 Кожловачка богомоља: Храм Св. Недјеље ............. 22 Сећање на мученичког и бесмртног вожда ........... 25 Дечак са празном саксијом ....................................... 28 Бајка о части ............................................................... 29 Сви пријатељи запада су ослобођени – сви Срби су осуђени ......................... 30 У Задру оживела усташка творевина Анте Павелића ........................................ 31 Вијести из епархије .............................................. 32-41
Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Протосинђел Мр. Никодим (Косовић), Игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, протонамесник Славољуб Кнежевић, протонамесник Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293
3
4
наставак са стр. 3
БОГОСЛОВЉЕ
Јануар 2013.
Христос се роди, државни службеници и политичари! Радите на добро народа и служите Му. Није ли Господ дошао као слуга у овај свет и принео себе на жртву, показујући нам тако пут? Христос се роди, браћо свештеници и монаси! Следујте Христу и будите Његови истински сведоци. Није ли Он као Син Божији дошао у овај свет као Спаситељ и Вечни архијереј и као Светлост овога света очекујући од нас да и ми будемо такви? Христос се роди, драга децо! Радујте се и веселите, поштујући своје родитеље и чувајући своју безазленост. Није ли Господ ради вас деце и ради свих нас људи, као Дете рођен од Пресвете Богородице, да бисмо сви ми постали деца Божија? Христос се роди, сунце и месече, и звезде небеске и сва твари, ангели Божији и пастири! Христос се роди да нас ослободи! Христос се роди – Ваистину се роди!
Епископ далматински Фотије O Божићу, 2013. године
БОГОСЛОВЉЕ
Јануар 2013.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Фотија на Бадње вече Драга браћо и сестре, Ево нас пред колевком Богомладенца Исуса Христа. Бог Који је из љубави створио свет и човека, свесилни, свемоћни, из безмерне љубави постаје човек – рађа се као дете, да би нас спасао. Можемо поставити питање, које се само намеће: од чега да нас спаси? Свети оци и учитељи Цркве на ово питање одговарају једногласно: од смрти, греха и ђавола. Први човек кога је Бог створио, Адам, у рају се грехом одвојио од Творца. Нарушивши ту рајску заједницу – Цркву, Адам је постао смртно и трулежно биће. Отуда смо и ми људи потомци првозданог Адама и Еве биолошким рођењем наследили ту смртну природу. То је један од разлога да Бог из своје очинске љубави пошаље Сина свога у свет, да би се родио као човек Исус Христос. Христос нам враћа изгубљену заједницу са Богом, дарујући нам бесмртност и Царство небеско. Не чини, дакле, Божић само славље, бадњаци, јелке, укусна јела, честитања... То је људска компонента овог празника, која на жалост може да прогута и замени суштину данашњег догађаја. Божић је првенствено богочовечански – онтолошки догађај. Ми на овај дан празнујемо оваплоћење Бога Логоса – Господа Исуса Христа, који у свет долази као Спаситељ, као Цар и као Судија. Свето Јеванђеље каже да оним људима, који вером, надом и љубављу примише Сина Божијег који се у телу јавио, Бог даде власт да буду деца Божија. Можемо и овде поставити једно питање: па, зар нису сви људи, пошто нас је све Бог створио, деца Божија? Да, али у релативном смислу. Истински, пак, само су они људи
деца Божија, они од нас, који по својој слободи верујемо да је Исус Христос – Син Божији, који је ради нас постао човек, да би нас привео Богу. По чему се, дакле, деца Божија, синови и кћери Божији, разликују од синова и кћери овога света и века? По вери у Христа. По љубави према Христу. По животу сходно закону Божијем. По доброти, по милосрђу, по љубави... према Богу и ближњима. То су јеванђелске особине деце Божије. Живимо ли тако, имамо право називати себе синовима и кћерима Божијим. Међутим, ако не живимо тако, то право на жалост губимо. Људи везани једино и искључиво за овај свет живе противно Богу. Противно Његовој јеванђелској истини и љубави. Таквим животом они се већ овде на земљи удаљују од Бога, а тиме и од ближњега. Свети оци отуда говоре да ће Суд Божији, који ће бити на крају људске историје, бити ништа друго до
5
6
наставак са стр. 5
БОГОСЛОВЉЕ
Јануар 2013.
одвајање синова и кћери Божијих – Божијих људи, од синова и кћери овога света и века. Библијским језиком речено, Бог ће на Суду коначно одвојити добре од злих људи – као што пастир одваја јагањце од јаради и првима ће даровати живот вечни, а други ће остати вечно удаљени од Бога и Његове љубави. Божић је празник када и о овоме треба да размишљамо, како би откривали пуни смисао и циљ свога живота на земљи. Божић нас позива да се заједно са ангелима Божијим и пастирима витлејемским поклонимо Богомла-
денцу Исусу Христу и да живимо Њиме. Да од Божића Христос постане наш Живот – то је истински призив данашњег празника и дај Боже да тако буде. Нека вас све овде сабране Богомладенац Исус Христос благослови, благослови вас и ваше породице. Нека се у душе и срца ваша усели дар Божића – небески мир и добра воља. Мир Божији – Христос се роди!
Свети Сава, Архиепископ српски, син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен је 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске Цркве и постао први Архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску Цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милеше-
ву, одакле га Синан-паша дигне спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године.
Шибеник, 06. јануар 2013. године
Житије Светог Саве Архиепископа српског
из књиге: Охридски пролог, св. Владика Николај
БОГОСЛОВЉЕ
Јануар 2013.
Преподобни Јустин Ћелијски
СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА ПРОСВЕТЕ Просвета представља чињеницу, посведочену, и стално посведочавану свеколиким искуством рода људског: човек је несавршено и недовршено биће. Све философије, све религије, све науке, све културе сведоче о томе. Човек је нешто што треба усавршити и довршити. Стога је главни циљ просвете: усавршити и довршити човека. Али, немилосрдно се намеће неодољиво питање: чиме усавршити и чиме довршити човека? Ма с које стране посматран, човек је својим бићем отворен према другим бићима и према другим световима. Он ни у ком случају није лајбницовска затворена монада. Свим својим животом, и физичким и психичким, човек свесно и несвесно, вољно и инстинктивно, али непрестано уткива себе у грандиозно и несагледно ткиво космичког свеживота. Просвета, ако је истински човечанска, мора поћи од те очигледне чињенице као од основне логичке поставке. А када се у историји рода људског трага за савршеним и довршеним човеком, онда кроз наше сазнање вихори пламено питање: ко је савршен и довршен човек, ко? Да ли Платон? – Али, из жеравичног сазнања своје несавршености и своје недовршености, Платон се претворио у стрелу чежње за горњим световима, световима вечних идеја и идеала. Значи, он није савршен и довршен човек. Да ли Буда? – Али, вијан аждајски немилосрдним осећањем своје човечанске несавршености, Буда је све тежње људског бића за савршенством сатерао у онострано царство вечне неосетљивости и несаосетљивости: Нирвану. Значи, и он није савршен и довршен човек. Да ли Мојсије? – Али, гоњен страшним невољама свога народа и своје личне беспомоћности, Мојсије стално вапије за неком помоћи с неба, и незасладиву горчину свога људског бића
заслађује пророчким визијама о неком будућем Месији и Спаситељу. Значи, и он није савршен и довршен човек. Да ли Мухамед? – Али, мучен крвожедношћу свога пакла и сладострашћем свога раја, Мухамед јури овом планетом, и мачем и огњем остварује своје пророчке снове, фанатички усхићено газећи преко лешева кривоверних. Значи, и он није савршен и довршен човек. Да ли Кант? – Али, измучен несавршеношћу и недовршеношћу људског бића, Кант је из тесне чауре рационалистичког критицизма све што је људско бацио у амбис метарационалне „Ствари по себи”, и оставио га на милост и немилост неизвесног, непознатог, језивог. Значи, и он није савршен и довршен човек? Да ли Шекспир? – Али, у својој ненаситој жудњи за Савршеним и Довршеним, Шекспир је доживео човекову несавршеност и недовршеност у безброј паклених трагичности, повео људско биће у горње светове и оставио га на тамошњим путевима зачуђено и запрепашће-
7
8
наставак са стр. 7
БОГОСЛОВЉЕ
но. Значи, и он није савршен и довршен човек. Да ли Гете? – Али, широко и дубински доживљавајући драму људскога бића у којој Мефистофел игра главну улогу, Гете је својим претсмртним криком: Licht, mehr, Licht! јасно показао колико је несрећан отишао из овог у онај свет. Значи, и он није савршен и довршен човек. Да ли Толстој? – Али, у своме сталном и непоштедном ратовању са несавршеношћу и недовршеношћу људског бића, Толстој је дошао до таквог душевног немира да је пред смрт, у неиздржљивој агонији духа, побегао од куће, са намером да побегне од себе сама, од своје тужне несавршености и трагичне недовршености. Значи, и он није савршен и довршен човек. Да ли Ниче? – Али, вулкански бурно осећајући трагичну несавршеност и неподношљиву недовршеност људског бића у свима димензијама и стварностима овога света, Ниче је у необузданој чежњи за вишим савршеним и довршеним човеком, полудео. Значи, и он није савршен и довршен човек. Тако редом, од првог до последњег човека: тужна поворка несавршених и недовршених људи. А усред њих – Он, тајанствени и чудесни Богочовек: божански савршен и човечански реалан. Његово човечанско добро – божански је савршено и довршено; Његова човечанска истина – божански је савршена и довршена; Његова човечанска љубав – божански је савршена и довршена; тако и Његова правда, и Његова милост, и Његова самилост, и Његова бесмртност, и Његова вечност, и Његова лепота; – све је човечански реално, али и божански савршено и довршено. Не чудите се томе: све човечије Он је преобразио у Божје, усавршио и довршио Божјим. Једном речју: у Њему је сав човек божански усавршен и божански довршен. Ви не верујете? – Пробајте, замислите или савршенијег Бога од Христа или савршенијег човека од Њега. Али, ви нећете бити у стању да то учините. Јер ни индивидуална ни колективна мисао људска не може замислити ни савршенијег Бога од Христа ни савршенијег човека. И што је изузетно и јединствено у свему томе то је ово: сва божанска савршенства у Христу су човечански реална и конкретна. И божанска истина, и божанска љубав, и божанска правда, и божанска доброта, и божанска лепота, у Њему су дате као најочигледније људске стварности и земаљске конкретности. Нема савршеног добра, ни савршене истине, ни савршене лепоте, а да их човек не нађе оваплоћене у
Јануар 2013.
Његовој личности и остварене у Његовом животу. Због свега тога, Он је тај савршени и довршени човек, кога род људски, мисао људска, срце људско тражи кроз своје религије, философије, науке, уметности, културе. Окренут ка просвети, овај закључак би гласио: Христос је тај идеални човек, кога људска просвета тражи као свој циљ, као свој смисао, као свој идеал. Са Њим, и од Њега, ми људи знамо шта је прави човек, шта је идеалан човек, шта је савршен човек. У Њему имамо образац, по коме сваки човек може израдити себе у идеално доброг, у идеално праведног, у идеално савршеног и довршеног човека. И то без великих, несавладљивих тешкоћа, јер Он свакоме, који се труди, даје божанске силе да све што је Његово учини својим: и Његову божанску правду, и Његову божанску истину, и Његову божанску љубав, и Његову божанску доброту. Господо, ми се већ налазимо на главном колосеку светосавске филсофије просвете. А то значи: наше, српске, народне философије просвете. Са њом, наш човек и наш народ, и стоји и пада. Јер, шта је то светосавска просвета; откуда она? - Од Светога Саве. А Свети Сава, откуда он? – Од Богочовека Христа. Јер, порекло свега светосавског јесте Богочовек, и нико други и ништа друго. Да, и нико други и ништа друго ни у једном од постојећих светова. У крајњој линији, све што је светосавско, своди се на богочовечанско, на еванђелско. Сава је постао светим помоћу Једино Светог: помоћу Богочовека. Живећи Њиме, он је божански усавршио и довршио себе, јер је осветио себе, обогочовечио своје биће, те је и све његово постало свето, богочовечанско, еванђелско. Загледајте озбиљно и објективно у унутрашњу архитектонику светосавске просвете: и план, и грађа, и програм, и душа, и дух, све је – еванђелско, све – богочовечанско.
БОГОСЛОВЉЕ Све су њене вредности – божанске, сви њени методи – еванђелски. У њој је Бог увек на првом, а човек на другом месту: човек и живи и мисли и осећа и дела Богом; а то значи: човек се просвећује Богом. И то не неким апстрактним трансцендентним, наднебеским, платоновско-кантовским Богом, већ Богом непосредне земаљске стварности и људске конкретности, Богом који је постао човек и у категорији човечјег дао све што је божанско, бесмртно, вечно. Стога је у роду људском само Он, Богочовек Христос, имао право да од људи тражи божанско савршенство: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески – Бог”, – и да то божанско савршенство постави и као циљ живота, и као циљ просвете, и као циљ културе, и као циљ свеколике људске делатности. Али, када то чини, Он у исто време даје људима сва потребна средства и све потребне силе, помоћу којих људи могу остварити тај циљ, постићи то божанско савршенство. А та средства, а те силе, то су? – Свете еванђелске врлине: вера и љубав, пост и молитва, кротост и смерност, милосрђе и доброта, нада и трпљење, правда и истина. Остварене, ове врлине дају светог човека. А то значи: савршеног и довршеног човека. Такав човек зна и прави смисао света и прави смисао живота, и целокупним својим бићем ради на остварењу постављеног циља у свима областима људске делатности. Саткан од светих врлина, он главном аортом свога бића стално црпе све бесмртне силе из вечно живог Богочовека. Зато се осећа бесмртним и вечним још у овом свету; зато и у сваком другом човеку види бесмртно и вечно биће. Еванђелске врлине су спроводници божанске светлости; свака од њих низведе у човека по млаз те светлости. Зато светитељ зрачи, светли и просветљује. Он носи у себи „Светлост света”; она му осветљује сав свет, и он види његов вечни смисао и његову вечну вредност. Светлост света је у исто време и „Светлост живота”; она осветљује пут који води човека у бесмртност и живот вечни. У нашем човечанском свету светлост и живот
Јануар 2013.
су синоними; као што су опет тама и смрт синоними. Свети Сава је највећи српски просветитељ, јер је највећи српски светитељ. Просвета је само пројекција светости, зрачење светлости; светитељ светли, и тиме просветљује, просвећује. Просвета је свим својим бићем условљена светошћу; прави просветитељ је у ствари само светитељ. Без светитеља нема просветитеља; без светости нема просвете; без просветљења нема просвећења. Светост је светост божанском светлошћу. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости; само су светитељи истински просвећени. Јер су божанску светлост разлили по целом бићу свом практикујући еванђелске врлине и тиме потисли из себе сваки мрак греха и таму порока. Еванђелска светост, еванђелска праведност и живи, и дише, и зрачи, и дела светлошћу. Освећујући, она у исто време осветљује и просветљује. То нам казује и сама етимологија српске речи: просвета, која долази од црквенословенске речи: просвјешченије; а свјет значи светлост, те просвета значи просветљење. Да, просвета у ствари значи просветљење, и то просветљење кроз освећење Духом Светим, Духом Христовим, као творцем, носиоцем и раздаваоцем светости и светлости. Зато што су освећени и просвећени Духом Светим, светитељи су просветитељи. Свети Сава је Духом Светим родио и препородио своју духовну децу, Србе, и осветио их помоћу еванђелских врлина. О томе нам речито говори тропар Св. Сави. Научен Светим Савом, наш је народ занавек изједначио појам просвете са појмом светости, појам просветитеља са појмом светитеља. И све то оличио у Светом Сави као свом првом и највећем светитељу и просветитељу, увек првом и увек највећем. Стога су у нашем светосавском народном сазнању Црква и школа нераздвојни близанци: они и постоје, и живе, и расту један са другим и један помоћу другог.
9
БОГОСЛОВЉЕ
10
Јануар 2013.
Свети владика Николај (Велимировић)
Четири бриге Светога Саве
Целог свог века Свети Сава бринуо је четири бриге, једну за другом, све природним и логичним путем. Ово су биле Савине бриге: прва за спасење своје душе, друга за спасење своје фамилије, трећа за спасење свога народа, и четврта за спасење свих православних народа и осталог света. Прва брига дакле младога кнеза Растка била је брига искључиво о његовом личном спасењу, то јест о спасењу своје
душе. Та брига одвела га је у Свету Гору, где је провео пуних двадесет година у тешком труду и подвигу око ослобођења своје душе од свих варљивости овог метежног света и припремања за неварљиво Царство Небесно. Друга брига монаха Саве била је брига о спасењу душа његових родитеља, браће, братучеда и целе му фамилије. Његовим упливом стари Немања отпасао је мач и узео крст, па за сином отишао у Свету Гору, где се замонашио и – посветио. А Савина мајка Ана, као мона-
хиња Анастасија, скончала је свој земаљски живот у свом женском манастиру у Топлици (О, како је потребан један женски манастир у Америци!). Савиним утицајем браћа су се мирила, братучеди кајали, и сви Немањићи до последњег трудили, да буду Божји угодници, свак на свој начин. Трећа брига Савина била је брига за сав Српски народ, за спасење Српског народа кроз независну Српску Цркву и др жаву. Што је Немања започео, Сава је довршио. Идеал Савин био је: ослободити Српску
БОГОСЛОВЉЕ Цркву и српску државу од сваке спољне власти, и створити од Срба један народ, тесно саткан и чврсто сједињен у једном духу, једној вери и једној моралној и националној дисциплини, слично неком камену монолиту. И ову бригу Сава је срећно збринуо. Бог му је помогао. „Јер не бијаше ништа што је овај светац од Бога просио, а да му Бог није даровао.” Благодарећи тој независности одасвуда осим Бога, Српски народ је био оспособљен да ствара и да страда као ретко који од хришћанских народа... Независност је слатка, али није лака. Четврта брига Савина била је брига за све Православне Цркве и народе. Као Срби када секу бадњак гледају да дрво падне према Истоку, тако је Сава управљао свој народ према Источном Хришћанству. Он је са ревношћу и жарком љубављу радио на најтешњем пријатељству и братству међу православним народима Балкана, црквеном и политичком. Народи Балкана осећали су ту искрену љубав Савину, па су га Грци примали као Грка, Бугари као Бугарина, албански кнежеви као сродника и свог духовника, Румуни као учи-
теља, а Руси као свог законодавца (Крмчија). Срби и Бугари су се жустро отимали о мртво тело Савино. То су те четири брига, које је свети Сава бринуо целог свог века, и то најпре једну по једну, а доцније све укупно. Ни једна од оних Савиних брига није застарела. Све четири су актуелне како за духовника и државника тако и за сваког правог Србина уопште. И све су, као што рекосмо, природне и логичне. Све се развијају у концентричним круговима. А у центру је Христос Спаситељ. Јер без Христа Спаситеља нико не може ни говорити о спасењу, било свом било ма чијем. Нити, пак, неко може без штете прескочити један круг бриге па прећи на други. У својој старости Сава је носио једновремено све четири бриге. Бринући о Васељенској Цркви он није ни за час напуштао бригу о свом народу, о својим сродницима на власти, и о својој души. Све четири струне стално су звучале у његовом срцу и уму. Свакој његовој бризи одговарала је молитва и труд и делање. Бринуо се непрестано, да све потребно оствари и све започето доведе до савршенства. Прво се мора поставити мерило, па онда мерити. Није ли Српском народу мерило свети Сава, као највиши Христов слуга у српству и духовни отац нације? Ако признајеш да јесте, Србине и светосавски сине, онда пази, да се не нађеш лак на том мерилу. А лак ћеш се наћи ако не носиш бриге светог оца Саве. Ако си учен и школован, и уздигнут на висок и одговоран положај, онда се од тебе тражи, да понесеш све четири Савине бриге, без изузетка. Ако ли си неук и прост, теби се још може и опростити она четврта,
Јануар 2013.
ако прве три свесно и савесно бринеш. Али, како ће се опростити ономе ко узима на себе само ону четврту бригу, тј. бригу о васцелом свету, а не брине ни о свом народу ни о својој деци и родитељима нити о својој сопственој души? Хоће чово да очисти велики град, а ђубре му у кући и коров око куће. Како ли ће се опростити и ономе ко се назива националистом и патриотом, а брине само ону трећу бригу, бригу о народу, без бриге о души своје деце и својој? Неће ли његова напуштена деца развалити оно што он за народ сагради? Од овакових националиста и њиховог злог порода народ је много патио. Што се комунисти задржавају само на оној последњој, четвртој бризи, и то о некаквом безбојном, безименом и безбожном човечанству, то је зато што они поричу Бога и душу и породицу и нацију. Дотле иде њихова памет и њихов вид. Али ти, као Србин и светосавски син, који духом гледаш даље од очију, мораш признати не само да су све четири бриге Савине неопходне за правог човека него да је поредак њихов једино нормалан. Нити се могу прескакати нити с другог краја почињати.
11
12
БОГОСЛОВЉЕ
Јануар 2013.
О светом Јовану Шангајском
ШАНГАЈСКИ ПАСТИР
Млади епископ је из Србије у Шангај стигао 21. новембра 1935, на празник Ваведења Пресвете Богородице. Мноштво људи окупило се у луци ради дочека новог архипастира, који се свим срцем прихватио својих дужности и ускоро постао значајна личност у животу града. Њега је чекао велик посао око довршења градње саборног храма и разрешења јурисдикцијског конфликта који се тамо појавио. Светитељ Јован је брзо успео да разреши тај конфликт и временом да успостави контакте са Србима, Грцима и Украјинцима у својој епархији. Такође, светитељ је довршио градњу огромног саборног храма посвећеног икони Мајке Божије „Заступница грешних”, троспратног парохијског дома и звоника. Нарочиту пажњу посвећивао је духовном васпитању деце – сам је предавао веронауку у старијим разредима Трговачке школе и увек је био присутан на испитима из веронауке, у свим православним школама Шангаја. Он је био надахнитељ и предводник у подизању храмова, болнице, прихватилишта за душевно оболеле, сиротишта, старачког дома, сиротињске кухиње, речју – у свим друштвеним подухватима руске заједнице у Шангају. Светитељ је живео животом своје пастве, узимао је директно учешће у раду свих емигрантских установа. Иако је имао тако живо и делатно учешће у многим светским пословима, он је био туђ овом свету и као да је истовремено живео у некој другој, духовној реалности, о чему постоје многобројна сведочанства савременика. Његови „чудни поступци”, били су чудни само онима што су се отуђили од Православне Цркве и светитеља Божијих који су водили беспоштедни невидљи рат против кнеза овог света. Од првог дана свог боравка у Шангају светитељ је, као и пре, свакодневно служио божанствену Литургију. Где год да је био, богослужење није пропуштао. Једном му је услед непрестаног стајања нога толико отекла, да му је конзилијум лекара, плашећи се гангрене, преписао хитно лечење у болници. Светитељ је то одбио. Тада су руски доктори саопштили Парохијском савету да одбијају сваку одговорност за здравље, па и сам живот пацијента. Чланови Парохијског саве-
та су после дугих молби, чак и претњи да ће га одвести на силу, натерали светитеља да пристане и био је примљен у болницу. Но, већ поподне њега тамо више није било, а у шест сати увече је као и обично почео да служи свеноћно бденије уочи празника Воздвижења Часног Крста. Следећег дана оток је нестао. Свети Јован је савршавао читав дневни циклус богослужења, ништа не пропуштајући, тако да се догађало да се на повечерју читају и по три канона, како би молитвено били прослављени сви свети тог дана. Сувишне разговоре у олтару светитељ није допуштао; сам је пазио да се и прислужитељи понашају како треба, па им је саставио правила понашања и строго али умилно тражио од њих да их се придржавају. После Литургије светитељ Јован је остајао у олтару по два или три сата, а једном приликом се пожалио: „Како је тешко одвојити се од молитве и
БОГОСЛОВЉЕ вратити се земаљским стварима.” У дане када су се славили одређени светитељи служио је бос. Јео је једанпут дневно, а у току Великог и Божићног поста узимао је само просфору. Ноћу је бдео. Борећи се са сном поливао се хладном водом, мада се никада није купао. Никада није одлазио „у госте”, али код оних којима је била потребна помоћ неочекивано се појављивао и то у било које време и у најнеобичнији час. Свакодневно је са Светим Даровима посећивао болеснике. Често се могао видети по невремену, у позни час, како пешке иде улицама Шангаја, са штапом у рукама и расом која лепрша на ветру. Када би га упитали куда је пошао по таквом времену, светитељ је одговарао: „Па ту, близу, треба да обиђем једну особу”. А када би га повезли, то „близу” често би било 2-3 километра. „Једном у Шангају – прича доктор Н. Н. Баранов – позвали су владику Јована код детета које је било на самрти и чији су случај лекари сматрали безнадежним. Ушавши у кућу, владика се упутио у дечакову собу и пре но што су стигли да му покажу где се она налази. Не загледајући малог болесника, пао је на колена пред иконом и дуго се молио. Затим је умирио породицу рекавши да ће дечак оздравити и брзо је отишао. Ујутро се детету стање заиста поправило и оно је ускоро потпуно оздравило, тако да доктора више нису ни звали.” Ево још једног таквог случаја. Следи запис Нине Макаве: „Желим да испричам о једном чуду о коме ми је више пута говорила моја добра познаница Људмила Димитријевна Садковска. Ово чудо које се њој догодило записано је у архивама Шангајске државне болнице. Она се страствено бавила коњичким спортом. Једном док је тренирала на стази, кобила ју је збацила и при паду је јако ударила главом о камен, услед чега је изгубила свест. Кад су стигли у болницу, она је већ пала у кому. Конзилијум лекара закључио је да за њу нема наде – тешко да ће преживети до јутра, јер је пулс веома слаб, а ситни комадићи костију лобање налегли су на мозак. У таквом стању она ће сигурно умрети у току операције. Чак ако би срце и допустило обављање операције, она би у најбољем случају остала глува, нема и слепа. Чувши све
Јануар 2013.
то, њена рођена сестра је сва у сузама и очају дотрчала код владике Јована, преклињући га да јој спасе сестру. Владика је пристао, дошао је у болницу, замолио све да напусте собу пацијенткиње и молио се покрај ње око два сата. Онда је позвао главног лекара и замолио га да је прегледа. Лекар се запрепастио када је установио да је њен пулс нормалан, као код здравог човека. Пристао је да одмах обави операцију, али уз услов да присуствује и владика Јован. Операција је успела и лекари су били запањени када је она дошла свести и затражила да пије воде. Сасвим је добро видела и чула. Она је и дан данас жива: говори, види и чује, а од тог догађаја је прошло ево већ тридесет година.” „Старајући се о спасењу људских душа – говорио је светитељ – треба да знамо да људи имају и телесне потребе, које се јасно испољавају. Не треба проповедати Јеванђеље без показивања љубави на делу.” Једна од пројава такве љубави било је оснивање сиротишта Светог Тихона Задонског. Уз помоћ приложница које је позвао, организовао је сиротиште у коме је на почетку било осам сирочића. Током свога петнаестогодишњег постојања у Шангају, у сиротишту је знало да се нађе и по неколико стотина деце истовремено, док је укупно ту било збринуто око 3500 сирочади. Владика је сам сакупљао напуштену и болесну децу по улицама и мрачним угловима шангајских сиротињских четврти, где се догађало да их изуједају гладни пси луталице. Тако је једну девојчицу коју је довео у сиротиште „откупио” од кинеза у замену за флашу вотке. Госпођа Марија Шахматова, која је светом Јовану помагала око вођења сиротишта, описала је неколико потресних догађаја: „Дечачић по имену Павле је својим очима гледао како му комунисти убијају родитеље и секу их на комаде. Дечак је од тога доживео страшан шок – изгубио је моћ говора и није знао да каже чак ни своје име. Павле је био као уловљена зверчица: плашио се свих и свакога, а својим изгледом застрашивао је децу око себе. Жене које су радиле у сиротишту решиле су да га не приме, како не би плашио друге малишане. Свети Јован се томе одлучно успротивио и затражио је да га
13
14
наставак са стр. 13
БОГОСЛОВЉЕ
одведу Павлу. Кад је дошао, сео је поред детета које је дрхтало и рекао му: „Знам да си изгубио тату. Али сад си нашао другог тату – мене” и чврсто је загрлио малог страдалника. Павле је почео да плаче и говор му се повратио.” Једном приликом је током рата нестало хране у сиротишту. Свети Јован је и даље доводио нову децу, од којих су нека имала родитеље, али врло сиромашне. Било их је око деведесет. Љута због повећања броја деце и недостатка хране госпођа Шахматова је рекла владики да она и остале жене које помажу више не могу да трпе да се стално доводе нова деца, када ни она која су већ ту немају шта да једу. Владика је био веома уморан од напорног рада и тужно је упитао: „А шта вам заправо треба?” Она је љутито наставила: „Све, а нарочито овсене пахуљице. Немам чиме да нахраним децу ујутру.” Свети Јован ју је сетно погледао и попео се на спрат. Током ноћи чула га је како у својој келији прави велике метаније. Гризла ју је савест и није могла да спава. Ујутру је неко зазвонио на врата. Био је то један енглески господин, представник компаније за продају житарица. Рекао је да има вишка овсених пахуљица и предао их као дар у огромној количини... Када би пак самом владики донели на поклон слаткише или воће, он би сео на под и поделио их са децом. Верни народ Шангаја је своме архипастиру узвраћао осећањем дубоке љубави и уважавања, што се види и из следећег извода из писма које су написали Митрополиту Мелетију 1943. године. „Ми, световњаци, нећемо се дотицати његове богословске учености, ерудиције, поука дубоко прожетих апостолском вером које произноси готово свакодневно, а које се неретко и штампају. Ми, његова шангајска паства, говорићемо о ономе што видимо и осећамо у нашем другоплеменом граду од дана доласка нашег светитеља – о ономе што видимо нашим грешним очима и што осећамо нашим хришћанским срцем. Од дана његовог доласка прекинута је жалосна појава поделе Цркве; ни из чега је створено сиротиште Светог Тихона Задонског у коме се данас храни, одева и учи 200 деце; поправљено је стање у Дому милосрђа Светог Филарета Милостивог; свештеници посећују болеснике у свим Шангајским болницама и причешћују их; у случају смрти и бескућници добијају сахрану и опело; душевне болеснике у болници која се налази далеко ван града посећује владика лично; заточени у затворима имају могућност да се у местима свога заточења свакога месеца моле и причешћују на божанственој Литургији; Вла-
Јануар 2013.
дика је посветио озбиљну пажњу васпитању и обучавању омладине у строго православном и националном духу; у многим иностраним школама наша деца уче Закон Божији; у свим тешким тренуцима друштвеног живота ми га видимо како иде напред и до последње могућности штити нас и исконске руске принципе, или пак позива на пожртвованост; све секташке организације и инославна исповедања схватили су и схватају да је веома тешко борити се са таквим стубом православне вере; наш светитељ непрестано обилази цркве, болнице, школе, затворе, грађанске и војне установе, доносећи увек својим доласком охрабрење и веру. Од дана његовог доласка, ниједан болесник није остао лишен његове молитве, личне посете, а молитвама светитеља многи су добили олакшање у болести или оздрављење. Он као бакља осветљава наше грехе, као звоно буди нашу савест, позива нашу душу на хришћански подвиг, позива нас, као Пастир Добри, да се макар на трен одвојимо од земље, од свакодневног блата и подигнемо своје очи ка небу, одакле једино долази помоћ. Он је тај који је, по речима апостола Павла, образ (тј. узор) вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (1.Тим. 4,12).” И његова паства није погрешила када је дала тако високу оцену делатности свога пастира. Људи су тачно осетили његову спремност да „положи душу” за своје стадо. У време јапанске окупације, након што су двојица представника Руског Емигрантског Комитета били убијени, када је његову паству обузео страх, светитељ Јован је, не обазирући се на несумњиву опасност, сам привремено стао на чело руске колоније.
БОГОСЛОВЉЕ
Јануар 2013.
Преподобни Силуан Атонски
О МОНАСИМА
Неки говоре да би монаси требало да служе свету како не би незаслужено јели хлеб. Међутим треба знати у чему је служба монаха и како он треба да служи свету. Монах је молитвеник за све људе; он плаче за сваким човеком. Ово је његово главно служење. А ко га гони да плаче за целим светом? Нагони га Господ Исус Христос, Син Божији Који даје монаху љубав Светога Духа од које срце калуђера постаје осетљлво према људима и тужно при помисли да се сви неће спасти. И Господ је толико сажаљевао људе да је пристао да буде распет ради Њиховог спасења. И Мајка Божија је носила у себи ту исту бригу за људе. И она је слично своме Сину желела свакоме спасење. Тог истог Духа Светог Господ је дао апостолима, светим оцима и пастирима Цркве. У томе се састоји наша служба свету. Зато ни пастири Цркве, ни монаси нису дужни да се баве светским пословима, него треба да подржавају Мајку Божју Која је у јерусалимском храму у Светињи над светињама дан и ноћ учила закон Господњи и пребивала у молитви за све људе. Није задатак монаха да својим рукама служе свету. То је дужност мирјана. Мирјанин се моли с времена на време, а монах – стално. Благодарећи монасима са земље не престају да се уздижу молитве Господу. У томе је корист света од монаха, јер свет постоји молитвом, а када ослаби молитва свет ће пропасти.
Шта може монах да учини својим рукама? Зарадиће за дан нешто новаца. Шта је то пред Богом? А, истовремено, једна мисао угодна Богу твори чудеса. Ово видимо из Светог Писма. Пророк Мојсије се у мислима молио и Господ га је упитао: „Мојсије, зашто вапијеш к Мени?” И на његову молитву Бог је избавио израиљски народ. Свети Антоније Велики је помагао лудима својим молитвама, а не рукама. Преподобни Сергије је постом и молитвом помагао руском народу да се ослободи од татарског ропства. Преподобни Серафим се у мислима помолио и Дух Свети је сишао на Мотовилова. У овоме се састоји право служење монаха. Али ако је монах лењ и не постигне да душом непрестано созерцава Господа, треба да својим физичким радом помаже богомољцима и мирјанима и угодиће Богу; али знај да је то далеко од монаштва.
Монах је дужан да се бори са страстима и да их помоћу Божијом побеђује. Монах је човек који се час радује у Богу и живи као у рају, а час плаче за људе јер жели да се сви спасу. Дух Свети је научио монаха да таквом љубављу воли Бога и свет. Можда ћеш рећи да данас нема таквих монаха који се моле за цео свет, а ја ти кажем: када на земљи више не буде било молитвеника, свет ће пропасти и задесиће га велике невоље; оне се већ и сада догађају. Свет постоји молитвама светитеља. И монах је позван да се моли за цео свет... Монах треба да живи у непрестаном уздржавању, а ако се бави земаљским пословима утолико више треба и да једе. У томе је и штета, јер ако више једе неће се моћи како ваља молити, јер благодат воли да живи у сухом телу. Свет мисли да су калуђери беспосличари. Али они не знају да је монах молитвеник за цео свет. Они не виде његове мо-
15
16
наставак са стр. 15
литве и не знају како их Бог милостиво прима. Монаси воде тешку борбу са страстима и за ту ће борбу бити велики пред Богом. Ја сам недостојан да се назовем монахом. Више од 40 година сам проживео у манастиру, па ипак себе убрајам у почетнике. Али знам монахе који су блиски Богу и Мајци Божјој. Господ је толико близу нас; ближи нам је него ваздух који дишемо. Господ живи у самом срцу човековом; уселићу се у њих и живећу у њима... и бићу вам Отац и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ
БОГОСЛОВЉЕ Сведржитељ (2. Кор. 6, 16-18). Бог је с нама и у нама: у томе је наша радост. Да ли сви то знају? На жалост не; то знају само они који су смирили себе пред Богом и одрекли се своје воље, јер се Бог гордима противи и живи само у смиреним срцима. Господ се радује када се сећамо Његовог милосрђа и када Му својом смиреношћу постајемо слични. Као што је у Луке и Клеопе горело срце док су ишли с Господом, тако и сада у многих монаха гори срце од љубави према Господу и смиреним духом
Јануар 2013.
приљубљују се уз Њега, јединог Бога. Али душа монаха који је везан за новац или ма шта друго земаљско, не може да воли Бога колико би требало јер по речима Господњим не можемо два господара служити. У мирјана је ум занет земљом и зато они не могу волети Бога колико монаси. Ако монах и помишља на земаљске ствари колико је то потребно за живот тела, његов дух гори љубављу према Богу. Он може рукама и радити, али његов је ум увек са Богом. Тако су и свети алостоли проповедали људима, али њихова душа је сва била у Богу, јер је Дух Божји живео у њима и управљао њиховим умом и срцем. Тако и монах, иако телом седи у малој и бедној ћелији, он духом созерцава величанство Божје. Он увек чува своју савест чистом да не би чиме ожалостио ближње или Духа Светог у себи. Он смирује своју душу и смиреношћу одгони зле духове од себе као и од људи који траже да се моли за њих. Има монаха који знају Бога, Његову Пресвету Мајку, анђеле и рај; али они исто тако добро познају и зле духове и адске муке. Све ово они знају из личног искуства.
БОГОСЛОВЉЕ
Јануар 2013.
Преподобни Филотеј Пароски
О скромности и гордости Највећа врлина међу врлинама је послушност, а насупрот томе, највеће од свих зала је непослушност. Непослушност се рађа од гордости, а послушност се рађа из смирења, скромности. Послушност подиже човјека са земље и уздиже га ка Небу. Гордост га стрмоглави са Неба на земљу. На примјер, ђаво, који је био први међу Анђелима, Деница (Јутарња звијезда), постао је Сатанаил (Нечастиви) зато што се погордио, па га је његова гордост стрмоглавила са небеских висина, тако да је он нашао мјесто у најмрачнијим дубинама ада. Пресвета Богородица била је Дјева, пречиста, без икаквог зла и лукавства, оличење смирења и скрушености. Њено смирење ју је узнијело до Неба, одакле је санијела самога Христа. Када би људи схватили колико је корисна скромност, а колико је штетна гордост, пазили би да не буду горди. Међутим, они то не схватају. А ђаво, који, из покварености и зависти, мрзи људе, односно славу и част коју им је подарио Бог, Који их је почаствовао да буду саздани по Његовом лику и подобију и Који их је, на тај начин, узнио до Неба, прави разне смицалице и сплеткари на разне начине, не би ли удаљио човјека од скромности, зато што зна да ће му скромни, испуњени смирењем људи, одузети престо, да ће обновити и замијенити његов пали ред (Анђела) и да ће задобити славу коју је он некада имао. Толико је велика врлина скромности, да она од човјека чини бога на земљи и сина Божијега. Господ наш Исус Христос се сав одјенуо у смирење: сав Његов живот је био пројава потпуног смирења, иако је био Бог и безгрешан. Понизио је себе, служећи људима као човјек све до Своје смрти на Крсту. А то је урадио да би надмудрио сатану, зато што је овај, услијед своје гордости, преварио првостворене људе у Рају. Христос је прихватио понизност, постао је понизан и послушан све до смрти. Постао је као роб и поданик своме створењу и Својом понизношћу надмудрио је лукаву змију, осло-
бодио је Адама и све оне који су рођени од Адама, а који су били осуђени на пакао, због прародитељског гријеха. Када је дошао на земљу, Бог је, пошто је распет и погребен, сишао у ад, гдје је проповиједао и поучавао душе до тада упокојених Адамових и Евиних потомака, међу којима многи повјероваше у Њега и бише спасени, избављени из ада. Штавише, лакша врлина од скромности не постоји, зато што она не захтијева много труда, нити захтијева пост, нити бденија, нити метанисања, нити дјела милостиње. Бог прихвата скромне. Прихвата њихово смирење. Смирене прославља њихово смирење, без поста, без бденија, без много труда. Смирење је спасавало и спасава људе. Док, са друге стране, молитве, дјела милосрђа, многи трудови и постови, без смирења, тј. скрушености, многим људима нијесу били ни од какве користи. У древна времена многи монаси, о којима говори апостол Павле као о људима „којих овај свијет није достојан”, посташе светитељи у пустињи. Чинили су чуда и разна знамења. Како су то они чинили? Чинили су то зато што су посједовали смирење. Да нијесу били скрушеног духа и срца, били би осуђени, пали би у прелест (обману).
17
18
БОГОСЛОВЉЕ
наставак са стр. 17
Многи су стекли доста врлина, постали вични бдењу (неспавању), дугим и усрдним молитвама, спавали на земљи, читали Свето Писмо, али, ипак, пошто се погордише због свега што су чинили, јер помислише да све то чине по сопственој моћи, нијесу ништа постигли. Бог узноси смирење у висину: „смиренима даје благодат, а гордима се противи”. У вријеме када су живјели први Оци, бјеше међу њима један, који је имао изванредно памћење и научио напамет цијело Свето Писмо, Стари и Нови Завјет. Једном је он са још једним братом отишао да се поклони светињама. Док су пјешачили, он је говорио напамет цијело Свето Писмо, изговарао је ријечи пророка, патријараха, ма читаво Свето Писмо. Други би пуно пута сјели и нешто појели. А он не би сјео да једе, већ би стојећи наставио да рецитује. Затим се погордио, умисливши да се на свијету нико са њим не може поредити, да нико није као он. Још би га отворено хвалили неки ласкавци, док су га гледали како пости и како се моли. Људи обично хвале оне који посте и који се моле, а он, као безуман, празноглав и површан, прихватао је те њихове похвале, мислећи да је за све то заслужан само он. Зато је Бог допустио да напусти монашки живот и заједницу; отишао је из пустиње и доспио у свијет. Осим тога, почео је говорити како је све створено само од себе, да не постоји ни будући живот, ни пакао. Дошао је у Египат, стигао до Александрије, гдје је постао имитатор, комедијаш, глумац. Са
Јануар 2013.
висине на којој се нашао, на коју је он самог себе уздигао, гдје му се чинило да напросто лети на Небесима, он је пао, напросто се стрмоглавио, сурвао. Пао је због своје гордости. Почео је да глуми као неки комедијаш, да би коначно одлучио, чак, да згријеши са неком глумицом, али се Бог сажали на њега због његових ранијих заслуга и труда, те га је зато, да не би умро у гријеху, казнио тако што су му обољели удови и сасушили се. Тада се овај човјек тргнуо, повукао се у пустињу, гдје је и умро. Барем се спасао од гријеха. Ко би сад знао гдје је отишла његова душа. Бог, Који је милостив, може у посљедњи час да спасе човјека, као што је спасио и разбојника. из књиге: Преподобни Филотеј Пароски, Светигора, 2012. г.
Архимандрит Тихон (Шевкунов)
О СМЕРНОСТИ
Отац Доситеј био је заиста велик монах, готово неприметан у манастиру. То је, узгред буди речено, поуздано обележје истинског узвишеног подвижника. У парохију је доспео по послушању архијереју. Овај је једном јеромонаха Доситеја упутио да привремено служи у удаљеном селу Боровик, у Покровском храму. Затим још једном и још једном, да би га најзад оставио као пароха у томе селу.
Кад је отац Доситеј отишао у испосницу, сместио се два километра низводно, у напуштеној кући на острвцу међу мочварама; долазио је само недељом: да се причести Светим Христовим тајнама, и то чунићем од издубљеног јеловог стабла. (У том чамцу нико сем старца није могао да плови ни десет метара, одмах би се преврнуо.) Остале дане отац Доситеј проводио је потпуно усамљен.
У своју кућу у непроходној забити отац Доситеј довукао је храстово стабло с огромном дупљом. У ту се дупљу старац завлачио да би сате проводио у Исусовој молитви, потпуно се издвојивши чак и од оне своје мале скитске свакодневице. Али пошто је сасвим отишао од света, загонетни пустињак је свим силама своје душе испуњене љубављу наставио да брине о томе свету – и ватреном молитвом, и радови-
БОГОСЛОВЉЕ ма који су откривени тек после његове смрти. Прегледајући ствари оца Доситеја, отац Никита и ја нашли смо писаћу машину и његовом руком прекуцане, преко индига, у четири примерка – Нови завет, књиге древних подвижника Лествица и Дела Исака Сирина и пет томова дела епископа Игњатија (Брјанчанинова). Тих година, кад је готово сва духовна литература била уништена, било је то право откровење. Због своје прозорљивости, отац Доситеј је још дуго пре одласка десеторице монаха из Псковско-Печорског манастира, у назнакама почео да говори о том догађају. Није одобравао поступак инока, али жалио их је, вајкао се предвиђајући у каквој ће се нужди наћи, па је чак почео да спрема намирнице за њих – прекрупу, конзерве и остале залихе. Отац Доситеј, као ратни ветеран, имао је доста добру пензију. Кад се, већ после његове смрти, доиста догодило да су десеторица монаха отишла из манастирске обитељи, ове намирнице помогле су некима од њих. Локалне сеоске пијанице дознале су и по округу разгласиле да поп добија велику пензију. Једном су се тројица снажних момака, познати провалници и лопови из рејонског центра, чамцем одвезла до њега – да га опљачкају. Упали су у старчеву келију и претећи затражили новац и уопште све што има. Отац Доситеј рече им мирно: - Узмите шта год хоћете. Само да вас најпре благословим. И начини над њима знак јерејског благослова. Истог тренутка провалнике спопаде такав ужас да само нахрупише на врата и у паници побегоше куд који. Старац је био висок, сув и жилав, па је и у дубокој старо-
сти поседовао необичну снагу. Дуго је успевао да се снађе у свом скиту сасвим сам. Али последњих година помагали су му отац Никита и отац Рафаило. Једном приликом њих тројица спремали су дрва за зиму. Два млада монаха подизали су облице, а отац Доситеј их је секао старом моторном тестером. Кад су се млади људи поприлично уморили, и старац је пристао да се одмори. Отац Рафаило одлучи да придржи препотопску моторну тестеру и кад осети њену велику тежину, остаде запрепашћен како отац Доситеј може да ради тако дуго без предаха. Истога дана, како је причао отац Рафаило, старац и он заједно су ушли у шупу по некакав алат, кад, наједном, млади монах крај свога босог стопала спази шарку-мочварушу. Претрну, али одмах зачу старчев спокојан глас: - Не бој се, неће ти ништа. Узми ренде, па да идемо. Једном упитах оца Никиту: Мора бити да је твој старацаскета имао тешку нарав? На то отац Никита одговори да може испричати једну згоду. Као шеснаестогодишњи деран био је из неког разлога страховито љут на оца Доситеја, па је чак и викнуо на њега. Старац му се бацио у ноге и са сузама почео да моли за опроштај што је васпитанику допустио да западне у толики гнев. Господу је отац Доситеј отишао на Велики четвртак. Тога јутра допловио је у свом чунићу преко хладне пролећне воде у храм, причестио се на литургији и опет отпловио у скит. А сутрадан су му тело нашли у реци. Поред њега је плутао преврнути чамац-брвно. Кад су у мртвачници обављали обдукцију, лекари су се зачудили што у покојниковој утроби нису нашли никакве остатке
Јануар 2013.
хране. Отац Никита објаснио им је да старац током целог Великог поста није окушао ништа изузев Светог причешћа и воде. У милицијски записник о смрти унели су стога: „утопио се у реци услед потпуне физичке исцрпљености”. Отац Доситеј сахрањен је васкршње недеље, у манастиру, у пештерама. Кад ковчегу приђе отац Јован, само што погледа покојника, пљесну рукама и узвикну: – Убише те, мој Доситеју! И доиста, ускоро се у околини пронео глас да су се пијани ловци из Пскова хвалили како су, док су се возили реком у моторном чамцу, из забаве у воду претурили старог попа који је пловио на брвну. Отац Доситеј је целим својим животом тежио циљу који се у нашем свету открива тек малобројним изабраницима Божјим – својој Голготи. За нас, обичне људе, то је непојмљиво. Касније смо, међу старчевим папирима, нашли песмицу коју је написао себи самоме:
19
20
наставак са стр. 19
Не сиђи мишњу са Голготе, Сећања увек нек те кроте На искупљења тог дивоте Којим је Христос дарив›о те. Много тога било је непојмљиво у његовом животу. Али у
БОГОСЛОВЉЕ једно нисмо сумњали – Бог му је учинио да у последњем тренутку очита молитву Његовога сина Исуса Христа на Голготи – за оне који су га разапели и за сав људски род: „Оче, опро-
Јануар 2013.
сти им јер не знају шта чине.” Архимандрит Јован (Крестјанкин) називао је оца Доситеја последњим великим руским пустињаком. из књиге: Несвети а свети и друге приче
Свети Нил Мироточиви
О последњем времену Од око 1900. године, па до средине XX столећа, људи тога доба постаће такви да ће се једва моћи препознати. Када се приближи време Антихристова доласка, разум људи помрачиће се од плотских страсти и само ће се бесчашће и безакоње разрастати. Свет ће бити непрепознатљив, измениће се изглед људски, захваљујући бестидности у одевању и чешљању неће моћи јасно да се разликују мушкарци од жена. Ти ће људи бити дивљи и зверски сурови због саблазни Антихристових. Неће бити поштовања према родитељима и старијима, љубав ће нестати. А пастири хришћански, епископи и свештеници, постаће људи сујетни који савршено не разликују десни пут од левога. Тада ће се хришћански морал и предање изменити. Међу људима ће нестати скромности и челомудрија, а зацариће се блуд и распуштеност. Лаж и среброљубље превазићи ће сваку меру, а тешко онима који гомилају благо. Друштвом ће загосподарити блуд, прељуба, мужелоштво, тајна дела, крађе и убиства. И у то будуће време, захваљујући сили огромнога злочинства и распуштености, људи ће се лишити благодати Духа Светога коју су добили на Светом Крштењу, а уједно ће изгубити и грижу савести. Цркве Божије остаће без богобојажљивих и благочестивих пастира и тешко онима хришћанима који остају у свету и који ће савршено изгубити веру, пошто ће бити лишени могућности да ма од кога виде светлост познања. Тада ће се они удаљавати од света, тражећи у свештеним прибежиштима олакшање од душевних страдања али свугде ће наилазити на препреке и тегобе. И све ће то бити последица тога што ће Антихрист успети да да господари свима и да постане владар целе васељене и што ће творити чудеса и невероватна знамења. Он ће уз то дати
порочну мудрост несрећном човеку, тако да ће овај начинити таква открића да може један човек са другим да разговара са једног краја земље на други. Тада ће људи летети по ваздуху као птице и прошећаће морским дубинама као рибе. И када све то достигну, бедни људи ће у удобности проводити живот, не знајући, несрећници, да је то – обмана aнтихристова. А он ће, зликовац, захваљујући човековој сујети тако усавршити науку, да ће то људе скренути са пута и привести у неверовање у постојање Троипостаснога Бога. Тада ће Свеблаги Бог, видећи погибао рода људскога, скратити дане ради оних малобројних који се спашавају, јер ће Антихрист хтети да саблазни, ако је могуће, и изабране... Тада ће се изненада појавити Мач казне и убиће Опсенара и слуге његове.
БОГОСЛОВЉЕ
Јануар 2013.
Владета Јеротић
ШТА СТВАРНО ЗНАЧИ БИТИ ЗРЕЛА ЛИЧНОСТ?
Да, ми то сада већ добро знамо и томе је допринела не само савремена психологија већ и наше практично искуство, индивидуално и колективно, да слободе нема без зрелости. Ако се неко дете у школи и после школе понаша као и у породици пре него што је пошло у школу, или, што је исто, ако оно још и са шест година мокри ноћу у постељу, претерано се боји и сиса прст – у таквим случајевима суочавамо се са неуротичним, дакле незрелим дететом. Ако неки младић или девојка са двадесет или више година још показује онакав бунт или онакво сексуално понашање какви су типични за доба пубертета – опет говоримо о незрелој младости која се још налази у стању тзв. продужене пубертетске кризе. Најзад, када неки одрастао човек често мења своје партнере у браку или ван брака, што значи да није у стању да се веже за једног партнера и њему остане привржен и веран, или када тај „одрастао” човек показује изразито агресивно понашање према својој околини или према самом себи, свеједно да ли на своме радном месту, у вожњи аутомобилом или према својој породици – јасно је да смо опет суочени са незрелим особама које ометају складан породични и друштвени живот. Што је већи број оваквих неуротичара у једном друштву, свакако су и мање шансе да то друштво
оствари своје циљеве и омогући природан развој многих потенцијалних могућности, односно способности које се несумњиво налазе у сваком човеку. Данашњи психолози и психијатри, и када заступају различите ставове, сложили су
„Ми сад сви знамо, хоћемо слободе и да смо своји у рођеној кући... Слободе, добро, али то није воће што зрело у шешир пада ма коме.” Вељко Петровић
се око неких значајних и за све људе типичних критеријума који могу приближно тачно да одговоре на тешко питање: шта заправо човека чини зрелом и целовитом личношћу? Морамо, најпре, поћи од признате чињенице да нема потпуно зреле личности или, како се то стручно каже, личности која
би била потпуно интегрисана. Постоје само ступњеви зрелости који се, више или мање, приближавају овој замишљеној, идеалној целини личности. Добро је овом приликом поменути став да практично нема граница човековог сазревања у току читавог његовог живота. Иако је несумњиво да су најважнији услови у којима личност сазрева, они које ствара родитељска кућа у раној младости детета, ипак и касније животне околности, као и ендогена, вероватно конституцијом и наслеђем примљена способност личности за доживљаје и трансформацију – имају значајан удео и свој допринос како у накнадном сазревању личности тако и у могућности плодног мењања и све самосталнијег развоја ове личности. Биографије великих људи (али не санаставак на стр. 24
21
БОГОСЛОВЉЕ
22
Србољуб Зорица
Јануар 2013.
Кожловачка богом
Храм Свете Недјеље у Кожловцу саграђен је поратних година, иако су темељи ове богомоље освештани године 1934. Запамћено је у народном казивању да је темеље храма подигао Кожловчанин Антоније Иванишевић, угледан и побожан домаћин кожловачки, кога су понијеле мисли смјерне и оданост хришћанској православној вјери. Подстицај за подизање цркве свакако је била и стародавна прича, у народу богобојажљиво очувана, да је у Кожловцу још у 19. вијеку саграђен Божји храм који је у неким животним недаћама, које нису мимоишле овај крај, једноставно порушен. По народном предању у Кожловцу је својевремено био подигнут храм Покрова Пресвете Богородице. Ово далматинско насеље годинама је припадало бргудској парохији. Антонију Иванишевићу су, како су Кожловчани казивали, понајвише при изградњи новог храма помагали Сава Зорица, Владимир Видовић, Радивој Матић и Стеван-Стеванац Узелац. Тако Кожловчани на измаку шесте деценије прошлог вијека, односно 1966. године, добише нови Божји храм који се у својој љепоти и смјерности уздигао на брежуљку повише сеоског гробља у доњем селу, уз пут који се некако бритко зарезао и змијолико протегао падином брежуљка Стране. Црквена звона су милозвучно забрујала, разлијегао се звук, који је призивао вјерујући народ на литургију, по виноградима, маслињацима и ливадама што су запосјеле питомину дубодолине према Коларини и Лепурима. Звона црквена су својом звонкошћу обасипала новосаграђене куће у доњем селу, допирали су звуци у својој лелујавости и продорности до оближњих насеља и главног средишта на размеђу Буковице и Равних Котара – градића Бенковца који је смјештен на раскрсници путева Сјеверне Далмације. Зидове ограде новосаграђеног храма кожловачког подигао је Лазо Узелац, Папић, саградивши и оградивши тако црквену порту, чиме је уљепшана и заштићена богомоља од скрнављења и којекаквих напасти, случајних или намјерних. Тих поратних година, седме и осме деценије минулог вијека, ријека људи се одасвуд на дан сеоске црквене славе, младе свете Недјеље, слијевала и протезала од жељезничке станице и извора питке воде Свирча. Далматински владика је са свештенством редовно чинодејствовао на Светој литургији и црквеној литији у мимоходу око цркве, при чему се вјерујући народ побожно и са смјерношћу клањао икони свете Недјеље и приносио дарове за здравље породице и за душу упокојених рођака. Било је и католика из сусједног села Лепура који су приносили поклоне и предавали се молитвама пред иконом светитељке.
Послије Свете литургије, у дворишту цркве младићи и дјевојке су редовно развијали бирачко коло, док су се иза зидова порте и уз пут просто начичкале приручне тезге које су купцима нудиле разне ситнице, сувенире, играчке... У том шаренилу свијета и разне робе што су је продавци (сајмаџије) нудили на продају, омамљујуће се простирао мирис печене јагњетине; тискали су се људи у тој врелини љетњег дана да се докопају хладовине и да се освјеже хладним напицима (соковима, пивом, вином) који су испуњавали бурад напуњена ледом. Кожловачки сајам је својом особитошћу, молитвама у храму Свете Недјеље и вревом натисканог народа, пјесмом изворном и из пуног грла, оном буковичком и равнокотарском, просто мамио и призивао људе, тако да су хроничари тога времена могли засигурно забиљежити како је сваки наредни сајам, кожловачка црквена светковина, увелико надмашивала по бројности народа и посебној узвишености оне претходне. И у куће Кожловчана уселила су се од тада пријатна породична атмосфера, употпуњена светковином дружења пријатеља и богатом трпезом (крув испод пеке, печена јањетина, вино...), коју су вриједни домаћини тим поводом великодушно прибавили. У присјећању на то вријеме, које и сада у мањем обиму исијава радост црквене светковине у кожловачкој богомољи, ваља са посебном захвалношћу издвојити и калуђера Георгија Лончара, доцнијег пароха у овом селу. Ненаклоњено ондашње вријеме није му получило нарочите угодности свештеничког
БОГОСЛОВЉЕ
Јануар 2013.
моља: Храм Св. Недјеље живота, штавише, био је приморан да у градићу Бенковцу, гдје је живио, ради у тамошњој кожари, а недјељом се калуђер предавао побожној молитви у храмовима у Кожловцу или у Карину. Иако је тада било прилично људи који су настојали да рашчисте са црквом и религијом, калуђер Георгије Лончар је са свим људима добре воље срдачно разговарао и распитивао се за животне прилике и здравље породице. И о покојницима је у посмртној бесједи, на испраћају до вјечне куће, топло и надахнуто зборио, призивајући окупљени народ на смјерност, прибраност, љубав и честитост, удахнујући тако у душу окупљеног народа хришћанске врлине. На његовом споменику на гробљу у Карину уклесан је једноставан натпис: Георгие Лончар, јеромонах, карински парох +1994. Није овај карински и некадашњи кожловачки парох, дакле, напустио своје далматинске крајеве, мада она нису његово мјесто рођења, ни током претходног ратног вихора, деведесетих година минулог стољећа. Истински и достојанствено подносио је у својој животној повијености, што је године утиснуше, све ратне недаће што се немилосрдно усковитлаше и сручише попут природне разарајуће стихије на Крајину и српски народ. Кажу да се распитивао о ситуацији у ратним временима и подрхтавајућим старачким гласом проциједио би своју дубоку људску замишљеност и устрављеност да ће се из велике невоље изродити још већа – прогон српског народа из свога завичаја. Нажалост, слутње овога пароха се обистинише нешто више од годину дана послије упокојења, тако да његова блаженопочивша душа и људска доброта није ову велику несрећу подијелила са народом бенковачког подручја. Његово срце је било отворено за све људе добре воље, у њему је било мјеста за честите људе и за оне који му нису отпоздрављали, нудећи им великодушно доброту и волећи људе више него што су му они узвраћали.
Храм Свете великомученице Недјеље у годинама повратка мјештана Храм Свете великомученице Недјеље у Кожловцу и данас је прибјежиште мјештана повратника и другог српског вјерујућег народа, мјесто гдје се они скрушено предају молитви и, посве је разумљиво, призивају у сјећање минуло вријеме у коме су на сеоску славу, друге недјеље по Петровдану, притицале и у храм се слијевале колоне народа. Некадашње светковине мјештана Кожловца не могу се упоредити са данашњим, онима које су послије окрутног прогона српског становништва из родног краја тек блиједа слика позамашног народног скупа и окупљања на Светој литургији. Божји промисао
заметнуо је изнова окупљање вјерујућег народа у овом селу, на сеоској слави у храму Свете великомученице Недјеље. Године 2006. обновљена је црква у Кожловцу; поново су одјекнула утишана црквена звона и призвала на Свету литургију малобројни народ. Литија је у годинама 21. миленијума, од 2006. године, обично окупљала стотињак вјерника, одраслих и дјеце, пристиглих из Бенковца и оближњих села. Епископ далматински Фотије на проповједима се обраћа народу сабраном у храму, наглашавајући при томе у својој бесједи да их Бог није заборавио, упутивши заједничку молитву светој великомученици Недјељи да се умилостиви расијаном народу и да их подстакне и охрабри да се врате на своје погашено огњиште. Сљедећих година владика Фотије је исказивао захвалност Господу што се увећао број повратника и вјерника у овом крају. Дошли су да славе име Господње и спомен на свету великомученицу Недјељу, којој је кожловачки храм посвећен. Познато је, иначе, да православни Срби у Далмацији веома поштују и славе ову угодницу Христову. Послије молитве услиједи, како је то уобичајено, чин благосиљања славског колача и свечана славска литија.
23
24
наставак са стр. 21
мо њих) довољно убедљиво доказују ову претпоставку. Укратко ћемо дати оне најважније критеријуме у психологији који одређују снагу човековог Ја, односно показују степен његове зрелости, при чему редослед ових критеријума не мора да означава и њихов значај. Чини нам се, чак, да сваки од њих има приближно подједнаку вредност и подједнак значај. 1. Способност за вољење неког другог, а не само себе самог Нарцистичке личности, када су уопште у стању да некога воле, ово чине тако што у партнеру воле себе самог, и то или себе из садашњости, или себе из прошлости, или себе онаквог каквог би желели да стекну у будућности. Јасно је да таква љубав партнера није у стању да се било чега одриче, што значи да подноси жртве, принцип на коме се заснива сам живот и без кога се не може замислити не само складна породица већ ни складно друштво. 2. Способност контролисања сопствених нагона и импулса Управљање својим агресивним и сексуалним енергијама које су нам биолошки дате, у виду урођених нагона, започиње врло рано и колико правилно контролишу те нагоне прво родитељи, а касније и друштво, умногоме зависи будући развој личности. Импулсивно препуштање наглим експлозивним пражњењима ових енергија, са последицама које су нам из свакодневног искуства свима добро познате, није само „фатум” наше индивидуалне прошлости и нашег националног темперамента већ и слабост, неуроза и незрелост сваког појединца који ништа не чини да би васпитао вољу и моралну хигијену својих анималних прохтева.
БОГОСЛОВЉЕ 3. Способност подношења непријатности, бола и патње Принцип апсолутног задовољства коме, према Фројду, тежи мало дете, а који је Фројд с правом супротставио принципу реалности, непрекидно вреба сваког од нас и зато мора стално бити под нашом свесном контролом како не бисмо дозволили да други уместо нас подносе бол и патњу (као синониме живота). Избегавање сваког бола, и физичког и душевног (отуд претерана употреба медикамената и злоупотребљавање комфора), карактеристика је нашег доба, које и овде показује све одлике инфантилног регредирања. 4. Поседовање зреле, а не инфантилне савести Зрела савест се показује како у толеранцији али и контроли својих нагонских жеља, тако и у толеранцији али и будности према захтевима свога моралног бића. Незрела савест, напротив, заснована на претњама страху и осећању кривице, понаша се према самој себи или својој околини садистички или мазохистички. Онакво човеково Над-ја, које је у детињству изграђено под утицајем претерано строгих родитеља, или није уопште довољно изграђено због родитељске занемарености, или што ови и сами нису у себи изградили своју савест – ствара од људи мучитеље других или неуротичне мученике који због претераног осећања страха кривице траже своје тлачитеље. Насупрот тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима тзв. одбрамбене идентификације не постоји у основи личности
Јануар 2013.
емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности. У таквим случајевима личност се осећа угрожена, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње. Из такве идентификације развијају се претеране маскулине или феминине особине личности, које онда делају у правцу садистичке или мазохистичке оријентације у животу. 5. Умерена агрестност без реакције беса или мржње, али и без претеране бојажљивости Ако су нам и агресивност и сексуалност дати као сиров материјал који чека своју племенитију обраду, онда је природно да на њих морамо да рачунамо и детињасто је затварати очи пред овим моћним силама. Потиснута агресивност која није нашла одушка у моменту када је то било неопходно и у мери која одговара ситуацији и нашим обавезама као етичким бићима, остаје неискоришћена, дивља снага која кад-тад мора
БОГОСЛОВЉЕ да се испразни, и то најчешће у некој адекватној ситуацији и са појачаним интензитетом. 6. Способност да будемо независни Овакву способност поседује само она личност која је већ успешно у себи развила све друге, раније поменуте способности. Она је циљ и круна индивидуације и једина стварна залога али и услов слободе. Нема стварне слободне личности независне и самосталне, а која тиме није не само изолована и усамљена већ и на претеран, неуротичан начин ангажована у друштву. Само независна, дакле слободна личност зна за тајну зре-
лог понашања у коме се даје „Богу Божије, а цару царево”. У најкраћим цртама изнели смо неке од најважнијих критеријума по којима савремена психологија и психијатрија процењују зрелост неке личности. Свако од нас треба да процени колико оне вреде и колико одговарају објективном суду наше сопствене личности. Сваки од нас мора најпре да одговори на питање колико је сам на себи постигао и шта је до сада учинио са својим урођеним и задобијеним талентима. Тек тада можемо да се окренемо друштву и да с правом од њега очекујемо подстреке за рад.
Јануар 2013.
Нема зрелог друштва без зрелих индивидуа. А њих не ствара само друштво већ и самоваспитање. Наиме, нема друге одговорности, као што рече један наш филозоф, од самоодговорности.
Протојереј Александар Средојевић
СЕЋАЊЕ НА МУЧЕНИЧКОГ И БЕСМРТНОГ ВОЖДА
Само рођење Ђорђа Петровића – Карађорђа, од Петра и Марице у Вишевцу, крај Раче Крагујевачке (1762. г.), по сведочењу народне традиције и једног муслимана било је пропраћено небеским знамењем, да се једна звезда-комета била спустила на кућу у којој се родио, као и појавом из небеског света – Милоша Обилића који је благословио малог Ђорђа. То је све указивало да је он „оруђе Божије” које ће имати изузетну мисију на земљи, за коју је још у „утроби” од Господа назначен и посвећен (Јер. 1, 5). Када је стасао и одрастао, Ђорђу Петровићу се из „небеске Србије” јавља краљ Стефан Првовенчани (чије је он мошти у последњем аустротурском рату, док је био у чети капетана Радича Петровића, као фрајкор носио) и позвао га да подигне народ на устанак против Турске, те ослободи га из окова петовековног ропства. Колико је језиво било стање народа под Турцима, говори нам један непристрасни странац и историчар Леополд Ранке: „Спахије су се”, каже Ранке, „већ биле обратиле Цариграду; и кнезови су имали још толико храбрости
да се састану у једном манастиру и напишу писмо султану. Жалили су се да су их дахије већ потпуно опљачкале, и да су принуђени већ да се опасују голом ликом.” Али, насилници још нису задовољни, него и насрћу на душу, веру и част. Ниједан човек није господар своје жене, ниједан отац своје кћери, ниједан брат своје сестре; манастир, црква, калуђер, поп, све се вређа. „Ако си још наш цар”, узвикнули су кнезови, „дођи и ослободи нас злочинаца; ако нећеш да нас спасаваш, онда нам то бар објави да се одлучимо да бежимо у шуме и планине, или да скачемо у воду.” После овог смртног вапијућег крика кнезова из београдског пашалука султану Селиму III (1789-1807), он је запретио дахијама да ће на њих као казну послати нетурску војску. „Тако нам Бога”, узвикнули су, „он мисли на рају.” И да би предухитрили српске кнезове, дахије су се одлучиле на крвави пир – сечу кнезова. У том смртном удару пале су главе око седамдесет најзнаменитијих кнезова: Марка Чарапића, Јанка Гагића, Бирчанин Илије, Алексе Ненадовића,
25
26
наставак са стр. 25
БОГОСЛОВЉЕ
Јануар 2013.
хаџи Ђере и хаџи Рувима и још многих других знаних и незнаних. Осим кнезова, на удару су били и обични тежаци. „Земљом је”, пише Ранке, „завладао ужас”. Како се није знало ко је све одређен да буде погубљен, а како су се проносиле вести да треба да буде истребљен сав народ, за живот су се плашили и најсиромашнији. Ово неподношљиво стање довело је управо Србе да су се са преосталим кнезовима у Орашцу, на Сретење Господње, 2/15. фебруара 1804. године подигли масовно на устанак. За вођу је изабран, а од проте Атанасија буковичког заклет, строг по нарави, а човечан и челичан по карактеру и храбрости Ђорђе Петровић – Карађорђе (1762-1817).
Свемоћ Божија са витезом православља Оданост и побожност Ђорђа Петровића према Богу била је позната. Историчар др Страњаковић говори о Вожду: „Карађорђе је био добар и веран син Српске Православне Цркве”. Ништа није почињао без молитве. Сваког дана устајао је Ђорђе, „умио се и Богу молио”! И увек је наглашавао: „Ако Бог да и помози Боже!” Карађорђе је као и сви православни Срби, постио све постове. У борбама је у рововима, док је трајала битка скоро увек имао свештенике који су служили „молитву за победу”, као и „после борбе – благодарење Богу!” Тако је у заповести и писао једном војводи: „Да свештеници свуда чине молитве, и бденија умољеније Бога да нас укрепи против душмана, да би га с Божијом помоћи победили и сатрли”! Вожд пише светом Петру I Цетињском да је српски народ из ропства устао у борбу „за своју слободу, за своје светиње и манастире”. Опет другом приликом написао је за колебљивце: „Боље је у својој вери умрети него своју веру погазити, зато се у светом Евангелију говори: Ако праву веру имаш то и спасен будеш! Дакле, боље у својој вери умрети него пред Богом и народом осуђен бити, а свемогући Бог хоће нам помоћи”. Када је цар Наполеон Бонапарта са 600.000 ратника „на Руса пошао био” тада је осамљена Србија сама остала на мегдану Отоманској империји, као Давид са Голијатом. Тада Вожд у ратној прокламацији пише: „да се свако мане својих послова: земљоделци, тесари, воденичари, сточари и сви да устанемо и да се бијемо ‹за Крст Часни и слободу златну›” Прокламација се завршава: „Боже помилуј, охрабри народ српски и серца синова српски. Амин Боже свемогући разори и победи силу турску, која је наумила разорити благочестије Твоје. Амин!” У другој
прокламацији под претњом смрти говори: „ко не буде хтео онда гди је наређен бијући се ићи и умрети за своју веру (Православље) и закон за свој род и отечество, за своју славу и царство Небеско, што ће га народи његови потомци славити, и благосиљати и свећу му палити”... У страшним и претешким смртно угроженим околностима после погибије војводе Стевана Синђелића на Каменици (Чегру из ког доба нам је остала јединствена на планети богомоља – Ћеле кула – Црква сазидана од људски 952 главе) пропаст Србије је била на видику. Тада је храбри и ћутљиви Вожд одржао говор на једном узвишењу код Београда. Кроз плач је васкрситељ Србије вапио и преклињао хиљаде престрављених српских душа: „Родољуби, у оваквој несрећи треба се више него икад охрабрити и показати свету да сте достојни потомци ваших предака. Отаџбина је ваша у опасности и она данас тражи вашу брзу помоћ. Дочепајте оружје и полетите пред непријатеља; да га победите или умрете. Узрок нашег рата је оправдан, и Бог ће благословити наше оружје. У свим борбама, па и у највећој опасности ја ћу бити пред вама”. И Вожд је успео да са Мораве уз коју је непријатељ надирао да их надбије ка Нишу и Србија је била спашена, пошто је и главнина Турске војне силе била заузета у борби са Русима.
БОГОСЛОВЉЕ Колико је било поверење Вождово у свемоћ правде Божије види се када је силни Наполеон Бонапарта са дотада највећом армијом света кренуо 1812. г. да пороби православну Русију. Карађорђе је тада наредио Митрополиту Леонтију Ламбровићу да се у свим црквама обавља молитва Богу за победу „над непријатељима рода Славјанског”. Познато је да је Бонапарта саветовао султана Селима Трећег (1789-1807) „да те Србе треба уништити, које Русија соколи и помаже, а управо сам је освајајући Русију и од ње уз помоћ Божију и био „уништен”.
Моралност и човекољубље вожда Све време ратовања током Првог устанка, вожд је показивао задивљујућу православну моралност и племенитост. Још приликом прве победе 1804. г. – против рудничког Смаил Аге, тзв. „Рудничког бика” – у областима које су Срби ослободили забранио је својим ратницима да пљачкају Турке и оставио их је да мирно раде своје послове, да их нико не дира. Како каже Епископ Николај: „Жене и децу побијених Турака и оних који су побегли није дао злостављати, већ је наредио да се испрате за Ужице и Чачак”. Сличну великодушност показао је Карађорђе приликом ослобођења Београда: „крајње човекољубље према предатим Турцима и њиној чељади”, вожд је наредио да се турској сиротињи свакога дана дели хлеб, а бројним турским женама, које су војници опљачкали, Ђорђе је наредио да им се укаже милост. „Одредио им је две џамије за становање, постарао се да добијају храну и поставио стражу да их чува.” Неку годину касније (1809. г.) у Сјеници вожду су привели педесет и седам турских жена и девојака „Он им даде да се пресвуку у чисте хаљине и на частан начин отпусти их и преда Турцима”. Такође у селу Венчанима веома је згрешио неки Томаш Туфегџић и био је у бекству, а његовог сина сељани ухвате и доведу пред вожда, који пресуди речима „Син за дела оца не одговара”. Оваква племенитост Ђорђа Петровића дубоко су проткана јеванђељском Христовом етиком, како и Епископ Николај закључује размишљајући о бесмртном мученику вожду, који је прокламовао: „Не убијати разоружаног непријатеља, нахранити и оденути робље, не светити се деци за грехе родитеља, не присиљавати на промену вере, оставити слободу неборцима, не дирати части и образа женскиња – то је ратни морал правих људи и великих хришћанских војсковођа. Таквим моралом у вишем степе-
Јануар 2013.
ну руководи се у ратовима – православни витез бесмртни Карађорђе Петровић. Његовом примеру оваквог ратног морала следовале су српске војске у многобројним ратовима за минулих сто и педесет година”.
Мученичка смрт вождова После слома Наполеона у Русији 1812. и 1814. г. код Ватерлоа одржан је Бечки конгрес 18141815. године. Велике силе су у Европи извршиле рестаурацију претходног стања – од пре Наполеонових освајања. А што се тиче Србије, која је 1813. године поново пала под турску власт, њено страдање, стављено у руски меморандум, није узето ни у разматрање. Ускоро је букнула Хаџи Проданова буна, на Крстовдан 1814. године, и она се убрзо и угасила. Вожд Карађорђе је у Русији изабран на чело друштва „Хетерија” и желео је да подигне сав православни Балкан против Османлија и створи нову православну државу. Дошавши у тајности у Србију, вожд са сузама покајнички пада и љуби земљу „отече-
ства свога”, молећи је за опроштај што је избегао из ње у њеном полому и пропасти. Састаје се са својим кумом Вујицом Вулићевићем, смедеревским кнезом, где је био смештен у Радовањском Лугу у једној колиби чекајући „новог књаза” Милоша и остале виђене људе да подигну нови устанак. Међутим, после слома Наполеоновог, велике силе нису биле вољне да и даље ратују, те је и сам кнез Милош, који је заузео вождов положај у Србији, поред војничке прешао у дипломатску борбу.
27
28
наставак са стр. 27
БОГОСЛОВЉЕ
Ноћу на спавању, у свитање на Сабор светог Архангела Гаврила (26/13 јула 1817. г.) од Николе Новаковића, кога је одредио Вујица, Карађорђе је био мучки убијен секиром. Кажу да га нису смели гађати пушком јер се веровало да га Провиђење чува од куршума и кумбаре у свим приликама. Мученичку главу вождову књаз Милош са посланством шаље у Цариград – као доказ Порти да ће бити мира и да се од Ђорђа у страху Стамбол више не тресе. У знак кајања кумови вождови Милош и Вујица подигли су цркву (манастир потоњи) Покајницу, а кнез Милош са породицом у знак покајања саградио и обновио око 90 богомоља (по некима и више). Међутим, његов син и наследник кнез Михаило био је убијен у Кошутњаку 29. маја 1868, а такође и унук му побочни од брата господар Јеврема краљ Александар Обреновић би убијен истог датума од завереника у двору у Београду 1903. године. Сам убица вождов, коме је Карађорђе на Дрини убио брата „ради послушанија”, Никола Новаковић после злочина дуго је као суманут лутао на своме коњу по пољима и путевима често молитвено вапијући и молећи у небеском свету вожда: „Ђорђе, Ђорђе, опрости ми, опрости ми”, докле на крају није
Јануар 2013.
се здумлао у неку јаругу и настрадао. И после скоро 200 година пароху великопланском, а од пре неку годину београдском проти Милосаву Радојевићу, верници су се поверавали: „Ми се молимо мученику Ђорђу – и помаже нам”, што говори о његовој мученичкој смрти. Нека је свим хришћанским му ченицима, заједно са са мученичким вождом, „слава јато бесмртника, мир пепелу великана”. Православни мисионар, септембар 2012. г.
Дечак са празном саксијом
Пре много година живео је у једној земљи мудри краљ. Био је срећан у свему, само није имао деце. А једном је дошао на мисао: „Добро би било да у нашој земљи нађем најискреније, истинољубиво дете и да га васпитавам!”
Наредио је да се свој деци да семе цвећа и објавио: – Ко од овог семена одгаји најлепше цвеће, постаће ми син или кћи. Сва деца су почела да гаје цвеће. Трудио се и Суир. Прошло је десет дана, прошао месец, а цвеће се није појављивало. Најзад је дошао дан који је краљ одредио као дан када деца треба да му донесу цвеће. Дечаци и девојчице хитали су краљевском двору носећи саксије с прекрасним цветовима. Краљ је ишао од једног до другог детета све док није угледао Суира. Он је пла-
као држећи у рукама празну саксију. – А где је теби цвеће? – упитао га је краљ. Суир је, кроз плач, испричао да је све покушао, али да семе није никло. Краљ га је узео за руку и рекао: – Ево мог искреног, истинољубивог сина! – Зашто он? Па он је донео празну саксију! – повикали су са свих страна. – Зато што сам вам свима поделио кувано семе! Из њега није ни могло да никне цвеће! Кинеска народна прича
БОГОСЛОВЉЕ
Јануар 2013.
Никола Боровчанин
БАЈКА О ЧАСТИ
У нека давна времена живљаху људи бистрога ума и племените душе. Лутали годинама по различитим крајевима тражећи место за свој дом. Кад дођоше до Велике Реке, решише да ту и остану. Подигоше своје куће, направише своје село и изродише велико, бројно и здраво потомство. Изабраше себи и краља по имену Разум. Добише и веру, језик и писмо. И тако настаде народ. Беше надалеко познат по својој честитости и мудрости. Време је пролазило. Живот им беше богат. Али све што је добро, привуче и завидне људе. Из врло удаљених крајева, где су владале неслога и мржња, а краљица им била Завист, кренуше да нападају овај народ. Рушили им куће, отимали децу, палили књиге... Но, народ беше храбар и неустрашив. Зато Завист реши да убије Разум. Тако и би… Народ оста без краља те одлучи да власт припадне његовој жени. Она се звала Част. Имала је кћерку Слободу и сина Живот. И уместо да без Разума народ пропадне, они су са Части постали још јачи. Част је владала поштено и достојанствено. Била је скромна, искрена и праведна. Кћерка јој је у свему помагала. Слобода је била најлепша девојка на свету и вољена у народу. Завист, већ бесна, покуша да убије и Част, али без успе-
ха. Затим покуша да отме Слободу, али је и она била неухватљива. Народ их је добро чувао, баш као што се чува највећи завет предака. Но, Завист није мировала. Тражила је пут до зла. Тако наговори Живот да се одрекне мајке и сестре добијајући за узврат обећање – вечну славу и власт. Живот је поверовао. На превару затвори Част и Слободу у кутију заборава. Постаде краљ. Народ се уплаши новог краља, јер Живот без Части и Слободе је Живот са страхом. Тада су истина и нада далеко, а туга и зло прве комшије. Завист је имала кћерку Лаж која се по наговору мајке уда за краља. Уз њу Живот постаде још суровији, а народ несрећнији. Живот и Лаж добише кћерку Превару и сина Заборава. Дођоше још црњи дани. Народ је пропадао сваким даном све више. Од разумног, часног и слободног, остаде само преварени народ. И – заборављен... Не прође много, а Завист одлучи да оде одатле јер више није имала на чему да им завиди. Са њом одоше и кћерка Лаж и унук Превара јер им је, овакав какав је, Живот досадио. Кад је краљ остао сам са сином Заборавом, осети неизмерну тугу и покајање за оно што је учинио своме народу, те паде у постељу. Син се сажали над својим оцем те одлучи да нађе кутију заборава. Није је било тешко наћи. Била је на путу, заборављена...
Обрадовао се, али ју је узалуд покушавао отворити. Седео је тужан данима поред очеве постеље надајући се да ће неким чудом оздравити. Једнога дана виде га мали дечак златне косе и упита га: „Познајеш ли ти Част и Слободу?“ „Не, ја сам се родио после њих”, одговори Заборав, „али их познаје мој отац Живот”. „Слушај ме добро”, рече златокоси, „ако желиш да Живот оздрави, мо-
раш испунити три задаткажеље. Тако ће се кутија заборава отворити”. Прва жеља: Учини да Живот заувек заборави на Завист, Лаж и Превару. Друга жеља: Врати народу Част и Слободу! Трећа жеља: Не дозволи да језик твога народа падне у заборав! Заборав све тако учини, па се Живот изнова пробуди. Уз њега су и Част и Слобода живели дуго и срећно. Живе и данас, али их треба чувати од кутије заборава... О аутору: Никола Боровчанин је ученик ОШ „Васа Чарапић”, Бели Поток (ова прича је освојила награду конкурса Друштва Свети Сава 2011. г.)
29
БОГОСЛОВЉЕ
30
Јануар 2013.
Давид Харланд за „New York Times”
Сви пријатељи запада су ослобођени – сви Срби су осуђени David Harland је извршни директор Центра за хуманитарни дијалог из Женеве Пресуде које се изричу само Србима немају смисла ни у погледу правде, ни у погледу реалности, ни политике, каже Харланд. „Срби су починили многе од најгорих злочина у овим ратовима, али нису само они, и није у реду, нити корисно, да само они сносе одговорност”, пише Харланд у тексту објављеном у „Њујорк тајмс” под насловом „Селективна правда за Балкан”. „Много је лоше бити српска жртва неког злочина на подручју бивше Југославије. Током протеклих ратова на Балкану Срба је расељено – етнички очишћено – више него иједне друге заједнице. И највише Срба је остало етнички расељено дан данас. Готово нико за то није одговарао, а како стоје ствари, нико и неће”, наводи овај аутор. Харланд истиче да су ослобађајуће хашке пресуде некадашњем лидеру тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) Рамушу Харадинају и хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу показале да су сви пријатељи Запада ослобођени, а скоро сви Срби проглашени кривима. „Овај резултат једноставно не приказује баланс злочина почињених на терену”, сматра
Харланд, и додаје да је оно што се догодило у Хашком трибуналу „далеко од правде”, и да ће посматрачи на Балкану и шире то тумачити као наставак рата правним средставима са САД, Немачком и другим западним силама с једне, и Србима с друге стране. Аутор сматра да ће овакво стање појачати најгоре политичке инстинкте народа бивше Југославије – код Срба комплекс од прогона, код Хрвата тријумфалност, код муслимана у БиХ осећај жртве, а код косовских Албанаца оправдање за потрагу за „чистоћом расе”. „Све ове карактеристике имају извесну истиниту основу, а сваку од њих су политичари са свих страна преувеличали и искористили”, пише Харланд. Он истиче да нема симпатије према Србима који су осуђени и да је био сведок оптужбе у случајевима против бившег председника Србије Слободана Милошевића, бившег председника Републике Српске Радо-
вана Караџића и команданта Војске РС Ратка Младића. Међутум, Харланд истиче да је видео десетине хиљада српских цивила који беже из Хрватске након офанзиве хрватских снага 1995. године и наглашава да „ако ослобођени генерални нису одговорни за ово етничко чишћење, неко други јесте, неко ко ће, вероватно, проћи некажњено”. Харланд истиче да је план хрватских лидера о распаду
БОГОСЛОВЉЕ Југославије допринео да буду почињени и бројни злочини у БиХ и подсећа да је муслиманско руководство у БиХ имало дубоко компромитујуће везе са међународним покретом џихад и да је угостило најмање троје људи који су имали кључну улогу у нападу на САД 11. септембра. Поред тога, Харланд истиче да су власти косовских Албанаца „починиле етничко чишћење у
најекстремнијој форми – решиле су се скоро потпуно српске и ромске популације”, па су „древни православни манастири на Косову сада скоро једини подсетник на некада бројно неалбанско становништво”. „Харадинај је ослобођен свих оптужби, али остаје чињеница да су косовски Албанци са Косова етнички очистили стотине хиљада Срба – углавном старих,
Јануар 2013.
жена и деце”, пише овај аутор. Он сматра да ће недостатак правног свођења рачуна поново каналисати незадовољство у политичком процесу, „што оставља доста ‹муниције› за даље рунде сукоба”. „То је супротно од онога због чега је Трибунал за ратне злочине за бившу Југославију створен”, закључује Харланд. Преузето са: www.nytimes.com
У ЗАДРУ ОЖИВЕЛА УСТАШКА ТВОРЕВИНА АНТЕ ПАВЕЛИЋА Оно што ни највећи песимисти међу нама нису очекивали, догодило се. После регистрације проусташког удружења тзв. „Хрватске православне заједнице”, шира јавност је јуче (11. 12. 2012. год.) преко електронских медија и тзв. Прогласа ХПЗ обавештена о „устоличењу” извесног Александра Иванова (иначе бугарског порекла) за „свештеника хрватских православаца” на подручју читаве Хрватске. Познато је да је усташки злочинац Анте Павелић 1942. године основао ХПЦ са циљем да потпуно уништи Српску Православну Цркву и искорени Србе са простора НДХ – пошто претходне методе насилног покрштавања и масовних убистава по логорима широм Хрватске нису донели довољно резултата. Овим поводом обавештавамо све вернике Српске Православне Цркве и православне Србе на просторима Далмације о горе наведеној чињеници и позивамо их да остану верни својој Српској Православној Цркви, своме језику и својој култури и да
се чувају од лажних пастира, „који долазе у оделу овчијем, а унутра су вуци грабљиви” (Мт. 7, 15). Исто тако, апелујемо и на институције Р. Хрватске да у своме домену заштите наше вернике и наше црквене објекте од могућег прозелитизма и напада овог милитантног удружења. Ово помињемо пошто поменуто удружење у свом програму отворено заговара усташке, фашистичке и геноцидне идеје, које су противне како Уставу РХ, тако и свим позитивним тековинама европског демократског друштва.
31
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
32
Јануар 2013.
СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ШИБЕНИКУ У Недељу двадесет шесту по Духовима (02. децембра 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету Литургију у Саборном храму у Шибенику уз саслужење шибенског пароха протонамјесника Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића. Сви сабрани на светој Литургији, који се у ово вријеме Божићњег поста припремају за празник Рођења Христовог, приступили су и причестили се Светим Тајнама Тијела и Крви Христове. На крају Свете Литургије Епископ Фотије је бесједио тумачећи јеванђелску причу о безумном богаташу.
ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
За празник Ваведења (04. 12. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи, уз саслужење свештенства и монаштва епархије далматинске. После Свете Литургије пререзан је славски колач, због славе манастирске капеле и одржан мали помен ктиторима и приложницима манастира, посебно монахињи Параскеви (Саркић) која је ктитор крупске капеле посвећене Ваведењу Пресвете Богородице. Потом је за све госте приређена трпеза љубави у манастирској трпезарији трудом игумана манастира Крупе Гаврила (Стевановића).
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јануар 2013.
СВЕТА ЛИТУРГИЈА У КРКИ У недељу 09. 12. 2012. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење манастирског братства.
На данашњој Светој Литургији прочитана је јеванђељлска прича о исцелењу погрбљене жене и то исцелење се десило у суботу. Фарисеји и књижевници видећи ово дивно чудо не радују се томе, већ оптужују Господа Исуса Христа као преступника закона, јер наводно тако нешто се није смело чинити у суботу. Због тога њиховога лицемерја Господ их изобличава показујући да само формално извршавају старозаветни закон Божији, а да су се његове суштине одрекли, а то је љубав и добро према ближњем. Наравно да ова прича има свој значај и данас у Новом Завету, јер и данашњи свештенослужитељи могу своју службу свести на формализам и ритуале, а да притом забораве на суштину вере и закона Божијег, а то је љубав према Богу и љубав према ближњем. После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све госте у манастирској трпезарији.
СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ЗАДРУ
У недељу (16. 12. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Задру уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је тумачио јеванђељску причу о Царевој Вечери тј. Царству Небеском. Многи људи налазе изговор да се не обрате Богу и Цркви Његовој јер су се у души определили искључиво за вредности овога света тј. царство земаљско. Поред тога Епископ Фотије је говорио сабраном народу о потреби да чувају своју свету веру и своје православље и да не иду за лажним пастирима, који не доносе науку јеванђељску – већ отров, мржњу и зло. Таквих се треба клонити по речима светог апостола Павла и држати се здраве науке наше свете Цркве.
После Свете Литургије Епископ Фотије је са свештенством обишао цркву светог Георгија у Смоковићу, која је хвала Богу стављена под кров, а потом и цркву у Биљанима, која је такође у обнови. Тренутно се ради иконостас али и уређење
црквене порте – зидови и стазе око црквеног гробља. Молимо све наше Србе широм света да помогну обнове ових светиња, јер нам оне помажу да сачувамо своје православље и своју веру у Далмацији.
33
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
34
Јануар 2013.
ПРАЗНИК СВЕТОГ НИКОЛАЈА У МАНАСТИРУ ДРАГОВИЋУ На празник Светог Николаја у манастиру Драговићу Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ далматински Г. Г. Фотије са игуманима манастира Крупе и Драговића. У својој бесједи Епископ Фотије говорио је о животу и дјелу светог оца Николаја архиепископа мирликијског и о данашњем духовном стању вјерника. Владика је пререзао славски колач и честитао игуману манастира Драговића оцу Варсонуфију крсну славу. Послије Литургије приређена је трпеза љубави за све вјернике.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ШИБЕНИКУ
У недељу (23. 12. 2012. године) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Литургију у храму Вазнесења Христовог - Свети Спас у Шибенику, уз саслужење шибенског пароха протонамјесника Милорада Ђурђевића и протођакона Дајана Трифуновића. На крају Литургије Епископ Фотије је бесједио на тему јеванђелске приче о десет губаваца које је Господ Исус Христос исцјелио. Храм Светог Спаса је саграђен 1778. године, и због лошег стања обнављан је последње двије године. Изведени су сви потребни грађевински радови како би храм био сачуван од даљег пропадања, и наравно како би заблистао у свом новом сјају. Унутрашњост храма се фрескопише, и за сада су урађене фреске у олтарском дијелу храма. Уз Божију помоћ, планиран је даљи наставак фрескописа.
Након Свете Литургије, у просторијама Ц. О. Шибеник, припремљено је послужење за све присутне.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јануар 2013.
ЦРКВЕНА СЛАВА У СКРАДИНУ На празник светог Спиридона (25. 12. 2012. г.), Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Спиридона у Скрадину уз саслужење монаштва и свештенства Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о светом Спиридону Чудотворцу, истакавши посебно његове врлине: смирење, чистоту срца и ревност за свето православље. Поред тога, Епископ Фотије је говорио и о потреби да се помогне довршење цркве Светог Спиридона у Скрадину, као и то да сви Срби треба да се врате не само у Скрадин, него и широм Далмације, како бисмо се очували као народ и да бисмо очували своје православне светиње. После свете Литургије, пререзан је славски колач поводом храмовне славе у Скрадину, а за све госте је приређена трпеза љубави у просторијама Црквене општине Скрадин, трудом надлежног скрадинског свештеника Саве Миланковића.
ПОНОВО ПРЕТЊЕ СРПСКОЈ ЦРКВИ – „BIĆE SRUŠENA U”
Да је у задарском крају и даље тешко стање за СПЦ и Србе повратнике говори најновија чињеница, да су непознати вандали на улазу у тек обновљену цркву светог Георгија у Смоковићу, на свежем бетону написали претњу: „Биће срушена U”. Задарски свештеник, прота Петар Јовановић је овај небивали случај пријавио полицији, која трага за починиоцима овог злодела. Црква светог Георгија у Смоковићу (1567. година), је већ доживела једну трагедију, пошто је у недавном трагичном рату (1991-1995) минирана и срушена до темеља. Хвала Богу и светом Геор-
гију, она је прилозима верника смоковићког краја, који су прогнани и тренутно се налазе широм света, обновљена. Црква светог Георгија је регистрована као културно добро и под заштитом је Завода
за заштиту споменика из Задра. Међутим, и та чињеница изгледа вандалима не значи ништа, јер се они заслепљени мржњом руководе девизом да све што је српско мора бити уништено.
35
36
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јануар 2013.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недјељу тридесету по Духовима Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење братства манастира Крке и Свете Лазарице. У својој бесједи Епископ Фотије је протумачио јеванђељску причу о богатом младићу рекавши да ако заиста хоћемо да будемо савршени морамо не само да држимо старозавјетне законе, већ морамо и да оставимо све земаљско и да кренемо за Христом, јер једино тако можемо ући у Царство Небеско. Након Свете Литургије припремљена је трпеза љубави за све присутне у трпезарији манастира Крке.
ОСКРНАВЉЕНО ГРОБЉЕ У КНИНУ Дана 02. 01. 2013. године у послеподневним часовима, негдје око 16.00 часова, оскрнављено је гробље код храма светог великомученика Георгија у Книну. Оштећена су многа гробна мјеста, споменици, крстови, полупане вазне са цвијећем и разбацано по гробљу. Починиоци нису презали, да усред бијела дана почине такво недјело. Нажалост, храм и гробље често, боље рећи перманентно су мета вандализма, те се питамо докле ће ово трајати.
Полиција је обавијештена о том немилом догађају и извршила је увиђај. Како смо информисани четворица су затечена на гробљу или код гробља у моменту доласка полиције, негирајући да су то они починили?! Надамо се, да ће починиоци бити пронађени и да ће се према њима примјенити адекватне законске мјере.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јануар 2013.
OБИЈЕНА БРАТСКА КУЋА КОД ХРАМА СВЕТОГА ЂОРЂА У КНИНУ
По други пут у току ове седмице храм светог великомученика Георгија је мета насилника, овога пута пљачкаша. Наиме, у јутарњим часовима, 05. 01. 2013. године затечена је обијена братска кућа у порти храма. Из братске куће однешена је пећ на дрва и цијеви. Пећ није била мала, а и тешка је, тако да сматрамо да је била потребна већа физичка снага да би била изнешена из куће са стрмим степеницама, те свакако то нису могла учинити дјеца, а нарочито не појединац. Вриједност пећи износи око 350 €. О том догађају обавијештена је полиција и извршила увиђај.
БАДЊИ ДАН У ШИБЕНИКУ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је на Бадњи дан Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Спаса у Шибенику. На Светој Литургији, Епископ Фотије је шибенског пароха протонамјесника Милорада Ђурђевића, одликовао чином протојереја. Истога дана служено је вечерње богослужење у Саборном храму у Шибенику када се по традицији на богослужењу окупља велики број православних вјерника како из Шибеника тако и из његове околине. На крају вечерњег богослужења, Епископ Фотије је благословио бадњак и бадњакове гранчице које су дијељене сабраном народу, а које народ носи у своје домове. Паљење бадњака је обављено у просторијама Црквене општине Шибеник гдје припремљено и послужење за сав сабрани народ.
37
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
38
Јануар 2013.
БОЖИЋ У ДАЛМАТИНСКОЈ ЕПАРХИЈИ Велики празник Рођења Христовог – Божић (07. 01. 2013. г.) свечано је прослављен широм далматинске Епархије. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је на овај велики празник служио свеноћно бденије и Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. И ове године, хвала Богу, на божићној Литургији у Крки било је доста народа из Буковице и Книнске крајине. Посебну лепоту богослужењу у Крки ове године је дао византијски хор „Мојсије Петровић“ из Београда, који је певао по старим српским напевима – неправедно заборављеним у наше време. На Светој Литургији је прочита-
на божићна посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и свих архијереја
СПЦ. После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне госте.
САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
На празник Сабора Пресвете Богородице (08. 01. 2013. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију у Книну уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је рекао да је други дан Божића посвећен Пресветој Богородици, посредници људског спасења, пошто се она удостојила да се од ње роди Господ и Спаситељ света Исус Христос. Поред тога, Епископ Фотије је нагласио да се ми у ове дане Божићног мира молимо за оне несретне људе, који су ових дана рушили православно гробље и крстове, а затим и провалили у парохијски дом при цркви Светог Георгија у Книну. После свете Литургије за сво служашче свештенство и госте приређена је трпеза љубави у просторијама Црквене општине Книн.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јануар 2013.
СВЕТИ АРХИЂАКОН СТЕФАН На празник светога архиђакона Стефана (09. 01. 2013. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу уз саслужење манастирског братства и игумана манастира Крупе. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о светом архиђакону Стефану, истакавши да се по примеру светог архиђакона Стефана види какав би требао да буде свештенослужитељ – испуњен благодаћу Светога Духа и испуњен божанском мудрошћу. Ако те особине има један свештенослужитељ, он је истовремено испуњен и божанском љубављу и спреман је да страда за Христа, као што је страдао свети архиђакон Стефан и да се истовремено приликом страдања моли за оне који га каменују и спреман је да опрашта онима који му зло чине. После Свете Литургије Епископ Фотије је пререзао славски колач, пошто је свети архиђакон Стефан Крсна Слава сабрату манастира Драговића јеромонаху Јовану (Ковачевићу). После Свете Литугије за све присутне госте приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији.
ПОСЈЕТА ПОВРАТНИЦИМА У СКРАДИНСКОЈ ПАРОХИЈИ У дане Божићних празника (10. 01. 2013. године) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије је у пратњи надлежног скрадинског пароха Саве Миланковића и шибенског пароха Милорада Ђурђевића посјетио скрадинску парохију. Том приликом Епископ Фотије је посјетио повратнике који живе у Павасовићима, на Прокљану, у Братишковцима, Горицама и Чистој Малој. У ова мјеста се вратило неколико српских породица од којих неке живе врло скромно. Неки од њих нису чак успјели да остваре ни право на обнову по-
родичне куће која је срушена у последњем рату (1995. године), као што је случај са породицом Павасовић у Павасовићима, која са три члана живи у једној малој собици у кући која ни кров нема. Породицу Лалић у Горицама, није задовољио чак ни живот у „богатој” Америци. Вратили су се у свој родни крај, на своје огњиште, и обновили породичну кућу у којој данас живе са својим сином. Сретни су и задовољни што су на свом огњишту, међу својим народом, којег иако је мало чини их сретнијим и задовољнијим него живот у Америци.
39
40
наставак са стр. 39
У Чистој Малој смо посјетили породицу Милана Лалића, прави примјер српске домаћинске куће и породице. У жељи за животом на свом огњишту и борби за опстанак, не боје се никаквог посла. Има их четрнаестеро, и свако ради свој посао, од најмлађег до најстаријег: „Од јутра до мрака радимо на свом имању, једни су код оваца, други у пољу, трећи у винограду... много је посла, али
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ када смо сви сложни све се стигне урадити и тако смо сви сретни и задовољни”, прича нам домаћин овог честитог дома. Ови различити примјери живота наших људи показују да је уз мало воље и труда повратак на своје огњиште могућ. У почетку је тешко, али је опет лакше него живјети у туђем свијету и далеко од свог огњишта, далеко од гробова својих предака и далеко од својих светих
Јануар 2013.
храмова у којима је наш народ крштаван и вјенчаван. Зато наша Црква не заборавља свој народ, не оставља га, већ брине о њему колико може,апелујући на све оне који могу, да се врате на своја вјековна огњишта, јер је познато да народ који заборави своје светиње, своје корјене своје свете претке, губи свој идентитет и нестаје.
СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ШИБЕНИКУ
У недељу (13. 01. 2013. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића пароха шибенског. У својој беседи о страдању Четрнаест хиљада мученика витлејемских нагласио је да је њихово страдање праслика страдања Христовог и свих мученика кроз историју Цркве. Са друге стране, безумни и властољубиви Ирод је прототип свих безбожника и гонитеља Цркве, па и самога антихриста који се спомиње у књизи Откровења. После Свете Литургије за све присутне је организована трпеза љубави у просторијама Ц.О. Шибеник.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јануар 2013.
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ На празник Обрезања Господњег и светог Василија Великог (14. јануара 2013. године) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви светог Спаса у Шибенику уз саслужење протојереја Милорада Ђурђевића. У својој беседи Епископ Фотије је рекао да је празник Обрезања Господњег доказ реалног Оваплоћења Бога Логоса и Његовог очовечења и праслика новозаветног Крштења. Затим је говорио о светом Василију Великом рекавши да је свети Василије Велики један од највећих отаца Цркве. Свети Василије је писац монашких правила, многих апологетских и догматских списа у којима је објашњавао Тајну о Богу као Светој Тројици, а њему се приписује и Света Литургија названа Василијева која се служи десет пута годишње у православној Цркви. После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све госте у просторијама ЦО Шибеник.
ПРИЛОЖНИЦИ ИЗ ЛЕСТЕРА, ЕНГЛЕСКА (у енглеским фунтама) Душан Челебићанин 34, Никола Крнета 2, Петар Зарач 9, Бошко Зечевић 10, Тоде Угрнић 20, Бошко Зарач 20, Петар С. Зарач 10, Стево Цупаћ 10, Бане Новак 2, Петар Крнета 8, Симо Грубнић 20, Милан Добријевић 12, Марко Бачковић 10, Коса Челебићанин 10, Видо Вуковић 20, Вишна Шимпрега 1, Илија Маркош 10, Душан Кесић 5, Петар Крунић 5, Смиља Нанић 2. Укупно прикупљено 220 £. Момир и Лара Брекић 10 €. Прилоге прикупио г. Душан Челебићанин из Лестера Енглеска. СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА
Редакција
41
42
Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: протонамјесник Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikolas.skoric@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 e-mail: pjovanoviczd@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протојереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com протођакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.: 099/791-12-83 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: протонамјесник Саво Мајсторовић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Моб.:098/993-82-03 e-mail: sv.georgije.knin@gmail.com – II парохија: протонамјесник Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: протонамјесник Милорад Ђекановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 091/891-00-95 e-mail: srpskapravcrkva@optinet.hr СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протојереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари протонамјесник Миле Савичић 23424 Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com
СПЦО и Управа парохије у Скрадину протонамјесник Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском протонамјесник Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа I парохије у Кистањама СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама протонамјесник Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци – Греција б.б. Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа II парохије у Кистањама јереј Слађан Тубић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Mоб.: 097/773-98-38 е-mail: tubex87@mail.ru СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Станко Антић 22312 Марковац, Марковац б.б. Mоб.: 092/131-08-70 е-mail: stankoantic@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Александар Вујко 22318 Пађени, Пађени 12 Mоб.: 091/881-09-43 е-mail: aleksandarvujko@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 095/569-78-28 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: manastirkrka@gmail.com Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: webmaster@eparhija-dalmatinska.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/880-69-91 е-mail: man.dragovic@gmail.com
Посета повратницима скрадинске парохије, јануар 2013. године
Посета повратницима скрадинске парохије, јануар 2013. године Фотографија на корицама – храм Светог Саве у Београду
www.eparhija-dalmatinska.hr