Krka 004

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година II. – Број 4.

Преображенски број – 2004. г.

Цијена 10 kn

Његова Светост Патријарх српски г.г. Павле

Слика на 1. стр. – Новоизабрани епископ Горњокарловачки г.г. Герасим благосиља вјерни народ.

Август 2004.

3

Бесједа на Преображење Господње О. Јустин Ћелијски

Данас је, браћо, Празник Светог Преображења. Преображење, – шта је то? Шта је на данашњи дан Господ Христос казао људима? Какву истину? Шта је открио људима кроз данашњи свети Празник? Он је данас показао да је Богочовек, Он је то данас показао на гори Тавору, преобразивши се пред ученицима. Лице му је засијало као сунце и јаче од сунца. Хаљине су постале беле као снег, Апостоли су попадали од те велике Божанске светлости, – од чуда, од ове велике и свете тајне. (Мт. 17,1-6) Гле, Он открива Своје Божанство! Казује да је Бог. Он, Кога су људи сматрали за Учитеља из Назарета, сина

Јосифа и Марије, дрводељу. Гле, одједанпут показује Себе као Бога, и показује да је Он у тело Своје сместио све Божанске силе, сву Вечну Божанску Истину, Вечни Живот, Вечну Правду, сва Небеса. Сав Бог сместио се и стао у мало људско тело. Каква велика и света тајна, браћо! Али то није случајно. Зашто је Господ постао човек? И зашто се Господ на данашњи дан преобразио! Да покаже пут нама људима. Да је то пут нашег тела, нашег малог људског тела, које често не сматрамо ни за шта. Блато! Да, блато, а у том блату живи божансжа душа, образ Божији, лик Божији, слика Божија. То је човек! Човек је

САДРЖАЈ Бесједа на Преображење Господње .............. 3–6 Празник Преображења ..................................... 7–8 Библијско и патристичко учење о Светој Т ојици................................................ 9–10 Велики јерарх Цркве Христове Свети Јован Златоусти ................................. 11–14 Хиротонисан Епископ Горњокарловачки .......................................... 16–19 Кратки оглед о календару ........................... 19–20 Новомученица Марија Гачинска .................. 20–21 Исхрана ............................................................ 22–23 Тако се не понаша у Цркви .......................... 23–24 Прегломазан и неартикулисан скуп .......... 24–25 Предсједник Месић у манастиру Крки ................................................. 25 Ђаци вјеронауке у посјети манастирима Крка и Крупа ................................ 26 Обнова у манастиру Крупи ................................ 27 Нови свештенослужитељи ................................ 27 Вијести из Епархије ....................................... 27–29 Србину опустошили обновљену кућу ............. 29 Приложници из Канаде ................................ 29–30

слика Божија на земљи, образ Божији, и Господ је дошао у овај свет да се преобразимо ми људи, да преобрази образ тај што је у нама људима. Шта се десило са њим? Господ нас је створио по образу Своме, по слици својој (1. Мојс. 1,27) – а људи хрле у грех. А шта је грех? Грех је црни катран, – грех, то је црна фарба пакла! И човек држи грех у својој боголикој, богообразној души; уствари замазује душу своју црним катраном и губи лик Божији, губи образ Божији. Не види се да је човек божанско биће, не види се да је душа слика Божија, све је премазано муљем страсти, земаљском сласти, катраном, разним црнилом. Поцрнила је људска природа,

Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Игуман Герман Богојевић, јереј Милорад Станојевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић и монах Доситеј Јовић Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje в. д. главног и одговорног уредника и лектор-коректор: Светозар Борак Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos

Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”.

Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази четири (4) пута годишње ISSN 1334-4293

4

Август 2004.

наставак са стр. 3.

поцрнила слика Божија, у човеку. Човек је, преко греха, почео да мала душу своју у слику ђавола. Јер грех, браћо моја, увек јесте слика ђаволова. И кад ми волимо грех, кад га држимо у себи, ми уместо слике Божије хоћемо слику ђавола у својој души. Ми преко образа Божијег што је у нама маламо мрачни црни смрдљиви лик ђавола. У дивним црквеним песмама вели се да је образ Божији у човеку, слика Божија, иструлела од греха у човеку. Иструлела од греха у човеку! Као да имаш слику свог претка, па од дугог времена, од буђе, од влаге, покварила се, и ти јој не познајеш лик, не познајеш уопште. Тако бива и са душом људском: иструлио у гресима лик Божији, образ Божији иструлио у гресима, не познаје се. А Господ дошао у овај свет да скине тај муљ са лика Божијег, са образа Божијег у нама, да преобрази тај образ који срља у гресима, да му да божанске силе, да светлошћу божанском опере слику Божију што је у души нашој, и да покаже: гле Марко, и ти Јоване, и ти Петре, и ти Јулијано, погледај, ти у души имаш слику Божију, ти си слика Божија на земљи! Пази како живиш! Ти си мало божанство у овоме свету, теби је Бог дао оно што ниједном створењу није дао. А шта је то Божије у човеку, у чему се изражава? У памети, уму? Прво то. Ми смо добили од Бога ум, разум, велики дар, и наш разум је слика Божијег разума. Наш ум је слика Божијег ума; наша воља слободна је слика Божије воље слободне; наша доброта, наша љубав, све је то слика Божија. Човек

БЕСЈЕДА НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ добротом својом показује ту доброту божанску, што је образ Божији у души његовој. Човек, чувајући ту слику Божију, показује да је заиста он послан у овај свет да једино служи Богу Који га је створио боголиким. И ми људи у овоме свету – ради чега смо? Ради тога да, ето, очистимо наш ум. Ум који је иструлео у гресима, ум који трули у гордости. Људи уображавају да су много мудри, много учени, заборављају на Бога, а то јесте тај страшни грех који разара ум. Безбожје, непобожност, неверје, то значи ум

човечији се покварио, иструлео, престао бити слика Божија. А Господ дошао у овај свет да обнови ум човеков; да образ ума човечијег преобрази, да га врати слици Божијој; да буде прави образ Божији; да у љему буду божанске, чисте мисли. Срце човечије. Да, и оно је по слици Божијој, по образу Божијем. Чисти срцем видеће Бога – вели Спаситељ. (Мт. 5,8) Да, а нечисти срцем кога виде? Ђавола! Јер, док не очистиш срце своје ти Бога видети не можеш. Обично безбожници су нечистог срца, и ништа

Август 2004.

5

ГОСПОДЊЕ божанско не виде у себи. А Господ дошао у овај свет и дао нам сва средства да очистимо срце своје од свакога греха, и да тако чистим срцем, као чистим оком, видимо Бога у свету и у себи. Бога у свету око себе, и у себи самом. Зато је Господ дошао у овај свет да нам да средства и силе да преобразимо себе: ако смо кроз грех постали ђаволики, да постанемо боголики. А грех то и чини. Када се мржња усели у твоју душу, то је страшан муљ ушао у тебе. И кад држиш мржњу у срцу свом, ти гомилаш блато на слици Божијој што је у твојој души. То чини гордост, то чини псовка, то чини крађа, то чини среброљубље, то чини похота, то чини сваки грех, свака страст. Сви греси, све страсти унаказују лик Божији што је у души нашој, унаказују образ Божији што је у нама. Господ од нас тражи да променимо себе. Како? Светим врлинама. Када гордост помрачује лик Божији у човеку, онда еванђелско смирење светлошћу својом спира са душе сву гордост. Шта су свете врлине? Шта вера, шта љубав, шта молитва? То су, браћо моја, Божанске силе, Божанске силе које се лију из Сунца нашег, Господа Христа, и те Божанске силе, ти млазеви Божанске светлости перу нашу душу. Као кад хоћеш да опереш тело, ти га опереш водом, тако се душа пере светлошћу божанском, Светлошћу Божанском. Питаш: где је та светлост? Ето, у вери. Шта вера чини с тобом? Вера у Господа Христа отвара ти и овај и онај свет. Човек хришћанин зна да над

њим стоји Вечни Живот, Царство Небеско. Ето, вера шта чини! А човек неверник, човек безбожник, не види ништа изнад себе, не види онај свет, не види вечност, не види горе над њим вечно Небеско Царство, да је он позван да иде у то Царство својим животом на земљи. Тако, човек Христове вере мења цело биће своје, постаје и осећа се вечан, осећа се бесмртан. А човек без вере у Христа, нити осећа да је бесмртан, нити верује да је душа бесмртна, а то је најстрашније зло које може снаћи човека у овоме свету. Молитва – какав млаз Божанске светлости! Какви зраци Божанске светлости. Молитва твоја, светлошћу својом пере душу твоју од свакога греха, од сваке страсти и ти се обнављаш. Свети Апостол Павле пише нама хришћанима и вели: „Свуците старога човека”. (Еф. 4,22) А ко је то тај човек у нама? Он вели: Стари човек у теби саткан је од твоје мржње, пакости, гордости, гнева, од среброљубља, од оговарања, од псовки. Е, то су те мрачне силе које сачињавају старог човека, у мени и теби. И он нам наређује: „Обуците се у новог човека.” (Еф. 4,24) А какав је то нови човек? – Нови човек је онај који себе, вели свети Апостол, уподобљава Христу Богу, обличју Божијем. Труди се да душу своју уобличи у обличје Господа Христа, Који је ради тога и постао човек. И зато вели: Обуците се у новог човека! Како? Кроз свете врлине: љубав, молитву, пост, смиреност, кротост, трпљеље, тиме се ствара нови човек у нама, тиме

се обнавља лик Божији у човеку. А човек је у овом свету, браћо, зато да испуни себе Божанским силама, да испуни себе Богом. Зато смо створени боголики, богообразни. Нас је Господ послао и спустио у овај свет да и тело и душу испунимо Божанством, Божанским силама, да живимо Богу и Богом, да зрачимо Богом. На данашњи дан Преображења Господ је показао кроз завесу тела свог да у Њему живи неприступачна Божанска Светлост, Која је заблистала из Њега, јаче од сунца, како се вели у Светом Еванђељу. Тако треба сваки човек да испуни себе Божанским силама, помоћу светих врлина, помоћу Светих Тајни, кроз свето Причешће. Примаш свето Причешће – целога Бога примаш! Од светог Причешћа треба да зрачиш – чиме? Богом да зрачиш; да будеш богозрачан, да лијеш Божанску светлост из себе; да прогониш из себе сваки грех, а грех је тама, грех је помрачина; да душу своју непрекидно переш Божанском светлошћу, ум свој да чистиш Божанском светлошћу светог Причешћа. Ти ћеш сигурно тако очистити свој ум да ће он лити и точити из себе само чисте мисли, чисте жеље срца; опери срце своје Божанском светлошћу и оно ће да производи из себе свете жеље, племените жеље, добре жеље и неће дати места рђавим осећањима и расположењима. Зато бди над собом, труди се да сваки дан себе што више испуњујеш Божанским силама, Божанском светлошћу. А то ћеш чинити ако испуњујеш

6

Август 2004.

наставак са стр. 5.

БЕСЈЕДА НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

заповести Господа Христа, ако живиш по Његовом Светом Еванђељу. Гле, ти си прилично охол, поносит, горд; то је мрак, то је помрчина, то си ти већ унаказио лик Божији у себи. Пригрли смирење еванђелско, пуно је светлости Божије. Божанско смирење лије увек из себе Божанску светлост, и она пере душу од страшних грехова, спасава, тако рећи, од пакла, од царовања ђавољег, и приводи Богу. Данашњи Празник јесте празник сваког хришћанина, јесте подсетник. И још, извор силе! Ми празнујемо сваке године Свето Преображење – ради чега? Ради себе, ради нас. Славећи Господа, ми на данашњи велики свети Празник добијамо од Њега Божанске светлости, благодати Божије да себе заиста преображавамо непрекидно. А преображавамо себе када чистимо душу своју од грехова који су у нама. Сваки грех, као што рекох, то је мала слика ђавола, мали лик ђаволов. А кад задржиш грех у души својој или се, не дај Боже, заљубиш у неке грехе, заљубиш у неке страсти, о! душа твоја на шта личи онда?! Погледај мало боље, загледај се у своју душу, тада душа личи на ђавола. Нека би Господ свакоме од нас дао силе и моћи и љубави, да чистимо себе од тог муља ђаволског, пакленог, да, спасавамо себе од тог дејства паклених сила. У једној дивној црквеној молитви која се чита пред Свето Причешће (данас је читана), вели се: „Ето, ја сам постао радионица ђавоља, срце моје је постало радионица ђавола”. Како то? Како то, да

срце твоје, брате и сестро, постане радионица ђавоља? Грех ради у срцу твоме, – ето, то је радионица ђавола! Кад се не бојиш од тих греха, псујеш рецимо, а не трудиш да се излечиш од те псовке, од тих гадних речи, па ти, ти – шта радиш? Шта радиш? Ти, ти сликаш, малаш лик ђавољи у својој души, а позван си да личиш на Бога, да се уподобљаваш Богу. Цело Еванђеље Господа Христа, браћо моја, није ништа друго него уподобљавање Богу. Велики Светитељ Божији, Свети Григорије Ниски, вели да је „Хришћанство уподобљавање човека Богу”. То је сав посао хришћана на овоме свету: да чиниш све чиме ћеш личити на Бога. А Еванђеље нам даје те силе, те мудрости, те науке, да заиста себе преображавамо из силе у силу и да уподобљавамо себе Богу. И данашњи свети празник, празнован и ове године као и сваке године, ето извор је те силе. Да се и ми трудимо да обновимо свој лик, који је иструлио у гресима, обновимо га светим врлинама, на првом месту – покајањем. Гле, покајање је диван уметник, чудесан уметник који истерује из тебе грех, све грехе, и мала по души твојој лик Господа Христа, док га потиуно не измала; док човек потпуно христолик не постане, а створен је да то постане. Господ му је дао Своју силу кад је напуштао (при Вазнесењу) овај свет. Свака душа људска је христолика. Сваки је човек христолик још од рођења, сваки је човек христоносац, поготово у Еванђељу Господа

Христа. Зато је Господ дошао и постао човек у овоме свету, да бисмо и ми, ето, тај лик обновили у себи, испунили га Божанским силама, и зрачили Богом, и живели Богом у овом свету и оном свету, јер кад живимо еванђељском истином, а еванђелска истина је Божија Истина, Вечна Истина, онда и сами постајемо вечни. Ето вечне слике у твојој души: Божанска Правда, Божанска Љубав, све је то вечно. Божански Вечни Живот, све то Господ даје нама хришћанима, теби и мени. И ми славећи данас чудесног Господа Христа, Његово Свето Преображење ми, уствари, славимо правог човека: јер прави човек је само Господ Христос – Богочовек Христос.Прави човек је онај који је боголик, који је богообразан, богосличан. Прави човек је само онај који је тело своје, душу своју испунио Богом, Божанским силама; и који живи Богу у овоме свету, живи ради Бога, и из овог света одлази у онај свет као Божији син. Нека Благи Господ преко Богомајке, Светих Апостола, и свих Светих помогпе свакоме од нас да се ослободимо од свих наших грехова, свих наших страсти; да поцепамо све те мрачне црне слике, ђаволске слике у нашој души, и да обновимо лик Божији, лик Господа Христа; да зрачимо Богом у овоме свету; да живимо Њему и у овом и у оном свету, славећи Га вавек као Јединог Истииитог Бога и јединог Истинитог Човекољубца, Који је Једини човеку дао бесмртност и Живот Вечни, дао му вечно блаженство кроза све векове. Амин.

Август 2004.

7

Празник Преображења Манастир Kрка и један древни духовни покрет Храмовна слава у манастиру Крки је Св. Арханђел Михаил, која се слави 21. новембра. Међутим, од памтивијека се највише вјерни народ окупља око крчке светиње на празник Преображења 19. августа. Од кад се зна, вече пред Преображење стане се окупљати народ око манастира, приспио са свих страна, из ближе и даљне околице, али и из Босне и Лике. Тада су, особито у ранијим временима, овамо долазили с молитвеним намјерама не само православни вјерници, већ и римокатолици. Једнако су приносили прилоге овој

светињи за здравље и напредак својих ближњих и за спасење своје душе. Та чињеница говори да је манастир Крка некада био један од значајних центара древног духовног покрета, познатог као исихазам, тј. тиховање. Тај покрет има своје зачетке још у првим вјековима хришћанства, али је уобличен и дефинисан тек у 14. вијеку. Солунски епископ Св. Григорије Палама поставио му је теоријску основу. На Свету Гору и на Балкан уопште проносио га је исихаста Григорије Синаит. Њега је у балканске врлети водио снажан осјећај духовног братства и духовног дома, као што ће касније кроз вјекове водити монахе да свијетом „лутају Бога ради”. Тај осјећај је неке Србе монахе одвео у дубине Русије, Бугаре у Србију, Молдавију итд. Они су као један од видова исихастичке праксе ширили љубав према физичкој и духовној домовини. Такви монаси су стизали и у манастир Крку и у њему учвршћивали идеје покрета. У исихастичкој традицији је садржан и један вид специфичног козмополитизма, али и патриотизам испољен кроз бригу о језику.

Идеје духовног козмополитизма, патриотизма и заштите чистоте језика остале су кроз вјекове присутне у животној пракси народа око исихастичких центара, што су били манастири, међу њима и манастир Крка. Пред саму најезду Турака у бугарски град Трново патријарх Евтимије, корифеј зреле исихије, ишао је улицама града и храбрио народ, подстичући га на отпор. Дио монаха око св. Сергија Радоњешког, такође великог исихасте, храбро је пао на пољу Куликову у борби против Татара. Један од њих је само у монашкој ризи изишао на двобој неком непобједивом Печењегу у оклопу, који је био татарски мегданџија. Обојица су пали мртви, пробивши један другог копљима. Патриотизам оснажен исихазмом био је и међу Србима. Култ кнеза Лазара и његово опредјељење за „царство небеско” изграђен је на исихастичкој идеји. У исихастичкој духовној традицији устаљена је и брига о језику. И данас је, а поготово раније, у пределектронском добу, у просторима куда су се стерали наши православни манастири с исихастичком традицијом, дакле у Херцеговини, Сјеверној Далмацији, Црној Гори, Босанској Крајини, акт слушања изговорене ријечи исто тако био свечан као и њено изговарање. Другим ријечима, требало је имати умјеће слушања као и говорења. Исихастичко учење

8

Август 2004.

подразумјева строгу бригу о језику особито о његовој прецизности и чистоти. И сам његов протагониста у најзрелијој фази, св. Григорије Палама, био је познат по његовању грчког језика и вјештини да са минимумом ријечи снажно изрази оно што се чини тешко изрециво, и коначно да то све стави у лијепу форму. Одјек те идеје налазимо и код великог српског писца Симе Матавуља, који је живио и свој језик оплеменио у озрачју манастира Крке и Крупе. Исихастичку идеју о чистоти језика налазимо и у једном запису из 13.вијека на зиду манастира Мораче. Све се то чинило да се кроз језик не би увукла нека јерес. Празник Преображења у манастиру Крки један је од снажних знакова да је у њему његована исихастичка пракса и успостављена исихастичка традиција. У манастирској библиотеци чува се и један рукопис из 14. вијека, тачније из 1346. године. То је тзв. „бугарски” патерик. Он је исихастички спис, што значи да је овамо доспио за потребе духовног просвјећивања монаха, који су практиковали исихију, тј. тиховање. Празник преображења био је и њихов празник. Доносимо један одломак из тог древног патерика: „Рече авва Антоније: Као што рибе избачене на суво умиру, тако и монаси изван келије, живећи обично, слабе у молитвеном тиховању. А треба да се ми трудимо у келији као рибе у мору, па ако некада и изиђемо да не заборавимо на унутарње благо. Рече опет седећи у пустињи и молитвено тихујући: Слободан је од трију борби: – про-

тив слуха, говора и слушања. Једино има да се бори са мислима. Отац Арсеније, још док је био на царском двору, помоли се Богу говорећи: – Господе, упути ме како да се спасем. И дође њему глас говорећи: Арсеније бежи од људи и спасићеш се. Тако авва Арсеније отишавши у монаштво, опет се помоли рекавши исту реч, и чу: – Арсеније, бежи... и молитвено тихуј, јер ту су корени негрешењу. Једанпут дође блажени Теофил архиепископ са неким кнезом к оцу Арсенију и замоли га да чује од њега поуку. Старац мало заћута па им рече: – Хоћете ли послушати оно што вам кажем? Они обећаше да хоће. Рече им: – Где год чујете за Арсенија, не приближавајте се! Поново архиепископ дође к њему. Међутим, нареди да се види хоће ли му старац отворити. Старац му јави: – Ако дођеш, отворићу ти и ако теби отворим, свима ћу отворити, а онда нећу више бити сам овде.

Чувши то архиепископ рече: – Ако му наредим да иде у град, више нећу имати прилике да идем код светога. Отиде једанпут отац Арсеније на место где ветар разносаше сламу. И рече старац: – Шта је ово? Одговорише му: – Слама оче. Рече им старац: – Заиста, ако је неко у молитвеном тиховању, а чује птичији глас, нема му срце мира ни толико колико ова слама има шума”. Манастир Крка један је у великом низу оних српских православних манастира који су зрачили исихастичку праксу, као што је то чинила читава немањићка епоха. Одјеци исихазма на просторима куда су постојали наши манастири с традицијом тог духовног покрета, видљиви су у практичном животу до наших времена. Они су се испољили у књижевној умјетности, особито у језику, али и у осјећању православног човјека када је ријеч о солидарности са истовјерним народима. С.Б.

Август 2004.

9

Библијско и патристичко учење о Светој Тројици проф. др Христос Вулгарис По својој класичној дефиницији, као Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, хришћанско учење о Богу, та основа наше вере, по светом Григорију Богослову, није јасно изложена у Светом Писму. Та је формулација пре резултат постепених теолошких разматрања на тему вере Цркве као што је у Светом Писму у грубим цртама и изложено, а што искуство Цркве сведочи. Овај процес је започео у другом и био окончан у четвртом веку тј. у време када су се Оци Цркве борили против савелијанаца и монархијаниста, који су реагујући на гностицизам порицали тројичност Лица у Богу и њихову равночасност. Борили су се још и против аријеваца и македонијанаца, који су Сина и Духа Светог сматрали Божијим створењима. На самом почетку морамо нагласити да учење о Светој Тројици не почива само на неколико тринитарних формула и израза ту и тамо разбацаних, већином у књигама Новог Завета. Пре ће бити да целокупно библијско сведочанство указује на тројичну реалност божанског откривања, којом Бог открива себе свету какав јесте и како сам у себи постоји тј. открива три вечна начина постојања Његове једне суштине. Управо је ова тројична откривењска стварност домен и циљ православног богословља с намером

да Цркву сачува од световних и непросвећених мудровања. Другим речима, док је људски разум неспособан да у својим категоријама појми парадокс Божије тројичности и јединства, склон да смести божанску стварност на исти ниво са философским, религијским и историјским схватањима, Црква својим богословљем продубљује и тумачи библијску тј. откривењску стварност о Богу. Чинећи то, Црква је увек свесна чињенице да Бог није објекат људских проучавања, већ њен субјекат. Исто тако, свесна је и библијске чињенице да није Бог, већ човек објекат божанске откривењске енергије, и да су човекови подвизи његов одговор на основну божанску енергију која му је упућена. Бог се открива у Светом Писму, и то

ПРВИ ДЕО је једини начин на који човек може познати Бога. Значи, Бог се открива човеку, и човек верује тј. прихвата Га и тако стиче искуство Бога. Једино тада се човек може богословски изразити. Начин на који је Црква богословски формулисала своју веру у Тројединога Бога карактерише нераскидиво јединство и истоветност са самом библијском реалношћу. У суштини та веза између библијске стварности и Цркве постоји од када је Божија откривењска делатност у свештеној историји темељ верске заједнице у којој се та делатност остварује. Према томе, у Старом Завету Израиљ је Кахал Јахве, тј. објекат Божијег делања. Исто важи и за Цркву у Новом Завету – за заједницу Божијег Месије, Исуса Христа Сина Божијег. Из овога такође следи да је Свето Писмо, Свето Писмо еклисиолошке заједнице, не само зато што је та заједница дефинисала његов костур и саставила његов Канон, већ зато што је та еклисиолошка зајединца кроз одређене писце, који су записали искуство и веру Цркве, и сама аутор Светог Писма. Зато је оно залог искуства и вере у Богом откривену реалност. То значи да Свето Писмо не можемо посматрати ван Цркве и обрнуто. И да Свето Писмо није откривена стварност по себи, већ да оно указује на ту стварност.

10

Август 2004.

Ова уска повезаност и сапостојање Цркве и библијског откривања чини Цркву аутентичним тумачем Светог Писма – његовим чуварем и сведоком његовог интегритета и историјског континуитета. Ово сасвим очигледно упућује на то да највећа опасност извртања библијске стварности о Богу долази управо од тзв. библијског разумевања Светог Писма тј. од личних тумачења, која су далеко од искуства и вере Цркве. Та лична тумачења потцењују искуство еклисиолошке стварности и замењују улогу заједнице са улогом појединца, или изражавајући се Павловим речима, мењају улогу тела са улогама одређених чланова,

којима је дата врховна власт (1. Кор. 12,12-30; Рим. 12,4-8). Свети апостол Павле је сасвим јасан када каже да улогу савког уда одређује целина тј. тело, и то до те мере да свако себично владање појединог уда нарушава јединство тела и угрожава сам његов живот и постојање (1. Кор. 12,15-21). Да библијској откривењској стварности прети да буде изврнута нецрквеним тумачењима, очигледно је и из чињенице да сваки поједини читалац има карактеристичне принципе и способности запажања, које се разликују од осталих читалаца; као и од чињенице да ниједан појединац, па чак ни генерације нису сасвим упознати са принци-

пима и могућностима запажња појединаца и генерација из далеке прошлости; а посебно древних заједница које су биле сведоци тог божанског делања у историји. Према томе, нико не може исправно тумачити библијску стварност, осим ако не одржава неопходну везу са том заједницом која је искусила Божије делање. Та веза између прошлости и садашњости је непрекинути ланац свештеног предања формираног непрекинутим, живим искуством прошлости у садашњости тј. правом свешћу о црквеном телу. И управо та свест чува јединство и идентитет црквених теолошких осврта и учења о библијској откривеној стварности о трима Личностима у Богу. Оно што је било откривено тој историјској еклисиолошкој заједници, вером је предато следећим црквеним генерацијама. Према томе, богословље се не може разликовати од самог искуства Цркве, које следствено томе не може одступати од откривене стварности коју сведочи Свето Писмо, а откривена стварност се не може разликовати од вечног начела постојања Бога. Тако долазимо до тројичне вере у Бога из два правца тј. из самог откривања, тачније из икономије кроз христологију, и још више пневматологије и из богословља, које извире из самог Тројединог Бога, па се кроз откривање завршава у христологији и пневматологији. Теологија и икономија увиру у исту стварност. Ово указује на то да, што се Свете Тројице тиче, места за било какав монизам нема. Превод са енглеског језика сестринство Тројеручице

Август 2004.

11

Велики јерарх Цркве Христове Свети Јован Златоусти Ваше Високопреосвештенство, ваша Преосвештенства, часни оци, драга браћо и сестре! Данас наша света Црква прославља Св. Три Јерарха, велика Богослова и Учитеља Цркве Хрстове. У тој јединственој тријади светитељства, истом мјером свијетле: Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов и Св. Јован Златоусти. Живот Св. Јована Златоустог, живот је једног Христовог пророка и апостола, живот просветитеља и мученика, јер је Златоусти светитељ био, живо ходеће јеванђеље. Ријетко је који међу оцима Цркве живио и доживио тако крстоносан пут истинског Христовог следбеника и подвижника као што је то био Св. Јован Златоусти. Подвижник у затвореништву, у пустињи, усред животне сујете посред свијета, на епископском престолу и катедри проповједника, Златоусти је био бескрвни мученик који је непрестано прогањан од стране хришћана и то због Христа и због јеванђеља које је благовјестио као откровење и као закон живота. Заједно са тим он је свагда био учитељ који се дотицао свакодневнице. Смисао његовог учитељства разумљив је само из живог историјског контекста. Био је то јеванђелски суд над савре-

меношћу, над тобожњим уцрковљењем живота у коме по Златоустовоме свједочанству многи налажаху пријевремено спокојство у хришћанској заједници четвртог вијека. Тиме се објашњава рескост и оштрина са којом је поучавао овај велики васељенски проповједник љубави. Св. Јован Златоусти родио се у главном граду Сирије –Антиохији. Тачна година његовог рођења није позната, она приближно датира у четрдесете године четвртога вијека, шмеђу 344. и 345. године, Родитељи су му били хришћани. Отац Секунд, био је официр, и умро је

док је Јован још био мали, а мајка Антуса -Цвијета-, којој је било тек 20 година када је остала удовица, није се хтјела удавати, односно, преудавати, већ се сасвим посветила васпитању свога сина. Своје прво образовање Златоусти је и добио управо у дому своје мајке, која је оставила печат своје честите и побожне душе на свога сина и ту се најприје научио хришћанском духу и животу у светим хришћанским врлинама. Тако је Златоустов морални карактер изграђен веома рано, јер поуке његове мајке биле су поткрепљене савјетима свештених наставника Мелетија Антиохијског и Диодора. Златоусти је послије стекао ванредно добро образовање и по школама Антиохије. Учио је филолософију код философа Андрагатија, а реторику код познатог јелинског ритора Ливанија. Тако о Златоустоме сједне стране можемо говорити као о правом јелину. У категоријама античког свијета њега можемо одредити као оратора или ритора, као учитеља, моралисту и проповједника какав је учитељ и био Златоусти. Сте стране као оратора и сттилисту можемо га сравнити са Демостеном, па чак и Ксенофонтом и Платоном. Међутим, пуноћу и испуњавање природне правде он је видио само у откривеном

12

Август 2004.

наставак са стр. 11.

ВЕЛИКИ ЈЕРАРХ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ

јеванђелском идеалу, по њему је љепота уствари дјелатност добра, и јеванђеље је за њега било једина љепота добра, јављена у образу Богочовјека Христа, што је и опредјељена тема његовог живота. Прије но што је могао напустити свијет, он се у родитељском дому предавао аскетским подвизима. Тек послије смрти мајке Антусе 374. године, Златоусти је дошао до могућности да се удаљи у манастир. Недалеко од Антиохије он проводи четири године код једног искусног пустињака, а затим још двије године у подвижничком, молитвеном усамљеништву и аскетизму. Аскетизам је за Златоустога прије свега значио одрицање, тојест унутарњу слободу и независност од свијета, од спољашњих околности и услова живота и у том аскетизму Златоусти је стремијо да преобрази живот на јеванђелским начелима, у духу најузвишеније филозофије. Ђаконско посвећење Златоусти је примио 381. године од Мелетија Антиохијског, а презвитерско од свога претходника, Флавијана, године 386. О свом новом службовању Златоусти говори у знаменитим књигама „О свештенству” гдје указује о узвишености свештеног звања чије се служење проводи на овој земљи, али заузима мјесто посред небеских власти. Даље, Златоусти у свештенику види учитеља, наставника, проповједника и пастира душе, сматрајући пастирство као служење дјелатељне љубави и служење ближњима. Године 398., позван је на катедру цариградског архие-

пископа. Позван је као већ признани пастир и учитељ, и то по вољи клира, црквеног народа и двора. У Цариграду Златоусти наствља са својим проповједима, и том периоду припадају његова тумачења: Дјела апостолских, Псалама и многих посланица Св. апостола Павла. Многе његове бесједе су биле записиване, што је омогућило да се сачува сва живост живе ријечи. Његове бесједе су увијек животне. Свагда се обраћа живим људима, и по његовим бесједама можемо судити и о његовим слушаоцима и самом проповједнику. Своје ријечи свагда је усмјеравао према закључцима воље и практичним захтјевима. Прије свега учио је о љубави која је и била највећа веза са његовом паством. Златоусти се такође бринуо и о дјелима милосрђа, оснивајући болнице и сиротишта. Старао се да сву снагу усмјери на стваралачку дјелатност и од свих је очекивао подвиг. То је изазвало противљење и незадовољство, и то не само у Цариграду, него и у другим дијецезама. Непријатељство према Св. Јовану испољавало се много пута. Сукоб са царицом Евдоксијом био је само последњи повод за прасак. Златоуст је свагда имао непријатеље, прије свега, у клиру, нарочито међу путујућим монасима, а такође и на двору, међу богатапшма. Сувише би било излагати сву мрачну историју свргавања и осуде Златоустог на срамном сабору „под храстом” 403. године, у Халкидону, (акт у 29 тачака овога сабора сачувао је Св. Фотије цариградски). Међу

епископима су се нашли издајници са Теофилом Антиохијским на челу. Међу другима који су активно непријатељствовали против њега, налазили су се увријеђени Акакије Веријски, Антиох Птолемаидски и други. Чињеница је, да је Теофилу било криво што је Златоуст уошпте дошао у Цариград и што његова катедра губи свој престиж, пред цариградском, те и ту треба тражити један од разлога његовог оваквог односа према Златоустом. Било како било, Златоусти је мирно пошао у прогонство, али се и врло брзо вратио на катедру, где га је народ ликујући дочекао, и том приликом изговорио је познату сјајну бесједу „По повратку из прогонства”. Ипак, непријатељство није престало. Против Златоуста су искористили и сам факт повратка на катедру, без претходног поништења саборске пресуде. По четвртом правилу антиохијског сабора следило је губљење права, но Златоуст није признао одлуку сабора јер су га држали антиникејски настројени епископи. Није потрајало дуго и поново су почеле нове невоље. Ове прилике и епископи а нарочито царица Евдоксија била је разгневљена на Златоуста, јер су јој пренијели да је Златоуст против ње гоговорио бесједу, „Опет бјесни Иродијада, опет тражи главу Јованову”. Историчар Болотов тврди, да Златоустовом духовном лику тешко да одговара тако нешто, да такву бесједу упери против царице. Кривњу за ново прогонство најприје треба тражити у сујети саме царице, која није могла у пријестоници и

Август 2004.

на свом двору трпити једног епископа подвижника и испосника, човјека коме је јеванђеље, богослужење, молитва и сиротиња било важније од свих дворских пријема. По неком неписаном али неумитном духовном закону, људи јеванђелског живота и правде, неизбјежно су изложени прогонима. Златоустов пут, био је крстоносни пут вјерног Христовог апостола и јеванђелисте. У лицу његовом показан је онај стварни и неизбјежни сусрет Јеванђеља и свијета, Цркве и државе, царства божијег и царства овога свијета. Дана 9. јуна 404. године Златоуст је коначно протјеран у Кукуз у Јерменији. Пред растанак са народом изговорио је дивну бесједу, и онда је мирно апостолски пошао у изгнанство правде ради. У Кукузу је провео пуне три године, док није због честих посјета вјерних био протјеран још даље у Питиунт, мјесто на крајњој источној обали Црнога Мора. На том путу послије јављања Св. Мученика Василиска, преминуо је у мјесту Коману, 14. Септембра 407. године, изговоривши последње ријечи „слава Богу за све”. Као о писцу, о Св. Јовану Златоустом можемо рећи да ниједан писац осим Оригена није оставио толики број дјела. Тешко је само и побројати многобројна његова дјела а камоли и причати о сваком. Највећи дио Златоустових радова, јесу бесједе или слова, омилије, међу којима су нарочито важне егзегетске бесједе, док су остале разноврсног

садржаја. Други низ његових радова, чине поуке, намјењене читаоцима. Такође истичемо дјела на аскетске теме и књиге „О свештенству” које припадају његовим раним годинама. Осим тога сачувано је око 240 писама, сва из другог прогонства, и веома су важна као материјал за оцијену његове свете личности. Св. Јован Златоусти, несумљиво је највећи писац међу Источним Оцима, а на Западу се са њим може поредити једино Блажени Августин.

Највећа његова дјелатност потиче са предикаонице. Мало је списа које је он записао својом руком. Увијек гдје је он говорио за њим је ишао велик број брзописаца који су хватали његове ријечи и на основу извјесних његових исправки, биле су ширене по народу и Цркви. Није узалуд врло рано добио назив „Златострујни”, „Златорјечиви” и Златоусти, а добио их је колико због љепоте своје бесједничке ријечи, толико и због чисте вриједности јеванђелске ријечи, која нам открива и разјашњава тајну

Бога Ријечи. Није узалуд речено за њега: „Његови списи бројање превазилазе. Сво је јудејско и хришћанско писмо протумачио, као нико други прије њега. Празнике мученика увеличао је изговарајући бесједе, а језик му је текао већма него слапови Нила. Нико од вијека није имао такву благотечност ри јечи, каквом је он обиловао, а једино је он изнад свих других наследио златно и божанствено име”. Поред огромног Златоустовог стваралаштва једно од главних мјеста заузима дјело Егзегетске омилије на Свето Писмо, и као проповједник и учитељ он је првенствено био егзегета, јер све Златоустове бесједе које нису непосредно егзегетске, него се односе на разне теме, увијек се враћају на Свето Писмо и већина их је опет егзегетског карактера. Читање и тумачење Св. Писма за Златоустог је било „живот и наслађивање у рајском врту”, и на Писмо је увијек указивао са оштрином, као на основни, довољни и обавезни извор вјероучења и наравственог назидавања. Хришћанин је онај који живи сагласно са Писмом, каже Златоусти, а ко са њим није сагласан, далеко је од истине. Нарочито је истицао важност и значај читања Св. Писма, поготово људима у свијету. Св. Писмо, Ријеч Божија, најбољи је учитељ и љекар, нарочито живећим посред мора греховних пожуда и искушења, гдје се наглашава потреба за божанским лијечењем за заштитом од будућих рана, јер у Св. Писму се чује глас божији који гласно говори

13

14

Август 2004.

наставак са стр. 12. и 13.

ВЕЛИКИ ЈЕРАРХ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ

свакој људској души, оно назидава и лијечи, ријечи су Златоустове. Што се тиче стила Св. Јована Златоустог, довољно је навести мишљење Св. Исидора Пелусиота, који каже: У тумачењу Посланице Римљанима, понајвише изобилује мудрост премудрог Јована. Јер мислим, каже Св. Исидор, да кад би и сам богорјечити Павле узео да говори античким језиком да би себе протумачио , да не би ни он другачије тумачио него ли овај предречени муж”. С друге стране Св. Фотије Цариградски каже за Златоустог: „Стил му је као и

обично јасан, чист, сјајан и показује ширину са богатством мисли он преплиће изобиље најдуховитијих примјера”. Већ смо споменули да је Св. Јован Златоусти у Православној Цркви убројан међу Три Велика Јерарха и Васељенска Учитеља Православља. Међу врхунске оце Цркве Златоусти спада по својим вриједностима и заслугама. По свецјелом своме светоотачком лику Златоусти је вјерни носилац и тумач апостолског живог Предања, апостолског наслеђа праве вјере, једном предане Светима, које се чува и преноси првенствено животом у Цркви

као Богочовјечанском организму, као Тијелу Христовом. Само из тога живота личног, али и свецрквеног опита и искуства, доживљаваног непрекидно у свевасељенском тијелу Христовом, може се истински богословствовати, богословити и свједочити о „Великој тајни побожности”, о Јеванђељу Христовом и о Христу Спаситељу, о коме је до краја свога живота, апостолски уносећи сав свој живот, учио, тумачио и проповједао овај велики јерарх Цркве Христове Свети Јован Златоусти. Јереј Славољуб Кнежевић

Петар Јагодић – Куриџа Још се ниси ни родио а на твом гробу већ је писало: по народности Србин. Од целог твог живота, пре рођења, преостало је да се одгонетне једино још на ком ће језику да сину те речи, да се испуни твоје постојање. И не знајући за то похрлио си у сусрет остварењу тог плана одакле случајност је искључена као псовка из уљудног говора. Премда страдањем отаца одомаћен, изненадан, плаховит и жустар журио си и тек 1704. стигао на домак циља: испред 7000 људи под оружјем по ришћанској Далмацији и дуж латинског приморја тражио си свој гроб. Дрхтали су зидови Задра, љуљала се држава Млетачка — рушио си је а да ни сам то ниси знао. И уместо да падне неко од вас двоје, уместо да оствариш право на свој гроб,

твоја буна се осула: остао си сам, доступан казни и награди, а изложен руглу и спрдњи. Са камена Буковице стигао си међ камен Вепеције, са Истока на Запад, у зидове затвора, у мемлу и буђ, међ црве, где прозори гледају у таму, врата никуд не воде, а самоћа је знак болести. После четрдесет година, када се чинило да су те заборавили и Бог и тамничари, изишао си у дан и у дану видео таму. Твојим очима није више требала светлост: из света је ишчилео ма какав твој одраз. На тебе је чекао једино твој гроб, на било чијој земљи, у ма ком народу. Спас од заборава, од безличности, што прво је име ништавила, дале су ти речи: И био си спасен 1749. годипе. Младен Срђан Воларевић

Август 2004.

15

Хиротонисан Епископ Горњокарловачки У недјељу 25. јула ове године у манастиру Гомирју хиротонисан је новоизабрани епископ Горњокарловачки г. Герасим (Поповић), доскорашњи архимандрит у манастиру Крки. Чин хиротоније у току служења св. архијерејске литургије, уз саслужење великог броја архијереја, јеромонаха и свештеника извршио је Његова светост Патријарх српски г.г. Павле. Дан раније, 24. јула у 18 часова било је наречење при чему је Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије, у својству домаћина у пригодној бесједи поздравио Патријарха, све присутне архијереје, јеромонахе, свештенике и госте. Епископ је, између осталог, рекао: „Данас је велика радост за све нас, за наш народ из ових крајева, из Далмације, Осјечко–пољске епархије, Славоније, митрополије Загребачке, јер је овај народ остао веран својој Цркви и својој светој вери, иако је у последње време понео један те исти крст страдања и прогона, иако је десеткован. Посебну радост и благослов доживљава епархија Горњокарловачка која ће данас добити свога епископа и пастира у лицу достоблаженог архимандрита Герасима, који

ће је водити и бринути се о овом честитом народу и Цркви Божијој на овим просторима. Вама Ваша Светости посебно благодаримо што сте дошли данас у манастир Гомирје да нас и Ви из трона светог Саве благосиљате. Радујемо се што ће данас преко наречења, а сутра кроз хиротонију наша Црква добити новог епископа Горњокарловачког, који ће наставити подвиг сведочења православља, која је као бисерима украшена безбројним мноштвом мученика глинских и јадовинских, при чему на њиховом челу стоји свештеномученик Сава Горњокарловачки. По речима народног песника у овој епархији је све „гроб до гроба” браће од браће пострадалих. Ми, међутим верујемо у Онога који је васкрсао из мртвих, па тако верујемо да ће и ови гробови једном оживети и објавити велику тајну свога страдања. Још једном, добро дошли Ваша Светости, добро дошли браћо архијереји и браћо и сестре. Нека би Господ Вашим светим молитвама даровао мир и благослов народу своме! Исполаети Ваша Светости, на многаја љета!”

У недјељу 25. јула богослужењу на јутрењу началствовао је игуман манастира Крке Герман уз саслужење ђакона из царске лавре манастира Студенице. Светој архијерејској литургији, која је почела у 9 часова, началствовао је Његова Светост Патријарх српски г.г. Павле уз саслужење митрополита Загребачко–љубљанског г.г. Јована, митрополита Црногорско–приморског г.г. Амфилохија, митрополита Дабро–босанског г.г. Николаја, митрополита Охридског г.г. Јована, епископа Сремског г.г. Василија, епископа Бачког г.г. Иринеја, епископа Бихаћкопетровачког г.г. Хризостома, епископа Осјечко–пољског г.г. Лукијана, епископа Средњоевропског г.г. Константина, епископа Западноевропског г.г. Луке, епископа Врањског г.г. Пахомија, епископа Шумадијског г.г. Јована, епископа Славонског г.г. Саве, епископа Далматинског г.г. Фотија, епископа Будимљанског г.г. Јоаникија, викарног епископа Јегарског г.г. Порфирија, епископа Знеполског Николаја, викара бугарског патријарха Максима, викарног епископа Хумског г.г. Максима и умировљеног епископа Захумскохерцеговачког г.г. Атанасија, уз саслужење великог броја јеро-

16

Август 2004.

наставак са стр. 15.

монаха, свештеника и ђакона. Литургији је присуствовао велики број вјерника из цијеле Хрватске, из Босне и Херцеговине, као и многе званице, представници римокатоличке и баптистичке цркве, представници владе Републике Хрватске и представници владе Републике Србије. Приликом чина хиротоније нови Горњокарловачки епископ г.г. Герасим изрекао је бесједу: „Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства у Христу Господу Распетом и Васкрслом браћо и саслужитељи, часни оци, драга браћо и сестре, Слава Богу Једноме у Тројици, Тројици у Јединици, Беспочетном и Безузрочном

ХИРОТОНИСАН ЕПИСКОП Оцу и Његовом Јединородном Сину, кроз Кога је све постало, и Светоме Духу, Животодавцу све твари, Тројици јединосуштној и нераздељивој, јер мене најмањега међу браћом уздиже у наследнике апостола и светих отаца, да будем сапрестолник светоме Сави српском, светом Василију Острошком и Сабору српских светитеља, који се моле пред престолом Свевишњега за род свој српски, намучен и растужени. Свестан сам своје недостојности и грешности пред свемилостивим Богом, свестан сам своје младости, али тешим се речима светога апостола Павла упућених Тимотеју: „Нико да те не презире у твојој младости, него буди пример вернима у речи, у владању, у

љубави, у вери и чистоти” (I Тим. 4, 12), не презрите ни ви мене због моје младости, помогните ме у својим молитвама да бих могао да стекнем поверење народа Цркве Божије и да правилно управљам Речју Истине, најпре преко мога личног примера у вери, љубави и чистоти живота. Верујем дубоко у благодат Духа Светога, „која немоћне лечи и сироте богати”, да ће мени маломе и слабоме помоћи изнети бреме и крст архијерејског служења на славу Божију и Цркве његове, а на спасење моје и повереног ми стада Христовог, које је мало али изабрано, „знајући, браћо љубљена од Бога, да сте изабрани”(I Сол. 1,4) да носимо крст Христа распетога и ва-

Август 2004.

17

ГОРЊОКАРЛОВАЧКИ

скрслога, јер крст носити нама је суђено. Благодарим Богу, који ме приведе из небића у биће и уведе ме у живот, да се свагда надам у живот вечни и будућа добра Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, који је „Првосвештеник будућих добара”(Јев. 9,11), надајући се да ћу моћи рећи по речима светог апостола Павла: „Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах. Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, али не само мени, него свима који с љубављу очекују Долазак његов” (II Тим. 4, 7-8). Дух Свети, који исходи од Оца и објављује се кроз Сина, изабра мене, недостојног и

малог, на трон епархије горњокарловачке, старог Карловачког владичанства, да правилно управљам, свагда са љубављу и разумевањем, слушајући божанственог апостола народа који каже:„Пазите,дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе, да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом”(Дап.

20,28). Служба епископа Цркве Божије није лака, поготово у овим нашим временима, где смо као и увек позвани да будемо „светлост свету”, сведоци Живога Бога, и да у молитвама призивамо највеће Име, Име јединога „Пастира и Епископа душа наших” Господа нашега Исуса Христа,

„јер нема другога Имена под небом данога људима којим би се могли спасти” (Дап. 4,11). Свагда призивати и „молити се без престанка” (I Сол. 5, 17), окупљени и сабрани „на једном мјесту”, а служећи свима јер Христос „није дошао да му служе него да служи и даде живот свој у откуп за многе” (Мт. 20, 28). Служити свима и себе приносити на жртву Богу и ближњем да би смо могли рећи: „свима сам био све да било кога придобијем за Јеванђеље” (I Кор. 9,22) То окупљање и јединство Цркве око Епископа одрaжава јединство Цркве око Христа и у Христу. „Сједињени тако као Црква са Исусом Христом и као Исус Христос са Оцем

18

Август 2004.

наставак са стр. 16. и 17.

– да све буде сагласно у јединству” по речима светог Игњатија Богоносца. Наше јединство се пројављује кроз Свету Евхаристију, која је суштина саме Цркве и нашега спасења, јер је она пуноћа нашег сједињења са Богом у Христу. Јер Света Евхаристија није само једна обична света тајна, него је тајна саме Цркве, тајна спасења, тајна вечнога живота и бесмртности. И зато онај који кроз Епископа не ступи у однос са Богом „служи ђаволу”, отуда свети Кипријан картагински и тврди да Црква почива на Епископу и да „где је Епископ тамо је и Црква”. Благодарим и захваљујем, најпре Вама Ваша Светости и Светом Архијерејском Сабору, што ме изабрасте на ову високу дужност, за епископа горњокарловачког. Хвала Вама и свим Архијерејима што сте данас дошли овде јер овај долазак је подршка вјерном народу горњокарловачке епархије и овим сте показали да бринете за сваку душу православну. Рођен сам у Липљу, покрај истоименог древног немањићког манастира у ком сам и крштен где су ме одмалена моји побожни родитељи, отац Момир и сада већ упокојена мајка Даница, водили и вери учили. Након завршетка основне школе своје школовање сам наставио у крчкој богословији, учећи се животу по Јеванђељу од мојих професора, којих се увек у мојим молитвама сећам. Замонашен сам и рукоположен у чин ђакона руком тадашњег епископа далма-

ХИРОТОНИСАН ЕПИСКОП тинског, а сада митрополита дабробосанског господина Николаја. Захваљујем се и епископу Лонгину, сада епископу за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке који ме је послао на студије у братску и далеку Русију у Московску Духовну Академију, где сам примљен са љубављу и од предавача и од студената. Зато се овом приликом захваљујем и Високопреосвећеном архиепископу Верејском господину Јевгенију, ректору Московских Духовних школа што је увек имао времена и разумевања за све студенте, а нарочито за нас Србе. По повратку из Русије благословом владике Лонгина вратио сам се у Далмацију, у манастир мога пострига, манастир Крку и рукоположен сам у чин јеромонаха од стране митрополита загребачко – љубљанског господина Јована. Још као ученик богословије сећам се верног народа Далмације, који је долазио на поклоњење у манастир Крку, за њих највећу светињу, и увек ми је њихова вера била пример, те сам са радошћу примио дужност старешине манастира. Као старешина манастира имао сам братство које ми је увек са љубављу у свему помагало да очувамо богато манастирско предање и сваког са љубављу примимо. Сада им се захваљујем и молим их да ми опросте ако сам се о некога по људској слабости огрешио. Захваљујем се и мојим колегама – професорима богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки, са којима сам

заједно провео радећи на великом делу васпитавања нашег свештеничког подмладка. Нека им Господ да снаге да и даље наставе ово богоугодно дело. Посебно се захваљујем мом духовном оцу епископу Фотију далматинском, који ми је увек својим личним примером, смирењем и саветима водио и у свему ми помагао и подржавао ме. Хвала Вам драги Владико на свему и надам се да ћемо увек остати једно у Христу и да ће Вам Свемилостиви Бог дати снаге да велико дело које сте добро започели у Православној Далмацији до краја и доведете. У горњокарловачкој епархији сте поставили добре и здраве темеље и тиме сте ми много олакшали, да по узору на Ваше и моје претходнике руководим поверену ми паству ка пристаништу спасења. Поменуо бих овде неколико мојих великих претходника на трону горњокарловачке епархије: Владику Атанасија Љубојевића, оснивача манастира Комоговине, заслужног Архијереја, који је поднео прогоне и презире али је све издржао; угледног епископа Данила Љуботину у чије време је сазидан нови гомирски храм; Павла Ненадовића, потоњег митрополита карловачког; владику и песника Лукијана Мушицког, великог радника на црквеној просвети у овим крајевима; свештеномученика Саву Трлајића, који је са великим бројем свештеника и народа страдао у II светском рату; великог беседника, родом бокеља, Симеона Злоковића и садашњег епископа банатског Никанора Богуновића. Хвала

Август 2004.

19

ГОРЊОКАРЛОВАЧКИ им за њихов труд и рад и за све што су учинили за живот и рад ове мученичке и исповедничке епархије. Да кажем и неколико речи о програму мог будућег архипастирског рада. Мој програм је живот по Јеванђељу, на које нас Христос призва речима: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу”(Мк. 16,15). Ја ћу се као православни епископ овога трона трудити, колико ми то Господ да, да будем сличан Спаситељу нашем који је као слуга дошао у овај свет и својим смирењем, понижењем и голготским страдањем показао нам пут крста као једини пут задобијања истинске славе, васкрсења и вечног живота. Сва тајна личности Богочовека Исуса Христа је у крсту Његовом, али је и тајна Његовог крста у Васкрсењу. То је она најдубља новозаветна истина коју свет, који у „злу лежи”, не разуме и не прихвата. Када св. апостол Павле каже да је „распео себе свету и свет себи”, он хоће да каже да не прихвата ни себе ни свет изван

Христа и изван крста Његовог. Ја се молим Господу да заиста будем сведок те истине и да моје епископство буде у том крстоликом служењу Богу и ближњему. Као епископ ћу радити на обнови верског и литургијског живота у повереној ми епархији, поготово на обнови наших духовних бисера: манастира Гомирја и древне Комоговине, свих осталих срушених храмова који су одувек били извори и средишта духовног живота наше епархије. Посебно ћу се трудити на обнови епархијског седишта са катедралним храмом светог оца Николаја у Карловцу, одакле би требао да почне управо из рушевина двора и саборне цркве нови живот и обнова наше епархије. Поред тога свесрдно ћу се залагати на пољу црквене просвете и верског образовања наше омладине, јер представља духовне темеље и будућност православља у епархији горњокарловачкој. Трудит ћу се да као православни епископ ове епархије имам хришћански однос пре-

ма свим људима, а нарочито према римокатоличкој цркви и властима Р. Хрватске и сваким својим поступком доприносити узајамном поштовању и суживоту на овим просторима. Још једном се посебно захваљујем Вама Ваша Светости, на очинској бризи и љубави за Цркву нашу светосавску, свој браћи Архијерејима, који су данас дошли да поделимо ову духовну радост, поздрављам представнике римокатоличке цркве, представнике државе Р. Хрватске, присутну господу амбасадоре и сво присутно свештенство и монаштво и вас благоверни народе Божији. Желим свима да вам се захвалим на љубави што сте дошли и нека благодат Господа нашег Исуса Христа, и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа буде са свима нама. Амин.” Занимљиво је да је епископ Герасим 14-ти архијереј по реду послије Другог свјетског рата који је животом и радом везан за манастир Крку. И то је још једно свједочанство о значају ове светиње у СПЦ.

Кратки оглед о питању календара Календарска проблематика представља камен спотицања који стотинама година заокупља свијет. То је питање рачунања времена или начин на који се временске јединице нижег реда (дан, недјеља) комбинују у јединице вишег реда (мјесец,

година). У зависности од начина на који се рачуна вријеме постоји више типова календара. Први календар који је заснован на научној основи израђен је 46. године п.н.е., а израдио га је по савјетима александријског астролога Созигена Јулије Цезар, па се због

тога и зове јулијански. По том календару успостављени су сви хришћански празници. У XVI вијеку послије Христа папа Григорије VIII је извршио реформу дотадашњег начина рачунања времена. Уз помоћ астронома дошло се до закључка

20

Август 2004.

Кратки оглед о питању календара – наставак са стр. 19.

да година не траје 365 дана 6 сати и 12 минута. преступна је свака четврта година, али нису преступне вјековне године дјељиве са бројем 400. Због тих 12 минута временом се створила разлика између астрономске и календарске године од једанаест дана, па је почетак прољећа 1582. године „пао” 11. марта. Овај проблем је ријешен тако што је послије 04. октобра 1582. године освануо 15. октобар. Како је овај календар настао

под утицајем римског папе, углавном је одмах био прихваћен од стране римокатолика, док су православни према њему били уздржани. Вјековима ова разлика никоме није сметала, али када су почеле велике сеобе народа, политичке и економске миграције, те стварање нових држава послије Првог свјетског рата у којима је било припадника обе вјере, разлика у календару се показала као велик проблем.

Почетком прошлог вијека Запад је био у технолошко – цивилизацијском смислу напреднији, те је тако прихватање новог календара значило укључивање у напредне свјетске токове. Већина источних православних држава и цркава су у прошлом вијеку прихватиле нови календар. Прва Југославија је то учинила 1919. године. У православном свијету данас Стари календар употребљава руска, јерусалимска и српска црква као и Света гора. Зоран Иветић Апсолвент Богословског факултета у Београду

Новомученица Марија Гачинска Тридесетак миља од Петрограда налази се градић Гачина, који је свим Петрограђанима познат по својим вртовима, парковима и палатама. У том граду је пре Револуције живела, надалеко позната, монахиња Марија. Матушка Марија је Револуцију 1917. године, дочекала на болесничкој постељи. Након прележаног енцефалитиса (упале мозга), оболела је од тзв. Паркинсонове болести (болест је добила име по лекару Паркинсону). Матушка Марија је била непокретна, тело јој беше као оковано, а бледолико лице више налик некој маски, него живом људском лику. Била је способна да говори, али са полу–затвореним уснама, кроз зубе, споро и једноличним тоном. Из тога разлога, матушки су били потребни стална помоћ, брига и нега. Морамо напоменути и то да ова болест често узрокује и велике

Као што се злато очишћује у огњу, тако и велике жалости, очишћују, оживотворавају, утврђују и оздрављују душу.

св. Јосиф Петроградски

психолошке промене (раздражљивост, замарајуће и тврдоглаво понављање уобичајених питања, претерани егоизам и егоцентризам, појаву сенилности, и сл.), те такви пацијенти најчешће завршавају у психијатријским болницама. Међутим, мати Марија, будући потпуни физички инвалид, не само да се није психички изобличила, већ је у потпуности открила необичне црте личности и карактера, несвојствене таквим болесницима. Матушка је постала изузетно блага, кротка, скромна, повучена, посвећена непрекидној молитви, те је своје тешко стање подносила без икаквог роптања. Будући кротка и трпељива, Господ јој је низпослао дар утешитељства. Тако су почели да је посећују потпуно непознати људи, опхрвани тугом,

утеши и мене грешног....” Имао сам прилику да присуствујем чудотворном исцељивању напаћених душа. Неки младић, очајан због хапшења и прогона свога оца свештеника, отишао је од матушке са осмехом, одлучивши да прими чин ђакона. Једну младу жену, опхрвану тугом, обасја радост и она одлучи да постане монахиња. Један старији човек, који је страшно патио због губитка сина, отишао је од матушке утешеaн и охрабрен. Нека старија жена, која дође плачући, отишла је мирна и оснажена. Ушавши код матушке, рекох јој да ме напада страшна депресија, која понекад траје и по неколико недеља, те никако не могу да нађем на-

Август 2004.

жалошћу, депресијом и крајњим очајањем. Након разговора са њом, свако је проналазио утеху, осећао олакшање сопствене боли,стишавање туге, смиривање страхова, нестанак депресије и очајања. Убрзо се за ову необичну монахињу прочуло и ван њеног града. Матушка Марија је живела у дрвеној кућици на самом излазу из града. Посетио сам је у марту 1927. године. Док сам чекао да дође мој ред, разгледао сам бројне фотографије у примаћој соби. За око су ми нарочито запале фотографије митрополита Вењамина (новомученика петроградског) и митрополита Јосифа (који је убрзо постао вођа јосефитског покрета). Митрополит Јосиф је матушки на слици написао дирљиву посвету, наводећи велики одељак из свога дела У Очевом загрљају, док је митрополит Вењамин кратко написао: „Дубоко поштованој страдалници, матушки Марији, која од многих плачућих,

чина да је се ослободим. „Депресија је духовни крст”, рекла је. „Она се, на корист, даје грешнику који не зна како да се покаје, тј. ономе ко после покајања поново запада у пријашње грехе... Стога, постоје само два лека која могу да лече ову, понекад изузетно тешку, душевну патњу. Човек мора да се научи покајању и да покаже његове плодове. Или, пак, да носи овај духовни крст, са понизношћу, благошћу, покајањем и великом благодарношћу Господу, сећајући се да Господ ношење таквог крста сматра плодом покајања... Како само напослетку наступа велика утеха кад човек схвати да је његова обесхрабреност у ствари неприхваћен плод покајања, тј. нека врста несвесног само-кажњавања услед одсуства тражених плодова... То би требало да нас учини кроткима, те депресија постепено ишчезава, а рађају се истински плодови покајања...” Имао сам утисак да је неко, овим матушкиним речима, извршио хируршки захват на мојој души и отклонио духовни тумор... Од ње сам отишао као потпуно други човек. Године 1930, матушка је ухапшена. Оптужена је за контра–револуционарну пропаганду и учествовање у контра–револуционарном покрету, у складу са 10 и 11 параграфом 58 члана (совјетског закона о криминалу). Поред ње, ухапшен је и њен

брат. Поменуту организацију сачињавало је само двоје људи, а пропаганда против комунизма беше њен дар утешитељства. Сведоци њеног хапшења, сећају се застрашујуће слике ругања и окрутног насиља над трпељивом мученицом, одузетој и неспособном да учини било какав физички покрет. Матушкин политичко–религиозни злочин погоршан је и њеним одбијањем да призна митрополита Сергија, после његове познате Декларације из 1927. године, која је довела до раздора у Руској цркви. Хапшење се догодило тако што су двојица Чеха упала у њену кућу, зграбили је за руке, извијене иза леђа, и по поду је одвукли од кревета до њиховог аутомобила... Савијајући њено многонапаћено, парализовано тело, убацили су га у кола и одвезли је. Њеног брата су одвезли у другом аутомобилу, тзв. црној марици (црној лимузини намењеној транспорту ухапшених у ноћној тмини, како Солжењицин објашњава у своме делу Гулаг). Матушкиним пријатељима је било дозвољено да јој у затвор доносе скромне пакете. Међутим, након само месец дана, више нису прихватали пакете и само су кратко рекли: „Умрла је у болници”. (Такви беспомоћни пацијенти су најчешће убијани.) Њено тело није испоручено. После деветомесечне истраге, матушкин брат, који се пожртвовано бринуо о својој сестри и примао посетиоце, осуђен је на пет година затвора у сибирском концентрационом логору. Нека би Господ упокојио ове дивне душе. Света новомученице Маријо, моли Бога за нас! Иван М. Андрејев

21

22

ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА

Исхрана Осим круха и пуре најчешће би спремали, док би имали варицу (смјеша од кукуруза, боба, јарога граха и по које зрно пшенице, а више пута варица се спремала од самих кукуруза). Варица би се зачинила са мало лоја или уља, а често ни сачиме, па се чак не би ни засолила јер соли није било у свакога. Риједак би био случај да се у варицу „баци” комад меса или сланине. Зими би понеки укиселили купус, али највише црни. Оно мало кромпира што су их имали кухали су их цијеле и јели без икаквог додатка, осим што би их засолили. Уз пуру су јели бијели или црни лук, а љети су је јели са млијеком, некад киселим, а некад слатким. Некад се пула залила и квасином а ако је било и уљем. Крух се јео јечмени и ражени, ријетко помијешан са пшеницом, а чисто пшенични скоро никад. Пшенице се мало сијало, крух је пшенични био посластица, а тко је могао у таквим приликама да себи приушти да једе посластицу? Осим тога пшенична слама није била тако добра за стоку као јечмена. Некада се јео и гори крух, него што је био овај од кукуруза и јечма. Сазнао сам из причања најстаријег човјека којег памтим рођеног 1844. г. да је у вријеме када је он био млад, ријетко ко сијао кукуруз. Највише су у оно доба сијали просо, бар и сијерак, па су кухали барову и просову пуру, односно јели просов и баров крух. Често сам чуо старије људе да су помињали просовицу и баровицу. О круху од баровице остала је и једна прича: Мом прадједу дошао ујак на крсну славу. Прадјед економски

није стајао лоше и за крсну је славу било обилато бољег круха, вјеројатно јечменог, меса и вина. Ујак се мало понапио и упорно тражио да му се испече баровница. Нетијак му рече: „Ујаче, не тражи данас да ти се пече баровница, нико ти је неће пећи. Мени је баровница издерала губицу, једући је преко цијеле године, и данас на крсну славу не дам да се пече, а ти ако хоћеш, сједи, пиј и једи ово што има, а ако нећеш, можеш ићи кући”. Ујак се увриједио и отишао кући. Стари људи су често спомињали и неко сиромашно јело које су звали тарана. Како се тарана спремала? Кад би нестало хране у кући, а јечам би у пољу класао, али је још бо недозрео, српом би ужели јечма, клас би на ватри попржили и у жрвњу (ручни млин, многе су га куће имале) самљели. Од тог би брашна правили кашу, коју су звали тарана. У она старија времена било је много гладних година. Имао сам прилике видјети у старим матичним књигама умрлих да се као разлог смрти наводи: од глади. Једна таква гладна година које се и ја сјећам била је 1917. година бијаше јако неродна, било је ратно стање и оскудица свега. Било је чељади да ништа крушног нису појели за 10–15 дана. Те је године у мом селу од глади

Август 2004.

доста умрло старчади и дјеце. У вријеме мог дјетињства ријетко се кад јело месо. Обично је то било на Божић, крсну славу покладе, те у разне пригодне дане, као што су то женидбе, удаје, кад би орао напола убио кокош или туку, кад би овца у кршу сломила ногу или у штети нетко убио овцу. Једном ми је причао један старац, неки Летуница из Гошића интересантну згоду. У његовој је кући био приличан број чељади. Није се спремао мрс више од два мјесеца. Његов старији брат, који је био старјешина домаћинства, одлучи се да омрси фамилију. Оде у центар Ђеврсака и купи у месарници обилату џигерицу са лојем, од повећег овна, донесе је кући даде женама да је спреме. Жене наложиле ватру наставише пуру, скинуше са зида велику таву, па у њој пофригаше џигарицу. Кад је све било готово, поставише припремљено јело на стол, скупише чељад и кад почеше јести, причао је старац, настаде јагма тко ће бржe и тко ће више дограбити, па нестаде џигерица за час и тако да њега, као млађега, нису допала ни два залогаја. Онда је био мален број домаћинстава која су хранила прасе за клање јер не би имали чиме да га ухране. И они који би имали по једно, а ријетко двоје, хранили би га лошом храном: мршавим спиринама, печеним дропом и зеленим листом од лозе, посутим брашном од кукурузних отпадака. Пред клање дали би им који килограм кукуруза да на себе набаце и нешто сланине. Кад би их заклали ријетко би у коме било више од 100 кг. Сланину нитко није топио. Оно 4–5 кг сала растопили би и то је била маст за цијелу годину. Ако је не би било у кући, нико је не би куповао у дућану. Зато се она чувала у кући као љекарија.

ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА Месо би се од заклане свиње посолило и осушлло на диму. И оно се много штедило и настојало се да дотече за цијелу годину. Што се тиче пршута, ријетко кад би их јела кућна чељад. Јели су их жандари, финанци, носили би се на дар суцима и адвокатима или трговцима код којих су људи били задужени. Ако би који пршут и остао, онда би се продао. Осим свиња, боље куће би клале и покоју овцу или козу, њихово би месо посолили и осушили и најчешће би ово месо јела домаћа чељад. Оно се кухало у киселом купусу, у варици, ољуштеном јечму, а некада и у самој води. Тјестенину и рижу је мало тко

куповао, а исто тако и шећер, кафу и бијели крух. Најчешће су то чинили само за велике годове. Умјесто бијелога круха куповали су тврди шупљи колач, двопек, кога су дробили у кафу, а њу су кусали од разних сурогата. Кад би жене ишле у род, носиле би колач и њиме даривале своју родбину. У оно вријеме, кад сам ја био дијете, редовно су се постила четири поста: божићни, ускршњи петровски и Госпин пост. Постови су били строги и због неимаштине и због вјерских обичаја. Док су они трајали, није било дозвољено ничим се омрсити, па се тада није тражило ни јело месо, маст, сир, јаја и мли-

Август 2004.

23

јеко. Изузетак је било уље ако га је било. Најтеже је било издржати ускршњи пост јер је трајао око два мјесеца и то у прољеће када су највећи пољски радови и кад људима треба највише калорија и витамина. На покладе, дан прије почетка поста, тко га је имао, обилато би спремио меса да се фамилија наједе. Ако би од тога мрса увече нешто остало, која кришка сланине или слично то би натакли на дрвене шипке и спремили на зид или под кров ватренице и то би чекало док се заврши пост. На Ускрс би се то јело. Ово звучи невјероватно, али је истинито. Раде Лежајић, учитељ

Тако се не понаша у Цркви Чешће по Буковици, рјеђе по Котарима, може се опазити једна ружна појава за вријеме службе у цркви. Наиме, док свештеник чинодејствује, неки присутни из свега гласа расправљају о којечему: о болести на лози у винограду, о златици на кромпирима, о штети од вука, о томе шта му је рекао капетан у војсци у

Толмину 1952., како је неке године била љута поледица за Св. Тривуна итд. Разумљиво је да црква, дом Божји, дочекује свој хришћански народ, и сваког појединца у њему, као благовјерне људе сабране да се у тишини помоле Богу, а не да то буде мјесто гдје се бучно расправија, као по сајмовима и сеоским прелима,

често, на парничарски начин, о својој метежној и огреховљеној свакодневници. На тај начин губи се смисао доласка у цркву, али се осујећује и онај који је дошао на богослужење да се духовно окрепи у молитви и покајању. Сви знају да тако некада није било. Православни народ у Буковици и Котарима строго

24

Август 2004.

Тако се не понаша у Цркви – наставак са стр. 23.

се придржавао сва четири годишња поста, исповиједао се и причешћивао, а изрека: „Тишина као у цркви” била је поредба за прилике у кући, у селу или пољу. Кад би се изрицала нека непорецива истина онда би се додавало: „То ти је као из јеванђеља!”. Било је у сваком селу по неколико људи и жена, најчешће неписмених, који су тачно знали који је „у години год”, како су говорили. Нису гријешили ни за преступну годину. Као неки звијездочатци, за ведрих ноћи, у свако доба, знали су колико је сати. Шта би с тако благовјерним народом? Његово духовно и културно осипање почело је много раније од почетка владавине безбожног комунистичког поретка, за који се често помало еуфемистички каже атеизам. Проносиоци таквог стања духа и такве праксе били су између два свјетска рата тзв. „напредни интелектуалци”, домаћи људи који су као недовољно духовно култивисани лако прихваћали нове безбожне теорије за вријеме свог боравка у градским срединама, бавећи се тамо школовањем на зана-

тима, гимназијама или универзитетима. Касније кад је њихово безбожништво, кога су они увијек именовали као атеизам, вјероватно да би чинили јачи утисак међу неписменима и или полуписменим, постало сагласно с успостављеним комунистичким режимом и када је то доносило поене за напредовање у режимској номенкултури и приређивало изразиту материјалну корист, за њих је постало мање академско, а немјерљиво више егзистенцијално питање. И

данас од њих или оних које су они контаминирали можемо чути: „Знате, ја сам атеиста”. То знају често истицати, иако их на ту тему нико не запиткује. Буковчанац, и иначе склон материјалном и обездуховљеном свијету, сусревши такав примјерак атеисте, добро ситуираног, ухрањеног и окићеног неким атрибутима власти, закључивао је да је тако нешто заиста добро. Касније је и сам томе тежио и са изразитом дозом ароганције гонио и друге да му се придруже.У томе су предњачили нарочито учитељи па је њихов рад био јако приљежан на стварању свијета без Бога у дјечјим главицама. Данас буковачка дјеца, махом расута по свијету, а и ова која стасавају на својим праогњиштима, мисионаре код својих родитеља, дједова и бака, поучавају их да су бића Божија, да вјерују у свога Творца, у Свету Тројицу, да живе по Јеванђељу, да покајање, вјера и нада буду њихова свакодневница. Вјероватно ће ти малишани поучити своје старије да се служба Божија прати у тишини и сабраности. С.Б.

Међурелигијски скуп у Италији

Прегломазан и неартикулисан скуп У италијанском градићу Каденабија од 16–19. маја ове године одржан је међурелигијски скуп у организацији фондације „конрад Аденауер”

чије је сједиште у Њемачкој. Тема скупа била је „Међурелигијски и међукултурни дијалог између цркава и вјерских заједница бивше Југославије и Републике Њемачке”. На скупу су учествовали бројни представници из Ње-

мачке, Хрватске, Србије и Црне Горе, Македоније и Босне и Херцеговине. Скупу је присуствовао и монах Доситеј (Јовић) из манастира Крке. Усвојен је приједлог др Бернарда Ламерса, директора представништва

Август 2004.

фондације „Конрад Аденауер” у Београду да документ „Charta oecumenica” буде полазни документ за расправу. Овај документ је издало Вијеће европских бискупских конференција и Конференција европских цркава. Рад скупа је обухватио и извјештаје учесника приспјеле из држава насталих послије распада Југославије. Био је видљив несклад и несугласје у излагању учесника са тога подручја јер је свако претендовао да своју тему наметне као главну. „У мом излагању, рекао је отац Доситеј, ја сам изнио главне проблеме с којим се СПЦ сусреће у Далмацији. Нагласио сам

проблем вјеронауке за православну дјецу у овдашњим школама. Представници римокатоличке цркве из Хрватске су ми реплицирали оцјенивши да је моје „предавање политичке нарави”. Они су настојали да ситуацију у Хрватској, што се тиче интеррелигијских односа прикажу идиличном, како би подупрли теорију да је Хрватска држава за узор у овом дијелу Балкана”. Отац Доситеј оцјењује да је скуп био прегломазан и да је у току дводневног рада отворено мноштво тема за дискусију, које опет нису до краја елабориране и показују јасне знакове стихијности.

„Скуп је имао своје корисне стране, јер доприноси размјени мишљења између Цркава и Религијских заједница са подручја бивше Југославије” рекао је отац Доситеј.

Предсједник Месић у манастиру Крки Дана 06. 07. ове године у послијеподневним часовима предсједник Републике Хрватске Стјепан Месић са сарадницима посјетио је манастир Крку. Угледног госта је дочекао

надлежни епископ Далматински г.г. Фотије са братством манастира Крке. Предсједник Месић се задржао у манастиру око пола сата при чему је посјетио манастирску цркву и

манастирске знаменитости. При том је изразио задовољство што је био у прилици да посјети ову светињу и да се радује њеној видној обнови. Истовремено је био сагласан са Његовим преосвештенством да је прека потреба оживљавања привреде у овом дијелу Далмације како би се људи могли повратити својим кућама и наћи запошљење. Господин Месић је показао интерес за повратак манастирске ризнице и уређење ризничког простора. У својој ријечи добродошлице Његово преосвештенство епископ Фотије је срдачно поздравио угледног госта и посебно истакао велики значај манастира Крке као духовног, просвјетног, културног и историјског центра православних Срба, који у ово вријеме европских интеграција посјећује на хиљаде туриста из свијета а највише из ЕУ, чиме ова светиња и у наше вријеме наставља своју богату мисију.

25

26

Август 2004.

Ђаци са книнског и бенковачког подручја који похађају православну вјеронауку и њихови вјероучитељи посјетили су 20. јуна ове године манастире Крку и Крупу. Ту су заједнички присуствовали богослужењу. Свету архијерејску литургију епископ Фотије служио је у манастиру Крка гдје су се причестили сви ђаци. Епископ Фотије је у бесједи изразио радост што види толико малих православаца, иако је ове крајеве, не тако давно, задесило страшно страдање. Још је пожелио да ови обиласци далматинских светиња постану традиција да би ђаци видјели чиме имају да се поносе. Послије богослужења братство манастира Крке срдачно

Ђаци вјеронауке у посјети манастирима Крка и Крупа је дочекало и угостило своје мале госте. Није било граница дјечијем одушевљењу. Узевши благослов од свог епископа, посјетиоци су се упутили у манастир Крупу, гдје им је настојатељ манастира о. Гаврило испричао историјат и поријекло знаменитости ове светиње. Када су се играјући изморили, запутили су се својим кућама. Кнински вјероучитељи, о.

Радослав Радмановић и о. Радослав Милановић користе ову прилику да се захвале донаторима који су својим прилозима за дјецу обрадовали дјечија срца и уљепшали им један дан пред школски распуст. Велико хвала, на првом мјесту, протојереју–ставрофору Николи Шкрбићу, свештенику у Паризу и г-ђи Љиљани Митровић, предсједници КСС у Паризу, чије је

поријекло са Полаче код Книна, а затим осталим људима доброг срца: г. Мирку Бојићу, г-ђи Ивани Бојић, удатој Рикардо, Колу српских сестара Св. Петке, парохији Св.Саве. Сакупљени прилог ће бити искориштен искључиво за дјецу, а приложницима вјероучитељи се захваљују у своје име, име дјеце и њихових родитеља. Јереј Радослав Милановић

Август 2004.

27

Обнова у манастиру Крупи Ових је дана у току обнова крова на манастирској цркви у Крупи. Скеле су постављене и све тече по плану без неких већих тешкоћа, како рече о. Гаврило крупски настојатељ. Иза радова на обнови стоји Завод за заштиту споменика културе у Задру. Радови су и персонално подупрти јер их надзире др Миљенко Домјан који је и прије двије деценије с љубављу и особитим залагањем помагао обнову ове древне српске православне светиње. Заслугом господина Домјана обновљена је и манастирска ризница, позната по својим драгоцијеним експонатима. „Донедавно, каже отац Гаврило, манастирски конаци нису могли примити више од два госта, сада могу 30”. Он истиче да све више вјерног народа долази к манастиру и да његова обнова

значи и духовну обнову народа ближе и даље околице, па да све то враћа наду у повратак и С.Б. опстанак расутог народа.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

НОВИ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉИ Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије другог дана Духова служио је у манастиру Крки и том приликом рукоположио у чин ђакона свршеног богослова Драгана Михаиловића и у чин презвитера ђакона Саша Дрчу. У својој пригодној бесједи епископ Фотије је новим посленицима на њиви Господњој пожелио благослов Божији и изразио наду да ће њихово служење у епархији Далматинској доприњети њеном духовном обнављању.

РУКОПОЛОЖЕН У ЧИН ПРЕЗВИТЕРА На празник Св. Константина и Јелене Његово преосвештенство епископ Далматински Фотије рукоположио је ђакона Драгана Михаиловића у чин презвитера. У пригодној бесједи епископ Фотије пожелио је рукоположеном презвитеру Михаиловићу Божији благослов и успјешан рад у винограду Господњем.

НОВО ПОСЛУШАЊЕ У МОНАШКОМ ЗАВЈЕТУ У манастиру Крки 13. јуна 2004. године била је велика духовна радост. Сабрат светоархангелске обитељи о. Варсонуфије рукоположен је у чин свештенослужитеља. Дан раније на Св. архијерејској Литургији епископ Фотије рукоположио је о. Варсонуфија у чин јерођакона, а у недјељу у чин презвитера. Епископ Фотије је у својој бесједи истакао да је презвитерски чин додатно послушање у односу на монашке завјете и додатна одговорност у служењу. Оцу Варсонуфију је пожелио благослов Божији у духовном узрастању.

ИЗ СРПСКИХ МОРАВИЦА У МАНАСТИР КРКУ У недјељу 6. јула ове године група од 90 ученика из Српских Моравица, предвођена својим професорима и вјероучитељем о. Јеленком Стојановићерн, као и игуманијом манастира Гомирја мајком Параскевом,

28

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2004.

Пресјек храма Св. Саве у Сплиту – варијанта 2

посјетила је манастир Крку. Радост ученика при сусрету с овом светињо и манастирском братијом била је велика.

вршења градње овог богослужбеног мјеста. Темељи храма освећени су 1939. и уз много препрека до почетка Другог свјетског рата озидано је до осмог метра висине. Уз сва настојања ратом прекинути радови нису настављени до данашњег дана. Протојереј-ставрофор Никола Шкорић

ПРОСЛАВА МАТУРЕ У КРКИ У манастиру Крки 27. јула ове године окупила се генерација богослова која је матурирала 1994. на 10-ту годишњицу матуре служена је света Литургија и учињена прозивка бивших ђака у разреду који је био њихов прије једну деценију. РАЗГОВОРИ О ДОВРШЕЊУ ХРАМА До краја ове године биће покренути разговори с органима и институцијама Републике Хрватске о наставку градње давно започетог храма у Сплиту. Уговор између Р. Хрватске и СПЦ отвара такву могућност. Српска православна општина у Сплиту деценијама покушава ријешити проблем до-

Пресјек храма Св. Саве у Сплиту – варијанта 1

ОБНОВА БРАТСКЕ КУЋЕ Ове године настављени су радови око храма Пресвете Богородице на Ублима обнављањем братске куће. Објект стар преко двјеста година обнавља се и проширује. Тиме ће и ова генерација благочестивих Убљана оставити у насљедство својим потомцима овај значајан објект уз цркву. Молимо се Богу и Пресветој Богородици да нас благослове за завршетак ових радова како би за храмовну славу Малу Госпојину све било обновљено и освећено. Протојереј-ставрофор Никола Шкорић

ПРОСЛАВЉЕН СВЕТИ ПРОРОК ИЛИЈА Његово Преосвештенсво Епископ далматински г.г. Фотије је на празник Светог пророка Илије служио Свету Архијерејску Литургију

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2004.

29

у Задру. Саслуживало је више свештеника и монаха Епархије далматинске. Послије тога је одслужио помен свим умрлим ктиторима и житељима села у Кашићу. Истог дана навечер је присуствовао вечерњем богослужењу у Ђеврскама. ПОСЈЕТА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско–приморски и скендеријски је посјетио манастир Крку и својом

посјетом учинио велику част нашој светињи и духовним поукама укрепио братију. Информативна служба

Србину опустошили обновљену кућу Марко Лацмановић, 73годишњак из Лишана Тињских, недавно је трећи пут пријавио ваaндализам на својој обновљеној кући, а тај Србин повратник вјерује да су му кућу девастирали како би му поручили да се не враћа у своје село. Наиме, Марку Лацмановићу кућа је обновљена још у рујну прошле године и то је прва кућа уопће обновљена у Лишанима Тињским, мјесту надомак Биограда и Бенковца. Из Србије сам се вратио 1998. године, кућа ми је обновљена у рујну 2003., а само дан након што сам потписао да ми је обновљена, у кућу су ми улетјели непознати починитељи те ми разбили врата и однијели дио инвентара. Ново

иживљавање по мојој кући било је након побједе ХДЗ-а на изборима, а тада су ми пуцали, највјеројатније сачмарицом, по прозорима, фасади, а истодобно су ми разбијали прозоре и санитарије. Трећи пут разбили су ми плафонијере и дијелове крова; то се догодило у липњу, али дознао сам тек прије неколико дана и тек онда пријавио полицији – рекао нам је Марко Лацмановић те истакнуо како је увјерен да је то порука њему и осталим Србима који се намјеравају вратити у то мјесто да нису добро дошли. Марко Лацмановић ипак истиче да ће се вратити у своје мјесто ако му прикључе комуналије односно струју и воду,

те ако му, како вели, појединци престану девастирати кућу. Јучер нам је у Лишанима Тињским испред куће Марка Лацмановића, предсједник Одбора за повратак, обнову и економско–социјални положај Срба Глишо Колунџић рекао како се у Лишанима Тињским догодио један у низу напада на имовину повратника.

– Овакви догађаји сигурно не придоносе повратку и суживоту на овим подручјима, а упозоравају и на то споразум Санадер – Пуповац није остварен на терену – рекао нам је Глишо Кулунџић. (преузето из Вечерњег листа ЗГ) Аутор Фране Шарић

ПРИЛОЖНИЦИ ИЗ КАНАДЕ Уредништво часописа Крка најсрдачније се захваљује приложницима из Канаде који су помогли излажење овог броја нашег часописа. Желимо им сваки благослов од Господа. Приложници су: Јово Ћућуз 100 $, Петар Борковић 100 $, Павле Ћосић 100 $, Марко Вученовић 50 $, ђакон Драго Живковић 50 $, Сан Маркос 40 $, Жарко Саковић 40 $, Нада Мандић 35 $, Марко Зарач 30 $, Мара Грубнић 30 $, Трифун Дрљача 40 $, Мирко Загорац 25 $, Трифун Рикић 50 $, Лазар Пуача 20 $, Борис Вујасиновић 20 $, Неђо Крајиaшник 20 $, Миодраг и Гордана Микулић 20 $, Ранко Ракановић 20 $, Радован Гојић 20 $, свештеник Живорад Суботић 20 $, Милан Вукосављевић 20 $, Јово Тркуља 20 $, Тоде Берић 20 $, Сава Трифуновић 20 $, Гојко Брдар 20 $, Јован Анђелић 20 $, Милош Катић 20 $, Милан и Рада Бабић 20 $, Ђуро Бабић 20 $, Петар Врањеш 20 $, Ратко Јовичић 20 $, Никола Самарџија 20 $, Милан Ћорић 20 $, Велимир Петровић 20 $, ипођакон Тоде Манојловић 50 $, Васо

Лукић 20 $, Воја и Мила Радмиловић 20 $, Александар Радан 20 $, Никола Гагић 20 $, Светозар Тадић 20 $, Ратко Диклић 20 $, Боја и Љуба Стоисављевић 20 $, Раде Самарџија 20 $, Васо Мачевић 20 $, Павле Златар 20 $, Глишо Радиновић 20 $, Мићо Шегрт 20 $, Драгиња Тадић 20 $, Милорад Кобилски 20 $, Дамјан Билбија 20 $, Раденко Рокић 20 $, Давид и Радојка Дамјановић 20 $, Јово и Јованка Боровић 20 $, Стево Лазић 20 $, Драга Милић 20 $, Боја Катић 20 $, Милан Вукелић 20 $, Коста Радивој 20 $, Тоде Ћосић 20 $, Мићо Вученовић 20 $, Божо Стоисављевић 20 $, Дако и Анђа Куруц 20 $, Невенка Злокапа 20 $, Драган Кривошија 20 $, Драган Простран 15 $, Милан Вучак 15 $, Мирко Милуновић 15 $, Стево Добрић 10 $, Јово Вујасиновић 10 $, Стеван и Вера Манојловић 15 $, Петар Лака 10 $, Илија и Боса Ченић 10 $, Живка Фурунчић 10 $, Бранко Јочић 10 $, свештеник Милан Вуковић 10 $, Никола Симић 10 $, Радојка Шормаз 10 $, Обрад Поповић 10 $, Џаклина Јаношевић 10 $, Бранко Винчић 10 $, Миленко Манојловић

30

ПРИЛОЖНИЦИ ИЗ КАНАДЕ 10 $, Ратко Лукић 10 $, Јово Мијаковац 10 $, Драгиња Станчев 10$, Бранка Вујадинов 10 $, Васо Тица10 $, Славко Тркља 10 $, Кузман Русић 10 $, Душан Винчић 10 $, Милан Рајић 10 $, свештеник Вукић Антанасковић 10 $, Душан Винчић 10 $, Драган Ћирић 10 $, Радован Марић 10 $, Ђорђе Петровић 10 $, Жарко Матовић 10 $, Никола Алекисечко 10 $, Витомир Стегњајић 10 $, Станислав Стегњајић 10 $, свештеник Василије Томић 10 $, свештеник Мирко Скробоња 10 $, свештеник Михаило Додер 10 $, Сава и Нада Манојловић 10 $, Милан Ступар 10 $, Бранислав Делић 10 $, Шпиро Винчић 10 $, Душан Манојловић 10 $, Васо Стојаковић 10 $, Душан Иванчевић 10

Август 2004.

$, Радован Рикић 10 $, Милица Јовановић 10 $, Мира Клисурић 10 $, Мирко Манојловић 10 $, Љубо Јовичић 10 $, Маринко Марић 10 $, Бојана Јовановић 10 $, Славко Ждеро 10 $, Вујо Јурковић 10 $, Ђуро Кашић 10 $, Анђа Јовановић 10 $, Цвијо Пилиповић 10 $, Миле Поповић 10 $, Ђуро и Ика Трифуновић 10 $, Радомир Главанић 10 $, Мирко Цвјетичанин 5 $, Коста Кнежевић 5 $, Васо Новаковић 5 $, Радојка Инђић 5 $, Ђуро Будимир 5 $, Душан Вокић 5 $, Милан Дмитровић 5 $, Славко Кецман 5 $, свештеник Добрица Обрадовић 5 $, Радојко Шормаз 5 $, Срђа Трипковић 4 $.

АДРЕСАР Епархија Далматинска: Епархијски Управни Одбор Епархије далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701, факс: 022/200-170 Архијерејски намесник кнински протојереј Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту: – I парохија јереј Милорад Станојевић Тел.: 021/348-197, Моб. тел.: 098/914-54-80 21000 Сплит, Обров 6 – II парохија протојереј Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел.: 021/343-493, стан: 021/348-793 Mоб. тел.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@si. htnet.hr СПЦО и Управа парохије у Задру: Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел: 023/313-493; Mоб. тел.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Книну: – I парохија јереј Славољуб Кнежевић 22300 Книн Тел: 022/662-545; Mоб. тел.: 098/947-56-93 – II парохија јереј Радослав Милановић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел: 022/661-312; Mоб. тел.: 091/788-63-66 – III парохија јереј Радослав Радмановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел: 022/661-254; Моб.: 091/550-55-26 СПЦО и Управа парохије у Шибенику: – I парохија протојереј–ставрофор Илија Карајовић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел: 022/214-745; Mоб. тел.: 091/501-61-26 – II парохија јереј Владимир Вукосављевић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел: 022/215-415; Mоб. тел.: 091/539-83-67 СПЦО и Управа парохије у Имотском: Протонамесник Ђорђе Кнежевић

21260 Имотски, Главина Доња Тел: 021/843-247; Mоб. тел.: 098/911-49-23 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу: Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Mоб. тел.: 091/522-28-26 СПЦО и Управа парохије у Биочићу: Протојереј Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама: Јереј Милорад Ђекановић 22319 Ђеврске Тел: 022/785-77-34; Mоб. тел.: 091/891-00-95 СПЦО и Управа парохије у Кистањама: – I парохија јереј Жељко Лубарда 22305 Кистање Mоб. тел.: 091/732-07-57 – II парохија јереј Борис Милинковић 22305 Кистање, Николе Тесле бб Тел: 022/763-165; Mоб. тел.: 098/196-93-96 СПЦО и Управа парохије у Марковцу: Јереј Милорад Ђурђевић 22300 Книн, П.П. 61 Mоб. тел.: 091/594-38-24 СПЦО и Управа парохије у Обровцу: – Саша Дрча Mоб. тел.: 091/538-48-63 СПЦО и Управа парохије у Врлици: – Драган Михајловић Mоб. тел.: 091/763-38-97 Богословија «Св.Три Јерарха» у ман. Крки 22305 Кистање, Николе Тесле бб Тел: 022/763-240; факс: 022/763-233 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле бб Тел: 022/763-230 e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Mоб. тел.: 098/178-06-67

Преображење у манастиру Крки 1992. г.

Улазна капија манастира Крке Слика на 32. стр. – Поглед на кањон Крке