ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година II. – Број 5.
Светоархангелски број – 2004. г.
Цијена 10 kn
Манастир Драговић
Икона на 1. стр. – Мозаик Света Три Јерарха на згради богословије – рад радионице манастира Студеница
Новембар 2004.
3
Беседа о венчању и крштењу
Епископ Фотије
Беседа изговорена почетком августа 2004. године на венчању брачног пара Перишић из Павасовића
Драга браћо и сестре, данас смо имали благослов да присуствујемо двема Светим тајнама наше Цркве – Светој тајни брака или Светој тајни венчања и Светој тајни крштења. Управо сте видели како изгледа једно православно венчање, којим смо венчали наше Јовицу и Милку из Павасовића. Они су до сада били у световном браку, и живели су само световно венчани. Међутим, такво венчање није довољно, није потпуно за Цркву Божију. Црквено венчање је Света тајна, која супружнике узводи
на виши степен постојања у којем муж и жена иконизују (представљају) јединство Христа и Цркве. Благословом Цркве сам Христос сједињује мужа и жену тајном брака тј. тајном љубави, истом тајном љубави којом је Бог сједињен са Црквом као телом својим. То значи да се кроз Свету тајну брака у Православној цркви супружници узводе на виши степен постојања. Кроз Свету тајну црквеног брака супружници престају да живе само биолошким животом продужења врсте – него живе светотајинским животом, животом
САДРЖАЈ Бесједа о венчању и крштењу ........................ 3–4 О Светој тајни свештенства ............................ 5–6 Учење Светог Симеона Новог Богослова .... 6–8 Вјеронаука – потреба и значај ............................ 9 Има ли Пилипенде ............................................... 10 Манастир Драговић ....................................... 11–14 Монашење у манастиру Драговићу .................. 15 Празник Преображења у манастиру Крки ........................................... 16–17 Разговор са Драганом Тарлаћем ................. 18–19 Обнова и повратак ........................................ 19–20 Обнова цркве у Бителићу ..................................20 Обновљен храм Светог Оца Николаја у Чистој Малој ....................................................... 21 Чесма пресвете Богородице у Шибенику ....... 21 Епископ у Плавну ................................................ 22 Рукоположење ..................................................... 22 Матуранти на екскурзији ................................... 23 Обновњен храм у Бања Луци ............................ 24 Поклоњење Светом Василију Острошком .................................... 24–25 Вијести из епархије ....................................... 25–29 Списак приложника из Канаде ........................ 29
љубави, којом је Бог сједињен са Црквом својом. Супруга у Светој тајни брака види у своме мужу икону Христову, не само биолошког човека. Тако исто и муж треба да гледа на своју жену као на Цркву. То је црквени доживљај брака, брак виђен очима вере. Приликом православног обреда венчања, увек се чита одељак из Јеванђеља о свадби у Кани галилејској, где је Господ Исус Христос својим присуством благословио тамошњи брак. Он је на тој свадби учинио почетак чудеса претворивши воду у вино, указујући на пуноћу Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија
Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Игуман Герман Богојевић, јереј Милорад Станојевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић и монах Доситеј Јовић Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje в. д. главног и одговорног уредника и лектор-коректор: Светозар Борак Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos
Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”. Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази четири (4) пута годишње ISSN 1334-4293
4
Новембар 2004.
наставак са стр. 3.
БЕСЕДА О ВЕНЧАЊУ И КРШТЕЊУ
живота, који ће се остварити преласком из Старог у Нови Завет. Ту пуноћу црквеног живота доживљавамо у светој Литургији Цркве у којој се силом Духа Светог претварају хлеб и вино у само Тело и Крв Христову, којом ће се и управо венчани супружници од сада моћи причешћиивати. Тако ће се и они кроз Свету тајну причешћа међусобно сјединити у тајну једног тела које је Црква.
Господ Исус Христос кроз Свету тајну причешћа међусобно сједињује све чланове Цркве у једно тело, па тако од сада и наше нововенчане супружнике Јовицу и Милку. Данас смо,ево,после венчања крстили и њиховог сина Благоја, који има шест година. Данашњим крштењем Благоје је постао члан Цркве Христове, и може сам да учествује у пуноћи црквеног живота кроз
Свету тајну причешћа. Ми смо до сада неколико пута говорили Јовици и Милки да треба да крсте Благоја, као што им је и други син крштен, али су они одуговлачили. Међутим, Благоје је као чиста детиња душа сам разрешио ту дилему тражећи да се причести када су се друга деца на Литургији причешћивала. Пошто то тада није могао, као некрштен, ми смо га данас крстили и од сада ће и он, ако Бог да, моћи редовно на свакој Литургији, да се са другом православном децом причешћује. Од сада ће и мали Благоје бити мали хришћанин светосавац, потврђујући јеванђелске речи да не треба деци бранити да прилазе Христу, јер је таквих Царство небеско. Данас смо, ево, кроз ове две свете Тајне наше Цркве доживели велику духовну радост овде у храму Свете Петке у Скрадину, те се надамо да ће и у будуће, ако Бог да, на овом светом месту бити више крштења и венчања него погреба. Живели, Бог вас благословио!
БОГОСЛОВЉЕ
Новембар 2004.
5
О Светој тајни свештенства проф. Х. Вулгарис Свештенство као Света тајна Православна Црква убраја свештенство међу седам Светих тајни. Енглеска реч sacrament не може пренети тачно значење и садржај грчке речи, јер она уопштено означава сваки религијски чин или обред, без икаквог додатног значења. Насупрот томе, распрострањен у мистичним религијама, грчки термин означава посебне обреде, које чини Сама Црква, и који се одвијају у Самој Цркви, у току којег сваки верник на мистичан начин од Бога прима силу и способност да искуси саму тајну Цркве кроз Божанско откровење, што и јесте Божије средство за спасење космоса, тј. целе васељене. Другим речима, учествовањем у Тајнама, верник не усваја Божанско знање и Његову благодат, јер значај ових Тајни не произилази из спољашње функционалне и обредне форме, већ из онога што оне стварају или посредују у стварању, тј. из натприродне и мистичне стварности, која се кроз Цркву дарује вернику, који учествује у Тајнама. То значи да сваки појединац може да искуси божанску стварност и благодат кроз и у стварности Саме Цркве. Објективно посматрано, то значи да Тајне, које свршава Црква, у ствари пре-
дстављају обреде на којима се Христова искупитељска делатност, која се заиста и догодила у једном одређеном историјском периоду, наставља и продужава кроз историју до самога краја времена. Међутим, субјективно посматрано, кроз Тајне се отпуштају грехови, те се огреховљени човек обнавља у контексту нове твари у Христу (2. Кор. 5, 17) и тако му се дарује живот Христовог Тела, које је Црква (Кол. 1, 24; Еф. 1, 23) или живот Самога Христа (Гал. 2,20). Када говоримо о Светим тајнама, морамо имати на уму две ствари. Прво, Свете тајне нису укорењене у историју, у смислу да се не могу разумети одвојено од историјског постојања Христове Личности и Његовог искупитељског чина. У ствари, кроз њих и у њима, у делатној Цркви се понављају посебна историјска дела Самога Христа ради спасења чланова Цркве. Посматрано на тај начин, описивање ових обреда као Тајни нема никакве везе са теоријским мистицизмом. Уместо тога, Тајне представљају мистичну (тајинску) и скривену божанску стварност. Стога, будући укорењен у Божији Домострој спасења, верник који учествује у Тајнама учествује у посебним искупитељским догађајима те исто-
рије човековог спасења. На пример, у Светој тајни крштења, верник учествује у Христовој смрти и васкрсењу, у Светој тајни миропомазања учествује у даровима Светога Ду ха, приближујући себи дарове историјског догађаја Педесетнице, а у Светој тајни Евхаристије верник се причешћује Самим Христовим Телом и Крвљу, сагласно са Његовим обећањем ученицима, да када се савршава ова Тајна, понавља се Његово Крсно страдање на реалан, али мистични начин (Мат. 26, 26– 28; 1. Кор. 10, 16; 11, 23–36). Исто тако, онај над киме се савршава Света тајна свештенства, учествује у двема Христовим службама – као првосвештеника и жртве, која је донела истинско отпуштење грехова (уп. Јевр. 2, 14–17; 5, 9, 11; 10, 5–10...) Друго, Свете тајне нису саме себи циљ као дела теосиса (обожења, прим. прев.), већ само пут ка њему. Као такве, оне немају никакве везе са сличним обредима у мистичним религијама, у којима се верује да божанство улази у верника и да се верник поистовећује са њим. Смисао Светих тајни није потпуно поистовећивање са Христом, већ човеково сједињење са Њим у оквирима човечанске природе.
БОГОСЛОВЉЕ
6 наставак са стр. 5.
Новембар 2004.
О СВЕТОЈ ТАЈНИ СВЕШТЕНСТВА
Штавише, то значи да Свете тајне носе еклисиолошку конотацију, јер се путем њих верник кроз Христа, сједињује са осталим удовима Његовог Тела, тј. Цркве (Рим. 12, 4–5; 1. Кор. 12, 12; Еф. 4, 25; 5, 20). Тачније речено, кроз Свету тајну свештенства, човек се сједињује са Христом, а кроз Њега, и са свима онима који су, као он, учествовали у Христовој свештеничкој служби и Његовом страдању. Захваљујући њима,
односно новим свештеницима, који ће савршавати Христову свештеничку службу све до свршетка века, Његово страдање и жртва ће се, на мистични начин, опет и опет понављати докле Он поново не дође (1. Кор. 11, 26). Значи, хришћански свештеник заузима Његово место и у Његово Име приноси хлеб и вино, које је Он Сам благословио на Тајној Вечери, давши Својим ученицима да их једу и пију као право Његово
Тело и Крв. Христос је сваки пут невидљиво присутан када свештеник приноси хлеб и вино у Његово Име и мистично их претвара у Његово Тело и Крв. На основу тога можемо закључити да од самога почетка, идеја о заступништву представља саму основу Свете тајне свештенства. превод са енглеског језика сестринство Тројеручице, Шибеник
Учење светог Симеона Новог Богослова
отац Серафим Роуз
Из књиге Адамов Грех и наше искупљење, Свети Симеон Нови Богослов
Један од најпоштованијих светих Отаца данас међу православним хришћанима, посебно у Руској Цркви јесте свети Симеон Нови Богослов – један од само три велика Оца којег је Црква назвала богословом, или par еxcellence беседницима о Богу. Свети јеванђелиста Јован је непревазиђени боголсов апостолских времена; свети Григорије (+ 390.) је најпоштованији богослов златног доба светоотачке литературе; а свети Симеон (+ 1022.) је велики богослов каснијег доба тј. другог хришћанског миленијума. Иако ми живимо скоро хиљаду година после светог Симеона, његов хришћански свет се не разликује тако много од
нашег, како то због разлика у епохама може деловати. До његовог доба хришћанство је већ било добро утемељено, споља гледано једва да се нешто и променило од оног што је било у ранијим вековима. Али баш због тога је и олако прихватано, а свети Симеон се обраћа и нашем добу када истиче потребу да се вратимо изворном хришћанском искуству, а не да се само ослањамо на спољашње форме црквеног живота, које саме по себи нису спасоносне, већ потребују свесно учешће верника. Нажалост, ово његово духовно настројење се у данашње време веома често злоуботребљава у одбрани лажног мистицизма и лажних дарова Духа Светог, које је у
најбољем случају душевне (емотивне) пре него духовне природе и само би изазвало Симеонов праведни гнев. Као што нас савременији Оци упозоравају, боље је да екстатичке мистичне списе светог Симеона (његове Химне), ми, хришћани последњих времена не дирамо, јер смо превише огрезли у сопственим страстима и нечистоти ових искварених и изопачених епоха. Међутим, постоје дела која су доступна и прикладна за нас последње хришћане – а посебно она која нас подижу из учмалости и надахњују да будемо ревносно свесни основних учења о нашој Вери. Међу тим делима су и беседе св. Симеона о Адаму, првоствореном свету и будућем веку.
БОГОСЛОВЉЕ Данашњи хришћани често немају јасну представу о будућем добу блаженства, које осмишљава и наш хришћански живот на земљи. Разне хилијастичке јереси и учења, које проповедају некакав рај на земљи, веома су присутне у наше време, и врше велики утицај, често пута не намерно, на хришћане који нису у потпуности свесни своје Вере и њеног смисла. У овом случају кривац је незнање, или боље речено, непознавање основних истина о постању човека и космоса тј. о стварању, о првоствореном свету, Адаму и његовом паду. Агностичке и атеистичке философије (тако честе данас) својим представама о постању много су учиниле да смуте чак и добронамерне православне хришћане. Према томе, преко је потребан изворни, православно патристички поглед о човековом почетку и његовом крају, како би се коначно видело шта се крије иза личних ставова и претпоставки о овој теми. У том смислу, беседе светог Симеона су један од основних извора, које садрже аутентично православно учење о постању. Свети Симеон, пак, говори о овој теми са таквом смелошћу и увереношћу да човек застане и запита се: Како он све то зна? Ми смо се навикли да прихватамо само знање утемељено на спекулацијама и претпоставкама, а посебно о тако искуствено далеким темама као што је стварање света и будући век. Данашњи научници темеље своје теорије о постанку човека и космоса на једноличним пројекцијама својих тренутних, делимичних открића и несавршеног знања. А данашњи теолози (од којих је добар део православан),
често чине слична спекулативна нагађања утемељена на површном ишчитавању књиге Постања, понеког светог Оца или на основу лоше прикупљених научних података. Али све је ово у домену несавршене људске мудрости – мешавине знања и незнања. Како нам, онда свети Симеон даје учење које је изворно
Новембар 2004.
хришћанско, а не пуко теоретисање и нагађање? Свети Симеон говори из перспективе божанског откривања. Као прво, његови темељи су увек предањски (тј. у Светом Писму), и удивљени смо када видимо који смисао и каква дубина се крије у тим наводима, које он користи, а које ми никада не бисмо тако
7
БОГОСЛОВЉЕ
8 наставак са стр. 7.
Новембар 2004.
УЧЕЊЕ СВЕТОГ СИМЕОНА НОВОГ БОГОСЛОВА
разумели. Као друго, то је зато што он говори из личног искуства. Свети Григорије Синаит (+ 1346.) је још један светитељ, који је живео нешто касније, а достигао је висине духовног живота, па је са знањем (тј. смелошћу) говорио о томе што ми једва да можемо појмити. Тако он у једном делу својих списа наводи осам основних виђења у стању савршене молитве. Та виђења су о: Богу, анђелским силама, постању свега створеног, о очовечењу Слова (Логоса), општем Васкрсењу, Другом доласку Христовом, вечним мукама, и вечном Царству небеском. Предмети ових виђења су, како свети Григорије учи, јасни и чувани у уму оних који су благодаћу Божијом достигли потпуну чистоту ума. (Поглавља о заповестима и догмама; 130 глава у руском издању Добротољубља). Иако не могу много пренети нама који немамо то лично искуство, он и остали светитељи, који су достигли ово стање могли су слободно говорити о тајнама наше Вере, доживевши их у божанским озарењима. Чак је и свети Павле, након што је био вазнесен до трећег неба, морао првенствено да нагласи како је неизрециво то што је тамо чуо (2. Кор. 12, 4), и како је обичном људском искуству недостижно оно што чека хришћане у будућем веку (1. Кор 2,9). Међу тим, да тако кажемо, основним виђењима, којих се удостоје само највећи светитељи, нису само муке (тј.
Пакао), и блаженства (тј. Рај) будућег доба, већ и виђење устројства свега видљивог (овде се сасвим сигурно ради о мистичком (тајанственом) откривању, а не научном одмеравњу тог устројства!). Још један светитељ, узвишеног духовног живота, свети Исак Сирин (7. век), у једном одломку својих беседа описује то своје искуство. Наводећи како је душа обузета мишљу о нетљености будућег века, свети Исак пише: А од овога, човек већ бива у уму занесен оним што је претходило стварању света, када није било створења, ни небеса, ни земље, ни анђела, ничег од оног што је после створено, и како је Бог само својом добром вољом у једном тренутку све привео из небића у биће, и све је савршено било пред Њим. (21. беседа у руском издању; 85. беседа у грчком издању). Према томе, сасвим је јасно где можемо наћи право, предањско тумачење оног што је било и оног што ће бити. Најпоузданији тумачи Постања и Откровења су они свети Оци, који су у стању иступљења (тј. божанског откривања) као Мојсије и свети Јован јеванђелиста сами видели тај почетак и крај. Свети Исак Сирин у другој беседи описује како то знање утемељено на вери и виђењу превазилази уобичајено знање и разумевање. Знање остаје у границама природе, али вера превазилази природу... Пет хиљада година (тј. од времена стварања па до рођења Христовог, које се нешто разликује у хроноло-
гијама грчког и јеврејског Старог завета) знање и способност људског расуђивања је управљало светом, и човек ни на који начин није могао подићи главу са земље и спознати свог Творца, док није засијала наша Вера и избавила нас из таме озвоземаљског битисања и сујетног умовања. Чак и данас када смо пронашли мирно море и неисцрпно благо, ипак се враћамо сиромашним изворима. Без обзира колико знање може бити богато, савршено знање не постоји, а богатство вере не може се сместити ни на небу ни на земљи.(25. Беседа руског издања; 62. беседа грчког издања). Свети Симеон је један од оних великих отаца Цркве који је прозрео у та блага вере. Он говори о тајнама вере са таквом сигурношћу, баш зато што је био удостојен да их позна. Његове богонадахнуте беседе о Адаму и будућем добу су веома значајне за православне хришћане зато што богословски утемељују хришћански живот тј. живот у подвигу. Првобитно (природно) стање човека, којег је Адам био лишен због свог пада, говори нам о нашој најдубљој, најтајнаственијој природи, и како стање у којем се сада налазимо треба превазилазити; да је будуће блаженство смисао хришћанског подвига, а које Божијом благодаћу можемо задобити упркос нашој огреховљеној природи. превод са енглеског језика сестринство Тројеручице, Шибеник
Новембар 2004.
Вјеронаука – потреба и значај Васпитање хришћанина у свијету, његово спасење и обожење, односно, његово сједињење са Христом, представља истинито и аутентично свједочење Цркве. Настава православне вјеронауке као вид тог свједочења је органски дио нашег хришћанског призвања и, према томе, нешто што је у домену наше одговорности. Одговорни смо за свједочење Богочовјека Христа сваком бићу и цјелокупној твари, тим прије нашој браћи у Христу, а даром родитељства та одговорност добија посебну тежину. Наиме, потреба родитељске љубави и брига за правилним психофизичким развојем дјетета своју пуноћу налази тек у истинском образовању, образовању иконе (образа) Божијега у човјеку. Правилно образовање и васпитање дје-
тета је потреба коју осјећају сви народи свијета, а историјска реалност нам указује да наш безбожништвом заражен народ ту потребу треба осјетити прије свих. Потребно је да српски народ у Хрватској увиди значај и могућност православног вјерског образовања. Православна вјеронаука се не може доживљавати у уско религијском смислу, јер само правилно образован човјек може бити истински укључен у сваком сегменту друштвеног живота. Православна вјеронаука нам, поред осталог, пружа предуслов за здраву егзистенцију, што је у данашње вријеме крајње поремећених вриједности, од посебног значаја. Динамизам људског бића, како Свети Атанасије Велики назива природну потребу човјека за усавршавањем и
образовањем, само кроз православну вјеронауку може усмјерити ка истински узвишенијем и потпунијем, ка евхаристијском начину живљења и дјеловања. Препознавање вриједности и могућности које настава православне вјеронауке пружа, те усмјеравање наше дјеце без неоправданог страха и погрешног разумијевања школског система уопште, јесте минимум испуњавања родитељске љубави и одговорности у том смислу. Закључићемо надом да ћемо сви, којих се питање православне вјеронауке тиче, показати довољно хришћанске свијести и зрелости, и тако омогућити нашој дјеци постојање са идентитетом, литургијско постојање, које води охристовљењу и Царству Божијем. Јереј Жељко Лубарда
ХРИШЋАНСКО ПРОЛЕЋЕ Видик се крвљу сав зарубио, Први кос пева танко и тање. Аждају Свети Ђорђе убио, Сребрним копљем баш у свитање.
Голубица у сунцу синула, Са лишћа капљу свете арије... Два апостола туд су минула С поруком сина чисте Марије.
Крај цркве чемпрес црн загустио, Христово јагње овца родила, И Свети Марко орла пустио, И Свети Тодор свог крокодила.
Крај реке зраче бели кринови, Пада сноп зрака с неба средине: И сја ореол вечни и нови Јагњета што гре преко ледине. Јован Дучић
9
10
Новембар 2004.
Има ли Пилипенде Појаве У колективном памћењу православних Срба у Далмацији утврђена је свијест о сталној опасности од превјеравања и сталне приправности оних који недремљиво вребају да уђу у туђи тор по туђе стадо. Она је утемељена на вјековном искуству овога народа, на познавању постојања континуитета у настојању да се користе све прилике и поводи за прозелитску акцију према православнима. Савремени догађаји потврђују заснованост таквог осјећања и таквог облика свијести. Одступ од своје традиционалне православне вјере код Срба у Далмацији није само новијег датума. Он је бивао и у ранијим временима и разним поводима. Ипак се то масовније десило непосредно иза Другог свјетског рата и по успостављању комунистичког поретка. Тада су Срби више од других били склони новој идеологији и опредјељивали су се за атеизам и богоборство. Урушавање Југославије и најновије ратне прилике у хрватској овај народ је дочекао у вјерској запуштености. Није због тога чудо што су, углавном „урбани Срби”, они, дакле, у градовима, повратак вјери у својој животној средини доживјели у стању „празне плоче” на којој је било лако исписати наслове нове вјере, особито у оклоностима када је њихово окружење практиковало према њима екстремне облике нетолеранције. Испуњен страхом пред изгледима да чак и физички нестане и опхрван егзистенцијалном зебњом при помисли на будућност и далеких, потенцијалних, својих потомака, тај православни свијет се дјелимично одлучивао да манифести-
ра своју вјерску опредјељеност у крилу римокатоличке цркве, којој припада већински народ њихове животне средине. Одрасле у православној вјери почињу често да сахрањују римокатолички свештеници, млади се из православне средине, вјенчавају и крштавају у римокатоличкој цркви, а дјеца у школама у знатном броју примају вјерску поуку од римокатоличких свештеника. У мјешовитим браковима православље се изоставља. Чак и у Голубићу код Книна, једном од највећих српских села у сјеверној Далмацији, гдје стотинама година није било житеља осим православних, има родитеља који своју дјецу шаљу на римокатолички вјеронаук. Из села Какња, сјеверно од Скрадина, које је такође вјековима било ексклузивно српско и православно, читава једна фамилија измјештена у римокатоличку средину одступила је од православља и пришла папежницима. У Задру православни Срби практикују етничку и вјерску мимикрију и окрећу се хрватском етникуму и католичкој вјери. Рођен у Билишанима као православни Србин, крштен под именом Стеван, умире у Задру Као Хрват и католик Стјепан. Миладин, чији је отац одрастао у Мушковцима у српској православној породици, у Задру је постао римокатолик и Хрват. Овај процес оцијењен је у једном задарском „блату” као нова српска ујдурма коју је, наводно, потребно на вријеме разазнати и увидјети њену деструктивну димензију према већинском народу у чији се корпус Срби интегришу под новим именом. Разумни људи могу примјетити да је нормалан и легитиман сваки индивидуални избор који
је у оквирима закона и добрих демократских обичаја, па тако и пракса појединаца да се опредјељују за живот у крилу вјере коју изаберу. Ваистину да је тако када се ради о појединцима који имају дигнитет информисане особе у питањима, нпр. и православне и римокатоличке вјере па им је избор ствар духовног опредјељења. Али, можемо примјетити, на основу претходних сазнања, да се не ради о слободном избору иницираном интелектуалним спекулацијама, већ о посљедицама голог притиска иновјерног окружења, чија је свијест досљедно, кроз дуже периоде, генерацијама, моделирана на антиправославној и антисрпској основи. Православни очито не трагају за својим духовним избором, већ за елементарним заклоном у непогодама о којима су наталожили огромно искуство и које недовољно поучене у својој православној вјери упућује на одступање од ње и приступ другој, овога пута римокатоличкој. Разумије се да им та стреха неће осигурати мир и спокој, неће им прибавити спас. Истина, прозелитска намјера према православним није нигдје јавно и декларативно испољена, али јесте на разне начине сугерисана.У недавно чисто српским православним срединама убрзано се граде читава насеља за римокатолике. У некима се подижу и храмови огромних габарита којима као да се говори: „Ето, видите нашу моћ и гдје је и вама мјесто у будућности”. Тако је у Кистањама и Карину, слично у Буковићу, Бенковачком селу и Мирањама код Бенковца. Православним Србима преостаје да се поучавају у својој вјери и да читају Матавуљевог „ПилиС. Б. пенду”.
Новембар 2004.
11
Уз манастире Крку и Крупу манастир Драговић је кроз дуги низ вјекова био духовни ослонац српском православном народу у Далмацији. У Римској курији именован је као једна од седам глава „шизматичке хидре” у тадашњој Далмацији, гдје су своје интересе укрштали Млеци и Стамбол, а православни народ се брижио како пружити отпор прозелитским акцијама Рима. Подигнут је крајем 14. вијека, неколико година послије Ко-
Манастир Драговић совске битке, 1395. Смјештен уз ријеку Цетину, недалеко Врлике, у лијепом предјелу, у више је наврата доживљавао ружна и тешка времена. Бројни монаси из његове обитељи били су у разним приликама на мети инородних и иновјерних господара зато што су бранили своју вјеру од насиља као на примјер скудни инок Исаија с краја 17.-ог и почетка 18.-ог вијека. Због побуне он је допао доживотне млетачке тамнице. Са првобитног мјеста манастир је премјештан још два пута. Уз то, упознао је неколико тешких најезда инородних и иновјерних, након чега је за извјесно вријеме запушћивао. Године 1480. турска навала га је опустошила и разагнала монахе којекуда. Након тога стајао је пуст двадесет година, а онда је обновљен. Нешто више од сто година касније, 1590., његови монаси, гоњени гладном годином, обрели су се у манастиру Грабовцу, у данашњој Мађарској, који су 35
година раније основала њихова манастирска сабраћа, тјерана такође тешким приликама у злим временима. Иза тога био је пуст седамдесет година, а онда га је 1694. обновио епископ Никодим Бусовић. Четири године касније манастир је стигла нова биједа; пред турском најездом монаси су га напустили. Млетачка влада их је прихватила и осугурала им смјештај у селу Брибиру и ту им дала земљиште за нови манастир и око 50 јутара земље код Кистања. Послије Карловачког мира 1699. године Цетинска крајина је потпала под млетачку власт па су се драговићки монаси вратили у свој манастир, а њихову црквицу су послије упокојења епископа Никодима, дакле ону код Брибира, присвојили римокатолици. Нестабилно тло, на којем је био саграђен манастир, и велика влага на том мјесту понукали су манастирску братију да га измјесте на боље
мјесто. По дозволи млетачке владе године 1777. јеромонах Викентије Стоисављевић је то и започео. Нови манастир је основан на мјесту званом Виногради. Њега је касније довршио игуман Јеротеј Ковачевић. Освећење манастира и нове цркве било је 20. августа 1867. г. Међутим, само нешто мање од сто година касније, обистиниле су се ријечи манастирског љетописца који је записао: „Од свих манастира Драговић је среће најхудије”. Педесетих година 20. вијека због изградње хидроелектране на Цетини манастир је поново измјештен, а више хиљада српског православног народа из плодне Цетинске долине расељено је, махом у Србију. Злу судбину, коју је љетописац уочио, манастир Драговић је доживио и 1995. године и подијелио је са српским православним народом из Далмације. Поново је опустошен. Мада је имао изразиту ненаклоњеност историјске
12
Новембар 2004.
Манастир Драговић – наставак са стр. 11.
судбине, Драговић је до 1995. године чувао у својој библиотеци и ризници велике драгоцјености.Ту се могао видјети октоих из 14. вијека, минеј за мјесец мај из 1531. године, писан у Студеници, једна књига штампана у Острогу 1594., крмчија штампана у Москви 1653. итд. Радозналци ће се обрадовати и кратким записима Доситеја Обрадовића, који је на својим путовањима свраћао и у манастир Драговић. Исто је чинио касније и његов сабрат по перу, велики српски пјесник Лаза Костић, као и Лазин пријатељ српски писац Симо Матавуљ.
У манастирској ризници чувао се антиминс патријарха Арсенија Чарнојевића из 1692. и два јерусалимског патријарха Доситеја од 1701. године. Ту се чувао, међу осталим, и ручни крст игумана Василија из Косјерева од 1739. године. Бројни су заслужници за обнову и напредак манастира Драговића. Да поменемо само неке: то су Викентије Стоисављевић, Стефан, Јеротеј Ковачевић, Леонтије Милковић, Георгије Адамовић, Стефан Дубајић, Иларион Торбица, Севастијан Јовић итд. За обнову и напредак манастира особито су заслужни епископи
Никодим Бусовић, Стефан Љубибратић, Данило Пантелић, а у најновије доба, у овом времену, епископ Далматински г.г. Фотије. Његовим настојањем манастир се обнавља и извјесно је да ће он добити стари сјај и умножено братство, које ће као и њихови претходници служити Богу и народу. Персоналитет оца Варсонуфија (Рашковића) и оца Јована (Ковачевића) гаранција је за лијеп напредак древног Драговића и за углед и поштовање код благовјерног православног народа, али и код добронамјерних домицилних римокатолика. С. Б.
Обновљен живот у манастиру Драговићу Манастир Драговић, велика светиња Цетинске крајине и епархије Далматинске од свог
постанка 1395. године па до данас имао је веома тешку прошлост. У својој историји је
више пута рушен и паљен па су монаси често протјеривани из њега. У вријеме владавине безбожног комунистичког режима манастир је са околним селима потопљен. Нови манастир Драговић је саграђен изнад старог и у њему су живјели монаси све до 1995. године. Од 1995. године почиње ново страдање манастира, јер је опет био опљачкан и порушен. Знајући за велики значај манастира Драговића Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије даје благослов протонамјеснику Ђорђу Кнежевићу да покрене обнову ове светиње. Отац Ђорђе успијева да обнови један дио манастира тако да монаси могу почети живот у њему и 15. 09. 2004. г., одлуком епископа Фотија, Драговић
Новембар 2004.
добија новог старјешину, јеромонаха Варсонуфија (Рашковића). По традицији слава манастира Драговића, Рођење Пресвете Богородице увијек је прослављана недјељу дана прије. Тако је било и ове године када је служена прва Литургија и прослављена слава манастира. Свету Архијерејску Литургију су служили Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије и Његово преосвештенство епископ Горњокарловачки г.г. Герасим уз саслужење великог броја свештеномонаха и свештеника. У току Литургије пред великим бројем вјерника епископ г.г. Фотије је одликовао јеромонаха Варсонуфија чином игумана и протонамјесника Ђорђа Кнежевића чином протојереја. У својој бесједи епископ Фотије је иста-
као значај ове светиње за православне Србе Цетинске крајине и истакао да је поновно оживљавање манастира благослов Божији и Пресвете Богородице. Епископ Фотије се захвалио свим приложницима и добротворима овог манастира, затим Његовом преосвештенству епископу Горњокарловачком г.г. Герасиму што је имао љубави да дође и служи на првој слави манастира у обнови. Ово је, по ријечима владике, историјски догађај за све православне људе у Епархији јер је оживјела још једна светиња у којој ће непрестано бити прослављан Господ, пошто су манастири мјеста непрестане молитве и монаси су удаљавањем од свијета у непрестаној заједници са Богом. Својим молитвама они по-
мажу свима којима је помоћ потребна. Манастир Драговић је некад био мјесто гдје су сви, без разлике које су вјере, наилазили на молитвену помоћ братије, а тако ће бити и од сада. Уз трпезу љубави Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије је поздравио угледне госте: г. Милана Симурдића амбасадора СиЦГ и г. Ратка Гајицу представника Срба у хрватском Сабору. Господин амбасадор се захвалио на позиву да учествује на прослави славе манастира и пожелио новој братији успјех у даљој обнови ове светиње. Господин Ратко Гајица је истакао да свако ко је био на прослави отворења манастира одлази кући много духовно богатији и ово поновно отварање је знак да на овим просторима Срби могу остати и опстати.
13
14
Новембар 2004.
Позив за помоћ манастиру По вољи Божијој и молитвама Пресвете Богородице и благослову Његовог преосвештенства епископа Далматинског г.г. Фотија почиње обнова и трећег православног древног манастира у Далмацији – Драговића, на ријеци Цетини у Далмацији. Од свог оснивања, манастир Драговић је три пута премјештан са својих темеља, а посљедњу трагедију је доживио подизањем бране Перуча када је 1958. године потпуно потопљен стварањем акумулационог језера. Због тога је манастир са свога другог историјског мјеста измјештен у брдо, изнад тога
акумулационог језера, гдје је 1958. године подигнута данашња црква манастира Драговића. У недавној ратној трагедији на простору Далмације, манастир Драговић је поново доживио велико страдање, остао је без монаштва, опустошен, са срушеним и уништеним манастирским конацима. Али, Богу хвала, као што ниједно зло не бива до вијека, тако, надамо се, пролази и трагедија манастира
Драговића и ево у наше вријеме почиње његова обнова. Пошто наша Црква и наш вјерујући народ у Далмацији живи још увијек у тешким условима, ми свакако нисмо у могућности да сами учинимо ово велико богоугодно дјело, али се, на првом мјесту, уздамо у помоћ Божију и заступништво Пресвете Богородице и свете Петке, којима су посвећени храмови манастира Драговића и свакако у помоћ благочестивога православнога народа, не само из Републике Хрватске, већ широм свијета, како бисмо ово велико дјело учинили.
Своје прилоге за обнову манастира Драговића можете послати на жиро–рачун:
ERSTE & STEIERMAERKISCHE BANK d.d. Број кунског рачуна: 2402006-1100416598 Број девизног рачуна: 70300000-182179 Свим приложницима који помогну обнову манастира желимо сваки благослов Божији и молитвену заштиту Пресвете Богородице и Преподобне матере наше Параскеве и велику благодарност Цркве и православнога народа у Далмацији.
Новембар 2004.
Монашење у манастиру Драговићу На празник Преподобне матере Параскеве (27. 10. 2004. године), Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Драговићу и том приликом је по чину мале схиме замонашио искушеника Младена Ковачевића, давши му монашко име Јован. У својој бесједи том приликом епископ Фотије је, између осталог, истакао да је ово прво монашење у поново обновљеном манастиру Драговићу знак великога благослова Божијег, јер је отац Јован узевши крст монашког служења изабрао да буде војник Христов, свједок новозавјетног Јеванђеља и свјетлост овога свијета.
15
16
Новембар 2004.
Празник Преображења По традицији, на празник Преображења Господњег, 19. 08. 2004. г. одржан је народни сабор у манастиру Крки, који је и ове године посебно обиловао духовно – културним садржајима, а у хрватској штампи је окарктерисан као највеће окупљање православних Срба послије Домовинског рата. Поред надлежног епископа Далматинског г.г. Фотија сабор су својим присутством увеличали Његово високопреосвештенство ми-
трополит Дабробосански г.г. Николај, Његово преосвештенство епископ Славонски г.г. Сава и Његово преосвештенство епископ Горњокарловачки г.г. Герасим, те бројно свештенство и монаштво са великим бројем ходочасника и поклоника светињи манастира Крке. Послије Свете Литургије извршено је освећење новопостављеног мозаика Света Три јерарха на згради богословије – рад радионице манастира Студенице – чиме је
зграда богословије оживљена и украшена ликовима њених заштитника. Потом је изведен кратки културно – народни програм који су приредили гости овога сабора, глумци Народног позоришта из Београда на челу са његовим управником г. Љубивојем Тадићем и фолклорно друштво Пелагић из Бања Луке. Они су свој програм у цјелини извели и у послијеподневном дијелу овога сабора, испред цркве Светих Кирила и Ме-
Новембар 2004.
у манастиру Крки
тодија у Кистањама. Извођењу програма присуствовало је преко 2000 људи. На овом великом духовном сабрању, између осталих, присуствовали су и бројни званични гости, г. Фрањо Дубравић, секретар Комисије за односе са вјерским заједницама у Влади Р. Хрватске; г. Милан Радуловић, министар вјера у Влади Србије и Црне Горе; г. Милан Симурдић, амбасадор Србије и Црне Горе у Загребу; г. Чедомир Вишњић, председник „Просвјете” и помо-
ћник министра културе у Влади Р. Хрватске; г. Јово Турањанин, помоћник министра вјера Републике Српске; г. Милан Шапић, конзул Србије и Црне Горе у Вуковару; г. Војислав Станимировић, саборски заступник у Сабору Р. Хрватске; г. Слободан Милеуснић, управник Музеја Српске Православне Цркве у Београду; представници ОЕСЦ – а из Книна; г. Христос Макридис, заменик шефа делегације Европске комисије у Загребу; протонамјесник Драгомир
Сандо, професор Богословског факултета у Београду и г. Марко Кардум, начелник Општине Кистање. Овогодишњи сведалматински сабор у манастиру Крки је, по општем утиску, до сада био најпосјећенији. То свакако улива наду да ће овај сабор преживјети и надживјети оно што је земаљско и несавршено и у наше вријеме, те да ће и даље бити преображенски глас наде свакоме поклонику и ходочаснику, који има очи да види и уши да чује.
17
18
Новембар 2004.
Разговор са Драганом Тарлаћем Господин Драган Тарлаћ је репрезентативац Србије и Црне Горе у кошарци и члан ЦСКА из Москве. Он је чести поклоник манастира Крке и радо виђен гост. Замолили смо га да за „Крку” одвоји мало времена и поразговара с чланом наше редакције. Питање: Господине Тарлаћ, молимо Вас да за наше читаоце кажете неколико ријечи о себи. Тарлаћ: Пре свега да кажем да моји преци воде порекло с ових простора, са општине Дрниш,тачније села Горњи и Доњи Баљци. Из прича које сам слушао и од деде и од бабе о овим пределима, у мени је увек расла жеља да, ето, једног дана дођем у контакт са овим крајевима и тај контакт почиње да се остварује оног тренутка кад сам упознао владику Лонгина у Чикагу. Владика Лонгин ме је упознао са свим догађањима у Далмацији, како о животу православних Далматинаца тако и о њиховом последњем страдању. Прва идеја која је уследила и која је, хвала Богу, остварена уз присуство и благослов епископа Фотија и Лонгина и уз велику помоћ игумана Герасима и братства манастира Крке, обављено је моје венчање и крштење сина Луке. И од тада почиње моја директна повезаност са манастиром Крка, који заиста представља центар православља у Далмацији. Ево већ другу годину за редом долазим у манастир Крку са породицом и захваљујући
братији манастира наш боравак овде није само одмор већ и духовно узрастање. Питање: Ви сте познати спортиста, па би можда за наше читаоце било интересантно да опишете свој спортски живот. Гдје тренутно играте и који су Ваши будући планови? Тарлаћ: Прошлу годину сам провео у ЦСКА у Москви који тренира Душан Ивковић, наш сигурно најбољи тренер, који је и са много успеха водио и репрезентацију Југославије и
репрезентацију Србије и Црне Горе. Моји планови за будућност су везани опет за иностранство. Нажалост, код нас тимови још нису у могућности да се боре за сам врх европске клупске кошарке. Постоје многи тимови који стварају младе играче, али то је максимум који достижу. У Европи смо и даље немоћни да урадимо нешто више, да дођемо до било ког финала у било ком европском такмичењу. Жеља свих нас репрезентативаца који играмо
Новембар 2004.
у иностранству је да наша кошарка достигне максимум и у клупском такмичењу. Питање: Већ сте неколико дана гост манастира Крке. Били сте и на свенародном сабору за Преображење, па бих Вас молио да кажете Ваше утиске о томе? Тарлаћ: Доживео сам манастир Крку из два различита угла. Прошле године један амбијент манастира, његове аутентичности, малог броја људи и ове године један велики празник Преображење где се овде слило на хиљаде људи што је мени веома драго да их видим у толиком броју опет на овим просторима. То је један празник који има, по мени, тај циљ да
нас окупи, да нас охрабри. Видели смо и велики број људи који је, нажалост, само прошао поред манастира и не осврнувши се. Празник Преображења је заиста једна лепа, здрава и чиста порука да православље постоји на овим просторима и да није искорењено и да Далматинци могу да живе један уз другог макар се они звали Србин и Хрват. Сви смо ми Далматинци, сви смо били овде на Преображењу и то је заиста једна лепа порука за будућност. Питање: Ви сте везани за овај крај, за Далмацију, а наш часопис се чита и ван Далмације. Има доста људи избјеглица који можда имају намјеру да се врате. Шта бисте за крај овог
19
разговора поручили тим људима? Тарлаћ: Одлазећи у село Баљке, које напомињем не зато што сам ја одатле, него што је то село које је потпуно без повратника, једно село у којем се не може видети ни жива мачка. Ја лично имам жељу да ту помогнем колико год је у мојој моћи. Да основа за повратак буде јака воља, паметна дипломатија, и на тај начин пошаље порука да ту има људи који желе да се врате. Најбољи показатељ тога су мјеста и градови гдје су се Срби већ вратили. Лијеп примјер је и сарадња манастира Крке и Националног парка Крке. Д.Ј.
Обнова и повратак Особито ове године интезивно се у далматинским српским селима обнављају попаљене и порушене куће. Обнова је квалитетна и ниједна кућа није без прикладног купатила, тако да има и оних који помало завиде погорелцима и вајкају се што и њихова кућа није запаљена или оштећена, што није без окуса ироније. Упркос непостојању препрека за обнову кућа, коју стимулише и међународна заједница захтјевима према Хрватској, Срби се масовније не одлучују за повратак, што је помало чудно. Не улазећи у дубље и подробније анализе те појаве, ипак се мора примјетити да међу нашим народом, који живи постизбјегличке дане по Србији и другдје, постоји знатна неинфо-
рмираност и негативна пропаганда. То пропагирање одустајања од повратка својој кући проносе нарочито они
Срби који су се „снашли”, дакле прибавили материјалну основу за живот у Србији „без мотике”. Мотиве из разних
20
Новембар 2004.
Обнова и повратак – наставак са стр. 19.
узрока да се не врате кући такви заговарачи неповратка рационализују паролама да је немогуће живјети у Хрватској, да сваки исправни Србин неће да планира живот у тој земљи, па да, ето, неће ни они, јер не смију, пошто су били, тобоже, важан фактор у бившој Крајини итд. Они који су се вратили кући, у Хрватску, имају
тешкоће да их убједе у супротно и да их увјере како је повратак добра ствар. Није риједак случај да човјек који се вратио својој кући, који живи на својој земљи, под својим обновљеним кровом, слуша причу како је управо он у очајном стању, на голој ледини и у елементарној глади. Узалуд говори да он најбоље
зна да није тако. Ирационални набој његових суговорника не уважава аргументе. Тако Срби својим неповратком поново чине, ко зна по који пут, личне и колективне грешке. Повратак својој кући ипак би требао бити главни циљ.„Свуда поћи, својој кући доћи!” каже управо српска народна пословица.
Обнова цркве у Бителићу У недјељу, по празнику Покрова Пресвете Богородице (17. 10. 2004. године) одржан је традиционални сабор православних вјерника у Бителићу. Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије са већим бројем свештенства и монаштва епархије Далматинске, служио је тим поводом Свету архијерејску Литургију у Врлици,
а потом је пререзан славски колач у храму у Бителићу. Бителићка црква, значајна светиња православних Срба цетинске крајине, је у обнови и очекује се, ако Бог да, да до краја ове календарске године буде постављен кров на цркву, као и да се уради велики дио земљаних радова у порти храма.
Новембар 2004.
Обновљен храм Светог Оца Николаја у Чистој Малој На празник Рођења Пресвете Богородице 21. 09. 2004. године, Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије, служио је Свету
архијерејску Литургију у Чистој Малој и том приликом извршио мало освећење обновљеног храма. Ово значајно богоугодно
Чесма Пресвете Богородице у Шибенику У оквиру радова на обнови Владичанског двора у Шибенику, до сада је највише урађено на обнови врта. Посебан украс у њему биће чесма Пресвете Богородице, за коју мозаик припрема радионица манастира Студенице. Све радове на чесми и у врту извели су браћа Бранко и Жељко Мацура из Кистања.
дело помогли су сви православни Срби повратници из Чисте Мале, чланови црквеног одбора, а посебно г. Љубомир Поповић, који је и највише доприњео обнови овога ратом оштећеног храма. Обновом свога парохијског храма св. оца Николаја, Чиста Мала је тако постала примјер и пу токаз свим црквеним општинама у епархији Далматинској да се љубављу и трудом могу учинити велика дела.
21
22
Новембар 2004.
Епископ у Плавну Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије у недјељу, 12. септембра ове године, посјетио је село Плавно. Том приликом је служио Свету архијерејску литургију. Село Плавно је најсјеверније
село наше епархије и налази се на самој тромеђи Далмације, Лике и Босне. У овом селу је својевремено и Доситеј Обрадовић радио као учитељ, на шта су мјештани овог села веома поносни.
У посљедњим трагичним догађањима која су се дешавала на овим просторима, ово село је било остало без својих житеља. Прије неколико година људи су се почели враћати; због тога су се веома обрадовали посјети свог епископа који их је утјешио истином да је и у овом тешком времену наша црква са својим народом. Послије свете архијерејске литургије, епископ Фотије је са свештеницима и народом испред цркве послушао народног диплара који је одсвирао пар мотива из напјева овога краја. Овом приликом разгледане су и просторије парохијског дома и приређена трпеза љубави. јереј Радослав Радмановић
Рукоположење На празник Св. Киријака Отшелника (12./30. октобар) његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије
је уз саслужење епископа Горњокарловачког г.г. Герасима, свештеномонаха и свештеника епархије Далмати-
нске служио Свету архијерејску Литургију и у току Литургије је рукоположио у чин свештеника ђакона Давора Стојановића.
Новембар 2004.
смо вечерњу у манастиру Гргетегу, а у манастиру Крушедолу учествовали смо на јутрењу, поклонили се моштима Св. Бранковића и разгледали манастирску ризницу. Поклоњење моштима кнеза Лазара на бденију уочи Покрова Пресвете Богородице било је за матуранте поучно. Посјета поменутим поклоничким мјестима била је прилика да учврстимо знања из градива које учимо у школи.
Матуранти на екскурзији По већ устаљеној пракси да матуранти богословије у својој задњој години школовања изведу научнопоклоничку екскурзију са својим разредним старјешином, и ове године је прва генерација наше обновљене богословије „Света Три јерарха” у манастиру Крки ишла на путовање. Замишљено је да ова екскурзија буде поклоничког карактера, стога смо предвидјели да посјетимо наше светиње које посједују чудотворне иконе и св. мошти. Екскурзија јетрајала седмицу дана, од понедјељка, 11. октобра, до суботе, 16. октобра 2004. године. Маршрута првог дана била је: манастир Крка, Гомирје, Загреб и Лепавина, гдје смо преноћили. Другога дана из манастира Лепавине ишло се у манастир Ораховицу и Фрушку гору, гдје смо посетили манaстир Хопово, манастир Гргетег и ноћили у манастиру Крушедолу. Трећи дан ишли смо из манастира Крушедола за Београд. Ту смо видјели храм Св. Саве на Врачару, цркву Св. Петке на Калемегдану. Иза тога ишли смо на Опленац и преноћили у манастиру Раваници. Четвртога дана кренули смо из
манастира Раванице у посјету крушевачкој Лазарици, манастиру Каленићу, Љубостињи, Жичи и стигли смо на коначиште у Студеници. Петога дана из манастира Студенице преко Новог Пазара и Сјенице дошли смо у манастир Милешеву и Бању прибојску. Коначили смо у србињској богословији. Шестога дана били смо у Сарајеву. Ту смо посјетили Стару цркву и њен музеј па преко Травника и Ливна вратити се кући, у манастир Крку, у своју школу. Планирали смо да у манастирима гдје се ноћива учествујемо у макар једном богослужењу. То нам се у потпуности и остварило. У манастиру Лепавини стигли смо на вечерње богослужења а ујутро на јутрење. Поклонили смо се чудотворној икони Пресвете Богородице Лепавинске. У Фрушкој гори поклонили смо се такође моштима Св. Теодора Тирона у Хопову, присуствовали
Посебно је импресивна била посјета манастиру Милешеви. Ту смо видјели мјесто гдје су почивале мошти светог Саве и видјели смо Бијелог анђела. Импресионирало нас је особито гостопримство свуда куда смо пролазили. Топло благодаримо у име наше школе и свих ученика нашим домаћинима. Наши матуранти показали су се достојни свог статуса и заслужују похвалу. Протојереј-ставрофор Никола С. Шкорић
23
24
ВИЈЕСТИ ИЗ ПРАВОСЛАВНОГ СВИЈЕТА
Новембар 2004.
Обновљен храм у Бања Луци У недјељу 26. 09. 2004. године у Бања Луци је служена прва Света архијерејска Литургија у обновљеном храму Христа Спаситеља, који је био порушен почетком Другог свјетског рата 1941. године.
Том приликом је организована литија улицама града Бања Луке на којој је узело учешћа око 50.000 хиљада православних хришћана.
Поклоњење светом Василију Острошком По први пут послије великих страдања нашег народа на овим просторима, уз благослов епископа Далматинског г.г. Фотија, и залагањем книнских свештеника организовано је поклоничко путовање светом Василију Острошком у манастиру Острог. Осим ове велике светиње посјећен је и манастир Тврдош поред Требиња и црква Грачаница у истом граду.
Поклоници су кренули из Книна у суботу 14. 08. 2004. године у раним јутарњим сатима и под окриљем св. Василија без икаквих проблема стигли у манастир Острог исти дан увече. Тамо су дочекани са великим одушевљењем и већина је смјештена у манастирски конак на преноћиште. Братство Осрога је заиста показало много бриге и љубави да прими и смјести нас госте.
Ујутру, у недјељу, сви са присуствовали архијерејској литургији и проповиједи епископа Јована а затим се поклонили моштима св. Василија. У поподневним сатимаа кренули су назад. При повратку нису заборавили ни херцеговачку Грачаницу на предивном мјесту изнад Требиња. Сви су били одушевљени овом светињом и оним што је окружује. То одушевљење се само наставило у манастиру
Новембар 2004.
Тврдошу. Послије лијепог дочека братства, објашњења историје и послужења, поклонике је благословио и угостио епископ Атанасије. Поред показане љубави према далматинском народу, епископ Атанасије је даровао све поклонике и свештенике и зажелио сретан пут и поновну посјету догодине. У недељу су сви стигли до Книна. Растали се са радошћу и пуних срца. Сви су донијели кући нешто у души. Били су сретни што су обишли и поклонили се великим свети-
њама, што су добили утјехе у овим тешким временима у каквим се налази наш народ у Далмацији. Одлучено је да се и сљедеће године у ово вријеме организује исто овакво поклоничко путовање и да се наш народ окријепи благословом св. Василија и молитвама монаштва и свештенства. Овом приликом кнински свештеници се захваљују братству манастира Острог и манастира Тврдош на указаном гостопримству и показаној братској љубави. јереј Радослав Милановић
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Празник у Голубићу По дугој традицији и ове године 15. августа 2004. г. црква у Голубићу прославила је своју крсну славу „Пренос моштију Св. Архиђакона и првомученика Стефана”. Светој литургији присуствовало је више од стотињак вјерника који су са свих страна дошли да прославе славу своје цркве. По свршетку Свете Литургије приступило се резању славског колача, а потом су сви вјерници обишли у литији око цркве. Отац Славољуб Кнежевић одржао је бесједу у којој је поздравио све присутне, посебно нагласивши потребу повратка народа у село Голубић, гдје је сваким даном све мање православног становништва. Голубићка црква Св. архиђакона Стефана, трудом претходног свештеника Милорада Станојевића покривена је изнова, стављени су олуци и тротоар око читаве цркве је завршен. Овом приликом позван је вјерни народ да помогне при уређењу цркве. Отац Славољуб Кнежевић изразио је наду да ће позив имати одјека и да ће голубићка црква засијати новим сјајем. јереј Славољуб Кнежевић
25
26
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Новембар 2004.
У Книну без ђака И ове године о храмовној слави на празник Покрова Пресвете Богородице у Книну, по традицији, служио је епископ Далматински господин Фотије Свету архијерејску литургију. Уз саслужење неколико свештеника, богослужењу је присуствовало доста народа из Книна и околних села. Иако вријеме није било наклоњено, вјерници су дошли да узнесу молитве Пресветој Богородици. Ни киша ни поплављене улице нису спријечили да се напуни црква. По одслуженој литургији освећен је и преломљен колач и сви су вјерници пошли у трократни опход око светог храма са
својим епископом. Нико није могао да не примијети да су тај дан недостајали кнински ђаци који похађају часове вјеронауке. Тај дан морали су ићи у школу, али
се надамо да ће идуће године имати допуштење да прославе празник Пресвете Богородице и да ће својим присуством увеличати овај празник. јереј Радослав Милановић
Крстовдан у Крки На празник Воздвижења Часног Крста 27/ 14. септембра 2004. године Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије је служио Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки, уз саслужење монаштва и свештенства епархије Далматинске. Том приликом је у својој бесједи истакао да је смисао нашег живота непрестано распињање себе Богу и ближњему.
Новосађани Поводом великог празника Успенија Пресвете Богородице 28. 08. 2004. г. један аутобус православних вјерника из Новог Сада посјетио је Далматинску епархију и њене светиње манастире Крупу и Крку. Овом посјетом ходочашће новосадских православаца далматинским светињама полако прелази у традицију, што је знак искрене хришћанске љубави као и људске подршке православним вјерницима и светињама епархије Далматинске.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Новембар 2004.
Парастос убијенима у Гошићу и Вариводама Девет година након злочина над невиним цивилима у Гошићу и Вариводама у тим селима служен је парастос пострадалим и постављен крсни знак. У присуству бројних мјештана, рођака и пријатеља убијених служили су протојереј–ставрофор Илија Карајовић, јереј Љубомир Црнокрак, јереј Борис Милинковић, надлежни парох јереј Милорад Ђекановић и јереј Саша Дрча. На крају се присутним обратио пригодном бесједом прота Илија истакавши како
се понекад људски разум помути од мржње и учини се злочин противан Божјој заповијести која гласи: „Не убиј!” „Учени смо – рекао је прота, да праштамо непријатељима својим и да не жудимо за осветом, јер она није у нашим рукама”. Уз дрвене крстове и плоче са именима убијених вијенце су положили у име општине Кистање начелник Марко Кардум, у име Вијећа српске националне мањине општине Кистање предсједник Растивој Безбрадица, док су комемо-
Знак мржње на храму
У недјељу, у поподневним часовима, 12. септембра ове године, на вратима храма Св. Кирила и Методија у Кистањама неко је оштрим предметом урезао усташки знак. Полиција је извршила увиђај, али се још не зна починиоц. Знаци из времена једне фашистичке творевине на вратима православног храма, под којим су прије више од пола вијека масовно стра дали управо православни Срби, узнемирио је јавност, на првом мјесту Србе повратнике из прогонства. jереј Борис Милинковић
рацији присуствовали и чланови регионалне организације СДСС-а Шибенско-книнске жупаније, предвођени потпредсједником Дмитром Гојком и секретаром Бориславом Шарићем, као и предсједником градског одбора СДСС-а из Книна Огњеном Бисерком. Предвиђено је да се до десете годишњице на мјестима злочина подигну трајна спомен–обиљежја, што ће бити изводљиво уз помоћ добронамјерних људи. јереј Милорад Ђекановић
27
28
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Новембар 2004.
Прослава у Марковцу И ове године, као и до сада, свечано је обиљежена прва недеља по празннку светог пророка Илије. Свету архијерејску Литургију служио је Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије, уз саслужење неколико свештеника и монаха Далматинске епархије. Светој Литургији присуствовао је велики број вјерника овога краја, те знатан број вјерника из иностранства, који су родом из ових крајева. Послије Свете литургије и резања славског колача, епископ Фотије је одржао бесједу у којој је говорио о самом празнику, значају повратка народа у ове крајеве и обнови како материјалној, тако и духовној.Након бесједе епископа Фотија, народу се обратио надлежни свештеник јереј Милорад Ђурђевић са ријечима захвалности свима који су помогли у обнови парохијског дома, те прочитао имена
свих приложника. Затим је епископ Фотије са свештеницима извршио освећење новообновљеног парохијског дома. Кум на освећењу био је Радивој Угринић, који је родом из овог краја, а који дуго година живи и ради у Енглеској, те
учествује у прикупљању прилога за нашу цркву. Након освећења уприличен је свечани ручак за епископа, свештенике и многобројне вјернике у трпезарији новообновљеног и освећеног парохијског дома. јереј Милорад Ђурђевић
Обнова цркве у Коњевратима на светом храму, а припремају се већи радови на крову и унутрашњости. Црква Светог
Православни Срби из Коњеврата почели су обнову своје цркве Светог Димитрија. До сада су постављена нова врата
Димитрија је недавно добила струју и воду, а почели су радови на уређивању гробља.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Новембар 2004.
Празник Св. Апостола Луке и Св. Петра Цетињског у манастиру Крки На празник Св. Апостола Луке и Св. Петра Цетињског Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Крки. Том приликом је произвео у чин чтеца клирике
епархије Далматинске ученике првог разреда богословије „Света Три Јерарха” Александра Вујка из Велике Главе, Миленка Лошића из Оћестова, Младена Скопљака из Осјечана и Бојана Петровића из Тузле.
СПИСАК ПРИЛОЖНИКА ИЗ КАНАДЕ (ХАМИЛТОН) Најсрдачније се захваљујемо нашим приложницима из Канаде. Нека их прати Божији Уредништво часописа благослов. Војо и Мила Радмиловић Јовица Карановић (Плавно) Љубомир Мирковић Васиљ Петровић Јаков Вицо Милан и Рада Бабић Љиљана Поповић Протојереј Отац Стево Станисављевић Милена Ћорић Срећко Тадић Јован Ћућуз Љубиса Петричевић Дана Ђенераловић Милан Копач Ружа Лончар Јелена Гагић Анђа и Дако Куруц Владимир Орељ Мирко Загорац Трифун Рикић Миленко и Бранка Ђуровић (Торонто)
50 50 27 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 20 27 10
Светозар Тадић Вујо Јурковић Сава и Нада Манојловић Ђуро П. Касић Драган Простран Ђуро и Ика Трифуновић Тоде и Милица Јовановић Радмила Грубач Милорад Кобилски Оливера Мирчета Бранко Винчић Бојана Јовановић Петар Жегарац Ђуро Будимир Мирко Добрић (млађи) Ђорђе Радоњић Мирко Цветичанин Мира Тодоровић Славко Кецман Никола Поповић
10 10 10 10 10 10 10 10 10 10 10 10 10 5 5 5 5 5 5 5
Прилоге сакупио и дао свој прилог од $30 Ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона, Канада.
29
30
Новембар 2004.
АДРЕСАР Епархија Далматинска Епархијски управни одбор епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 email: eparhijski-upravni-odbor@si.htnet.hr Архијерејски намесник кнински у Сплиту протојереј Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту – I парохија јереј Милорад Станојевић Тел.: 021/348-197, Моб.: 098/914-54-80 21000 Сплит, Обров 6 – II парохија протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел. канцел.: 021/343-493, стан: 021/348-793 Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@si.htnet.hr СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел.: 023/313-493; Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија јереј Славољуб Кнежевић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел: 022/662-545; Mоб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија јереј Радослав Милановић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Mоб.: 091/788-63-66 – III парохија јереј Радослав Радмановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел: 022/661-254; Моб.: 091/550-55-26 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија Протојереј–ставрофор Илија Карајовић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел: 022/214-745; Mоб.: 091/501-61-26 – II парохија јереј Владимир Вукосављевић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел: 022/215-415; Mоб. тел.: 091/539-83-67 СПЦО и Управа парохије у Имотском Протојереј Ђорђе Кнежевић 21260 Имотски, Главина Доња Тел: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 098/911-49-23 email: djordje.knezevic@st.htnet.hr СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак
23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Mоб.: 091/522-28-26 СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Милорад Ђекановић 22319 Ђеврске Тел: 022/785-77-34; Mоб.: 091/891-00-95 СПЦО и Управа парохије у Кистањама – I парохија јереј Жељко Лубарда Станује 22319 Ђеврске Mоб.: 091/732-07-57 – II парохија јереј Борис Милинковић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел: 022/763-165; Mоб.: 098/196-93-96 milinkovic_b@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Марковцу Јереј Милорад Ђурђевић 22300 Книн, Марковац Mоб.: 091/594-38-24 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Mоб.: 091/538-48-63 СПЦО и Управа парохије у Врлици Јереј Драган Михајловић 21236 Врлика, 30. свибањ 24 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени 22300 Книн Mоб.: 098/906-36-54 Богословија «Св.Три Јерарха» у ман. Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Факс: 022/763-233 e mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.htnet.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле бб Тел: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Mоб.: 098/178-06-67 Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел: 098/979-66-86
Потопљени манастир Драговић
Епископ далматински г.г. Фотије са братством манастира Драговића Монах Јован (Ковачевић) сабрат манастира Драговића