ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година III. – Број 7.
Васкршњи број – 2005. г.
Цијена 10 kn
Света Архијерејска Литургија на славу Богословије „Св. Три Јерарха”
Епископи, професори и богослови на Света Три Јерарха Икона на 1. стр. – Икона Пресвете Богородице у манастиру Крки, 17. вијек
Април 2005.
3
О нашем васкрсењу Свети Макарије Велики 1. У тугама, у страдањима, у трпљењу, у вјери, сакривена су обећања, и слава, и посједовање небеских добара, као што је плод сакривен у баченом у земљу пшеничном зрну, или у дрвету које, када се калеми, подноси извјесну повреду или понижење. И тада се показује да одјећа има љепоту, и славу и многоструки плод, као што вели и Апостол: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство небеско” (ДА 14, 22). И Господ вели: „Трпљењем својим спасавајте душе своје” (Лк. 21, 19). И опет: „У свијету ћете имати невољу” (Јн. 16, 33). Јер је потребан труд, ревност, трезвеност, велика пажња, ватреност и истрајност у молитви Господу,
да бисмо се могли избавити од жеља за земаљским, да бисмо могли избјећи замке и мреже сласти, олује свијета, налете злих духова, и тачно дознати са каквом су трезвеношћу и живахношћу вере и љубави светитељи још овде стицали небеску ризницу, тј. силу Духа у душама својим, која је залог Царства. Јер, блажени Апостол Павле, изражавајући се о небеској ризници, тј. о благодати Духа, и описујући прекомјерне невоље, и у исто вријеме показујући шта сваки треба да иште и шта да стекне, вели: „Јер, знамо да, када се земаљска наша кућа тијела разори, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вјечну на небесима” (II Кор. 5, 1).
САДРЖАЈ О нашем васрсењу ................................................ 3–5 Знак крста .............................................................. 6–7 Св. Марко Ефески о Бл. Августину ................... 7–9 О Светом Духу .................................................... 10–11 Бесjеда на празник Св. Три Јерарха ............. 12–13 Свечано за Света Три Јерарха .............................. 14 Монашење у манастиру Крки ......................... 15–16 Манастир Крка ................................................... 16–17 Видовданска чаша .................................................. 18 Исповијест свештенства ....................................... 19 Недјеља првославља у Далмацији ...................... 20 Благовијести ............................................................ 21 Нова година у манастиру Драговић .................... 21 Задушнице на Ублима ............................................ 22 Дани духовне обнове ............................................. 22 Ново рукоположење .............................................. 23 Бадње вече у Косову ............................................. 24 Светосавска свечаност у Книну .......................... 24 За Св. Саву у манастиру Крки .............................. 25 Митрополит Јован у манастиру ........................... 26 Празник Праотаца у Имотском ............................. 26 Вјеронаука у Жегару .............................................. 26 Прослава Светог Саве у Марковцу ..................... 27 Обнова цркве у Жегару ......................................... 27 Обновљена парохија у Дрнишу ............................ 27 Обнова у Плавну ..................................................... 28 Помозимо изградњу храма у Кашићу ................. 28 Чврсто укоријењен ................................................. 28 Амбасадор СиЦГ у посјети манастиру Крки ..... 29 Влахо Боришић у Крки .......................................... 29 Прилози из Канаде и Швајцарске ........................ 29
2. Треба, дакле, сваки да се подвизава и труди помоћу свих врлина да стекне ону кућу и да вјерује да се она стиче овдје. Јер, ако се разори наша кућа тијела, ми имамо другу кућу, у којој би наставала душа наша. „Да се обучени, не голи нађемо” (II Кор. 5, 3), тј. не голи од општења и заједнице са Духом Светим, у Којем се једино може одмарати вјерна душа. Зато они који су у истини и сили хришћани, чврсто се надају и радују излазећи из тијела, јер имају ону кућу нерукотворену, а кућа је ова – сила Духа која обитава у њима. Ако се разори кућа тијела, они се не плаше, јер имају небеску кућу Духа, и ону нетрулежну славу, која ће у Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија
Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Игуман Герман Богојевић, јереј Милорад Станојевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић и монах Доситеј Јовић Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje в. д. главног и одговорног уредника и лектор-коректор: Светозар Борак Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos
Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”. Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази четири (4) пута годишње ISSN 1334-4293
4
Април 2005.
наставак са стр. 3.
Дан васкрсења и прославити кућу тијела, као што Апостол каже: „Онај који је подигао Христа из мртвих, оживјеће и смртна тјелеса наша Духом Својим који живи у нама” (Рим. 8, 11). И још: „Да се и живот Исусов јави на смртном тијелу нашем” (II Кор. 4, 11). И још: „Да живот, вели, прождере оно што је смртно” (II Кор. 5, 4). 3. Подвизавајмо се, дакле, вјером и добродетељним животом овдје, да бисмо стекли ону одјећу, да се не бисмо ми, обучени у тијело, онда голи нашли, јер иначе неће бити тада ничега што ће у онај Дан прославити тијело наше. Јер, сваки, уколико се вјером и марљивошћу удостоји да постане заједничар Духа Светога, утолико ће се и тијело његово прославити у онај Дан. Оно што је сада душа сабрала унутра у себе, тада ће се открити и показати ван тијела. Као што дрвета послије зиме, када их изнутра загрије невидљива моћ сунца и вјетрова, израстају и производе из себе као одјећу – лишће, цвјетове, плодове, а тако исто у то вријеме из љедара земље ниче пољско цвијеће, и њима се покрива и облачи земља, и трава као љиљани, за које Господ рече: „Ни Соломон у слави својој не обуче се као један од њих” (Мт. 6, 29). 4. Тако је за све богољубиве душе, тј. за праве хришћане, први месец – Ксантик, звани Април, који је дан Васкрсења, у који се силом Сунца Правде изводи изнутра слава Духа Светога, што покрива и заодијева тијела светих, она слава коју су имали унутра у душама
О НАШЕМ
сакривену. Јер, што душа сада има у себи, тада ће се то испољити на тијелу. Овај је мјесец, велим, први међу мјесецима годишњим. Он доноси радост свој твари. Он, раскрављујући земљу, облачи гола дрвета. Он доноси радост свима животињама. Он показује веселост свима. Он је за хришћане први мјесец Ксантик, тј. вријеме васкрсења, у које ће се тела њихова прославити неисказаном свјетлошћу, која је још од сада у њима скривена, тј. силом Духа, који ће им тада бити одјећа, храна, пиће, весеље, радост, мир, украс, живот вјечни. Јер, ће тада за њих Дух Божанства, Кога су се још од сад удостојили примити, постати цјелокупном љепотом свјетлости и небеске красоте... 5. Блажени Мојсије славом Духа, која је покривала лице његово, у које нико од људи није могао да гледа, показао нам је примјер како ће се при васкрсењу праведних прославити тијела светих оном славом коју се још сада удостојавају душе светих и вјерних имати унутра у себи, у унута-
рњем човјеку. Јер је речено: „Ми који откривеним лицем (тј. унутарњим човјеком) гледамо славу Господа и, преображавамо се у то исто обличје из славе у славу” (II Кор. 3, 18). Исто тако речено је за Мојсија: „Четрдесет дана и четрдесет ноћи хљеба не једе и воде не пи” (11 Мојс. 34, 28). Немогуће би било тјелесној природи да толико живи без хљеба, да се није хранила духовном храном, а овом храном још се сада душе светих невидљиво хране од Духа... 6. Треба, дакле, сваки од нас да се подвизава, да се труди, да упражњава све врлине, да вјерује и моли Господа да му унутарњи човјек још сад постане учесник те славе, и да душа постане заједничар Духа, да бисмо, очистивши себе од мрље порока, и при васкрсењу имали у шта обући своја тијела нага, да бисмо чиме имали покрити срамоту њихову, да бисмо их имали чиме оживотворити и на вјекове упокојити у Царству небеском, јер ће, као што вели св. Писмо, Христос сићи са неба и васкрснути сва племена Адамова, све од века уснуле, и раздијелиће их на два дијела, и оне који имају Његов знак (тј. печат Духа), назвавши их Својима, поставиће с десне стране Себе. Јер, вели, „овце Моје слушају глас Мој” (Јн. 10 27) и „знам Своје и Моје мене знају– (Јн. 14). И тада ће се њихова тијела за добра дјела обући божанском славом, и биће испуњени славом Духа, коју су још овдје имали у душама. И тако ћемо, прослављени божанском светошћу и узнесени на небеса на
Април 2005.
ВАСКРСЕЊУ сусрет Господу, као што је писано „свагда с Господом бити” (И Сол. 4, 17), царујући с Њим у бескрајне вјекове вјекова. 7. А да ли ће при васкрсењу васкрснути сви дијелови тијела? Богу је све лако, тако је и обећао. Но, људској немоћи и разуму ово изгледа као немогуће. Јер, као што је Бог, узевши прах и земљу, начинио природу тијела као неку другу природу, несличну земљи, и начинио много врста твари, као што су – коса, кожа, кости и жиле, и као год што игла, бачена у огањ, мијења боју и претвара се у огањ, али се природа гвожђа не уништава, него остаје, тако ће и при васкрсењу тијела васкрснути, и „длака неће пропасти”, као што је писано (Лк. 21, 18), и све ће постати свјетлозрачно, све ће се у свјетлост и огањ погрузити и претворити, али не растворити се, као што неки говоре, и постати огањ, тако да не остане пређашња природа. Јер, Петар остаје Петар, и Павле – Павле, и Филип – Филип; сваки, испунивши се Духом, остаје у својој сопственој природи и суштини. А ако речеш да се природа растворила, онда више нема Петра или Павла, већ у свему и свуда Бог, и нити они који одлазе у геену осјећају казну, нити они који одлазе у Царство осјећају доброчинство. 8. Замисли башту која има разноврсна родна дрвета – ту су крушка, јабука и виноград са родом и лишћем. Но, деси се да се и башта и сва дрвета и лишће претворе и промијене у другу природу, и све пређашње постане свјетлозрачно.
Тако ће се и људи измијенити при васкрсењу и сви ће чланови тијела њиховог постати свети и свјетлозрачни. Зато људи Божији треба да припреме себе за борбу и подвиг. Као што храбар младић на ударце који му се наносе одговара ударцима и издржава борбу, тако и хришћани треба да подносе невоље, и спољашње и унутрашње борбе, да би, подносећи ударце, побјеђивали трпљењем. Гдје је Дух Свети, тамо као сјенка прати гоњење и борба. Видиш како су Пророци, мада је у њима дејствовао Дух, увијек били гоњени од својих сународника. Видиш како је Господ, који је Пут и Истина, био гоњен не од другог народа, него од својих, од свога сопственот племена Израиљевог био гоњен и распет. Исто тако и Апостоли, јер је од времена крста Дух Утјешитељ прешао и уселио се у хришћане... 9. Као што многи свјетилници, напуњени једним уљем, не дају често исту свјетлост, тако и дарови по различитим добрим дјелима имају разли-
чно свијетљење благога Духа. Или, као што у граду у коме живе многи становници, који употребљавају један исти хљеб и једну исту воду, једни су – мужеви, други одојчад, једни – дјеца, а други – старци, и међу њима је велика разлика и несличност... тако размишљај да ће и, при васкрсењу мртвих, они који васкрсну, различитом славом бити прослављени и означени по вриједности добрих дјела, по заједници Духа Божјег, који је још овде обитавао у њима. То значе речи Апостолове „звијезда се од звијезде разликује у слави”. 10. Свака душа која се овдје ревношћу и вјером, по сили и несумњивости благодати, удостојила да се потпуно обуче у Христа, и која се сјединила са небеском свјетлошћу пречистога Лика, сада се у суштини поучава у познању небеских тајни; а у велики Дан васкрсења, и тијело њено, прослављено тим истим небеским Ликом славе, и, као што је писано, узнесено на небеса (И Сол. 4, 17), и удостојено да постане слично тијелу славе Његове, имаће вјечно и сунаследно са Христом Царство... 11. Боголики образ Духа, који је још сада као утиснут у душе Светих, учиниће и тијело њихово по спољашњости боголиким и небеским, а покривало свјетскога духа, које покрива душе порочних и грешних, и које је гордошћу страсти учинио – авај мени! – и сам ум помраченим и бестидним, показаће се и тијело по спољашњости помраченим и испуњеним сваким срамом.
5
6
Април 2005.
Знак крста Св. Николај Жички Символ хришћанске вере је вазда био и биће Крст, јер је он знак нашег спасења у Господу Исусу Христу, који је на земљу дошао да за нас страда и био распет на Крсту. Када желимо да нешто посветимо Исусу Христу, користимо Крсни знак. Зато Крст налазимо на црквама, на Светоме Јеванђељу, на барјацима, на гробовима преминулих. Када спојимо три прста десне руке, то је као да исповедамо: Верујем у Бога, једнога у Тројици; у Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа; не у једно лице, већ у три, не у тројицу Богоеа, него у Једнога. Савијањем остала два прста десне руке према длану исповедамо: Верујем да је Спаситељ наш, Исус Христос, који је у исто ереме Бог истинити и Човек истинити, дакле Богачовек, дошао на земљу ради нашег спасења. Када приликом осењивања знаком Крста изговарамо речи: Уиме Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин, ми на јасан начин иказујемо да припадамо само Господу Богу и да служимо Њему јединоме. Бог је увек близу нас, јер је Он свеприсутан. Он нас увек види, јер Он види све. За време молитве, међутим, ми смо нарочито блиски Богу: стојимо пред Њим, обраћамо Му се, а Он нас слуша. Због тога
се у молитви чешће осењујемо знаком Крста, нарочито пре и после сваке молитве. Крстимо се и када улазимо у храм, када се прилижавамо светињи, при целивању иконе, као и много пута за време црквених обреда. Крстимо се ујутру, да бисмо добили Божји благослов за тај дан, увече, да бисмо од Њега измолили заштиту за ноћ, у свим важним тренуцима у животу: када смо у опасности, у жалости, у радости, пре него започнемо било какав посао, да би на добро испало, пре јела, да би било од Бога благословено и да бисмо Му захвалили. Када се крстимо знаком Крста, не смемо то никада чинити ужурбано и
нехајно. Онима који се прекрсте на брзину, не размишљајући, који механички само махну руком по прсима Свети Јован Златоусти поручује: Демони ликују кад виде то безумно махање. С друге стране, знак Крста учињен правилно, са вером и страхопоштовањем, одагнава демоне, стишава грешне страсти, привлачи Божју благодат и даје нам снагу да чинимо добра дела. Не смемо сеникада стидети крсног знака, да се не би Христос постидео нас. Искуство Хришћана свих времена, а нарочито оних у првим вековима, говори нам да у рукама имамо снажно оружје у облику Крсног знака. Жалосно је, стога, што тај
Април 2005.
знак не користимо баш много у овим нашим временима. Никада до сад нису деца Божја била суочена са толико бројним и незајажљивим непријатељима. Они прете са свих страна, не само мачем и огњем, већ лажним философијама, гордошћу интелекта, верском незаинтересованошћу, материјализмом, комотитетом. Теже је нама данас борити се читавог живота против оваквих непри-
7
јатеља, него што је било старим Хришћанима задобити славу великомученика за неколико тренутака борбе у амфитеатру. Ако је првим Хришћанима, ученим од стране апостола и њихових непосредних наследника, често осењивање знаком Крста било неопходно, зар није и нама, још у већој мери? Осењујмо се што чешће знаком Крста, као што су то чинили наши очеви у вери.
Св. Марко Ефески о Бл. Августину У петнаестом вијеку, на флорентинском Сабору, сазваном ради остваривања уније са Латинима, поновила се слична ситуација као у вријеме св. Фотија: Латини су се позивали на бл. Августина као на необориви ауторитет (а понекад сасвим погрешно) и то по питању најразличитијих учења од filioquea до чистилишта. Из тога разлога је један велики источни богослов био приморан да одреагује. Био је то св. Марко Ефески. У првом излагању у којем заговарају постојање чистилишта и очишћујућег огња, Латини су навели претходно споменуто писмо св. цара Јустинијана Оцима Петог васељенског сабора, како би у Цркви васпоставили васељенски ауторитет бл. Августина и осталих западних 1
Отаца. Одмах је уследио одговор св. Марка („Прва омилија о очишћујућем огњу”): „Најприје сте навели један текст са Петог васељенског сабора, по којем у свему треба сљедовати Оцима које намје-
равате да цитирате и у потпуности прихватити њихово учење. Међу њима су Августин и Амвросије, који, претпостављамо, дају јасније учење о очишћујућем огњу од осталих. Међутим, нама је прилично страно то што говорите, јер немамо књигу канона са поменутог Сабора, због чега захтјевамо да нам је доставите, уколико је имате написану на грчком језику. Заиста смо запрепаштени чињеницом да се у том тексту и Теофил убраја међу учитеље Цркве, иако се не зна ни за једно његово дјело, а и сам је већ на лошем гласу због своје нетрпељивости према Златоустом.”1 Св. Марко изражава свој протест само по питању Теофила, али не и по питању Августина и Амвросија. Он затим у својој расправи (гл. 8, 9) проучава цитате „блаженог
Archimandrite Ambrose Pogodin, St. Mark of Ephesus and the Union of Florence, na ruskom (Jordanville, N.Y., 1963), str. 65-66.
8
Април 2005.
наставак са стр. 7.
Августина” и „божанственог оца Амвросија” (разлика, коју су православни Оци касније задржали), при чему неке од њих прихваћа, а неке побија. У осталим саборским списима св. Марка, он се позива на Августинова дјела, као на православни извор (очигледно користећи грчке преводе његових дјела, који су настали након времена св. Фотија). У својим „Одговорима на проблеме и питања кардинала и осталих латинских учитеља” (гл. 3), св. Марко користи цитате из Солилоквија и О Светој Тројици, приписујући их „блаженом Августину” и ефектно користећи његове ријечи против понашања Латина на овоме Сабору (Погодин, стр. 156-58). У једном спису „Силогистичке главе против Латина” (гл. 34), он се чак позива на „божанственог Августина”, када драговољно наводи цитате из његовог дјела О Светој Тројици (Погодин, стр. 268). Морамо нагласити да св. Марко, када цитира неког латинског учитеља који нема ауторитет у православној Цркви, изразито пази да му не би приписао коју ријеч хвале, као што су „блажени” или „божанствени”. Тако је, на примјер, Тома Аквински за њега само „Тома, учитељ Латина” (Ибид., гл. 13; Погодин, стр. 251). Увидјевши да латински богослови наводе заблуде појединих Отаца само да би се супротставили учењу Цркве, св. Марко је, као и св. Фотије, сматрао неопходним да изложи православно учење
СВ. МАРКО ЕФЕСКИ о Оцима који су по неким питањима падали у разне заблуде. Он то чини на сличан начин као и св. Фотије, али при томе не говори о Августину (чије грешке покушава да оправда и прикаже у најбољем могућем свјетлу) или неком другом западном Оцу,
већ наводи примјер једног источног Оца, који је запао у нимало безазленију заблуду од самог Августина. Ево шта о томе пише св. Марко: „Што се тиче цитата блаженог Григорија Ниског, боље је предати их забораву, и, зарад сопственог мира, не допустити да нас они муче. Јер се, на основу њих, испоставља да је овај учитељ Цркве окончао велико мучење потпуно се сагласивши са Оригеновим догмама.” „Према св. Григорију”, наставља св. Марко, „наступиће коначна обнова свега, па чак и самих демона,
и Бог ће бити све у свему, како каже апостол. Ми ћемо на ове ријечи најпре одговорити сљедујући учењу наших Отаца. Такође, могуће је да су ове дјелове измјенили или убацили сами јеретици или оригенисти... Међутим, да је поменути светитељ чак то и мислио, не смијемо заборавити да је то било вријеме када се о овоме учењу тек расправљало, те оно није било у потпуности осуђено, одбачено и замјењено супротним мишљењем, донесеним на Петом васељенском сабору. Стога, не треба да нас изненади чињеница да је св. Григорије, будући и сам човјек, погријешио у формулисању истине, што се догодило и са многима прије њега, као што су Иринеј Лионски и Дионисије Александријски, и други... Тако, ове тврдње о огњу, чак и да су изречене од стране божанственог Григорија, не подразумјевају посебно очишћење (кроз чистилиште), већ коначно очишћење и коначно обновљење васцијеле твари. Али, то није од пресудног значаја за нас, будући да се ми држимо општег суда Цркве, сљедујемо Светом Писму и не прихваћамо све што поједини Оци напишу као израз сопственог мишљења. Ако неко другачије учи о очишћујућем огњу, ми то не морамо прихватити.” („Прва омилија о очишћујућем огњу”, гл. 11; Погодин, стр. 68-9). Наравно, Латини су били шокирани оваквим одговором, те су позвали свога најбољег богослова, шпанског ка-
Април 2005.
О БЛ. АВГУСТИНУ рдинала Жана де Торквемаду (ујака познатог Великог инквизитора шпанске инквизиције) да у име свих одговори св. Марку, што је он и учинио на сљедећи начин: „Григорије Ниски, несумњиво највећи међу учитељима, нам је на најјаснији начин предао учење о очишћујућем огњу... Међутим, веома нам је необичан Ваш одговор да он, будући и сам човјек, гријеши. То значи да су Петар и Павле, остали апостоли, као и четири јеванђелиста, исто тако били људи; а да не спомињемо Атанасија Великог, Василија, Амвросија, Иларија и остале великане Цркве, што значи да су и они гријешили! Не чини ли Вам се да овај Ваш одговор превазилази све границе? Тако се нарушавају темељи саме вјере, те се и Стари и Нови Завјет, будући да су нам га предали људи, доводе у питање, јер, сљедујући Вашој тврдњи, није немогуће да су и они погријешили. Шта ће онда остати постојано у Божанском Писму и шта је онда уопште постојано? Признајемо да је могуће да човјек греши, јер је он човјек и све чини својим моћима. Али, ако га, по питањима догмата вјере, руководи Дух Свети и Сам Христос онда тврдимо да је апсолутна истина све оно што је такав човјек написао.” („Одговори на претпоставке Латина”, гл. 4; Погодин, стр. 94-5). Логичан крај ове латинске потраге за „савршенством” Светих Отаца свакако је папина непогрешивост. Логика ове поставке је истовјетна са логиком оних који су св.
Фотију говорили да се Августин и остали Оци, који су заступали било какво погрешно учење, морају „одбацити заједно са осталим јеретицима.” Св. Марко, одговарајући на ове тврдње, понавља православно становиште да „је могуће да неко буде учитељ Цркве, а да истовремено све што каже не буде апсолутно тачно. Због чега би онда Оци сазивали васељенске Саборе?” Такође, за таква лична учења (насупрот напогрешивости Светога Писма и црквеног Предања), он каже: „Не смијемо апсолутно вјеровати у њих или их прихваћати без даљег испитивања.” Он затим детаљније наводи многе цитате из својих дјела, како би показао да је св. Григорије Ниски заиста био у заблуди која му се приписује (која није ништа друго до порицање вјечних мука у паклу и опште спасење), те самом Августину саопштава своје коначно мишљење о томе. „Да су само канонски Свети списи непогрешиви, свједочи сам бл. Августин, ријечима упућеним Јерониму: „Само су књиге, које се називају „канонским”, достојне хвале и поштовања, јер тврдо вјерујем да ниједан од њених аутора ни у чему није погријешио... Што се тиче других списа, без обзира на изузетну светост и ученост њихових аутора, не прихватам њихова учења као једина истинита (само зато што су они тако мислили и написали).” Затим, у писму Фо-
ртунатију (св. Марко наставља да цитира бл. Августина), он пише: „Не треба да вјерујемо човјековом суду, макар он био православан и веома угледан, и имао ауторитет канонских Светих списа. Такав суд можемо сматрати неприхватљивим, али из поштовања према ауторима таквих текстова, треба да одбацимо све оне дјелове њихових списа, уколико случајно откријемо да они уче супротно истини, коју смо, уз помоћ Божију, ми или наши ближњи познали. Тако се односим према списима других људи, те желим да се читаоци исто тако односе и према мојим дјелима.” (св. Марко, „Друга омилија о очишћујућем огњу”, гл. 1516; Погодин, стр. 127-132). Видимо, дакле, да је последњу ријеч о бл. Августину изрекао управо сам Августин, а можемо рећи и то да се православна Црква односила према њем у управо онако како је он то желио.
9
ПРЕДАВАЊЕ
10 Православно богословље о Духу Светоме у данашње вријеме сусрета и сучељавања, дијалога и конфликата, тражи стално живо и активно свједочење, које је због додира са Западом и његовом богословском и сотириолошком подређености пневматологије, те стварања извјесног христомонизма у западној теолошкој мисли, још и веће. Црква је из свог живог откровењског предања оме-
богословље јесте свједочење истинитог богопознања, чији је пут, по ријечима св. Василија, од Једнога Духа, кроз Једнога Сина, и обратно, природна доброта и освећење по природи и Царско достојанство простире се од Оца кроз Јединороднога до Духа (Светога), тако се и три ипостаси признају и благочестиви догмат монархије не губи се. (О Духу Светоме 47).
Април 2005.
констатовао вјеру у Св. Тројицу, Три Лица Божија а потом нераздјељиво јединство Божије. Међутим, не смијемо заборавити непроцјенљиву заслугу Св. Василија у борби за усвајање никејског појма
О СВЕТОМ ДУХУ ђила пневматолошко исповиједање током IV вијека, који у историји формулисања вјере Цркве у Свету Тројицу несумњиво заузима изузетно мјесто у чему велики кападокијци, а међу њима и св. Василије, имају водећу улогу. Богословски подвиг св. Василија Великог је учинио устима Цркве у одбрани од напада аријанства и његовог огранка духоборства, пројављеног у значајној мјери кроз чувено дјело О Духу Светоме. То дјело св. Василије је написао 375. год. на молбу свог пријатеља св. Амфилохија Иконијског, потстакнуту литургијско–докслолошким разлозима, а његова садржина је објава Светитељеве истините богооткривене теологије као одговор на јеретичку теолошку технологију (игра ријечи). Његово пневматолошко богословље није плод јеретичких дијалектичких мудровања, већ благодатног доживљавања црквено–предањске вјере Цркве Христове. То
Јасно је да св. Василије наглашава да је исповиједање православне вјере у Духа Светога уско повезано са тајном човјековог спасења, јер се духоборачка јерес кроз триадолошку неправославност неминовно одражава на сотириолошки карактер праве вјере Цркве у Духа Светога. Због чега други Кападокијац и наш велики јерарх св. Григорије Богослов каже да се не можемо обожавати Духом Светим ако Он Сам није Бог. (Бесједа 34,12) Дух Свети несливено и нераздјељиво припада Св. Тројици и свако монархистичко сливање или аријанско– духоборачко разликовање није било могуће прихватити или помирити са правом вјером Цркве у Св. Тројицу, вјером у једнога Бога у три Лица, у којој је почетна перспектива била увијек триличносна, библијски егзистенцијално жива, Св. Василије је следујући православну богословску традицију Истока примарно
ОМОУСИОС-јединосуштан и правилно разумијевање истог, које се није сводило на терминолошко ситничарење. О томе св. Василије каже: „Они који говоре да су усија (суштина) и ипостас исто принуђени су да исповиједају само различита лица (просопа) и избјегавајући да говоре Три Ипостаси не успијевају да избјегну Савелијево зло”. Није св. Василије сводио богословску расправу на дијалектички ниво, мада се због јеретичке суптилности такав утисак на први поглед може добити из поменутог дјела о Духу Светом, но, поновићемо да је подвиг и значај богодоличног теолошког изражавања кападокијских отаца тешко превазилазеће величине. Правилно разумијевање светитељевог богословља о Духу Светоме неопходно тражи почетак у библијскоапостолском триадолошком богословљу Цркве о монархији Оца, јер по његовим ријечима, поклањајући се Богу из Бога, ми исповиједамо и
ПРЕДАВАЊЕ посебност Ипостаси и остајемо при монархији–јединоначалију. (О Духу Светом) богословље св. Василија је богословље о Једноме Богу Оцу, који има Свога Сина Јединородног рођеног из Њега и Свог Божанскога Духа произашлог из Њега. Вјеровати у једног Бога подразумијева вјеру у св. Тројицу тј. да је Он Отац Јединороднога Сина и безвремени почетак и извор божанстваа Сина и Духа Светога. Православни појам монархије онако како га је усвојио и употребљавао св. Василије, ни у ком случају није имао особине подмиљавања (субординације) Сина и Духа Светога Богу Оцу. Лична својства Лица Свете Тројице, нерођеност, неузрокованост Оца, рођеност Сина и исхођеност светог Духа не означавају природну субординацију и не остављају простора аријанскодухоборачким шпекулацијама. Дух Свети је из Бога, не као што је све од Бога него као Онај који је произишао из Бога, не рођењем као Син, него као Дух уста Његових, док Његов начин личне егзистенције остаје неизрецив. (46 одјељак дјела О Духу Светоме) Св. Василије је одлучно оповргавао и погрешке поистовјећивања икономијског плана јављања Св. Тројице са теолошким планом тројичног бића у Богу, тј. примјену принципа икономијског начина дјеловања Лица Св. Тројице у тријадолошком исповиједању, што је нарочито дошло до изражаја приликом познатог спора око доксологија или возгласа. Разликујући икономију од теологије Он каже: „Дух Свети се назива и Духом Христовим јер је по
природи њему својствен, отуда једино Он достојно прославља Господа, и у Своме достојанству пројављује величанство Онога од кога је произишао.” (О Духу Св.46.) Рушење једносушности Ипостаси Св. Тројице неминовно узрокује посљедице у пневматологији што је јасно видљиво у римокатолчком лажном учењу „филиокве” и импликацијама истог у еклисиологији, тј. неправославном разумијевању и доживљавању цјелокупне икономијске улоге
Април 2005.
Духа Светога. Богословље Св. Василија и осталих кападокијских отаца, а тако и њихова пневматологија, јесте богословље Цркве и као такво је саборно запечаћено цариградском допуном Символа вјере 381. год. Стога, није претјерано сматрати богословље Св. Василија критеријумом Православне пневматологије, чије је богословско–литургијско доживљавање непрекидно потребно. Јереј Жељко Лубарда
11
12
Април 2005.
Бесjеда на празник Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, часни оци, драги ученици, драга браћо и сестре! Дозволите ми ми да вас у своје име као епископ Далматински и вршилац дужности ректора Богословије „Света Три Јерарха” у манастиру Крки, у име Наставничког савета и у име братства манастира Крке поздравим и пожелим срећан и благословен данашњи празник – Света Три Јерараха, заштитнике и славу наше богословије. Желим најпре да изразим велику благодарност нашим архијерејима који су данас заједно са нама овде. Најпре митрополиту Дабробосанском Николају, који је дошао заједно са својим свештеницима, професорима и ученицима Богословије „Св. Петра Дабробосанског” из Србиња. Желим, такође, да захвалим Високопреосвећеном митрополиту Велеском и Повардарском и егзарху Његове Светости за Охридску архиепископију Јовану, који је дошао да буде са нама по први пут овде у Далмацији и у манастиру Крки. Радујем се што је он дошао да види и наше сведочење и мучеништво. Он сам живи у сличним условима прогоњен од своје браће по вери у Македонији. Желим такође да поздравим Његово преосвештенство епископа Бихаћко–петровачког господина Хризостома, који је наш суседни владика и увек радо долази овој светињи. Он је овде поникао, духовно стасао, а био је дуго година и професор наше богословије. Такође желим да поздравим преосвећеног епископа Славонског господина Саву, који је
заједно са својим архимандритом Амфилохијем дошао да подели са нама ову духовну радост у манастиру Крки и у нашој Богословији. Такође желим да поздравим и Његово преосвештенство епископа Горњокарловачког Герасима, који је, можемо рећи, до јуче био овде заједно са нама у Манастиру и Богословији, одакле га је наша Црква изабрала за одговорнију и крстоноснију епископску службу. Хвала Богу, он за кратко време показује велики труд и успехе у својој епархији. Желим такође да заблагодарим и поздравим све вас данашње госте, представнике Министарства вера Републике Српске, као и наше православне Далматинце из Буковице и са других страна одакле су дошли. Ово је велики дан за нашу Богословију, за наш Манастир и за нашу Епархију. Данас смо удостојени велике благодати због посете оволико великог
броја наших архијереја, свештеника и богослова србињске богословије, али и свих вас, браћо и сестре, који долазите често овој светињи и нашој Богословији. Данас прослављамо Света Три Јерарха, који се у црквеним химнама називају учитељима васељене. Они су светлост Јеванђеља Христовог пронели кроз читав тадашњи културни свет, а данас се поштују у читавом православном свету. Верујемо да и многи инославни уче њихово богословље, јер су они богослови ране Цркве из 4. и 5. века, када је формулисала наша православна вера. Тада је коначно довршен Никео–цариградски Символ Вере, а то је период после Првог и Другог васељенског Сабора. Тада је коначно утврђен васељенски Символ Вере кроз дефинисање вере о Духу Светом. Ту су нам кападокијски велики Оци највише помогли, њихово богословље је било пресудно за
Април 2005.
Св. Три Јерарха формирање тог православног Символа Вере. Отуда свако ко се бави богословљем мора се враћати на изворе, на своје корене, на корене Цркве, на корене Хришћанства. Ту су наши велики Оци и учитељи, међу којима као светила светле, данас празновани Света Три Јерарха– свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти. Данас се не бих много враћао на њихова житија него бих да подсетим да је у раном Средњем веку (11. век) настала полемика у Цркви ко је од ове тројице светитеља већи. Једни су говорили да је св. Василије Велики највећи богослов, да је био највећи аскета и да се узвисио у највише тајне богословља. Други су говорили, не, Јован Златоусти је већи јер је он био велики учитељ, велики пастир, патријарх мајке Цркве – Константинопоља, највећи тумач Светог Писма итд. Док су трећи говорили, не, највећи је Григорије, јер је он својим химнама, својом продуховљеном поезијом отишао најдубље у богословље и постао труба Светог Духа. То је тада изазвало немир и смутњу у Цркви Христовој. Међутим, по промислу Божијем, десило се да су се Света Три Јерарха заједно у небеском виђењу јавила једном побожном епископу у то време и рекли му: Нема међу нама првог ни последњега. Ми имамо исто достојанство, исту благодат пред Богом. Тиме је овај немир у Цркви превазиђен, и у спомен тога је установљен заједнички празник ова три светитеља – Света Три Јерарха, који ми управо данас празнујемо. Празник Света Три Јерарха нас подсећа на јединство Цркве
У манастиру Крки, 2005. г
Божије и јединство светитеља Божијих у Христу. Света Три Јерарха као и други светитељи Цркве поред различитих дарова и таланата које су примили, поред различите службе и мисије у Цркви, имају исто достојанство пред Богом, јер су постали једно са Богом у Христу. Да би се ова истина изразила често се на иконама Света Три Јерарха цртају свети Василије, Јован Златоусти и Григорије Богослов на различитим местима на икони. Тако нас и њихова икона подсећа на ову истину, да су они истог достојанства пред Богом. Склоност ка људским поделама и расправама у Цркви Христовој није нова. То је нешто што је постојало још у раној Цркви у Коринту, када су једни Хришћани говорили ми смо Аполосови, а ми смо Павлови, једни ми смо Кифини, а други су чак говорили ми смо Христови. То је био знак људске слабости и несавршенства у раној Цркви, док благодат Духа Светог и светитељи непрестано говоре и сведоче јединство Цркве Христове. Ја верујем, да је управо овај наш сабор у манастиру Крки и у нашој богословији, манифестација јединства Цркве Христове – јединства у вери, јединства у љубави, јединства у нади. Јединства у љубави према светињи манастира Крке, нашој Богословији „Света Три Јерарха” и мученичкој епархији Далматинској. Из наше Богословије која је са радом почела 1615. године изашло је на стотине свештеника, на стотине делатника Цркве Христове, па и велики број епископа наше Цркве. Наша богословија и данас до-
носи плодове, јер је прошле године игуман овог Манастира и професор Богословије, Герасим изабран за епископа Горњокарловачког, а ове године завршавају своје четверогодишње школовање и први ученици наше обновљене школе. Богословија „Света Три Јерарха” има дугу и светлу традицију и одувек је пролазила кроз страдања и распећа као и српски православни народ овде у Далмацији. Тренутно се нашој Богословији школује 50 ученика, који ће сутра, ако Бог да, бити свештеници, монаси, а можда неки и епископи и наставити мисију наше Цркве и у овом времену. Живот наше Богословије је тесно повезан са животом наше Епархије. Када је оживљавала наша Богословија, оживљавала је и наша Епархија и обрнуто. Са овог светог места је увек кретао духовни препород наше Епархије и православног српског народа у Далмацији. И ово велико последње страдање што смо проживели морамо превазићи вером из ове светиње напојени. Радујемо се што је Бог учинио крај прогону нашег народа, а ми се сада молимо, да се сви прогнани врате и слободно живе у кућама и на земљи коју им је Бог дао. Захваљујем свим данашњим гостима Високопреосвећеној и Преосвећеној господи архијерејима и свима вама, браћо и сестре. Дај Боже да се и у будуће сабирамо на овом светом месту и да се духовно обнављамо и препорађамо молитвама светога Архангела Михаила и молитвама заштитника наше Богословије „Света Три Јерарха”. Амин, Боже дај!
13
14
Април 2005.
Свечано за Света Три Јерарха Поводом славе Богословије „Света Три Јерарха” у манастиру Крки надлежни еепископ Г.Г. Фотије извијестио је Свети Архијерејски Синод о прослави овога празника. „Своју славу Света Три Јерарха Богословија у манастиру Крки и ове године је прославила веома свечано. На позив Његовог преосвештенства и ректора Богословије Г.Г. Фотија учешће у прослави богословије су узели: Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Г.Г. Николај, затим Његово високопреосвештенство митрополит Велеско–повардарски и егзарх патријарха за Охридску архиепископију Г.Г. Јован, Његово преосвештенство епископ Бихаћко– петровачки Г.Г. Хризостом, Његово преосвештенство епископ Славонски Г.Г. Сава и Његово Преосвештенство епископ Горњокарловачки Г. Г. Герасим. Прослава славе је почела вечерњим богослужењем које
је служио Његово преосвештенство епископ Горњокарловачки Г.Г. Герасим уз саслужење свештенства и монаштва епархија Дабробосанске, Бихаћко–петровачке, Славонске, Горњокарловачке и Далматинске. За пјевницом су појали ученици богословије (четврти разред) Светог Петра дабробосанског из Србиња који су заједно са својим професорима дошли да подијеле радост славе богословије у манастиру Крки. Свету Архијерејску Литургију у препуном храму вјерних је служио Његово Високопреосвештенство митрополит Дабробосански Г.Г. Николај уз саслужење Архијереја гостију и домаћина епископа далматинског Г.Г. Фотија. У својој бесједи у току Литургије епископ Фотије је поздравио све госте зажелевши им да се прија-
тно осјећају у нашој богословији и нашем манастиру и укратко изнео рад богословије у току последње четири године истакнувши да ове године богословија „Света Три Јерарха” има прве матуранте након поновног обнављања рада. Свечана академија је одржана у сали Богословије и на њој су узели учешћа сва четири разреда богословије „Света Три Јерарха”. Јереј Жељко Лубарда професор приправник је одржао предавање о Светом Василију Великом и његовом учењу о Светом Духу. После пригодног програма сви гости су позвани на трпезу љубави гдје су бесједили Високопреосвештени Митрополит Г.Г. Јован, Преосвештени Епископ Г.Г. Хризостом, протојереј Данило Црногорац у име Богословије Светог Петра Дабробосанског из Србиња и г. Јово Турањанин у име Секретаријата за вјере Републике Српске”. Епископ Далматински В. д. ректора богословије
Април 2005.
15
На дан Свете Ксеније Римљанке 6. фебруара ове године Његово преосвештенство епископ Далматински Г.Г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Крки и на малом входу замонашио искушеника манастира Крке Борислава Кузмановића, давши му монашко име Симон у част преподобног Симона Светогорца, оснивача и ктитора манастира Симонопетре. Епископ Фотије је пожелио новом монаху да се по угледу на свог заштитника подвизава у ангелском образу. Доносимо одломак из Житија о. Јустина ћелијског о
Монашење у манастиру Крки
животу преподобног Симона Светогорца. „...Светост и нарочиту вредност испосничког живота преподобни Симон пројави кроз дивне подвиге и чудеса, које учини како за живота тако и после смрти; а посебно кроз
точење мира, слично светом великомученику Димитрију Солунском. Но одакле је он био, ко су му родитељи, како је васпитан, и где је отпочео са својим подвизима, то се не зна. Што се пак тиче његовог прекрасног живота на Светој
Атонској Гори, изложиће се овде. Памтећи изреку духовних стараца, да је немогуће спасти се без послушности, преподобни Симон по доласку свом у Свету Гору најпре се постара да себи нађе духовног старца, коме би потпуно потчинио себе, те да му овај буде не само водитељ ка спасењу и светли образац савршеног подвижништва, него и строги судија његових мана и слабости. У тражењу таквог руководиоца, преподобни Симон жудно обилажаше манастире и скитове по Светој Гори. При сусрету са монасима искусним у духовном животу, он вођаше разговоре о монашким врлинама. Најзад, он пронађе себи старца, савршеног у сваком погледу подвижника. Он изложи потанко пред њим свој ранији живот, и одлучно изрази своју готовост: да старцу
БОГОСЛОВЉЕ
16 наставак са стр. 15.
Април 2005.
МОНАШЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ
буде безусловно послушан у свему, да без икаквог размишљања тачно извршује сваку родитељску реч његову, као да му долази из самих уста Божијих... Таква покорност ученикова обрадова учитеља. И старац, да би свога ученика усавршио на путу крстоносног живота и безусловне послушности, али и да му у исто време не би дао повода за сујетне помисли, стаде га не само грдити него панекад и бити. А блажени Симон примаше то с великом радошћу и благодарношћу. Зато помаган благодаћу, Симон туговаше и боја-
ше се за своје спасење, када му је старац у извесним приликама указивао пажњу и благонаклоност. На тај начин се међу њима зацари срдачна еванђелска љубав, која сачињава радост и духовних родитеља и духовне деце. Сладак плод те љубави код блаженог Симона беше његово неподражљиво молитвено страхопоштовање према старцу и оданост њему. Та оданост је ишла дотле, да је он целивао ноге старцу када је овај спавао, па чак и оно место где се старац обично одмарао после својих трудова или молитвеног стајања пред Ботом.
Све је то преподобни Симон радио из чистих побуда срца. Објашњавајући то другима, он је говорио: Колико смо, с једне стране, дужни љубити Бога који нас је из небића увео у биће, толико смо, с друге стране, дужни љубити и старца, јер он, уз помоћ Божију, преображава у нама унутрашњег човека, васпоставља и обнавља образ Божји у нама, који је пао нашим нехатом и тешким гресима”. – Ове речи показују како је преподобни дубоко био прожет осећањем важности и неопходности безусловне послушности старцу, а не својој вољи.
Милош Црњански:
Манастир Крка Дивна клисура, али вече опет пуно жабљег крекетања. Појављује се трава и, што дубље силазимо, комарци и магле маларије. Црни чемпреси. Камен се рони под кораком и сваки глас одјекује у котлини. По један јаблан и по једна воћка. Изненада, овако далеко од У Кистању, малом селу, на Овчарске клисуре, плаво кубе висини, где је ваздух леден и наше цркве, окречени, бели чист, много смо се смејали. зидови крај воде и крст над Калуђер је дошао у село на дрвећем. белом коњу. Он им је место У огромној провалији бопароха. Ваљало се спустити у рових шума, скоро 200 метара провалију, где је манастир, дубоко, тече река, разливена кроз борову шуму. по пољанама пуним цвећа.
Манастир Кркa, уточиште збегова у турско доба, стар је као рашки манастири. Борци против Турака, устаници, знали су добро за њега. Сад је толико тих, да ни ветар не пуше око њега. Сапети коњи пасу пред окреченим зидинама и сено мирише. Обичан и нов звоник се диже над зградама, само плаво кубе, старо и лепо, чува прошлост. Иза манастира шљивик процветао, сав бео, спушта се до реке. Около шума, у којој ни ветра нема. Из воде се дижу магле. Сељаци у капији манастира седе погурени, жути,
Април 2005.
тавни као земља, од грозница. У поплочаној, четвероугаоној авлији још већа празнина. Једно непомично звоно виси над двориштем, крај њега стоји млада сељанка, сва погурена од товара. Мрак, мали прозорчићи, сребрне иконе, дрвени кровови, чини се да смо негде у старој Србији. Нека плоча над степеницама, из доба последњих оправки, у години 1789, кад је овде била, као и сад, тишина. Спомиње се да су својим трудом радили на томе архимандрит Богунович и отац проигуман Миљевич. Јелена, жена Младена Шубића, сестра цара Душана, која је подизала цркве око древног Скрадина, који је сад само хрпа зеленог стења, бијеног морским ветровима, можда је заиста ктитор овог манастира? Каже се да је око 1350. неки Рувим, исповедник цареве сестре, отишао у гору, уз реку Крку, да сазида себи ћелију. Мало даље, у планини, још стоје древни манастири Крупе, који се црне од векова што су прошли. А овде има доста књига и србуља, штампаних још у Ободу. Неколико бедних сељака, са шарама метохијским на оделу, чекају нас у дворишту и у мраку, по ходницима. Све је као изумрло од страшних грозница, што се овде, у жутој магли, дижу с воде. Оне их муче и троше. Већ сад, овако у рано пролеће, читави ројеви мушица. Страховита беда, мада је ово завичај Бакоње фра Брне. Мало даље, низ реку, иза слапова, на једном мирном, цветном острву, католички
манастир Висовац, где је живео фратар, описан у роману. А овде, у овом православном манастиру, био је ђак и Матавуљ. Клепало је лупало, мрак густ и непровидан под каменом сводова. Отворише нам старе књиге и ковчеге, из којих се просуше златни везови, појаси и одежде. Једно дивно спуштање у гроб, насликано на свили, са изванредним гестом Марије, Богомајке, која крши руке. Талијани, који су месецима држали манастир и, у ноћи, у шуми, често пуцали, од страха у овој дивљини, снимили су ту композицију за Милански музеј. Читава хрпа крстова и ситних резбарија. Нарочито лепе, барокне камилавке и штаке. На зиду једна сјајна икона с мртвачком главом. Епитрахиљ св. Саве из 13 века? Разуме се да је предање о свему неизвесно, али је цео овак крај пун косовских веза. Можда је овај епитрахиљ збиља лежао некад у Студеници? Свилен и златан, пун је византинских светаца, извезених срмом. У мраку назиремо краљевске ликове. Између старих октоиха и патерника ово злато је текло и вукло се по камену, као неки царски, дуги скут. Чусмо име Теодосија и Игњатија, из Милешева, од места Пријепоља, војеводе Божидара, у години 1537. Ту је и грб његов, врло леп с црним орлом. Прегледамо један лепи патерник, из године 1346, писан руком. Крст манастира Пећи, што је полако дошао до задарске дије-
цезе, за времена Александра Карађорђевића. Калуђери су задовољни нашим дивљењем, а сва је мрачна одаја мирисна од тамјана. Ипак се то све чинило тако чудно, овако, далеко од Косова, у овом мрачном и празном манастиру, пуном грознице. Клепало опет лупа. Била је скоро поноћ, кад смо засели под слике помрлих игумана и слушали причу о тој води, око манастира, што расипа грозницу. Дуго смо разгледали књигу, у коју се путници записују. Свега два, код нас позната, имена. Остало талијанска и немачка, гувернера Далмације, ђенерала и морнара. Дани давни, године прошле. Из 1859. запис Никанора Грујића: „Један тренутак самоће у пустињи глухој. Дан проведен у тишини, о корици сухој. Где просто мислим и желим, што и рећи могу: ту сам ти ја ближи себи, ближи сам и Богу.” Ко зна с каквим порукама и тајнама дође године 1852. Серафим Ристић, јеромонах из манастира Високи Дечани? Године 1862. Момсен, који се талијански забележио. Одмах за њим један посластичар из Трста, који се свакако добро провео у манастиру, јер пише: In ljuesto convento felice e la vita – у овом манастиру срећан је живот и зато узвикује да живи Геротео, Јеротеј, архимандрит. У црквици, доле, као под земљом, хладно и мрачно. Светлуцају свеће и сјаје поцрнеле иконе и плави и жути прозори. Под хором, једна необично наивна и лепа слика Тајне вечере. Пред црквом, магловит мрак у шуми и води, и поноћ.
17
18
Април 2005.
ВИДОВДАНСКА ЧАША Свjетски позната француска списатељица Маргарет Јурсенар оставила је иза себе књигу с помало изненађудућим насловом: „Осмјех Краљевића Марка” .Тиме се само придружила бројним европским кнезовима писане ријечи попут Гетеа, Пушкина, Мицкијевича и других умних дјелатеља које је српска народна пјесма, тј. српски народни мит, из којег је она проникла, узнемирила и разбудила им духовно око за поглед према једном народу – Србима. У природи је пјесничког интереса да се не зауставља на нечему што је ефемерно и што се лако осипа. Тај интерес не измагљива ни у разним непогодама и „љутим” временима. Отпоран је на настојања оних који се великом ревношћу труде да оборе све оно што окупља један народ и шта га, поред вјере, држи у заједници. Таквима је и видовдански, косовски мит на мети. Треба, резонују они, вођени неким својим рачунима, потрпати заборавом оно што један народ чини препознатљивим међу осталим народима. Тако смо свједоци савременог апсурда – на једној страни дио Срба одриче се свога духовнога и националног наслеђа проглашавајући Видовдан, и оно што иде уз тај год, нечим што је непотребно, ретроградно, глупо и несагласно са „савременим цивилизацијоким стремљењима”, а на другој усхићени су препуним књижарским излозима
и ТВ екранима са Толкиновим „Господарем прстенова”, једним, лажним новоконструисаним митом који треба да помогне давању митске дубине коријенима других народа, овога пута Англо–Саса, Нордијаца. Нама не треба труд да нешто створимо што већ
вјековима имамо. Не треба подсјећати на то да је прогон наше народне песме из уџбеника у свијести народа прости духовни вандализам. Као што су некада Римом врвјели варвари, ево, сада врве, опет, српским духовним простором. Ипак, видовданска чаша међу Србима не престаје да се диже. И то више од шест стотина година. Не престаје да језди Шарац Краљевића Марка, не престају да ломе „ноге и руке” у „проклетом Лијевну”, не стаје Мали Радојица да се на љепоту „деснијем брком
насмијава, а лијевим оком погледује”. Лазарева чаша је подигнута пред освит Видовдана. Видовдан је за нас Словене исто што је за Грке Арес или за Римљане Марс. Уздигнуту чашу на здравицу прати сумња у вијерност, прати поглед лукавога, превртљивог и хитрог на издају. Истовремено је прати поглед племенитог ока, јунака спремног на жртву „за крст часни и слободу златну”. Та двојност није исчезла до данашњег дана, а Бог зна хоће ли икада бити сатворен дан када ће се то десити. Та подијељеност међу Србима код уздигнуте чаше на косовској вечери неће исчезнути ни наредних шест вјекова. Евидентност подјеле, сазнање да има тренутака у токовима наше историје када су се „сакриле виле у пештере”, када „пред олтаром плакаше канђело”, као што песник рече, неће наткрилити ни наду да „над овом овом грдном мјешавином опет умна сила торжествује, не пушта се да је зло побиједи”. Видовдан је често прљан дневном политиком, али никад није престао да просијава и емитује оно што краси сваку чисту душу. Није престао да одашиља наду и вjеру. Видовдан, дакле, не пролази јер није од овога пропадљивог свијета; њему се враћамо често у нашем духовном трајању. И подижемо чаше за љепоту, милост и јунаштво. С. Б.
Април 2005.
Исповијест свештенства Друге недјеље Часног поста, у петак 25. марта 2005. г. служена је Пређеосвећена литургија у манастиру Крки на којој су сви свештеници и свештеномонаси епархије Далмати-
нске приступили Светим Тајнама исповијести и причешћа. Приликом проповједи Његово преосвештенство епископ Далматински Г.Г. Фотије је подсетио све присутне све-
штенике да свештенослужитељ и проповједник Јеванђеља Христовога мора да буде истински свједок Христов не само својим ријечима него првенствено својим животом.
Под Велебитом Ту, под Велебитом, снага буја жива, Код Новог Косова и Котара Равни’ Гдје су Крупа, Крка, Драговић – све славни Манастири српски. Ко три силна дива Сваки од њих вјечност у камену снива, Ал’ и увјек будни од времена давни’ Сваки чува благо што се овдје скрива: Вјеру, глас гусала, наук православни.
Кад мјесец изрони из Јадранског Мора Бљесну им крстови преко свију гора Па сјај њихов брже и од муње стиже Тамо гдје се тамјан древна Хиландара И пјесма мрамора, Студеница стара, И бол Грачанице у небеса диже. Божидар Ковачевић
19
20
Април 2005.
Недјеља православља у Далмацији Прве недјеље Часног поста у Недјељу православља 20. 03. 2005. г. Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Драговићу. По завршетку Лит ургије одржана је литија у част свештених икона и побједе Православља над јересима. Поред богослужбеног дијела, епископ Фотије је од монаха манастира Драговића сазнао и о њиховом монашком и православном исповједништву у којем тренутно живе, јер манастир Драговић – поред свих покушаја и обраћања надлежним државним институцијама, живи у потпуној изолацији – пошто још увек није прикључена струја и вода, те монаси живе и подвизавају се подобно условима у средњем вијеку.
Април 2005.
Благовијести Благовијести – овај велики хришћански празник је свечано прослављен у епархији Далматинској. Његово преосвештенство епископ Далматински Г.Г. Фотије је служио свету архијерејску Литургију у манастиру Крка уз саслужење свештенства и монаштва епархије Далматинске. У својој поучној бесједи епископ Фотије је истакао велики значај овог празника за род људски јер је тај догађај почетак његовог спасења. Свети Архангел Гаврило се јавио Пресветој Богородици са благом вијесћу да ће зачети и родити Сина. На њено чуђење како ће то да буде кад она не зна за мужа Архангел јој је рекао да ће на њу сићи сила Духа Светога те ће на тај начин зачети. Благовијести су такођер и празник преко ког се православни хришћани припремају да дочекају и остале празнике и највећи празник над празницима Свијетло Васкрсење Христово.
Нова година у манастиру Драговићу На празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великога (14. 01. 2005. године), када се по јулијанском календару празнује и Нова година, Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије, служио је свету архијерејску Литургију са молебном за благословену Нову годину у манастиру Драговићу. Потом је братство манастира Драговића упознало епископа Фотија о току радова на обнови Манастира. Монаси су посебно истакли да им је највећи проблем то што у Манастиру још увијек нису прикључени ни струја ни вода, иако су у надлежне државне институције већ одавно предани захтјеви за то. Поред манастира Драговића, епископ Фотије је обишао и сусједну парохијску цркву у Бителићу, гдје су такође у току велики радови на обнови и уређењу цркве, црквене порте и парохијске куће.
21
22
Април 2005.
Задушнице на Ублима На Задушнице 5. 3. 2005. г. Његово преосвештенство епископ Далматински г.г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију на Ублима код Сплита, а потом и свеопшти парастос упокојеним православним хришћанима, као и онима који су у Другом светском рату пострадали на Ублима.
Овом приликом, због велике помоћи при обнови храма Рођења Пресвете Богородице и црквеног гробља одликовани су архијерејском граматом признања: Петар Ливаја, Марко Кривић, Милош Кривић, Лука Ливаја, Раде Кривић и Илија Стрижак – сви са Убала.
Дани духовне обнове Његово преосвештенство епископ Далматински Г.Г. Фотије почетком марта служио је свет у архијерејску Лит ургију у манастиру Крки поводом почетка Часног поста. У својој бесједи том приликом епископ Фотије је зажелио благословен почетак поста, истакавши да је пост период духовне радости и обнове и да хришћани посте по угледу на Господа Исуса Христа који је постио четрдесет дана у пустињи. Постили старозавјетни праведници, али и новозавјетна Црква, јер је вријеме поста вријеме преображења човјека и његова припрема за што достојније учешће у празнику Васкрсења Христова.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Април 2005.
Ново рукоположење
На празник Св. Симеона Мироточивог његово преосвештенство епископ Далматински Г.Г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Крки и у току Литургије рукоположио Саву Миланковића, студента Тео-
лошког института у чин ђакона. Сутрадан (27. фебруара) у Недјељу блудног сина епископ Фотије је новог ђакона рукоположио у чин презвитера. На крају Литургије, епископ је поздравио новог свештеника ријечима да је на
данашњи дан примио велику благодат, али и велики крст јер је свештеничка служба веома одговорна. По благослову епископа Фотија новорукоположени свештеник Саво ће служити у скрадинској парохији.
23
24
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Април 2005.
Бадње вече у Косову На Бадње вече код манастира Косовска Лазарица окупио се велики број Косовљана да, по свом древном обичају, прославе тај дан. Надлежни свештеник је у вечерњим сатима благословио бадњак који су вјерници потом наложили. У поноћ су сви били прсутни на богослужењу. На крају је прочитана и Божићна посланица Његове Светости патријарха Српског Господина Павла. Јереј Милорад Ђурђевић
Светосавска свечаност у Книну И ове године у Книну је достојно дочекан 27. јануар, дан посвећен великом српском просвјетитељу и учитељу Светом Сави. Овај празник најрадосније су дочекали ђаци јер је Свети Сава њихов заштитник и они су му рецитовали своје светосавске пјесме. Свету литургију служили су кнински свештеници, саборно,
у храму Покрова Пресвете Богородице у Книну. Дошли су мали православци, од оних најмањих које су родитељи донијели, до оних који завршавају основну школу и који су учили на вјеронауци ко је био Свети Сава. Кнински храм је био пун дјеце и дјечијих гласова који су до самог почетка литургије понављали своје пјемице Светом Сави.
После литургије, причешћа и заједничког ломљења колача, одржан је мали културноумјетнички програм са ђацима вјеронауке и оним најмлађима, који на знају читати, али су научили пјесмице. На крају су свој присутној дјеци и онима који нису могли доћи подијељени пригодни поклон пакетићи са разноразним слаткишима. Напомињемо и захваљујемо се добротворима из Париза који и ове године, као и претходних, помажу финансијски да сва дјеца Книна добију поклоне за Светог Саву. То су протојереј–ставрофор Никола Шкрбић, некадашњи парох кнински, г-ђа Љиљана Митровић, предсједница Кола српских сестара „Свете Петке” са својим чланицама, г-дин Мирко Бојић, г-ђа Ивана Бојић удата Рикардо. У име книнске дјеце и три парохије книнске, захваљујемо се овим путем свим приложницима. Јереј Радослав Милановић
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Април 2005.
слиједи сваки православни Србин, а посебно млади богослови који се спремају да буду пастири и учитељи. Најбољој четворици ученика Епископ Фотије је даровао по једну књигу Никодима Милаша „Свети Кирило и Методије и истина православља”. Послије подне је у храму Светих Кирила и Методија у Кистањама служено вечерње богослужење а по вечерњем богослужењу је одржан пригодан програм у ком су узели учешћа ученици вјеронауке из основне школе у Кистањама и ученици Богословије. Храм је
За Св. Саву у манастиру Крки За празник светитеља Саве Његово преосвештенство епископ Далматински Г.Г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у светоархангелском манастиру Крки. Након Литургије епископ Фотије је пререзао славски колач и благословио кољиво, јер се у манастиру налази богословија која, као и све српске школе, прославља као свог заштитника првог српског просвети-
теља и архиепископа Светога Саву. Потом је служен парастос свим упокојеним далматинским епископима, професорима, ученицима, ктиторима и приложницима богословије. У својој бесједи Његово преосвештенство епископ Далматински Г.Г. Фотије је истакао значај светитеља Саве и нагласио да је светосавски пут спасоносан пут који треба да
био препун православних вјерника који су са одушевљењем пратили програм који су изводили мали светосавци. Свештеници парохије Кистања и Ђеврсака су се потрудили и сваком дјетету, које је било присутно, поклонили по један пакетић. Епископ Фотије је након програма пререзао славски колач и благословио кољиво у просторијама пододбора СКД „Просвјета” у Кистањама.
25
26
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Април 2005.
Митрополит Јован у манастиру Његово високопреосвештенство митрополит Загребачко–љубљански и све Италије Г.Г. Јован је 11. јануара 2005. г. посјетио манастир Крку. Митрополит Јован је везан за Манастир јер је у њему замонашен и у периоду од 1967. до 1977. био сабрат Манастира и професор Богословије „Света Три Јерарха”.
Празник Праотаца у Имотском На празник Праотаца Христових по Телу (02. 01. 2005. године), Његово преосвештенство епископ Далматински г. г. Фотије, уз саслужење већег броја свештенства и монаштва епархије
Далматинске, служио је свету архијерејску Литургију у Имотском. Обраћајући се сабраном вјерном народу, епископ Фотије је рекао да благодари Богу и свима онима који су помогли да се минирана црква у Имотском овако брзо обнови. На овом великом богоугодном дјелу и у обнови ове светиње далматинске епархије, посебно су се истакли надлежни свештеник о. Ђорђе Кнежевић, коме је овом приликом уручена грамата за чин протојереја, а такође и до сада највећи добротвор Роберт – Гленџо Милетић из Берлина, који је поред досадашње велике помоћи у обнови овога храма прихватио да буде и ктитор фрескописа. На Литургији је пјевао хор младих из Имотског, чији чланови су истовремено и сви полазници православне вјеронауке.
Вјеронаука у Жегару Основна школа у Жегару је недавно обновљена и примила је и прве ученике. Школа је почела с радом у другом полугодишту и има 6 ученика. Истовремено је почела и вјеронаука не само у Жегару него и у Обровцу. У обе школе има 22 ученика. То много значи за жерагски и обровачки крај и надамо се да ће ово још више потакнути народ овог краја да се врати на своја огњишта. Јереј Саша Дрча
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Април 2005.
Прослава Светог Саве у Марковцу На дан Светог Саве у храму Светог пророка Илије у Марковцу служена је света Литургија којој је присуствовао велик број вјерника, међу којима је било и много дјеце. На крају Литургије, народу се обратио надлежни свештеник, говорећи о светом Сави као великом српском просветитељу и учитељу. Послије изговорене бесједе, дјеца су рецитовала пјесме у част светог Саве, а потом су им подијељени светосавски пакетићи. Јереј Милорад Ђурђевић
Обнова цркве у Жегару Црква у Жегару, посвећена св. Георгију, је у току рата оштећена. Стога је Његово преосвештенство епископ Далматински Г.Г. Фотије благословио да се започне са обновом. Ове године су почели сти-
зати и први прилози из Америке Италије и Србије. У плану је да се обнови кров и већ је комплетан материјал за обнову крова и купљен. Пошто су садашњи прилози недовољни да се изврши комплетна обнова, моле се сви
вјерници који желе дати лепту за обнову храма да уплате свој прилог на сљедећи жиро–рачун: Kunski račun: 2407000-1100142999 Matični broj: 1911791 Nova Banka Obrovac Јереј Саша Дрча
Обновљена парохија у Дрнишу Од 15. марта ове године обновљена је још једна парохија у многострадалној епархији Далматинској заступноштвом Пресвете Богородице, заштитнице Дрниша, и благословом Његовог преосвештенства епископа Далматинског Господина Фотија, Дрниш је добио свога свештеника послије десет година. Ову парохију су након рата опслуживали свештеници из Биочића и Шибеника (што наравно није могло бити трајно рјешење).Епископ Фотије је још у октобру прошле године почео припреме за оживљавање ове парохије, тако што је дао благослов свештенику Борису Милинковићу да врши припреме за прелазак са мјеста пароха другог Кистањског на мјесто пароха Дрнишког. Поред Дрниша овој парохији припадају околна мјеста: Кричке, Баљци, Развође, Житлић и Велушић. Специфичност овог дијела Далмације је у томе што је повратак избјеглих Срба у ове крајеве најмањи. Ситуација је веома тешка, становништво које сада живи на овом простору је углавном старије, просјек је око 60 година. Млади се не враћају јер немају запослења које би им омогућило да овдје живе и издржавају своје породице. Како је тешка ситуација у народу најбоље се
огледа у томе како изгледају храмови ове парохије, као и остала црквена имовина. Храмови су у рату опљачкани и остали без основног инвентара, црквене зграде нису одржаване већ годинама, тако да су у веома лошем стању, а неке су чак и потпуно срушене или запаљене. У току протекла два мјесеца изведени су неки ситнији радови на адаптирању дијела парохиског дома у Дрнишу, али то је само кап у мору, јер је ријеч о великом комплексу зграда. Надамо се да ће се појавити људи из овог краја који су у стању да помогну обнови храмова и остале црквене имовине на простору дрнишке парохије, јер унапређивањем црквеног живота се директно утиче и на повратак Срба у ове крајеве. Зато се молимо Господу нашем Исусу Христу, да заступничким молитвама Његове Пречисте Мајке васкрсне још једном православље у Дрнишу. Јереј Борис Милинковић
27
28
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Април 2005.
Обнова у Плавну Уз Божију помоћ и са благословом епископа Далматинског г.г. Фотија, обновљена је братска кућа у селу Плавну. Кућа има свој историјски значај за овај крај, на њој се налази спомен плоча Доситеју Обрадовићу који је био учитељ у овом селу.
Све проблеме и страдање овога краја у рату претрпјела је и ова братска кућа па је било потребно да се обнови. Овај пострадали народ својим несебичним прилозима, уз подршку своје Цркве и епископа Фотија, успио је да обнови овај објекат од велике важности.
Захваљујемо се свима који су помогли у обнови својим прилозима и радом и молимо све људе добре воље да и даље помажу на обнови осталих црквених објеката у селу Плавну. Јереј Радослав Радмановић
Позив Котаранима
Помозимо изградњу храма у Кашићу У срцу Равних Котара, у селу Кашићу, постојбини јунака Јанковић Стојана и Илије Смиљанића, постојала је дивна црква посвећена св. пророку Илији. Подигнута је 1872. године. У посљедњем рату порушена је, тачније 1993. за вријеме ратних операција у том предјелу. Звона су однесена, однесене су иконе и сав црквени инвентар. Овај крај, некад насељен вриједним људима, добрим пољопривредницима, данас је готово пуст. На парохији живи само десетак домаћинстава, махом са по двоје чланова, углавном стараца и старица. Остали су ратом развијани по свијету. Прије рата ту је обитавало преко седам стотина домаћинстава у чијем је саставу превладавало млађе чланство. Мало их се вратило на прадједовска огњишта. Рат их је расијао којекуде. Није нам мислити само на прошлост, већ се морамо старати за будућност. Очекујемо повратак знатног дијела синова и кћери овога краја који ће се окупљати, као и раније, око свога светога храма. Нема снаге,
нема руку ни новца да се он обнови без своје развијане дјеце. И најмања помоћ значи много у сваком смислу. Помоћ није само материјална подршка, него и морално уздизање. У нади да ће наш благовјерни православни народ увидјети потребу да се обнови храм Св. Илије у Кашицу и да ће помоћи у том богоугодном дјелу, унапријед се захваљујемо. Молимо се притом Господу Богу и заштитнику вашег храма Св. пророку Илији, да све приложнике, њихове у дому, све њихове труде и напоре подаре благословом и да им укаже на путеве повратка родном крају. Нека их Божији благослов прати ма гдје били и остали у свијету, нека их укријепи у чувању својих светиња, своје вјере, крсних слава и обичаја. Нека вама свима Бог помогне и нека вас рука. Господња подржи, ојача и дарује сваким добром и благословом! Ваше прилоге можете слати на: Splitska banka Srpska pravoslavna crkvena opština zadarska Broj: 2330003–1100144252 Poziv na broj: 03 0252177 Протјереј ставрофор Петар Јовановић
Чврсто укоријењен Божија воља створила је различите људе, па и оне који су вјерни својој вјери, свом народу, своме крају и својим светињама. Такав је и господин Тоде Манојловић, рођен на Далматинком Косову прије 67 година, крштен код цркве Лазарице гдје је провео дјетињство и гдје се вјенчао са својом супругом Смиљом с којом данас живи у Канади у граду Хамилтону. С њом је
изродио два сина Петра и Богољуба. Господин Тоде Манојловић је вјерни син своје Цркве и свога народа. То непрекидно показује једним малим дијелом своје активности у облику помоћи и интереса за светиње у крају одакле је поникао. У свом племенитом настојању он увијек најприје истиче заслуге других, својих истовјерних и
истородних земљака који одржавају вјеру и љубав према својим коријенима, наглашавајући да без њих ни он сам не би могао да нешто учини корисно и богоугодно за свој крај.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Април 2005.
Амбасадор СиЦГ у посјети манастиру Крки Приликом обиласка нових повратника који су се организовано вратили у Жегар, Оћестово, Бенковац и Смиљчић г. Милан Симурдић, амбасадор наше
матичне државе, посјетио је манастир Крку. Високог госта је примио Његово преосвештенство епископ Далматински Г.Г. Фотије са братијом манастира Крке.
Влахо Богишић у Крки Епископ Далматински Г.Г. Фотије примио је у посјету, у светоархангелском манастиру Крки почетком ове године директора Лексиграфског завода „Мирослав Крлежа” и подпредсједника Матице хрватске г. Влаху Богишића као и предсједника СКД „Просвјете” г. Чедомира Вишњића.
Приликом посјете манастиру Крки г. Богишић је приложио библиотеци Богословије „Света Три Јерарха” издања енцикопледија Лексикографског завода из Загреба. У току разговора било је ријечи о узајамној сарадњи Завода и Богословије и о сарадњи Министарства културе РХ и Манастира Крке. Било је ријечи о повратку манастирске ризнице и помоћи коју манастир, као споменик нулте категорије, очекује од Министарства културе у његовој обнови.
ПРИЛОЗИ ИЗ КАНАДЕ И ШВАЈЦАРСКЕ
Захваљујемо се нашим приложницима из Канаде и Швицарске на прилозима за часопис и манастир Крку Ђуро Трифуновић 10000 CAD, Мирко Загорац 20, Милорад Кобилски 20, Милан и Рада Бабић 30, Ђуро Т. Кашић 20, Јован Ћућуз 20, Јово Мијековац (син Драге) 20,Бранко Катић 20, Славко Блешић 20, Милица и Тоде Јовановић 20, Војо и Мила Радмиловић 20, Мирко и Коса Манојловић 20, Драгица Ђурић(пок. Јове) 20, Ђуро Баић 20, Перица Манојловић (син Момира) 20, Дмитар Мржић 20, Александар Митић 20, Владо Шобот 20, Ђакон Ђуро Самац 20, Душан Манојловић(син Миле) 20, Павле Клисурић 20, Дако и Анђа Куруц 20, Петар Преочанин 30, Јован Тркуља 20, Метод Грубић 15, Душан Винчић 10, Шпиро Винчић 10, Светко Дувњак 10, Милка Наранчић 10, Тоде Трифуновић Јакимир 10, Нена Злокапа 10, Анка Матијевић 10, Бошко Матић 10, Ћућуз Зоран 20, Владимир и Ђука Орељ 20, Вујо Јурковић 10, Ђуро Мијековац 10, Петљар и Мара Лака 10, Мира Клисурић 10, Јово Боровић 10, др Александар Радан 10,Маринко Марић 10, Сава и Нада Манојловић 10, Васо Лукић 10, Петар Стринић(син Илије) 10, Јово и Томислава Анђелић 10, Трифун Рикић 10, Мирко и Милка Милуновић 10, Раде Џакула 10, Миле Поповић 10, Буде Будисављевић 10, Велимир Перовић 10, Пајо и Јагода Мирчета 10, Свемирка Каблар 10, Слободан Чуберовић 10, Мара Катић 10, Бранко Винчић 8, Стан Левнаић 7, Милица Станојевић 5, Дане Владетић 5, Блашко Озимковић 5, Милош Пеиновић 5, Мирко Цветичанин 10, Инђић Димитрије 5, Анђа Јовановић
5, Дана Ђенераловић 5, Бранко и Невен Ковачевић 5, Остоје Маглов 5, Ђуро Будимир 5, Ђуро Џепина 5, Мирко Дроњак 5, Бошко Југовић 5, Никола Стринић 20, Игуманија Анастасија 20, Никола Јаснић 20, Дако Трифуновић 20, Мићо Трифуновић 20, Јово Ковачевић 20, Никола Карна 20, Стево Лалић 20, Јово Анђелић 50, Бранко Тумбас 20, Гојић Јовица 10 Александар Тајић 10, Бошко Ивковић 10, Недељко Баљак 10, Никола Дмитровић 10, Драгана Поповић 10, Синиша Ћалић 10, Бранко Зјалић 10, Н. Н. 10, Тоде Манојловић 20. ДОНАТОРИ ИЗ ШВАЈЦАРСКЕ ЗА ОБНОВУ МАНАСТИРА КРКЕ Кошчица Јован 100 ЦХФ, Мачинковић Славко 50, Димитријевић Боја 101, Милинчић Драган 50, Српски Клуб–Шафхаузен 200, Радичевић Милутин 20, Муждало Ђуро 20, Остојић Неђо 202, Остојић Вид 20, Вучетић Иван 20, Ђукић Милан 50, Лалић Дојчило 10, Радовановић Љубиша 10, Королија Славко 100, Бижић Владимир 50, Миладиновић Милорад 100, Момчиловић Душан 30, Пуповац Душко 20, Ковачевић Шпиро 50, Ивљанин Миомир 20, Јовановић Стеван 20, Кошчица Марко 60, Дајић Стојан 50, Грубић Здравко 10, Лекић Илија 50, Бабић Слободан 50, Петровић Милорад 20, Остојић Зоран 20, Арсић Милош 20, Читаковић Синиша 50, Петковић Марко 20, Црногорац Никола 50, Др Стојић Слободан 30, Весић Предраг 100, Жмико Милан 127.
29
30
Април 2005.
АДРЕСАР Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 email: eparhijski-upravni-odbor@si.htnet.hr Архијерејски намесник кнински протојереј ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту – I парохија – јереј Милорад Станојевић Тел.: 021/348-197, Моб.: 098/914-54-80 21000 Сплит, Обров 6 – II парохија – протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел. канцел.: 021/343-493, стан: 021/348-793 Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму:023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија – јереј Славољуб Кнежевић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел: 022/662-545; Mоб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија – јереј Радослав Милановић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 ел: 022/661-312; Mоб.: 091/788-63-66 – III парохија – јереј Радослав Радмановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел: 022/661-254; Моб.: 091/550-55-26 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија Протојереј–ставрофор Илија Карајовић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел: 022/214-745; Mоб.: 091/501-61-26 – II парохија – јереј Владимир Вукосављевић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел: 022/215-415; Mоб. тел.: 091/539-83-67 СПЦО и Управа парохије у Имотском Протојереј Ђорђе Кнежевић 21260 Имотски, Главина Доња Тел: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 098/911-49-23 email: djordje.knezevic@st.htnet.hr СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Mоб.: 091/522-28-26 СПЦО и Управа парохије у Скрадину
Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Скрадинско поље б.б. Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Дрнишу Јереј Борис Милинковић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел: 022/886-109; Mоб.: 098/196-93-96 email: milinkovic_b@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Жељко Лубарда 22319 Ђеврске Mоб.: 091/732-07-57 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165, Mоб.: 091/891-00-95 е-маил: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Марковцу Јереј Милорад Ђурђевић 22300 Книн, П.П. 61 Mоб.: 091/594-38-24 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Mоб.: 091/538-48-63 СПЦО и Управа парохије у Врлици Јереј Драган Михајловић 21236 Врлика, 30. свибањ 24 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени, 22300 Книн Mоб.: 098/729-46-19 Богословија «Св.Три Јерарха» у ман. Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.htnet.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле бб Тел: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Mоб.: 098/178-06-67 Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел: 098/979-66-86
Исповијест свештенства и монаштва епархије Далматинске 25. 03. 05.
Епископ далматински Г.Г. Фотије и игуман манастира Крке Герман са ученицима Богословије „Света Три Јерарха” Манастир Крупа посвећен Успенију Пресвете Богородице из 14. вијека