ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година III. – Број 8.
Преображенски број – 2005. г.
Цијена 10 kn
Пресвета Богородица Тројеручица – мозаик у епископском двору у Шибенику Икона на 1. стр. – Свети Василије Острошки заштитник манастира Црногорци (Епархија далматинска)
Август 2005.
3
СВЕТОТАЈИНСКО СВЕШТЕНСТВО У НОВОМ ЗАВЈЕТУ
Исус Христос – савршени Првосвештеник Проф. Христос Вулгарис По Божијем Домостроју спасења, старозаветно светотајинско свештенство је имало ограничене могућности, ваљаност и трајање, јер је посредник тога Завјета био човек – Мојсеј. Стога, у другом и последњем периоду историје спасења људског рода, Мојсија је заменио један посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус (1. Тим. 2, 5; Јевр. 8, 6; 9, 15; 12, 24), тј. оваплоћени Син и Логос Божији, кроз Кога је Он васпоставио нови и бољи Завјет са васцелим људским родом (Јевр. 7, 22; 8, 6-8; 9, 15;
13, 20; Мт. 26, 28; 2. Кор. 3, 6). То значи да првенство другог Завјета зависи од силе његовог посредника – божанске и човечанске Личности Господа Исуса Христа – у Коме су ex officio сједињена сва божанска сила, власт и све остале службе, потребне за Његово искупитељско дело. У Новом Завјету се често спомиње да је Исус Христос Своје дело на земљи савршио из потпуне послушности Очевој вољи. Отац пославши Сина свога у обличју тијела грјеховнога и због гријехова, осуди
САДРЖАЈ Исус Христос – савршени Првосвештеник...... 3–7 Свети Симеон нови Богослов............................ 8–10 Славско жито – кољиво .......................................... 11 Нови манастир у Епархији далматинској ........................................................ 12–13 Сабрана дјела Епископа далматинско–истарског Никодима (Милаша)........................................... 14–15 Приказ .................................................................... 16–17 Водопад Манојловац ......................................... 18–20 Битка код Зечева и погибија Вука Мандушића ................................................. 20–21 Матура прве генерације свршених богослова обновљене Крчке богословије ....................... 22–23 Ходочасници из Словеније...................................... 23 Проваљена врата на покровској цркви у Книну ............................................................. 23 Вијести из Епархије ............................................ 24–29
гријех у тијелу (Рим. 8, 3). Новозавјетно учење о овоме се може сажети у две основне тачке. Прво, смисао и циљ оваплоћења вечног Сина, био је да укине демонску силу Својим деловањем на земљи, нарочито кроз Своје страдање и смрт, којима је целоме људском роду донео опроштење грехова. Због тога се у Јеванђељима Исус приказује како одлучно одлази у Јерусалим да би пострадао и умро. Друго, Христова смрт има искупитељски смисао, будући да се Он жртвовао ради спасења васцеИзлази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија
Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Игуман Герман Богојевић, јереј Милорад Станојевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић и монах Доситеј Јовић Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje в. д. главног и одговорног уредника и лектор-коректор: Светозар Борак Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos
Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”. Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 3.000 примјерака Излази четири (4) пута годишње ISSN 1334-4293
4
Август 2005.
наставак са стр. 3.
лог људског рода. То објашњава чињеницу зашто новозавјетни аутори користе изразе сличне жртвеним култовима у Старом Завјету. Сам Исус Христос је Своју смрт описао као откуп за многе. Тако, Својим страдањем, Христос се показао првосвештеником par excellence, чиме је означио крај старозаветне улоге првосвештеника и жртвоприношења. О томе се детаљно говори у Посланици Јеврејима, где апостол Павле упоређује старозавјетно свештенство и жртвоприношење са Христовим свештенством и Његовом жр-
СВЕТОТАЈИНСКО СВЕШТЕНСТВО твом, наглашавајући да је Христос већи од Својих претходника. На тај начин, Христос је увео нови и бољи савез Бога са васцелим људским родом, чиме је донео опроштење грехова до краја века (Јевр. 2, 8-18; 4, 14; 10, 18), насупрот левитском свештенству и жртвоприношењу, које никада не могу уништити гријехе (Јевр. 10, 11; 9, 9). Старозаветне жртве су приношене само да сваке године подсјећају на гријехе. Јер није могуће да крв јунаца и јараца спере гријехе. (Јевр. 10, 3-4). Док крв јараца и јунаца и пепео од
јунице, којом кад се кропе нечисти освећује их да буду тјелесно чисти (Јевр. 9, 13), дотле крв Христова очисти савјест вашу од мртвих дјела, да би служили Богу живоме и истинитоме (Јевр. 9, 14). Посланица Јеврејима осветљава три основна аспекта Христовог свештенства, који се само наговештавају у осталим књигама Новога Завјета. Први аспект се односи на време у које је Христос постављен да служи. О томе су веома битне речи изречене у Посланици Јеврејима 5, 1-6, а о истоме, само у ширем контексту, се говори у истој посланици 4, 14-5, 10. Тако, апостол Павле у Посланици Јеврејима 5, 1-3, говори како је задатак људи, који се постављају за првосвештенике, да приносе дарове и жртве Богу, како за отпуштење грехова свих људи, тако и за своје грехе (Јевр. 8, 3-4). Како би њихова реч била што делотворнија, људи првосвештеници, морају бити призвани од Бога. То значи да они не могу сами од себе постати првосвештеници, већ то мора учинити Сам Бог (Јевр. 5, 4). Другим речима, првосвештеници не могу поседовати првосвештенство, већ само зависити од Бога, Који је једини извор стварног првосвештеничког служења, које Он дарује одабранима. Са друге стране, пошто Бог прима дарове и жртве, које приносе људи првосвештеници, само Он може даровати спасење онима за које се дарови и жртве приносе. О томе најбоље сведочи Ароново свештенство.
Август 2005.
5
У НОВОМ ЗАВЈЕТУ Исти принцип се односи и на Христа, Који не даде сам себи славу (edoxasen) да буде првосвештеник, него Онај који му рече: Син мој јеси ти, ја те данас родих. Као што и на другом мјесту вели: Ти си Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову (Јевр. 5, 5-6). Они који се баве проучавањем Светога Писма имају доста тешкоћа са аористом глагола edoxasen, за који верују да значи бити прослављен. Тако, један број тумача заступа мишљење да је Бог именовао Сина првосвештеником по Његовом прослављењу, што је у складу са Јн. 8, 54 (Отац је мој онај који ме прославља). Такође, они сматрају да се Пс. 2, 7 и Пс. 109, 4 односи на Христово прослављење. Такво тумачење је, пак, потпуно страно овоме контексту. Ако је Христос постављен првосвештеником по Свом прослављењу, онда Он није био првосвештеник током Свог земаљског делања, а поготову не током Његовог страдања и смрти, што такође значи да Његов боравак и рад на земљи нису били искупитељски. Ово мишљење је потпуно страно не само садржају Посланице Јеврејима, већ и целом Новом Завјету. Поред тога, Пс. 2, 7 се понавља и у Јевр. 1, 5 и 2. Цар. 7, 14, и сви ови стихови јасно говоре о вечном рађању Сина од Оца. Овде апостол Павле наглашава божанство Сина насупрот створеној природи ангела, па, следствено, и о Синовој власти над њима. То је случај и у Јевр. 5, 5, као и на многим другим местима Новог Завјета, док се у Пс. 2, 7 наглашава Христово божанство
као Сина Божијега (Јевр. 1, 3). По томе се и Пс. 109, 4 односи на исто, јер истиче како Бог поставља Сина за првосвештеника истовремено са Његовим вечним рађањем од Оца. Занимљиво је овде запазити да је у Пс. 109, 4 намерно изостављен глагол ei (ти си), како би се нагласила истоветност Христове Личности као Сина Божијег и свештеника по чину Ме л х и с е д е к ов у . Стога је јасно да је Син Божији Исус Христос примио свештенство од Оца истога тренутка Свога безвременог рођења од Њега, што значи да је оно (свештенство. прим. прев.) неодвојиво од Његове божанске природе. Ово објашњава тачно значење аориста глагола edoxase у Јевр. 5, 5. Христос није Сам од Себе помишљао да постане првосвештеник, већ је именован првосвештеником у време Свога вечног рађања од Оца. То објашњава и не баш логичну тврдњу у Јевр. 4, 14, где се природа првосвештеника Исуса Сина Божијега, супротставља природи људи првосвештеника. Тако, овај велики првосвештеник Исус Христос може да састрадава са нашим слабостима, јер је Он у свему кушан као и ми, али без гријеха (Јевр. 4, 15; 2, 14; 17; 18). Међутим, то што Христово свештенство потиче од Бога, не подразумева да је Он мање вредан, јер и Отац и Син имају божанску природу. Ова чињеница пре наглашава Очеву
предност у поретку божанства, као Онога Који рађа Сина, као и чињеницу да је Он (Отац) извор и узрок свега што постоји, укључијући и служење. Син има све што има и Отац, чак и Његово постојање, јер Му га је Отац дао (Јн. 10, 29,37; 14, 20; 15, 15). Повезаност Христовог свештенства по чину Мелхиседекову са Његовим божанством, објашњено је у Посланици Јеврејима 7, у којој се каже да је Мелхиседек сличан Христу. То што се у 1. Мој. 14, 17-20 ништа не говори о Мелхиседековом пореклу и смрти, по мишљењу апостола Павла, представља доказ да је он без оца, без матере, без родослова, нити му дани имају почетка нити му живот има свршетка, те стога он остаје свештеник без престанка (Јевр. 7, 3). Другим речима, када се речи у Пс. 109, 4 о свештенству без престанка односе на Месију, то, по мишљењу апостола Павла, указује на безвременост и непрекидност Мелхиседековог
6
Август 2005.
наставак са стр. 5.
свештенства. Због тога је он и сличан Сину Божијем. Мелхиседеково и Христово безвремено и бескрајно постојање обухвата безвременост и бескрајност њиховог свештенства, које је из тога разлога и непролазно (Јевр. 7, 24), за разлику од свештенства левитских свештеника, које се предавало наследницима по смрти: И оних (левитских) свештеника било је много, јер их је смрт спречавала да остају (Јевр. 7, 23). Други аспект се односи на време када је вечни Син Божији имао првосвештеничку службу. Тако, у Посланици Јеврејима 5, након што се наглашава да је Његово првосвештенство неодовојиво од Његовог божанства (Јевр. 5, 5-6), апостол Павле каже да се Син покорио Очевој вољи у дане земаљскога живота, и након што је савршио Своје првосвештеничко служење Он постаде свима који су му послушни узрок спасења вјечнога (Јевр. 5, 7-9). Следујући томе, Отац је примио Сина по прослављењу, узвикујући Ти си првосвештеник по чину Мелхиседекову (Јевр. 5, 9-10). На овом се месту тумачи срећу са проблемом партиципа глагола prosagorevtis (Јевр. 5, 10), тумачећи га да је Син наречен (или помазан) првосвештеником у тренутку Његовог прослављења. То је у потпуности погрешно, како из већ претходно наведених разлога, тако и због десетог стиха, као закључка целе перикопе 4, 14-5, 10. Тај стих у ствари закључује и сажима 4, 14. Будући Првосвештеник на
СВЕТОТАЈИНСКО СВЕШТЕНСТВО
земљи и спасавајући Своје следбенике, Исус Христос Син Божији прошао је поново небеса приликом Свога прослављења, и био примљен од стране Бога са ускликом Prosagorevis. Ти си првосвештеник по чину Мелхиседекову. Глагол prosagorevo у себи носи извесну нијансу свечаности. Ова слика је слична призору описаном у Јевр. 1, 3, где Отац прима Сина, Који се враћа након обављене мисије на земљи, и поздравља Га речима као у Пс. 109, 1, након чега бива позван да седне са десне стране Оца, док Му се покоравају непријатељи Његови (уп. 1. Кор. 15, 24-28). Тако Отац, Који Га је назвао Првосвештеником по рођењу, по Његовом повратку, дочекује Га
узвиком о Његовом првосвештеничком служењу. Другим речима, Отац дочекује Сина на основу онога шта је Он био на земљи. Трећи аспект се односи на смисао оваплоћења вечног Сина. Тако у Јевр. 2, 14-18 наилазимо на увод у првосвештеничко служење оваплоћеног Сина. Узимање обличја људског тела (крви и меса Јевр. 2, 14) је било неопходно, јер Син није спасавао ангеле, који су духови, већ Авраамове потомке. Зато је само у људском обличју вечни Син могао да буде милостиви и Богу верни Првосвештеник, Који ће искупити народне грехе. О овоме, само на још експлицитнији начин, говори се у Јевр. 10, 5-18. Управо пре тога, апостол Павле говори о испуњењу Јеремијиног пророштва о доласку Исуса Христа, којим се васпоставља Нови Завјет и његово првенство над Старим. Међутим, пророк Јеремија не говори ништа о начину на који ће се тај Завјет испунити. Из тога разлога, апостол Павле се позива на Пс. 39, 7-9, где се говори како Бог не тражи старозаветне жртве, јер иако се по закону приносе (Јевр. 10, 8), оне никада не могу уништити гријехе (Јевр. 10, 11). Зато је Он одлучио да цели Завет, замени новим и бољим. Из тога разлога се Син и рађа и говори: Ево идем да учиним вољу твоју, Боже (Јевр. 10, 9). Стога Му је Бог и припремио тијело (Јевр. 10, 5), које Он приноси на жртву једном за свагда (Јевр. 10, 10). Другим речима, смисао оваплоћења
Август 2005.
У НОВОМ ЗАВЈЕТУ Сина Божијега био је да жртвује Своје људско тело и тако принесе жртву Богу. Заиста, Христов принос учинио је савршенима заувијек оне који се освећују (Јевр. 10, 14), те гдје је опроштење гријехова, ту нема више приноса за њих (Јевр. 10, 18). Из овога нам је јасно да је Христово себе–приношење за цели људски род у ствари Његово првосвештеничко служење. Зато у Новом Завјету постоји парадокс, јер је Онај Који жртвује истоветан са жртвом. Као Првосвештеник, Исус Христос је ушао у Светињу са својом крвљу, извршивши вјечно искупљење. Након Његове жртве за свагда до краја века, човек се може спасити тако што подражава Његову жртву. То значи да Христова жртва има непроменљиву вредност у историји докле он поново не дође (1. Кор. 11, 26). Зато је Сам Господ пред Својим ученицима на Тајној вечери установио Свету Тајну Евхаристије. Христос је, у ствари, установио ову Светињу, тако што је Сам принео хлеб и вино, благословио га, након чега се оно претворило у Његово Тело и Крв, и на крају га је дао Својим ученицима за отпуштање грехова, заједно са заповешћу да то свагда чине у Његов спомен (1. Кор. 11, 24). Света Евхаристија има жртвени и светотајински смисао, што се види на основу употребе израза, као што су: захваливши, благослови, освети, даде, излива, једите, пијте, за отпуштање грехова; на основу претварања хлеба и вина, након благосиљања, у
Христово Тело, Које је требало да се жртвује на Крсту, што је Он Сам и учинио рекавши ово је тијело моје и ово је крв моја; и коначно на основу божанског дела пројављеног кроз обоје претходно речено (уп. Јн. 6, 55: Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће). На послетку, то је мишљење и Христових ученика, о чему нам сведоче и коментари апостола Павла, који о овоме исказује веровање васцеле ране Цркве: Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова? (1. Кор. 10, 16); и Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође (1. Кор. 11, 26). Поистовећујући Евхаристију са Својим страдањем, Христос поново дела као Првосвештеник. Сваки пут када се савршава Света Евхаристија, ми на светотајински (мистички) начин проживљавамо стварно понављање Христовог страдања на Крсту. То се чини Духом Светим, Који у одређеним тренуцима оприсутњује искупитељске историјске догађаје. И увек када се служи Света Евхаристија, тада се, у складу са Христовом заповешћу, истински понавља, како на стварни, тако и на светотајински начин, Његово двоструко дело, тј. Његово себе–приношење и Света Евхаристија. Тако, заједно са служењем Евхаристије кроз историју Цркве, ми проживљавамо и Христово свештенство, које је
уско повезано са Његовом жртвом, чиме се оно (Христово свештенство, прим. прев.) продужава кроз историју Новог Завета. У ствари, то је једина и јединствена новозаветна жртва, јер је окончала све остале жртве. Овај се Завет обнавља сваки пут кад се служи Света Евхаристија, јер се тада опет и опет верници причешћују Христовим Телом и Крвљу. Штавише, пошто је Исус Христос установио и Евхаристију и принео Себе на жртву у свој пуноти првосвештеничког служења, следи да су они чланови Цркве, који учествују у Његовом свештенству, обавезни да понављају Његово себеприношење у Цркви. То су најпре били апостоли, који су присуствовали успостављању Свете Евхаристије, и којима је Христос рекао: ово чините у мој спомен (1. Кор. 11, 24), што значи да је свештеничка служба повезана са апостолском. Стога, можемо запазити да исто као што је Христос Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову (Јевр. 7, 21) и има непролазно свештенство (Јевр. 7, 24), новозаветни свештеници не присвајају свештенство по сопственом праву, већ они једноставно само учествују у Христовом свештенству, тако да када служе Свету Евхаристију и поново приносе Христа, то у ствари чини Сам Христос, Који је, кроз свештенике, невидљиво присутан. Превод са енглеског језика – сестринство Тројеручице, Шибеник
7
БОГОСЛОВЉЕ
8
Август 2005.
Свети Симеон нови Богослов Беседа прва Адамов грех и наше искупљење кроз Христа 1. У чему се састоји Адамов грех? Првосаздани Адам је живећи у Рају, на наговор змије пао у гордост, и у жељи да постане бог, као што му је нечастиви и рекао, окусио је са дрвета са којег је Бог заповедио да се не једе. Због овога поступка био је осуђен на страшну казну – пропадљивост и смрт, ради искорењивања његове гордости. Али када Бог суди због нечег, он одређује и казну, и Његова казна се извршује, и бива вечна казна. Више не постоји могућност да се та казна укине јер долази од праведног суда Божијег. Али размислите: Адам је починио велики грех, јер није веровао речи Божијој, већ је поверовао ономе што му је рекла змија. Упоредите Бога и змију, и видећете како је велики грех починио свемудри Адам. Он је толико је био мудар, да је дао имена свим животињама (Пост. 2,19-20). Али када је свом душом поверовао змији, а не Богу, тада је божанска благодат, која је почивала на њему, одступила, и он је због неверовања које је показао према ономе што му је Бог рекао, постао непријатељ Божији. Адам је мислио да му Бог завиди и да не жели да и он позна добро и зло. Мислио је да му је Бог забранио да окуси од плода са дрвета познања добра и зла како он не би могао постати бог као и Бог
који га је створио. И тог тренутка, када је окусио са дрвета познања спознао своју наготу, и уместо да постане бог постао је пропадљив, а као пропадљив и смртан. 2. Зашто су због његовог греха сви људи постали пропадљиви и смртни? Буди трезевен, јер као што видиш казна Божија остаје
заувек – вечна казна. Зато смо сви ми, људи постали и пропадљиви и смртни, и не постоји ништа што би могло умањити ову велику и страшну казну. А пошто не постоји могућност да се ублажи ова казна, каква је онда корист од мудрости или богатства, од моћи, или од силе целог света? Упарво зато је Свемогући Син Божији, Господ
БОГОСЛОВЉЕ Исус Христос дошао да понизи Себе уместо Адама. И заиста се понизио и то до смрти на Крсту. А тајна Крста је како Свето Писмо каже: Проклет сваки који виси на крсту (Гал. 3,13). Адам је без икакве потребе, узео плод са дрвета познања (од којег му је Бог заповедио да не куша, упозоривши га да ако проба да ће умрети); он је окусио и умро. Човек треба знати да људско биће будући да има душу и тело, такође, подлеже двема смртима: једна је смрт душе, а друга је смрт тела. Следствено томе, постоје и две бесмртности, једна је душевна, а друга телесна, и обе су својствене једном човеку, јер човек је и душа и тело. Према томе, Адам је умро душевно чим је окусио плод, а тек након девет стотина и тридесет година умро је и телесно. Пошто је телесна смрт одвајање душе од тела, тако је душевна смрт одвајање Духа Светог од душе. Оног Духа Којим је Бог створио човека и благоизволео да буде Њиме закриљен, да би могао живети као анђели Божији, који живе у светлости Духа Светог и бивају непокретни на зло. Касније је цео људски род управо из истог разлога постао смртан телом и душом као наш праотац Адам. Човек, онаквим каквим га је Бог створио, више није постојао у свету. Немогуће је да неко буде какав је Адам био пре него што је прекршио заповест. Али ипак било је неопходно да такав човек постоји. 3. Како је свемилостиви и човекољубиви Бог кроз домострој утеловљења избавио људски род од пропадљивости и смрти? Тако је Бог силно хотећи да има човека какав је био Адам послао у историју, на земљу
Свог Јединородног Сина. И Он је дошао и постао човек, примивши савршено човештво, бивајући савршени Бог и савршени човек, те је тако Божанско (биће) добило равночасност Човека. Пази човече! Такав Човек никада није постојао, не постоји и неће постојати. Али зашто је Христос постао такав Човек? Да би сачувао закон Божији, Његове заповести и да би ушао у борбу са ђаволом и победио га. И једно и друго било је својствено Његовој природи, јер ако је Христос Тај Бог Који је дао тај закон и те заповести, да ли је могуће да Он не поштује и не држи закон и заповести које је сам дао? Осим тога, ако је Он Бог, као што заиста и јесте, како је онда могуће да Он буде преварен или обманут било каквим лукавством нечастивог? Не може се порећи чињеница да се, будући слеп и безосећајан, ђаво подигао против Њега. Али ово беше допуштено како би се испунила једна неисказана и страшна Тајна. Наиме, да би Христос, Безгрешни, пострадао и да би се кроз то страдање Адам који беше сагрешио могао добити опроштај. Исто тако, уместо дрвета познања, ту беше Крст, уместо корака којима су наши прародитељи корачали до забрањеног дрвета, и уместо пружања њихових руку да уберу плод са тог дрвета сада бејаху приковане за Крст пречисте ноге и руке Христове; уместо кушања тог плода, ту беше кушање жучи и оцта, а уместо смрти Адамове, смрт Христова. И шта се тада збило? Христос лежаше три дана у гробу зарад
Август 2005.
9
тајинства Пресвете Тројице. Да се види како је домострој спасења ипак дело Свете Тројице, иако Он беше Оваплоћени Син Божији, Који претрпе страдања и крсну смрт. А у чему се састоји тај домострој? Једна Личност Свете Тројице, наиме Син, Логос Божији, оваплотивши се, принесе себе у телу на жртву Богу Оцу, самог Сина и Духа Светог, како би први Адамов преступ могао бити доброхотно опроштен ради овог великог и страшног дела тј. ради жртве Христове, те да би се кроз силу те жртве могло остварити друго, ново рођење и обновљење човека у Светом Крштењу, у којем се такође очишћујемо водом и бивамо прожети и сједињени Духом Светим. Од тог времена људи се крштавају у води, бивајући погружавани три пута, што символише тридневно погребење Господње. И када умру за овај лукави свет, трећи пут када излазе из воде, они оживљавају, као да бивају васкрснути из мртвих, тј. у њихове душе се удахњује живот, и они поново примају благодат Духа Светог коју је Адам имао пре пада. Тада се помазују
БОГОСЛОВЉЕ
10 наставак са стр. 9.
Август 2005.
СВЕТИ СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ
светим Миром и њиме бивају помазани Исусом Христом и бивају натприродно миомирисни. На тај начин, удостојивши се да буду сарадници Божији, они једу Његово Тело и пију Његову Крв, и освећеним хлебом и вином постају једно Тело и једна Крв са Богом, Који се оваплотио и принео себе на жртву. Након овога чина више није могуће да грех има власт над човеком и да га тиранише, будући да је он сада бог по благодати. Пошто је Адам пао под осуду, а кроз њега и цео људски род, који је од њега потекао, тако ни казна Божија ни на који начин није могла бити укинута. Зато Христос, кроз то што беше разапет на дрво Крста, да би принео себе на жртву Богу Оцу, као што је већ речено, те да би тако укинуо казну Божију неизрецивошћу значаја те жртве, постаде за нас осуда, тј. страст. Јер ко је већи и славнији од Бога? Као што у читавој творевини не постоји ништа веће и славније од човека (јер је у творевини све створено за човека), тако је Бог неупоредиво виши–већи–величанственији и изнад свега створеног, ни шта се не може поредити с Њим, ни у видљивом ни у невидљивом свету. Тако, Бог, неупоредиво славнији од свега видљивог и невидљивог, узе људску природу, најславнију у створеном свету, и принесе је на жртву Свом Богу и Оцу. Постиђен оваквом жртвом (овако ја расуђујем) истовремено је чествујући, Отац је (жртву) није могао оставити у рукама смрти. Тако је Он укинуо Своју казну и васкрсао из мртвих на првом
месту Њега Који је принео Себе на жртву ради искупљења људи који су од истог рода са Њим. Осим тога, на крају, у последњи дан овог века, Он ће васкрснути све људе. Штавише, душе оних који верују у Исуса Христа, Сина Божијег, и у ову страшну и неизрециву жртву, Бог васкрсава још овде у овом животу, а знак тог васкрсавања је благодат Духа Светог, коју Он даје души сваког хришћанина као да му даје нову душу. Таква душа (хришћанина) се назива достојном (или верном), јер јој је поверен Дух Свети Божији и она Га је примила – Дух Божији Који је живот вечни, будући да је Дух Свети вечни Бог Који исходи од беспочетног Бога Оца. 4. У чему се састоји тајинство и тридневно погребење Господа нашег, Бога и Спаситеља Исуса Христа? Пошто Крст постаде престо овој страшној жртви, јер на Крсту Син Божији умре за пали род људски, с правом се он (Крст) поштује и прихвата као знак општег Васкрсења свих људи, како би они који преклањају колена пред крсним дрветом могли бити избављени од Адамове клетве и примити благослов и благодат Божију за сваки труд у врлини. За хришћане, Крст је чест, слава и сила, јер сва наша сила је у сили Христа, Који је распет за нас. Сва наша огреховљеност је сатрвена Христовом смрћу на Крсту; и сва наша слава и сва наша част је у смирењу Божијем, Који је понизио Себе до те мере да је благоизволео умрети међу преступницима и разбојницима. Управо из тог разлога, хришћани који верују у Христа, осењују се крсним занком, али
не хотимично, не по навици или тек тако, већ скрушено, са страхом и великим усрђем. Јер Крст представља измирење и пријатељство између Бога и човека. Зато се демони и боје крсног знамења, и не могу издржати чак ни да га виде изображеног у ваздуху, већ моментално беже знајући да је Крст знак пријатељства људи и Бога. Исто тако, они знају да као отпадници и непријатељи Божији, будући далеко од Његовог Божанског Лица, више немају слободу да се приближе онима који су се помирили са Богом и сјединили са Њим, те да им не могу више наудити. А ако се стиче утисак да искушавају неке хришћане, нека сви знају да они војују против оних који нису исправно схватили узвишену тајну Крста. Међутим, они који су заронили у дубину ове тајне из искуства знају какву власт и силу Крст има над демонима. Саобразно томе, схватили су да Крст даје души снагу, власт, смисао и божанску мудрост свише. Такви са радошћу узвикују: А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету (Гал. 6,14). Према томе, будући да је знак Крста велик и страшан, сваки хришћанин је дужан да се њиме осењује са страхом и побожношћу, са поштовањем и смерношћу, а не олако из навике и немарно, јер онолико колико неко поштује Крст, толику силу и помоћ од Бога прима. Њему нека је слава част у све векове. Амин. Превод са енглеског језика – сестринство Тројеручице, Шибеник
ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА
Август 2005.
Св. Николај Жички
Славско жито - кољиво Како је кољиво установљено? Цар Јулијан, звани Апостат (отпадник), беше примио Хришћанство у младости, а кад је постао цар, одрекао се Христа и постао поново идолопоклоник и велики прогонитељ Хришћана. Знајући да Хришћани посте Велики пост, а нарочито прву недељу овога да би се причестили, хтео је да наруши прописе Хришћанске Цркве. Зато тајно нареди управнику Цариграда да све што се на тржници налази за јело покропе крвљу жртава које се приносе идолима, како би се Хришћани оскрнавили. Али Свети Тихон, преко патријарха цариградског, Евдоксија, јави Хришћанима да ништа не купују на тржници за јело, већ да кувају кољиво – пшеницу са медом – и то једу. Они тако и учине – целу прву недељу Великог поста јели су само кољиво. Доцније је уведено у употребу и при прослављању крсног имена – славе. Пшенично зрно је символ смрти и васкрсења: зрно бачено у земљу проклија и распадне се – умире, али из њега ниче клас који доноси много више зрна. Коме се кољиво спрема?
Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове и у спомен светитеља кога славимо, као и за успомену на оне наше претке који су у вери живели и на оне који су за веру дали своје животе. Ову чињеницу потврђује и молитва која се чита приликом благосиљања кољива: ... Ти сам, сведобри Царе благослови и семење ово са разним плодовима, и освети верне који буду јели од њега, јер слуге Твоје принесоше ово
Теби у славу Твоју и у част Светога ... и у спомен оних који преминуше у благочестивој вери. Славски обреди и обичаји врше се за живе – за њихово здравље, напредак и благостање, али сасвим је природно да се Хришћанин сети својих умрлих предака и сродника и да се помоли Богу за њих приликом прославе светитеља – њиховог заједничког заштитника, кога су и они славили и коме су се и они у молитви обраћали. Треба нарочито нагласити: кољиво се о слави не спрема за покој душе оног светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле. Нико, никада у цркви није служио парастос неком светитељу и спремао му кољиво за покој душе, те тако исто и за славу не би смело да буде. Јер сви светитељи су живи у Господу и налазе се пред Њим као наши заступници и молитвеници, а жито се спрема искључиво у њихову част, а никако за покој душе. Зато се славско кољиво обавезно спрема за све славске дане, па и за Светог Архангела Михаила, Светог Илију, као и за Богородичине и Христове празнике.
11
12
Август 2005.
По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија основан је нови манастир у Епархији далматинској и то манастир Светог Василија Острошког у селу Црногорци поред Имотског. Овај манастир је пети манастир у Епархији далматинској и биће духовни центар Имотске крајине. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је одржао следећу бесједу. БЕСЈЕДА ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ Г.Г. ФОТИЈА НА ДАН ПРОГЛАШЕЊА МАНАСТИРА СВ. ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ У ЦРНОГОРЦИМА (12. 05. 2005.) У име Оца и Сина и Светог Духа! Часни оци, драга браћо и сестре, Ево дана који створи Господ, да се радујемо и веселимо у њему! Ово је химна коју певамо сада у периоду Васкрсења, а она нам открива дубоку тајну, да нас је Бог све створио, како би нам у Христу подарио вечни живот, и управо је та вечност – непролазни дан живота и вечна радост. Ево и ми овде сабрани предокушамо ту радост Васкрсења посебно данас на овом светом месту, када проглашавамо храм Светог Василија Острошког у Црногорцима Српским православним манастиром Светог Василија Острошког. Овај свети храм је подигнут 1988. године и до сада је служио као парохијска црква, а од данас ће, ако Бог да, постати манастир Светог оца нашег Василија Чудотворца Острошког, место непрестане молитве, али и заштите овог дивног угодника Божијег. Манастири се разликују од других световних објеката по томе што су места, на посебан начин посвећена Господу и Његовим светитељима, и сваки се на свој начин уподобља-
Нови манастир у ва гори Синају, на којој је пророк Мојсије добио заповести Божије. Добивши на каменим таблицама написан Закон Божији, велики пророк Мојсије морао је изути обућу са ногу својих, јер је земља на којој је стајао била света земља. На то су и сви наши православни манастири позвани, да постану света земља – земља освећена присуством Божијим, а самим тим и место утехе, мира и предокушаја радости вечнога живота. То духовно благо је намењено,
како онима који са страхом Божијим, вером и љубављу живе у манастиру, тако и свима онима који на исти начин приступају овим светим местима. Проглашавајући данас овај манастир Светог Василија Острошког, ту визију имамо пред собом, и ако Бог да, када се подигну конаци овог манастира, и у њега се уселе монаси, они ће својим трудом и монашким подвигом ово свето место уздизати у небеске висине, у којима је сам живео и које је созерцавао Свети Василије Острошки. Свети Василије Острошки је живео у 17. веку, у тешком времену турског ропства и у периоду борбе за очување чистоте Православља. Оба ова велика крста победоносно је изнео на својим плећима Свети отац Василије Острошки укрепљиван благодаћу Божијом. Он је истовремено себе потпуно преобразио у Христа, тако да је, подобно Светом апостолу Павлу, и у њему живео Христос. Христом и само Христом Свети Василије – слава му и ми-
Август 2005.
који треба и може да се гради, захваљујући побожним и добрим људима из овога краја, који су већ даровали много земље овој светињи, чим су чули да ће на овом месту бити основан манастир Светог Василија Острошког Чудотворца. Православни Срби из Црне Горе и Херцеговине досељавајући се кроз историју на ове далматинске просторе нису заборавили свог светитеља и свог заштитника, већ су му из
Епархији далматинској лост – могао је да учини, а и данас чини дела подобна делима великих старозаветних пророка, као и многих светитеља Цркве Христове. Христом је Свети Василије Острошки у српском роду стао уз родоначелнике наше Светог Симеона Мироточивог и Светог Саву, и као светило неугасиво светли и данас у тами овога света и овога века. Проглашавајући данас овај манастир можемо слободно рећи да он одмах добија свој Устав и свој Типик, а то је житије Светог Василија Острошког Чудотворца. Онај ко буде овде живео позван је непрестано, да се учи из житија Светог оца Василија, великог јерарха Цркве Христове, али и великог подвижника, који се непрестано и од свога архијерејског служења повлачио, да би се у миру и тишини благословене пустиње Самим Господом испуњавао. Манастир Светог Василија Острошког је сада пети манастир у Епархији далматинској, поред наших манастира Крке, Крупе, Драговића и манастира Светог Цара Лазара на Далматинском Косову. Дај Боже да и
он постане велики духовни центар у овој области Имотске Крајине, а и да буде, као што већ и јесте, веза далматинских манастира са манастиром Тврдошем у Херцеговини и манастиром Острогом у Црној Гори. Та света места је својим животом и својим присуством на посебан начин осветио и благословио Свети отац наш Василије Острошки, чије мошти и данас у манастиру Острогу живе и чудотворе безбројним чудесима. И наш нови манастир Светог Василија Острошког у Црногорцима има већ једну велику светињу – митру Светог Василија Острошког, која је са његових моштију донесена и дарована овој светој цркви, и њу ћемо ускоро, ако Бог да, вратити и донети у овај свети храм – да нас ова благословена митра у православљу укрепљује и од наших људских мука и недуга исцељује. Манастир Светога Василија Острошкога у Црногорцима од имовине тренутно има само овај свети храм. Ми смо успели, хвала Богу, да припремимо идејни пројекат конака овог светог манастира,
велике љубави и поштовања најпре ову цркву подигли, коју ми ево данас и манастиром проглашавамо и тиме надамо се, остварујемо најдубљу заједницу вере и љубави народа овог краја са својим светитељем и то за све векове. Дај Боже и Свети Василије Острошки помози, да ово данас свето дело започето и довршимо! Не на славу људску, већ само на славу Божију! Молитвама Светог оца нашег Василија Острошког и свих светих! Амин.
13
14
Август 2005.
Сабрана дјела Епископа далматинско–истарског Никодима (Милаша) Ових дана приводи се крају значајни издавачки подухват епархије Далматинске у виду избраних и сабраних дела великог православног историчара Цркве и канонолога епископа др Никодима (Милаша). Имајући велику љубав према књизи и свом часном предшественику на древној катедри Далматинских епископа, Његово преосвештенство данашњи епископ Далматински Г. Фотије, прихватио се великог и скупог посла да најзначајнија дела, у целом хришћанском свету познатог и признатог богослова епископа Никодима (Милаша), још једном оживи и учини доступним широкој читалачкој публици. Као резултат тог истрајног рада, пред нама је драгоцени ђердан – збирка од седам књига на близу 4000 страница, у тврдом повезу и на квалитетној хартији, као што је некада и сам почивши писац своја дела издавао. Са изузетком једне књиге, техника је фототипска, тако да је оригинални језик и начин излагања аутора сачуван у Оригиналу. Благодарећи епископу Фотију, његовим трудољубивим сарадницима и Министарству вера републике Србије, које је материјално помогло овај значајни труд, пред
нама се данас у новом руху налазе „Правила Православне Цркве са тумачењима”, „Свети Ћирило и Методије и истина православља”, „Православна Далмација”, „Православно црквено право”, „Црквено казнено право” и зборник ма-
њих сабраних дела Никодима (Милаша). Универзалност и капитални значај Милашевих канонско правних дела, као и појединих историјских расправа и трактата, потврдила је научна
јавност Православне, Римокатоличке и Протестантске цркве, – својим преводима на руски, немачки, бугарски, румунски, грчки и италијански језик. Епископ др Никодим Милаш се родио у Шибенику 1845. године, почетно образовање је стекао у римокатоличким школама францисканаца, доминиканаца и језуита, да би школовање наставио у Карловачкој богословији коју је завршио 1866. године, а затим отишао у Беч, где је уписао философију. Не задржавајући се дуго у Бечу, већ идуће године се уписао на Кијевску духовну академију. На студијама је посебну пажњу посветио канонском праву, јер се ова наука, „подударила са реалистичким правцем” његове природе. Ово његово опредељење, остаће доследно кроз целокупни његов научни и пастирски век и многим његовим радовима обогатити православну богословску мисао. Године 1872. Никодим Милаш се вратио из Кијева у Задар и тамошњој Православној богословској школи предавао црквено право и историју хришћанске цркве. На катедру епископа Далматинско–истарског изабран је 1890. године.
Август 2005.
Одлично познавање класичних и савремених европских језика, теологије и друштвених наука, интересовање као и посебна обдареност за научни рад, извор су његове плодне научне и богословске делатности. Ове његове активности прибавиле су му научне степене и звања: магистра теологије Кијевске духовне академије, почасног доктора богословља Православног богословског факултета у Черновцима, звање почасног члана Петроградске и
Московске духовне академије, чланство у разним научним друштвима широм Србије, Русије, Бугарске, Грчке и Аустрије, а такође и респект ауторитативног православног правника и канонолога. Будући рођен на просторима где се вековима састају и раздвајају, боре и мире, – Православни исток и Римокатолички запад, иако сам као православни епископ посвећен очувању православне вере и нације поставио се у научном смислу
као мост између Истока и Запада, и тако приближивши обале, рациом и доктринама раздвојених светова, својим научним радом проповедао потребу и неопходност испуњења Христових речи, да „сви у Њему, једно будемо”. На темељу Византијских канонских зборника Законоправила Светог Саве, руске Књиге правил, Синтагме Ралија и Потлија, а уз помоћ зборника и тумачења канона, за оно време најугледнијих западних канониста, епископ Никодим Милаш је саставио Православне канонске зборнике који су изазвали пажњу у целом православном свету. У свом издању Правила православне цркве, епископ Никодим Милаш, више или мање подробно, протумачио је сва правила, која важе у Православној цркви као позитивни канон. И на крају да кажемо, да је кроз своје радове на пољу црквеног права и историје Цркве, православним теолозима отварао видике у свет западних богослова, окружених обиљем књига и оригиналних докумената древних сачуваних библиотека, погружених у ишчитавање, проучавање актуелних тема и зборника из области канона и правила, историје Цркве, и различитих пракси. Западним пак научницима, кроз своја дела и присуство на европским универзитетима, осветљавао је просторе, за њих мистичног Истока, и његових светлих традиција у очувању чистих извора православне вере. протођакон др Лука Новаковић
15
16
Август 2005.
Не тако давно наши студенти су били принуђени да испите из Новога завета припремају из бележака са предавања. Затим су се појавиле скрипте, мање или више поуздане, јер настају или са знањем предметног професора, али и без њега. Сада се већ улази у време кад студент за испит може да бира књигу из које ће учити материју. У круг те литературе сада може се уврстити и овај наслов. Дело пред нама је ипак више популарног карактера, тако да је по замисли аутора намењено и студентима и људима ширег круга. Писац истиче да је сличних дела и код Грка мало (издваја само два наслова); шта се тек може рећи за нас где су прилике много теже? Аутор овога дела спада у ред признатих стручњака широм хришћанског света из ове области; он је, поред признатих научника за припремање критичких издања Новога завета на грчком језику, Курта Аланда, Матеја Блека, Карла М. Мартинија, Бруса Мецгера и Алана Викгрена, члан овога научног тима од његовог 27. критичког издања, која се, иначе, припремају у Штутгарту. Донекле је необично што се посебна научна дисциплина која се бави изучавањем Светога писма назива уводом. Своје почетке има у 18. веку. Постоје уводи и за Стари и за Нови завет. У оба случаја примењује се подела на општи и посебни део. Општи увод се бави историјом канона, текста и језика, одн. превода. Посебни увод разматра историјат настанка сваке књиге Новога завета појединачно (писац књиге, време и место настанка, сврха писања, интегритет, аутентичност, садржај...). У Каравидопулосовој књизи је више простора посвећено питањима из посебног увода, док је општи мање заступљен.
ПРИКАЗ Проф. др Јоанис Каравидопулос, УВОД У НОВИ ЗАВЕТ, са грчког Лада Јагушт Акад, Епархија далматинска, Београд–Шибеник 2005, стр. 318. Приликом обраде књиге примењен је хронолошки принцип, а не њихов редослед у канону Новог завета. Стога се и десило да је Марково јеванђеље обрађено пре Матејевог. Све књиге (списи) Новог завета настају, према аутору, у размаку од око 50 година (51-100. г.) на простору од Коринта до Ефеса, одн. Коринта као места настанка првог (Прве посланице Солуњанима) и Ефеса,
као места писања последњег списа (Јеванђеља Јовановог). Затим, као места писања дела Новога завета помињу се Антиохија, Ефес, Коринт, Македонија и др. За Ефес везује настанак 11 списа. Највећи број списа потиче од светога апостола Павла, а затим јеванђелиста Јована (пет). Тешко је сваком вернику, а тим више истраживачу, да се помири са чињеницом да су жеље за
Август 2005.
знањем далеко испред могућности, јер на располагању стоји сувише мало података на основу којих би се донели сигурни закључци. Новозаветне књиге чине јеванђеља, Дела апостолска, посланице ап. Павла, саборне посланице и Откривење Јованово. Јеванђеља – благовесник, израз који се среће по нашим рукописним књигама – има четири. Прва три су слична, али има и разлика. Тим поводом настаје тзв. синоптички проблем, који овде није детаљније обрађен, као што је код нас то урадио проф. Чарнић. Свака од наведених књига у Новом завету има своје паралеле и одјек у свету апокрифне литературе, овде само поменуте без
детаљније обраде. Потреба превода новозаветне поруке назначена је већ приликом Педесетнице када Дух у виду огњених језика силази на апостоле и они говоре туђим језицима. Први превод је, макако необично звучало, био грчки – текст Матејевог јеванђеља са арамејског преведен на грчки, језик свих осталих књига Новога завета. Латински се сматра првим преводом који није био неопходан самоме Риму где се тад говорило грчким, него периферним областима империје. Сваки језик се развија, па и грчки. Стога се осећа и потреба превода на савремени грчки. Први покушај потиче из 16. века. Чини га јеромонах са Крфа док
чами у венецијанском затвору. Циљ му је „како би мали човек знао шта значи сваки део божанскога Писма”. Када се погледа историја превода на новогрчки, види се да је ту више рађено него код Срба. Уз то, те покушаје прате далеко тежи сукоби него код Срба који доводе и до оставке и пада владе. Тиме се баве и састављачи државног Устава у више наврата. Реч је о вредном подухвату, прво што је допринос скромној литератури наше библистике, а потом што тај допринос долази из једне епархије за коју се може рећи да је у најтежем положају из више узрока. То је опомена и за оне који могу и од којих се очекују више, али не чине или не умеју да раде. Као стручњак на пољу библијских наука и као изванредни познавалац релевантне библиографије, проф. Каравидопулос наводи сву литературу о појединим питањима, или пред сваком новозаветном књигом коју обрађује, на грчком језику као и на познатим језицима, с тим што прво место заузимају тумачења светих Отаца, с минуциозном назнаком у којој свесци дела Светих отаца у издању славног Миња ово тумачење се може наћи, што је значајно за даља проучавања и праћење светоотачких тумачења. На крају вреди истаћи лепоту и тачност превода и стручну редакцију епископа далматинског Фотија, који су показали зрелост за посао овакве врсте, тако да нису без основе очекивања да ће нас обрадовати преводом и још неког дела из библијских наука. Дело проф. Каравидопулоса топло препоручујемо с пуном одговорношћу богословима, студентима и широј читалачкој публици, будући убеђени да ће имати огромне духовне користи. протођакон Радомир Ракић
17
18
Август 2005.
Водопад Манојловац Мирко Королија Сваког пута, код год гледам ову бујну, захуктану планинску реку Крку, имам утисак као да она не избија и не тече из планине, него равно из моје груди. Је ли то зато, што сам је у детињству много гледао, па је њен покрет и шум ушао у моју крв, сродио се с њом и у њој остао за сва времена, или због неке друге мистериозне везе између моје нутрине и те родне реке, не знам. Знам толико, да су ова река и моја душа нераздвојни, као и мој рођени крш, као и сунце, као и море, као и сви елементи, који су суделовали при формирању моје душе и у њу се уплели. Јер мислим да се душа не рађа готова као тело, него се роди само њен заметак, а она се после формира и израђује од елемената у којима живе. Зато се тело рађа с очима, а душа слепа, без очију као статуа. И зато се душа леже као птиче. И пошто се леже као птиче, она после добива крила и способна је да испева све лепоте које је при свом формирању у се примила, или да почини сва зла којима се је при свом формирању импрегнирала. Стога је душа чаробно огледало света и живота, које увек при себи носимо. Нема веће сласти за човека, него долазити и враћати се на изворе своје душе. Јер сваки поновни долазак к једноме од тих извора значи једно освежење, једно поновно рађање. Ко уме често да долази на изворе своје душе, тај може дуго да остане млад. Извори душе то су они тајанствени
извори вечне младости. Зато уметници, који међу људима имају највише те способности, и остају млади до последњег свог часа, и до последњег свог часа могу да стварају. А моћ стварања из себе је најлепша моћ коју је Бог људима оставио. Наш је народ у својој примитивности ипак лепо нагласио то враћање к изворима своје душе у поетичном пролетњем обичају купања у ђурђевданској роси и изворима. Стога сам такођер увек волео Ђурђевдан. И овај величанствени, бели, моћни водопад Манојловац, најлепши далматински водопад, у кому се захукташе, богате воде Крке руше у провалију и бездан, изледа ми моје властито срце које се руши. И његова хука која испуњава стравом, чини ми се глас мог властитог срца, који ме испуњава стравом. А ништа на свету не може да устрави као глас властитог срца. Ништа на свету не може да има тако дубоке падове као срце. Јер нигде на свету не могу да се отворе дубље провалије и бездани него пред нашим срцем. Колико сам пута као дете седео сам на рубу овог стравичног, кршног крчког кањона, међу остатцима и рушевинама овог мртвог римског града Бурнума, под овом огромном стеном према Ма-
нојловцу, мотрио и слушао, примајући у своје очи и у своју душу сву његову величанствену и јединствену лепоту, ни не слутећи колико ћу касније у животу изналазити сличног, сродног и заједничког између свог срца и њега! Зар ова бела пена која пада и бела росна магла која се из дубине диже, зар та чиста, бела копрена у коју је овијен овај водопад, није оно детињско, вечно чисто и бело, што овија све покрете, све заносе и сва рушења мог бурног срца, поред свих разочарања, поред свих тешких искустава, поред свих поднесених болова? Зар ова непрестана и вечито обнављајућа се моћ тока, надирања и заурњавања ових обилних вода није оно што чини најсаставнији део мог срца, оно најнеисцрпљивије и најзагонетније,
Август 2005.
што је у њему затворено као глас мора у шкољци, као сјај звезде у бриљанту, као магија лепоте, као чар у једном дивном женском оку? И зар, на концу, сав тај налет, снага, бујило вода што отиче, претварајући се одмах мало даље у једну поносну реку и матицу што јури и што се разлива није само почетни налет, снага и бујило онога што вечно осећам потребу да из себе излијем попут најпоносније реке кроз речи и стихове, кроз фразе и књиге, а да при том никад не изгубим осећај, да још, непрестано док год сам жив имам да истачем и да изливам? Како је велико ово мало људско срце. И како оно у себе може да прими сву природу и сав немир. И како оно може да наличи једном творцу. Није Бог створио човекову вањштину према својој слици, него му је створио у грудима срце које га највише њему приближава. Зато ништа човека не може више да дигне и развесели и више и ожалости него глас његовог срца. Ова чудна река Крка, која се у горњој својој половини
зове Крчић, а у доњој Крка, која тако носи два имена, увек ми је сугерисала слику једног од оних митских створења с двојаком природом. Ради тог двоструког имена и ради њеног моћног налета, којим се она заурњава и скаче са неких седам лепих, пенастих слапова, увек ми се призирала као нека нова, планинска кентауркиња, једна наша Моруза, с ногама и леђима и до половине тела као млада зеленкаста ждребица, а с белим недрима и главом пуном модре косе, као најчаробнија жена, која топћући својим копитом јури кроз наш сињи крш, кидајући успут храстово лишће и дивље кршевске љубичице, да их сплете у венац и овенча своје полубожанствено чело. Али најлепши и најмоћнији скок те наше кентаурке је баш овде, овај Манојловац, на овоме месту, где пролазећи кроз рушевине старог римског Бурнума, седишта једанаесте легије, долази на домак старом паганском свету и легенди. Јер овај наш дивни Манојловац, са свим својим лепотама, и није ништа друго до скок у најлепшу
легенду, бајку и причу. Долазећи од Книна и повијајући се благо својим зеленим водама за кршом као за својом љубављу, Крка овде прави три терасе, три жртвеника, оивичена белом, широком пеном, која лепрша као неко бело платно, као бели препрети или чипке, у које је уткан и уплетен вечни покрет и немир. То могу да буду и три пједестала од најбељега и текућега мрамора, на којима она прикупља своју снагу, мах својих кентаурских копита да се обочи, одбије, заурња и скочи у огромни амбиз, што се пред њом отвара и зјапи. Тај моћни скок у тај баратрум, дубок неко 62 метра, тај џиновски скок са свим њеним захуктаним водама, са свом снагом, која при сушним данима износи 65.000 коњских сила, а при средњим водама и преко 20.000, то је стварно тај манојловачки водопад. Кад се човек загледа у ту успењену водену масу која пада, она је толико бела, да му и не изгледа више текућа вода, него један усов белог снега, који се отиснуо и који се вечно обнавља у једнаком обиму, или као нека посебна врста најбељег и најтежег мрамора, који се растапа и при том растапању добива један тешки шум, или, на концу, један нови, бели елемент, чије је белило тако јако и тако засењује очи, да се и не чини ништа друго до заиста само чиста снага, која се ту отеловљује и постаје видљива у том белом, широком платну, које виси и губи се негде дубоко доле. Али пад те снаге и воде је толико јак, да се она одоздо из дубина одбија, претвара опет у сами појам снаге. Заиста, ретко се где наслућује и скоро добива појам о том како се груба материја претвара у чисту
19
20
Август 2005.
невидљиву енергију, као ту на Манојловцу. То је чаролија коју је природа поставила у тај водопад. Али та чаролија, коју је природа поставила у тај водопад. Али та чаролија, која се у том водопаду вечито збива, праћена је једним тако огромним шумом и хуком, која се већ из далека чује, а ноћи на километре, да наличи хуци нашег живота и крви у нашим венама и слепоочницама, кад срце затрепти или стане да се руши под пресудним ударима. Зато је тај шум и страховито леп, као што је страховито и лепо најтрагичније доживљавање. Сам је водопад у сени. Али кад наиђе западско сунце и својим дебелим златним и бакарним зракама упали сву ту величанственост, снагу и лепоту, онда
се чаробност претвара у безбројне чаролије, онда се ту скупе све дуге које су од постанка света на небу засјале, нагомилају се на том једном месту све гомиле дијаманата и бриљаната што постоје у свету, и сва бела, жута и наранчаста, почетна, зрела и презрела сунца из козмоса дођу да ту умру и утопе се у падајућим водама Крке. Наравно, правећи сва чудеса која праве сунца која умиру. Једина је штета за чисто естетско уживање то, што је данас део те водене снаге и лепоте Манојловца употребљен за електрификацију. Али ако та електрификација има да значи у будућности благостање и полет Буковице, тог најсиромашнијег но једног од најраснијих наших крајева,
онда та естетска штета мора да се претвори у благослов. У осталом, Крка дава Манојловцу још увек толико снаге и лепоте, да уживање очију и душе у њима може да буде неизрециво. Ако од варошице Кистања продужите неколико километара широким француским друмом, наћи ћете се крај Манојловца и о том се уверити, понев одатле у души једну од најлепших бајки. Јер онде, где Крка, после манојловачког слапа и чуда, стишава своје воде, па даље теку, она их сужава у једну красну путању од чистог смарагда, која је толико сјајна и чаробна, да се по њој сигурно стиже у далеко царство самих бајки и прича. из Магазина Сјеверне Далмације, 1934. година
Битка код Зечева и погибија Вука Мандушића 30. 07. 1648. Илија Смиљанић је са 350 морлака поставио бусију у Зечеву, недалеко од Ђеврсака. То место је изабрао због тога што се у њему налазила тврђава са кулом, опасана зидом широким четири стопе, у коју је сместио вредније ствари и коње. На стражи је оставио харамбашу Вукадина Митровића. Кад је предвече истог дана (29. јул) дошао Вук Мандушић питао је Смиљанића да ли се неко од његових људи налази у тврђави, упозоривши га да
се „слаби зидови не могу бранити јуначким срцима”. Смиљанић га је свесно обмануо, јер је, сазнало се касније, у тврђави држао свог омиљеног коња. Ноћ између 29. и 30. јула Мандушић и Смиљанић су провели на брду Лашковици, а Хусеин–бег је одмарао своју војску на пољу код Островице. Иако није знао за морлачку бусију, упутио је према тврђави у Зечеву Ферхат–агу са 400 војника. Тек кад је Ферхат– ага покушао да отвори забра-
вљена врата, а један од турских војника узјахао на Смиљанићевог коња, који је био испред куле, Смиљанић је рекао Мандушићу да се у тврђави налази Вукадин Митровић са тридесеторицом морлака. Мандушић је оштро прекорио њега и друге котарске харамбаше: „Убеђен сам да ћемо данас бити поражени, а ви ћете ме оставити самог.” Затим је у пратњи харамбаша Медаковића и Миљанића заметнуо жесток бој са Ферхат– агом, кога је потиснуо од твр-
Август 2005.
ђаве и ослободио Митровића и његове морлаке. Очевици су касније причали да би Мандушић био починио невиђен покољ да Смиљанић није пригрлио свога коња и занемарио битку. Не знајући шта се десило код тврђаве, Хусеин–бег је мислио да на путу нема никакве препреке. Стога је подигао војску и упутио се према Зечеву, где је, уместо Ферхат– аге, нашао Вука Мандушића. Њих двојица су били носиоци битке, у којој је турска бројност надјачала морлачку храброст. То је она снага на којој је Турска Царевина градила своју моћ и њоме освајала непрегледна пространства од Алжира, Туниса и Персије све до Задра и Будима. Пошто му је одсечена једна рука, а оном другом успео да убије још четири Турчина, Вук Мандушић је клонуо и пао у ропство. Да би га „ослободио дугог мучења на које је био одређен”, један турски војник му је одсекао главу, коју је, са још четрдесет морлачких глава, Хусеин–бег предао Дервиш–паши у Ливну. Узимајући је у руку, Дервиш–паша се, у знак поштовања, пред њом поклонио. Сахранивши на месту погибије његово тело без главе, „Смиљанић и сви морлаци су се вратили ожалошћени због тужне, али славне смрти Мандушића, кога је оплакивала цела Далмација.” Поводом Мандушићеве смрти генерални провидур Леонардо Фосколо је написао: „Био је храбар војник, повучен и ненаметљив старешина (...) Све што би запленио делио је војницима. Они су га исто толико волели, поштовали и слушали, колико су га се Турци
плашили. Његова смрт ме је дубоко потресла.” Нунције у Венецији је обавестио Државни секретаријат Ватикана да је млетачка влада „тешка срца” примила вест о смрти Вука Мандушића. Оновремени млетачки историчари су у својим историјама написали да су „његови подвизи достојни да се унесу у све историје”, а народно памћење га је отргло од заборава кроз следеће стихове: „Да ти кажем силнога војника, Од бијела града Шибеника, По имену Мандушића Вука, Сву је турску земљу поробио, И стотину глава одсјекао, Њега хвале латинска господа, И јунаци славнога народа, Јер бијаше Вуче Мандушићу, Силни војник кано Краљевићу.” Примивши, после Мандушићеве смрти, управу над шибенским морлацима, његов сестрић Тадија Вранчић је са
још петорицом харамбаша отпловио за Венецију. Дужд их је примио 20.08.1648. Тражећи од њега оружје, плату за ратнике, помоћ у храни и земљу у Истри за морлачке породице, они су истакли чињеницу да се у току две године (1647-1648.) на територију млетачке Далмације доселило „око 14 хиљада особа њихове нације”. Њихова молба је повољно решена, а сваком од поменуте шесторице харамбаша исплаћено је по 200 дуката (толика је била годишња плата барског надбискупа), поклоњена по једна златна медаља и по једно „морлачко одело”. Током августа 1648. у Венецију је допловило и хиљаду морлака, ,,одређених да ратују у Тери ферми” и чувају „границе у Ломбардији.” Марко Јачов из књиге Срби у млетачко–турским ратовима у 17 веку
21
ВОГОСЛОВЉЕ
22
Август 2005.
Матура прве генерације свршених богослова обновљене Крчке богословије Благословом Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2001. г. почела је са радом Богословија Света Три Јерарха у манастиру Крки. Ова богословија има дугу традицију: основана је 1615. г. од стране Митрополита Теодора и најстарија је богословија у Српској Православној Цркви. У својој историји више пута је мијењала своје сједиште: једно вријеме је радила у Задру, једно вријеме у Шибенику али највећи дио постојања везан је за манастир Крку.
Од 1995. г. богословија је радила годину дана на Дивчибарама а потом у Фочи. Године 2001. у богословију се уписало 12 ученика да би на данашњи дан 2005. г. у овој генерацији матурирало 7 ученика. На свечаном ручку поводом завршетка матуре разредни старјешина протојереј–ставрофор Никола Шкорић је поздравио изасланика Светог Архијерејског Синода Његово Преосвештенство Епископа бихаћко–петровачког Г.Г.
Хризостома, ректора Богословије Његово Преосвештенство Епископа далматинског Г.Г. Фотија, професоре и матуранте богословије. У име ученика богословије свим професорима се захвалио ученик Милорад Марјановић истакнувши да су сви ученици кроз читаво своје школовање имали осјећај да се налазе у својој породици и да су у својим професорима видјели своје духовне родитеље и учитеље. Његово Преосвештенство Епископ далматински
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ Г.Г. Фотије ректор Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка је захвалио изасланику Светог Архијерејског Синода Епископу бихаћко–петровачком Г.Г. Хризостому на труду који је показао прије четири године када је предавао у богословији и на непрестаној љубави коју гаји према овој школи. Епископ Фотије је свим матурантима пожелио да се у свом будућем животу и раду увијек сјећају богословије
у којој су започели своје богословско образовање. Владика је истакао да се духовни профил сваког богослова гради у богословији и пожелио да крчки богослови у свему буду примјер јер су духовно одгајани у светињи манастира Крке, духовног центра православне Далмације. У име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Епископ бихаћко–петровачки Г.Г. Хризостом је
Август 2005.
пожелио сваки благослов Божији новим матурантима који ће остати познати у историји крчке богословије јер су они прије четири године отпочели нову страницу историје српског народа и Српске Православне Цркве. Од седам ученика матураната петорица су прошли одличним успјехом а двојица ученика врло добрим успјехом.
Ходочасници из Словеније У суботу и недјељу 9. и 10. априла вјерници Српске православне парохије из Крања у Словенији са својим свештеником протојерејом–ставрофором Будимиром Галамићем посјетили су манастире Крупу и Крку у далматинској Епархији. На Светој Архијерејској Литургији коју је у недјељу 10. априла служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије у манастиру Крки сви ходочасници су се причестили. Ова посјета је прва у низу организованих посјета православних вјерника манастирима далматинске Епархије, јер су наши манастири
увијек отворени ходочасницима, посебно онима који долазе организовано преко своје црквене општине и са својим свештеницима.
Проваљена врата на Покровској цркви у Книну У ноћи између 18. и 19. априла 2005. г. проваљена су врата на цркви Покрова Пресвете Богородице у Книну. Полиција је направила увиђај и за сада починитељ није пронађен. Овај храм је стална мета вандала. У посљедних годину дана три пута је обијан. На храму су у више наврата исписивани фашистички симболи.
23
24
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Август 2005.
Лазарева Субота у Книну На празник Четвредневног Лазара (23. 04. 2005. г.), по већ устаљеној традицији Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио
је Свету Архијерејску Литургију у цркви Покрова Пресвете Богородице у Книну. После Свете Литургије извршено је освећење маслинових гранчица у спомен Уласка Господњег у Јерусалим, а потом извршен трократни опход око храма. На овој свечаности било је присутно много православне деце из Книна и околине, који похађају православну веронауку у основним школама у Книну.
Страсна Недеља и Васкрс у манастиру Крка Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије је служио Вечерње са изношењем плаштанице и јутрење са статијама на Велики Петак у манастиру Крка. На Празник светлог Христовог Васкрсења 1. маја 2005. године, васкршње јутрење
и Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крка је служио Епископ Фотије уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. На Светој Литургији је било око стотињак верника, већином младих људи.
Храмовна слава у Книну На празник Светог великомученика Георгија (06. 05. 2005. г.), Његово Преосвештенство
Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Георгија у Книну, и пререзао славски колач у част храмовне славе. Обраћајући се великом броју сабраних православних Срба, Епископ Фотије им је честитао храмовну славу Светог Георгија, заштитника убогих и прогнаних, и посебно нагласио да сви требамо на
житију овог ранохришћанског мученика, да тражимо снаге и утехе за своја животна распећа као и за распећа свог народа.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Томина недјеља у манастиру Крки Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је 8. маја за
Томину недјељу Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Током Литургије извр-
Крштење Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије крстио је у суботу 11. јуна 2005. г. Ђорђа сина свештеника Милорада Ђурђевића из Марковца. Приликом проповједи Његово Преосвештенство Епископ
Август 2005.
шена су и два крштења. Крштене су Зорана кћер свештеника Милорада Ђекановића из Кистања и Петра Илић из Книна.
далматински Г.Г. Фотије је пожелио сваки благослов Божији новокрштеном Ђорђу и његовим родитељима, родбини и свима који су присуствовали Светој тајни крштења и истакао значај Свете тајне крштења и потребу да свако ко је православни хришћанин учествује у Светој тајни Евхаристије.
Посјета манастиру Крка Дана 13. 05. 2005. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије примио је у светоархангелском манастиру Крка господина Станка Јанића помоћника министра за море, туризам промет и развитак Владе Р.Х. задуженог
за обнову и господина Ратка Гајицу представника Срба у Сабору Р.Х. Приликом разговора гости су упознати са историјом Епархије далматинске и са тренутним проблемима са којима се Епархија далматинска сусреће.
Поновни напади на цркву У ноћи између 21. и 22. маја 2005. г. у Врлици је обијена црква Светог оца Николаја и с цркве скинута и запаљена црквена застава коју је надлежни свештеник поставио поводом славе храма. Полиција је направила увиђај и непознати починиоц још увијек није пронађен. Ових дана су учестале провокације према свештеницима. Приликом проласка кроз Кистање вређан је игуман манастира Крке Герман и група богослова која је с њим била у аутомобилу. Да ситуација буде још гора вређан је од стране људи који су бесправно заузели манастирску имовину. Православни Срби у Далмацији су због последњих неколико догађаја узнемирени, али се надају да ће власт смирити оне који не желе добро ни себи ни другима.
25
26
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Посјета манастиру Крки Господин Валериу Флореан водитељ подручног уреда ОЕСС-а из Сплита посјетио је Светоархангелски манастир Крку. Господина Флореана је у манастиру примио Његово Преосвештенство Епископ далматински
Г.Г. Фотије са братијом манастира. Епископ Фотије је високог госта упознао са историјом далматинске Епархије и са садашњим стањем у Епархији далматинској. Господин Флореан је обишао манастирски храм и ка-
Август 2005.
такомбе у којима је по предању међу далматинцима мисионарио Свети апостол Павле. Ово није прва посјета представника ОЕСС-а пошто су и претходници господина Флореана посјећивали манастир и интересовали се за живот и рад православног народа у Далмацији.
Амбасадор Србије и Црне Горе Милан Симурдић у посјети манастиру Крки Дана 24. маја 2005. г. амбасадор СиЦГ у РХ г. Милан Симурдић је посјетио манастир Крку. Амбасадор Симурдић је посјетио манастир након посјета Оћестову и Миочићу гдје је боравио на позив шефа канцеларије Високог комесаријата за избјеглице УН Catherine Bertrand. У Миочићу и Оћестову је присуствовао повратку 50 избјеглица у РХ заједно са амбасадором Швајцарске у РХ г. Marcusom Kaiserom. Амбасадор Симурдић се у разговору са игуманом и братијом интересовао за живот манастира и богословије. Манастир су посјетили и Зорица Станивуковић дописник НИН-а из РХ и Радоје Арсенић дописник Политике из РХ.
Свети Кирило и Методије у Кистањама На празник Светог Кирила и Методија 24. маја 2005. г. служена је Света Литургија и пререзан славски колач и освећено кољиво у храму Светих Кирила и Методија у Кистањама. Литургију је служио игуман манастира Крке Герман уз саслужење свештеника Бориса Милинковића из Дрниша, Радослава Милановића и Радослава Радмановића из Книна и Милорада Ђурђевића из Марковца. На Литургији су појали богослови из Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка. У поподневним часови-
ма храм је посјетио и амбасадор СиЦГ у РХ господин Милан Симурдић којем је надлежни свештеник Милорад Ђекановић зажелео добродошлицу и изнио историјат храма и мјеста Кистање.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Август 2005.
Вербални напади и претње православнима у Дрнишу У суботу, 28. 05. 2005. године, у поподневним часовима, у Дрнишу су вербално нападнута двојица православних Срба, док су уређивали порту храма Успенња Пресвете Богородице. Наиме, станари сусједне стамбене зграде су почели да их вријеђају уз пријетње, под изговором да им смета бука коју узрокује косачица за траву. Двојица наведених Срба су, у страху за своју сигурност, пре-
стали са започетим послом и отишли да о томе обавјесте надлежног свештеника, који је отишао и обратио се станарима те зграде упитавши их када могу да раде а да то њима не смета, на што је добио одговор: никад. Сат времена након тога свештеник је отишао у свети храм да би звонима позвао вјерни народ на сутрашњу Литургију, након чега су услиједили вербални напади и увреде упућене свештенику.
Ликовна колонија у манастиру Крка
ЉЕТНИ МОТИВ Трске шевара на вјетру зашуме и суха жита лагано зашуште дремежну пјесму љету које снива. А у зрелој жетви сред широких њива залегло љето као звијерка жута, голема, трома и рађања сита; исплазило језик па дахће и гута дах млакога вјетра; а трепке му дуге жуте ко осје од два класа жита сањиво трепте. Владан Десница
Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије отворио је 04. јуна 2005. г. у манастиру Крка сликарску колонију. Учесници колоније су били господин Ђорђе Петровић, господин Миле Кнежевић, господин Јошко Леш и госпођа Љубица Леш. Организатори сликарске колоније су СКД „Просвјета” Карловац, СКД „Просвјета” Кистање и манастир Крка. Овим догађајем је обновљена колонија која је по традицији организована сваке године све до 1995. г. У плану је да се током овог љета организује још неколико колонија у којима ће узети учешћа сликари из Србије и Црне Горе и српски сликари из дијаспоре. Учесници колоније од 04. јуна 2005. г. су своје радове приложили манастиру Крки и СКД „Просвјета” пододбору Кистање.
СПЦ у Хрватској до сада враћено укупно 10% Константовано је да је до сада одузете имовине на просторима свих пет ЕпаНа недавном састанку у Загребу, 07. 06. 2005. г. одржаног, између представника Владе Р. Хрватске и чланова Еписко-
пског савета СПЦ у Хрватској, између осталог било је ријечи о повратку национализоване и узурпиране имовине СПЦ.
рхија СПЦ на територији Р. Хрватске укупно враћено 10% имовине, а од тога највећим дијелом у Загребу и Ријеци.
27
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
28
Август 2005.
Спасовдан у Шибенику На празник Вазнесења Господњег (09. 06. 2005. г), Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију на храмовној слави у цркви Светог Спаса у Шибенику. По резању славског колача и славске литије, Епископ Фотије је позвао сабрани народ на сведочење и чување Православне вере, како у периоду мира тако и у време страдања.
Ученици вјеронауке у манастиру Крка Већ другу годину вјероучитељи Епархије далматинске по завршетку школске године организују екскурзију у манастир Крку. Свету Архијерејску Литургију у недјељу 12. јуна 2005. г. служио је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. Око 300 ученика вјеронауке из Книна, Бенковца, Обровца, Имотског, Скрадина и Шибеника су се на Светој Литургији причестили, а послије Литургије ученици су се дружили и међусобно упознавали. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је поздравио све
ученике вјеронауке и њихове учитеље а затим је представио протонамјесника Милана Топића директора новоосноване Српске православне гимназије у Загребу. Отац Милан је ученицима вјеронауке изложио план и програм по којем ће да ради гимназија и позвао даровитије ученике да упознају своје родитеље са Православном гимназијом и уколико постоји интересовање дјеце и родитеља да се пријаве на конкурс за упис. О упису више информација можете сазнати на сајту православне гимназије www.srpskagimnazija-zg.org или на телефонима 01/4877531, 01/4877-532.
Посјета Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија Биљанима доњим и Кистањама Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије обишао је повратнике у Биљанима Доњим који живе већ дуже вријеме у веома тешким условима. Четверо стараца су једини повратници у ово село. У селу још увијек нема струје, воде и других услова за нормалан живот. Епископ Фотије је донио и помоћ за ове старце. У поподневним часовима Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије обишао је и двоје стараца у Кистањама који живе од минималне социјалне помоћи. Епископ је и њима уручио помоћ у храни и животним намирницама.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Август 2005.
Празник Свете Тројице у Бискупији Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуже-
ње свештенства Епархије далматинске на други дан празника Духова у Бискупији. Епископ Фотије је поздравио све присутне пожељевши им сваки благослов. Светој Литургији је присуствовао и начелник општине Бискупија г. Дане Берић. На предлог владике општина Бискупија би требала да слави празник Духова као своју крсну славу са чим се сложио и господин начелник општине.
Нова гоњења Цркве Христове Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију 26. јуна 2005. г. (празник Свих Светих) у манастиру Крки. У току Свете Литургије владика је у својим молитвама помињао Архиепископа охридског Г.Г. Јована ког је безбожна македонска власт осудила на казну затвора у трајању од годину и пол дана. Страдање Архиепископа Јована је равно страдању првих хришћанских мученика. Епархија далматинска на челу са својим епископом апелује на народ у Македонији да препозна и види свјетлост у мраку тј. да се народ који је у расколу у Републици Македонији покаје
и призна Охридску Архиепископију која је у саставу Српске Цркве. Одлука о хапшењу Архиепископа Јована је политичка одлука и овим чином власти у Македонији показују да су остали последњи бастион безбожништва у Европи. Епархија далматинска подржава Архиепископа Јована и у његовом страдању види примјер оданости Христу. У исто вријеме понашање јерархије која је у расколу подсјећа на понашање фарисеја који су разапели Христа. Српска црква у епархији далматинској састрадава са православнима у Македонији и непрестано се моли за великог јерарха и исповиједника православља Архиепископа Јована.
Видовдан у далматинској Лазарици На празник Светог кнеза Лазара 28. јуна 2005. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Света Лазарица на далматинском Косову. На овом црквено–народном сабору присуствовали су сви свештеници Епархије далматинске са вјерницима. Манастир Света Лазарица је завјетни храм православних Далматинаца. Сазидан је 1889. г. а црква Лазарица је проглашена манастиром 1939. г. у време Епископа далматинског
Г.Г. Иринеја (Ђорђевића). По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија у манастиру
Лазарица (метоху манастира Крке) ће ове године почети обнова. У плану је да манастир Лазарица добије своје братство и да буде мјесто сталног окупљања православних Далматинаца. За све информације везане за манастир Лазарицу вјерници који су заинтересовани за помоћ могу се обратити: Јереј Милорад Ђурђевић Моб.:+385 91 594 3824 или у манастир Крка тел: +385 22 763 230; +385 22 763 235. Свим приложницима благодаримо.
29
30
Август 2005.
АДРЕСАР Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 email: eparhijski-upravni-odbor@si.htnet.hr Архијерејски намесник кнински протојереј ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту – I парохија – јереј Милорад Станојевић Тел.: 021/348-197, Моб.: 098/914-54-80 21000 Сплит, Обров 6 – II парохија – протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел. канцел.: 021/343-493, стан: 021/348-793 Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму:023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија – јереј Славољуб Кнежевић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел: 022/662-545; Mоб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија – јереј Радослав Милановић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 ел: 022/661-312; Mоб.: 091/788-63-66 – III парохија – јереј Радослав Радмановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел: 022/661-254; Моб.: 091/550-55-26 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија Протојереј–ставрофор Илија Карајовић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел: 022/214-745; Mоб.: 091/501-61-26 – II парохија – јереј Владимир Вукосављевић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел: 022/215-415; Mоб. тел.: 091/539-83-67 СПЦО и Управа парохије у Имотском Протојереј Ђорђе Кнежевић 21260 Имотски, Главина Доња Тел: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 098/911-49-23 email: djordje.knezevic@st.htnet.hr СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Mоб.: 091/522-28-26 СПЦО и Управа парохије у Скрадину
Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Скрадинско поље б.б. Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Дрнишу Јереј Борис Милинковић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел: 022/886-109; Mоб.: 098/196-93-96 email: milinkovic_b@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Жељко Лубарда 22319 Ђеврске Mоб.: 091/732-07-57 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165, Mоб.: 091/891-00-95 е-маил: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Марковцу Јереј Милорад Ђурђевић 22300 Книн, П.П. 61 Mоб.: 091/594-38-24 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Mоб.: 091/538-48-63 СПЦО и Управа парохије у Врлици Јереј Драган Михајловић 21236 Врлика, 30. свибањ 24 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени, 22300 Книн Mоб.: 091/729-46-19 Богословија «Св.Три Јерарха» у ман. Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.htnet.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле бб Тел: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Mоб.: 098/178-06-67 Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел: 098/979-66-86
Заједно са повратницима
Српска кућа без крова Фотографија на корицама – манастир Црногорци (метох манастира Драговића)