ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година III. – Број 10.
Светоархангелски број – 2005. г.
Цијена 10 kn
Покров Пресвете Богородице – Книн Икона на 1. стр. – Чудотворна икона Пресвете Богородице „Дрнишка” (17. век)
Новембар 2005.
Заједница и индивидуа Митрополит пергамски Јован Зизјулас Заједница и индивидуа – како их помирити? Нису ли они међусобно искључиви и супротни? Није ли, према речима Жан-Пол Сартра, други мој непријатељ и мој „првобитни грех”? Савремена западна култура овај став подржава на ра зне начине, будући да је индивидуализам присутан у самој њеној основи. Од времена када је Боетије у петом веку после Христа, поистоветио личност са индивидуом („Личност је индивидуа рационалне природе.”), а св. Августин иста-
као значај самосвести при схватању личности, западна мисао никада није ни престала да себе и своју културу изграђује на овим темељима. На пример, срећа појединца је чак и саставни део америчког Устава. То значи да је заштита од другог основна нужност наше културе. Све нас више плаши присуство друге особе. Приморани смо и чак охрабрени да другог сматрамо нашим непријатељем, чак и пре него почнемо да се према њему или њој односимо као према
Заједница и индивидуа ............................................. 3–9 Стање блаженства .................................................. 10–12 Никада као богови: иконе и иконопоштовање ....12–15 Смиреноумље – врата ка чистој молитви .......... 15–18 Брутални напад на српску православну епископију у Шибенику ................................................. 18 Званично саопштење епископа далматинског Г.Г. Фотија поводом напада на епископску резиденцију у Шибенику .................................................................... 19 Представници ОСЦЕ-а посјетили епископа Фотија и манастир Крку ............................................................20 Напад на Крчке богослове у Кистањама ....................20 Амбасадор СиЦГ г. Милан Симурдић посетио је Епархију далматинску ............................................ 20–21 Сто година од рођења Владана Деснице ............. 21–23 Почела школска година у богословији Света Три Јерарха ....................................................................23 Вијести из епархије ................................................24–28 Приложници часописа Крка .........................................29
пријатељу. Заједница са другим бићем није спонтана, већ је изграђена на баријерама, које нас штите од опасности присуства ближњега. Другу особу прихватамо само док она не почне да угрожава нашу приватност или док користи нашој индивидуалној срећи. То је, без икакве сумње, непосредан резултат онога што богословским речником називамо „човековим падом”. Страх од ближњега је прерастао у праву наследну патоИзлази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник
Уређивачки одбор: Игуман Герман Богојевић, јереј Милорад Станојевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић и монах Доситеј Јовић Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje в. д. главног и одговорног уредника и лектор-коректор: Светозар Борак Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”. Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази четири (4) пута годишње ISSN 1334-4293
3
4
Новембар 2005.
ЗАЈЕДНИЦА И
наставак са стр. 3. логију, укорењену у само наше постојање. То је резултат најпре сатанине побуне против Бога, а потом и Адамовог одбацивања Другога par excellence, нашег Творца. Суштину греха чини страх од Другога, што значи одбацивање Бога. Од тренутка потврђивања „себе” кроз одбацивање и неприхватање Другога – што је био Адамов слободан избор – природно је и неизбежно да нам други постане непријатељ и опасност. Помирење са Богом је неопходни предуслов помирења са било ким „другим”. Чињеница да је страх од другога патолошки урођена у наше постојање, завршава се страхом не само од другога, већ и од свега што је различито. То је веома деликатно питање и захтева пажљиво испитивање, јер показује колико је дубок и распрострањен страх од другога: нас не заплаше други тек тако, па чак и ако га прихватимо, то чинимо само под условом да је он на неки начин као ми. Радикална различитост је анатема, и она сама по себи представља велику опасност. Да је овај изопачени став општеприсутан, најбоље илуструје чињеница да чак и када нешто што је другачије не представља стварну опасност за нас, ми то ипак одбацујемо и презиремо. Опет и опет се уверавамо да страх од другога није ништа друго него страх од различитости, због чега на сваки начин покушавамо да себе пројектујемо у другога. Када се покаже да је страх
од другога, у ствари страх од различитог, долазимо до тачке поистовећивања различитости са поделом. То алармантно компликује и помрачује човеково размишљање и понашање, те доводи до озбиљних последица. Тако, животе других и саме људе делимо на основу разлика. Организујемо државе, клубове, братства или чак и цркве на основу разлика. Када разлика постане подела, заједница не представља ништа друго до пристанак на мирну ко-егзистенцију (сапостојање). Она траје све док се задовољавају међусобни интереси и могу прерасти у сукоб чим престану да се подударају. Најбољи пример тога је наше друштво и ситуација која влада у свету. Да је сукоб између разлика и подела једноставан морални проблем, етика би га већ давно решила. Међутим, то се није догодило. Св. Максим Исповедник говори о космичким димензијама овога проблема. Читав космос је подељен на основу разлика и разликује се на основу тих подела. Управо то органски повезује питање заједнице и индивидуе са проблемом смрти, који постоји због тога што се заједница и индивидуалност не могу помирити. Различита бића постају одвојена бића, јер различитост постаје подела, а подела прераста у удаљеност. Св. Максим користи следеће термине како би објаснио васцели космички поредак. За разлику од diaresis (подела; изопачење разлике), diaphora (разлика) мора постојати и она је добра. Исто
важи и за удаљеност, која врхуни у распадању, а окончава се смрћу. То се дешава, како св. Григорије Ниски запажа, због удаљености у времену и простору, коју карактерише стварање ex nihilo. Пропадљивост је повезана са стварањем-изничега; а одбацивање Другога – Бога – и сваког ближњег води ка томе. Претварањем разлике у поделу, тј. одбијањем ближњега, ми умиремо. Пакао, вечна смрт, није ништа друго до изолованост од нашег ближњег. Сама етика не може решити овај проблем, јер је потребно да се човек поново роди. Управо то нас води ка еклисиологији. Еклисиолошка заједница Пошто је Црква заједница која живи у историји, па стога и у палом свету, сва наша запажања о тешкоћама помирења заједнице са индивидуалношћу се могу применити и на живот Цркве. Чланове Цркве чине грешници, и Она у потпуности дели онтолошку и космичку димензију греха, која је смрт, прекид заједнице и коначна diastasis (одвајање и распадање) бића. Међутим, истовремено тврдимо да је Црква по Својој суштини света и безгрешна. Управо ово становиште одваја православне од осталих хришћана, а нарочито протестаната. Суштина хришћанског постојања у Цркви јесте metanoia – покајање. Будући да смо одбачени или просто уплашени, други нас побуђује или подс-
Новембар 2005.
ИНДИВИДУА тиче на покајање.Чак би нас и само постојање бола и смрти у природном свету, које није узроковао нико од нас појединачно, требало да воде ка покајању, јер сви имамо удела у Адамовом паду, због чега сви морамо осећати жалост због неуспеха васпостављања заједнице између Бога и творевине, и превазилажења смрти. Светост у Цркви пролази кроз искрено и дубоко покајање. Сви
светитељи плачу, јер се осећају лично одговорним за Адамов пад и његове последице на недужну творевину. Друга значајна карактеристика православног односа према светости у Цркви јесте да покајање може бити истинско само уколико су Црква и Њени чланови свесни истинске природе Цркве. Потребан нам је критеријум нашег постојања; што је он узвишенији,
то је дубље покајање. Због тога нам је потребна максималистичка еклисиологија са истом таквом антропологијом – и чак космологијом – која из њега произилази. Истицањем светости у Цркви, православна еклисиологија не води и не би требала да доведе до тријумфа, већ до дубоког осећања састрадавања и покајања. Вера у Тројединог Бога Ни за Цркву, ни за човека нема другог критеријума за исправан однос између заједнице и индивидуе од Тројединог Бога. Ако Црква жели да буде верна Сама Себи, Она се мора потрудити да преслика заједницу и различитост која постоји у Троједином Богу (исто важи и за човека као „икону Божију”). Шта можемо рећи о заједници и различитости на основу учења о Тројици? Прво, различитост је саставни део заједнице. Бог није прво Јединица, а затим Тројица, већ је истовремено и Јединица и Тројица. Божије јединство не чува јединство твари, како су тврдили св. Августин и други западни богослови, већ монархија Оца. О томе сведочи и нераздвојна kinonia (заједница) три Личности, што значи да различитост не представља никакву опасност за заједницу, већ услов без којег она не постоји. Учење о Светој Тројици открива да је њихова ипостасност апсолутна. Отац, Син и Свети Дух су апсолутно разли-
5
6
Новембар 2005.
ЗАЈЕДНИЦА И
наставак са стр. 5. чити, и нико од њих се не меша са остале две Личности. Различитост није морална или психолошка, већ онтолошка. Не можемо рећи шта је свака Личност и ко је Она. Свака Личност Свете Тројице се разликује не по другачијим особинама, већ по потврди ко је Она. Видимо да је различитост непојмљива уколико је издвојена из односа са другом ипостаси. Тако нас већ сама имена Отац, Син и Дух Свети упућују на постојање односа. Дакле, свака личност се може разликовати само у односу са другом личности. Значи, заједница не представља опасност за различитост, већ је, супротно томе, унапређује. Вера у Христа Не можемо бити „икона Божија” уколико нисмо утеловљени у првобитну и једину аутентичну икону Оца, која је оваплоћени Син Божији. То значи да заједница са другим подразумева искуство Крста. Уколико не одбацимо сопствену вољу и подредимо је вољи другога, сећајући се како је Господ у Гетсиманији прихватио Очеву вољу, не можемо у историји пројавити истинску заједницу и ипостасност, која постоји у Троједином Богу. Пошто је Бог учинио покрет према другоме – Његовој творевини – испразнивши Себе и подређујући Свога Сина kenosisu (само-испра жњењу) Оваплоћења, „кеноза” је једини начин васпостављања хришћанске заједнице, било да се ради о заједници са Богом или ближњим.
Ово кенотичко приступање заједници ни на који начин није одређено особинама те особе (која ступа у заједницу). Прихватајући грешника у заједницу, Христос је следио тринитарни узор. Другога не треба идентификовати по његовим или њеним особинама, већ по самој чињеници да он или она јесу. Значи, не можемо говорити о онима који су достојни или недостојни да их прихватимо. Ето, то је оно што христолошки модел заједнице са ближњим захтева. Вера у Светога Духа Свети Дух је, између осталог, повезан са заједницом (2.Кор. 13, 13) и доласком у историју у последње дане (Дап. 2, 17-18) - есхатологија. Када се излије Свети Дух, Он не ствара добре хришћане појединце, „светитеље” индивидуе. Напротив, то је догађај заједнице, који све чега се Дух Свети дотакне преображава у односно биће. Тада други постаје онтолошки део нечијег идентитета. Свети Дух, када се излије, деиндивидуализује биће. Где је Дух Свети, ту је и заједница. С друге стране, есхатолошка димензија присуства и делања Светога Духа дубоко утиче на идентитет ближњег: човека не треба прихватати на основу његове прошлости или садашњости, већ на основу његове будућности. Будући да је будућност само у Божијим рукама, наш однос према ближњем не сме бити осуђујући. У Духу Светоме, свако
је потенцијални светитељ, чак иако се чини да је грешник. Вера у Цркви Управо у Цркви заједница са ближњим у потпуности утиче на односе између заједнице и ипостаси у Светој Тројици.
Новембар 2005.
ИНДИВИДУА Постоје конкретни облици еклисиолошке заједнице, који сведоче о томе: Крштење: Ова Света тајна је повезана са опраштањем. Сваку крштену особу, након што су јој опроштени сви греси, престаје да одређује његова или њена прошлост, јер
он постаје грађанин града који ће доћи - Царства Божијег. Евхаристија: Она је само срце Цркве, где се заједница и различитост остварују par excellence. Ако се Евхаристија не служи исправно, Црква престаје да буде Црква. Није случајно што се за Евхаристију каже „заједничарење”, јер у њој налазимо све елементе заједнице: Бог нам се обраћа, ми ступамо у заједницу са Њим, причасници Његовог Тела и Крви међусобно ступају у заједницу и васцела твар, кроз човека, ступа у заједницу са Богом. Све се то дешава у Христу и Духу Светоме Који у историји оприсутњују последње дане, доносећи нам предукус Царства Божијег. Евхаристија не потврђује и освећује само заједницу, већ и различитост. То је место на коме различитост престаје да буде узрок поделе и постаје добро. Евхаристијска заједница не уништава, већ сједињује сваку различитост и индивидуалност. Када год се то не догоди, Евхаристија бива нарушена и чак неважећа, иако су сви остали „важећи” елементи Евхаристије присутни. Евхаристија која на било који начин искључује припаднике друге расе, пола, доби или занимања није исправна. Евхаристија мора да обухвата све, јер се управо ту превазилазе природне или друштвене разлике. На овај начин, Црква у којој се не савршава Евхаристија губи своју саборност. Међутим, не постоје ли какве границе евхаристијске
заједнице? Није ли Евхаристија на неки начин „затворена” заједница? Не постоји ли искључење из евхаристијске заједнице? Одговори на поменута питања могу бити само потврдни. У Евхаристији заиста постоји искључење из заједнице, и „врата” сабрања се на Литургији заиста и затварају у одређеном тренутку. Како да разумемо ово искључивање другога? Евхаристијска заједница дозвољава само једну врсту искључења: искључење искључења – свега што подразумева одбијање или поделу, што у ос нови нару ша ва ве ру у Свету Тројицу. Јерес подразумева нарушену веру, што има неизбежне практичне последице на заједницу и индивидуланост. Шизма је такође облик искључења; када до ње дође, евхаристијска заједница постаје искључива. У случајевима јереси и шизме, не можемо се претварати да смо у заједницу са другим, кад то у ствари нисмо. Поредак Службе: Нема области црквеног живота где заједница и заједничрење не са-постоје тако дубоко, као што је то црквени поредак. Службе су благодатни дарови Светога Духа, а они подразумевају разноликост и различност. „Да ли смо сви апостоли? Пророци? Учитељи? Имамо ли сви дар исцељивања?” Апостол Павле је добио ја сан одговор на постављена питања. Тело Христово се састоји од многих чланова (удова), који имају различите дарове и службе. Ниједан уд не може рећи другоме: „Не требаш
7
8
Новембар 2005.
ЗАЈЕДНИЦА И
наставак са стр. 7. ми.” Постоји апсолутна међузависност удова и служби у Цркви: ниједна служба не може бити одвојена од „друге”. Различитост је сама суштина службе. Истовремено, различитост се може прихватити само уколико она води ка заједници и јединству. Када diaphora постане diaresis, да се вратимо терминологији св. Максима, одмах се срећемо са палим стањем постојања. Како бисмо то избегли, Цркви је потребна јединствена служба, неко ко ће бити од помоћи „другима”, а истовремено бити способан да спречи поделу различности. То је улога епископа. Нема Цркве без епископа, и није случајно што у Цркви може бити само један епископ, како и прописује осми канон Никејског сабора. Постојање више од једног епископа, отвара могућност да се различитост подели. Због тога је данашња ситуација православне дијаспоре, која допушта да културне и етничке разлике постану основа еклисиолошке заједнице окупљене око разних епископа, опасна и потпуно неприхватљива. Личносност Богословље и црквени живот у обзир узимају и извесну представу о људском бићу – личносност. Овај термин, који се односи на самога Бога и Христа, има многе импликације. Личност је различитост у заједници и заједница у различитости. Личност је идентитет који се пројављу-
је кроз однос (; личност је оно „ја” које постоји све док има однос са „тобом”, који потврђује њено постојање и различитост). Ако издвојимо „ја” од „тебе”, губимо не само његову различитост, већ и само њено биће. Једноставно, једно не може без другога. Управо ова чињеница одваја личност од индивидуе. Православно учење о Све-
тој Тројици је једини начин разумевања личносности: ни за један једини тренутак не можемо помислити на Оца, а да при томе не мислимо и на Сина и Светога Духа. Исто тако, не можемо мислити на остале две Личности, а да не мислимо на њихов међусобни однос и однос са Оцем. Истовремено свака од ових Личности је толико јединствена, да су
Новембар 2005.
ИНДИВИДУА њихове ипостасне или личносне особине међусобно неспојиве. Личносност је непојмљива без слободе; слободе да се буде онај други. Не желим баш да кажем „различит” уместо „други”, јер се „различит” може односити и на особине (паметан, леп, свет, итд.), али не и на саму личност. У Богу су све такве особине заједничке за све три Личности. Личност не подразумева само слободу да се имају друге особине, већ пре свега слободу да човек буде то што јесте (свој). То значи да личност не подлеже никаквим нормама и стереотипима и не може се класификовати ни на један од тих начина. Она је апсолутно јединствена. Дакле, само личност има слободу у правом смислу те речи. Па ипак, једна личност је као ниједна друга личност, непоновљива; слобода није слобода од дру гог, већ слобода за другога. Слобода се изједначава са љубављу. Бог је љубав, јер је Он Тројица. Можемо да волимо само ако смо личности, истовремено допуштајући другоме да буде истински други, а да је упркос томе у заједници са нама. Ближњега волимо управо због тога што је различит или другачији од нас самих, и тада живимо у слободи као љубави и у љубави као слободи. Ближњи је услов наше слободе. Слобода није нешто што потиче од нас, већ од неког другог. То личност чини екстатичном, тј. способном да се креће ван и изнад граница себе. Међутим, ову екстазу не треба схватити као покрет према
непознатом и бесконачном, већ као покрет прихватања другога. Овај покрет личности ка афирмисању другога је толико јак, да није ограничен на оно „друго” што већ постоји, већ жели да афирмише и оно „друго” које чини велико милосрђе те личности; управо као што је Бог створио свет по неисказаној милости Својој, тако и личност жели да створи своје „друго”. То се дешава у уметности: уметник ствара у потпуности други идентитет као дело слободе и заједнице. Дакле, живети у Цркви као заједници са другима значи стварати културу, а православна Црква је у том погледу увек била креативна. На крају би требало и да размотримо проблем екологије. Творевина Божија се налази у великој опасности, управо због кризе, која је завладала у односу између човека и осталог дела творевине. Човек не поштује различитост која није људска, већ тежи да је апсорбује. У томе лежи узрок еколошког проблема. Очајнички по кушавајући да поправи такву ситуацију, веома лако се може десити да човек падне у паганство: да апсорбује човека у природу. Заиста, морамо добро пазити. Православље је, по традицији, позвано да да исправан одговор на овај проблем. Природа је оно „друго” са чим је човек позван да васпостави заједницу, прихватајући је, кроз личну креативност, као нешто „веома добро”.
То се дешава на Евхаристији где се природни елемент – хлеб и вино – толико прихватају, да кроз догађај заједнице са Светим Духом, добијају личносне квалитете – постајући Христово Тело и Крв. Слично томе, на параевхаристијски начин, сви облици истинске културе и уметности представљају начине третирања природе као различитости у заједници, а то је једини лек за ову еколошку оболелост. Живимо у времену када је изузетно тешко васпоставити заједницу са другим не само изван, већ и у Самој Цркви. Православље има исправну визију заједнице и различитости, како у својој вери, тако и по своме евхаристијском и еклисиолошком постојању. Стога је оно позвано да то сведочи и у западној култури. Међутим, да би био успешан сведок, Православље мора применити ту визију на свој „начин бивствовања”. То можда поједини православни хришћани не могу, али Црква као заједница то мора да учини. Из тога разлога Православна Црква мора изузетно пазити на свој „начин бивствовања”. Уколико се догоди да се „други” одбаци због природних, полних, друштевних, етничких или чак моралних разлика, онда православно сведочење бива нарушено. Превод са енглеског језика сестринство Тројеручице, Шибеник
9
10
Новембар 2005.
Стање
СВЕТИ СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ Беседа друга 1. Да људска природа кроз оваплоћење Сина, Логоса Божијег, поново задобија блаженство тј. добро и облагодаћено стање у којем беше до Адамовог преступа. Пошто је људска природа изгубила своје блаженство Адамовим преступом, неопходно је знати ко је био Адам пре тог губитка и у чему се састоји то блаженство, тј. то добро и облагодаћено стање у којем је човек био пре грехопада. Свети Оци нас уче да је Бог постао човек како би кроз Његово оваплоћење, Он опет могао уздигнути људску природу у стање блаженства. Зато, ми морамо знати на који га начин човек кроз Икономију Христовог оваплоћења може поново задобити. На почетку, када је створио човека, Бог га је створио светим, бестрасним и безгрешним, по Свом образу и подобију. И човек беше управо какав је и Бог Који га је створио; јер свети, безгрешни и бестрасни Бог сазда и Своја створења светима, бестраснима и безгрешнима. Међутим, пошто су непромењивост и неизмењивост особине једино Безначалног и Нествореног Божанског Бића природно је створени човек подложан променама и изменама, иако је с Божијом помоћи имао средства и могућност да не подлегне измени и промени. Тако човек пошто беше свет није имао потребе за законом, јер праведнима не треба закон. Од какве је користи закон
ономе ко је свет, бестрасан и чист? Закон заповеда чинити добро, а не зло. Међутим, Свето Писмо каже да погледа Бог све што је створио и гле, добро бјеше веома (Пост. 1,31). Према томе, пошто све беше добро, да ли је уопште постојала потреба да човек зна шта је добро, а шта зло? Будући да није постојало ништа осим онога што беше веома добро, тадашњи обожени човек није имао потребе за законом. 2. Саобразно о природном закону, писаном и духовном Међутим, пошто је могао да једе са сваког дрвета у Рају, па чак и са познатог Дрвета Живота, беше му дата заповест да
не једе само са тог једног дрвета, и то зато да би знао да је променљив и изменљив, те да би због тога био опрезан, и да би заувек могао остати у том добром и благодатном стању. Тим речима, које му је Бог изговорио да вши му заповест, јер ако буде јео са тог дрвета умреће; дао му је да разуме да је он променљив и изменљив. Тако, у то време, у Рају није био потребан никакав закон – ни писани ни духовни. Али након што је човек јео са забрањеног дрвета и умро горком смрћу, тј. када је отпао од Бога и постао трулежан; тада, како не би у потпуности отпао од свега што је добро (пошто се зло због страшне раслабљености, којој је због трулежности постао подложан распространило међу људским родом и у многоме га поробљавало), дат му је закон по којем је могао да расуђује и разликује добро од зла. Пошто је човек ослепео, изгубио је разум и постао је не-разуман, па му је према томе била потребна и поука – као што пише у псалму: Уразуми ме, и научићу се заповестима Твојим (Пс. 118,73). Увиђаш ли у како је јадно стање доспео човек, те колику потребу имаше за писаним законом? Јер након пада он више није могао познати и разумети чак ни овај свет. То је било могуће једино ако би био просветљен свише, од Бога – Његовим знањем. Међутим, када је дошао Христос и тако присно (нераздељиво) у Себи сјединио
Новембар 2005.
блаженства божанско са човечанским, да ово двоје који бејаху потпуно разједињени, тј. божанство и човечанство, постадоше једна Личност, иако остадоше несмешани и непрожети. Од тада, кроз заједницу са првоначалном и нествореном Светлошћу Божијом, човек постаде као светлост и више немаше никакву потребу за писаним законом, јер божанска благодат Исуса Христа обитавајући са њим и у њему доноси му плодове блаженог стања, а то су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, милосрђе, вера, кротост и уздржање. Зато апостол Павле, набрајајући ове плодове Духа Светог каже на крају да за такве нема закона (Гал. 5, 22-23); јер праведнима закон није потребан. А онај ко још нема ове плодове Духа Светог, није Христов, као што каже апостол Павле: ако пак неко нема Духа Христова, он није његов (Рим. 8,9). Такав се мора борити и тежити да постане Христов, иначе узалуд верује у Христа, нити има икакве користи од Христа. Сва његова настојања и борбе морају бити усмерене на задобијање Духа Христовог како би могао породити плодове Духа Светог, јер у томе лежи читав духовни закон и стање блаженства. 3. Још о начину на који се може достићи блажено стање Али, ако људска природа, кроз оваплоћење Христово поново задобија блажено стање, као што беше у почетку, и ако не постоји други начин, дру-
га сила или мудрост, подвиг и борба којом људска природа може поново достићи блаженство као када беше створена, већ је то само у рукама Бога који ју је привео у постојање; и ако не постоји баш никакав други начин којим може добити блаженство онда чему се узалудно подвизавати, борећи се за то само сопственим подвижничким трудовима, читањем, подношењем страдања, исцрпљујући се жеђу, глађу и бденијима? И ако су таква и
тако велика страдања узалудна и бескорисна за онога ко не зна ову велику тајну (спасења), онда је сваки хришћанин дужан да је научи и зна, како се не би узалуд подвизавао у подношењу тегоба, и дозволио да му душа пропадне заједно са њима – нешто најпагубније што може да се деси. Будући да таква и тако велика подношења скорби треба да буду подузета не зато да би се за-
добило благодатно стање, већ да би се очувало благословено стање које смо примили још на светом крштењу, а пошто је тешко сачувати то богатство, морамо имати велику пажњу како бисмо га задржали, као што кажу свети Оци. А по својој кончини, хришћанин неће бити питан да ли се одрекао света, да ли је постио, да ли је бдио, да ли се молио, да ли је ридао, или вршио било које од добрих дела у садашњем животу; већ ће бити испитан да ли има неку сличност тј. благообразност са Христом као отац са сином – што је и апстол Павле рекао: Дјечице моја, коју опет с муком рађам докле се Христос не уобличи у вама (Гал. 4,19). Јер који се год у Христа крстисте у Христа се обукосте (Гал. 3,27). 4. Каква дела можемо чинити да бисмо задобили Царство небеско Ако они који чувају врата Царства Небеског у једном хришћанину не виде Христов образ, као што син личи на оца, засигурно им их неће отворити и дозволити да уђу. Јер исто као што они који личе на старог Адама, тј. који су прекршили заповест Божију, остају лишени Царства Небеског, упркос чињеници да ни у ком случају нису криви због тога што су истообразни праоцу Адаму. Тако исто хришћани, као Нови Адам, тј. као њихов отац Христос, улазе у Царство Небеско упркос томе што њихова истообразност са Христом није њихова заслуга, јер се ово прима вером у Христа. Христоликост је у истини, кротости, праведности, и заједно са тим смирење и љубав према свим људима. Истина се чува у свим речима човековим, кротост у свим речима
11
12
Новембар 2005.
које други о њему изговоре, јер онај ко је кротак, било да је окружен похвалама или покудама, он остаје бестрасан и нити се узвисује у похвалама нити се понижава у покудама. Праведност се види у свим делима, јер као што тежину вештаствених ствари одређујемо помоћу ваге, и као што квалитет злата оцењујемо након полирања, исто тако ни у једном нашем подвигу се не одвајамо од граница праведности, ако под њима подразумевамо оне мере (тј. заповести) које нам је дао наш Господ. Смирење, као какво благо које се не може отуђити, уобличено у уму, има убеђење да се само силом благодати примљеном од Христа у човеку могу видети врлине које поседује. А то су: истина, кро-
Проф. КОНСТАНТИН СКУТЕРИС У традицији Источне Цркве, Њено учење и богослужење су неодвојиви. Богослужење је, у извесном смислу, догматско сведоча нство, оживљавање откривењских догађаја. Стога, „догме нису некакве апстрактне идеје, које постоје ради самих себе, већ откривењске и спасоносне истине и стварности, које за циљ имају васпостављање заједнице између човека и Бога.” Без икаквог оклевања можемо рећи да, према православном учењу, пуноћа богословске мисли лежи у црквеном богослужењу. Управо из тога разлога, многи људи термин Православље не разумевају као исправно мишљење, већ као исправно славословље
тост и праведност. Љубав за људски род је боголикост, јер чини добро свим људима, и благочестивим и неблагочестивим, и добрима и злима, и знанима и незнанима, исто као што и Бог свима чини добро, обасјава сунцем и праведне и неправедне, и шаље кишу и злима и добрима. Према томе, они који примише све ово од Христа, постадоше слични Христу, као што син личи на оца, јер не постоји син који природом својом није као отац оца. Из тог разлога је Бог постао човек, и кроз ту заједницу Божанског Бића са људском природом, Божанско Биће влада људском природом, као што је и написано: Припаши мач Свој о бедро Своје Силни, красотом Твојом и лепотом Твојом, и
јачај и напредуј и царуј ради истине, кротости и правде (Пс. 44,5). Према томе, онај коме Христос није дошао да буде цар, кроз врлине које смо горе поменули, није христолик, и недостојан је да уђе у Царство Небеско. Заиста је тако, и сви подвизи су узалудни, ако нису усмерени на задобијање тих врлина. Зато, братијо, непрестано стремимо да се уз помоћ ових врлина уподобимо Христу, како бисмо били удостојени Његовог Царства. Њему нека је слава, част и поклоњење у векове векова. Амин. Превод са енглеског језика сестринство Тројеручице, Шибеник
Никада као богови: (доксологију), исправно богослужење. Наравно, исправно богослужење подразумева и исправно мишљење. Управо због ове уске повезаности између богослужења и учења, сматрам да се теологија иконе најбоље може представити богослужбеним текстовима, односно догматским сведочењем заједнице верних. Из тога разлога ћу за основу свога излагања узети три химне које се певају у Недељу Православља. Као што је добро познато, Недеља Православља је прва недеља Великог поста, када се православна Црква сећа Своје победе над иконокластима и коначног враћања икона у цркве у време регент царице Теодоре.
Одлука о томе је донесена на цариградском сабору 843. године, када је и установљено да се овај празник победе Православља прославља сваке године. Три химне, које ћу користити у своме раду су: кондак, трећа стихира и Слава на стиховње стихире са вечерњег богослужења. 1. Неописиви Логос Очев описа се оваплоћен из Тебе Богородице, и упрљаној икони Он поврати изгубљену славу, испунивши је божанственом лепотом. Стога, исповедајући наше спасење – делом и речју га изображавамо. 2. Иако у Својој божанској природи, по суштини неописани Господе, благоиз-
Новембар 2005.
волео си да, оваплотивши се будеш описан; и примивши плот примио си на Себе и сва његова својства. Зато ми, смерно целивајући је, изображавамо благообразност спољашњости Твоје. Следујући тако светом апостолском предању, бивамо узнесени љубављу Твојом примајући од иконе Твоје благодат исцељујућу. 3. Узрастајући из нечастија у благочешће, и просветљени светлошћу познања, рукама запљешћимо, псалмима Бога прославимо и поклонимо се смерно светим иконама Христа, Богородице и свих светих, било да су изображене на зидовима, даскама или свештеним сасудима, одбацујући неблагочестива учења јеретичка. Јер
тих, Христе Боже наш даруј нам велику Твоју милост. НЕОПИСИВИ ЛОГОС ОЧЕВ ОПИСА СЕ ОВАПЛОЋЕН Проучавајући ову тему, на самом почетку можемо увидети да питање о иконама има христолошку димензију. Употреба икона је саставни део учења о Оваплоћењу. Основно питање се може формулисати на следећи начин: да ли је Христос, оваплоћени Логос, описан или неописан? Иконоборци су тврдили да је Богочовек Христос неописан, јер јединство божанског и човечанског није остављало места за његово представљање. Према теологији иконобораца, како је то представљено на сабору у Јерији (754.
пак представља и божанство и човечанство оваплоћеног Логоса. У првом случају, иконописац је следбеник Несторија, док у другом случају, поистовећујући божанство и човечанство, следује монофизитима. Шта више, он претпоставља да се неописана божанска природа може описати човечанском природом, што је хула. Иако се ови аргументи чине разумним, очигледно је да су иконокласти имали тешкоћа у разумевању да икона не представља ни једну, нити обе Христове природе. Икона, пре свега кроз видљиво представља невидљиво. Св. Јован Дамаскин, одговарајући на примедбе иконобораца, даје следеће јасно богословско образложење:
иконе и иконопоштовање као што каже свети Василије: клањајући се лику, клањамо се Прволику. Молитвама Твоје Пречисте Матере и свих све-
г.), иконописац који слика „икону Христа, представља Његову човечанску природу, одвојену од божанске, или
„Не клањамо се творевини преко Творца, већ Творцу, Који је постао творевина слична мени, и Који је узео тело како би обожио моју природу и учинио ме причасником божанске природе (...). Пошто тело није постало божанство, већ, како Реч постаде тело без икакве измене, остајући какво јесте, тако и тело постаде Реч, не губећи оно што јесте, поистовећујући се са Речју ипостасно. Дакле, охрабрен, представљам невидљивог Бога, не као невидљивог, већ као видљивог, Који је ради нас узео тело и крв. Не представљам невидљиво божанство, већ видљиво тело Божије.” Поред изнетих аргумената
13
14
Новембар 2005.
наставак са стр. 13. против иконопоштовања, може се сагледати дубока богословска разлика између иконобораца и иконобранитеља. Иконоборци су наглашавали природу, а иконобранитељи су за основу свега истицали ипостас, личност оваплоћене Речи. Св. Теодор Студит кратко и јасно излаже православно становиште: „Свака икона је икона ипостаси, а никада природе.” Посматрано са тог становишта, икона није историјска слика. Иконописац не слика слике одређених невидљивих, небеских и трансцендентних стварности, већ конкретних догађаја и личности повезаних са историјском чињеницом Оваплоћења. Икона се разумева као дар Оваплоћења, као нова могућност богословствовања, заснована на личности оваплоћеног Сина. У старозаветно доба није било могућности за представљање Бога. У Мојсијевом закону постоји строга забрана сликања: Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље (2.Мој. 20, 4). Слике из тога времена представљале су извесну опасност слављења једног и истинитог Бога. Св. Јован Дамаскин о томе каже: „У прошла времена се Бог, будући без тела и облика, никако није могао представити. Али сада, када је Он узео људско тело и живео међу људима, могуће је насликати видљивог Бога. При томе се не клањамо твари, већ величамо Творца све твари, Који је постао твар ради мене,
НИКАДА КАО БОГОВИ:
Који се из крајњег снисхођења Свога оваплотио, и Који је кроз твар спасио људски род. Стога, непрестано поштујем твар кроз коју је остварено моје спасење. Христос држи васцелу твар и освећује је. Тајна божанског Домостроја коначно укида сваки дуализам између духа и материје. У Личности Господа нашега Исуса Христа, проналазимо потврду твари, која постаје посредник божанске енергије и благодати. Дакле, твар има и својеврсну литургијску улогу у историји спасења људског рода. Управо са овог становишта треба да разумевамо оптужбу иконокласта о наводном идолопоклонству. У грчком паганизму, идоли су били само представе онога што не постоји. На тај начин је твар
постала објекат обожавања (adoratio). У новозаветно доба, Христос је избавио човека од идолопоклонства, али не на негативан начин - забрањујући сваку представу - већ позитивно – откривајући Себе, Који је истинита слика Бога Оца (2.Кор. 4,4; Кол. 1, 15; Јн. 14, 9). По Своме божанству, Бог Реч је једносуштна икона Оца и у његовој човечности је икона Бога. У Својој човечности, Он открива икону аутентичног човека. То је већ само по себи очигледно, иако не можемо раздвојити две природе у Христу. Таква подела води или у несторијанизам или у монофизитство. Стварност ипостаси, једне Христове Личности, осигурава јединство две природе „несливене, неизменљиве, нераздељиве, неодвојиве”. Тако, када говоримо о Христу, на уму имамо јединство две природе. Аналогно томе, говорећи о Христовој икони, прихватамо да се ово јединство представља и на икони. Другим речима, на икони Христова човечанска природа није одвојена од божанске, већ превасходно разумевамо да она (икона, прим. прев.) представља оваплоћеног Логоса, неописану Реч Очеву, Која је, узевши тело, постала описана. Као што ипостас омогућава ово јединство, али и разликовање двеју природа, Христова икона исто тако сведочи о јединству тих природа, али и о разлици између створеног и нествореног. Како би оправдали сликање Христових икона, Оци Седмог васељенског сабора истичу појаву ове иконе
Новембар 2005.
ИКОНЕ И ИКОНОПОШТОВАЊЕ која приказује саме ипостаси Бога Логоса по телу: Када саборна Црква приказује оваплоћеног Христа, Она Га не одваја од божанства које је сједињено са Њим. Она пре сматра да се тело обожило и да је неодвојиво
од Самога Бога (omotheon), како то каже и сам Григорије Богослов (...). Исто као када сликамо портрет неког човека, ми га при томе не сликамо без његове душе, већ човек кога сликамо задржава своју душу (...). Исто тако
када иконопишемо Господа, ми исповедамо да се Његово тело обожило, те разумевамо да Његова икона представља образ Прволика. Превод са енглеског језика сестринство Тројеручице, Шибеник
РАЗГОВОР СА СТАРЦЕМ ДИОНИСИЈЕМ ИЗ СВЕТОГЕОРГИЈЕВСКЕ КЕЛИЈЕ, РУМУНСКИ СКИТ, СВЕТА ГОРА
Смиреноумље – врата ка чистој молитви Током протеклих десет година, за светогорске ходочаснике постала је традиција да уском стазом пешаче сат времена од манастира Ватопед до келије Св. Георгија. Дугачка, прашњава и брдовита стаза пружа се поред манастирских поља, а са ње се може видети и место где се подвизавао св. Григорије Палама. Након неколико стрмих узбрдица, пут нагло прелази у вијугаву стазицу која кроз овај брдовит крајолик скраћује пут до келије. У пролеће, густо растиње прети да угуши ову пречицу, док прегршт пољског цвећа осликава блиставу околину – доличан принос светогорској заштитници Пресветој Богородици. Пролазећи поред рушевина вишевековних монашких на-
сеобина, ходочасник стиже на поплочани делић земље са којег се пружа поглед на Егејско море. Ту, међу лепо одржаваним баштама, заграђенима ладањском дрвеном оградом уздиже се неколико чисто белих камених грађевина украшених плавим тремовима. Ту је келија светог Георгија. Напољу се увек могу видети ходочасници, који седећи на клупама чекају и надају се да ће примити неколико душекорисних речи од кротког старца, јеромонаха Дионисија. Пре четири године на страницама овог часописа* дали смо кратко житије старца Дионисија, у троделном чланку о страцима овог румунског скита, метоха манастира Ватопед на Светој Гори. Након дугог и богоугодног живота,
овај праведни старац, пореклом Румун, упокојио се 28. априла/ 11. маја 2004. године, у 95 години. Старац Дионисије је био монах 82 године, од тога је 77 година провео на Светој Гори, а 66 година живео је у овој Келији. Он је био заиста предивна душа, богољубиви
* Реч је о часопису The Orthodox Word, који издаје братство Светог Германа Аљаског (prim. prev.)
15
16
Новембар 2005.
наставак са стр. 15. монах и благи Старац, добро познат међу његовим атонским саподвижницима, али до пре 15 година скоро незнан онима ван Свете Горе. Старац Дионисије рођен је 1909. године у Румунији као осмо и најмлађе дете. На крштењу је добио име Димтрије. Одувек је био веома близак са својим старијим братом Георгијем (касније монахом Гимнасијем), па је кренуо за њим – монашким путем. Тако су обојица од 1922. године монаховали у Румунији, а 1926. г. дошли су на Свету Гору. Након десет година веома тегобног живота и подвига на Светој Гори, ова двојица браће дошла су под духовно руководство Старца Гедеона. Код њега су, у румунском скиту, успели да добију своју келију (а и да се физички и духовно укрепе) посвећену светом великомученику Георгију. Отац Гиманасије је био светог живота и упокојио се 1965. године, а отац Гедеон уснуо је сном праведника 1979. године. Скоро десет година старији од Старца Дионисија, а његов једини стални саподвижник у келији светог Георгија био је схимонах Јован. Међутим, ако изузмемо старца Јована (+1996.), старца Дометијана (+1984.), који је живео у келији светог Ипатија, и од недавно старца Јосифа Новог (манастир Ватопед), у околини је био мали број духовно искусних монаха, од којих је могао затражити духовни савет. Старац Дионисије је био један од последњих живих монаха који је током прве половине 20. века био у непосредној вези са светим светогорским подвижницима. Он је био човек дубоке унутрашње молитве
СМИРЕНОУМЉЕ – ВРАТА ске Круне, принц Чарлс био на страчевој сахрани, одајући блаженопочившем своје поштовање заједно са стотинама светогорских монаха. У спомен овог светог Старца у наставку следи разговор са њим, пун душекорисних савета. У мају 2001. године, разговор је водио аутор књиге Исусова молитва: Пута сједињења ума са срцем јерођакон Клеопа (издата на румунском језику). Тада је старац имао 92 године, слеп и физички немоћан, али пребогат духовном мудрошћу која се рађа од дугог и непрестаног подвига.
који је доспео до созерцатељних висина о којима богонадахнути Оци пишу у Добротољубљу. Многи који су се облагодатили кроз његове духовне поуке кажу да је најчешће говорио и бодрио своје саподвижнике речима: „Смирење, смирење, више смирења.” Иако је Старац био рођен у простој, сељачкој породици и већину свог живота провео у тајности, ипак је благодат која је почивала на њему непрестано је привлачила реке богољубивих душа жедних духовног слова. Пред његову блажену кончину, оци келиоти су морали затварати капију, да би Старац могао да одмори будући исцрпљен од строгог подвижничког живота и болести. Чак и тада би људи долазили, прескачући ограду, само да би разговарали са оцем Дионисијем. Студенти, државници, Грци, Американци сви су долазили само да приме благослов од престарелог светог подвижника. Чак је и наследник британ-
1. О Исусовој молитви Питање: Високопреподобни Старче, који је смисао нашег живота на овом свету? Одговор: Једини смисао и циљ нашег земног живота јесте да се спасемо, да задобијемо Царство Небеско. Наш Господ Исус Христос нас учи: Будите свети као што је свет Отац ваш небески. (уп. Мт. 5,48). За време живота на земљи, уз помоћ благодати Божије и наших добрих, хришћанских дела можемо достићи светост. А ако, због недостатка врлине не можемо да се удостојимо светости, треба да тежимо да наследимо рајска насеља. Немогуће је да истовремено будеш добар хришћанин и да живиш у греху. Ако чиниш грех, удаљујеш се од благодати Божије и сједињујеш се са нечастивим. Према томе, удаљујеш се од Цркве, од Светих Тајни и од богонадахнутог учења Цркве само да би задовољио своје страсти, које ти је нечастиви посејао у срце. Не треба човек да следи својим страстима. Зато Црква пева: Од младости моје враг ме искушава… (Степена, глас 4.)
Новембар 2005.
КА ЧИСТОЈ МОЛИТВИ Зато и у Светом Писму пише: Не лажите један другога, јер свукосте старог човјека са дјелима његовим, и обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао. (Кол. 3, 9-10). Јер ако смо од старог човека , онда смо робови страстима и греху. П: Какво је учење светих отаца о духу човековом и духу демонском? О: Човеков дух постаје демонски (дух) тј. бива демонизован кроз грех. Кроз наше видљиве и невидљиве покрете и мисли, ђаво сеје семе сваког зла у наше срце. Ако човек прихвати зло семе у срцу, оно ће почети да расте. Ако (човек) није трезвен и ако га не одбаци и очисти своје срце благодаћу Духа Светог и сваким добрим делом, а посебно молитвом, постом, исповешћу и Причешћем, оно ће се укоренити и почети да расте. И од тог тренутка, ђаво одлази од човека јер је сигуран да ће он следити и живети по својим страстима не презајући ни од каквог зла. П: Да ли то значи да благодат Божија одступа од човека и да га дух разврата гура у сваку врсту зла и противприродних грехова, ако је он разуздан и живи раскалашно? О: Управо тако. Али још страшније је што се то прихвата као нешто сасвим природно. Човек мисли и говори да никако не може да не чини те грехове. Зато од почетка морамо пазити на телесну и духовну чистоту. Велику помоћ ћемо имати у нашој духовној борби и подвизима, ако очувамо телесну и духовну чистоту, као што је то у монашком животу. А мирјани треба да сту-
пају у брачне односе онако како то Црква учи, и након што су ступили у свету тајну брака. Нечастиви све то зна зато тако бесомучно гура људе у грех прељубе и блуда. Ова многобројна зла у нашим временима су од демона, који желе да обешчасте храм Духа Светог, а то је тело хришћанина. И после тога да га гурају у сваку врсту зла. Када једном учиниш те грехове не можеш више да се молиш, престанеш да идеш на Литургију, не исповедаш се и не можеш да се вежбаш у врлинском животу. Због тог световног духа, који се кроз лоше образовање, богохулне филомове, рекламе, жеље и грехове још од детињства уобличава око срца, хришћанин не може више да се моли, нити да чини добра, богоугодна дела. Али чак и они који су пали у најтеже грехове могу да се исправе уз помоћ благодати Божије. Та борба и избављење од грехова и демона рачунаће им се као мучеништво. П: Да ли је након крштења нечастиви изгнан из дубине срца? И да ли он онда дејствује само споља? О: Да, он дејствује ван срца. Али ми грешимо и дозвољавамо му да продре у дубину нашег срца. Управо то се назива страшћу. Од тог тренутка, ми смо вођени страшћу, али чак ни у тим тренуцма нас благодат Божија не напушта. Бог је човеку дао апсолутну слободу. Благодат Духа Светог учи човека шта је добро, а шта зло. Показује му пут у Царство Небеско, и пут који води у пропаст тј. у пакао. Бог нам говори: Ставио сам пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот (5. Мој. 30,19). Благодат
Духа Светог је могла да учини немогућим да човек икада падне или згреши. Али у том случају човек не би имао ни своју личност нити врлине, већ би био као животиња или робот. Ниједно стоврење Божије нема слободу какву човек има. Хришћанин који испуњава заповести Божије, благодаћу Божијом може постати светитељ. А Бог је толико добар да чак и када згрешимо, ако у покајању завапимо: Господе опрости ми! Господе помози ми! Он нам прилази и помаже нам да се подигнемо из блата наших грехова. Зато нам је наш Господ Исус Христос рекао: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11,28)! Међутим, ако су се страсти укорениле у човеку и постале његова друга (грешна) природа, такав човек ће рећи: „Немогуће је да се решим тих страсти!” А ово је посебно изражено данас зато што су последња времена, и људски род је постао немаран и неосетљив према свему духовном. Било да је мирјанин, монах или свештеник, њега не интересују страсти и грехови. У томе се крије велика опсаност зато што на тај начин дозвољавамо демонима да нас све више и више поробљавају. П: Како објаснити гордост? О: Гордост долази само од демона. Кроз Свето Крштење, Бог је опростио и отпустио прародитељски грех, као и све грехове почињене пре крштења, те је дао човеку да се кроз благодат Духа Светог усвршава, рекавши му: Будите ви, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48).
17
18
Новембар 2005.
наставак са стр. 17. П: Али трагови остају! О: Њих треба да се решимо благодаћу Божијом, која нам увек помаже на нашем путу обожења. Али пошто смо стоврени као слободна бића, морамо се борити против страсти и греха. На пример, ако си пушач, имаш власт да кажеш: „Исповедио сам се, и уз Божију помоћ од сада више нећу пушити!” Али стари човек у теби ће рећи: „Пушиш већ годинама! Нећеш ти то моћи оставити! Разболећеш се и умрети!” Али, ако имаш вере, оснажен благодаћу Духа Светог, одговорићеш: „Ја сам одлучио! И уз помоћ Божију остављам цигарете без обзира на све!” Е тада, човека осењује благодат Духа
СМИРЕНОУМЉЕ – ВРАТА КА ЧИСТОЈ МОЛИТВИ Светог и у свему му штедро помаже. Али ако размишљаш овако: „Остављам цигарете, али ипак ћу пушити још једну, две седмице, и после тога престајем са пушењем без обзира на све.” То значи да ниси одлучан, да ти је воља раслабљена, није те оснажила благодат Духа Светог, и нећеш престати пуштити. П: Да ли се греси родитеља преносе на децу? О: Родитељима који имају тешке грехове и пороке (развратници, алкохоличари, наркомани, пушачи итд.) могу се родити физички и ментално болесна деца. Ово и медицина потврђује. Међутим, овде дејствује и божанска благо-
Дана 29. септембра 2005. године у 21,30 сати већа група људи прескочивши ограду упала је у двориште српске православне Епископије далматинске и узвикујући: Уби Србина! Србе на врбе! развалила је улазна врата на згради Епископије и демолирала све што је нашла пред собом – сто, клупе, прозоре... Пошто је из Епископије позвана полиција, нападачи су се у међувремену разбежали, после чега је патрола По-
дат присутна у Светим Тајнама, крштења, миропомазања, исповести, Причешћа, брака, које помажу дететовом спасењу. Али греси које родитељи чине након рођења детета такође може имати негативне последице на духовно и телесно стање њиховог детета. Осим тога, лошим васпитањем, родитељи укорењују страсти у дететовом срцу, а оне су крајње пагубне за душу. Имамо примере у Светом Писму и у Светом Предању да су се од чистих и праведних родитеља рађала облагодаћена деца – деца светитељи, као Пресвета Богородица, Св. Јован Претеча итд. Превод са енглеског језика сестринство Тројеручице, Шибеник
лицијске управе шибенско-книнске жупаније направила увиђај. О овом небивалом догађају и скандалу, и најгрубљем нападу, те покушају линча особља Православне Епископије далматинске хитно је обавештено Министарство Унутрашњих послова Р. Хрватске у Загребу, као и амбасадор Србије и Црне Горе г. Милан Симурдић, а потом и Свети Архијерејски Синод у Београду. Из канцеларије Епархије далматинске
Новембар 2005.
Синоћни напад на Епископску резиденцију у Шибенику изазвао је велико огорчење православног народа, свештенства и монаштва Епархије далматинске. Псовке, увреде и претње које свакодневно доживљавамо на улицама наших градова и села, сматрали смо и сматрамо изолованим инцидентима чији су виновници неодговорни појединци. Оно што код свих нас изазива неспокојство јесте чињеница да нико од извршилаца других, далеко тежих, недела – убистава, физичких напада на чланове наше заједнице и на свете храмове, бацања бомби на зграде – није откривен нити кажњен. Надамо се да се неће поновити исто и у случају бруталног насртаја на зграду Епископије у самом центру Шибеника. Овај напад нас је поготову ожалостио, јер је уследио само неколико сати после разговора Његове Светости папе Бенедикта XVI са председником Србије г. Борисом Тадићем и јеванђелских речи мира и љубави, изречених том приликом. Не сумњамо да ће Римокатоличка Црква у Хрватској са највишег места осудити ово недело и претходна недела.
Овом приликом позивамо све православне вернике да остану смирени, да се врате свакодневном животу и раду, да имају поверење и да у свему сарађују са надлежним властима. Користимо прилику да још једном позовемо избегле Србе Далматинце да се врате у своје домове и на своја прадедовска огњишта и да дају свој пуни допринос стварању нове хрватске државе којој ће овакви случајеви кршења људских и верских права или угрожавања саме светиње живота због верске и националне припадности бити незамисливи. На крају напомињемо да су Његова Светост Патријарх српски г. г. Павле и Свети Архијерејски Синод од Владе Хрватске више пута захтевали да храмови и други важни објекти Српске Православне Цркве буду заштићени од оваквих напада. Овај захтев понављамо још једном у нади да ће Влада Хрватске, после најновијег напада, схватити тежину ситуације. Јер, да полиција није, макар и са закашњењем, стигла, не сумњамо да би починиоци остварили своје далеко радикалније намере. Шибеник, 30. 09. 2005.
19
20
Новембар 2005.
Представници ОСЦЕ-а посјетили епископа Фотија и манастир Крку Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије примио је у манастиру Крки г. Валериу Флореана, водитеља подручног уреда ОСЦЕ-а из Сплита са сарадницима. У току разговора
Епископ Фотије је обавјестио г. Флореана о свим немилим догађајима који су се збили у посљедње вријеме у Епархији далматинској а тичу се недавног напада на зграду епархије у Шибенику, као и напада на
богослове у Кистањама. Послије завршеног разговора у манастиру Крки г. Флореан је посјетио и зграду епископије у Шибенику гдје је поновно изразио став ОЕСЦ-а да се овакве ствари не могу догађати у Р. Хрватској која је однедавно постала кандидат за улазак у Европску унију.
НАПАД НА КРЧКЕ БОГОСЛОВЕ У КИСТАЊАМА У недјељу 09. октобра 2005. г. двадесетак младића Јањеваца из Кистања су зауставили групу богослова Богословије Света Три Јерарха
у манастиру Крки који су се враћали из Кистања према манастиру. Ученици богословије су том приликом без икаквог повода вређани на
вјерској и националној основи. Управа Богословије Света Три јерарха у манастиру Крки је о свему обавијестила полицију и поступак истраге је у току.
Амбасадор СиЦГ г. Милан Симурдић посетио 1. 10. 2005. г. је Епархију далматинску После бруталног напада на Епархију далматинску у Шибенику (29. 09. 2005. године) г. Милан Симурдић, Амбасадор Србије и Црне Горе у Загребу, посетио је Епархију далматинску и надлежног Епископа далматинског г. Фотија. Приликом своје посете граду Шибенику
господин Милан Симурдић се сусрео и са градоначелником града Шибеника госпођом Недељком Кларић и начелником Полицијске управе шибенско-книнске г. Бранком Пераном. Господин Симурдић је после овога разговора у просторијама града Шибеника обишао
Новембар 2005.
и зграду Епископије далматинске да се и сам увери шта се догодило увече 29. 09. 2005. године, приликом бруталног напада на централну институцију Српске Православне Цркве у Далмацији. Епископ Фотије је приликом ове посете, у разговору са господином Симурдићем, рекао да напад на светињу живота као и на зграду Епархије далматинске нема цену и да овај догађај не треба коментарисати, јер он сам по себи све говори. из канцеларије Епархије далматинске
Владана Деснице Владан Десница рођен је у Задру 17. септембра 1905. год. у породици угледног адвоката др Уроша Деснице. Дјед Владана Деснице, Владимир Десница био је веома угледан човјек, велепосједник и предсједник општине у Обровцу. Да је писац Владан Десница био потомак славних предака свједочи и чињеница да је његов дјед Владимир 30 година стајао на челу обровачке општине, био члан Царевин-
ског вијећа у Бечу, витез Реда Фрање Јосифа једном ријечју угледна личност свога времена. Веома се залагао за српски народ у Далма цији. У политичком животу тога времена учествовао је и отац Владана Деснице, др Урош Десница који је саставио текст Задарске резолуције. С друге стране Владан Десница био је повезан са чувеном породицом Јанковић. Олга Јанковић, кћи грофа Илије Јанковића била је бака књижевника Владана Деснице по очевој лози. Мајка Владана Деснице, Фани, рођена Луковић родила се у бокељском градићу Прчњу и роћака је познатог бокељског историчара дон Ника Луковића. То су кратки подаци о породици из које је потицао књижевник Владан Десница. Основну школу Владан Десница је учио у Задру са српско-хрватским као наставним језиком. Двије године Првог свјетског рата провео је у Грчкој, гдје му се отац склонио с породицом. Гимназију је почео да похађа у Задру, а кад је
тај град припао Италији, наставља гимназију у Сплиту и Шибенику. Матурирао је у Шибенику 1924. године у класичном одјељењу тамошње гимназије. Правне науке студирао је у Загребу и Паризу. Дипломирао је 1930. године у Загребу. У Паризу је слушао предавања из философије, па је тако задовољавао своја интересовања за философске теме, које ће код њега бити присутне током цијелог живота. Послије завршених правних наука запослио се у Државном правобранилаштву у Сплиту, гдје је остао до почетка рата. Године 1941. италијанске окупационе власти одвеле су га у Задар за преводиоца на усаглашавању законских прописа. Из Задра се склонио 1943. у Ислам Грчки, а одатле прешао на ослобођену територију 1944, и са ЗАВНОХ-ом дошао у Загреб 1945. године. У Загребу ради у правном одјељењу Министарства финансија до 1950, а од тада био је професионални писац све до смрти. Умро је у Загребу 4. марта, а сахрањен у
21
22 наставак са стр. 21. СТО ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ВЛАДАНА ДЕСНИЦЕ породичној гробници у Исламу Грчком. Књижевношћу и музиком Владан Десница се почео бавити још у гимназијским данима. Студиозно је читао домаће писце, али и француске, италијанске, руске, грчке и римске. Од домаћих писаца највише је цијенио Лазу К. Лазаревића као хармоничног приповједача. Веома је цијенио Његоша и његово дјело „Луча микрокозма”. Написао је есеј о Доситеју Обрадовићу истичући пјесничке и личне црте великог српског путника и радозналца. Од страних писаца изузетно је поштовао Стендала и Флобера. За Толстоја је говорио да је писац који уноси живот у своја дјела. Десница је цијенио и Тургењева због тога што је налазио код овог писца близину стварном животу и због хармоничне композиције његових дијела. О оцу италијанске књижевности, Дантеу, Десница је скицирао есеј, који, на жалост, није довршен. Већ у гимназији упознао је дјела важнијих грчких и римских писаца, па се некима од њих враћао цијелога живота. Изузетно је волио Есхиловог „Окованог Прометеја”. Десница је читао философска дјела, долазио на дискусије философског друштва у Загребу, хтио је да буде у сталном и живом контакту са виталним идејама које покрећу човјекову тежњу да куца на сва врата свијета како би се приближио љепоти, истини и суштини. Владан Десница имао је широко образовање: поред познавања књижевности, философије, естетичких теорија, знао је италијански, француски, руски, а служио се латинским
и грчким језиком. Био је без сумње један од најкомплетнијих интелектуалаца свог времена. Најпознатија су му дјела: роман „Зимско љетовање” (1950) у Загребу; збирка приповједака: „Олупине на сунцу” (1952) у Загребу; филмски сценарио „Концерт” (1954) у Загребу; збирка приповједака „Прољеће у Бодровцу” (1955), објављена у Београду; збирка пјесама „Слијепац на жалу” (1956) у Загребу; роман „Прољеће Ивана Галеба” (1957) у Сарајеву; збирка приповједака „Фратар са зеленом брадом” (1959) у Загребу; „Избор приповједака” (1966) у Загребу. Сопствену породицу Владан Десница заснива 28. априла 1934. године браком са Ксенијом Царић. Из тога брака имао је кћер Олгу рођену 1936, кћер Јелену рођену 1937, кћер Наталију рођену 1941. и сина Уроша рођеног 1944. године. Владан Десница није био само књижевник који је стварао изузетна дјела, он је био много више од тога – сјајан познавалац живота и животних истина и веома способан да све то утка у своја дјела. „Прољећа Ивана Галеба” (одломак) – Али данашње напаћено човјечанство тражи ведрије романе. – А, је ли? Хтјели бисте роман с happy end-om. Не, господине. Оваква једна трагичка материја не испушта се тако лако из руку! Трагедија у животу сусрећете колико год хоћете, на сваком кораку. У умјетности добре су трагедије веома ријетке. За трагедију у животу довољна је несрећа. За
трагедију у књижевности треба још нешто: таленат. Можда је то неки специјални таленат, таленат за несрећу, ако хоћете. Али ипак таленат. А како је таленат кудикамо рјеђи од несреће, схватљив је тај несразмјер. Осим тога, није тачно да данашње напаћено човјечанство тражи романе са happy end-om. То траже фризерке. А фризерке нису човјечанство. Човјечанство, напротив, тражи баш романе који тиште на зуб који боли. Човјечанство се прозлило, мој господине. Оно је добило перверзне укусе. Некад је оно тражило дјечије бајке, дочаравање немогућег и недостижног раја. Некад су ишле гастрономске натуре морте с фазанима и јаребицама, раскољеним лубеницама и калифорнијским бресквама. Данас иду натуре морте с порилуком и јефтиним земљаним крчазима или с устајалим рибама на новинском папиру. Некад су болесници тражили да им се причају приче о здрављу. Данас они незаситно хоће да им се прича о њиховој болести. Људи траже што голију конкретизацију свог зла и свог пакла... Наравно, социолози и прагматисте пледирају за оптимистичку или „перспективну” књижевност, како они то зову. Они вјерују у метеоро-
Новембар 2005.
логију као науку, али под условом да им се каже да ће сутра бити лијепо вријеме... Вама би се хтјело да мој роман испадне на добро? Гдје бисмо свршили да су тако поступали Есхил, Софокло, Шекспир и слични велможе!... Не, драги мој. Happy end је јефтина ствар, ствар за ситне душе и мала времена. Недостојна нашег драматичног доба. А поготову недостојна оног још драматичнијег на помолу о коме се у мом роману ради... Уосталом, зар ја ту
нешто могу? Ви још живите у безазленој обмани да је писац господар ситуације. Он је то можда тек за неколико почетних страница или поглавља, док постави ствар, док намјести кулисе, док навије опругу својим лицима. Даље, све се развија само од себе, својим нужним, неизмјенљивим током, и вуче писца за собом, својим као пса на ланцу. Блажена наивности неупућених који мисле да писац пише оно што хоће! Таман! Из њега
Тог дана устах, ко сунце кад сине, са једном жеђи бескрајном у души, што ме ко плима што плави и руши плављаше, траше грдно из дибине. Ходих уз родна поља и утрине ко млади лаве кога снага гуши; и, сам са својим срцем, уздахнувши грко, стах на вис јаве и истине.
нешто лаје, брекће, махнита, булазни, дрмуса њиме као дрвеним лутком. А он, ако је довољно бедаст, само се труди да то билажњење сложи у тесане, граматички беспријекорне реченице, да прикрије читаочеву оку оно унутрашње трускање и дрмусање, што му подаје непомућено миран и грађански пристојан привид, доприносећи још више неспоразуму између њега и читаоца... Ја ту ни уз најбољу вољу не могу више ништа да измијеним.
Но ту, ко орлушина, сва крвава, косовска епопеја пуна страва налети на ме; и докле у свом корењу стрепих ја, стихијском силом она крвавим удараше крилом страшно по челу младалачком мом. Мирко Королија
Почела школска година у богословији Света Три Јерарха У четвртак 01. септембра 2005. г. у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крки започела је нова школска година. Призив Светог Духа и молитву за почетак школске године служио је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије в.д. ректора богословије. Епископ Фотије је поздравио све ученике и професоре и у својој беседи их подсетио да је богословска наука дар Светога Духа и да се она једино усваја просвећењем мислених сила човека благодаћу Свете Тројице. Ове године је у богословију у сва четири разреда уписано 52 ученика.
23
24
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Новембар 2005.
Матурантска екскурзија ученика IV године богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка Матуранти Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки заједно са својим разредним старешином игуманом Германом и професором Светозаром Борком а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија в.д. ректора богословије извели су научно васпитну екскурзију. У програму екскурзије била је посјета манастирима Фрушке Горе, Сремским Карловцима (гдје су по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског Г.Г. Василија ученици били смјештени), Београду и светињама које су биле на путу од Београда према
манастиру Крки. У Патријаршији ученици су посјетили Музеј СПЦ, штампарију и библиотеку и срдачно су примљени од Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Павла. По повратку у богословију сви учесници екскурзије су били задивљени љубављу коју су према њима показали сва братија манастира, храмова а нарочито ученици и професори Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. Свим Епархијама,манастирима и храмовима које смо посјетили благодаримо на пријему и братској љубави.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Новембар 2005.
САБОР У ДРАГОВИЋУ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је 18. септембра 2005. г. Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу када се по традицији одржава малогоспојински сабор и слава манастира. Обнова и оживљавање манастира Драговића је од великог духовног значаја за Епархију далматинску пошто је манастир Драговић духовни центар Цетинске крајине, која уз обнову манастира Драговића очекује и повратак прогнаних православних Срба из ове области.
ПОМОЗИМО ОБНОВУ ЦРКВЕ СВЕТЕ НЕДЕЉЕ У КОЖЛОВЦУ Ових дана, уз Божију помоћ, почиње обнова заветне цркве Свете Недеље у Кожловцу. Ова велика светиња православних Срба у Далмацији доживела је исту судбину као и многе друге православне цркве, те вапије за хитном обновом. Пошто Епархија далматинска није сама у могућности да финансира обнову ове велике светиње, обраћамо се свим богољубивим душама и институцијама, које желе да помогну обнову цркве у Кожловцу, да своје прилоге могу послати на следећи жиро рачун: кунски рачун: Епархијски управни одбор Православне Епархије далматинске kod RAIFFAISENBANK Austria d.d. Zagreb 24844008-1101075828 (са назнаком: за цркву у Кожловцу)
девизни рачун: Епархијски управни одбор Православне Епархије далматинске kod RAIFFAISENBANK Austria d.d. Zagreb 2100021556 SWIFT RZBHHR2X (са назнаком: за цркву у Кожловцу)
Свим приложницима желимо благослов Божији и заштиту Свете великомученице Недеље.
25
26
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Новембар 2005.
МАЛА ГОСПОЈИНА У ЧИСТОЈ МАЛОЈ На празник Рођења Пресвете Богородице (21. 09. 2005. г.), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, служио је Свету Архијерејску Литургију у Чистој Малој.
После Свете Литургије Епископ Фотије је разговарао са Србима повратницима у Чисту Малу о проблемима са којима се сусрећу у повратку, обнови порушених кућа. Срби из Чисте Мале су посебно истакли велики проблем што њихово место још увек није добило градски водовод, те да су сви апели надлежним државним институцијама, по овом питању, до сада били безуспешни.
ХРАМОВНА СЛАВА У БРИБИРУ На празник св. Јоакима и Ане (22. 09. 2005. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Брибиру. Том приликом је поводом храмовне славе брибирске цркве пререзан славски колач и одржана славска литија. Сабраном народу Епископ Фотије је честитао храмовну
славу и у својој беседи изразио велику радост поводом обнове ове парохијске цркве посвећене светим праведницима Јоакиму и Ани. Том приликом, епископ Фотије је истакао да управо таквим делима труда и љубави, наш народ и на овим просторима може остати верни чувар православног предања.
ПРОСЛАВА ДВАДЕСЕТ ГОДИНА МАТУРЕ Генерација свршених богослова 1980.–85. Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка прославила је свој свечани јубилеј 20 година од полагања матуре. Прослава је почела служењем Свете Литургије а потом је одржан и свечани час са разредним старешином протојерејем–ставрофором Николом Шкрбићем. И ова прослава је показала везаност свих генерација свршених богослова из овог училишта за манастир Крку и Богословију Света Три Јерарха.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Новембар 2005.
ПРАЗНИК СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА У МАНАСТИРУ КРКА На празник Светог Јована Богослова 09. октобра 2005. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки и том приликом осветио антиминсе и плаштанице за потребе Епархије далматинске. Након Литургије Епископ Фотије је пререзао славски колач и благословио кољиво које су припремили ученици богословије поводом своје славе Светог Јова-
на Богослова. Наиме Свети Јован Богослов је слава свих који се уче богословљу а у Богословији Света Три Јерарха по благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија убудуће слава свих ученика богословије.
ХРАМОВНА СЛАВА У КНИНУ На празник Покрова Пресвете Богородице (14. 10. 2005. г.), Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије
служио је поводом храмовне славе, Свету Архијерејску Литургију у Книну. Том приликом је рукоположио у чин јерођакона
оца Јована (Ковачевића), сабрата манастира Драговића. У свом обраћању сабраном народу, Епископ Фотије је између осталог истакао, да је православље кроз читаву своју историју на крсту распето, али да је то управо пут, којим је Господ наш Исус Христос ишао на Голготу и у Васкрсење. Без страдања нема Васкрсења, то је закон јеванђелске љубави, који људима овога света изгледа безумље или лудост, али онима који ходе за Христом то је пут у вечни живот.
САБОР У БИТЕЛИЋУ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије је у недељу (16. 10. 2005. г.) служио Свету Архијерејску Литургију у Бителићу, када се по традицији одржава сабор поводом храмовне славе. Обнова светога храма Покрова Пресвете Богородице (1809. г.) у Бителићу траје већ неколико година у коју
су под управом Епархије далматинске и надлежног пароха оца Драгана Михајловића укључени скоро сви становници Бителића, који желе, неко својим прилогом а неко добровољним радом, да допринесу обнови ове значајне светиње Цетинске крајине.
27
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
28
Новембар 2005.
Да ли сања Крка крај Кистања и крај Книна Црква одавнина? Да ли сања Јанковић Стојана. или сања владику Стефана? Да ли сања Царицу Јелену, или сања брата јој Душана? Да ли Крка има своје снове, да ли сања бивше богослове? Не знам стварно да ли Крка сања, у долини Книна и Кистања. А ја сањам и Крку, и „брину”, ову песму пишем моме сину. Сањам клупе и о зиду слике, и у Крки сањам наставнике. Сањам књиге и Икону стару, и по сву ноћ служим у Олтару. Олтар кадим, палим жуту свећу, а анђели на руку ми слећу. Сањам, сањам, да спавање скратим и у Крку опет да се вратим. прота Д. Алимпић
ХРАМОВНА СЛАВА У КАЊАНИМА Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије на празник Свете Петке (27. 10. 2005. г.) поводом храмовне славе служио је Свету Архијерејску Литургију у Кањанима. Том приликом Епиксоп Фотије је одликовао правом ношења Напрсног крста високопречасног протојереја Здравка Тепића, надлежног пароха биочићког. У поздравној беседи Епископ Фотије је сабраном народу указао на житије и подвиг преподобне матере Параскеве, а на крају честитао протојереју–ставрофору Здравку Тепићу на његовом тридесетпетогодишњем свештеничком служењу и сведочењу страдања и васкрсења Христовог у Епархији далматинској.
Прилози из Канаде прикупљени су са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г.Г. Георгија Амерички долари Данијел Вучелић 10, Зоран Врањеш 20, Фред Вакер 20, Милан Копривица 8, Милан Цанић 10, Сава Андрић 10, Божидар Пертовић 10, Милена Божић 20, Милан Атанозов 10, јереј отац Рајко Косић 20, Радован Цветичан 10, Милутин Лакић 10, Браон Хугден 10, Саша Тркуља 10, Никола Борота 5, Мајкл Јовић 10, Н. Н. 20, Стефан Живић 5 Ђуро Дракуловић 5, Драго Кнежевић 10, Марко Трбовић 20, Ана Николић 10, Нерић Раденкова 10, Бисерка Ковачевић 10, Милица Радовић10, Давид Марлевс 2, Раде Аксентијевић 10, Ђуро Карановић 20, Драган Будиша 20, Миодраг Мркаљ 10, Божидар Бајић 10, Џо Џлиста 20, Ран Пејак 10, јереј отац Дарко Спасојевић 10, Џо Косановић 10, Стив Цабран 5, Елен Бојевић 10, Н. Н. 5, Перо Прпа 15, Јованка и Петар Чумбас 20, Дан Бендик 2, Н. Н. 10, Саша Ђорђевић 10, Н. Н. 7, Милош Ступар 5,
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ Момир Кончић 5, Ђуро Мартић 5, Марко Виновић 10, Раде Вигњевић 10, протојереј отац Василије Соколовић 2, Марк Затезало 6, Сава Ћосо 10, Ал Пасса 5, Стеван Воиновић 5, Н. Н. 5, Петар Божић 20, Марта Дадосовић 10, Боја Катић 20, Миле Ђукић 10, Лука Малешевић 10, Стево Јаленџа 10, Томислав Јекнић 20, Момчило Плавшић 10, Зоран Шљивар 20, Урош Лукић 20, Петар Драгојевић 20, Миле Савић 20, Давид и Радојка Дамјановић 10, Милан Цеца 10, Милан Стојисављевић 10, Бранко Шарић 20, Тоде Ћосић син пок. Гојка 20, протојереј отац Недељко Лукић 25, Лазар Ракетић 10, Александар Радиновић 10, протојереј отац Драгољуб Павичевић 10, Марко Ромић 5, Тоде Радиновић 5, Маринко Манојловић 20, Јово Кекић 15, Даница Кукоч Зрнић 20, Госпава Зрнић 20, доктор Вера Драгишић 20, Никола и Смиља Дујаковић 20, Драга Маркош 20, Драга Милић 10, Марко Вученовић 20, Небојша Пупавац 20, Душан Стринић пок. Симе 10, Драган Кнежевић 10, Ђуро Кекић пок. Лазе 20, Мара Грубнић пок. Тоде 20, Живко Ћућуз 20, Милан Ибланџа 10, Драго Павић 20, Гојко Петковић 10, Никола Грубнић пок. Тодора 40, Душан Манојловић пок. Крстана 50, Милорад Стојић 10, Милан Пековић 5, Мићо Стојић 20, Ика Анђелић пок. Душана 20, Ика Манојловић пок. Васе 20, Ђорђе Ратковић 50, Марко Стијеља 50, Момчило Поповић 50, Љуба Буква 50, Бранислав Лазић 50, Ђуро и Јелка Томасовић 30, Јово Ковачевић 20, Никола Ковачевић 20, Никола Стринић 20, Дарко Трифуновић 20, Давор Трифуновић 20, Душан Урукало 20, Јован и Нада Тосић 20, Чедо Лазић 20. Милорад Ајдуковић 20, Мирко Вукша 20, Душан Ћосић 20, Младен Простан 20, Јован Самарџија 20, Миљко Самарџић 10, Недељко Грујић 10, отац Обрад Филиповић 10, Дмитровић Никола 10, Зјалић Бранко 10, Ћалић Синиша 10, Поповић Драгана 10, Снидер Боб 10, Поповић Вид 10, Варвик Даг 10, Вукелић Бранко 10, Ђокић Никола 10, Лака Борислав 10, Милановић Зоран 10, Анђелић Јово 80. Канадски долари Др. Стефан Пејић 20, Андрија Ђелетовић 20, Биљана Вазић 20, Тихомир Костреш 10, Стојан Бајић 20, Славка Савић 20, Трифун Дрљача 20, Николас Алехеиченко 15, Ђуро Кашић 20, Бојана Стоисаљевић 20, Бранко Винчић 20, Душан Иванчевић 20, Томислава и Јово Анђелић 20, Драгослав Ђукић 20, Тркуља Јово 20, Радислав Андић 20, Ђуро и Ика Трифуновић 10, Никола Матовић 10, Милица и Тоде Јовановић 10, Бранка и Миленко Ђуровић 20, Рада и Милан Бабић 20, Стеван Покрајац 20, Дарко и Јања Куруц 20, Глишо Радиновић 20, Мирко Загорац 30, Владимир
Новембар 2005.
Михајловић 10, Тоде Манојловић 30, Мирко Јанковић 10, Јова Ћућуз 20, Мила и Јово Радмиловић 20, Тоде Марић 10, Јова Ињац 20, Слободан Стјепановић 10, Милица Андић 10, Здравко Станојевић 10, Милан Самчевић 10, Анђа Јовановић пок. Паје 10, Петар Бубоња 10, Стив Вранић 10, Душан Винчић 10, Шпиро Винчић10, Петар и Мара Лака 10, Славко Ждеро 10, Дана Ђенераловић 10, протојереј отац Пуриша Пурић 10, Петар Богдановић 20, Љубица Милошевић 20, Радмило Витез 20, Десанка Тремблај 20, Марија Иванчевић 20, Жарко Матовић 20, Бошко Марковић 10, Н. Н. 10, Димитрије Поробић 20, протиница Гордана Томић 10, Милица Рајић 10, јереј отац Радмило Гардовић 15, Ранко Грмуша 20, Радован Гајић 20, Бранислав Ђорђевић 10. Списак приложника за Преображењски број часописа Доктор Милица Кувајић 50, Милосава Ковач 50, Дане Живановиц 50, Ђорђе Величковић 50, Илија Драгичевић 40, Марија Милојевић 40, Гојко Кузмановић 20, Мајк Перкачин 20, Јовица Каленић 20, Тодор Вујић 20, Љуба Стоисављевић 20, Миливој Брцан 20, Петар Преочанин 20, Петар Јовановић 20, Мила и Јово Радмиловић 20, Мирко Загорац 20, Ђуро П. Кашић 20, Мирко Добрић (винзор) 20, Милорад Вучарев 20, Спасоја Вујановић 20,Никола Шево 20, Богдан Гајић 20, Звонимир Димитријевић 20, Блажо Брковић 20, Жарко Вунић 20, Сњежана Гаћеша 20, Ненад Лоза 20, Милорад Лоза 20, Милан Цревар 20, Неђо Спремо 20, Милан Брковић 20, Томислава и Јово Андјелић 30, ипођакон Тоде Манојловић 20, Анка Беуковић 15, протојереј отац Мирољуб Тодоровић 15, протојереј отац Добрица Обрадовић 10, Александар Вучетић 10, Миленко Матић 10, Зора Станишић 10, Мира и Петер Лака 10, Бранко Винчић 10, Милан и Радојка Бабић 10, Ђорђе Вршки 10, Славко Ждеро 10, Љубица Боснић 10, Боро Шпирић 10, Никола Стојић 10, Јован Брујић 10, Владимир Михајловић 10, Горан Савић 10, Никола Савић 10,Радован Бековић 10, Слободан Миладиновић 10, Радица Ристовић 10,Чедо Цигановић 10, Петар Лукић 10, Мићо Иветић 10, Боривоје Вудраг 10, протонамесник отац Радмило Гардовић 7, протојереј отац Зоран Милошевић 6, Миша Будисављевић 6, Дијана Кокавац 5, Душанка Ђурђевић 5,. Прилоге је прикупио г. Тоде Манојловић из Хамилтона, Канада. СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција
29
30
АДРЕСАР Епархија Далматинска ЕпархијскиУправниОдборЕпархијеДалматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 email: eparhijski-upravni-odbor@si.htnet.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту – I парохија–јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197, Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија–протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел. канцел.: 021/343-493, стан, тел., и факс: 021/348-793, Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму:023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија Протојереј–ставрофор Илија Карајовић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/501-61-26 – II парохија–јереј Владимир Вукосављевић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел.: 022/215-415; Mоб. тел.: 091/539-83-67 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија–јереј Жељко Лубарда 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 091/565-53-60 – II парохија–јереј Радослав Милановић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел: 022/661-312; Mоб.: 091/788-63-66 – III парохија–јереј Радослав Радмановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Моб.: 091/550-55-26 СПЦО и Управа парохије у Дрнишу Јереј Борис Милинковић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109; Mоб.: 098/196-93-96 email: milinkovic_b@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б
Mоб.: 091/522-28-26 СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Скрадинско поље б.б. Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском Протојереј Ђорђе Кнежевић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 098/911-49-23 email: djordje.knezevic@st.htnet.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165, Mоб.: 091/891-00-95 е-маил: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Врлици Јереј Драган Михајловић 21236 Врлика, 30. свибањ 24 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Јереј Милорад Ђурђевић 22300 Книн, П.П. 61 Mоб.: 091/594-38-24 СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени, 22300 Книн Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Mоб.: 091/538-48-63 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле бб Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Богословија «Св.Три Јерарха» у ман. Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.htnet.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Mоб.: 098/178-06-67 Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86
Матуранти богословије Света Три Јерарха са патријархом Павлом (септембар, 2005. г.)
Венчање у храму Св. Димитрија – Коњеврати Фотографија на корицама – Манастир Крка из 1345. год. (звоник)