ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година II. – Број 6.
Божићни број – 2004. г.
Цијена 10 kn
Рођење Господа Исуса Христа
Икона на 1. стр. – Чудотворна икона Пресвете Богородице – Плачућа; Саборна црква, Шибеник
Децембар 2004.
3
Христос се роди, драга браћо!
Свети Владика Николај о Божићу
И ја сам међу вама Као слуга (Лк. 22, 27) Роди се као слабачко дете Онај Који је небеса утврдио силом својом. Роди се у тами пештере витлејемске Онај Који је светлост свету, светлост ангелима и људима. Роди се као слуга Онај Коме херувими и серафими служе од створења света дан и ноћ певајући му: свјат, свјат, свјат Господ Саваот. Као слуга је дошао на земљу, као слуга послужио људима, као јунак све отрпео и као Бог васкрсао да буде судија свим живим и мртвим. Од свих Његових божанских речи ја хоћу данас да вам напоменем само једну свету и
спасоносу реч, која у данашње време може бити лек многим болесним душама, болесним од себичности и властољубља. Та реч гласи: а ја сам међу вама као слуга. И још је Он ту реч поновио: пред светим апостолима Својим рекавши им, да није дошао да му служе него да служи (Мт. 20, 28). Па кад је Он, Цар царева, дошао као слуга да служи људима, шта је остало нама? Кад виноградар који је лозу засадио, стоји на служби, како да лоза не стоји на служби? Кад дрводеља служи, како дрво да не служи? Кад се мајстор не стиди слу-
САДРЖАЈ Христос се роди, драга браћо! ........................ 3–5 Бесједа на хиротонији ђакона ........................ 5–6 О Светој тајни свештенства ............................ 7–9 О покајању ........................................................ 9–12 Свенародно покајање ................................... 12–13 Литургија и хришћанско васпитање ................ 14 Бл. Августин у православној цркви .......... 15–17 Вријеме за нестајање или усправљање .......... 18 Водопади Крке ............................................... 19–20 Делегација СПЦ посјетила Грузију ............ 20–21 Епископ Фотије у Сплиту ............................. 21–22 Састанак вјероучитеља Епархије далматинске ........................................ 22 Слава у манастиру Крка .................................... 23 Празник рођења Пресвете Богородице у Струмици ............................................................ 24 Храмовна слава у Коњевратима ...................... 25 Обнова цркве у Бителићу .................................. 25 Православни из Сплита у Драговићу .............. 26 Крштење ................................................................ 26 Списак приложника из Канаде .................. 28–29
жити, како справа мајсторова да се стиди служити? О браћо моја, на небу се царује, на земљи се служи. Земља је поприште службе, и свака твар која се на земљи јави, мора да служи. И кад се Творац нових твари спустио на ово поприште службе, и Он је морао да служи Својим примером. Он је показао да се само служењем на земљи задобије царовање на небу. Али у наше дане, на жалост много се намножило људи, који мрзе сваку службу и који сматрају проклетством служити ма коме. То су болесне дуИзлази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија
Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Игуман Герман Богојевић, јереј Милорад Станојевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић и монах Доситеј Јовић Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje в. д. главног и одговорног уредника и лектор-коректор: Светозар Борак Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos
Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”. Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази четири (4) пута годишње ISSN 1334-4293
4
Децембар 2004.
наставак са стр. 3.
ХРИСТОС СЕ РОДИ, ДРАГА БРАЋО!
ше, претешке и себи и другима, и држави и човечанству. Њихова болест долази отуда, што су оне заборавиле да је земља поприште службе и да су оне послате у овај свет на службу. Син Божији није тражио првенства него је прао ноге ученицима Својим, а сви савремени болесници болују од грозничаве жудње за првенство. Син Божији није истицао Своја права него само Своју службу, а ови истичу само права своја. Син Божији није жудео за влашћу, него је побегао у пустињу кад га хтедоше учинити царем, а ови помрачише и озлобише све своје дане на земљи опаком страшћу за влашћу. Не боре се данас за првенство само велики него и мали. Не рву се за право само умни него и неумни, и тако се изједначују у безумљу и једни и други. Не отимају се за власт и првенство само људи по великим градовима него и по варошицама и селима. Партијска подела и кавга око првенства ухватила је корена и међу вама, који сте до јуче у ропству под Турцима били као хришћани уједињени и сложни. Том поделом и кавгом прља се и понижава слобода за којом сте толико чезнули и коју сте најзад добили Божијом вољом и пожртвовањем многобројне браће ваше. А та партијска подела и кавга народа многима служи само на то да без труда и без службе дођу до богатства и власти. Ја знам да ви то у души не одобравате. Кад год сам, путујући по Епархији, о томе с вама разговарао, дознао сам да и ви сами мрзите ту поделу и кавгу.
Па кад је мрзите, ви је и одбаците. Поделом се не долази до мира нити кавгом до среће. Гле, нико није имао такав мир душевни као Господ Христос, а Он је био слуга свима. Као неуморан слуга свима, Он нам је показао Својим примером да се мир задобија службом и да се срећа постиже трудом на измирењу других. Ко служи Богу, има мир с Богом, и кроз тај мир радост неисказану. Ко служи људима, има мир с људима и кроз тај мир задовољство живота. А ко још и
твори мир међу људима, тај облачи себе у достојанство сина Божијега, јер је Сам Господ рекао: Благо миротворцима јер ће се синови Божији назвати (Мт. 5, 9). Зато данас, кад славимо рођење Сина Божијега, сетимо се да је Он дошао као слуга на земљу да послужи спасењу људи и заветујмо се и ми бити слугама Бога и својих ближњих. Свако часно занимање јесте служба, и сваки положај међу људима, без обзира колико је знатан или незнатан, треба разумети као
Децембар 2004.
службу, те према томе сваки треба да се труди да изврши до краја своју службу на славу Бога и на добро својих ближњих. На Страшноме Суду неће нас Судија питати, колико смо се на земљи, на овом попришту службе, частили и гозбили, и колико смо богатства нагомилали, и колико смо се положајем уздигли изнад других људи, него колико смо послужили на славу Његову и на добро ближњих. Према својој служби свака ће душа примити плату од праведног Судије. Господ је дошао да послужи људима из љубави према љу-
дима. Јер, љубав се показује кроз служење. Ко има већу љубав тај више и служи. А Христова је љубав највећа, зато је и Његова служба била највећа, најтежа и најнеуморнија – служба до суда, крви и смрти на крсту! Зато, браћо, поклонимо се служби Сина Божијега; поклонимо се љубави Његовој, поклонимо се и помолимо му се: да нас обасја светом вером, да утврди мир и добру вољу у нама и међу нама, да нам опрости грехе наше, да нас исцели од гордости и сваке злобе. Поклонимо се и помолимо се да нам
5
свима помогне милошћу и силом својом да би умирени, уједињени, опроштени, исцељени и надахнути духом Његовим, могли верно послужити слави имена Његовог и да би радосна срца могли запевати ангелску песму: Слава Богу на висини, мир на земљи и добра воља међу људима! Слава Сину Божијем Јединородном, са Оцем и Духом Светим, Тројици Једнородној и Нераздељној, сада и на век века. Амин. У Охриду, 25. децембра 1926. г. Е. О. Николај
Бесједа на хиротонији ђакона Бесједа на рукоположењу за ђакона, 10. октобар 2004, године, манастир Крка Драга браћо и сестре, нека вам је срећан и благословен данашњи празник и нека је на здравље и спасење свима који су се причестили! Ево, данас смо имали још једну духовну радост овде у манастиру. Данас је о. Давор постао ђакон наше Епархије и примио се тога свештеног служења. Ђаконско служење је повезано са суштином наше вере, а то је подредити своје интересе интересима ближњих, и служити другима и њиховоме спасењу, а кроз то се и сам спасавати. Прва седморица светих ђакона у Јерусалиму били су изабрани од светих апостола да служе народу Божијем; да служе њиховим потребама, служећи при агапама – вечерама љубави, али и не само то,
него да се брину у оквирима своје службе, и о духовном стању у народу. Познато је да су у првим вековима ђакони имали благослов да врше Свету Тајну крштења и проповедају. То знамо из примера св. првомученика Стефана, кога смо данас спомињали у молитвама при ђаконском рукоположењу, али и других св. ђакона. Ђакон је први степен свештеничког служења, настао у раној Цркви, као припремни степен за узвишеније – свештеничко служење. Ми се радујемо да је данас о. Давор постао ђакон. Ако Бог да, ускоро ће постати и свештеник и придружити нам се у подвигу свештенослужења овде у Далматинској епархији. Овде, као што и сами знате,
није једноставно ни лако бити хришћанин, ни монах, па ни ђакон, ни свештеник, али је достојанствено. Ми се радујемо што је о. Давор, по благослову митрополита дабробосанског Николаја, добио канонски отпуст за нашу Епархију и ево сада кроз рукоположење, прихватио наш заједнички крст свештенослужења. Данас смо чули поуку из светога Јеванђеља, која нас позива, рекли бисмо, на надљуске подвиге. А то је ништа друго до усвојити врлину љубави, која је потка и темељ сваког хришћанског, ђаконског, па и свештеничкога живота и служења. Љубав Божија - то је нова заповест, и та љубав превазилази све границе и људске критеријуме и шири се до љубави према
6
Децембар 2004.
наставак са стр. 5.
БЕСЈЕДА НА ХИРОТОНИЈИ ЂАКОНА
непријатељу. То обична људска логика тешко може да схвати и разуме. Али, толика је неизмерна љубав Божија, јер је име Божије и суштина Божија – Љубав. Само онај ко у љубави стоји, тај у Богу стоји, то јесте можемо рећи колико љубави имамо у себи, толико Бога имамо у себи. Љубав је најбољи критеријум и мерило којим проверавамо своје духовно стање. Зато свакодневно треба да проверавамо колико љубави имамо према Богу и ближњима и да се у тој љубави усавршавамо. Ето, то је хришћански подвиг. Ми смо позвани да подвигом вере усвојимо и усвајамо тај безгранични океан љубави Божије. За то нам је унутар Цркве Божије, потребан труд, врлина и свештенослужење. Верујемо да ће и отац Давор, који је данас постао ђакон, управо тај идеал имати пред собом, јер га и сви ми имамо. Непрестано распињати себе Богу и ближњему - то је основа нашега служења. Ми смо у епархији Далматинској увек тај идеал имали пред собом и треба да га имамо и у историјском тренутку у којем ми данас живимо. Земаљски идеали и земаљски критеријуми су пролазни и зато ми, људи из Цркве, треба да их се чувамо. Данашње Јеванђеље нас поучава да треба да прихватимо љубав Христову за коју нема чак ни непријатеља, јер не треба да жртвујемо своју врлину љубави, можда, евентуалној неврлини других. Јеванђеље Христово нас позива да, препорађајући се сами Божанском љубављу, препорађамо тако и друге људе и
своје ближње. Љубав Божија је исцелитељна. Њоме се и сами исцељујемо, али силом Божанске љубави исцељујемо и своје ближње. Том Божанском љубављу, што је управо апсурд, можемо исцелити и своје непријатеље. Са друге стране, земаљска љубав је другачија, ограничена, из интереса; учинити некоме добро, да би нам он узвратио. Тако чине људи од овога света, па чак и грешници. Нама хришћанима је постављен критеријум и мерило – савршена и безгранична љубав Божија. Бог воли све људе, и добре и зле и не прави разлику међу људима. Али, неки људи не могу да прихвате ту преизобилну љубав Божију и затварају се за њу. Отуда такви неће живети у вечности у заједници
са Богом. У вечности, заједно са Богом, ће живети само они који су, по благодати, постали синови Божији и слични Богу, а то ће постати једино усвајајући закон јеванђељске љубави. Ето, тај идеал стоји пред нама и потребно је да га трудом и подвигом усвајамо, носећи своје бреме и бреме један другоме. Дај Боже да и ми, када изађемо пред Лице Божије, чујемо речи: Добри и верни слуго, у маломе си ми био веран, над многима ћу те поставити. Уђи у радост господара својега. И да у тој радости и заједници са Богом пребивамо у векове векова. Амин. Живели и Бог Вас благословио! Епископ Фотије
БОГОСЛОВЉЕ
Децембар 2004.
О Светој тајни свештенства проф. Х. Вулгарис Свештенство у Старом Завјету У Старом Завјету, Света Тајна свештенства је, као и остале Тајне, настала заједно са Завјетом и Законом, који су дефинисали њену природу, облик и циљ. У канонским књигама Светога Писма (1. Днев. 29, 2; 1. Мак. 2, 54; 3, 49; 7, 9,21; 4. Мак. 5, 36, 7, 6) сам термин се веома ретко спомиње, већ се он чешће може пронаћи у апокрифима, код Филе и Јосифа, који се баве питањима дужности првосвештеника и свештеника. Грчки термин потиче од речи (хебр. quadosh), која се односи на особу којој је дарована божанска сила и која је стога посвећена. Овај термин се односи и на људе и на ствари, те он означава свештеничку службу и његову улогу, која се пројављује кроз божанску силу и власт коју свештеник има. To значи да је он у потпуности посвећен Богу, као Његов слуга или послушник, чија је дужност да човеку пренесе Божију вољу, силу и благодат. Другим речима, свештеник није човеков заступник пред Богом, већ посредник између Бога и човека, ради човековог спасења, те га можемо назвати и представником Божијим, духовником и пастиром. Следујући Старом Завјету, Света Тајна свештенства је изнад уобичајеног свештенства васцелог Израиља, и назива се царством свештеничким и народом светим (2. Мој. 19, 6;
23, 22; 2. мак. 2, 17; уп. 1. Пт. 2,9; Отк. 1, 6–10), јер Израиљ заузима посебно место и у Домостроју спасења и у оквиру Његове заједнице (Kahal Jahwe). Он заузима то место, јер је то народ који је Сам Бог изабрао и непрекидно спасавао, због чега се издваја од свих других народа. Стога, посматрано у ширем смислу, сав израиљски народ учествује у Божанским делима и службама, које су се откривале током историје спасења људског рода. Поред овог, да кажемо општег (царског) свештенства васцелог Израиља, у Старом Завјету се срећемо и са посебним или светотајинским свештенством, којим Бог удостојава изабране људе и то преко пророка Мојсија (2. Мој. 28, 4; 4. Мој. 6, 5). Ово се десило управо одмах након васпостављања Завјета и Закона (2. Мој. 19–20; 5. Мој. 5, 6), што само поткрепљује чињеницу о Израиљу као одабраном народу и о царству свештеничком и народу светом. Другим речима, светотајинско свештенство је установљено након стварања Израиља као Kahal Jahwe, што значи да оно има еклисиолошку димензију (тј. димензију заједнице). То већ од самог почетка одређује место светотајинског свештенства у историји Завјета, тј. у историји Домостроја спасења израиљског народа. Створено у оквиру Kahal Jahwe, као једно од њених институција,
7
II дио
светотајинско свештенство је било усмерено на моралну читоту чланова те заједнице. Божији посредник, као што смо већ напоменули, у овом случају био је Мојсије – слуга дома (4. Мој. 12, 7; Јевр. 3, 3–5) и посредник Његовог Завјета са Израиљом (Гал. 3, 19–20; 1. Тим. 1,5), што је заиста јединствен случај у целој историји Завјета. Позван од Бога да спроведе Његове планове са изабраним народом (2. Мој. 3), Мојсије је добио сву неопходну силу и власт Његовог представника, што се и види из чињенице да је он био вођа народа par excellence (царска служба), његов проповедник (пророчка служба) и свештеник (свештеничка служба). Другим речима, у Мојсијевој личности је сабран сав предстојећи религијски живот Израиља. Заиста, он је непосредно општио са Богом, и Бог је само са њим говорио лицем к лицу као што говори човјек с пријатељем (2. Мој. 33, 11; 4. Мој. 12, 7–8). Бог је Мојсију открио и Своје име и славу (2. Мој. 33, 18–23) и после њега не уста више пророк у Израиљу као Мојсије, којега Господ позна лицем к лицу (5. Мој. 34, 10). По заповести Божијој, Мојсије, Његов посредник, учинио је Завјет крвном жртвом (2. Мој. 24, 8; Јевр. 9, 19–22), што указује на његову свештеничку службу. Када је израиљски народ убрзо затим раскинуо Завјет, а Мојсије ревновао за опроштење њихо-
БОГОСЛОВЉЕ
8 наставак са стр. 7.
Децембар 2004.
О СВЕТОЈ ТАЈНИ СВЕШТЕНСТВА
вих грехова (2. Мој. 32) и милост Божију, Бог је кроз њега поново обновио Свој Завјет (2. Мој. 34). Све ово указује на две ствари: а) да су Мојсијева власт и сила, коју је он пројављивао у својим делима према Израиљу, дароване од Бога, Чији је он представник, у сваком погледу, био; б) пуноћа његове власти и силе, показале су да је он био посредник (нека врста старешине) између Бога и Израиља, или, богословским језиком речено, током првог периода Божијег Домостроја спасења, као што ћемо касније нагласити, чак и након Мојсијеве смрти, свештеничке службе су вршене у његово име. Управо то и запажамо на примеру светотајинског свештенства и то онда када је, по заповести Божијој, Мојсије поверио свештеничку службу своме брату Арону и његовој четворици синова Надаву, Авијуду, Елеазару и Итамару (2. Мој. 28; 41; 4. Мој. 6). Поред тога, он је поверио ову службу да се врши у и изван шатора (служећи шатору) и то мушким потомцима Левијевог племена (4. Мој. 3). Од самога почетка, светотајинско свештенство је обухватало чин првосвештеника (Арона) и свештеника (његова четири сина), које су помагали Левити, чији је задатак био да одржавају ред током богослужења, да помажу првосвештеницима и свештеницима у обављању њихових дужности, те да читају Закон на богослужењима. Првосвештеник се одвајао од свештеника, о чему нам сведоче и следеће чињенице: а) приликом посвећења, уље се изливало на целу главу првосвештеника, док се код
свештеника помазивало само чело (2. Мој. 29, 7; 1. Цар. 10, 1; 16, 13); б) само је првосвештеник могао да улази у задњи део шатора (Светињу над Светињама), и то за очишћење једанпут годишње, (3. Мој. 16, 3– 34); и в) хаљине првосвештеничке су се разликовале од свештеничких (2. Мој. 28, 4–39; 3. Мој. 8, 7–9), и оне се су након смрти првосвештеника давале његовом наследнику, заједно са службом, коју су те хаљине символизовале (2. Мој. 29, 29; 4. Мој. 20, 25–28). А свештеник највиши се од самога почетка разликовао између браће своје (3. Мој. 21, 10; 4. Мој. 35, 25–28), а његова смрт је означавала крај једног периода и почетак другог. Дужности првосвештеника и свештеника су биле: чување шатора и светих сасуда, који су се у њему налазили, богослужење и поучавање народа Закону Божијем. Тако су природа и смисао светотајинског свештенства јасно повезани са двоструким значењем термина, који смо претходно споменули, а који упућује на човека испу-
њеног силом Божијом и посвећеног Богу. Штавише, то значи да је посвећење свештеника апсолутно питање пројаве милости Божије над свештеником, који од тог тренутка улази у сферу божанске присутности. Посвећење првосвештеника и свештеника се одвијало у самом шатору, у коме је обитавао Сам Бог, и то испред њега или у присуству народа (3. Мој. 3, 8). Обред се састојао од следећих радњи: а) умивања кандидата водом; б) облачења у посебне хаљине; ц) изливањем маслиновог уља на целу првосвештеникову главу и помазивање чела свештеника; д) помазивања првосвештеничког и свештеничког десног уха, десне руке и десног стопала, крвљу принесене животиње; е) кропљењем првосвештеника, свештеника и њихових хаљина истом крвљу; и коначно ф) стављању у руке кандидата делова тела заклане животиње, који су се потом спаљивали на жртвенику. Овај последњи чин указује на то да од тога тренутка првосвештеник и свештеник имају право да приносе животиње на жртву. То је означавало крај целог обреда, па су се нови првосвештеник и свештеник, посвећени да приносе жртве Богу и да очишћују чланове заједнице (Kahal Jahwe), сами очишћавали и одвајали од свега што се сматрало морално и религијски нечистим, имајући право да само они приступају ка Господу (2. Мој. 19, 22; 3. Мој. 10, 3). На основу свега претходно реченог, можемо запазити следеће: прво, Сам Бог је извор свештенства и Он га дарује
БОГОСЛОВЉЕ онима, које Он изабере (Јевр. 5, 4: И нико сам себи не присваја ту част, него призван од Бога као и Арон). Стога, нико није свештеник (или првосвештеник) по сопственој сили или власти, већ његова служба и улога апсолутно зависе од Бога, у Чијој свештеничкој служби он, по милости Божијој, учествује. Друго, свештеничка служба је васпостављена у историји спасења људског рода преко Мојсија, који беше посредник првога Завјета, који је на основу тога приносио жртву, те је, кад је израиљски народ прекинуо Завјет, он учинио искупљење за народне грехе. Такође, захваљујући својој свештеничкој служби и по Божијој заповести и присутности, Мојсије је, посебним обредом, посветио
свога брата Арона за првосвештеника, а Аронове синове за свештенике, који су након тога по својој служби постали његови пријатељи и наследници. Кроз њих и њихове наследнике, Мојсијево светотајинско свештенство се продужило у историју првога Завјета. Треће, Мојсијево првосвештеничко првенство, наглашено је већ на посвећењу Арона и његових синова, када након стављања у руке делова тела закланих животиња како би их овластио да и сами приносе жртве, он (Мојсије) их поново узима и сам их ставља на жртвеник да би се спалили. То значи да су се старозаветне жртве приносиле Богу преко Мојсија, као Његовог посредника. Четврто, светотајинско свештенство у Старом
Децембар 2004.
9
Завјету, усмерено ка телесном очишћењу израиљског народа (Јевр. 9, 13), наглашено је и у разним обредима очишћења. Често употребљен термин, који се односи на народ, указује на силу Божију, којом се човек ослобађа окова греха и прљавштине, који су назначени заједничким и нечистим елементима људске природе; али истовремено означава и ново стање очишћеног човека, које је резултат обновљења природног поретка и живота у божанској стварности: Јер ја сам Господ Бог ваш; за то се освећујте и будите свети; јер сам ја свет; и немојте се скврнити ничим што пуже по земљи (3. Мој. 11, 44–45; 19, 2; 20, 7). Превод са енглеског језика – сестринство Тројеручице, Шибеник
О Покајању Из Монашког устава св. Василија Великог Св. Василије Велики био је подвижник и велики учитељ хришћанске цркве. Заједно са св. Јованом Златоустим и св. Григоријем Богословом он се слави под заједничким именом Св. Три Јерарха. То име носи и Српска православна богословија у манастиру Крки, а на прочељу њене зграде живописане су иконе ова три светитеља, у мозаику. Из дијела Устава који се односи на Законе унутрашњег духовног живота доносимо одломак о покајању, драгоцјену поуку за сваког хришћанина. Закони унутрашњег духовног живота а) Покајање Правила светог Василија Великог доста пажње посвећују управо покајању, као првом закону духовног живота. Тако, на пример, у одговору на питање да ли добро говори онај ко, када га прекоревају због бучне и метежне нарави, каже да је Бог једне створио добре, а друге лошима, свети Василије у 84. кратком правилу каже: „То
мудровање је давно осуђено као јеретичко, будући богохулно и нечастиво и подстичући у души склоност према греху. Стога такав треба или да се поправи, или да буде избачен између вас (погл. 1, Кор. 5,2), да се не би догодило да мало квасца све тесто укисели (6. стих)”. „Да ли онај ко је згрешио после крштења и пао у мноштво зала, треба да очајава због свога спасења? И до ког степена грешности се, кроз
покајање, можемо уздати у човекољубље Божије? Разлог за очајање може постојати само уколико је могуће измерити величину милосрђа Божијег и са њом упоредити мноштво и значај грехова. Међутим, пошто се греси, као што је природно, могу измерити и избројати, а милосрђе Божије и шчедрост Божија не могу, није време за очајање, него за познање милосрђа и осуду грехова. Њихов опроштај је, по написаном, пружен
БОГОСЛОВЉЕ
10 наставак са стр. 9.
крвљу Христовом (погл. Еф. 1,7). Да не треба да очајавамо поучавају нас многобројна и различита места у Писму, а посебно прича Господа нашег Исуса Христа о сину који је узео очев иметак и потрошио га у гресима. Његово покајање је, међутим, било прихваћено са великом светковином, као што сазнајемо из самих речи Господњих (погл. 15. поглавље)... Уосталом, ми треба да знамо да ова истина важи само ако покајање доводи до расположења гнушања према греху, као што је написано у Старом и Новом Завету, и када постоји достојан плод, као што је речено у посебном одговору (Крат. 13.), „О врсти, пак, грехова које треба праштати не треба ни питати, будући да нам Нови Завет није указао ни на какву разлику, Он онима који се кају како треба обећава отпуштање свакога греха. И сам Господ је обећао испуњење молбе о свакој ствари” (Крат. 15.). „Како се треба кајати због сваког греха и који су плодови достојни покајања? Покајник треба да дође у духовно расположење које је имао онај ко је рекао: „Омрзех и згадих се на неправду” (Пс. 118.163), и да испуни оно што је речено у шестом и у многим другим псалмима. И апостол сведочи о онима који су се ожалостили по Богу због греха другога: „Јер, гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари” (2. Кор. 7, 11). Најзад, он
Децембар 2004.
О ПОКАЈАЊУ
треба, попут Закхеја, да умножи добра дела, која су супротна греху” (Крат. 5.). „Са каквим страхом и са каквим сузама душа која је обремењена многим грехо вима треба да се удаљава од порока, те са каквом надом и са каквим осећањем треба да приступа Богу? Она, најпре, треба да омрзне свој ранији грешни живот, осећајући одвратност и гађење према самом сећању на њега, јер је написано: „Омрзех и згадих се на неправду, а Закон твој заволех“ (Пс. 118, 163). Затим, као учитеља страха, она треба да прихвати претњу вечним судом и казном, те да позна да је време покајања време суза, као што учи Давид у (6.) псалму. Непобитно се уверивши у очишћење грехова крвљу Христовом, ради великог милосрђа и мноштва шчедрости Бога који је рекао: „Ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег и ако буду црвени као пурпур, постаће као вуна” (Ис. 1, 18), душа стиче способност и снагу да угађа Богу
(погл. Пс. 29,6; 12–13).” (Крат. 10.). „Како се може доћи до мржње према гресима? Непријатни и неугодни завршетак дела увек побуђује мржњу према његовим виновницима. Према томе, онај ко се са сигурношћу увери у то да су греси узроци многих и великих зала, добровољно и по унутрашњем убеђењу ће осетити мржњу према њима, као што је показао онај ко је рекао да омрзе и да се згади на неправду (погл. Пс. 118,163)” (Крат. 11.). „Каквим плачем треба да плачемо да бисмо се удостојили блаженства (погл. Мт. 5,4)? Такав плач имамо када плачемо због грехова или због увреде Бога (будући да човек преступањем закона вређа Бога /погл. Рим. 2, 23/), или због опасног положаја оних који пребивају у греху (с обзиром да је речено да ће погинути душа која згреши/ погл. Јез. 18,4/)” (Крат. 194.). „Коме онај ко жели да исповеди своје грехе треба да се исповеди: свима, било коме, или само некима? Циљ Божијег човекољубља према грешницима је очевидан, као што је написано (погл. Јез. 33, 11). Начин обраћења треба да одговара греху или плодови треба да су достојни покајања, као што је и речено (погл. Лк. 3, 8), како услед недостатка плодова, не би била остварена претња која је придодата, тј. да свако дрво које не рађа плода треба спалити у огњу (погл. 9. стих). Зато грехе треба исповедати пред оним коме је поверен домострој тајни Божијих. Ми налазимо да су се и у древности покајници испо-
БОГОСЛОВЉЕ ведали пред светитељима. Јер, у Јеванђељу је написано да су људи Јовану Крститељу исповедали своје грехе (погл. Мт. 3, 6), и у Делима апостолским, да су се исповедали апостолима. који су све крстили (погл. Дела ап. 19,18)” (Крат. 288.). „Како се треба одвраћати од грехова? Најпре, жељом да се стекне расположење Давида, који је рекао да је безакоње своје познао (погл. Пс. 31,5). Он затим на различите начине објашњава пут ка томе у шестом и у другим псалмима. И код апостола се томе учимо из онога што је Коринћанима сведочио о туђем греху, рекавши: „Јер, жалост која је по Богу доноси покајање” (погл. 2. Кор. 7,10; 11). Из тога је очевидно да не треба само избегавати грех и туговати због оних који греше, него се уклањати и од самих грешника. И то је јасно казао Давид рекавши да одступе од њега сви који чине безакоње (погл. Пс. 6,9), а такође и апостол који заповеда да се са таквима и не једе (погл. 1. Кор. 5,11)” (Крат. 297.). „Да ли онај ко је раније живео у греху треба да избегава општење са неправославнима, или да се уклања и од општења са онима који рђаво живе? Апостол је рекао: „Да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас” (2. Сол. 3,6). Стога је уопште свако општење, било умом, било речју, било делом, са било чиме забрањеним за сваког штетно и опасно. Утолико пре, пак, тога треба да се чувају они који су раније живели у греху. Наиме, душа, која је навикла на грех, већим делом задржава склоност ка њему. При старању о онима који су болесни
телом строго се пази да им је недоступно оно шта им није корисно. Болеснима душом потребно је још више опрезности и брижљивости. Говорећи на сличну тему, апостол изображава колика је штета од општења са онима који су се препустили греху: „Мало квасца све тесто укисели” (1. Кор. 5, 6). И ако је толика штета од општења са онима који греше наравствено, шта да се каже о онима који злочастиво мисле о Богу. Њима бешчасне страсти, у које су једном пали због зловерја, не допуштају да буду исправни ни у осталом, што се види из многих места, и из онога што је рекао апостол (погл. Рим. 1,28–32)” (Крат. 20.). „Како ће се душа осведочити да је чиста од грехова? Душа ће се у то осведочити уколико у себи опази расположење Давида који је рекао: „Омрзех и згадих се на неправду” (Пс. 118. 163), или уколико примети да се на њој испунило оно што апостол заповеда (погл. Кол. 3,5–6), како би се могло рећи: „Срце покварено се не прилепи за мене и не познадох како се лукави удаљи од мене” (Пс. 100,4). Човек ће познати да се налази у таквом расположењу, уколико
Децембар 2004.
и према грешницима буде, слично светима, осећао трептаво саосећање. Тако је и Давид говорио: „Видех неразумне, и изједох се, јер не чувају речи твоје” (Пс. 118, 158). И апостол каже: „Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим” (2. Кор. 11, 29)... Колико је тек христољупцу и братољупцу својствено да осећа оно што је речено у односу на грешнике, видећи душу оних који греше као да је израњављена и изједена зверима и као да је прекривена гнојем и трулежношћу (погл. Пс. 37, 5–7 и 1. Кор. 15, 56). Због тога, онај ко осети да његова душа ради сопствених или туђих грехова, као што је речено на почетку, доспева у такво расположење, може бити уверен да је чист од грехова” (Крат. 296.). „Који су плодови достојни покајања (Лк. 3, 8)? То су дела правде, супротна греху, која треба да рађа онај ко се каје, испуњавајући оно што је речено: „Да будете плодни у сваком добром делу” (Кол. 1.10)” (Крат. 287.). „Шта треба да ради онај ко се покајао због греха и поново упао у исти грех? Онај ко се једном покајао због греха, па поново учини исти грех, сва-
11
БОГОСЛОВЉЕ
12
Децембар 2004.
О ПОКАЈАЊУ
наставак са стр. 11.
како се није очисто од његовог узрока. Тако из њега, као из некаквог корена, опет нужно израста слично. И ко пожели да подсече гране биљке, оставивши корен, чини да из преосталог корена опет израста исто грање. Исто тако, неки грехови немају почетак у самима себи, него се рађају из других грехова. Онај, дакле, ко жели да се очисти од њих, неминовно мора да ишчупа из себе прве узроке тих грехова. На пример, свађа и завист не настају сами од себе, него израстају из корена славољубља. Онај ко иште славу од људи, свађа се са оним ко има велику славу или завиди ономе ко се прославља више од њега. Зато, онај ко једном себе осуди због зависти или свађе, па поново падне у исте грехе, треба да зна да је у дубини болестан од првог њиховог узрока, тј. славољубивости. Он страст славољубља треба да лечи оним што је супротно, тј. да се вежба у смиреноумљу. Вежбање у смиреноумљу јесте бављење понижавајућим пословима. На тај начин, стичући расположење смиреноумља, он
више неће падати у наведене облике славољубља. Исто важи и за сваки грех” (Крат. 289.). „Због чега је душа понекад скрушена и без икаквог старања и туга као да је обузима сама од себе, а понекад је неосетљива тако да ни уз напор не може постати скрушена? Таква скрушеност је дар Божји. Он се даје или ради побуђивања жеље, тј. да би душа, окусивши сласт туге, настојала да је заволи, или као показатељ да душа, уз марљиво старање, може пребивати у свагдашњем скрушењу. Због тога они који су га одбацили из немарности и остају без икаквог оправдања. Онај ко ни уз напрезање не може да постигне скрушеност, треба да зна да трпи последице своје раније немарности (будући да без размишљања, без многог и непрекидног упражњавања, није могуће било чему одједном приступати и одмах постићи успех). Осим тога, он треба да зна да му је душа обузета другим страстима, по начелу које спомиње апостол (погл. Рим. 7,14–
17). Уосталом, Бог ради нашег добра, попушта тако нешто да би душа, трпећи и невољно, схватила ко њоме влада, те да би се, сазнавши да невољно служи греху, ослободила из ђаволских мрежа, стичући милосрђе Божије, које је спремно да прихвати оне који се истински кају” (Крат. 16.). У 26. опширном правилу свети Василије Велики напомињући да настојатељу треба откривати све, чак и тајне срца, каже и ово: „Уколико жели да покаже значајан успех и да свој живот доведе у стање сагласно заповестима Господа нашег, нико од потчињених не треба да скрива ни један душевни покрет, нити да и једну реч остави без проверавања. Тајне свог срца он треба да обнажује пред онима из братије којима је поверено да се састрадално брину за немоћне. На тај начин ће се утврдити оно што је са похвалу, док оно што не ваља неће остати без потребног лечења. При таквом узајамном упражњавању, кроз постепено напредовање, биће достигнуто савршенство”.
Свенародно покајање Из књиге: „Духовни разговори” Кајемо се прво за себе у свему што згрешисмо и божију прекршисмо и образ окаљасмо, било лагањем или крадењем, било злобом и пакошћу, било развратом или отимањем, било пијанством и ждерањем или варањем и коцкањем, било псовањем и хуље-
њем светиње или клеветањем и оговарањем ближњих својих, било маловерством и саблажњавањем својих ближњих; кајемо се за безбројне грехе своје, знане или незнане, вољне и безвољне, било словом или делом или мишљу, било јавне или тајне, кајемо се
и молимо Богу да нам опрости и да због нас не казни сада народ наш и сву државу нашу. Скрушено се кајемо, опрости нам, Господе! Потом се кајемо за све грехе оних духовника и свештеника који у чему год згрешише пред Господом Богом и светим
БОГОСЛОВЉЕ Савом, било да малаксаше у вери или у страху Божијем; било да небрижљиви бише у делу Господњем или да ослабише у љубави братској. Уколико се они не кају, кајемо се ми за све што је зло пред Богом у срцу, на језику или у владању њиховом. Скрушено се кајемо, опрости им, Господе! Кајемо се за грехе оних наших народних првака и вођа, који заборавише да су свеци српски основали ову државу и да је ово света земља, који заборавише да су истакнути за прваке и вође једног светог и мученичког народа, па без страха Божијег и љубави према народу злоупотребише своју власт на народну привремену несрећу а на вечну пропаст и проклетство себе и свог народа. Скрушено се кајемо, опрости им, Господе! Кајемо се за грехе свих оних учитеља и књигописаца и књигопреводилаца, који омладини југословенској показаше клизав пут разних белосветских фантазера и фразера, пут безбожан и неморалан, који води народе у крв и злочин и уништење, на радост сатане и његових паклених
сила. Скрушено се кајемо, опрости им, Господе! Кајемо се за грехе свих оних српских синова и кћери, који презреше дух и искуство и памет и веру и светињу и поштење и доброту свога народа и примише туђинску лудост и непоштење и сваку јефтину робу, да тиме замене чисто злато народно, у стотине ватри опробано. Скрушено се кајемо, опрости Господе! Кајемо се и за све неправде неправедних судија и кметова, и порезника и шумара и закупаца и прекупаца, и увозника и извозника; кајемо се и за злобу свих злотвора, за пороке порочних, за страсти страсних, за убиства убица, за насиље насилних, за увреде деце према родитељима; кајемо се за свађе и деобе међу браћом, за све суровости јачег над слабијим, и за све немилости имућних наспрам сиромашних, и за све баналности и вулгарности које се могу чути и видети по кафанама, по позориштима и разним игралиштима широм свете земље наше, под чијом се кором скривају тела многих милиона војника и мученика за крст часни и слободу златну. Скрушено се кајемо, опрости им, Господе! Кајемо се и за све оне чија је душа подељена и чији је карактер неутврђен, те свеце славе а свеце псују, крсту се клањају а крст псују, пост држе а пост псују, Богу се моле а Бога руже, црквом се хвале а у цркву не иду. Српство величају а Србе цепају, државом се поносе а државу штете. Ај, Боже велики, за све њих ми ти приносимо скрушено и плачно покајање. Ако Ти није довољно покајање наше за браћу нашу, покај и њих, Господе благи. И не допусти,
Децембар 2004.
проф. др Владета Јеротић
Царе и Творче неба и земље, да се бич гнева Твога праведнога, којим у ове дане бијеш охоле и безбожнике, спусти на народ слуге Твога светога Саве и мученика Твога кнеза Лазара. Слава Ти, Боже наш, слава Ти, Творче и Спаситељу наш на век века. Амин. Боже Господе, непресушни и једини изворе моћи, обдари мене слабога са више моћи, да бих Ти могао више служити. И дај ми мудрости, Боже, да дану моћ не употребим на зло но на добро своје и својих ближњих, а на велику славу Твоју.
***
О кад би могао видети унутрашњу красоту ствари! О кад би могао видети унутрашњу светлост ствари океан светлости, у коме су потопљене све ствари! Мртви и живи подједнако се купају у том океану, и разлике међу њима нема. Трава што данас цвета као и она што је јуче увела, подједнако су лепе и мирисне у тој светлости. О кад би само могао видети то! Заиста, сузе би ти замениле све речи, а љубав Божанска све остало. Проф. др Владета Јеротић
13
14
БОГОСЛОВЉЕ
Децембар 2004.
Литургија и хришћанско васпитање
Литургија Цркве је догађај откривања Цркве као Тијела Христо вога; то је догађај пројављивања бића и идентитета Цркве. Св. евхаристија је манифестација Царства небеског овдје и сада; сусрет богосабранога народа Божијега и будуће реалности; то је једини извор постојања које изводе човјека из небића. Међутим, учешће у литургији захтијева литургијско живљење, а литургијско живљење је стално богослужење, приношење цјелокупног бића човјековог своме Господу и раст у „мјеру раста пуноће Христове” (Еф. 4,13). Евхаристијски живот као живот служења Богу је непрекидно узвраћање дарованог Дародавцу, а прије свега, највреднијег дара, тј. могу ћности постојања на начин на који постоји и сама Св. Тројица, односно постојање као динамичко испуњавање боголикости кроз усавршавање, васпитање човјеково.
Еклисиолошки начин постојања човјеку даје истинско васпитање, изграђивање и испуњење, јер васпитање које не води човјека охристовљењу извире и налази свој смисао у небићу, те је као такво осујећено за истинско васпитање. Само оно васпитање које произилази из литургије може водити литургијском начину васпитања, које произилази из литургије, може водити литургијском начину живљења и дјеловања, због чега је Св. литургија показатељ истинитости, вриједности и аутентичности васпитања. Стога је јасно зашто литургијско васпитање, које је вјерно живом предању литургијског живота наше Цркве, једино има тежину и одговорност васпитања. У том смислу морамо доживљавати и наставу вјеронауке јер, поновићемо, само литургијом прожето васпитање човјеку даје афирмацију и пуно остварење. Јереј Жељко Лубарда
БОГОСЛОВЉЕ ли његовом учењу о благодати, иако су поучавали у источном духу, ипак су живели на Западу и писали искључиво на латинском језику. Проблем Filioquea из деветог века представља једну веома опширну тему, о којој је недавно објављена још једна краћа студија.1 Ми ћемо овде само говорити о ставу св. Фотија према бл. Августину, који се суштински не разликује од става галијских отаца. Св. Фотије једино детаљније објашњава православни поглед на једног великог и светог Оца који је заступао извесна погрешна учења. У једном своме делу – „Писмо аквилејском патријарху” (који је био један од највећих апологета Filioquea на Западу) – св. Фотије на тврдњу да су „велики Амвросије, Августин, Јероним и још неки Оци написали да Дух Свети исходи и од
Децембар 2004.
15
вређа св. Августина, св. Јеронима и св. Амвросија? Не чине ли то они који их присиљавају да се успротиве нашем Господу и Учитељу, или то, пак, чине они који желе да сви следујемо учењу нашега Господа?” Затим св. Фотије наводи једну примедбу, карактеристичну за ускоумни латински менталитет: „Уколико је њихово учење исправно, онда сви који их сматрају Оцима треба да прихвате њихово мишљење. Међутим, уколико они не говоре истину, морају се одбацити заједно са јеретицима.” Одговор св. Фотија на поменути рационалистички став је заиста веома дубок, осећајан, састрадалан и показује како истинско Православље гледа на оне који, упркос томе што живе у истинитој вери, греше: „Није ли било много сложених ситуација, које су навеле многе Оце да се, макар делимично,
Бл. Августин у православној Цркви На Истоку се о богословљу бл. Августина (изузимајући његово учење о благодати) почело расправљати тек крајем деветог века и то због Filioquea (учења да Дух Свети исходи „и од Сина”, а не само од Оца, како се одувек учило на Истоку). Због тога је на Истоку тек тада један грчки отац (св. Фотије) почео пажљиво да проучава Августиново богословље. Галијски Оци, који су се супротставља1
Сина”, одговара: „Ако је то мишљење десеторице или чак двадесеторице Отаца, осталих 600 тако не мисле. Ко има чак толико смелости да вређа Свете Оце? Нису ли то они, који читаву побожност тих Отаца своде на неколико речи, супротстављају их саборским канонима и издвајају их од осталих Отаца? Или то, пак, чине они који то мноштво Отаца сматрају њиховим бранитељима? Ко се дрзнуо да
нетачно изразе, да се под утицајем противника прилагоде околностима, или, пак, да понекад то учине из, својственог им, људског незнања?... Ако су неки нетачно говорили, или, из неког нама непознатог разлога, чак и скренули са истинског пута, али их нико није исправио, нити их подстакао да се науче истини – примамо их међу остале Оце, као да ништа нису ни рекли. То чинимо због њиховог испра-
Richard Haugh, Photius and the Carolingians (Belmont, Massachusetts: Nordland, 1975).
БОГОСЛОВЉЕ
16 наставак са стр. 15.
БЛ. АВГУСТИН У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
вног живота, истакнуте врлине и њихове вере, непогрешиве у другим аспектима. Ми, међутим, не следујемо њиховом учењу које је скренуло са пута истине... Ми, пак, који знамо да су неки од наших Светих Отаца и учитеља скренули са пута вере у догматске истине, не проглашавамо њихове заблуде учењима, већ их примамо као браћу.”2 У своме каснијем делу, Мистагогија, које говори о исхођењу Светога Духа, св. Фотије на сличан начин говори о Августину и другима, који су грешили у погледу Filioquea. Он потом брани Августина од оних који га оптужују да се противи предању Цркве и позива Латине да исправе грешку својих Отаца и то „миром и благодарношћу” (Photius and the Carolingians, стр.151–153). Учење бл. Августина о Светоме Духу, попут његовог учења о благодати, није толико погрешно због неких конкретних питања. Да је он у потпуности познавао источно учење о Светој Тројици, вероватно не би учио да Дух Свети исходи „и од Сина”. Наиме, проблем је у томе што је бл. Августин приступио целој догми са различитог – „психолошког” – становишта, које, у поређењу са источним начином изражавања истине богопознања, није исправно. Управо као што је то био случај са учењем о благодати, али и осталим учењима, ускоумни латински приступ није толико 2
Децембар 2004.
„погрешан”, колико „ограничен”. Неколико векова касније, велики источни Отац, св. Григорије Палама, покушао је да оправда латинске формулације исхођења Светога Духа (све док се не нарушава ипо-
стас Светога Духа): „Не приличи нам да се недолично понашамо, узалудно се препирући због речи.”3 Ако су они који су погрешно учили о исхођењу ипостаси Светога Духа (као што је св. Фотије
Photius and the Carolingians, стр. 136-137; неки одломци су преузети из руског превода архиепископа Филарета Черниговског, op. cit., књига 3, стр. 254-55. 3 John Mayendorff, A Study of Gregory Palamas, (London: The Faith Press, 1964), стр. 231-32.
Децембар 2004.
веровао да је чинио бл. Августин), то чинили пре него што се Црква посветила овоме проблему и изложила коначно православно учење, не смемо према таквима бити немилосрдни и „не смемо их одлучити од осталих Отаца”. Сам бл. Августин је у потпуности заслужио снисхођење из крајње братске љубави, које је
св. Фотије показао по питању Августинове заблуде. У закључку своје књиге О Светој Тројици, он пише: „О, Господе, Једини, Троједини Боже, све што написах у овим књигама долази од Тебе; нека би Те сви славословили! Ако написах нешто од себе сама, нека би ми опростио Ти и они који су Твоји!”
Тако, у деветом веку, када се појавила друга озбиљна заблуда бл. Августина и постала предмет бројних расправа, православни Исток је и даље бл. Августина сматрао Светим Оцем. Серафим Роуз: „Мјесто бл. Августина у Православној цркви” Превод са енглеског језика – сестринство Тројеручице, Шибеник
Манастир Крка На врелашцу пред мирним ћелијама, где свежа струја шумно се излева, затекох моје детињство где пева, пљешћућ по белој пени ручицама. С јатом спомена, што болно разгрева, прићох, и поведох га стазицама травним, кроз густиш по низбрдицама, гце се лепота тишини осмева. Затим под старе доксате ступисмо и у сумрачном храму причестисмо још једном душју прошлошћу, светињом. Најзад, под епитрахиљ Светог Саве клекнув, спустисмо на благослов главе, блажећи срце трто чамотињом! ... Мирко Королија
17
18
Децембар 2004.
У ОВОМ ВРЕМЕНУ
Вријеме за нестајање или усправљање Ових дана, када је на измаку 2004.година, у статистичком извјештају Далматинске епархије за текућу годину стоји, између осталог: 1. Број домова 3.500 2. Број душа 8.500 3. Крштено 145 4. Вјенчано 5 5. Опојано 267 Сви крштени, или вјенчани, нису настањени на подручју Далматинске епархије, већ из разних разлога долазе из других држава да се вјенчају или крсте у неком од храмова под њеном јурисдикцијом. Изнесени подаци могу генерално бити прихваћени и интерпретирани на три начина: а) могу бити огољене чињенице које не провоцирају на размишљање и не индукују било какве мисли и емоције. б) могу бити код знатног дијела далматинског становништва повод тријумфализму. ц) Могу покренути питања о историјском парадоксу, о крајњој консеквенци континуиране историјске праксе која броји вјекове и која је доживјела тријумф на самом крају 20. вијека, остваривши се у етничком чишћењу „шизматичког” и „реметилачког фактора”. Нека овога пута предмет наше пажње буде трећи, задњи, поглед на изнесене бројке. Осамдесетих година 19. вијека за вријеме избора за Да-
лматински сабор владика Далматински Стефан Кнежевић ставља на увид могућност да свој глас опредјеле у политичкој борби 70.000 православних Срба. Крајем 18. вијека и у првој деценији 19. имамо познату чињеницу да су православни Срби у сјеверној Далмацији били први оснивачи славенских народних школа, наравно на славенском језику, тј српском. Било је тако у Дрнишу, Скрадину и Шибенику. Протагонисти те просвјетне и културне акције били су Спиридон Алексијевић и Јован Бован. Међу православним Србима у унутрашњем дијелу Далмације прије тога био је учитељ Доситеј Обрадовић, а нешто раније, 60тих година 18. вијека и учитељ Василије, који је у Жегару имао око 40 ученика, мушких и женских, а у Добропољцима приближно толико. Школа на словенском језику била је, дакле, прије у Жегару и Добропољцима него ли у Задру. Данас у Добропољцима нема школе, а у српском дијелу ни струје, а у Жегару су Јапанци изградили школу, али она не ради. Први часопис у Далмацији на славенском језику, тј. на српском, штампан је 1836. године. Био је то „Љубитељ просвештенија–српско–далматински магазин” Божидара Петрановића. „Краљски Далматин” штампан у Далмацији
прије њега није био ни српски, ни хрватски, већ орган француских окупационих власти. „Зора далматинска” биће штампана тек 1844., али опет уз знатно учешће православних Срба. И први новчани завод у Сплиту који је основао један Славен настао је вољом и уз новац православног Србина Јована Вуковића. Из шематизма Далматинске епархије за годину 1840. види се да су нпр. у задарском дистрикту живјеле 3292 православне душе, у обровачком 12406, у книнском 20197, у дрнишком 5196 итд. Видимо шта је са српским православним душама 164 године касније, дакле 2004. г. На почетку овога прилога видјели смо гдје смо сада. Истина, у овим околностима када се још нису стишали вјетрови вјерске и националне интолеранције у Далмацији и када је још присутна вјерска и национална самоцензура и самоосујећење, наведене бројке не морају бити коначне и до краја истините. Оне су ипак свједоци једног потирања у име идеје, ма какво јој било име, која свакако није у сагласности са хришћанским начелима. Шта, дакле, чинити православним Србима у Далмацији? С вјером у Бога и живећи по Јеванђељу, отвара им се будућност без старог страха међу европским народима. С. Б.
Децембар 2004.
19
турске; сав Книн под нама. Поплављена поља и ритови; само се железнички насип бели кроз њих. Дуг ред јабланова и врба, пашњаци и стока. Сва долина јечи од крекета жаба. Око железничке станице велики кровови етернита, циглане, нове куће. Брескве цветају свуд по долини, а путеви, као дуге беле змије, леже и сунчају се у брдима. Динара, сва у снегу, плава,
Водопади Крке Воз је пролазио кроз чудне и неочекивано шарене станице. Стара, српска имена. Сам камен и виноград уоколо; понегде, понегде избија из камена црн прах, угаљ. За све време нас непомично гледа висока планина од снега, Козјак и Динара. Воз је пун црвених, шијатих сељака. Онај, ко је из Србије, мислио би овде да се спушта некуда око Прокупља. Све што пролази крај воза има старо, српско име. Ето поље, Косово поље, на ком се исто као код нас слави Видовдан. Све натопљено крвљу. Сам камен и виноград, поља сердара. И путници се изменише; чист говор и огромне шаке. Страховите шаке и ноге. У воз ниједан не улази степеницама, него једним кораком. Сто хиљада Срба у околини, у камену у виноградима. Воз све више запада у мочари и равна поља, појављују се врбе; задимљени улазимо у зеленило и, над дрвећем, се указују развалине града Книна. Пејсаж је тако чудан, да се сетих све прошлости. Овде су се жене давиле у Крки, само да их Римљани не заробе. Сећам се престонице хрва-
тскога краља Крешимира и свих владика. Сердар Стојан Јанковић појављује се у памети, у десетерцу. Варош тиха, а трешње процвале, около огроман крекет жаба. Сви носе мале капице, или црвене, на глави. Толико су мале као шкотске кепи; чини вам се да су гологлави. Рекнете ли коме: „Где ти је капа?”, он вам, ако је весео, мирно одговори: „Прођ с друге стране.” И, заиста, капа му виси на увету с друге стране. На грудима још носе токе. Чудна тишина по улицама, као да нико не ради. Гомиле људи седе лено по камену, са својим магарцима; једино се ковачи чују. Книн има музеј хрватских старина. Ишао сам горе, до развалина града. Стене, обрасле травом, тешка капија гвожђем окована, гвоздени клинци толики као балчаци забодених мачева. То је један од најкрвавијих градова, све су те стене натопљене млетачком, турском, а највише нашом крвљу. У трави, растурено, леже саркофази. Под пушкарницама аустријским, кровови и ћерамиде
помешана облацима. Из стена тече нешто црвено као истопљена руда. Изглед диван. Непрегледне висоравни, према њима полази пруга, Книн–Грачац– Огулин. Из ове висине видим мостове, што неће да стоје на овој земљи, него тону. Извор Крке пада са стена и пенуша се у даљини. Огромне конструкције, у песку, доле. Развалине града су пуне процвалих трешања. Међу њима црквица, са старославенским натписом, можда за
20
Децембар 2004.
наставак са стр. 19.
оне Русе, који су ту гинули против Француза 1805. Једна коза и врло леп студенац на чекрк. Кажу да су Талијани долазили довде да траже Талијане и да су били запрепашћени кад су нашли ове вратове, носеве, страшне шаке и огромне ноге, које не личе на њихове. Брда под снегом, крш, козе, црвен песак, непрегледне висоравни. Једнако се пролази, крај подземног стења, иза којег опет само непрегледна гола пољана камена и плаво небо. Језераста, зелена река с кањонима, којима би се сви земљописи дивили у Европи, понегде у дубини јабланови и херцеговачки пејсажи. О току Крке, пре рата, писала се велика реклама; њени
ВОДОПАДИ КРКЕ су водопади упоређивани са швајцарским и норвешким. Пут води по висоравни, са огромним видиком, сасвим од сурог стења. Нигде зеленила, сем у провалијама. Камен се румени и, што више пада сутон, све више модри. Непрегледно сиње море од камена, уоколо снег по планинама. Усамљен и шиљат види се Велебит, сав црн. Ваздух трепери као игле. Доцкан у сумрак стигли смо до великог водопада Манојловца. Огромне каскаде, травуљине у дубини, у пенама и маглама воденим, по модром стењу. Пећине и дрвље, једна воденица, доле, у провалији, с крововима као корњаче. Рој мушица над нама; обронци
стена као шкољке, пуне зелених шумарака. Вода пада с висине, грми и просипа се по модром, плавом, зеленом и руменом стењу. Магле се дижу у вис, под њима се чује страшна хука и врење. Одмах затим тишина и мир дубоког, дивног, плавог кањона, пуног румених језера, у којима пливају стене као огромне рибе. Сав свет, сав видик, сва планина и провалија у којој стојимо, чини се као дно неке ужасне и лепе шкољке. Из ње истиче зелена, неизмерно мирна река, пуна острваца и земље, разривене као јетра. Све страховито бучи и шуми, само ред јабланова одлази мирно за реком. Милош Црњански – Путописи
Делегација СПЦ посјетила Грузију У периоду од 20. до 26. 11. 2004. године, делегација СПЦ коју су сачињавали: епископ Бихаћко–петровачки г.г. Хризостом, епископ Далматински г.г. Фотије и епископ Горњокарловачки г.г. Герасим, као изасланици Његове светости патријарха српског г.г. Павла, посетили су Грузију и били гости Његовог блаженства католикоса и патријарха грузијског г.г. Илије и Грузијске православне цркве. Приликом ове званичне посете Грузијској православној цркви наши епископи су 23.
11. 2004. године учествовали у великој духовној свечаности – освећењу новоизграђеног
дивног храма Свете Тројице у Тбилисију, који је осветио Његово блаженство патријарх
Децембар 2004.
грузијски г.г. Илија уз саслужење великог броја епископа и свештенства и неколико десетина хиљада православног грузијског народа. На освећењу храма Свете Тројице као гости узели су учешћа представници цариградске, антиохијске, александријске, руске, српске, румунске, грчке, кипарске, пољске, молдавске и америчке православне цркве, манифестујући на тај начин јединство светог православља. У оквиру духовних свечаности, 24. и 25. 11. 2004. године у Тбилисију је под покровитељском патријарха Грузијског г.г. Илије одржан међународни симпосион посвећен двехиљадегодишњици хришћанства и православља у Грузији. Приликом ове посете наша делегација је пренела поздраве
и благослов Његове светости патријарха Српског г.г. Павла Његовом блаженству католикосу и патријарху Грузијском г.г. Илији, Грузијској православној цркви и народу,
21
и том приликом Грузијском патријарху г.г. Илији уручила пригодне дарове – иконе светог Симеона Мироточивог, светог Саве и белог милешевског Анђела.
Епископ Фотије у Сплиту У оквиру својих редовних посјета црквеним општинама епископ Далматински Г. Г. Фотије посјетио је дана 09. децембра 2004. г. црквену општину Сплит и филијале сплитске парохије Убле и Зелово. Општи утисак је да је у Црквеној општини Сплит много учињено на обнови филијалних парохијских цркава и братских кућа, али да предстоје највећи радови у довршетку цркве Светога Саве у Сплиту на којој су започети радови 1938. године. У том смислу епископ Фотије је дао благослов Управи спли-
22
Децембар 2004.
наставак са стр. 21.
ЕПИСКОП ФОТИЈЕ У СПЛИТУ
тске парохије да у што краћем року припреми потребну документацију и прибави општинске дозволе, како би се могли наставити радови на довршењу храма. Пошто радови на храму Светога Саве у Сплиту превазилазе тренутне моћи сплитске парохије и епархије Далматинске, у обнову овога храма биће потребно да се укључи и Српска патријаршија, као и цјелокупна православна дијаспора, јер би обнова храма Светога Саве у Сплиту била по значају изузетна за благовјерни православни народ не само у Далмацији, већ и шире. Из канцеларије епархије Далматинске
Састанак вјероучитеља Епархије далматинске Дана 12. новембра 2004. г. у Богословији „Света Три Јерарха” у манастиру Крки
одржан је састанак вјероучитеља епархије Далматинске. На састанку је, између
осталог, било ријечи о проблемима одржавања православне вјеронауке у епархији Далматинској као и о специфичним проблемима на које наилази сваки вјероучитељ посебно, пошто је констатовано да се услови за православну вјеронауку разликују од мјеста до мјеста и од школе до школе. Поред свих тешкоћа, на састанку је изражено опште задовољство што се православна вјеронаука, и поред свих тешкоћа, одржава и да она доноси своје духовне плодове.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Децембар 2004.
Слава у манастиру Крка На празник Светог Архангела Михаила у манастиру Крка је служена Света Литургија, пререзан славски колач и освећено кољиво поводом манастирске славе. Свету Литургију је по благослову Његовог преосвештенства епископа Далматинског Г.Г. Фотија који је због обавеза био одсутан (Био је у званичној делегацији СПЦ у посјети сестринској Цркви у Грузији) служио игуман манастира Житомислића о. Данило. Саслуживали су протојереј ставрофор Јован Лазичић (старјешина цркве Лазарице у Бања Луци), игуман Варсонуфије из манастира Драговића, протосинђел Сергије из манастира Рмња, јеромонах Никодим, сабрат манастира Крке, и Борис Милинковић, парох кистањски. Светој Литургији је присуствовало много вјерног народа који је својим доласком охрабрио братију манастира и ученике богословије. Приликом проповиједи игуман манастира је поздравио све присутне и захвалио гостима који су дошли да са братијом манастира подијеле радост празника.
Сви присутни гости су позвани на трпезу љубави, гдје је још једном свима забла-
годарено што су својим доласком увеличали славу манастира Крке.
23
24
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Децембар 2004.
Празник рођења Пресвете Богородице у Стрмици На дан 21. септембра 2004. године црква Рођења Богородичина у Стрмици прославила је своју крсну славу. По Св. литургији изрезан је
славски колач и начињен литијски опход око храма. Уз саслужење оца Славољуба литургију је служио отац Милорад Станојевић, донедавно парох стрмички. Послије службе о. Милорад је из рекао лијепу бесједу и благовјерном народу честитао крсну славу. Благословом нашег епископа Г.Г. Фотија започета је припрема око обнове стрмичког храма. Богу хвала, за сада иде све планираним током. Планирано је да се храм прекрије бакарним кровом и набављена је, за сада, потребна грађа. Чека се прољеће па да се започне радом. Захваљујемо се свим приложницима који с у приступили обнови своје цркве. Нека Господ подари благослов и здравље свима учесницима у овом богоугодном дјелу, да бисмо уз благослов Пресвете Богородице саборно довршили започети посао. Јереј Славољуб Кнежевић
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Децембар 2004.
Храмовна слава у Коњевратима На храмовној слави Светог великомученика Димитрија, (08. 11. 2004.) Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију у Коњевратима
код Шибеника. Сабраном народу епископ Фотије је честитао храмовну славу и упу тио им ријеч подршке да треба слободно да исповедају своју православну вјеру, јер је она без
мрље и савршена, као и да дозволе својој дјеци да слободно похађају православну вјеронауку у школама, што ће допринијети њиховом правилном духовном и културном развоју.
Обнова цркве у Бителићу Са Божијом вољом и благословом Епископа далматинског Фотија, довршена је обнова храма у мјесту Бителић, која је започета пред сам почетак рата, који је зауставио радове. Тешкоће тог времена осјетио је и овај Божији храм са својим вјерницима. У току 2003. године настављени су радови. Тако је овај напаћени народ својим несебичним прилозима уз подршку Цркве и Епископа Фотија успио да обнови кров и дјеломично да уреди унутрашњост храма. Овим путем се захваљујемо свима онима који су помогли у обнови и молимо све људе добре воље да својим прилозима помогну у уређењу ове наше светиње. Јереј Драган Михајловић, привр. парох врлички
25
26
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Децембар 2004.
Православни из Сплита у Драговићу У недјељу 07. 11. 2004. године, један аутобус православних вјерника из Сплита посјетио је манастир Драговић. Свету архијерејску Литургију служио је Његово преосвештенство епископ Далматински г. г. Фотије, који се у име братства манастира Драговића, захвалио свима на посјети и на помоћи која је прикупљена, у знак подршке обнови манастира Драговића. Епископ Фотије је том
приликом рекао да сада у епархији Далматинској и ЦО Сплит почињу припреме за
довршавање великога храма Светог Саве у Сплиту, започетог далеке 1938. године.
Крштење Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије је на празник Светог великомученика Димитрија 08. новембра 2004. г. крстио Ану, кћер свештеника Бориса Милинковића из Кистања. Овој Светој тајни су присуствовали сви свештеници епархије Далматинске са својим породицама.
Помозимо издавачку дјелатност издавачке куће „Истина” епархије Далматинске Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840
Свим добротворима свесрдно захваљујемо - Уредништво
Децембар 2004.
Сабрана дјела др Никодима Милаша Досадашњи највећи подвиг издавачке куће Истина епархије Далматинске је свакако поновно издање сабраних дјела епископа Далматинског др Никодима Милаша (1890–1911). До сада су објављена сљедећа дјела: 1. Правила (канони) Православне Цркве I 2. Правила (канони) Православне Цркве II 3. Свети Кирило и Методије и истина Православља 4. Православна Далмација У припреми је штампање књига: 5. Православно црквено право 6. Казнено црквено право 7. др Никодим Милаш – Аутобиографија, студије, чланци и есеји
Сви они који су заинтересовани да набаве ова капитална дјела свеправославног и свехришћанског значаја могу да се јаве у манастир Крку, Николе Тесле бб, 22305 Кистање; Тел: 022/ 763-230; е-маил: sp-manastir-krka@si.htnet.hr или у књижару Српске патријаршије, Краља Петра бр. 5, Београд. Цијена сваке књиге је 25 E.
27
28
Децембар 2004.
СПИСАК ПРИЛОЖНИКА Приложницима из Милвокија (УСА) братство манастира Крке најдубље се захваљује и жели им Божји благослов. ОДБОР МАНАСТИР КРКА ПРИ САБОРНОЈ ЦРКВИ СВ. САВА У МИЛВОКИЈУ
РашићЈово Бабић Слободан отац Раде Ћутило Јовић Мироспав-Мишо Кочић Петар (организација) Лакић Мирко Лакић Никола Арчаба Слободан Безбрадица Душан Чолић Мирко и Милица Дрча Коста са породицом Еремија Марко Грбић Милан Јелеча Боро КесићПеро Ковачић Нена Лазић Сгеван и Драгица Милић Милан са породицом Њетован Невен Његован Стојан Поздер Горан Рашић Саша Сгојсављевић Божо Сучевић Обрад и Даница Торбица Бошко Вртача Милан Годић Ненад Кошевић Симо Кутлача Милан Гагић Дмитар Рајновић Мирјан Станчевић Славко Васић Милан Ђаковић Саша Перић Никола Пироћанац Стеван и Вера
$200.00 217.00 100.00 100.00 100.00 350.00 200.00 50.00 100.00 50.00 100.00 50.00 50.00 50.00 50.00 50.00 100.00 50.00 100.00 50.00 50.00 150.00 100.00 150.00 50.00 50.00 60.00 60.00 40.00 50.00 50.00 50.00 50.00 10.00 10.00 10.00
Сикирица Миле Вигњевић Лука и Кристина Вранић Драгослав Поздер Марко Дукић Марко и Мира Лакић Илинка Видовић Никола Кесић Никола Видовић Момчило Јовић Бошко Жежељ Тодор Вртача Милан Ракоци Ђуро Доровић Слободан Станчевић Драгица Кесић Тоде Јовић Боре Ожеговић Јово Грчић Милан Новаковић Новак Којић Вукашин Петровић Стево Лежаја Драго Фамилија Годић Лакић Јован Вујанић Славко Фамнлија Дачић Станчевић Ђоко Чубрић Станко Куриџа Петар Лазић Лазар и Стана Лазић Стана Лугоња Марко Мацавара Радован Малић Олга Малић Пајо
10.00 10.00 10.00 50.00 50.00 50.00 20.00 50.00 20.00 20.00 20.00 20.00 20.00 20.00 20.00 40.00 20.00 20.00 50.00 20.00 20.00 20.00 20.00 30.00 20.00 20.00 40.00 20.00 20.00 20.00 20.00 20.00 20.00 20.00 20.00 40.00
Децембар 2004.
СПИСАК ПРИЛОЖНИКА Малиновић Милан Марић Митар Мићић Драга Миљаковић Никола Молеушић Милан Ненадић Ненад Олујић Никола Павлица Ристо Пуповац Небојша Радета Драган Рајновић Небојша Ракић Сретко Рашић Милош Рашић Слободан Ромић Драган и Дарко Станчевић Ђорђе Станић Миле Станковић Радован Стојсављевић Милош Штрбац Зоран Сучевић Илија Томић Петар Велеушић Драган (прота) Вигњевић Дане и Драгана Вучинић Душко Жежељ Крсте Манојловић Ђуро Богдановић Зорка Роквић Драган Грчић Милан Мирковић Душан Момић Петар Поздер Жељка Штрбац Мипорад-Мито Вујанић Славко Вукмановић Дражен Ајдер Предраг Гулан Викторија Јовић Дмитар-Мићо Стојсављевић Јово Гаврипо Принцип (организација)
50.00 20.00 40.00 20.00 20.00 20.00 20.00 20.00 20.00 40.00 20.00 20.00 20.00 30.00 40.00 20.00 40.00 20.00 20.00 20.00 20.00 20.00 20.00 20.00 20.00 20.00 15.00 10.00 25.00 50.00 60.00 40.00 40.00 100.00 40.00 40.00 30.00 30.00 30.00 30.00 25.00
Ковачевић Милосав Кречак Зоран Маркош Марко Ноковнћ Станко Плавшић Милан Поповић Деспот Пуповац Илија Сучевић Симо Анђелић Илија са породицом Брајковић Видоје Броковић Љубе Бура Драган Челебићанин Душан Давидовић Марко Ђолас Драгица и Драган Ђого Боре Ђого Леонардо Ђого Младен Кабић Стево Кесић Мирослав Клисурић Момчило Кукурузовић Душан Вучковчић Саво и Сава Граовац Бранко
45.00 25.00 55.00 45.00 55.00 25.00 85.00 25.00 20 00 20.00 20.00 40.00 40.00 20.00 20.00 40.00 20.00 40.00 20.00 20.00 20.00 40.00 50.00 40.00
29
30
Децембар 2004.
АДРЕСАР Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 email: eparhijski-upravni-odbor@si.htnet.hr Архијерејски намесник кнински протојереј ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту – I парохија – јереј Милорад Станојевић Тел.: 021/348-197, Моб.: 098/914-54-80 21000 Сплит, Обров 6 – II парохија – протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел. канцел.: 021/343-493, стан: 021/348-793 Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму:023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија – јереј Славољуб Кнежевић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел: 022/662-545; Mоб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија – јереј Радослав Милановић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 ел: 022/661-312; Mоб.: 091/788-63-66 – III парохија – јереј Радослав Радмановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел: 022/661-254; Моб.: 091/550-55-26 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија Протојереј–ставрофор Илија Карајовић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел: 022/214-745; Mоб.: 091/501-61-26 – II парохија – јереј Владимир Вукосављевић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел: 022/215-415; Mоб. тел.: 091/539-83-67 СПЦО и Управа парохије у Имотском Протојереј Ђорђе Кнежевић 21260 Имотски, Главина Доња Тел: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 098/911-49-23 email: djordje.knezevic@st.htnet.hr СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак
23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Mоб.: 091/522-28-26 СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Милорад Ђекановић 22319 Ђеврске Тел: 022/785-77-34; Mоб.: 091/891-00-95 СПЦО и Управа парохије у Кистањама – I парохија – јереј Жељко Лубарда Станује 22319 Ђеврске Mоб.: 091/732-07-57 – II парохија – јереј Борис Милинковић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел: 022/763-165; Mоб.: 098/196-93-96 milinkovic_b@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Марковцу Јереј Милорад Ђурђевић 22300 Книн, П.П. 61 Mоб.: 091/594-38-24 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Mоб.: 091/538-48-63 СПЦО и Управа парохије у Врлици Јереј Драган Михајловић 21236 Врлика, 30. свибањ 24 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени, 22300 Книн Mоб.: 098/729-46-19 Богословија «Св.Три Јерарха» у ман. Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.htnet.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле бб Тел: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Mоб.: 098/178-06-67 Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел: 098/979-66-86
Улаз у недовршен храм Св. Саве у Сплиту
Епископ Далматински Никодим (Милаш) (1890-1911)