ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година III. – Број 9.
Малогоспојински број – 2005. г.
Цијена 10 kn
Црква Св. великомученице Недеље, манастир Оћестово
Литија у Оћестову 2005. године Икона на 1. стр. – Света великомученица Недеља (рад сестринства Тројеручице, Шибеник)
Септембар 2005.
3
Неколико карактеристика православне вере Проф. др. Димитрије Станилоје Православна вера је сачувала садржај и богослужења првобитног хришћанства. Ипак, иако она по својој суштини представља наставак веровања, богослужења и духовности неподељене Цркве, необично је и истинито и то што се она беспрекорно и изузетно успешно суочава са духовним потребама људи који су јој до данашњег дана остали предани.
Суштина вере православне је током двехиљадегодишње историје људског рода остала непромењена. Управо због тога, православље већ вековима није обремењено нечим што би данас требало елиминисати. Такође, оно није суштинске карактеристике свога постојања црпило из привремених елемената неког историјског периода, те то ни данас не жели да чини.
САДРЖАЈ
Православље се у периоду Средњег века није променило, као што је то био случај са римокатолицизмом, нити је оно само по себи неки узгредни резултат пружања отпора у периоду Ренесансе, као што је то случај са протестантизмом. Оно чак ни данас нема потребу да мења своју суштину, како би се, кроз процес секуларизације, прилагодило савременом добу. Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија
Неколико карактеристика православне вере ................................................... 3–5 О Преображењу Господњем ................................ 6–9
Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник
Свето Писмо и сабори ....................................... 10–13
Уређивачки одбор: Игуман Герман Богојевић, јереј Милорад Станојевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић и монах Доситеј Јовић
ИНТЕРВЈУ Његово Преосвештенство Епископ Далматински Г.Г. Фотије за часопис «Православље» .............................. 14–15 Манастир Оћестово ............................................ 16–17 Житије Свете великомученице Недеље ........................................ 18 Симо Матавуљ: Пилипенда ............................. 19–21 Српске школе у Далмацији у XVIII вијеку ........................................................ 21–24
Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje в. д. главног и одговорног уредника и лектор-коректор: Светозар Борак Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos
Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”. Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака
Вијести из епархије ........................................... 24–29 Адресар ......................................................................... 30
Излази четири (4) пута годишње ISSN 1334-4293
БОГОСЛОВЉЕ
4 наставак са стр. 3.
Православље у тајну Цркве, сачувану једноставним изразом вере, није увело суптилне и сложене иновације појединих учитеља, вођених жељом за сладошћу интелектуалних вежби, а не за дубоким и неизмерним поштовањем тајинског односа између Бога и човека. Православље никада није мешало сувишне људске мисли са једноставном, тајинском, величанственом, непроменљивом и увек живом суштином основних истина о тајни спасења. Могло би се рећи да је православље сачувало масовни карактер, јер су људи, у свој својој једноставности, слабо реаговали на пролазне идеологије историјских периода, истовремено остајући отворени за реалне и суштинске проблеме свих времена. Православљу није потребна секуларизација како би се суочила са савременим човеком. Насупрот томе, оно врло добро зна да би управо тиме изгубило човечански аспект, те више не би могло да одговара на основне проблеме спасења, који тињају под пепелом дубина сваког људског бића. Заиста, православље се увек прилагођавало одређеном времену. Оно је искреним верницима увек помагало у свим приликама, како у њиховим трудовима и борбама за опстанак, тако и у трудовима да се ослободе туђинске власти. Румунска православна црква је увођењем националног језика на богослужења пре три-
Септембар 2005.
НЕКОЛИКО КАРАКТЕРИСТИКА ста година, помогла стварању румунског књижевног језика. Али, прилагођавање православља времену у којем живи, не подразумева да оно престаје да буде Тајна, нити значи да је Тајна замењена неком идео-
логијом карактеристичном за одређену епоху. Православље то чини са потпуним уважавањем вредности саме творевине. Оно је увек остало тајна једноставних чињеница, али основних и неопходних за верски живот. Православље је увек живело и још увек живи на тај начин. У том смислу, оно предаје Христа вернима, Христа Који је исти јуче и данас и у вијекове (Јевр. 13, 8). Исус Христос је Тај, Који је увек исти и савршено нас поучава и данас и јуче. Древни Закон је био подложан променама, јер се непрекидно откривао, проширивао значење, док коначно није замењен Самим Христом. Тако је Закон, услед своје несавршености као спасоносне тајне, запостављен: Укида се, дакле,
пређашња заповијест због њене немоћи и некорисности – јер Закон ништа није довео до савршенства (Јевр. 7, 18-19). Све људске идеологије пролазе кроз исти процес. Једна нестаје, а замењује је друга, попут свештеника којих је било много (Јевр. 7, 23). А Овај, пошто остаје вавијек, има непролазно свештенство. Зато и може потпуно и за увијек спасти оне који кроз њега долазе Богу, пошто свагда живи па може посредовати за њих (Јевр. 4, 24-25). Православљу, због савршеног достојанства првосвештеника Христа, нису потребне никакве промене – додавања или одузимања. Његов једини задатак је да говори о времену и да истиче његово достојанство у свој својој пуноти. Изрека Еццлесиа семпер реформанда не важи за православље, јер оно предаје васцелог Христа, Који семпер цонформис цум омни темпоре. Тајна спасења се у православној вери одувек живела у свој својој пуноти. Неколико термина, усвојених на васељенским саборима, није имало за циљ да сведе ову тајну на рационалистичку дефиницију, већ да је одбрани од оних који покушавају да је рационализују, ограниче, или, чак, униште. Требало је да ови термини једном за свагда заштите тајинствену Благовест објављену у Новом Завјету – да смо спасени Сином Божијим, Који је постао човек, при чему вечно остаје неизменљиви Бог и
БОГОСЛОВЉЕ
Септембар 2005.
ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ неизменљиви човек; да смо спасени Богом Који је истовремено и савршени човек и, као такав, доступан свима нама, или, тачније речено, Који је неисцрпни извор живота. Васељенски сабори су бранили Тајну спасења, која нам открива да је неисцрпни и животодавни извор доступан онолико колико и наш ближњи. На васељенским саборима је установљена јасна разлика између пантеистичког јелинизма, предвођеног знањем, и Бога са којим се заједничари и тиме потврђује вечна вредност човека као непоновљиве личности. Сабори су одолели искушењу рационализма да се Тајна спасења обесмисли и обезвреди претварањем Бога у суштину (оусиа) подређену законима разума и могућим човековим нестанком у тој суштини. Само личност може избећи рацио-
нализам и остати неисцрпна тајна, а да истовремено остане знана другој личности, као што је Бог близак човеку, али истовремено остаје вечна тајна. Један од последњих приговора православљу јесте да се оно, попут западног хришћанства, прилагодило средњевековној ренесанси и визанстијском менталитету, те је живоносну суштину хришћанске тајне закопало под гомилу формалног и аристократског велељепија, које више не одговара нашем времену. Наиме, ми не поричемо чињеницу да је Византија доста утицала на хришћанство, али се она није дотакла суштине хришћанске тајне. Оно што се у животу источне православне Цркве сматра византијским наслеђем јесте мноштво символа, који изражавају хришћанску веру и њено биће оживотворено у богослужењима, уметности и животу уопште. Међутим, сам утицај Византије није могао да помогне развоју символизма, својственог изразу хришћанске тајне. Изразито рационална и догматска изложења којима је Запад покушао (и покушава) да саму Тајну замени символима, потиче из уверења да се она може речима прецизно објаснити. У стварности се ова Тајна своди на пуке речи или се чак обесмисли при сваком покушају стављања у строге смислене оквире речи и интелектуалне дефиниције. Парадоксална и апофатичка пунота тајне спасења се тачније изражава символима.
Уопштено говорити о Крсту и Васкрсењу, созерцавати их кроз иконе, те символички и литургијски их изражавати, све то омогућава приближавање Тајне спасења човеку, за разлику од Анселмове теорије задовољења или протестантске теорије, које могу изразити само једну страну непостижне Тајне спасења. Ако је потребно да се православље прилагођава потребама савременог човека, не може се у потпуности редуковати символичко изражавање, већ само поједноставити већ постојећи израз. Тако би се одмах сагледали символи ове хришћанске тајне, која испуњава насушне, једноставне и сталне човекове духовне потребе. Наиме, Бог је близу нас кроз нашег ближњег, васкрсење кроз крст, част кроз понизност, суздржање кроз трпљење, слобода кроз благодат, смисао живота кроз веру у живот после смрти, индивидуалност кроз заједницу, развој личности кроз самоодрицање, итд.
5
БОГОСЛОВЉЕ
6
у пећини нашег тела при дубоком ћутању душе наше рађа нови човек, коме се радују ангели и људи. 2. Ћутање при бекству у Мисир испред ножа Иродова учи нас, да и ми треба ћутке да бежимо од зла, а говоримо добро. Ћутљиво и кротко повлачење из друштва свађалица, пијаница, хулитеља и убица, и молитва за ове више ће користити и нама и њима него све препреке сва надвикивања и натклицавања.
Св. Николај Жички
Мудрост Божија, браћо, учи нас не само речима него и ћутањем. И често наука коју нам мудрост Божија даје кроз ћутање, јаче се урезује у наша срца од свих речи. Христос – Божија Премудрост – рађа се у пећини Витлејемској, бежи у Мисир испред ножа Иродова, ради као дрводеља у Назарету, крштава се на Јордану, искушава се од демона на Гори Искушења, преображава се на високој Гори Таворској, стоји пред неправедним судијама и прима ударце и понижења, виси на крсту и устаје из гроба – и ћути. У свим овим случајевима ћути. Али то Његово ћутање пружа нам науку велику, науку слатку, која се назива науком духовном. 1. Ћутање у пећини Витлејемској учи нас, да када се и ми смиримо и понизимо до праха земаљског и љубави према Господу, као што се смирио и понизио Он из љубави према нама, онда се
Септембар 2005.
искушења, то значи да се демонска сила по Божијем допуштењу зауспила у живот наш, а овај демонски род ничим се не изгони до молитвом и постом. А молитва и пост губе од своје силе, ако нису скопчни са ћутањем. 6. На високој Гори Таворској Господ је ћутао док се преображавао и преображен показивао изабраним ученицима својим. И ученици су видели божанску славу Његову и пали од страха. То нас
О Преображењу 3. Дугогодишње ћутање Госдпода као дрводеље у Назарету учи нас двојако: прво да је поштен занатлија бољи од непоштеног кнеза, и да поштеним напором треба себе да издржавамо у овом животу; друго да нико не треба да жури пре времена да буде учитељ других но нека ради свој посао са непрестаним молитвама и размишљањем о Богу, докле га Дух Божији не покрене да отвори своја уста и другима даје савете. 4. Ћутање Господа при крштењу на Јордану учи нас, да ми ћутке треба да подносимо умирање старог грешног човека у себи и да са смерношћу допуштамо благодат Божија да нас омива од греха и ствара у нама новог човека, Христу сличног и Богу угодног. 5. Ћутање Његово на Гори Искушења за време четрдесетодневног поста и молитве и борбе са ђаволом учи нас многи и много. Кад имамо
учи, да се ми нити можемо преобразити, нити видети славу божанства Христова, док се духом не уздигнемо високо, вискоко од овог трулежног света и са велике висине не будемо у притајеном ћутању посматрали славу Божију.
БОГОСЛОВЉЕ 7. Ћутао је Господ и у страшним страдањима својим. За све време понижења пре Крста и мучења на Крсту једва је проговорио само неколико речи, и то најнужнијих, не да олакша Себи, но да нас научи. Његово достојанствено ћутање у страдањима и на мукама – не учи ли нас, да крст свој треба да носимо мирно и ћутљиво. Знајући да Бог гледа и с надом да Он неће дозволити да страдамо више него што можемо.
што су ти догађаји јасно говорили сами собом. И још зато што када је Он ћутао, други су говорили и сведочили о Њему, место Њега. Говорили су ангели и људи, говорили су и сами демони, сведочили су живи и умрли, сведочио је сам Отац Небески и Дух Свети, говорила је земља потресом, и сунце помрачењем, и камрње распадањем, опричали су пријатељи и непријатељи Његови, описали свети јеванђелисти и апостоли. Небо и
Господњем 8. И васкрсли Господ ћутао је и није одмах објављивао славно васкрсење своје нити се коме јављао све док ангели свети, Његови војници, нису јавили о победи Цара својега. Није ли ово наук свим службеницима Христовим да и у највећим успесима треба да се држе кротко и смерно, без охолости и самовеличања. Народ је рекао, да је ћутање злато. Ових осам великих ћутања Христових стоји као осам златних стубова храма науке Његове. Ћутање Витлејемско, ћутање Мисирско, ћутање Назаретско, ћутање Јорданско, ћутање Четрдесетодневно, ћутање Таворско, ћутање Крсно и ћутње Васкршње. Зашто је Господ ћутао при овим великим догађајима у животу своме? Просто зато
земља и сва природа брујали су о ономе што је Он печатио својим ћутањем. О браћо моја, велика је моћ хришћанског ћутања. Ја кажем хришћанског ћутања, а не обичног ћутања при коме душа може бити колебана
Септембар 2005.
7
разним ништавилом, грешним мислима, као и језик ништавним и празним говорењем. Хришћанско ћутање означава мир у души, у којој Христос влада. Када су уста затворена, душа прикована за Христа, као Христос за Крст, прикована свим мислима, свим жељама својим за Христа слаткога, онда је то хришћанско ћутање. Од таквог ћутања душа се снажи, просветљава, препорађа, преображава и оживљава. С таквим хришћанским ћутањем успињемо се и ми данас духом на високу Гору Таворску и посмотримо оно што су апостоли посматрали најпре са страхом и трепетом, а после са насладом неисказаном. Они од вас који су били на
хаџилуку у Св. Земљи, живо се сећају Горе Тавора. Падине Тавора су кршне и мршаве, покривене каменом и ситном травицом. Али врх његов је дивна и плодна висораван. На тој висоравни расте огромно дрвеће, маслине, разноврсно
БОГОСЛОВЉЕ
8 наставак са стр. 7.
воће, виногради, поврће и цвеће. Као да је сам Господ благословио то место свог светог Преображења богатим богатством. Као да је хтео, да и то изненадно обиље прорашћа и зеленила буде уморном путнику сведок, да се над тим местом отворило небо и показало свој сјај смртним људима. Ту је храм Преображења, подигнут прво од Цара Константина, а у најновије време обновљен од једног Србина калуђера. По предању тај храм је подигнут на оном месту, где се Господ преобразио. О каква милина обузима човека када у ћутању стоји пред тим храмом и мисли о Преображењу! Пред духовним видом ишчезава тај камени храм и наместо њега појављује се Господ Исус. Он најпре стоји на молитви док три ученика Његова, заморени од пењања уз брдо, бивају савладани сном. То су она иста три ученика, који ће доцније у Гетсиманији спавати када се Господ опет буде молио. Но у Гетсиманији при пробуђењу иза сна видеће човека, који се предаје немоћним људима на смрт, а овде при пробуђењу они су видели Бога. Тако је поток и низина нижа од Јерусалима, а овде планина, висина, виша од свих градова и обиталишта људских у Израиљу. Тамо се Спаситељ света јавља као човек, овде као Бог. Тамо с Његовог лица лије крвав зној, а хаљине Његове су тамне и прашином упрашене при клечњу на
Септембар 2005.
О ПРЕОБРАЖЕЊУ молитви; а овде лице се Његово сија као пламен огњени, а хаљине блистају у белини бељој од снега. Тамо ноћ, а овде дан. Тамо пандури јеврејски носе луче да осветле ноћ, а овде светлост божанска зрачи из Господа и чини сунце излишним. Тамо Јуда приступа да веже Господа, а овде се јављају Мојсије и Илија да га дворе и да Му служе. Тамо се Он показује у понижењу, а овде у слави као Господар живих и мртвих. Тамо се открива Његова смртност као човека, а овде бесмртност Божијег Праведника. Тамо силази Ангел Божији да га теши, а овде Бог Отац сведочи о Њему: ово је Син мој љубазни, који је по мојој вољи, Њега послушајте. Тамо устају да Га бране, а овде падају ничице од страха пред блеском Његовог Божанства. Тамо беже од Њега, а овде говоре: добро нам
је овде бити! Где су безбожници бедни и кукавни, који говоре: нема Бога, да би могли слободније грешити? Шта то сија кроз лице Христово, светлије од сунца, ако не неко унутарње сунце у Њему, скривено у телу? То сија сам Бог Син вечном светлошћу својом, оном светлошћу којом Он обасјава ангеле небеске и људе и сву твар створену на небесима и на земљи. То је светлост, нестворена која светли у мраку и коју мрак не обузима. Шта ће рећи јеретици у присуству живога Мојсеја и Илије? Шта ће рећи они који по свом малецком разуму умују и говоре да душе умрлих људи спавају у прашини земаљској и да ће спавати до Страшног Суда? Мојсеј и Илија угоне их у лаж. Не какви лажни духови изазвани спиритистичким кретањем асталића, него Велики Мојсеј и Велики Илија. Много стотина година пре Христа они су се растали са овим светом и ево их где се живи јављају поред преображеног Господа Славе. Нису, дакле, душе њихове у праху земноме, са костима и црвима, него са небесима. Нека се затворе уста онима, који сумњају у живот душа после смрти тела. Велики и преславни Господ наш својим преображењем хоће двоструко да нас обрадује јер показује, прво, да је Он – Бог, а друго да је Он Бог живих, а не Бог мртвих.
БОГОСЛОВЉЕ
Септембар 2005.
ГОСПОДЊЕМ
У непрестаној љубави према нама и бризи за нас, Он открива на Тавору не само ко је Он, него и ко смо ми. Он открива своје божанство и нашу бесмртност. О слатке љубави Исусове! О родитељске бриге Исусове! Он зна, да нас, тврдоврате и окорелих срца не може убедити речима, да је Он заиста Бог и да су душе наше заиста бесмртне. Зашто Он ћути и показује. Ћути и стварношћу показује и једно и друго. Он ћути, али божанска светлост кроз лице Његово говори, говори и сведочи, да је Он – Бог вечити. Он ћути, али глас Очев с неба говори: ово је Син мој! Он ћути, али Мојсеј и Илија говоре, говоре и сведоче појавом својом, да душе умрлих нису мртве него живе, нису у гробу него на небу. О нека замре језик оних христо-хулитеља, који Христа називају мађионичарем и
опсеничаром. Тако су мислили у старо време многи гонитељи хришћански из Јевреја и из Римљана, поваљали су се у мрак вечити, јер су се мраку приволели у овом животу, а Хришћанство и дан данас живи на белом дану и победоносно путује својим путем. Ако ови нови христо–хулитељи кажу: Христос је као мађионичар и опсеничар изазвао само сенке Мојсеја и Илије, упитајте их ви: зар могу сенке говорити? Покажите нам где год по небеским сводом неку сенку која говори. Међутим, Мојсеј и Илија разговарају са Исусом (Мк. 9,4). А живи разговарају, а не мртви. Живи људи могу разговарати, а не сенке. И о чему разговараху? Кад би један мађионичар могао учинити да сенке говоре, он би их приморао да говоре о његовој сили и слави, да њега величају и хвале пред људима. Тако би
учинио мађионичар. Међутим Мојсеј и Илија разговарају са Исусом о изласку Његову који му је требало свршити у Јерусалиму (Лк. 9,31). Дакле, о страдању и мукама и смрти Исусовој, о ономе што се доцније све збило. Тако разговарају само живи људи, а не сенке и привиђења. Зато нека се постиде сви они који хуле на Сина Божијег, називајући Га погрдним именима. Јер ако се не покају и не прославе Господа, биће нагрђени на Страшном Суду Божијем – проклети. Нека се постиде Јевреји који говоре: ми признајемо Мојсеја, али Исуса не признајемо. Како можете признавати слугу, а одрицати господара. Гле, Мојсеј признаје Исуса, и јавља се на Тавору као Његово слуга и дворјаник. Није ли то крајње безумље, признавати Мојсеја, а одрицати Онога кога Мојсеј признаје? Није ли то крајња заслепљеност чествовати Мојсеја, а бешчастити Већег од Мојсеја, кога и сам Мојсеј чествује? И Мојсеј и Илија, Мојсеј од имена Закона, а Илија од имена Пророка? Обојица се они јављају на Тавору украј ногу Исусових, као слуге Исусове, и извршни оци воље Његове. Јер и закон је дат и пророци су прорицали по вечној мудрости Божијој. А та вечна мудрост Божија јесте Син Божији Јединородни Господ наш и Спас Исус Христос, од Дјеве Марије роЂен у Витлејему, а на Гори Твароској преображени пред Мојсејом и Илијом и пред осталима: Петром, Јаковом и Јованом. Амин.
9
БОГОСЛОВЉЕ
10
Септембар 2005.
Свето Писмо и сабори Константин Скутерис Свето Писмо се обраћа вернима, члановима заједнице хришћана, јер је оно и настало у Цркви. То значи да је Свето Писмо написано како би Црква могла да сачува непрекинуту откровењску стварност, односно живот који апостоли примише и предаше, а који је коначни смисао и циљ човековог постојања: А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у име његово (Јн. 20, 31). То значи да постоји јасан и посебан смисао постојања: да вјерујете да Исус јесте Христос. Свето Писмо је Реч Божија о ономе што учини Исус пред ученицима својим (Јн. 20, 30). Оно је сама животворна Реч Господња, коју су апостоли сачували кроз векове. Свето Писмо представља писано, аутентично изношење Божанске поруке и необориви доказ кеносис-а, Речи Божије и јединствених спасоносних догађаја који се непрекидно савршавају у Цркви. Свето Писмо је најбољи доказ да штагод данас урадимо, то није производ човековог ума; оно не лебди негде у ваздуху, већ се чврсто заснива на тајни Самога Христа и искуству апостолске Цркве. У Светом Писму се открива Бог и говори се о духовној изградњи верних и спасењу васцелога света. Посматрано у целини, Свето Писмо није само књига заједнице хришћана, која има саборне и васељенске карактеристике. Свето Писмо је дато ради духовног узрастања
народа Божијег, али је оно истовремено и књига којом Црква комуницира са светом. То значи да је Свето Писмо мисионарска књига хришћанске заједнице, која има двоструки циљ: продуховљење и умножење народа Божијег. Бог се кроз Свето Писмо открива Цркви, а кроз Њу и свету. Другим речима, Свето Писмо је откровењска стварност, јер кроз њега, откровење које је Бог дао кроз апостоле, у Цркви
постаје непрекинута садашњост и кроз Њу се предаје свету. Црква је у свим историјским периодима кроз Свето Писмо живела животом који су апостоли прповедали, и Она се опет и опет крштава оним божанским законима које су сами апостоли васпоставили у складу са откровењем датим за спасење васцелог света. То не значи да Свето Писмо само казује историју, већ је оно и сама историја која живи, способна да преобрази већ изречене Речи Господње у речи живота, у непрекинуто присуство Спаситеља. Дела апостола, у којима су описани живот и дело Господа нашега Исуса Христа, не представљају обична историјска дела, јер апостоли нису били историчари у уобичајеном смислу те речи, већ проповедници тајне живота и спасења. И Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама (1.Јн. 1,2). Они за почетак узимају догађај Педесетнице, кроз који, у једном потпуно новом светлу, сагледавају све животне аспекте историјског Христа и Његовог дела, које Свето Писмо преноси заједници верних. Свето Писмо настаје због Цркве, али и у Цркви, што значи да је оно у потпуности творевина заједнице. И у Старом и у Новом Завјету, заједница објављује свете књиге. Поред тога, познато је да је пре настанка Цркве већ постојало много историјских канонских текстова различи-
БОГОСЛОВЉЕ тих од оних који су касније проглашени канонским. Црква, будући стуб и тврђава истине (1.Тим. 3, 15) и „испуњена Светом Тројицом” наставља да одабира она дела која су већ прихваћена углавном због своје богослужбене употребе у Цркви. Ово одабирање је истовремено и својеврстан печат, будући да Она бира оне текстове који говоре и о Њеном животу. Она од мноштва текстова одабире оне богонадахнуте, а остале одбацује као апокрифне или их карактерише као дефтероканонске. Свето Писмо је даровано Цркви, Која га даље преноси народу и то као аутентичну писану спасоносну благовест, коју је оваплоћени Логос донео ради обнове васцеле твари. Црква при одређивању канона Светога Писма прихвата и носи „Реч Истине”, коју прихвата заједница верујућих, васцело тело Христово. Овде се не ради о неком изолованом и аутономном принципу, непознатом Самој Цркви. Свето Писмо и Црква су нераздојиви, јер се једно садржи у другоме (перицхоресис), једно зависи од другога. Свето Писмо је намењено Цркви и Она је основа његовог настанка. Они који одвајају Свето Писмо од Цркве долазе до погрешног закључка да је Свето Писмо изнад Цркве или, пак, да је Црква изнад Светог Писма. Прво мишљење је својствено протестанстским, а друго римокатоличким теолозима. Ова хипербола води ка промени смисла постојања Саме Цркве, тј. Њеном потцењивању или прецењивању. Стављањем Светога Писма изнад Цркве нарушавамо равнотежу, његово канонско место, те тако чинимо први
корак ка индивидуалистичкој теологији ван Цркве. Са друге стране, мишљење да је Црква изнад Светога Писма води ка схватању да Она онда може и Сама да озакони сваку догму. Само уколико прихватимо да Црква и Свето Писмо нису ни одвојени ни помешани, већ несливено сједињени, бићемо у могућности да схватимо да само Црква може продрети до истинског значења Светога Писма, управо као што само Син може разумети Очеве речи. Није ни случајно, нити бесмислено што заједница православне Цркве тражи помоћ свише како би разумела Свето Писмо. На свакој Божанственој Литургији, пре читања Јеванђеља, свештеник узноси молитву: „Човекољубиви Владико, запали у срцима нашим незалазну светлост Твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Твоје јеванђељске проповеди.” Свето Писмо не можемо само читати, већ разумевати, а то је могуће једино у Цркви. Она поседује снагу да отвори пут ка разумевању, јер не почива на људском расуђивању, већ на првобитном апостолском тумачењу. Другим речима, у Цркви се Свето Писмо тумачи и разумева кроз Традицију. То значи да су апостоли у Цркви сами тумачили Свето Писмо, из простог разлога што су они, паралелно са Светим Писмом, Цркви оставили и традицју да
Септембар 2005.
чува њихово учење. Управо је традиција живела енергијом Светога Духа, Који тумачи Свето Писмо и Који се и Сам њиме тумачи. У источној православној Цркви „традиција” је од суштинског значаја, те у оквиру ње треба разматрати и питање сабора. Св. ап. Павле већ и сам говори о традицији: Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом (2.Сол. 2, 15). Као и Свето Писмо, и традиција је предата Цркви као животворна реч, те Она као тело Христово, чува традицију и односи се према њој исто као и према Светоме Писму. Црква се пројављује као непрекидно сабрање, у времену и простору, увек будно и делатно, како би изразило истину коју црпи из сопствене Традиције. Дакле, Црква је увек спремна да тумачи реч вере,
11
БОГОСЛОВЉЕ
12 наставак са стр. 11.
укорењену у Светоме Писму, а тумачену кроз традицију. Свето Писмо даје семе које Црква, као васељенска – саборна, тумачи кроз Своју традицију. Значење Цркве као непрекинутог и живог сабрања се односи на Њену суштину, што је одређено још од апостолских времена, у време првих сабрања на Светој Евхаристији. Заиста, васцела Црква је са апостолима, свештеницима и лаицима, учествовала на таквим окупљањима народа Божијег, чиме Она, оживотворена духом заједнице и љубави, и окупљена Духом Светим, чини непрекинути, васељенски и живи синод. Овакво непрекинуто сабрање народа Божијег има за неразрушиве темеље „свету заједницу” животворне Тројице, коју сазива Бог Отац, кроз Исуса Христа, у Духу Светоме. Оно (сабрање, прим. прев.) се даље преноси на непрекинуто евхаристијско сабрање у епископу (живој слици Самога Христа, према речима св. Игњатија, или Самога Христа и Бога Оца према речима Симеона Солунског), који Богу у Светој Тројици приноси тело Христово, којим се сједињују сви верни и постају његови причасници. Стога, Црква, због Које је и из Које је настало Свето Писмо, и Сама представља својеврстан синод. Прецизније речено, начела синодалног система датирају још од избора Матије за апостола и „мноштва ученика” (Дап. 1, 15) и од избора седморице ђакона (Дап. 6, 2). На овим примерима, али првенствено и на догађају апо-
Септембар 2005.
СВЕТО ПИСМО столског Сабора у Јерусалиму (Дап. 15, 6), могу се најбоље сагледати особине саборне Цркве. Како би на овоме Сабору донели извесне одлуке, апостоли и презвитери се сабраше да извиде ово мишљење (Дап. 15, 6); тада нађоше за добро апостоли и презвитери са свом Црквом (Дап. 15, 22); ми сабрани једнодушно, нађосмо за добро
(Дап. 15, 25); јер угодно би Светоме Духу и нама (Дап. 15, 28). Управо као што је Свето Писмо дато васцелој Цркви као откривена стварност, како би Она сачувала континуитет новог живота у Христу, исто тако је сабор дат саборној Цркви као право да Она припада целом народу Божијем, који ће сведочити, када је то потребно, о светости откро-
САБОР АПОСТОЛА, Новгород, 1432. година
БОГОСЛОВЉЕ
Септембар 2005.
И САБОРИ вења и чувати догматске истине. На сабору учествује васцела Црква, са складним и апсолутним једнодушјем свих чланова једног и јединог тела – без законског одвајања клира и лаика. Наравно, убрзано ширење Цркве је само још више истакло посебну благодат епископа да представљају сваки своју цркву, што даље претпоставља јединство народа Божијега, који као целина представља коначни критеријум екуменичности Сабора. Сваку одлуку, било догматску или канонску, народ мора да потврди својим „да”; она се мора повезати са животом тела, мора постати тело и крв Саме Цркве. Само се такав Сабор може назвати „васељенским” и његова реч се може сматрати једнаком са поменутим апостолским семеном. „Управо ова пуноћа или васцелост Цркве, коју чине сви православно верујући, клирици и лаици, Православље чине носиоцем непогрешивости Цркве. Истовремено, глас Цркве или средство за изражавање Њене непогрешивости јесте Васељенски Сабор, који има највиши ауторитет, а на коме се пуноћа Цркве, представљена у епископима, догматизује кроз енергију, руковођење и надахнуће Светога Духа.” Управо ова стварност народа Божијег повезује Свето Писмо и васељенске саборе. Свето Писмо је настало за Цркву и у Њој, а и сабори су настали ради Цркве и у оквиру Ње. Као што Црква, при одређивању новозавјетног канона, изабира оне текстове, које је
нека заједница прихватила, а народ Божији потврдио, исто се чини и на саборима. На њима Црква изражава Своју свест и веру, коју је проживела и искусила од самога почетка, тј. ону стварност откровења, која је сам Њен живот. Сам народ чува своју веру, те управо из тога разлога саборске одлуке не доносе световне власти, нити се до њих долази демократским гласањем, већ су оне увек резултат вере васцеле Цркве; они изражавају љуод убиљуе, љуод семпер, љуод аб омнибус цредитум ест. „Заштитник вере је само тело Цркве, односно сам народ – јасно се каже у посланици источних православних патријарха из 1848. године. Не може се а приори одредити да ли је неки сабор васељенски или није, јер то не зависи од броја учесника, нити од воље сазивача, већ од прихватања од стране цорпус цхристианорум, у коме дела и кога води Сам Утештељ. Другим речима, Дух Свети чини неки сабор васељенским, а народ Божији потврђује ову стварност, тј. првенство Духа Светога. На саборима се слагање међу Оцима заснива на надахнутости Духом Светим и на истини коју је Он открио. Сигурност да је Дух Свети управљао радом сабора, те да су Оци испољили заједничку свест и веру Цркве, као и литургијско и духовно искуство пуноте Саме Цркве, може се видети у текстовима самих Сабора. Јерусалимски Сабор јасно поручује: јер угодно би Светоме Духу и нама (Дап. 15, 28). Тако је ова тврдња постала златно правило сабора.
Управо као што аутори књига Светога Писма не пишу никакво историографско или хронолошко дело, већ у Духу Светоме сведоче тајну спасења, тако ни оци васељенских сабора нису само обични коментатори, већ „тајинствене трубе божанскога Духа”, „они који посред Цркве певају милозвучну песму богословља”. Они су они којима „Дух Свети предаде речи” и који откривају Цркви „тајну богословља”. Наравно васељенски сабор није изнад Цркве, нити има већу силу од Ње, већ служи народу Божијем, Цркви, Која му и даје ауторитет, углед и непогрешивост. Црква је изнад васељенског сабора, који је Њен инструмент за тумачење Божанскога откровења. Васељенски сабор је молитва васцеле Цркве Духу Истине, вапај васцелог тела Цркве Утешитељу да нам приближи Свето Писмо и традицију. Васељенски сабор је сабрање оних који траже, истражују, откривају и уобличавају откривену истину, у којој учествује васцело тело Цркве.
13
14
У Ј В Р Е Т ИН . 2005. год 15. август
Септембар 2005.
ине
тамо два монаха). Близу Имотског прогласили смо манастир Светог Василија Острошког, а овог месеца за манастир проглашен је и манастир Оћестово. Још увек је велики број разрушених храмова, али истовремено се добар број и обнавља. За нас је велика ствар то што богословија у Крки сваке године
Његово Преосвештенство Епископ Далматински Г. Г. Фотије за часопис «Православље» – Ваше Преосвештенство, тренутно стање у Далматинској епархији оставља утисак да има наде да епархија заједно са својим народом достигне приближан ниво живота који је имала пре рата. Како Ви оцењујете тренутно стање? Тренутно у Далматинској епархији имамо 20 свештеника. У овом периоду настојали смо да поставимо свештенике на упражњене парохије и братију у манастире. То смо, Богу хвала, и успели, тако да имамо довољан број свештеника у односу на број српског живља овде у Далмацији. Оживели су и манастири Крка, Крупа, Драговић (који је био у најтежем стању, а сада су
има све већи број ученика и што се живот у манастире вратио. – Примећено је да сте пуним срцем присутни у народу. Познајете људе и интересујете се за сваки проблем који их мучи. Да ли сте упознали народ Далмације и како се као њихов пастир осећате међу њима? Навикао сам на ову средину и на ове људе. Могу да тврдим да сам почео да осећам било овог народа, који има своје специфичности. Понекад им није лако прићи. Имају свој начин живљења и размишљања, понекад се чине веома затворени, али са друге стране имеју унутарњу побожност и достојанство које се мало где
среће. Овде се негује традиција сабора, која у овом тренутку чува јединство народа и Цркве у Далмацији. – Да ли сте задовољни бројем и динамиком повратка Срба на подручје Далмације? Што се тиче повратка, много је боље стање у унутрашњости Далмације, у книнском, кистањском и обровачком крају, него у градовима. Посебно смо незадовољни ситуацијом у Равним Котарима, Бенковцу и Задру. Срби се не усуђују на повратак у градове. Препознатљиви су, изложени су притисцима и имају страх да примају свештеника у кућу, а ми када ходамо улицама, поздрављају нас
Септембар 2005.
псовкама. Све ово вам казује да је у градовима изузетно осетљиво стање још увек. Надамо се да ће изменом Закона о станарским правима, који би вратио та права нашим људима са ових простора, доћи до јачег подстицаја да се наши људи врате. Тренутни утисак је да Срби имају више сигурности да се врате у унутрашњост Далмације. Ту их има више и осећају се сигурније. Проблем је самим тим већи што нема организованог повратка, већ се људи враћају појединачно. Ја као епископ, дужан сам да сваког тренутка будем уз свој народ и да делим њихове проблеме. Њихови проблеми су и моји проблеми. – Чини ли Вам се да су људи довољно информисани о могућности повратка и обнављања живота, или се сва сазнања завршавају код несреће која их је задесила пре једну деценију? Постоје многе предрасуде код људи у Србији да не могу да дођу и бораве овде у Далмацији. Мислим да нису упознати са стварним стањем. Има и оних који су потпуно упознати са приликама у Далмацији, али их на повратак ништа не подстиче. Надам се да ће стање бити далеко боље после локалних избора на којима су Срби поново присутни у јавном животу Хрватске. Морам рећи и то да је велики број кућа обновила хрватска држава и да се тај процес обнове мора наставити. Не треба ни занемарити податак да су Срби са ових простора били јако имућни и богати, а да су са несрећом која их је задесила постали социјални случајеви у Србији. Куће се морају обновити, а људи би требало да се врате. – Како Вам у овом тре-
нутку изгледа однос Срба у Хрватској са матичном државом Србијом? Доста је тога нарушено у односу са матицом, али ако је народ утемељен у својој вери, у том случају не треба имати бојазан за очување нације. Државе су пролазне категорије, а народ остаје. На несрећу, ни после Другог светског рата нису ствари постављене на право место. Срби из ових крајева су били склони да ходају за идеологијом, која их је водила странпутицом на одрођавање од вере и нације, а ова катаклизма која се догодила може на неки начин да се протумачи и као извесни педагошки метод да се људи на прави начин врате коренима. Опет понављам, државе су пролазне, а вера и нација опстају. Ни под турском империјом нисмо имали своју државу, па смо захваљујући вери опстали. Поштујемо законе ове земље, плаћамо порез и узорни смо грађани. А као Црква, дужни смо да чувамо
своју веру, своју националну особеност и свој културни идентитет. Само Јеванђеље нас учи да поштујемо државу у којој живимо. Цару царево, Богу Божје... – Шта потенцијални повратници могу да очекују? Очекивати могу велики рад, труд и муку. Дошао сам у Далмацију када је овде буквално било згариште. Не полемишем ни са ким и не могу никога да наговорим да се врати или да остане. Свако ће премерити према себи. Овде је потребно да једна генерација у правом смислу речи жртвује свој стандард и комфор како би створила услове за опстанак на овим просторима. Потребно је време да се ствари поврате економским и биолошким процесом. Они који иду за комфором, остаће у Београду, или у белом свету. Ми смо овде, Црква је овде. Јесте тешко, али се своје земље не одричемо. Оно што сигурно имамо, јесте вера, нада и подвиг...
15
16
Септембар 2005.
МАНА ОЋЕСТ
Његово Преосвештенство Фотије служио је 17. јула 2005. г. у завјетном храму Свете ве Оћестову. Том приликом је овај храм про Тако је манастир Свете велик шести манастир и први жен далматинској. Овом познатом далматинско манастира Оћестова било је вјерника који по традицији долаз
КРАТКА ИСТОРИЈА
Изградња заветне цркве Епархије далматинске Свете Великомученице Недеље у Оћестову почела је 1928. године, јер су православни далматинци, а посебно становници места Оћестова желели да подигну цркву у
месту рођења великога Епископа далматинског Стефана Кнежевића (1853-1890). Црква је посвећена Светој Великомученици Недељи, која ужива посебно поштовање међу православнима у Далмацији, што потврђује и велики број других цркава подигнут у њен спомен.
До свог освећења 1960. године, црква Свете Недеље припадала је пађенској парохији, а од 1960. године постаје самостална парохијска црква. Православни Далматинци су се по традицији окупљали на сабору у Оћестову прве недеље после Петровдана, када је у овој
Септембар 2005.
АСТИР ТОВО
о Епископ далматински Г.Г. Свету Архијерејску Литургију еликомученице Недјеље у
глашен женским манастиром. комученице Недјеље постао нски манастир у Епархији
ом сабору као и проглашењу присутно неколико хиљада зе на ходоћашће овој светињи.
заветној цркви Епархије далматинске свечано прослављан празник Свете Великомученице Недеље. Због великог значаја ове заветне цркве Епархије далматинске, која је кроз своју историју већ постала место ходочашћа и поклоњења, како православних тако и
римокатолика и представника других вероисповести, Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије својом одлуком Е. бр. 169/05 од 13. 07. 2005. године цркву Свете Великомученице Недеље у Оћестову прогласио је манастиром. Проглашењем манастира
Оћестово, ако Бог да, ово већ пројављено свето место ће постати место непрестаног окупљања и духовног препорода богочежњивих људи овога краја, а и свих оних који ће у будуће, са страхом Божијим, вером и љубављу долазити овој светињи.
17
БОГОСЛОВЉЕ
18 У време христоборних царева Диоклецијана и зета његова Максимијана живљаху у Анадолији две побожне старе душе, Доротеј и Јевсевија. Они бејаху побожни хришћани, беху богати, али и бездетни. Непрестаном молитвом они испросише од
Септембар 2005.
Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине, и после мука протера их у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак пошље Диоклецијан Максимијану на
Житије Свете великомученице Недеље 20. / 7. јули
Бога једно чедо, ову свету Недељу. Од детињства Недеља себе посвети Богу уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просци, но она их све одби говорећи, да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просаца оптужи и
суд. Како Недеља потврди своју веру у Христа пред Максимијаном, нареди овај те је положише по земљи и шибаше воловским жилама. Потом предаде је цар војводама, најпре Илариону, а после смрти овога Аполонију. Ови је мучише зверски на све могуће начине, но све беше узалуд. Када Недеља света лежаше у тамници сва у ранама, јавио јој се Христос Господ, исцели је и рече јој: „Не бој се, Недељо, мука, благодат је моја с тобом.” И заиста благодат Христова спасе ову мученицу и од огња и од зверова, где судије безбожне мишљаху, да ће она срести сигурно смрт. Видећи чудесно спасење Недеље од толике смрти, многи незнабошци повероваше у Христа. Но сви бише посечени. Рече света Недеља Аполонију: „Никојим начином не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове,
имам пример Данила; бациш ли ме у море, имам пример Јоне пророка; предаш ли ме мачу, сетићу се Чеснога Претече. За мене је живот за Христа умрети.” Тада нареди Аполоније, да је мачем посеку. Недеља клече на колена и уздиже руке к небу, па се помоли Богу, да Бог помилује и спасе све оне, који буду спомен њен славили, и да упокоји њену душу заједно са душом њених родитеља. Свршивши молитву она предаде душу своју Богу пре него што се мач спусти на њену главу. Чесно пострада и пресели се у вечну радост 289. године у Никомидији. Охридски пролог, месец јули, св. Николај Жички
Септембар 2005.
19
Симо Матавуљ
ПИЛИПЕНДА (ИЗ ГОРЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ) Пилип Бакљина спаваше, на огњишту, обучен, покривен хаљком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца, објешена о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима него пламена; дим је плавио мрачну кућицу, дизао се под сламени кров, покушавајући да изађе кроз једини отвор на крову. Вјетар је сузбијао дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили се крупни, жућкасти зуби под четкастим просиједим брковима. Кад би вјетар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у једном углу кревет, испуњен сламом, али сав расклиман; у другом разбој и на њему њеколико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена полица са њеколико комада посуђа; око огњишта још дватри лонца и толико троножних сточића. И то бјеше цијело покућанство! У дворишту, домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, ружна, посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помијешаних са њеколико ситних грабових цјепаница, што су њих двоје са великом муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар је ландарао њеним зубуном и косом без повезаче, а она је намјештала пањеве, како ће товар изгледати већи. У прегратку гризао је Курјел,
ситан, риђ, готово сијед магарац, танких ногу, сама кост и кожа. Над њим, на таванцу, бјеше сложен товар јечмене сламе, његова крма за цијелу зиму, а пред њим, на земљи, бјеше руковијет сламе, његов јутерњи оброк, који је он гризао лагано, готово сламку по сламку. Његов благи поглед био је управљен час на домаћицу час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га жалостиво. Очевидно ох ин је жалио, особито веселу и лијепу Пиргу, те би радо с њима подијелио своју сламу, кад би то за њих храна била. Још двадесетак таких кућица, па онда десетак повећих, то је село К. у горњој Далмацију. Село серазасуло на једном рубу равнице, под брежуљцима. Мала старинска православна црква, склонила се за најгушћом гомилом кућа, у средини. А у зачељу села, одвојена, зидала се велика, господска зграда, очевидно богомоља, која би доликовала каквој варошици, а не најсиромашнијем селу Петрова поља. Јела уђе у кућу, треснувши вратима. У исти мах и вјетар хукну јаче и пламен букну и вода у лонцу узаври, те се Пилип трже, сједе и погледа мутним очима око себе. Кад устаде да се протегне, тада се тек видје да је прави Пилипенда, како су га сељани звали, јер кад диже руке поврх главе, умало не дохвати
шевар на крову! Бјеше кракат, дуга врата и обле главе. Беневреци на њему бјеху сама закрпа, а њекада црвена капа, од плијесни црна, натакла му се до клепастих ушију. Кад зијехну, чинило се да ће прогутати лонац. Јела извади из коша и стави пред мужа земљану здјелу, у којој бјеху око двије прегршти кукурузова брашна, већма црна него жута. Пилипенда уздахну, одмахну главом, па захватив половину, сасу га у врелу воду, па мјешајом проврти кашу. Јела однесе остатак, а донесе њеколико зрна соли и спусти их у лонац. Обоје стадоше гледати како кркља качамак, једући га очима. Најпослије Пилипенда скиде лонац, измијеша пуру и изручи је у дрвену здјелу. Па изиђоше обоје пред кућу да се умију. Пошто се прекрстише, почеше полако, опрезно жвакати, омјерајући несвјесно, брзо и кришом једно другом залогаје. Кад већ бјеху при крају, Јела ће: – Јадна ти сам, што ћу!? Немам повезаче! Како ћу сјутра на причешће без повезаче? Пилипенда слегну раменима, напи се воде, па изађе из куће. Жена изађе за њим, те натоварише магарца. Онда обоје стадоше као скамењени, посматрајући товар, магарца и кокоши. Поњекад, тренутно, сукобили би се њихови празни, тужни погледи, али би их брзо одвра-
20
Септембар 2005.
наставак са стр. 19.
тили. Тако изгледаху као два кипа, који оличавају глад и немоћ! Најзад опет ће жена, као за себе: – Јадни ти смо, шта ћемо? За ово нећеш узети ни пет шестица, колико треба за брашно, а ја гологлава не могу на причешће, те ће се рећи да смо се и ми уписали! Пилипенда пусти глас, који је наликовао на режање љута пса, па избуљивши крваве очи на жену, запита кроз зубе: – А хоћеш ли да се упишемо у ту ... ту ... вјеру? – Сачувај Господе! – рече Јела устукнувши и прекрстивши се. Онда Пилипенда уђе у магарећи преградак и изнесе најбољу кокош. Јела, ужаснута, викну: – Ма зар Пиргу? Хоћеш да продаш Пиргу? Пилипенда само рече: „Е, ја!” па дохвати дугачки штап и пође за магарцем. Пут је водио мимо нову цркву. Пилипенда чу гдје га њеко озго зовну, али пљуну пут радника, па похита даље, преко њива. Кад стигоше на колски пут, Пилипенда се осврте на планину Динару, која се бијељаше од снијега: тужним погледом прелети цијело Петрово поље, које се црњаше у сухомразици; погледа жалостиво на сеоца што се нижу по рубовима и учини му се да види како по равни лети она страховита утвара која већ од четири мјесеца дави народ. То је било зими године 1843. Због необично слабе љетине, још с јесени, завлада глад по горњој Далмацији. Пред Божић мало која кућа имађаше њешто жита, а због слабог саобраћаја у оно вријеме жито је споро
Симо Матавуљ
долазило с мора у градове, а бездушни трговци ударише превелике цијене. Шумовити и сточни крајеви помагаху се којекако, продавајући дрва, хранећи се бијелим смоком, кољући стоку, продавајући је у бесцијење, али голо Петрово поље нити има шума ни стоке! Кад се већ десило њеколико смртних случајева од глади, онда опћина дрнишка, којој припада Петрово поље, стаде оправљати и градити путове, плаћајући раднике кукурузом. Снажан и вриједан радник, као што бјеше Пилипенда, могаше зарадити пола оке кукуруза на дан, а толико бјеше доста за њих двоје, јер већ крајем љета отидоше им оба сина у Приморје, у најам. Али након њеколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао исхрану мора пријећи
у унијатску вјеру. Народ се смути. Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем православне. Стари, изнемогли поп настојаше да оразуми своју паству, али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поунијате. То учинише капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених листова) и још седам–осам домаћина. То се звало: „уписати се у царску вјеру!” Разумије се да је нововјерцима било забрањено улазити у православну вјеру... Пилипенда је ишао ка граду за својим старим Куријелом, који је набадао танким ножицама, споро одмичући. Али га Пилипенда ниједном не ошину, нити га је икада тукао, јер му жао бјеше свога старога и оданога помагача у ратовању за опстанак. Пилипенда пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета крилима, покушавајући да се отме. Он јој рече: „Еј, моја Пирго, жао ми те, али ми је жалије себе! Оплакаће те Јела, ље!” Дабоме да је Пилипенда на
Септембар 2005.
21
ПИЛИПЕНДА
свој начин помало и размишљао о злом удесу који снађе њега и остале, и да је везивао на то њека своја кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем ишао у град, а све се натуривало у облику питања. Питао је Пилипенда Бога: – Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала ти кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!... У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост
ипак превјери! Назва Бога Пилипенди и додаде: – А, јадан Пилипенда, смрзну ли се? – Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио! – А јадан, а што ти ... а што се ти не би уписао? Пилипенда одврати. – Валај, нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово поље! Кљаку и друговима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати: – Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него... знаш ... докле изимимо, докле спасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако! Пилипенда пљуну. – Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам
образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага! Кљако се намршти, те ће опоро: – Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса! Пилипенда стаде и викну: – Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће, и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти... Кљако га прекиде. – Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере! – А, пасји сине, – викну Пилипенда измахнувши штапином... – чекај да ти притврдим ту вјеру! Али Кљако побјеже. Онда Пилипенда, изван себе од гњева, свом снагом удари Куријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз цесте и заплака се!
Српске школе у Далмацији у XVIII вијеку Готово непрекидно ратовање између Венеције и Турске од 1645. до 1718. године на тлу Далмације оставило је дубоке трагове и на школству, како код православних, тако и код римокатолика. Додуше, могућност да се образују у бискупским семинаријама, одакле су најспособнији били упућивани у папске колеџе у Италији. Тамо су остајали неколико година и за то време добијали широко образовање.
За разлику од римокатолика, православни Срби су се сналазили како су знали и умели. Наравно, са ограниченом слободом. Када су далматински Срби подигли оружје против Турске 1645. ушли су међу две ватре и међу њима најчешће сагорели. Поред низ освета, Турци су опљачкали манастир Крку, у манастирској цркви ложили ватру и учинили крај Крчкој
богословији. Гашењем Крчке богословије стављена је и тачка на систематско школство код далматинских Срба. Ако не може бити речи о организованим српским школама у то време у Далмацији, могуће је говорити о континуитету писмености, јер је сваки свештеник и калуђер преносио на младе „оно што је и сам знао”. Консолидавши своје редове, далматински Срби су почетком
22
ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА наставак са стр. 21.
XVIII века покушали да нешто више учине на побољшању њиховог школства. У том смислу је коришћено културно наслеђе новог господара, јер је то био и један од начина борбе за опстанак. Међутим, само имућнији родитељи су били у стању да своју децу шаљу на школовање у Венецију, највероватније и у школу при тамошњој грчкој цркви. Ова школа је отворена 1593. и она је, поред Грка, „имала још и Словене”. Један од оних који је стицао знања у Венецији био је и Симеон Кончаревић. Увођење школа у народ покушао је био Стефан Љубибратић. Он се ангажовао „да свештенство буде марљиво у поучавању народа” и „да калуђери буду примерни и да дјецу обучавају”. Да би то постигао, он је „искључивао оне свештенике који нису били способни и обучени у догмама наше вере, постављајући на њихова места способне и обучене”. Међу „способне и обучене” свештенике спада је, несумњиво, и Симеон Кончаревић. Он је у Бенковцу отворио школу, која је радила до 1751. године. Архивска грађа даје поуздане податке о четворици Кончаревићевих ученика, који су код њега провели око десет година. То су: Дмитар Медић и Којо Николић из Рудела и Лазар Вујиновић и Раде Шкопеља из Смоковића. Они су у његову школу дошли као дечаци од десет година, а као двадесетогодишњаци наставили су школовање у Кијевској духовној академији. На основу тога може се претпо-
Септембар 2005.
СРПСКЕ ШКОЛЕ
ставити да се овде ради о некој врсти богословије. Ако је још таквих школа и било у Далмацији, њих су могли да држе високо образовани свештеници Кончаревићевог ранга. Истини на вољу, таквих је било мало. Међутим, и мање образовани свештеници су при својим паро-
хијама обучавали децу писмености. Већина је, ипак, то чинила на таквом нивоу да не може да буде речи о организованим тривијалним школама. Осим Кончаревићеве школе у Бенковцу, отворена је 1734. и школа у Скрадину, која је „дуго времена била толерисана. Двадесетак година после њеног оснивања, провидур Франческо Гримани је, поред обучавања деце, дозволио скрадинском православном свештенику да може сваке недеље обучавати своје вернике у хришћанском учењу. У скрадинској школи предавао је 1755. хиландарски монах Јефрем Карелски, а после њега (1756-1759.), такође Хиландарац, Кирил Живковић, касније епископ славонски, грчком и латинском добро вјешт. Једно време је у Скрадину био учитељ и Спиридон Алексијевић, калуђер манастира Драговића, родом из Житомислића у Херцеговини. Написао је ауто-
биографију под насловом „Споменик Милорадов”, а сарађивао је и у Српско–далматинском магазину. Са руског је превео „Кратки катихизис”, а са италијанског „Лорда Честерфилда руководство человјеческог живота”. Провидур Франческо Гримани је, поред тога што је омогућио нормалан рад школи у Скрадину, дао одрешене руке и калуђеру у Жегару да несметано обучава 65 ученика. Жегарска школа је била кратког века. Њен рад је омео провидур Алвизе Контарини, удаљивши из Далмације једног младог Србина из Угарске, који је хтео да отвори школу и у близини Задра. То је учинио под изговором да је тај учитељ можда послан од каквог сроског владике у Аустрији по жељи калуђера манастира Крупе. Истина, неки епископи Карловачке митрополије су упућивали поједине учитеље и у Далмацију. Међу њима се нарочито истицао Данило Јакшић. Његовом заслугом у Далмацију је дошао и Доситеј Обрадовић. Наиме, Доситеј је дошао код Јакшића и питао га: „Гди би нашао таково мјесто гди би потребу од њега имао ко?” На то му је Јакшић одговорио: „Нигде тако као у Далмацији; из различни мјеста ондешни свештеници молили су ме, и често ми пишу, да им ког магистра пошаљем.” Доситеј је и 1761. учио дјецу у Книнском Пољу, Голубићу и Косову, а од 1769. у Плавну и Скрадину. Долазак учитеља из Карловачке митрополије у Далмацију не може се посматрати као организовано старање Митрополије за далматинске Србе. У
ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА
Септембар 2005.
23
У XVIII ВИЈЕКУ
питању је, пре свега, самостална иницијатива појединих епископа. Понекад је и љубопитство скретало пут појединим учитељима за Далмацију. Доситеј је један од примера. Он другог разлога не наводи своме доласку у Далмацију до тога да му се и само име Далмација пољуби. Доситејева активност у Далмацији сувише је преувеличана у нашој историографији, а у том преувеличавању Коста Милутиновић се толико заборавио да је за њега везао чак и прве везе Срба у Хабсбуршкој Монархији са Србима у Далмацији. Везе Срба насељених на територији Хабсбуршке Монархије са њиховим сународницима у Далмацији датирају још од времена патријарха Арсенија Чарнојевића, и оне нису више ни кидане. Учитељи који су долазили из Карловачке митрополије били су, углавном, калуђери, који су често мењали место учитељевања. О једном од њих, калуђеру Василију, који казиваше да је из манастира Грабовца, Герасим Зелић пише да „бијаше започео школу у Жегару; и како се дигоше из манастира Крупе мој братунчед Илија и синовци Пане и Сава, дође и моја мати по ме од монахиње. Тако сва четири стајасмо код куће и идосмо сваки дан у школу, у коју се бијаше скупило до четрдесет ђака. Послије десет мјесеци школни наш учитељ једном омркне а не осване у школи. До мало дана сазна се да је отишао у Скрадин и у Добропољце, гдје је прије учио дјецу, да купи дугове. С Богом одсеље за ме науке и сва школска друга пра-
вила.” Ово је, у ствари, општа слика српског школства у Далмацији шездесетих година XVII века, па је у том смислу Герасим Зелић и писао „кромје манастира не бијаше тада у свој Далмацији нигдје никакве школе, како је право постојане и уређене нема ни до данас.” Далматински Срби су још раније увидели неопходност да у својој средини имају високо образоване људе. То се односи не само на свештенство већ и трговце и занатлије, чији број расте по далматинским градовима већ крајем XVII вијека, а нарочито у XVIII вијеку. Неопходно је било, поред духовног, и световно образовање. У том смислу поднели су они захтев млетачкој влади, који је у Сенату
приказан 28. фебруара 1761. године, тражећи да им се омогући отварање школа за више образовање своје младежи. У молби ј ебило назначено да би школе издржавао сам народ, без икаквог терета државног и да би се у њима учило читати и писати српски и грчки затијем класички језици, реторика и уљудно живљење, а учитеље за те школе да би могли представници народни сами да бирају и постављају.
У то време се са дужности генералног провидура у Далмацији био вратио Алвизе Контарини. По свом убеђењу, а и по сугестијама задарског надбискупа Матије Карамана, Контарини је, на захтев владе, поднео реферат којим је образлагао неоснованост отварања српских школа. Он пише: „Чини ми се, пре свега, да није у интересу државе да се људима нижег сталежа у Далмацији дозволи књижевно и научно образовање. Државним интересима више одговара да они остану у првобитној својој простоти и да раде оно што су и раније радили. Будући да је тражено да буде отворена школа у сваком месту где православни живе, чини ми се да толики број не би одговарао државним интересима, и то је у првом реду због великог броја учитеља који би дошли и зиностраних места, међу којима би било чак и свештених лица. Што се тиче слободе која се тражи у избору таквих учитеља, мислим да би се могли увући и они који не исповедају грчку веру у пуној њеној чистоти, па би путем школе усађивали верске заблуде у душу омладине. Многи православни у Далмацији, који исповедају српску веру, заражени су тим заблудама, а то је пртивно начелу Републике да православни поданици исповедају католичку веру. Може се сумњати да би такви учитељи могли у омладини развијати осећање оданости према некој страној држави која исповеда исту веру као и они. То би могло да има тешке последице по државне интересе.
24
ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА И ОБИЧАЈА наставак са стр. 23.
Септембар 2005.
СРПСКЕ ШКОЛЕ У XVIII ВИЈЕКУ
Ако би се отвориле школе у којима би се неговале поменуте дисциплине, мањи би прилив био у семинаријама у Задру и Сплиту. Ове семинарије су и отворене да би омладина учила поменуте дисциплине и најразвијеније науке, изузев грчког језика који је и неупотребљив у Далмацији јер се у овој провинцији говори само илирски. Због свега овога, ако Ваше Величанство заиста жели у нечему задовољити молбе молиоца, то нека им се дозволи да оснују мали број школа у којима се не би ништа учило осим читати и писати, а за више науке су поменуте семинарије у Задру и Сплиту. Ко хоће да се у наукама усавршава нека иде у Падову. Сматрам да би се при отварању сваке школе морала консултовати провидурска канцеларија, која ће због државних интереса ограничавати број школа и водити рачуна о месту и околностима при којима се желе отварати. Поменута канцеларија би требала да потврђује предложене учитеље. Ако су учитељи свештена лица, сматрам да би било добро да се испитују каквог су веровања. Провидур
би морао одбити свакога ко не исповеда римокатоличку веру. Када је било у питању чак и школство, православни Срби у Далмацији су због свог верског опредељења третирани као граани другог реда. И то је један од разлога што су се они још јаче везали за цркву, која је у то време на тој територији одиграла више националну, него верску улогу. Пошто је изигран захтев далматинских Срба да могу да отворе националне школе у којима би се давало више образовање, манастир Крка је и даље остао једини центар за обучавање способнијих младића елементима богословије и обредословију. Никодим Милаш изванредно расуђује да је то било мало да би се могли затијем млади свештеници православни мјерити са латинскима, који су имали свештеничка сјеменишта у Задру и у Сплиту, а који су у Италију ишли за науке. Иако није било националних школа, појединци су, већ по уходаној пракси, више школе завршавали у Венецији. Без тога је немогуће објаснити неколико врхунски образованих Срба
почетком XIX века. Један од њих је био и Павле Соларић, за кога је Герасим Зелић писао Урошу Несторовићу, врхунском инспектору Православних националних школа у Угарској, да је практичан „в различних језиках” и да „неусипно трудитсја у преводу разних книг дља учења и просвешченија нашего славено сербскаго илирическаго национа”. Истовремено, он је молио Несторовића да издејствује у Бечу да се и у Далмацији организују српске школе, а да дистриктуални директор у Далмацији организују српске школе, а да дистриктуални директор у Далмацији буде Павле Соларић. Сличним захтевом обратио се Урошу Несторовићу исам Павле Соларић. Ово је наведено као један од доказа да су далматински Срби, иако онемогућени да отворе своје школе, налазили начина да постигну највиша световна образовања. Иако индиректно, они су, ипак, осетили зраке „Века Просвећености”. Марко Јачов, Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Храмовна слава у Бенковцу На празник Рођења светог Јована Крститеља (07. 07. 2005. г.), Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је у Бенковцу Свету Архијерејску Литургију и пререзао славски колач. У својој беседи Епископ Фотије је рекао да ће се наш народ очувати на овим просторима чувајући своју православну веру и своје светиње и да се Црква непрестано моли за повратак православног српског народа на
просторе Епархије далматинске, укључујући и Равне Котаре, који су тренутно најмање насељени.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Септембар 2005.
Бањалучани помажу богословију Света Три Јерарха и манастир Крку Недавно је у Бања Луци под покровитељством градоначелника г. Драгољуба Давидовића и с благословом надлежног Епископа бањалучког г.г. Јефрема у Бања Луци одржано Далматинско вече, где је између осталог договорено да се материјално помогне живот и рад богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки. Организацију ових добротворних делатности преузео је на себе г. Душан Торбица, ди-
ректор бањалучког ЕЛНОС-а родом из Кистања. Овом значајном хуманом пројекту ода-
завали су се и други пословни људи из Бања Луке, на челу са г. Младеном Мићићем из Бањалуке, директором робних резерви Р. Српске. Управа богословије Света Три Јерарха се нада да ће уз помоћ бањалучких добротвора успети да се припреми за наступајућу школску годину и успешно омогући школовање преко педесет ученика богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки.
Петровдански сабор у Биовичину селу Храмовна слава Светих Апостола Петра и Павла у Биовичином селу у Буковици је прослављена Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински господин господин Фотије уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске и уз присуство великог броја верног народа из овога краја. На празник Светих Апостола Петра и Павла се увек окупљао велики број православних далматинаца у Биовичину селу. Преосвећени Владика Фотије је у својој беседи нагласио да је радостан што је верни
народ приступио у великом броју светом и животворном Причешћу Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа, међу којима и велики број православне деце. Владика је такође истакао и велики значај повратка православних Срба у опустошене делове Далмације и да се Црква непрестано моли Богу за то.
Екипа ТВ Београд у посјети Епархији далматинској Екипа телевизије Београд на челу са госпођицом Снежаном Стојковић дошла је у посету Епархији далматинској са радним задатком да сними емисију о стању на просторима Далмације три године после. Наиме ова екипа је пре три године већ
снимила једну документарну емисију о Далмацији за тадашњи ЈУ инфо програм, па су желели да сниме и садашње стање. Ова емисија ће обухватити како живот Епархије далматинске тако и животне проблеме Срба повратника у Далмацију.
25
26
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Септембар 2005.
НОВИ НАПАДИ НА ПРАВОСЛАВНЕ СРБЕ У ДАЛМАЦИЈИ У току ноћи 19. 07. 2005. године двојица непознатих младића напли су кућу породице Медић у Островици код Бенковца. Приликом тог напада, који ничим није био изазван, тешке телесне повреде су задобили
браћа Чедо и Мирко Медић из Островице. Овај случај у Островици узнемирио је православне Србе бенковачког краја, јер је мотивисан верском и националном мржњом према Србима.
Сабор у Кожловцу Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је дана 24. јула 2005. г. Свету Архијерејску Литургију у храму Свете великомученице Недјеље у Кожловцу. Приликом проповиједи Епископ Фотије је посебно истакао хитну потребу
поправке храма, јер је храм Свете Недјеље у Кожловцу у веома лошем стању. Епископ Фотије је поздравио сабране вјернике пожелевши да се што чешће окупљају око свог храма. Ове године на сабору у Кожловцу се скупило око стотину православних вјерника.
Сабор у Кожловцу је сваке године у недјељу по празнику Свете великомученице Недјеље.
ЗИДАЊЕ НОВЕ ЦРКВЕ У ПЛАВНУ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је 27. јуна 2005. г. осветио нови крст за цркву посвећену
празнику обновљења храма св. Георгија – Ђурђиц у Плавну. Темељи за ову цркву су освећени пре II светског рата, а зидање самога храма је почело пре неколико година и већ се радови, хвала Богу, приводе крају, тако да би овај свети храм требао бити први од потпуно од темеља сазиданих храмова у мученичкој Епархији далматинској.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Септембар 2005.
Празник Светог Илије у Далмацији Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију 02. августа 2005. г. у храму Светог Илије у Задру. У својој проповиједи Епископ Фотије је поздравио окупљене православне Србе из Задра и околине који по традицији долазе у овај храм на празник Светог Илије. Владика је истакао да је неопходно свим
православним вјерницима да живе у непрестаној заједници са Господом а то се остварује кроз Свету Тајну Евхаристије. Након завршетка Литургије Епископ Фотије је у пратњи свештенства и монаштва Епархије далматинске посјетио храм Светог Илије у Кашићу и у порушеном храму пререзао славски колач и одслужио помен свим упокојеним мје-
штанима, ктиторима, приложницима и свештенослужитељима овога храма. У плану је да се отпочне обнављање храма Светог Илије у Кашићу и та обнова би требала да почне ове године. У поподневним часовима Епископ Фотије је посјетио Ђеврске и присуствовао вечерњем богослужењу у храму Светог Илије у Ђеврскама.
Парастос свим погинулим од Косовског боја до данас
Посјета Лишанима Тињским Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије посјетио је повратнике у Лишанима Тињским. Епископ Фотије је подржао повратак и храброст ових људи који се суочавају са многобројним проблемима (у селу нема струје ни воде ни телефона). Повратницима је уручена и хуманитарна помоћ. Приликом посјете повратницима у Лишанима Тињским Епископ је обишао и цркву и гробље.
У манастиру Крки 04. августа 2005. г. служен је парастос свим православним Србима који су погинули у ратовима од Косовског боја до данашњих дана. Парастос је служио игуман манастира Крке о. Герман уз саслужење
јеромонаха Никодима и јереја Милорада Ђекановића из Кистања. Парастос је служен и у храму Покрова Пресвете Богородице у Книну и у осталим храмовима Епархије далматинске.
27
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
28
Сабор у Марковцу Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију 07. августа 2005. г. у Марковцу, гдје је по традицији сабор прве недјеље по празнику Светог Илије. У
Септембар 2005.
својој надахнутој бесједи Епископ Фотије је истакао значај Свете Евхаристије и потребу за непрестаним сједињењем са Христом кроз Свету Тајну Причешћа. Епископ је позвао све вјерне православне Србе да се увијек припремају за причешће и да се редовно причешћују, јер учествовање на Литургији је већ на земљи живот у Царству Небеском. На сабору у Марковцу се окупило више стотина православних Срба из Косовске долине и сјеверне Далмације.
Поновно злокобни натписи на зиду порте цркве Успења Пресвете Богородице у Имотском Дана 13. августа 2005. године осванули су графити на зиду порте православне цркве Успења Пресвете Богородице у Имотском, са злокобним порукама: „АНТЕ СВИ СМО ЗАТЕ” и „ОЈ ГЛАВИНО ПУНА СИ СРБА НЕ БРИНИ ГЛАВИНО ИМА ЈОШ ВРБА”. Појаву ових злокобних графита надлежној Управи полиције сплитско – далматинске жупаније пријавио је отац Ђорђе Кнежевић, свештеник у Имотском. Надлежни свештеник са верним народом је забринут због поновног појављивања графита са оваквим порукама.
Слава у Голубићу Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на празник Преноса моштију св. Архиђакона Стефана 15. августа 2005. г. служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење великог броја монаштва и свештенства Епархије далматинске, на храмовној слави у Голубићу. После резања славског колача одржана је и славска литија после које је Епископ Фотије поздравио све присутне госте нагласивши посебно да су Срби крстоносан народ и да у знаку крста бивају све његове селидбе али и повратци.
Крштење у манастиру Крки Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије крстио је у суботу 13. августа 2005. г. Николу сина Марка Мацуре из Кистања. Приликом проповједи Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је пожелио сваки благослов Божији новокрштеном Николи и његовим родитељима, родбини и свима који су присуствовали Светој тајни крштења.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Септембар 2005.
Сведалматински сабор у манастиру Крки На празник Преображења Господњег одржан је сведалматински сабор у манастиру Крка. За два дана било је присутно око 10.000 вјерника. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ сремски Г.Г. Василије уз саслужење домаћина Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија, игумана манастира Студенице архимандрита Тихона и свештенства и монаштва Епархија сремске, далматинске, жичке. Светој Архијерејској Литургији је био присутан велик
број православних Далматинаца, из Далмације и дијаспоре. Празник је почео 18. августа вечерњим богослужењем које је служио игуман манастира Студенице архимандрит Тихон да би био настављен сутрадан 19. августа. Као и сваке године на манастирском сабору одржан је и културно умјетнички програм у изведби КУД-а „Пелагићево” из Бања Луке, КУД-а „Жегар” из Жегара и пјевачке групе „Динарке” из Београда. Након програма приређена је трпеза љубави на којој су узели учешће бројни
гости манастира: г. Милан Симурдић амбасадор СиЦГ, Jean Roccas, амбасадор Белгије, гђа. Maria Zissi, отправник послова Грчке амбасаде у Загребу; г. Александар Толнауер – савјет за националне мањине у Р.Х., г. Синиша Таталовић савјет за националне мањине РХ и савјетник предсједника Републике Хрватске, г. Валериу Флореан, ОЕСС мисија у Р. Хрватској и остали бројни гости. Сведалматински сабор у Крки је већ постао највећи сабор Срба у Хрватској, што су потврдили и други медији.
Освећење звона у Отишићу Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије у недељу 21. августа 2005. г. служио је Свету Архијерејску Литургију у Отишићу и том приликом осветио два нова звона за цркву св. Архангела Михаила. Епископ Фотије у своме обра-
ћању сабраном народу је рекао да је ово освећење звона видљиви знак почетка обнове цркве у Отишићу, која би требала допринети и обнови самога села Отишића у којем су на жалост куће православних Срба још увек порушене и вапију за обновом.
Празник Успења Богородице у Далматинској епархији Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на празник Успења Пресвете Богородице 28. августа 2005. г. служио је Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у Дрнишу. Овај велики празник свечано је прослављен и на другим местима у Шибенику, Имотском и у манастиру Крупи. Светоуспенским сабором приводе се крају летњи сабори православних Срба Далматинаца, који су ове године хвала Богу били веома посећени што представља посебну радост и знак повратка православних Далматинаца својим коренима и својој вери.
Нова рукоположења у манастиру Крки Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на празник Оданија Преображења дана 26. августа 2005. г. служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки и том приликом рукоположио је у чин јерођакона Симона (Кузмановића) сабрата манастира Крке и у чин свештеника Ђорђа Веселиновића из Зеленграда, апсолвента Богословског факултета у Београду. У својој беседи Епископ Фотије је указао на значај свештеничке и ђаконске службе у Новом Завету, доводећи ове службе у везу са Светом Тајном Литургије из које оне и извиру, а којој истовремено, на челу са својим Епископом, треба да приводе верни народ Божији.
29
30
Септембар 2005.
АДРЕСАР Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 email: eparhijski-upravni-odbor@si.htnet.hr Архијерејски намесник сплитски у Сплиту протојереј ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 СПЦО и Управа парохије у Сплиту – I парохија – јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197, Моб.: 098/947-56-93 – II парохија – протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел. канцел.: 021/343-493, стан: 021/348-793 Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије Каштела Парохије: Дицмо, Зелово, Броћанац и Убли Јереј Милорад Станојевић Моб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј – ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму:023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија – јереј Жељко Лубарда 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 091/565-53-60 – II парохија – јереј Радослав Милановић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/788-63-66 – III парохија – јереј Радослав Радмановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Моб.: 091/550-55-26 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија Протојереј–ставрофор Илија Карајовић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/501-61-26 – II парохија – јереј Владимир Вукосављевић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел.: 022/215-415; Mоб. тел.: 091/539-83-67 СПЦО и Управа парохије у Имотском Протојереј Ђорђе Кнежевић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 098/911-49-23 email: djordje.knezevic@st.htnet.hr СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Mоб.: 091/522-28-26
СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Скрадинско поље б.б. Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Дрнишу Јереј Борис Милинковић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109; Mоб.: 098/196-93-96 email: milinkovic_b@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Жељко Лубарда 22319 Ђеврске Mоб.: 091/732-07-57 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165, Mоб.: 091/891-00-95 е-маил: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Марковцу Јереј Милорад Ђурђевић 22300 Книн, П.П. 61 Mоб.: 091/594-38-24 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Mоб.: 091/538-48-63 СПЦО и Управа парохије у Врлици Јереј Драган Михајловић 21236 Врлика, 30. свибањ 24 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени, 22300 Книн Mоб.: 091/729-46-19 Богословија «Св.Три Јерарха» у ман. Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.htnet.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле бб Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Mоб.: 098/178-06-67 Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86
Далматински Срби – рад Николе Штрбца
Призор из Далмације – рад Јове Пушкара Фотографија на корицама – Преображење у Крки 2005. године