ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година II. – Број 3.
Васкршњи број – 2004. г.
Цијена 10 kn
Крст из Ђеврсака
Икона на 1. стр. – Васкрсење Христово
Април 2004.
Христос воскресе! Васкршњи поздрав епископа Фотија По ријечима светога апостола Павла: ако Христос не уста из мртвих, узалуд је вјера ваша; Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли (1. Кор. 15,17– 20). Овим јеванђељским ријечима свети апостол Павле, сходно цјелокупној апостолској традицији и предању Цркве, потврђује да се Господ Исус Христос коначно и савршено пројавио као Богочовјек и Спаситељ свијета управо Својим Васкрсењем из мртвих. Васкрсли Христос је суштина апостолске проповиједи, па и саме вере Цркве Христове. Велики руски светитељ старац Серафим Саровски је све људе, свагда и у свакој прилици поздрављао са ријечима: Радости моја, Христос воскресе! Тако и ми данас, учећи се од светих
Апостола и Светих Отаца и сљедујући њиховој традицији, поздрављамо све вас овим најрадоснијим поздравом: Христос воскресе! Многи велики људи у историји су покушавали, на овај или на онај начин, да ријеше трагични проблем смрти. Међутим, без успјеха. За већину њих, смрт је остала тајна од које су бјежали. Други су покушавали науком и философијом да ријеше тај проблем, али без успјеха. Зар се и у модерној медицини, која у својим покушајима да ријеши проблем смрти, не презајући при томе ни од трагичног покушаја клонирања човјека - не крије жеља за бесмртношћу? Света Црква на сва ова трагања и лутања људскога духа одговара побједоносно својим свједо-
САДРЖАЈ Христос воскресе!.................................................. 3 Свети владика Николај о Васкрсењу............. 4–5 Икона и нестворена свјетлост ......................... 5–6 Допринос Славена развоју европске цивилизације .................................. 7–11 Излазак у свјетлост....................................... 12–13 Уз васкршње празнике ................................. 13–14 Један заборављени буковачки мученик ........................................ 15–17 Опстати међу народима ...................................... 18 Приправни за нове деструкције .................. 19–20 Важно им је да нисам на слободи .............. 20–21 Духовни плодови и у тешким временима .................................. 22–23 200 дјеце у книнском храму ............................... 24 Радост најмлађих ................................................. 24 Светосавско славље у „Просвјети” ................. 25 Ватра прогутала непроцјењиво благо ............. 25 Како сам доживјела богослужење у цркви Светог оца Николаја у Братишковцима ........... 26 Не заборављају своју цркву и родни крај .................................................... 27–28 Помоћ из Аустралије и Канаде ..................... 29–30
чењем, да је Господ Исус Христос Својим Васкрсењем из мртвих подарио свијету рјешење овога трагичног проблема смрти, дарујући му Собом и у Себи живот вјечни. Отуда и ми, честитајући свима овај најрадоснији и побједоносни празник Васкрсења Христовога, молимо се Васкрсломе Господу да Његово Васкрсење постане суштина наше вјере и нашега живота, како бисмо већ овдје и сада предокушали радост свеопштег Васкрсења ка коме идемо. Христос воскресе! - Ваистину воскресе! Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија
Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герасим Поповић, игуман Герман Богојевић, јереј Милорад Станојевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић и монах Доситеј Јовић Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje в. д. главног и одговорног уредника и лектор-коректор: Светозар Борак Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos
Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”. Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази четири (4) пута годишње ISSN 1334-4293
3
БОГОСЛОВЉЕ
4
Април 2004.
Свети владика Николај о Васкрсењу Једна мајка ми је недавно поставила питање: има ли васкрсења мртвих? Њен син се борио под Битољем и погинуо. Ова ожалошћена мајка ми је поставила исто питање, које ми ви, браћо, данас погледима својим постављате. Како да вам одговорим? Ако бих вам одговорио језиком песимиста и очајника, ја бих вам одговорио: не, васкрсења мртвих нема. Ако бих вам одговорио језиком близоруких резонера, ја бих вам одговорио: васкрсење је једна шарена бајка старих и нових времена. Језиком робова и бедника, мучених и гоњених на правди у овоме животу, ја бих вам рекао: васкрсење мртвих је неопходна потреба ради рестаурације правде. Језиком Сократа и Платона, најмудријих људи старога доба, ја бих вам одговорио: да, душа је бесмртна, смрт је буђење иза сна и прелаз у свет идеални. Језиком Дантеа, највећег песника минулих столећа, одговорио бих вам: ја сам целога живота гледао и опевао тај други, смрћу преображени и Богом васкрсли свет мртвих. Језиком Микеланђела и Рафаела, ја бих вам одговорио: највећи скулптор и сликар посветили су цео свој геније и живот у служби Цркве, тј. институције, која се заснива сва на догми о васкрсењу. Језиком Канта, највећег философа новога доба, ја бих вам рекао: живот после гроба
је једна неминовност, која се заснива на органском и моралном. Кад би се живот прекинуо смрћу, прекинула би се отпочета еволуција у овоме свету; кад би се живот уништио смрћу и најкатегори-
чнији закон, закон савести и морала, био би уништен. Језиком садашњег председника академије наука у Лондону, Оливера Лоџа, који је недавно држао једно предавање о бесмрћу људске душе, јези-
БОГОСЛОВЉЕ ком тога чувеног физичара, ја бих вам рекао: над физичким светом постоји један свет духовни, чији свесни чланови постајемо ми после смрти. Језиком недавно умрлог Ломброзеа, славнога антрополога и психијатра, ја бих вам одговорио: пневматизам је истинит; постоји духовни свет, који се меша са овим физичким светом и учествује у животу овога. Хоћете ли да вам одговорим језиком индијских пагода, или египатских пирамида и мумија, или арапских џамија - језиком Мухамеда и Ћабе, или језиком персијског пророка Зара-
тустре, или језиком групе храмова на Акрополису, или оних на форуму римском, или језиком друидских олтара норвешко–британског севера, - одговорићу вам једно и исто: ми ћемо бити живи и суђени после смрти. Желите ли одговор на језику разума, он ће гласити: мртви треба да васкрсну. Или желите одговор на језику инстинкта, он гласи: мртви морају васкрснути. Или одговор на језику вере, он гласи: мртви су већ васкрсли. Но, ја сам позван да вам говорим једино у име Хри-
Април 2004.
5
стове вере, и ја ћу вам дати одговор у име ове вере. Он гласи: мртви треба да васкрсну, мртви морају васкрснути, и мртви су већ васкрсли. Мртви су већ васкрсли! То је важно. То су потврдили апостоли Христови у педесети дан после смрти свога Учитеља. О, кад би Бог дао и мени пламени језик као апостолима, да вас загрејем вером у васкрсење мртвих, да подигнем срца ваша из дубине сумње и очајања, и осветлим очи ваше, те да кроз хладне и мрачне облаке смрти видите вечиту светлост живота!
Икона и нестворена свјетлост Наставак из прошлог броја Са сликарског становишта, можемо горе наведена одређења да преведемо на седам сљедећих сликовних изјава. 1. Икона није натуралистички портрет, него фотопортрет. Она изражава онтолошко учешће и причасност нестворене свјетлости. 2. Ова свјетлост превазилази природне законе оптике. Изражава слободу Нествореног. 3. На иконама се не представља Христос као једна индивидуа, него се открива тајна Христа као тајна Цркве, гдје су окупљени многи, односно свети (у павловском значењу ријечи свет). Сваки свети који се изображава на икони носи исте особине
свјетлости као и Христос, то значи да се показује као Христос по благодати. 4. Као што се свака икона освјетљава трансцендентно, слиједи да освјетљење изједначава по благодати сваког светитеља са Христом и са осталим светима у онтолошкој заједници личности, тј. Цркви. 5. Чињеница да се демони не изображавају на православним иконама «етички» (односно као добри или лоши), нити на естетски начин (као лијепи или ружни), него на онтолошки начин као бића која поричу заједницу нестворене Свјетлости, која ипостазира бића, и према томе представљају се мрачни, тамни, умањени - значи да су нестворене енергије као неки мост
између Бога и творевине, и да оне дају онтолошку ипостас ономе ко је отворен за Бога, који шаље енергије, док они који затварају себе за љубав Божију јесу спорна бића чије је живљење под знаком питања (не знамо да ли постоје или не). 6. Према томе, икона нас подстиче на однос љубави Бога
БОГОСЛОВЉЕ
6
Април 2004.
Икона и нестворена свјетлост – наставак са стр. 5.
и човјека, не кроз једно индивидуално очишћење од наших страсти, него кроз очишћење наших међусобних односа, који треба да се прочисте од егизма и емпатије (Ј. Зизиулас). 7. Технотропија или стил који ствара слободна свјетлост на икони, има својствену разлику у односу на било које друго сликарство. Нестворене енергије уводе у творевину корјенито нове реалности. Дакле, иконе треба да представе заједници светих (тј. вјерном народу) трајну оригиналност и аутентичност црквеног живота. Иако је литургијски типик подражавање и понављање, ипак у Цркви, због нестворених енергија, нико не живи досаду (пликси), него стални излаз из досаде (екпликси) пред нествореним. Тако, икони није циљ само да подражава претходне иконе, него да нам помогне да видимо Христа и светитеље као потпуно нова бића, која нико као такве до сада није видио. Према томе, њен циљ није да васпостави нека својства, него да превазиђе детерминизам својстава. Ту се налази особеност и чудноватост, што одговара
усхићењу и својствености исихастичког доживљаја. И једно и друго је освјетљење. Горе наведена одређења, која нисмо имали прилике да подробније анализирамо, откривају нам исихастички карактер православне иконогрaфије, који изостаје у религијски надахнутим дјелима у западном хришћанству. Исихастички карактер иконографије постојао је и прије исихастичких спорова у 14. вијеку, јер је он диахроничка реалност свих фаза развоја
црквене историје. Исихастичи спорови били су само повод за богословље светога Григорија Паламе о нествореној свјетлости, које је, иначе, изображавано на иконама. На тај начин, и свети Григорије Палама као и сви поборници исихазма помажу нам да дубље схватимо предстојећи исихастички карактер иконе. Протопрезвитер: Стаматис Склирис Превод са грчког: Јелена Фемић - Касапис
Помозимо издавачку дјелатност издавачке куће „Истина” епархије Далматинске Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840
Свим добротворима свесрдно захваљујемо - Уредништво
БОГОСЛОВЉЕ
Април 2004.
7
Епископ далматински др Иринеј (Ђорђевић) (1931-1952)
Допринос Славена развоју европске цивилизације Допринос Славена развоју европске цивилизације - тако је широка тема, чак и по мишљењу оних који сматрају да се нема много шта рећи о томе. Међутим, упркос жељи да избегнем непримерене изјаве, савест ми не допушта да са њима делим то мишљење. Због ограниченог времена излагања, намеравам да своју тему обрадим у два краћа дела. У првом делу ћу дати преглед доприноса Славена развоју западне цивилизације искључиво на пољу науке, а у другом делу излагања, следеће недеље, углавном ћу говорити о њиховом доприносу развоју европске књижевности, уметности и теологије. На самом почетку предавања изнео бих готово опште прихваћено мишљење да су у средњем веку, древна наука и философија, коју су развијали стари Грци, делимично, ако не и потпуно, прекинути и одбачени. Бројне нове методе и њихова практична и научна примена, оживеле су и дале нову снагу древној науци и философији тек у периоду ренесансе и то најпре у Италији. Убрзо су Французи, Енглези
и Немци кренули истим стопама, док су Славени готово међу последњим европским народима и расама који су се укључили у ово обнављање науке. Они су закаснили неколико векова, не зато што нису схватали важност обнављања науке, већ због несрећних историјских и политичких прилика у којима су живели. Наиме, док је ренесанса пред западним народима отварала нова видела, Славени су проживљавали најмрачнији период своје историје: Руси су се полако ослобађали од скоро тровековног татарског ропства, средњовековна моћ Срба и Бугара је нагло ослабила, те су они пали у мрак вековног турског ропства, Пољаци и Чеси су се свим снагама трудили да се одупру нападу Турака и да релативно сачувају своју слободу. Тако су сви Славени, у већој или мањој мери, били приморани да живе од сећања и наде, те можемо рећи да су они на најочигледнији начин искусили истину старе изреке да за време рата музе ћуте. Међутим, непријатељи Славена су истовремено били и
најистакнутији непријатељи Европе, њеног наслеђа, узвишених стремљења и цивилизације у целини. Посматрано са становишта географије и етнологије, Славени су се, по Промислу Божијем, населили на подручје где се сусрећу Азија и Европа. Они су били изложени азијским нападима са Урала и јужног Балкана, које су, без обзира на жртве, морали да одбију. Западна Европа се не једанпут потресла и уплашила пред незнабожачким, војним таласима, који су се одбијали од већ много пута искушани славенски зид, који је спречавао њихов продор на запад. Претпоставимо само да су ова азијска племена преплавила целу Европу. Каква би у том случају била њена судбина? Зар не би онда ренесанса и све што је дошло после ње нестали и пре него што би настали? Каква би европска цивилизација била данас? Шта би у том случају свет изгубио? Благодарим Богу што се то није догодило, јер су Славени и Мађари спремно и одлучно плаћали неопходну цену како би преостали део Европе сачували од овог зла. О томе
БОГОСЛОВЉЕ
8
Април 2004.
Допринос Славена развоју европске цивилизације – наставак са стр. 7.
нам сведочи и сама историја, и то је, по моме мишљењу, први и највећи допринос Славена развоју целокупне европске цивилизације. Међу Славенима има много истакнутих научника и философа, који се равноправно могу поредити са највећим научницима и философима западне Европе. Међутим, управо због недовољног познавања славенских језика и ближе сарадње између западно–европског и славенског света, ова имена су позната само појединим стручњацима, или се, пак, ни не зна да су они Славени. Морам поновити да на овом предавању могу дати само најкраћи могући преглед славенских научника и њихових проналазака. То, с једне стране, говори о надарености славенског ума за првокласни научни рад, а, с друге стране, указује на природу и значај њиховог доприноса. Како можемо разликовати првокласну науку од другокласног научног рада? Сигурно је да разлика постоји, иако није увек лако повући границу између њих. Галилеј међу Италијанима, Њутн и Дарвин међу Енглезима, Лавоазје, Карно и Декарт међу Французима, Лајбниц, Гаус и Мајер међу Немцима - све су то имена људи којима нико не може приписати атрибут обичних научника и то из два разлога: (1) јер су они оснивачи нових и добро утемељених научних теорија; (2) јер је њихов рад далеко изнад научних теорија обичних научника. Тај огромни значај лежи у философској вредности
њихових теорија, у могућности да се из сваке од њих одмах добију непосредни одговори на најозбиљније проблеме људског ума: на проблеме који, у целости посматрани, представљају загонетку самог космоса. Ако уђемо на поље славенске науке, узимајући у обзир философски значај научних теорија као коначни критериј на основу кога ћемо разликовати првокласне од споредних научника, најпре ћемо срести Николу Коперника (1473–1543), познатог пољског астронома, сина краковског трговца. Његово бесмртно, епохално дело „De revolutionibus orbium coelestium” објављено је исте године када је он погубљен (1543). За живота, Коперник је био познат само уском кругу савремених научника, који су се са његовом науком упознали индиректно, чак и пре појаве његовог капиталног дела, јер је он своје откриће пренео својим најближим пријатељима. У сваком случају, и Пољску и Европу су у то време потресали ратови и религијски реформаторски сукоби, те није ни било могућности да до изражаја дође човек који ће одиграти једну од најзначајнијих улога у развоју човечанства. Коперника се чак и родна Пољска са захвалношћу и поносом сетила тек након два и по века, када му је 1829. године у Варшави подигнут споменик. Велика Коперникова научна реформа о космосу, од суштинског је значаја за светску науку. Он је оборио
теорију о непокретности земље, коју су развили и научно засновали Аристотел и Птоломеј. Коперник је сам развио и другу теорију о кретању земље и осталих планета око Сунца. Такође, разрадио је и потпуно нови систем астрономије, чије усвајање је из корена променило човеков поглед на космос. Упркос извесним недостацима, које су уклонили Галилеј, Кеплер и Њутн, овај нови систем носи Коперниково име, јер је он дао путоказе онима који су довршили његов рад. Дакле, нема сумње да је овај научни систем његов властити оригинални проналазак. Научна револуција коју је покренуо Коперник, била је значајна и у психолошком погледу. Наиме, он је своје научно становиште морао да супротстави не само неком другом научном мишљењу, већ владајућој светској науци. Објашњавајући физичку структуру космоса, Коперник је поставио темеље узвишенијем промишљању људског ума. Када се говори о великој научној револуцији до које је довела Дарвинова теорија о еволуцији, Ду Буа-Рејмон (Ду Боис-Реyмонд) није могао да изрази своје дивљење Дарвину другим речима него: Дарвин је за мене Коперник органског света. Други велики научник, али мање познат широј јавности је Руђер Јосиф Бошковић (1711–1787), по пореклу далматински Србин, рођен у Дубровнику. Био је веома значајан математичар и при-
БОГОСЛОВЉЕ
Април 2004.
9
Свети владика Николај Жички и епископ Далматински Иринеј служе св. литургију у цркви Св. Спаса у Шибенику око 1930. г.
родословац - један од најистакнутијих научника свог времена. Најобимнији су му радови из физике, астрономије и математике. Иако је дошао до неколико значајних математичких открића у астрономији, у Европи је његов углед и научни рад везан за природословље у којем заузима значајно место својом јединственом теоријом о материји. Његова теорија о динамичкој атомистици може се сажети у три главне тезе: 1. недељиви делићи материје, атоми, су стварне невидљиве тачке, 2. атоми су седишта сила, која се међусобно привлаче и одбијају, 3. сила варира и квалитативно и кавнтитативно. Вероватно је Г. Т. Фечнер најбоље изразио колики је значај и Бошковићев допринос развоју светске науке, када
наводи његова главна достигнућа и када каже да је он први развио идеју о динамичкој атомистици. Овом теоријом, Бошковић се убраја међу најоштроумније људе које је човечанство дало. Трећи значајни научник је Николај Иванович Лобачевски. Рус, син једног архитекте, рођен у Новогордској области, живео у првој половини прошлог (19. века - прим. прев.) века. За живота, Лобачевски је као и Коперник, био непознат и непризнат чак и у својој домовини. Познати немачки математичар Гаус, једини је обратио пажњу на његова велика открића и помагао његов избор за дописног члана Научног удружења у Готингену. Али тек када је након Гаусове смрти објављено да је он прихватао теорије и достигнућа Лобачевског, тада је изненађена математичка ја-
вност први пут чула за име великог руског математичара. Лобачевсково велико откриће је нееуклидска геометрија. Сама чињеница да су Славени дали тако одважан и непревазиђени ум, који је без претходника имао смелости да доведе у питање главне постулате Еуклидове теорије, јесте очигледан доказ о виском степену интелигенције Славена. Чини ми се да је енглески математичар Клифорд најбоље описао колики је философски и научни допринос Лобачевсковог оригиналног открића када је рекао: Оно што је Весалије био Галену, Коперник Птоломеју, то је Лобачевски Еуклиду. Четврти велики научник који је допринео развоју европске цивилизације је Димитриј Иванович Мендељев. Син директора једне средње школе, рођен у Сибиру
БОГОСЛОВЉЕ
10
Април 2004.
Допринос Славена развоју европске цивилизације – наставак са стр. 9.
1834. године. Веома рано је остао сироче, и мајка му је била једина заштита и водич кроз живот. Мендељев је први пут изложио свој рад о Периодском систему хемијских елемената Руском удружењу хемичара 1869. године. Тада га је званично објавио и тако поставио темеље органској хемији у својој познатој књизи „Основи хемије” (први пут објављене 1869–1870 године), која је преведена на све главне европске језике. Његов рад је био толико значајан да га је 1882. године Краљевско удружење одликовало за то откриће Златном медаљом Дејви (Davy Gold Medal), а одмах потом 1889. године Фарадеј медаљом (Faraday Medal). Члан Краљевског удружења постао је 1890. године. Мендељевљево епохално откриће Периодског система хемијских елемената је веома сложено, али у основи може се сажети у једну реченицу: Елементи су организовани по укупном броју електрона у језгру, што одређује њихову специфичну тежину и категорију. Он је такође открио и три нова елемента. Значај ових генијалних открића пореди се са Леверијеровим (Leverrier) открићем планете Нептун. Међутим, стручњаци кажу да детаљније проучавање Мендељевљевих открића сведочи о томе како он, не само да је већи од Леверијера, већ један од најсмелијих генија које је човечанство дало. Енглески научник В. А. Тилден је рекао: Нема сумње
да ће основна обележја Периодског система остати препознатљива кроз сва времена, а самим тим и име Мендељева заувек ће остати записано међу именима оснивача и зачетника хемије. Философска вредност Мендељевљевог Периодског закона даје науци пуно право да говори о јединству материје – великој истини без које би већина значајних научних поставки у многоме била осиромашена. Четири славенска научника до сада поменута и укратко окарактерисана, могу се убројати у неколицину најзначајнијих умова светске науке. Али, допринос Славена развоју европске цивилизације унапређивањем науке никако није исцрпљено или ограничено на само ова четири значајна имена. Постоји читав низ мање познатих, а веома обдарених научника, који су у разникм областима допринели општем развоју научне мисли. Дозволите ми да поменем само неке од њих. На самом прагу развоја руске научне мисли, сусрећемо великог Ломоносова, који је символ руске науке. Син једног сељака, који је пешке дошао из свог удаљеног родног места у тада ново отворени Универзитет и Научну Академију у Петрограду, а који се на крају нашао на челу европске научне елите. Средином 18. века, он је био познат као родоначелник физичке хемије. Био је заговорник корпускуларне философије, и покушао да примени метод квалитативне анализе на теорији о физичким
својствима тела. У свом научном раду, применио је принципе очувања материје и очувања (конзеравције) покрета. Дао је неке постулате модерне физике као на пример: механичка теорија топлоте, кинетичка теорија о гасовима, о три непромењива стања твари (Види А. Лапо Данилевски, „Развој науке и научне мисли у Русији”, Кембриџ, 1917. г.) Мечников је јоше један Рус, научник, који је умро у Паризу као подпредседник Пастеровог Института. Дошао до једног открића од суштинског значаја за његову теорију о фагоцитима, и та теорија ће сигурно, како Французи кажу, остати на недодиривим висинама, на којима су у неизбрисивим личностима записана велика светска открића. Морам поменути и великог научника В. Кораљевског (1842–1883) другог по реду оснивача палеонтологије, затим прослављену руску математичарку Соњу Коваљевску (1850–1891), потом
БОГОСЛОВЉЕ
велике чешке реформаторе медицине Шкоду и Рокитанског, славног философа Владимира Соловјова, добро познату Пољакињу, физичарку, Марију Склодовску (Мадам Кири) итд. На крају да поменем и два југословенска научника, који су стекли висок научни углед у Сједињеним Америчким Државама, и верујем да су вам познати, будући да су њихова научна достигнућа веома значајна у неким гранама науке, помоћу којих смо и добили најновије изуме наше цивилизације. Први је Никола Тесла, син српског православног свештеника, рођен средином прошлог (19.) века у малом, сиромашном селу на западу Југославије. Он је први схватио како да развије ваљан метод искориштавања изменичне струје; и 1888. године патентирао је погонски механизам (reduction motor) помоћу којег је електрична енергија могла да се претвори у механичку енергију много ефикасније и економичније него са директном струјом. Такође је пронашао како функционише ротационо магнетско поље прикључено на уређај који је био кориштен у преносу енергије са Нијагариних водопада. Осим тога, изумио је нове врсте динама, трансформатора, спирала, кондензатора, лучних светиљки, ужарених светиљки и још неколико електричних уређаја. Други је Михаило Пупин, син српског сељака, рођен 1858. године северно од Бео-
града. Отишао је у Америку 1874. године и дипломирао на Колумбија Универзитету, на којем је 1892. године постао професор механике. Помоћу спирала положених на унапред одређеним деловима преносника много је допринео развоју телефоније, а посебно телефоније на великим удаљеностима помоћу телефонских каблова.Такође је дошао до неколико достигнућа на пољу преноса електричних таласа, електричне резонанце и вишенаменске телеграфије. Осим тога, 1896. године открио и рендгенску радијацију, а те исте године пронашао је како може да направи кратку експозицију рендгенског снимка. Он је описао свој живот у веома интересантној књизи под насловом „Од исељеника до изумитеља”, објављене 1923. године, а која је доживела много издања, и која је веома читана у Америци. Иако му је сада већ седамдесет и пет година још увек је виталан и активно ради. У свом следећем излагању покушаћу детаљније, али опет веома уопштено да изложим карактеристике славенског духа. На крају само да додам да Славени нису ни странци у овом свету, ни придошлице у Источној Европи, и свако ко је непристрасан и свестан (1.) њихове вековне традиције и културе и (2.) страшно неповољне услове под којима су радили и чинили свој допринос у прошлости, неће потценити њихов научни допринос европској цивилизацији. Они су условно речено млада раса, али надамо
Април 2004.
се, далеко од тога да су рекли све што имају. Тек су почели да испољавају своје мишљење, и да откривају своје дарове. На темељу историјских и научних истина, мислим да су Славени до сада показали многоструке интелектуалне способности, које се ни по чему не разликују од способности осталих цивилизованих народа. Ако је тако, онда оправдано мислим да ће славенска грана на дрвету човечанства наставити да обогаћује заједничку, светску ризницу знања. Такође верујем, да ће се сви они који се труде да очувају братске, људске, међурасне и међународне односе, искрено молити за опште добро, без обзира на све потпуно очигледне и јасне препреке које тренутно спутавају даљи напредак и нове доприносе Славена целокупном човечанству. А Славени ће, без обзира на своје националне разлике или верске корене, бити захвални и за најмањи подстрек оних људи који братски осећају њихову садашњу велику забринутост и тескобу. Они ће и даље чврсто веровати да ће њихова слободна и притајена појављивања на историјској сцени (кроз пројављивања њихових Богом им даним талентима) у правом смислу речи орадостити све народе, а они ће у себи, смерно и од срца прославити нашег заједничког Оца Небеског Амин.
Превод с енглеског језика: Сестринство Тројеручице
11
БОГОСЛОВЉЕ
12
Април 2004.
Излазак у свјетлост Једно свједочење православља Несумњиво, један од најсветлијих ликова, који светле на златокругу свештене историје спасења у двадесетом веку, је лик блаженопочившег јеромонаха Серафима Роуза. Рођен и одрастао у типичној америчкој породици, школован у типичним америчким школама, где је често рагби играч много значајнији од било ког хероја ума, о. Серафим је испитујући неистраживе дубине људске душе, постао њен савршени зналац. Својим подвигом, како монаха, тако и философа, многе душе које су страдале у тамнинама, пале и све више падајуће америчке цивилизације, привео је Христу, благоме Богу, у кога се и ми надамо да нас неће оставити саме и немоћне у овим тешким временима. Већ на студијама, будући о. Серафим испољио је огромну жеђ за Истином, али не истином неког новог философског правца или религиозног покрета, већ за Истином личносном и оваплоћеном. Познавајући хришћанство само у разводњеном, протестантском облику, о. Серафим никако није хтео да се помири са таквим схватањем о Богу и спасењу. Проучавајући дела Фридриха Ничеа, тог немачког философа нихилизма, млади Јуџин, како се о. Серафим звао пре монашења, отпао је од протестантизма. Данима је пио и лутао шумом, молећи се Богу, да га осуди на пакао. Живео је у илузији да и ако
буде у паклу, бар ће на један тренутак знати да Бог ипак постоји. Прошавши кроз пакао атеизма, схватио је да је човак биће које мора у некога или нешто, веровати; почео је проучавати дела француског философа традиционализма, Ренеа Генона. Под његовим утицајем окреће се све више религији Далеког истока. Будући да је био веома надарен за учење страних језика, врло брзо је научио древни кинески језик и почео преводити древне текстове на енглески. Био је фасциниран њиховом мудрошћу и узвишеношћу. Касније је често говорио: „Предиван је пут источних религија, али само Хришћанство откриће вам Небеса”. Међутим, као што је рекао пророк Давид: „Жедна је душа моја Бога, Бога живога”, тако и душа младог Јуџина, беше жедна вечне Истине и вечне Правде. А Бог, који га је од рођења припремао Себи за сасуд изабрани не хте га оставити. Као што каже Свети апостол Павле: „Где се умножи грех ту се умножи и благодат Божија”. Где је пропаст и безнађе највеће, Бог брже хита да створење своје ослободи од окова греха и смрти. Тако, једног дана, пролазећи поред руског православног храма у Сан Франциску, реши да га посети. „Чим сам ушао, схватио сам да сам коначно нашао дом” - говорио је касније. Од тог момента православље за њега постаје све, центар његовог живота и подвига.
После крштења, уз помоћ младог руса Гљеба, отвара православну књижару у Сан Франциску. Такође покреће часопис „Православна реч” који готово сам попуњава својим текстовима и преводима светоотачких текстова. Многи људи до данас памте малу књижару и пожртвовног младића који је свима био све неби ли некога придобио за Христа. Његова душа жељна тишине и усамљеништва покренула га је да са верним другом Гљебом, у дивљинама северне Калифорније потражи мирно и скровито место где би могли да се повуку и живе у посту и молитвама. Молили су се Богу да Он сам буде њихов руководитељ, да их Он упути онако како их је и довео до познања праве вере. И Бог их је погледао. Пронашли су погодно место изнад градића Платине
Април 2004.
у пустињи северне Калифорније. Примивши монашки чин Јуџин добије име Серафим, а Гљеб Герман. Манастир су посветили Светом Герману Аљаском, првом просветитељу Америке. Од дана монашења о. Серафим, се још више удубљује у богослужбени круг цркве. Пише и моли се. И даље уређује свој часопис у коме се сада примећује монашко искуство и све већа жеља да се што пре сједини са возљубљеним му Господом. Док око њега бесни свет, рат у Вијетнаму, док антихероји из Форманове „Косе” узалудно певају „Wherе
is the sunshine”, заувек одбацујући да признају Христа као једино сунце Правде. Док The Rolling Stones јавно изјављују своје „Sympathies for thе devil”, док Led Zeppelin гради неки свој „Starway to heaven” он чезне и молитвено вапије за вишњим миром и царством. Њему у његову пустињу стичу се младе и Истине жедне душе, са увек истим питањем „What are we living for” и увек истом жељом „I want to live for ever”. Отац Серафим их лечи, помаже и саветује, сећајући се да је некад и он сам био један од оних који су трагали за Смислом у свим бесмислима љу-
13
дске цивилизације. Умро је врло млад 1982. године, у 49. години живота. Његова дела се данас преводе и читају у читавом православном свету. Млади широм православља моле му се као светитељу заштитнику и сликају његове иконе, знајући да како их није остављао за живота тако их неће оставити ни у вечности. Тако и ми чезнући за молитвеним јединством са свим светима у Христу Исусу кличемо „Радуј се, оче Серафиме, поборниче Православља”. Владан Тошић, студент теологије
Из народног живота и обичаја
УЗ ВАСКРШЊЕ ПРАЗНИКЕ На покладе увече свак спрема добру вечеру. Кад се вечерало, „повезали вјештице” и запретали рог у ватру, онда ђекоји довикују у комшилуку један другом: „О Јоване, добро свежи кобилу, јер ће ти застранити у село и штету учинити!” То је рећи, да има опаз на жену, да не би летила у вјештице. Крст учине на ватри, кад је запрећу, врата запријече машом илити ожегом па онда иду спавати. У једније кућа дижу се прије зоре па једу оно, што је остало од синоћније поклада, које зову „подранак”, па онда опет легу. Кад свануло, опашћају суде и не једе нико ништа баш ни за вас дан, јер
кажу, да им се узригива јајевином од јучерашњег и синоћњег ждерања. Коризма наступа, моли се Бог, исповиједају се, не загонеће се нити се прстењка, све да би млађи или ћели, стари у кући то не даду; кажу, уз пост да је гријота. Има некије старије, који кад су били млађи, ни женами нијесу ћели лежати кроза сву коризму; а сад ови млађи уз коризму уџају се и оженити. У свему и по свему осим поста божићњег, што се трапа (помрсује), ма неки не ће ни да коризме штеде. Благовијести (по чему се мјесец април назива „благовјештенски”) увелике се све-
ткују. Кажу, да је било тај дан меса од три веле: једно говече уломило врат, друго ујела змија, треће помело од подне; зато се светкује, да се не догоди опет тако. У овоме благовјештенском мјесецу појављује се прољетно цвијеће, као дивије љубице, те чим је ко опази, откине јој главу и поије, вјерујући, да ће бити сву годину млађи и здравији. Тако исто кад опазе спарогу у рано прољеће, брже боље јој реку: Ој спарога нарога, Спушти мени два рога, Ја ћу теби зелен лист, Кад ми дође Благовист. И онда је уберу и у час поију,
14
ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА
Април 2004.
Уз васкршње празнике - наставак са стр. 13.
споради да иј не ће болити глава. Лазарева субота светкује се, и ако није светац заповједни. Овај дан се бере цвијеће те увече метне у воду. Шутрадан на Цвијети ш њиме се умивају, и нема оне куће, која то не ради. На Цвијети носе нарамак маслиновије гранчица у цркву. Кад излазе, свак има на прсије задјевене неко двије, неко три те гранчице, а и за капу иј задију. На ђекоме по вас дан су те гранчице. У кући иј објесу, ђе леже, више главе, споради да га не ће тице зобати. На Велики четвртак и у суботу насађују кокоши. На Велики петак црква допушта
радити, али не ради нико, јер он је од злије бесједа и од великије догађаји. Ови дан суше неки по себи (споради змија), а некијем поп то за покору остави. Јаја у петак се броје, у суботу црљене, шарају и варе, на Ускрс се једу и ш њима туца. Неки оставе проносак (најпрво од младе кокоши, т. ј. пилице снешено), да то је тврђе од другога. Кад се туцају јајма, па ко које разбије, однесе му га.* На Ускрс чим се у цркву уђе, одма износе се барјаци, литије и свијеће, те се чини прошишијум три пута око цркве пјевајући поп с ђаком „Воскресеније твоје, Кристе, Боже наш”. У цркви нема
онога на земљи, ко ће у њој остати, него чим је поп из ње изашао, врата се за собом затворе. Кад се враћају, онда стану пред женскијем вратма сви са попом. Пошто су звона још завезата, а један је испео се на звоник те на команду попову чека, да заслави. Поп чим је запјевао „Кристос воскресе”, онај ала да туче у звона, а башка мачкуле (мужари) грме. Онда поп чим је три пута поновио пјесму, крстом у руци три пута крижа по вратије црквеније и тако отвори иј, а народ улази за њим. Кажу, ко би остао тадај у цркви, да би позвекетао (полудио), оли да би га маће и красте обладале. Веле опет, да је могуће тељиг од црна вола, на ком нема биљега, три пут пребацити на Ускрс и на Божић преко цркве тамо и амо, да би све вјештице и вјешци објесили се попу о врату. Кушали су, веле, то радити неки, али није могуће никако, да се враћа тељиг натраг. Тако исто међу Ускрсе и Божиће не перу нико прања нити пракљечом га лупају, споради да не би град обио поље. Владимир Ардалић
* Неки јајe пeку у круву, да буде тврђe, а има иј, да га учине од камема те лијепо уравнају и заглаишу па онда оцрљене; онда се ш њиме туцају, да иј силесију однесу. Најкашње закалају се чудити томе јају и почму га питати, да га виде у својим руками, какво е; овај се окаша дати га, јер ако га попизају, бит ће теже него остала. И онда га тај не да, закалају погађати о’ шта је; једни говоре, да је од орла крсташа, други, да је од вараунке, трећи, да је проносак, четврти, да је у круву печено, а најкашње ће један испобекнути чесов стари, који је био у млада доба лоповина: „Богме је то од тикуле оли од корчулаша (врста камена).” Онда чим то чују боље повјерују и стане иј граја. Истина, да је јаје мала ствар, али је сваком жао на криви дио, те се наполак шале слаптају око тога, да им враћа јаја, а овај шаур баур забаци им варку зу, бу, преврне диван, те пуче ли ком што у репу.
ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА
Април 2004.
15
Један заборављени буковачки мученик Три стотине година од Куриџине буне У ниједној нашој енциклопедији, било старијег датума или новијег доба, нећете наћи одредницу о Петру Јагодићу Куриџи. Не упуштајући се у коментарисање те чињенице, ипак можемо примијетити да она изазива чуђење. А ево зашто. Петар Јагодић Куриџа, парох Петрове цркве у Биовчином селу, борећи се за интересе народа обе вјере из Буковице и Равних Котара, али и из шире Далмације, допао је млетачке тамнице и тамо под оловним крововима, и у мраку, провео 40 година. Буна се збила 1704., 42 године касније, дакле, 1746. негдје у рано прољеће, државни инквизитори из Млетака пишу далматинском генералном провидуру Ђакому Болду: „Ријешили смо да послије четрдесет и више година тешког тамновања повратимо на слободу православног свештеника Петра Јагодића, осуђена од те власти године 1702. или нешто касније. (И за њих је то био далек и недовољно познат догађај). Он је ухватио осамдесету годину, па да би му се омогућило да остатак живота проведе без опасности, биће потребно да се пребрише из спискова и зато ће В. Г. одредити” итд. Буковачки догађаји били су изблиједили код млетачких државних инквизитора, али
нису ни код осиромашеног и ојађеног буковачког народа. Подузетни и неустрашиви крупски монах Герасим Зелић, свађајући се с инквизиторима у Млецима, пуних 80 година од Буковачке буне, и сам се препао од помисли да би могао допасти „у тамнице под земљом” гдје је допао и његов први „сосјед протопоп Куриџа”, у „којима је он четрдесет година живио и невино страдао”. Из тамнице Куриџа је изишао слијеп и собом је донио звоно које се и данас оглашава у манастиру Крки. У матици цркве Св. Илије у Задру забиљежено је да се 9. априла 1749. године у истом граду представио богобојажљиви јереј Петар Јагодић из задарске околице, по народности Србин.
Куриџина буна од 1704. није била ослободилачка као она коју су пола вијека прије тога подузимали његови земљаци против Турака - она је била социјалне природе. Рат против Турака у Далмацији је практично довршен пет година прије Карловачког мира када су Млечићи заузели Габелу на Неретви 1694. године. До тада је сеобени народ, претежно српски, нештедимице пролијевао своју крв за корист и славу Серенисиме републике и њеног дужда. Заузврат је добивао нешто тврда круха башкота, понеку доламу, колајну или орден. Додјељивани су му и пашњаци, који канап земље или нешто шуме у новоослобођеним крајевима од Турака у Далмацији. Гајио је и стоку, махом ситног зуба, благо, како се она по Буковици и Котарима зове. На све то није држави плаћан никакав порез у новцу или натури - плаћан је у сопственој крви, „крвавом се утирући руком”, како каже једна народна пјесма. Млечићи су у том народу имали најјефтинију и најхрабрију војску, па су вјештом политиком настојали да тако траје све док није отклоњена турска опасност. Кад се то са Карловачким миром од 1699. године и десило, Република је одлучила да тај ратнички, и од непрекидних борби скоро поди-
16
ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА
Април 2004.
Један заборављени буковачки мученик - наставак са стр. 15.
вљали народ, пацификује, да му наметне државни поредак као кметовима. Провидур Александар Молин био је први који је након стотина година напустио обзирну и меку политику према ратничким Морлацима, какву је до тада водила Млетачка република, и увео плаћање „дециме”, тј. узимање десетине од прихода поданика. Разумије се да је таква политика узнемирила и огорчила народ ненавикао на такве обавезе, а уз то склон анархији и непоштовању било каквог ауторитета власти.
Први знак таквог незадовољства било је убиство задарског племића Симона Бартолучића у Врани. Учесници овог злочина били су јавно рашчеречени у Задру, а онима које је суд нашао мање кривим попаљене су куће и сравњене са земљом. Села Биоград и Пакоштане, којима је приписана највећа кривица за врански догађај, стављена су ван закона и над њима је проглашена дуждева немилост. Чини се да врански случај није био увјерљив знак властима Републике да опрезније
поступа према своме дојучерашњем ратном штиту. Настављено је са безобзирним убирањем пореза. Године 1703. закуп убирања пореза по Буковици и Равним Котарима добио је задарски племић Симон Фанфоњи. Он је стао утјеривати десетину од млијека, житарица, сијена, вина, маслина,млинских ујмова и др. са нечувеном безобзирношћу. Децимаре је пратила оружана пратња од 60 војника, па је и њих требало хранити село гдје би се удесили. Командант тих драгуна био је онај пуковник
ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА Антонијо Канајети с ким су Буковчани имали одраније неке нерашчишћене рачуне. У народу Буковице још су били свјежи утисци из буне у Лици од 1702. године. Када је главар села Жегара Илија Нанић сишао у Обровац и ослободио своја два утамничена друга, а затим одузео и стоку коју су на име пореза гонили провидурови децимари, био је то знак и осталим Буковчанима и Котаранима да се окупе и да стану вјећати шта им је чинити. Зато је бијевички парох поп Петар Јагодић Куриџа разаслао позиве главарима не само Котара и Буковице, већ и онима преко Крке, да се састану на народном збору код Петрове цркве у Биовчином селу. Због снажног утицаја фрањеваца, Прекокрчани су се слабо одазвали. Слабо се одазвао и кнински крај. Котарани и Буковчани, међутим су се сви дигли на оружје. Са збора је упућено писмо провидуру у Задру Марину Занеу. Оно је било интонирано неуобичајеном жестином и дрскошћу да га носиоци нису смјели предати на адресу бојећи се за своју главу. Судећи према реторици испољеној касније на једном састанку у Црном повише Задра са Занеовим представницима, чини се да је писмо писао по својој мисли и осјећању управо поп Куриџа. Са аустријске стране, преко Велебита, изгледа да није стизала никаква материјална помоћ за побуњенике осим израза симпатија. И то је било довољно да се Фанфоњијеви децимари изложе прогону, као и они који нису одмах приступили побуни. Уздржанима су паљене куће и одгоњена
стока. Уз то, у народу је прикупљан новац за потребе буне. Када су бунтовници добили поруку од избјеглог генералног провидура Марина Занеа да се умире, уз претњу најтежим казнама, и да своје захтјеве изложе на миран начин, под Задар се слегло 7000 наоружаних Буковчана и Котарана обе вјере, и православних и католика. На састанку Занеових изасланика и побуњеничких представника у Црном задарски капетан је стао претити најстрашнијим казнама, али се изнервирани Куриџа обори на њ недипломатским и жестоким ријечима, запретивши да ће се народ Буковице и Котара колективно иселити у другу државу. Није, дакле, претио крвопролићем и нападом на млетачку власт у Далмацији него исељењем народа кога је предводио. Касније ће у свом извјештају Сенату Марин Зане означити, уз Куриџу и Матију Жабетића из Биограда, као најнеобузданије у захтјевима Нанића из Жегара, Матију Миљанића из Крушева, Тому Королију из Ивошеваца, Цвјетана Цвјетињанина из Вељани, Радована Корду из Ђеврсака и Новака Вујанића из Ервеника. Молбу на провидура састављао је Куриџа у којој су тачку по тачку формулисали преговарачи са капетановим канчелиром Илија Нанић и Матија Жабетић. Предлози су објављивани пред побуњеницима, а они су их одобравали или неодобравали узвицима. Зане је пред побуном већ више од годину дана био избјеглица у Сплиту и одатле је вјештим политичким маневрима успио да смири устанике и неутралише вољу њи-
Април 2004.
хових предводника, главара, за побуном. Чврсти у својим одлукама да не устукну пред млетачким властима и не напусте своје захтјеве остали су само Куриџа, Нанић и Жабетић. Они су се ипак морали измаћи у илегалу. Жабетића је у Млецима срео његов земљак фра Павле Бушковић, али иако га је овај издао млетачким властима, уз помоћ једног другог свога земљака и рођака Томе Тубића успио је побјећи из Млетака и домоћи се Лике. И Нанић је успио избјећи казну. Једино је за све платио Петар Јагодић Куриџа. Може се рећи да је на његов жесток језик стигла и жестока казна. Из оловних тамница без свјетла он се два пута јавио у 40 година: једном молбом за помиловање и други пут писмом стричевићу попу Михаилу.Тај Михаило и Куриџина снаја удовица стали су отимати и оно преостале сиротиње од његове ћерке Манде. Он их опомиње да не дирају у његове оградице и приградице. Млечани га држе у тамници, а најближа родбина отима његову имовину. Једино Грк Петар Шпиро указује му за све вријеме тамновања помоћ и безгранично милосрђе, по величини сразмјерно његовим патњама и страдању. Ни потомство се није одужило овом свештенику мученику. Да није било Јована Томића, Бошка Деснице, епископа Далматинског Николаја касније и Срђана Воларевића, и име би му било утамничено и затурено у таму заборава. Хвала им што су учинили да се то не деси. С.Б.
17
18
ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА
Април 2004.
Опстати међу народима Уз 200-ту годишњицу Првог српског устанка Први српски устанак од 1804. године од изузетног је значаја за све Србе. Он је незаустављиво покренуо обнављање државе Србије, а код Срба расутих по другим царствима и краљевствима учврстио самосвијест и освјежио им сазнање о томе ко су, одакле су и шта им је чинити да би опстали међу народима. Пјевајући о вођи устанка Карађорђу велики Његош је запазио да није суштина у поразу Турака него у духовном оживљавању Срба: „... диже народ, крст и земљу и варварске ланце сруши, из мртвије Срба дозва, дуну живот српској души.” Онај ко једном осјети слободу, тешко више пада у ропство. „Јер половину врлина изгуби човјек кога робовања задесе дани”, каже онај слијепи аед. О тој чежљи за слободом која је претходила устанку под Карађорђем и наш видовити слијепац Филип Вишњић пјева: „Ту кнезови нису ради кавзи, Нит су ради Турци изјелице, Ал је рада сиротиња раја Која глоба поднијети не може Ни трпјети турскога зулума. И ради су божји угодници, Јер је крвца из земље проврела. Земан дошо, ваља војевати, За крст часни крвцу прољевати, Сваки своје да покаје старе.” Карађорђев устанак је учинио да химерични сан о српској слободи, кроз вјекове, запретавши се у предања и стихове народне пјесме, као неки жар под пепелом, одједном просине сав на јави. Срби преко Саве, Дунава, Дрине, из Старе Србије или Трста; они од памети, новца и угледа, као и они голотрби и неимали, похитали су да помогну устаницима. Чак је и остарјели господин Доситеј Обрадовић дошао у устаничку Србију. Он Карађорђу са собом не довлачи топове и
ливце као Тршћани, не војује уз Хајдук–Вељка као Херцеговци, он разабире српску будућност кроз просвјету и науку па оснива школе; оснива Велику школу и богословско училиште. Са устанком стало се обнављати цјелокупно српско народно биће, а побуњена Србија постала је на Балкану оно ушта су упрти погледи наде не само Срба, него и осталих народа овога дијела европског југа који су живовали под инородним правитељствима и господарима. Ослободилачку плиму коју је покренуо на Балкану Први српски устанак није осујетила ни трагична 1813. година када је Србија поново пала под турску осветничку ћорду. Већ двије године касније,1815., Срби су се поново дигли на оружје. Од тада, више дипломатијом, мање буздованом, ишло се ка слободној и уважаваној држави. Комбинујући дипломатске потезе и оружане борбе, кад се морало, сам је Милош Обреновић скоро пуне двије деценије с успјехом водио Србију ка ослобођељу, градећи од ње, мало помало, државу у пуном значењу тога појма. Србија је постала узор и грчким устаницима, који су се с мање жртава успјели домоћи слободе него Срби. Поставши примјер борбе за слободу на Балкану, обновљена српска држава, али и Срби уопште, постали су предмет живе пажње европских сила: Аустрије, Русије и Француске и свака је нешто смјерала са Србијом, а чини се да у читавом 20. вијеку Србија није знала куд ће собом. Зато су јој тај вијек и „појели скакавци”, како каже један српски писац. Данас у овој 200-тој годишњици од Првог српског устанка, Срби имају жалосне националне резултате. Земан је дошао не да се „на оружје дижу”, већ да коначно раде на духовном препороду, са чиме једино може доћи и све остало што има предзнак бољега. С.Б.
ВИЈЕСТИ ИЗ ПРАВОСЛАВНОГ СВИЈЕТА Спор Српске православне да у погодно време изведу Цркве и расколничке заједнице, потпуно одцепљење од Српске тзв. Македонске православне цркве.» цркве с мање или више тензија Српска православна црква траје скоро четрдесет година. априори никада није негирала Главни кривац за нерешен спор могућност евентуалне аутосвакако је активно учешће кефалије Охридске архиепиполитике, која доприноси распи- скопије, али да би се о томе могло ривању, а не смиривању сукоба. разговарати морале би се најпре После добијања широке ауто- исправити канонске неправиномије 1958 године, Цркве у лности из 1967 године. У циљу Македонији мислило се да је постизања јединства одржавани решење нађено и да ће добијање су многобројни састанци епиовог високог степена само- скопа двеју цркава, заседале су сталности задовољити црквене Македонски раскол сепаратисте. Епископу Доситеју који је већ једном прекршио каноне Православне цркве и архијерејску заклетву није сметало да то исто још једном понови и на црквено - народном сабору јула 1967 године, епископ Доситеј са разне комисије кроз читав овај својим истомишљеницима, уз период раскола. Последњи подршку комунистичких власти састанак који је одржан у Нишу и државне безбедности, прогласи 2002 године, комисије двеју потпуну самосталност црквене цркава подписале су споразум области у Македонији. који је касније назван „Нишки Српска православна црква је споразум”, од стране Македонске имала довољно стрпљења којим православне цркве споразум су је покушавала да изглади сукоб, подписала тројица архијереја који пристајући својевремено на су и сачињавали комисију. Још уступке, чак и на то да нека- два архијереја македонске цркве нонско одвајање дела своје били су за, од којих је један, територије уобличи у канонски видећемо касније, и приступио оквир (добијање аутономије јединству са српском црквом, 1958). За шта историчар др. један суздржан, два против. Предраг Пузовић каже: «Уместо Одмах по повратку трочлане да се епископ Доситеј стави под комисије из Ниша, Синод Макецрквени суд за кршење архи- донске цркве на свом заседању јерејске заклетве, гажење све- званично одбаци „Нишки споштеничке дисциплине и канона разум”, и прогласи га „радним православне цркве, признат му папиром” који може и не мора је чин митрополита и статус бити прихваћен. Те исте године поглавара те аутономне области. патријарх српски Павле обратиo Друга грешка је учињена избором се писмом „архијерејима, свеКлимента Трајковског за епи- штенству и верном народу у скопа битољског, иако није републици Македонији” позиваиспуњавао законске и канонске јући их све заједно и сваког по услове. Канонском хиротонијом на особ „као личности и као дата је могућност сепаратистима православног хришћанина” да
Април 2004.
19
учине све што је могуће и неопходно за превазилажење раскола, на то писмо једино је позитивно одговорио митрополит Велеско–повардарски Јован, који је годину дана касније именован за егзарха патријарха српског у Македонији. Постављањем митрополита Јована за егзарха српског патријарха, хиротонисањем још два епископа за Македонију и конституисањем синода обновљене Охридске архиепископије стављена је тачка
Приправни за нове деструкције на даљње преговоре са синодом македонске цркве и по свему судећи чекаће нека нова поколења. Недавни повратак под окриље Охридске архиепископије неколико манастира са око тридесет монаха и монахиња, био је повод за хапшење митрополита Јована и епископа Марка од стране македонских власти. Прво их се теретило за вршење обреда ван верских објеката да би касније епископ Марко био ослобођен из притвора, а митрополит Јован задржан и оптужен за ширење националне и верске нетрпељивости. Поводом тих збивања огласио се и синод расколничке цркве са оптужбама на Српску православну цркву да „наставља да служи националшовинизму, етнофилетизму и великосрпским идејама”. Гласноговорник расколничке цркве митрополит Тимотеј отворено оптужује монаштво које је приступило јединству са Охридском архиепископијом као „невиђено
20
ВИЈЕСТИ ИЗ ПРАВОСЛАВНОГ СВИЈЕТА
Април 2004.
Приправни за нове деструкције - наставак са стр. 19. кршење монашких завета”. Следи питање како би овај „познавалац монашких предања” протумачио одлазак свога сабрата митрополита Струмичког Наума из манастира Григоријата на Светој Гори без благослова свог игумана, само да би „ставио на главу архијерејску круну” и постао епископ расколничке заједнице. Зар то није најверодостојнији пример „сујете и острашћености” коју митрополит Наум приписује српским епископима, у свом интервјуу за „Утренски весник” гдје каже да
је црквено–административни конфликт између две цркве последица „острашћености и сујете”, да су „неки представници високог клира српске цркве заражени етнофилетизмом и да им због сујете смета име Македонска црква”. Митрополит Наум који се пре неколико година, док је био монах григоријатског манастира изјашњавао као „Србин из Македоније” упозорава да ако се не прихвати постојећа јерархија Македонске православне цркве, постоји могућност да „Македонска православна црква по-
стане кључна спона за повезивање јединственог савеза ‚непризнатих’ православних цркава”, гдје би вероватно нашла своје место и секташка група Мираша Дедеића. Зар и то није пример „острашћености”? Свакако и довољно говори на што је све спремна расколничка јерархија Македонске православне цркве како би уценила читав православни свет подстицањем нових раскола на штету православног верног народа и сопствену срамоту. архимандрит Герасим
Разговор с митрополитом Велеско - повардарским Јованом
Важно им је да нисам на слободи Недавно су македонске власти биле ухапсиле митрополита Јована, егзарха српског патријарха у новообновљеној Охридској архиепископији, да би потом група наоружаних и маскираних нападача запалила кућу у којој митрополит сједи и ошишала једну монахињу и једну искушеницу. Тим поводом вођен је разговор с Његовим високопреосвештенством митрополитом Г.Г. Јованом. * Изненадно сте ослобођени притвора. Да ли је то знак да се одустало од даљњег процеса, пошто се види из закона Републике Македоније члан 137 став 1 да су верске слободе загарантоване? Република Македонија је секуларна држава и Црква је одвојена од државе. Уставом су загарантоване верске слободе и све религије и секте уживају те верске слободе
осим припадници Православне охридске архиепископије. Македонија је потписник и медђународних конвенција о правима човека и верским слободама, али те конвенције када су у питању припадници Охридске архиепископије не поштују се. Чланови Православне охридске архиепископије, почевши од наше смерности, преко епископата, свештеника, монаха и монахиња, па све до народа Божијег, бивају гоњени, понижавани, малтретирани и терани да служе Богу у катакомбама. Македонија је земља која се поистоветила са неким муслиманским земљама у којим влада шеријатско право и држава подржава једино расколничку организацију која себе назива Македонском православном црквом. На крају крајева, ми немамо ништа против да држава и подржава њену творевину, али није упутно да то ради на штету
осталих грађана у Р. Македонији. * Одмах по привођењу у основни суд у Битољу, медији су пренели да сте ухапшени због вршења верских обреда ван верског објекта - храма, да би касније били оптужени за ширење верске и националне мржње и нетрпељивости, да ли сте Ви позивали своје вернике против других народа и вера. И о чему се ту заправо ради? Потреба нашег хапшења и стављања у притвор је била сасвим другог карактера од оног како су објавили медији. Будући да су се истог тог дана кад су нас ухапсили, Православној охридској архиепископији прикључила четири манастира са тридесетак монаха и монахиња, било је потребно док траје акција њиховог прогона из манастира да ми будемо у притвору да не би деловали и помагали мона-
ВИЈЕСТИ ИЗ ПРАВОСЛАВНОГ СВИЈЕТА
сима да сачувају своје манастире. Није им било важно о чему ће ме оптужити, важно им је било да не будем на слободи. Кад су проверили у закону и видели да не смеју судити некога због тога што је држао богослужење у приватном стану, јер је тај члан закона од раније био укинут од Уставног суда, оптужили су ме да распаљејум националну и верску мржњу, што је заиста сасвим бесмислено. Вера којој служим у епископском чину је вера мира, љубави и слободе, и не може служење таквој вери бити мотив да би се распаљивала национална или верска мржња. Ми никога не приводимо силом ка истини. * Канонском поретку вратила су се четири манастира са око тридесет монаха и монахиња. Имате ли сазнања о могућем повратку осталих манастира и парохија и какав је став професора Богословског факултета и богословија по том питању? Имамо најаву од још неколико манастира да ће ускоро приступити Православној охридској архиепископији. У овом тренутку са нама је отприлике 70% од монаштва у Македонији. Једино је тешко очекивати да ће се прикључити монаси и монахиње из Струмичке епархије где је надлежан расколничики епископ Наум. Он држи своје монахе у непросвећености и духовној тортури, не дајући им да
излазе из граница његове епархије и да виде да има још нешто осим онога што им он нуди. Али временом схватиће и они да је та изолација у којој живе највећи непријатељ њихове духовне слободе и монашког опредељења. Што се тиче професора на Богословском факултету, већина су са расколницима јер од њих узимају плате, али многи од њих су и идеолози такозване аутокефалије за коју они сматрају да је имају. Наравно има професора који су са нама, али није тренутак да сада поменемо њихова имена. * Прошле године је конституисан и Свети Синод Охридске Архиепископије који су ваши следећи кораци у погледу расколничког Синода? Божјом помоћу, 25 децембра 2003 г. конституисан је Архијерејски синод Православне охридске архиепископије. То је велики Божји дар, али треба благодарити и архијерејима Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве који су просветљени Духом Светим дали своју сагласност да се формира Свети архијерејски Синод аутономне Православне охридске архиепископије. Први пут, после 36 година раскола, од 1967. г. у Македонији постоји канонски Архијерејски Синод. Зато и толики страх код расколника, јер се тиме, као што се то и показало приступањем монаштва, створили сви неопходни
Април 2004.
услови да приступе канонској Цркви сви они који не желе да буду у расколу. Тиме ће се и дефинитивно раскол излечити, јер он се не може одржати кад поред њега постоји канонска јерархија. Они сад праве задње напоре посредством државног апарата, да нас заплаше, уцене и онемогуће да функционишемо као Црква, да не би људи видели светлост Јевандђелске истине, али и плодове од јединства којег имамо са свим православним црквама. Ми немамо никаквих комуникација са расколницима. Али тренутно највећи проблем нам је што су средства за информисање затворени за нас и не можемо да објаснимо широј популацији у Македонији да у расколу нема спасења. Ипак, крај раскола се већ види. * У случају поновних преговора с расколничким Синодом око статуса дела цркве који је још у расколу, да ли би на преговорима учествовао Синод Охридске архиепископије као релевантна страна? По канонском поретку Цркве не може бити никаквих преговора са било ким, па ни са расколницима без знања и учешћа канонске јерархије на територији Р. Македоније. Расколничка јерархија имала је рок до септембра 2003. г. да приступи у литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом сагласно договору у Нишу из 2002. г. Они су тај рок пропустили и тешко је веровати да после свега онога што се десило може доћи до преумљења расколничког епископата. Они остају из својих личних интереса у расколу, успели су да убеде државу, што им није било много тешко, будући да је МПЦ државна творевина, да штити интересе седам духовних инвалида који седе у расколницком Синоду и који раде на штету православног народа у Македонији, али и на штету међународног угледа Р. Македоније. Разговор водио архимандрит манастира Крке Герасим
21
ИЗ ЖИВОТА ЕПАРХИЈЕ
22
Април 2004.
Слава Богословије у манастиру Крки
Духовни плодови и у тешким временима И ове године на празник Света Три Јерарха свечано је прослављена слава Богословије у манастиру Крка. Прослава је почела уочи празника служењем свечаног празничног вечерњег на којем је началствовао епископ Бихаћко - петровачки Г.Г. Хризостом уз саслужење монаштва и свештенства епархија Загребачко - љубљанске, Зворничко - тузланске, Горњокарловачке и Бихаћко - петровачке. Приликом проповиједи на вечерњем богослужењу епископ Бихаћко - петровачки Г.Г. Хризостом се захвалио на позиву управи Богословије да учествује на слави и изразио своју велику радост што богословија „Све та Три Јерарха”, коју је и сам завршио прије тридесетак година, и у ова тешка времена доноси своје духовне плодове. Вечерњем богослужењу су били присутни епископ Фотије, епископ Сава Славонски и многи свештеници, гости и благовјерни народ који је својим прис уством потврдио да је манастир Крка и богословија при њему заиста центар
духовног живота епархије Далматинске и српског народа у овим крајевима. На сам дан празника свету архијерејску литургију, уз домаћина славе епископа Далматинског Г.Г. Фотија, служили су епископ Бихаћко - петровачки Г.Г. Хризостом и епископ Славонски Г.Г. Сава. Прослави се у току литургије придружио и митрополит Загребачко - љубљански и све Италије Г.Г. Јован који је такођер дуго година био сабрат манастира Крке и професор Богословије. На Светој Литургији су саслуживали гости: архимандрит Гаврило Лепавински,
архимандрит Венедикт Папраћки, архимандрит Амфилохије Јасеновачки, протосинђел Михаило Гомирски и јерођакон Лепавински Василије. Храм је био пун вјерника и гостију који су дошли да са професорима и ученицима Богословије подјеле славску радост. Свим вјернима се обратио домаћин славе Његово преосвештенство епископ Далматински Г.Г. Фотије ријечима: „Ова обитељ кроз историју је имала широко срце за све оне који долазе са љубављу и као ходочасници приступају овој светињи да се помоле Богу и Светом архангелу
ИЗЖИВОТАЕПАРХИЈЕ
Михаилу и осталим силама небеским и Светој Тројици Јерараха који су заштитници наше Богословије. Ми покушавамо тај дух који смо наследили да очувамо, јер је манастир Крка духовни центар наше епархије, духовни расадник наших богослова, теолога, али јерараха наше Цркве. Одавде су, из ове обитељи, и из ове богословије изашли многи данашњи епископи наше Православне Српске Цркве”. Од осталих угледних званица Светој Литургији и прослави били су присутни: господин Душан Торбица, директор „Елноса” Бања Лука, господин Ратко Гајица, представник Срба у Хрватском Сабору, господин Славко Копуз директор „Електрокрајине” из Бања Луке, господин Душан Антељ секретар Министарства вјера Републике Српске са својим сарадницима. Већина ових гостију су пријатељи наше Богословије који су својом бригом помагајућ и Богословију показали велику љубав према нашој школи. Након Свете архијерејске Литургије и резања славског
колача у храму, ученици су у свечаној сали Богословије извели академију у част Светих Јерараха. На свечаној академији гостима се ријечима добродошлице обратио епископ Далматински Г.Г. Фотије в. д. ректора Богословије, захваливши им што су дошли да са професорима и ученицима Богословије подијеле радост празника, зажељевши им да се пријатно осјећају у
Април 2004.
нашој древној светињи. Затим је предавач Богословије јереј Славољуб Кнежевић одржао предавање на тему „Велики Јерарх Цркве Христове Свети Јован Златоусти”. Важно је истакнути да је по први пут откако је Богословија обновљена наступио ђачки октет појући неколико пјесама Светим Јерарсима и Пресветој Богородици. Послије академије сви присутни су позвани за трпезу љубави на којој су се гостима и ученицима обратили Његово преосвештенство епископ Далматински Г.Г. Фотије, Његово високопреосвештенство митрополит Загребачко - љубљански Г.Г. Јован и господин Ратко Гајица ријечима поуке, подршке и радости што обновљена Богословија успјешно напредује и врши мисију коју је и досад вршила. Игуман Герман
23
ИЗ ЖИВОТА ЕПАРХИЈЕ
24
Април 2004.
Светосавска прослава у Книну изводила рецитације о Светоме Сави. Након рецитација, подјељени су пакетићи свој дјеци присутној у светоме храму што је постала традиција за ову пригоду. Радовање дјеце и њихових родитеља доказ су да се наш народ полако враћа својој светој цркви и да је почео да се духовно и морално преображава. Највећа радост су
200 дјеце у книнском храму Црква Покрова Пресвете Богородице у Книну и њени парохијани су ове године у недјељу 25. јануара прославили Светога Саву. Тога дана сви који су били присутни на Светој литургији доживјели су тренутак за сјећање, јер је у светоме храму било присутно око двјеста дјеце, што је за наше
прилике изузетно велики број с обзиром да су се досада враћали на своја огњишта старији људи. Након познатих несретних збивања, то је радосна новост. Свету литургију су служили кнински свештеници, који су послије службе организовали малу академију, гдје су дјеца
наша дјеца која су почела да редовно долазе у своју цркву. Молимо се Господу и Светоме Сави да ова година буде година у којој ће се наш народ вратити својим огњиштима, а исто тако и својој православној вјери и цркви и да ова литургијска сабрања буду што чешћа. јереј Радослав Радмановић
Прослава Св. Саве у Марковцу
Радост најмлађих Тога дана у Храму се сабрало двадесетак дјеце са својим родитељима и бакама и, углавном старијим сусељанима. Присуствовали су служењу Свете литургије и чули су ријеч свога пароха о Светом Сави, првом српском архиепископу, великом просвјетитељу и утемељивачу српске књижевности. Након тога најмлађи су извели низ рецитација на светосавске теме, а потом су им подјељени празнични поклони. Дан прославе Светог Саве био је у знаку радости за дјецу и одрасле.
ИЗЖИВОТАЕПАРХИЈЕ
Април 2004.
Прослава Св. Саве у Книну
Светосавско славље у „Просвјети” Уочи Св. Саве у свечаној сали бивше книнске гимназије обиљежен је дан нашега оснивача српске цркве и школе. Организатор прославе била је подружница СКД „Просвјета” из Книна и њен предсједник у том граду Драгољуб Чупковић са сарадницима. Међу узваницима били су Његово преосвештенство епископ Далматински Фотије, предсједник
„Просвјете” и замјеник министра културе Републике Хрватске Чедомир Вишњић, градоначелник Книна Винко Марић са сарадницима, представници локалних културних и просвјетних установа, као и бројни грађани. Након пригодног обраћања присутнима господина Чупковића, као домаћина, бесједу
су изрекли епископ Далматински Фотије, господин Чедомир Вишњић, а проф. Светозар Борак имао је слово о Св. Сави. Српска средњошколска омладина и основошколци приредили су низ веома успјелих рецитација везаних за Св. Саву и његову духовну мисију међу Србима. На крају је приређен један мали коктел за госте.
Пожар у манастиру Хиландару
Ватра прогутала непроцјењиво благо Ујутро рано, око 1 сат 4. марта ове године избио је пожар у поткровљу изнад једне монашке келије у манастиру Хиландару на Светој Гори. Вијести кажу да се најприје запалио димњак и одатле се ватра великом брзином раширила и прогутала двије трећине ове наше велике светиње. Сплет околности био је такав да ни ватрогасци нису могли у најкраћем времену интервенисати, па је тако у пламену нестало, једним дијелом, наше духовно и културно благо немјерљиве вриједности. Материјална штета се процјењује на десет милиона евра, а стручњаци мисле да ће требати десет година рада да би манастир био обновљен.
Сасвим је извјесно да су Србима, као ни једном европском народу, најчешће и најдуже горјеле куће, и да је пламен њихових кућа постао дио жалосног фолклора, али овај што је у најновије вријеме захватио Хиландар у један је
мах прогутао готово сву кућу сваког православног Србина ма гдје он био на свијету. Чврста је нада да ће народ своју светињу, стару преко 800 година, задужбину Св. Симеона и Св. Саве, брзо обновити и васпоставити у пуном сјају.
25
26
ИЗ ЖИВОТА ЕПАРХИЈЕ
Април 2004.
Како сам доживјела богослужење у цркви Светог оца Николаја у Братишковцима Освануо је 14. јануар. Полако се буди мали православни Божић, српска Нова година. Данас сви православци на овоме свијету славе Божић, славе Нову годину, славе што су рођени као православци. Полако устајем из кревета, облачим своје најљепше одијело, улазим у кућу и узвикнух: „Срећна вам српска Нова година!” Дочека ме узвик мојих најмилијих: „И теби!” Тада моје срце преплаве емоције, радост при помисли на богослужење које нас чека у нашој прелијепој цркви Светог Николаја у Братишковцима. У цркви, узех свијеће да их запалим за живе, за њихово здравље. Али, ухвати ме носталгија. Некад је у тој цркви било пуно народа, а сад нас дочека неколица људи и њихова тужна лица, људи који само слежу раменима, јер речи осташе у ваздуху. И зато свим православцима срећна Нова година, да је славе, још пуно година у миру, слози, и у већем броју. Лалић Горанка ученица О.Ш. Скрадин Црква Св. Николе – Братишковци
ИЗЖИВОТАЕПАРХИЈЕ
Април 2004.
27
Обнова храмова у марковачкој парохији служење. Оно што се није могло однијети то је оштећено и полупано. У селима је било и народа који није напуштао своје огњиште него је остао ту да својим постојањем брани свој праг и своју цркву.Ти људи су живи свједоци свих дешавања са нашим народом и нашом црквом на овим просторима. Све цркве на овој парохији имају своју велику важност у историји, али од свих њих, црква Светог пророка Илије и црква Лазарица на Далматинском Косову имају посебну важност јер су везане за поједине значајније личности и догађаје из историје нашег народа и цркве на овим просторима. Са повратком нашег народа на своја огњишта послије прогона, почела је и обнова цркава.Наравно сами мјештани нису могли без помоћи
Не заборављају своју цркву и родни крај На подручју Марковачке парохије, којој је сједиште у Марковцу код цркве Светог пророка Илије, има неколико храмова. У последњем страдању нашег народа када је протјеран са својих огњишта и из својих кућа, страдале су
и наше светиње на овој парохији. Неке су опљачкане, неке потпуно спаљене, али хвала Богу ни једна од њих није срушена. Приликом пљачке однијете су највриједније ствари и све оно што је свештенику потребно за Бого-
са стране ништа да направе. Ту су наша браћа која су расијана по цијелом свијету (Америци, Аустралији, Канади, Енглеској) и која не заборављају свој родни крај, своје огњиште на коме су одрасли, своје гробље и своју цркву у којој су крштени, а неки и вјенчани. Чувши у далекој туђини, да су цркве страдале и да су опљачкане, одмах су почели прикупљати прилоге за Лазарицу и за цркву Светог Илије. Када су скупили и послали прве прилоге, купљене су
ИЗ ЖИВОТА ЕПАРХИЈЕ
28
Април 2004.
Не заборављају своју цркву и родни крај - наставак са стр. 27.
најпотребније ствари за богослужење и почела је санација онога што је оштећено и полупано у цркви. Тако је, захваљујући прилозима који и данас стижу од наше браће која су овдје рођена, а сада живе у далеком свијету и далеко од родног краја, црква Лазарица скоро потпуно обновљена. Олтар је потпуно опремљен потребним инвентаром, обновљен иконостас, купљене су стазе за цркву, окречена унутрашњост. У Грчкој је купљен велики полијелеј са прстеном около. Слично је и са црквом Светог пророка Илије. И ту је олтар потпуно опремљен, купљене иконе за иконостас које су у рату однијете, купљен полијелеј, окречена унутрашњост. Од сређивања унутрашњости остало је још да се обнови иконостас који је доста пропао и стари камени под.
Поред тога у току је припрема за обнову парохијског дома који је у рату потпуно девастиран. Међутим, није актуелно само прикупљање прилога за ове двије цркве на овој парохији. Видјевши како Косовљани и Марковчани скупљају за цркве у свом селу, и Полачани из Канаде се договорише да и они нешто скупе за своју цркву Светих апостола Петра и Павла на Полачи. Тако је од њихових прилога купљен комплет инвентар за олтар. У току је и прикупљање прилога за обнову иконостаса са којег је однијето 11 икона. Иконостас у овој цркви је потпуно пропао тако да је потребно израдити нови. Зато молимо све наше људе, а посебно Полачане којих највише има у Канади, да помогну да се уради нови иконостас у овој цркви. За
остале цркве на овој парохији а то је у Врлици и Цетини, није још почело прикупљање прилога међу нашом браћом у дијаспори. Црква Светог Спаса у Цетини је потпуно спаљена тако да је потребна њена комплетна обнова. Надамо се да као што је кренуло од Косова и Марковца да ће се и Врличани и Цетињани сјетити да нешто скупе за цркве у свом селу. Хвала свим нашим људима који су својим прилогом помогли да почне обнава наших цркава ратом оштећених и опљачканих и нека им Бог и Пресвета Богомајка и сви Светитељи Божији којима и посвећују своје храмове, подаре све оно што је човјеку потребно у животу и корисно за његово спасење. Јереј Милорад Ђурђевић
Епископ далматински г.г. Фотије у канонској посјети Сплиту Два пута са два повода Његово преосвештенство епископ Далматински Фотије у јануару ове године учинио је канонску посјету сплитској парохији. Разлог првој посјети било је увођење новопостављеног пароха I парохије сплитске јереја Милорада Станојевића, а другој уручење одликовања протојереју Николи Шкорићу пароху II
парохије сплитске којим га одликује Св. Архијерејски синод СПЦ на предлог надлежног епископа. Отац Никола Шкорић је одликован правом ношења напрсног крста. Уредништво се придружује честиткама на постављењу оца Милорада Станојевића и одликовању оца Николе Шкорића.
ПРИЛОЖНИЦИ
Април 2004.
29
Помоћ из Аустралије и Канаде Посредством Српског националног центра у Бониригу и уз помоћ Српске Православне црквеношколске општине при саборном храму Св. Георгија, као и непосредним трудом и залагањем
госпође Нене и господина Милорада Борак благовјерни аустралски Срби прикупили су помоћ за братство манастира Крке и Богословију. Исто то учинили су Срби из Канаде настојањем господина
Тоде Манојловића. Доносимо њихова имена уз дубоку захвалност и жељу да их прати здравље, срећа и Божји благослов. Братство манастира и Богословија
ПРИЛОЖНИЦИ ИЗ АУСТРАЛИЈЕ Српски национални центар Бонириг, протојереј Ђуро Ђурђевић, прото Миодраг Перић, протојереј Раде Радан, протојереј Драган Сарачевић, Милорад Борак, Српски културни клуб Свети Сава, Тодор Дрча, Шпиро Трифуновић, Слободан Бајић, Алекса Траживук, Вук Траживук, Филип Траживук, Раде и Јовица Траживук, Јован Чубрило, Божидар Вранковић, Миладин Јањетовић, Петар Плавшић, Ђуро Алавања, Душан Рсавац - јуниор, Владо Бајић, Петар Мандић, Мирослав Мацура, Марко Кљајић, Ташана Травица, Младен Јелача, Драган Гајица, Томислав Томић, Марко Петровић, Божо Завођа, Ђорђе Бубало, Јованка Драгнић, Љиљана Гавриловић, Саво Секулић, Славка Шормаз, Милена Шормаз, Ићо Шормаз, Петар Шормаз, Душан Шормаз, Никола Ђурић, Анка Докић, Радомир и Пека Војводић са сином Младеном, Жељко и Гроздана Крстићевић са сином Душаном, Мирјана и Саша Миланко, Стево Трифуновић, Снежана Ковачевић, Бранко и Милица Цупаћ, Симо и Борка Буљ, Миле Дубочанин, Пантелија Матић, Душан и Милка Ћосо, Милица Ђурђевић, Божидар Ђурђевић, Нада Веселиновић, Милорад Стојнић, Милан и Мира Шкорић, Драго Цупаћ, Славиша Боровина, Никола и Ружа Вранковић, Весо Вранковић, Петар Драгичевић, Јован Прлић, Момчило Прлић, Његован Букарица, Стојан Ше-
пер, Богдан (Дане) Вранковић, Предраг Бркић (Лале), Милка Вранковић, Јован Црнокрак, Војислав Трифуновић, Сузана Јовановић, Роксанда Симић, Славко Јеж, Милан Јурић, Невен и Мира Пуповац, Бошко Дрча, Танасија Цупаћ, Коса Боговац, Ђуро Кардум, Светозар Шапоња, Митар Девић, Маринко Милетић, Небојша Сладаковић, Драган Гагић, Миле Стегњајић, Душанка Стјепановић, Јован Рњак, Милан Мирковић, Милан Вранковић, Жељко Марић, Бранко Мариновић, Неђо Вукелић, Светозар и Зора Марић, Љубе Ерцег, Душан Зарић, Радисав Зарић, Миле Марић, Борис Арчаба, Милован Петровски, Душан Мандић, Ђорђе Мандић, Вељко Драгаш, Бранко Мијаковац, Бранко Бјелан, Лука Ковачевић у име фудбалске екипе, Јован Тошић, Ђуро Марић, Симеун Станковић, Љубомир Калањ, Србољуб Мишо и Милица Калањ,
30
ПРИЛОЖНИЦИ Милорад Арчаба, Рајко Драча, Душан Лакић, Драган Кужет, Анастасија Куљанин, Пешо Граовац, Борис Пуповац, Рајко Добре, Добривоје Златановић, Зоран Ромић, Душан Цвејетичанин, Ратко Веселиновић, Борко Лукић, Драган Ивановић, Бошко Кожул, Небојша Гагић, Драган Деспот, Здравко Кркљеш, Срђо Лежаја, Обрад Јокић, Здравко Вранковић, Мирослав Драча, Никола и Росанда Ковачевић, Марко Мркела, Сергеј Тркуља, Љубо Шормаз, Михајло Бјелан, Драган Гагић, Бранко Кожул, Драган Лежаја, Предраг Допуђ, Маринко Поздер, Саша Парента, Никола Ристић, Петар Лежаја, Миле Ерцег, Владимир (Бићо) Поздер, Жељко Гагић, Соња Страхиња, Милан Тркуља, Вујо Кљајић, Вујо Црнобрња, Предраг Татомир, Стево Гагић, Младен Кнежевић, Боро Боговац, Жељко Радаковић, Бранко Гагић, Бошко Алавања, Бошко Пуповац, Јовица Новаковић, Саво Кужет, Жељко Цупаћ, Бранко Иванежа, Маринко Кожул, Гроздан Дубраја, Боро Цупаћ, Мирко Иванишевић, Младен Кожул, Драган Олујић, Мишо Гњатовић, Жељко Баџа, Бошко Баџа, Стево Гркинић, Рајко Гагић, Гојко Шекуљица, Миле Вујанић, Душан Инић, Мишо Гагић, Мирко Допуђ, Боро Мацакања, Маринко Олујић, Драго Ратковић, Бошко Прлић, Момо Лакић, Драган Војводић, Здравко Вранковић, Пајо Гагић, Вука Борак, Горан Драгаш.
ПРИЛОЖНИЦИ ИЗ КАНАДЕ Ђуро Трифуновић, Душан Ечески, Данило Јовановић, Мирко Цветичанин, Тоде Манојловић, Милан Марић, Владимир Крњајић, протонамјесник Душан Гњајић, Драго Гардовић, протонамјесник Мирослав Дејанов, прота Саво Арсенијевић, прото Љубо Рајић, Никола Ђокић, Тоде Анђелић, Бошко Илић, конзул С. и Ц. Г. Зоран Павловић, Гордан Микулић, јереј Радован Марић, Весна Џодевски, Никола Тумбас, Душанка
Април 2004.
Шкорић, Недјељко Јаћимовић, Недељко Петковић, Горан Савић, Раде Вељковић, Милан Голе, Мићо Јуковић, ђакон Ђуро Самац, прото Живорад Суботић, прото Михајло Додер, Стеван Шобат, Тиле Николић, Илија Ракановић, Милан Лазић, Владо Вујичић, Миле Ожеговић, Душан Андић, Славко Радујко, Милован Мавравк, Богдан Абула, Миро и Неда браћа Самарџија, Петар и Јелица Андић, Миле и Рада Бабић, Божо Четник, Јовица и Душанка Боровић, Јован и Драгица Стојаковић, Душан Винчић, Вујо Јурковић, прото Првослав Пурић, Бранко Рађен, Милан Вукадин, јереј Златибор Ђурашевић, Дражан Џамбас, Бранко Зјалић, јереј Обрад Филиповић, прото Мирко Скробоња, Јово Вучковић, Александар Вучевић, Раде Гаврић, Мирко Паравиња, Ђура Марјански, Јово Андић млађи, Мирко Дроњак, Раде Симић, Бошко Ненадовић, Пешо Андић, Ђуро Будимир, Петар Преочанин, Мира Клис урић, Анђа Јовановић, Миле Михајловић, Петар Милановић.
ЗА ПРВИ БРОЈ ЧАСОПИСА Јово Јованка и Боровић, Милорад и Рада Бабић, др Александар Радан, Дако и Анђа Курус, Лазо Четник, Јован Анђелић, Милан Букоровић, Петар и Божица Преочанин, Воја и Љуба Стојисављевић, Дамјан и Милка Глигић, Бранко Јовић, Славко Ждеро, Јово Мијаковац, Јово и Милица Андић, Раде Јовичић, Петар Тинтор, Душан Манојловић, Лазар Панов, Мирко Загорац, Младен Прострен, Анђа Јовановић, Војо и Мила Радмиловић, Ђуро П. Кашић, Тоде Марић, Бранко Винчић, Мићо Радан, Јован и Мара Андић, Сава и Нада Манојловић, Влада Пантелић, Милош Катић, Зоран Гајић, Вујо Јурић, ђакон Драго Живковић, Бранко Бибић, Коста Кнежевић, Душан Боснић, Петар Врањеш, Петар Мане Прице, Никола Мрмак, Милош Пеиновић, сакупљач прилога ипођакон Тоде Манојловић.
Поглед на Динару
Мотив из Буковице Слика на 32. стр. – Пасхално јаје