ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година IV. – Број 12.
Благовештењски број – 2006. г.
Цијена 10 kn
Св. Три Јерарха – Богословија у манастиру Крки
Икона на 1. стр. – Св. Никодим (Милаш), епископ далматински исповедник (1890-1911)
Март 2006.
глас осми:
Златогласна трубо Православља, мачем вере сакрушио си подле јереси; винувши се у несагледиве висине богословља, одбранио си веру истиниту. Медоточни прoповедниче нераздељне Тројице, богоглаголиви Никодиме, моли Христа Бога, да спасе душе наше.
глас други:
Наслађујући се, богомудри, на извору вере Православне, и медоточно изливши
у списима својим истине њене, као рајско дрво живота процветао си оче Никодиме. Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија
Дванаесторица апостола ..................................................... 4 Живот Светог Саве ............................................................... 8 ИНТЕРВЈУ: Епископ далматински Г.Г. Фотије за „Политику” ...................................................................... 11 Спајање истока и запада ................................................... 13 Историјат Српске православне цркве у Шибенику ........14
Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Жељко Лубарда, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, монах Доситеј Јовић, Светозар Борак и Саво Мајсторовић
Прича о календарима ........................................................ 15
Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje
Чудо Пресвете Богородице „Дрнишке” ........................... 16
Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић
Молитва утамниченог архиепископа Охридског Јована ................................................................ 17
e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr
Вијести из Епархије ............................................................ 18
Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”. Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840
Званично саопштење Епархије далматинске поводом спречавања добијања грађевинске дозволе за изградњу конака при манастиру Светог Василија Острошког у Црногорцима – Имотски ................................................27 Приложници часописа Крка ..............................................29
Графичко обликовање: Miodrag Raos
Тираж: 2.000 примјерака Излази четири (4) пута годишње ISSN 1334-4293
3
4
Март 2006.
ПРВИ ИЗАБРАНИ УЧЕНИЦИ Исус Христос је Своју науку предао ученицима, који су сачињавали Његову Цркву. Он је изабрао дванаесторицу ученика, којима је дао Јеванђеље и послао их да га проповедају и да крштавају људе у свим деловима света: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека (Мт. 28, 19-20). Апостоли су верно и предано обављали своју службу. Они су читав свој живот посветили ширењу нове вере у истинитог Бога, како би залечили недостатке тадашњег друштва. Апостоли су обраћенике окупљали у заједнице које су називали црквама. Њима су предали ризницу новог Јеванђеља, њиховог истинитог сведочанства и сведочења Речи и на тај начин је заувек сачували у Цркви. Управо то Предање и ми данас чувамо и негујемо. Стога, будући да је примила Истину од апостола, Православна Црква је „апостолска” Црква. Она Своје корене има у њиховој (апостолској) служби и прејемству, апостолској вери и веровању, апостолској речи и списима, којима су апостоли и њихови непосредни наследници бранили православну веру и сачували је неоскрнављеном у време свих јереси и прогона. Али, ко су ови блажени апостоли, који су одабрани да нам предају ново Јеванђеље и оснују Цркву Којој и ми данас припадамо? Ко им је дао силу да, упркос свим претњама које су их на крају коштала и самог живота, проповедају Јеванђеље? Ко су те снажне личности које су потпуно промениле живот многих народа?
Дванаесторица
Понекад је глас из прошлости најјаснији и најживљи путеводитељ ума и срца данашњег човека, који га избавља из помућених животних вредности. Понекад су житија и подвизи људи из прошлих времена незаборавни и они попут светлих одмаралишта осветљавају пут којим треба ићи. Они стоје попут неразориве стене, о коју се разбијају и нестају таласи животних разочарења. Христови апостоли су и стене и оазе нашега живота. Управо њима, нашим прецима који нам предаше хришћанско наслеђе и веру, посвећујем овај рад, како би и писац и читалац могли подра жавати њихову преданост, добро дело и веру у Христа јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап. 17, 28). ПОРЕКЛО И ДЕФИНИЦИЈА РЕЧИ „АПОСТОЛ” Једини извори за наш рад о Дванаесторици апостола јесу четири Јеванђеља и прво поглавље Дела апостолских, где
је описан однос између Христа и Његових апостола за време Његове мисије на земљи. Иако су апостоли записали Јеванђеље, они се не помињу често, нити се величају у њима. Они се спомињу у Јеванђељу само због тога што су они били уз Самога Христа, Који их је поучавао и вежбао у разумевању Његовог порекла и мисије, како би они могли потом другима проповедати Његово Јеванђеље и казивати о Његовим делима и личности. Када год су се касније појављивали вршећи своју службу, они су то чинили са ауторитетом и одлучношћу Самога Господа Који их је и послао у свет на проповед Јеванђеља. Они никада нису нарушавали учења, нити су за себе извлачили какву корист. Истина је да се у Јеванђељу говори и о неким особинама њихових личности, али само како би се још више истакла дела њиховог Господа, и како би још више до изражаја дошао одблесак благе вести у њиховим једноставним и скрушеним животима. Тако су апостоли још и проповедници и примери Нове Твари. Грчка реч „апостол” има значење весника, посланика, гласника. У Јеванђељу су Дванаесторица представљени као Христови благовесници. Као што је Христа послао Његов Отац, тако је и Христос послао апостоле. Господ Исус Христос користи савременије значење речи „апостол”, дајући му посебно значење и тумачење, при чему се истиче идеја да су апостоли „послани”, што значи да
Март 2006.
апостола је апостол човек који свој васцели живот посвећује тој служби. Сам Исус Христос даје назив „апостол” Дванаесторици у Лк. 6, 13 и постави Дванаесторицу у Мк. 3, 14. Термин „апостол” („апостолос”, грч. је изведена из речи „апостеллеин” што значи „послати”) означава посебну мисију. Апостол је заступник онога ко га је послао, што значи да је термин „апостол” одређенији од термина „весник” (грч. „ангелос”). Апостол не само да преноси поруку, већ треба и да је оделотвори међу њеним примаоцима, који при томе треба да је правилно схвате и примене у својој вери и животу. ХРИСТОС „ПОЗИВА” СВОЈЕ АПОСТОЛЕ Први ученици Неки од Дванаесторице су били ученици Претече Господњег, св. Јована Крститеља. Они су се упознали са Списима и очекивањима њиховог учитеља. Јован Крститељ угледавши Исуса гдје иде, рече: Гле, Јагње Божије! (Јн. 1, 36), а Андреј, један од Јованових ученика, са још једним учеником, чуше га и отидоше за Исусом (Јн. 1, 37). Они пођоше за њим без икаквог испитивања! Беше то почетак Апостолске Цркве. Они истрајаше и отидоше, и видјеше гдје (Исус) станује; и остадоше код њега онај дан (Јн. 1, 39). Отидоше и дуго остадоше код Исуса. О чему су разговарали? Па, о томе ништа не знамо. Али, оно што знамо јесте
Презвитер Георгије Мастрагонис да су се вратили са потпуном вером у Њега. Он беше Онај Кога су чекали. Св. ап. Андреј је осетио потребу да своју веру подели са другима. Тако је најпре нашао свога брата Симона и рекао му: Нашли смо Месију, што преведено значи: Христос. И доведе га Исусу (Јн. 1, 42). Овај поступак св. ап. Андреја служи као пример за сваког следећег ученика и апостола: прво, искрена жеља за Истином; друго, упознавање са откровењем и послушност (веродостојно идење за Њим); треће, прихватање и вера у Истину, а потом исповедање и проповедање вере. Управо све то чини Цркву растућом и динамичном целином. Након Андреја и Петра и Јована, Исус је у Галилеји пронашао Филипа и позвао га да иде за њим. Филип не само да је то учинио, већ нађе Натанаила и рече му: Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и пророци ... Дођи и Види! (Јн. 1, 45-
46). Натанаило Га виде и поверова: Ти си Син Божији, ти си цар Израиљев (Јн. 1, 49). Беху то речи које ће чути милиони будућих генерација. Након само једнога дана, пет оданих људи постадоше Његови посвећени пријатељи. Христос више није био сам – осим у време страдања и распећа. ПОСВЕЋЕЊЕ Након сусрета Исуса и Његових првих ученика у Јудеји и Галилеји, Господ се повлачи. Наиме, сад је требало да се одреди центар Његове службе. Након Јовановог утамничења, Исус у Галилеји говори да ће Капернаум бити средиште Његове делатности. У Капернауму су живели Јудејци, а и његов положај је био прикладнији за управљање Галилејом. Пролазећи обалом мора Галилејског, који у ствари беше језеро, Исус поново среће двојицу браће Симона и Андреја, који су бацали своје мреже. Исус им сада говори да пођу за Њим и да постану ловци људи. У исто време и на истом месту, Исус је нашао Јакова и његовог брата Јована, рибаре у лађи на мору Галилејском. Он их је позвао да пођу за Њим и сви га одмах послушаше (Мк. 1, 16-20). Исус је исто тако позвао и Матеја, Левија (Мк. 2, 16; Мт. 9, 9) у Капернаум. Матеј беше цариник вероватно баш из истог града. Он напушта свој посао, поздравља се са својим пријатељима и креће за Господом. Каквог ли искушења за нас данас! Они су напустили посао и дом, задовољства и навике; одбацили своје младалачке снове и на рушевинама чврсто саградили нову тврђаву одбране, и тиме показали наставак на стр. 6.
5
6
Март 2006.
ДВАНАЕСТОРИЦА
наставак са стр. 5. да постојана вера у живога Бога може горе да помера. Који је смисао сабирања ових ученика? Требало је да, након периода учења, они, уместо риба, лове људе. Исус Христос их није одмах послао на овај посебни задатак, већ је требало да се најпре добро извежбају у божанској науци, у новом тумачењу Списа и послушности Господу. Они беху позвани да се упознају са новим стандардима моралног живота, те да потом смело прошире Јеванђеље међу све народе. Предана једанесторица ученика су се показала достојним овога задатка, јер они Именом Христовим изменише саму земљину орбиту. ИЗБОР И СЛАЊЕ НА ПРОПОВЕД Христос је привукао много ученика. Он их је све познавао, али је знао и то да нису сви од њих способни да постану и ловци људи, па је одлучио да изабере само неколико њих (Мк. 3, 13; Лк. 6, 13). Био је то један од суштинских тренутака Његове мисије. Када су у питању обичне људске акти вности, оснивачи неке организације
пажљиво бирају своје сараднике, способне да испуне њихове захтеве. Мудрост старешинства лежи у способности избора људи који ће моћи извршити задатак, пре него у томе да старешине предузму читав посао на себе. Добар вођа се не плаши сарадника, већ их изузетно пажљиво бира. Исус Христос је читаву ноћ провео у молитви Богу Оцу, па је тек онда изабрао Своје ученике (Лк. 6, 12). Он у овоме изузетном тренутку Свога живота, тражи посебну поуку, јер ће Његов избор утицати на будућу мисију и на читав свет: А догоди се у дане оне да изиђе на гору да се моли; и проведе сву ноћ у молитви Богу. И кад би дан, дозва ученике своје, и изабра од њих Дванаесторицу, које и апостолима назва: Симона, кога прозва Петром, и Андреја брата његова, Јакова и Јована, Филипа и Вартоломеја, Матеја и Тому, Јакова лфејева и Симона званога Зилот, Јуду Јаковљева, и Јуду Искариотскога, који и постаде издајник. (Лк. 6, 1620) У Новом Завету се четири пута наводи списак апостола: Мт. 10, 2-4; Мк. 3, 16-19; Лк. 6, 14-16 и у Дап. 1, 13. Поредак имена је направљен у три етапе, са извесним променама које се дешавају у свакој од њих. Ап. Петар се спомиње први, а Јуда последњи. Не постоји никакво првенство ап. Петра у смислу његовог посебног ауторитета над осталим апостолима. Такав ауторитет Петар никада није добио, нити га је икада спроводио. „Он је први међу једнакима. То је положај који му не припада по некаквим формалним или звани-
чним задужењима, већ по ревности и природи његове личности.” (Хастингс) Шта је био циљ Господа нашег Исуса Христа док је бирао Своје ученике? Св. ап. Марко каже да је Његов циљ био да они буду поред Њега, како би Он могао да их пошаље да проповедају Царство Божије и како би им дао силу да исцељују болесне и изгоне демоне. Јеванђелиста Марко (Мк. 3, 1415) сведочи: И постави Дванаесторицу, да буду с њим, и да их шаље да проповедају, и да имају власт исцељивати болести и изгонити демоне. Међутим, Господ је имао још узвишенији циљ, о којем Он говори уочи Свога страдања. Он је очекивао да они буду благовесници. Њихова узвишена дужност им беше да сведоче Христа, да говоре свету о Његовом животу, Његовој науци, Његовим списима. Он се молио за њих: Као што ти мене посла у свијет, и ја њих послах у свијет (Јн. 17. 18). ПОУЧАВАЊЕ АПОСТОЛА Апостоли беху богобојажљиви људи. За Христа су били везани само својом вером. Поред тога, не можемо порећи њихову честитост, праведност и милосрђе. Били су то марљиви, искрени и побожни људи, изнад свега најпре посвећени Господу и Његовим заповестима. Нису то били људи високог образовања, али нису били ни неписмени. Већина њих је говорила арамејски и грчки језик. У синагогама су се научили науци Божијој и досегли њене несагледиве висине. Четворица од њих су били рибари, један цариник, а оста-
Март 2006.
АПОСТОЛА ли су припадали обичној радничкој класи. Апостоли нису били познати људи са високих положаја, већ су радили како би се прехранили. Јеванђеља их не представљају као генијалне људе или оригиналне мислиоце. Сви су они били млади људи, а неки чак и млађи од Христа. Били су то људи различитог темперамента, навика и васпитања. Повезивала их је њихова љубав према Христу и благочестив живот. Они дођоше под исти кров како би се учили науци Божијој и живели у послушности Самоме Господу. Апостоли су пратили Господа на свако место. Чули су све Његове проповеди и поуке, Његове личне савете људима и Његове планове. Били су сведоци исцелења, спознали су узроке болести и силу злих духова. Исус Христос је био глава Дванаесторице апостола. Живели су од властитог имања и дарова које им је великодушно давало неколико жена које су их пратиле на неким путовањима (Лк. 8, 2-3). Они су заједно живели и трудили се да се угледају на Христа. Само Његово присуство је представљало најбољег васпитача. Његова дела и речи из свакодневног живота, однос према болесним и убогим, разговори са грешницима, заштита и охрабривање потлачених – све то беху поучни примери за апостоле. Они су Га гледали како проповеда, како се моли, како исцељује сваки недуг и унесрећенима враћа живот. Истовремено, они су били свесни Његовог противљења свакој врсти формалности, свести о празновању суботе, обрезању,
храни и времену за молитву. Много тога су научили из Његове Беседе на гори, из Његових прича и поука, као што је: Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају (Јн. 4, 24). Друга етапа апостолског вежбања подразумевала је чуда која је Христос чинио. Од Месије се и очекивало да то чини, али су апостоли занемели када је Господ почео да твори чудеса. Природа ових чуда је била и остала необјашњива. Апостоли су били сведоци многих чуда: улову рибе, утишавању буре (Мк. 4, 39), идењу по води (Јн. 6, 16), итд. Такође, они су били свесни да чуда нису сама себи циљ, већ знак вере, поука моралне исправности, као што је то био случај са смоквиним дрветом. Дакле, Христос беше њихов Учитељ и апостоли су се вежбали у вршењу Његових заповести. ХРИСТОС „ШАЉЕ” СВОЈЕ АПОСТОЛЕ Апостоли су са својим Учитељем провели непуне три године. Он их је позвао да буду с њим (Мк. 3, 14), како би их поучио, а потом послао да проповиједају Јеванђеље и поучавају народе. Њихов рад се између ове две етапе није мењао, све док нису узнапредовали. Онда је дошло време великих промена. Од ученика насташе учитељи, од Христових следбеника, вође Самоме Христу. Они су своју службу почели као ученици и за три године су узнапредовали до апостола. Њихов видљиви Учитељ, њихов Господ, постао је невидљив, свагда присутан као и некада.
Исус Христос их је изабрао након ноћи проведене у молитви за њихово служење. Након поучавања, Исус се молио за њих и њихову будућност, и то све до самог Његовог хватања. Ту молитву је забележио један од апостола. Христос их је оснажио силаском Духа Светога на дан Педесетнице. Свемогући Дух је у виду огњених језика сишао на апостоле, преобразивши њихове сумње, страхове и ставове на тако чудесан начин да су они постали благовесници нове мисије. Њихова главна дужност беше да сведоче Спаситеља Исуса Христа, Његов живот, науку и искупитељско дело, и изнад свега да буду сведоци Христовог васкрсења, свједоци његовог васкрсења, јављају у Исусу васкрсење из мртвих, и апостоли с великом силом даваху свједочанство о васкрсењу Господа Исуса Христа (Дап. 1, 22; 4, 2, 33). Огроман беше утицај њиховог сведочења. Они су проповедали оно што су знали, јер у наставак на стр. 8.
7
8
Март 2006.
наставак са стр. 7. њиховом уму не беше ни трунке сумње. Св. ап. Јован, завршавајући своје Јеванђеље, каже: Ово је онај ученик који свједочи о овоме (Јн. 21, 24), а на почетку своје Посланице пише: Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота: И Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама; Што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом (1.Јн. 1, 1-3). Апостоли су били свесни чињенице да је њихова служба благословена. Осећали су Христово присуство и присуство Светога Духа на сваком кораку своје мисије. Поред тога, били су свесни и свога назначења. Они својим ауторитетом и де-
ДВАНАЕСТОРИЦА АПОСТОЛА лом нису представљали себе, већ Господа као Пророка, Свештеника и Цара. Они су рукоположили своје наследнике и тако су основали свештенство Цркве. У Православној Цркви не постоји рукоположење ђакона, свештеника и епископа, без спомињања апостола. Дакле, апостолство је од изузетне важности не само за учење Цркве, већ и за Њено освећење. У Православној Цркви, епископи су прејемници самих апостола. У Православној Цркви постоји Символ вере, у којем је већ вековима изражено православно веровање. У деветом члану Символа вере, Црква се дефинише као једна, света, саборна и апостолска. Једна због Једног и Јединог Господа; света, јер освећује; саборна, јер за све чува истину, и апостолска, јер су је основали апостоли. Свето Писмо и Предање се односе на апостоле, а кроз њих,
на Самога Христа. Црква је браник Истине, јер апостоли који основаше Цркву, поучише и поставише Њене старешине и будућим генерацијама предадоше усмена и писана учења. Апостоли су кроз служење и молитву, проповед и пастирски рад, ширили Нови Завет Господа нашега Исуса Христа. Њима и кроз њих, верници се, како некада, тако и данас, радују усвајању спасоносне истине и воље живога Бога. Мало се тога зна о личном животу апостола. Иако су нам позната само имена неких апостола, њихово дело је довољно данашњим генерацијама. Њихов циљ је био да проповедају реч и вољу Господњу, а не своју сопствену. По плодовима њиховог рада, можемо говорити о њиховим намерама и карактеру. Превод са енглеског језика сестринство Тројеручице, Шибеник
Живот Светог Саве Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре! Дозволите ми да у што је могуће краћим цртама покушам овдје, оживити сјећање свима нама, на најсветији и најсвјетлији лик, наше српске историје. Не стога што је кроз вијекове, отац наш Свети Сава, нешто од своје Богом дароване светости и свјетлости изгубио, па нам треба један дан у години, да би причом или којекако другачије ту свијетлост
рестаурисали и обновили него управо је супротно, чињеница је да је баш та свијетлост, којом је просијао у српском народу, самом том народу била путовођ у мраку разних невоља и недаћа и њом вођен Српски народ је, хвала Богу и Св. Сави, некако налазио свој пут. Питање које се поставља је, колико ми данас по крви а требало би и по духу, насљедници Савини, ту свијетлост увиђамо и колико јој слиједујемо.
А шта је условило то да и ми данас овдје сабрани око Св. Саве, и сви Срби свих времена, дакле и они на небу и ми на земљи, управо њега видимо и препознајемо као путеводитеља и уводитеља у свако добро–лично и народно. Све је почело једним бијегом из родитељскога дома, али не из мржње и презрења према тим родитељима, већ због једне веће љубави, према Христу, Богу његовом и Богу нашем.
Март 2006.
Најмлађи син Великога Жупана Стевана Немање и жене му Ане, Растко, презрео је блага и сујету овога свијета, и у срце рањен љубављу Христовом, напушта тај дом родитељски, као младић од 17. година и одлази на Св. Гору, међу себи сличне по настројењу душе–светогорске монахе. Али не да би без трага и гласа нестао и ту, у тишини манастирских зидина, прије или послије, испустио своју богочежњиву и богољубиву душу, већ да би ту међу монасима, својом сабраћом (јер је и сам постао монах узевши име Сава) по свом подвигу постао врло чувен. Принц–монах одјевен у једну ланену кошуљу, босоног, једући само хљеб и воду, обилазио је светогорске пустињаке и подвижнике и марљиво као пчела, скупљао најљепше сокове свете вјера православне, себи, а показаће се и народу своме за корист. Овдје на Св. Гори, у манастиру Ватопеду међу бројним братством по благослову и осамљујући се, трудом, постом, молитвом, а надсвим љубављу према Богу и Отаџбини, Св. Сава узраста у мјеру раста висине Христове, како то каже надахнути писац Св. Писма. И ријечи тога писма „будите дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески” Св. Сава је најинтимније примио и по својој моћи их на себи примјенио, јер управо и само такав, савршен могао је послужити цјелокупном српству и његовом настојању тога времена, а показао се и настојањима свих будућих времена. Ту на Св. Гори, у манастиру Ватопеду, привучен његовом синовском љубављу, Св. Сави придружује се и његов отац Стефан Немања, оставивши свој престо, другом му сину Стефану Првовенчаном, а исто-
времено у Србији, монаши се и Савина мајка Ана, на монашењу добила име Анастасија. На Св. Гору одлази као Растко, син Немањин, а оца дочекује као Сава, његов духовни отац. Њих двојица путују по Св. Гори обилазећи бројне манастире, све их богато дарују тако да се и данас сматрају ктиторима многима од њих. Том приликом наилазе на један за-
пустјели и душевни грчки манастир Хиландар, те су пожељели а ту своју жељу и остварили да у Св. Гори за српски народ подигну и српски манастир. Монах Сава у Цариграду издејствује дозволу да обнови запустјели манастир, који по обнови израста и по богастству и сјају, по броју монаха и духовном животу међу најзначајније Светогорске манастире. Правилима Св. Сава устројава монашки живот у манастиру, названим Хиландарски типик, којим је врло прецизно организован живот монаштва, њихово образовање, тако да ће убудуће Хиландар постати живи источник српског православља. Из њега ће проистећи не само први наши књижевници,
већ и управитељи Српском Црквом, епископи, архиепископи, патријарси и др. Увиђајући колики је значај, Св. Савом и Св. Симеоном, установљеног манастира Хиландара, и каснији српски владари богато га дарују, тако да је у 15. вијеку имао преко 360 села под својом властеоском влашћу. Овдје у Хиландару умире родоначелник из благодарне лозе Немањића и српске државе, монах Симеон, на грудима држећи икону Прес. Владатељке наше Богородице. Овај детаљ спомињем да би указао, не само на личну вјеру Симеонову, већ што се кроз њега да препознати и укупан однос српске државе и Цркве Христове. И заиста ни у једној хришћанској држави, било Истока, било Запада није била остварена таква симфонија–склад у односу између државне и црквене власти као у периоду Немањића. По смрти Симеоновој, сам Бог га прославља чудотворством и мироточењем на знак свему роду Српскоме, какав је човјек био. Св. Сава пише тада и службу Св. Симеону–новопросијавшем Угоднику Божијем. Убрзо по смрти оца, Св. Сава се повлачи у карејску испосницу, па како каже један црквени писац, Радослав Груић, „ту у тишини и миру божанствене природе светогорске, долазиле су му и најсрећније мисли за његове даљње акције у духовном вођству свога народа”. По повратку у Хиландар, Св. Сава бива рукоположен у чин јерођакона, а затим и јеромонаха, а управо у то вријеме Србију потресе рат између Вукана, најстаријег Немањиног сина–католика и управнинаставак на стр. 10.
9
10
Март 2006.
наставак са стр. 9. ка Зете и Стефана Првовенчаног који је и отпочео Вукан, желећи Стефану отети пијесто и ако га је сам Стефан Немања оставио Првовјенчаном. Тада Св. Сава одлази у Србију, собом носећи мошти њихова и свога оца Св. Симеона Мироточивога како би измирио завађену браћу, а тиме и спасио Србију од даљег ратног страдања и разграбивања свега онога што је велики жупан Стефан Немања мукотрпно градио. Долазећи у Србију Св. Сава, собом је повео и многе своје ученике, хиландарске монахе, те се сњима настањује у манастиру Студеници, задужбину Немањину. Тада је, на лицу мјеста увидио и све недостатке у организацији Цркве, недовољно образовано парохијско свештенство мноштво народа заблудјелог у разне духовне прелести и којешта друго, те се у њему рађа потреба да ради на осамостаљивњу Српске Цркве. Она је до времена Св. Саве била под влашћу Охридског архиепископа који је опет, потпуно био завистан од епирског деспота Теодора, а њему никако није било по вољи политичко и духовно снажење младе српске државе у његовој близини. Унаточ свом том негодовању и опортунизму и охридског архиепископа и епирског деспота Св. Сава одлази најприје на Св. Гору, а одатле у Никеју 1209. године да код тамошњих свјетовних и црквених власти поради на самосталној Српској Цркви. Мудром дипломатијом, али сигурно проистеклој из љубави коју је имао за свој народ
ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ Св. Сава успјева да од цара Теодора Ласкариса и патријарха Манојла Сарантина издејствује и оснивање Српске архијепископије и њену автокефалију. Сам Св. Сава је, унаточ његовом првотном противљењу, на Празник Успења Пресвете Богородице 1219. године посвећен првог Српског архиепископа, Тим чином добио је пуну духовну власт да живот Српске архиепископије организује како је најбоље знао и умио. По повратку у Србију, Св. Сава оснива нове епископије на чело којих поставља своје ученике, хиландарске монахе посвећујући их за епископе и снадбијевши их најпотребнијим књигама тзв. Крмчијом, или законоправилом Св. Саве. У ово вријеме новооснована и добро организована Српска Црква успијешно ради на искоријењивању незнабожачких обичаја, на крштавању некрштених, вјеначавању невјенчаних, а свим овим подиже и духовни и културни ниво српскога народа. По смрти свога брата, Стефана Првовјеначаног, којега је и замонашио претходно, а за владавине краља Радослава, уредивши Цркву Св. Сава одлази на своје прво поклоничко путовање у Св. Земљу. Тада за потребе Срба-ходочасника даје да се подигне манастир Св. Георгија, а подиже и манастир Св. Јована Богослова на Сиону. По повратку је још четири године упра вљао Српском Црквом, путовао земљом, и сам утврђивао народ у православној вјери. Када је на чело српске државе дошао краљ Владислав, Св. Сава креће на своје друго путовање у Св. Земљу, али при-
ликом повратка са пута 14. јануара 1235. године упокојио се у Трнову, у Бугарској. Његове Свете мошти су 1237. године пренесене у Србију у манстир Милешеву, када му је и написана служба, а светогорски јеромонах Доментијан написао је и Житије Св. Саве. О Св. Сави се још и за његова овоземног живота говорило са љубављу и поштовањем. Поштован је био због свога побожног и светога живота и због неизмјерљивих заслуга за народ, Цркву и државу, и то не само од православних Срба, већ и осталих православних народа. Манастир Милешева постаје мјесто ходочашћа свих православних, али и иновјерних народа, привучених великом благодаћу Божијом која је почивала у томе мјесту. Али у вријеме устанка против Турака у 16. вјеку, устанци у Банату носили су на својим заставама лик Св. Саве, што је симболизовало борбу за обнову Немањићке државе. Турци су им се зато осветили. Године 1594 Синан паша спаљује тјело Св. Саве на Врачару у Београду. Али за народ он није могао да изгори: народна вјера видјела је светитеља како се из пламена са ломаче диже у небо, ода кле ће опет помагати своје стадо. И ево завршио бих ријечима још једнога великога Србина и Божијег и народног Светитеља, Св. Владике Николаја Жичког и Охридског: „Благо мајци која Саву роди и Србима док их Сава води” АМИН проповед о. Ђорђа Веселиновића из Ђеврсака, 2006. г.
11
Епископ далматински Г.Г. Фотије за „Политику” Шибеник, 30. 12. 2005. г. Преосвећени Владико из Ваше епархије последњих недеља стижу узнемирујуће вести. Само у децембру је било неколико тежих напада на верске објекте СПЦ. У Сплиту је нападнута црквена општина, у Задру каменована црква у Дрнишу испаљен хитац на цркву а пре неколико дана подметнут је и пожар испред шибенске епископије. Да ли је то знак да се безбедносна ситуација по Србе и СПЦ у вашој епархији погоршава? Па по свему овоме што се у последње време догађа на просторима Епархије далматинске могло би се закључити, да се стање за СПЦ и православне Србе погоршало. Треба напоменути, да смо сви ми очекивали управо обрнуто тј. да ће приближавање Хрватске ЕУ и добијање статуса Кандидата за улазак у ЕУ допринети проширењу европских закона и европских стандарда на ове просторе, који би гарантовали слободан живот и рад СПЦ и нашег народа, поготово наших повратника. Међутим, тренутно се дешава обрнуто, и то до те мере да је проблем напада на Србе и СПЦ у Хрватској на вратима Скупштине Републике Хрватске, која ће као врховна инстанца морати да се позабави овим проблемом, ако је властима у Хрватској стало до имплементације европских стандарда у Хрватској. Да ли је по Вама реч о изолованим инцидентима вандала или иза ових напада стоје
неке организоване снаге којима није циљ да се Срби врате на своје вековне просторе? Сматрамо и верујемо, да су ови досадашњи напади и инциденти изоловани и спорадични, али да они истовремено уносе велики немир међу Србе, који данас живе на просторима Далмације. Они посебно узнемиравају људе који су намеравали и желе да се врате својим кућама. Пре 1995. г. на просторима Епархије далматинске је живело преко 100.000 Срба, а данас их по последњем попису становништва живи око 25.000. То значи да је две трећине нашег народа исељено са ових простора и свакако да ови напади на Србе и СПЦ тим исељеним људима показује, да овде нема неопходног мира и безбедности, који би били основни предуслови њиховог повратка. Како на ове нападе реагују обични грађани и да ли се Римокатоличка црква солидарише са вама, јер се последњи напад на шибенску епископију десио два дана уочи Божића 25. децембра? Први напад на нашу Епископију у Шибенику десио се 29. 09. ове године на Св. Миховила, дан града Шибеника, а последњи ево уочи Божића. Слично је и на другим местима где је било напада на објекте СПЦ-у Сплиту, Дрнишу, Книну итд. Има случајева да се напади дешавју и на наше празнике, као што наставак на стр. 10.
12
Март 2006.
наставак са стр. 11. је био случај у Врлици, где је на дан храмовне славе (Пренос моштију св. Николаја – 22. мај), проваљено у цркву и спаљена је црквена застава. Из тога разлога наши свештеници пред све велике празнике и славе обавештавају о томе надлежне станице полиције. Овакви догађаји свакако узнемиравају обичне људе, а што се тиче реакција Римокатоличке цркве до сада, колико знамо, нигде није изнет званичан став нити било каква осуда ових напада. У којој парохији су Срби и верски објекти СПЦ највише угрожени и да ли има случајева да се људи боје да после ових напада иду на богослужења? Тренутно су у Епархији далматинској најугроженији верски објекти тамо где се најмање Срба вратило, а то су Равни Котари (задарско залеђе) и општине Врлика и Цетина, где је до сада незнатан повратак православних Срба. Тамо где нема наших људи нема ко ни да чува наше верске објекте и због тога су они, свакако, више угрожени. Због неколико последњих напада на цркву у Дрнишу, надлежни свештеник нам се жалио да су људи из страха престали да долазе на богослужења. То је разумљиво, али се ми надамо, да ће овај тренд престати и да ће уз активно учешће надлежних државних институција, Хрватска држава створити неопходан мир и безбедност за православне Србе на овим просторима, који не живе од јуче овде, већ њихово присуство и културни корени сежу до хиљаду година уназад. Да је хрватска полиција до сада открила починиоце ових напада? Колико је нама познато већина тих несретних људи, који су до сада нападали на објекте СПЦ и на наше вернике нису откривени. Ми им као Црква праштамо, јер смо на то по својој вери позвани, али би свакако Хрватска држава требала да чини своје, јер је њена дужност да обезбеђује мир и слободу свих својих грађана – без обзира на верску или националну припадност. Како Шибенска епархија може помоћи повратак нашег народа у своје домове одакле су протерани? Па ми мислимо, да највећу помоћ повра-
ИНТЕРВЈУ тку нашег прогнаног народа чинимо тиме што смо ту. Овде живимо и вршимо своју црквену мисију. Када смо 1999. г. као Епископ далматински устоличени у Шибенику, у Епархији далматинској је било само пет свештеника и двојица монаха, а данас имамо 21 свештеника и 15 монаха и монахиња. Оно што је посебно значајно то је да од 2001. г. ради наша богословија Света Три Јерарха у ман. Крки, у којој се тренутно школује преко 50 богослова. У тим оквирима крећу се наше активности. Свакако наша Црква је на много места делила хуманутарну помоћ повратницима и у том смислу је веома активна епархијска хуманитарна организација Човекољубље из Книна, која већ пет година помаже повратницима и унесрећенима. Наравно, више од тога могу и треба да чине сама држава и Међународна заједница, које треба да обезбеде на првом месту слободу, а потом и економски просперитет, што би у сваком случају допринело значајнијем повратку и нормализовању стања на овим просторима. Од када сте на челу епархије обновљена су три манастира и основана два. Какви су планови за 2006. годину, које цркве и манастире ћете обнаваљати? Далматинска епархија је до пре неку годину личила на апокалиптичку пустош. Све што смо до сада урадили знак је благослова Божијег и показује да није воља Божија да се овај древни део наше СПЦ угаси и нестане, већ да треба да васкрсне. За то васкрсење колико је значајна обнова објеката исто толико је значајан повратак нашег прогнаног народа на ове просторе – то је паралелан процес и ми се надамо, да ће без обзира на ове тренутне нападе и проблеме које имамо тај процес убрзано тећи првенствено захваљујући приближавању Хрватске ЕУ. Ми се непрестано молимо Богу и позивамо наш прогнани народ да се врати, и да својом љубављу рушимо и укидамо све баријере постављене на том путу, па ће тако, надамо, се бити и са најновијим страдањем којему је изложена СПЦ и српски народ у Епархији далматинској.
Спајање истока и запада Ових дана приведен је крају значајан издавачки подухват Епархије далматинске – објављивање изабраних дела великог православног историчара цркве и каноничара епископа др Никодима (Милаша). Имајући велику љубав према књизи и свом часном предшественику на древној катедри далматинских епископа, Његово Преосвештенство данашњи епископ далматински Г.Г. Фотије, прихватио се великог и скупог посла да најзначајнија дела, у целом хришћанском свету познатог и признатог богослова
тодије и истина Православља”, „Православна Далмација”, „Православно црквено право”, „Црквено казнено право” и зборник мањих изабраних чланака и студија Никодима (Милаша) са аутобиографијом.
говим радовима обогатити православну богословску мисао. Годаше 1872. Никодим Милаш се вратио из Кијева у Задар да би у тамошњој Православној богословској школи предавао Црквено право и Историју хришћанске цркве. На катедру
КАПИТАЛНИ ЗНАЧАЈ Универзалност и капитални значај Милашевих канонско правних дела, као и појединих историјских расправа и трактата, потврдила је научна јавност православне, римокатоличке и протестантске цркве,
Епархија далматинска објавила је у седам књига изабрана дела великог православног историчара цркве и каноничара епископа др Никодима (Милаша) ЛУКА НОВАКОВИЋ епископа Никодима (Милаша), још једном оживи и учини доступним широкој читалачкој публици. Као резултат тог истрајног рада, пред нама је драгоцени ђердан збирка од седам књига на близу четари хиљаде страница, у тврдом повезу и на квалитетној хартији, као што је некада и сам почивши писац своја дела издавао. Са изузетком две књиге, техника је фототипска, тако да је оригинални језик и начин излагања аутора сачуван у ориганалу. Благодарећи епископу Фотију, његовим трудољубивим сарадницима и Министарству вера Републике Србије, које је материјално помогло овај значајни труд, пред нама се данас у новом руху налазе: „Правила Православне Цркве са тумачењима”, „Свети Кирило и Ме-
својим преводима на руски, немачки, бугарски, румунски, грчки и италијански језик. Епископ др Никодим Милаш се родио у Шибенику 1845. године, почетно образовање је стекао у римокатоличким школама францисканаца, доминиканаца и језуита, да би школовање наставио у Карловачкој богословији коју је завршио 1866. године, а затим отишао у Беч, где је уписао философију. Не задржавајући се дуго у Бечу, већ идуће године се уписао на Кијевску духовну академију. На студијама је посебну пажњу посветио канонском праву, јер се ова наука, „подударила са реалистичким правцем” његове природе. Ово његово опредељење, остаће доследно кроз целокупни његов научни и пастирски век и многим ње-
Епископа далматинскоистарског изабран је 1890. године. Одлично познавање класичних и савремених европских језика, теологије и друштвених наука, интересовање као и посебна обдареност за научни рад, извор су његове плодне научне и богословске делатности. Ове његове активности прибавиле су му научне степене и звања: магистра теологије Кијевске духовне академије, почасног доктора богословља Православног богословског факултета у Черновцима, звање почасног члана Петроградске и Московске духовне академије, чланство у разним научним друштвима широм Србије, Русије, Бугарске, Грчке и наставак на стр. 14.
13
14
наставак са стр. 13. Аустрије, а такође и респект ауторитативног православног правника и каноничара. Будући рођен на просторима где се вековима састају и раздвајају, боре и мире православни Исток и римокатолички Запад, иако сам као православни епископ посвећен очувању православне вере и нације поставио се у научном смислу као мост између Истока и Запада, и тако приближивши обале, рациом и доктринама раздвојених светова, својим научним радом проповедао потребу и неопходност испуњења Христових речи, да „сви у Њему, једно будемо”.
СПАЈАЊЕ ИСТОКА И ЗАПАДА ВИЗАНТИЈСКИ КАНОНИ На темељу Византијских канонских зборника Законоправила Светог Саве, руске Књиге правила, Синтагме Ралија и Потлија, а уз помоћ зборника и тумачења канона, за оно време најугледнијих западних каноничара, епископ Никодим Милаш је саставио Православне канонске зборнике који су изазвали пажњу у целом православном свету. У свом издању Правила православне цркве, епископ Никодим Милаш, више или мање подробно, протумачио је сва правила, која важе у Православној цркви као позитивни канон.
И на крају да кажемо да је кроз своје радове на пољу црквеног права и историје Цркве, православним теолозима отварао видике у свет западних богослова, окружених обиљем књига и оригиналних докумената древних сачуваних библиотека, погружених у ишчитавање, проучавање актуелних тема и зборника из области канона и правила, историје цркве, и различитих пракси. Западним пак научницима, кроз своја дела и присуство на европским универзитетима, осветљавао је просторе, за њих мистичног Истока, и његових светлих традиција у очувању чистих извора православне вере.
Историјат Српске православне цркве у Шибенику
У Шибенику поред колоније православних Грка, од раног Средњег века живе и православни Срби, највише у предграђу званом Варош.
По одлуци Млетачког сената, унутар зидова града Шибеника, православни Грци и Срби 1569. године подижу цркву Светог Јулијана. Будући бројнији од Грка, 1600. године православни Срби у Шибенику у свом насељу Варош подижу још једну цркву за богослужбене потребе – храм посвећен Часном Крсту. У овом храму је служено све до краја 18. века, када је у непосредној близини поди гнута већа црква Вазнесења Господњег, 1778. године, са иконостасом од грчких икона. Ова црква је и данас богослужбено активна и назива се Свети Спас. У време француске влада-
вине Далмацијом 1810. године, православни Срби купују и оснивају још једну цркву у Шибенику, а то је данашња Саборна црква Успења Пресвете Богородице. Иконостас Саборне цркве урађен је 1827. године од стране сликарске породице Лазовић (Симеона и Алексија). Саборна црква има веома богату ризницу, коју чине преко стотину икона рађених у византијском стилу (од 15. до 19. века), као и богату ризницу богослужбених предмета и рукописа. Шибеник је кроз векове, са малим историјским прекидима, седиште православног Епископа далматинског.
Март 2006.
Прича о календарима донео одлуку да се јулијаОд најранијих времена нски календар измени, тако па до данас у свету је кошто ће се прескочити десет ришћено око 1.500 календадана. Од четвртка, 4. октора. Разлике у њима настају бра 1562. године, прешло се зато што се једни равнају на петак 15. октобра 1562. г. према Сунцу, други према Западне хришћанске цркве Месецу, а трећи према звесу прихватиле овакав каздама. Стари Грци су корилендар који се зове грегостили вавилонски, један од ријански, по папи Гргуру. најтачнијих календара, али Православна Црква се држи су као прву такозвану нулту јулијанског календара, зато годину, рачунали 756. пре што су у грегоријанском канове ере, када је одржана лендару промењене неке прва Олимпијада. Римљани одлуке Првог васељенског су преузели тај календар, сабора о датуму празновања само је њима нулта година Васкрса. Оваквом рефорбила 753. мом календара, папа Гргур Због таквог почетног раје западне хришћанске црчунања дошло је до огроСигурно многи желе да знају кве удаљио од црквене трамних одступања, па је ризашто се Православа Црква диције освештане вековима, мска година каснила око 80 држи старог календара у продубљујући тако јаз измедана, колика је била разлика слављењу својих празника ђу католичке и правослаизмеђу календарских датувних цркава. ма и природних појава које Касније су и неке православне цркве приони обележавају. Жетвене свечаности су падале у зиму, није се знало како да се одређује хватиле грегоријански календар. По јулијаи наплаћује порез, и остали државни и адми- нском календару се одређује време празника у Српској, Руској и Грузијској Цркви, као нистративни послови су били несређени. Због тога је Гај Јулије Цезар 46. године пре и у Јерусалимској Патријаршији и на Светој Христа, одлучио да позове најпознатијег Гори. астронома тог времена Созигена, који је изврОко новог, грегоријанског календара ствошио реформу календара. Тај календар је био рен је прави мит о његовој тачности и науприхваћен у целој римској империји, што чном преимућству, али у озбиљној науци значи у целом цивилизованом свету. Јулија- такво схватање нема упориште. Грегоријански календар се и данас у научном свету нски календар сваких стотину година изосматра веома прецизним. стаје за један дан, тако да је данас разлика У четвртом веку, за време цара Константи- између јулијанског и грегоријанског калена престало је гоњење хришћана. Године 325. ндара не десет, већ тринаест дана. „Грегоодржан је Први Васељенски Сабор у Никеји, на коме је, између осталог, донесна одлука ријанска година тзв. тропска (сунчева) орједа се јулијански календар прихвати за одре- нтисана је пре свега на ритмове који су у веђивање датума хришћанских празника. Та- зи са Земљом, док је сидеричка (онако како да је хришћанска Црква била јединствена, а се рачуна по јулијнаском календару) орјепо том календару је установљен јединствени нтисана на ритмове у вези са Космосом у круг богослужења, постова и покретних целини. У том смислу грегоријански календар је у својој основи геоцентричан, а јупразника за читав хришћански свет. До реформе календара дошло је 1562. г. лијански космоцентричан.” Када је папа Гргур XIII, уз подршку језуита, наставак на стр. 16.
15
16
Март 2006.
наставак са стр. 15.
ПРИЧА О КАЛЕНДАРИМА
Српска Православна Црква се држи јулијанског календара јер је такву одлуку донео Први васељенски сабор у Никеји. Један од главних разлога је време израчунавања Васкрса, који никако не сме да буде пре или у време јеврејске Пасхе. Новим календаром је нарушено ово правило васељенског сабора, као и молитвено јединство Православне Цркве. Новим календаром су померени и постови, па док у неким Православним Црквама посте спремајући се за Божић, у другима се увелико мрси, јер је њихов Божић већ прошао. Ова календарска пометња је, неколико векова касније, одговарала комунистичким режимима, јер је стварањем кул-
та Нове Године и потпуним занемаривањем Божића, код многих верника озбиљно нарушаван божићни пост. Многи би хтели да наша Црква прихвати нови календар, јер је тако једноставније и лакше, но они заборављају једну веома битну ствар, која непорециво говори у прилог јулијанском календару. То је силазак благодатног огња на Гроб Господњи, непојмиво чудо које се пред десетинама хиљада верника збива сваке године у цркви Гроба Господњег на Велику Суботу. А то је право мистичко освећење календара, који је икона времена. текст преузет из часописа Светосавско Звонце, бр. 10/05
Чудо Пресвете Богородице „Дрнишке” Писмо господина Ивана Јурчевића, по вјероисповијести римокатолика из Загреба, који живи у Њемачкој, у граду Оделцхаусену. „Пресвета Богородице Православна Дрнишка! Први пут сам видио и упознао овај твој величанствени Свети дрнишки храм 28. 08. 1958., а како је био онда лијеп прекрасан и сјајан. А други пут кад сам дошао и видио га био је некако потамнио, било је то 1998. дошао сам ти и тад као твој вјерни ходочасник на празник Велике Госпојине. 28. 08. године 1998. тај твој Свети храм у Дрнишу није био тако сјајан ни весео, већ једва се њему смјело доћи, и то је било опасно. Празан је био скроз, и у њему је било само њих четири узорна (вјерника),
као четири преплашена пјевца, и једна узорна млада дама, која је помагала пјевати и сама „Његова светост” – владика је био на олтару. И ја који сам закаснио на Св. Литургију, због непознавања распореда Св. Литургије, а и због мог пјешачења од дрнишке жељезничке станице до у Дрниш, а нада све и због ужасних болова мог десног упаљеног кука, а тако ми је било годинама. А нисам ни помислио тражити ти онда 28. 08. 1998. да ми помогнеш излијечити мој десни кук, а Ти Богородице
Пресвета дрнишка, одједном излијечи кук моје десне ноге! Тако си га тврдо одонда излијечила, ја онда изиђе из твоје Св. дрнишке цркве, а том се онда ја не надах. Нисам од тебе то ни тражио, а мој десни кук ту одмах поста здрав увијек и досада ево као никада прије!!!!
Март 2006.
Одмах сам могао онда играти најбрже момачко коло! А Ти то учини онда а ја то онда од Тебе Пресвета Богородице дрнишка тражио нисам. Пресвета Богородице, у љето би и ове године ја жељно и захвално желио код Тебе у Дрниш, и сада доћи. Немам познанства, и везе, па можда због конака ево нећу моћи да Ти ту донесем скромни и захвални дар. Ти си највјернији бранитељ нашег мученичког народа, стољећима, а под нашим презименима
на –ИЋ и –ВИЋ. Једина си то Ти, Пресвета Богородице дрнишка, на нашем Балкану. Шиптари и Комити ти отимају твоје српско свето Косово. Спасит ћеш Ти и то! Ти си бранила и Равне Котаре од Турака, тако да Турци никад нису могли упасти у Равне Котаре. И ево уз поздрав, ја твој скромни, Иван Јурчевић
Молитва утамниченог архиепископа Oхридског Јована Чуј ме Господе, чуј како ти вапијем иза зидина тамнице моје! Отеше ми Јеванђеље моје, одјејаније моје, панагију и крст мој! Ходим посрамљен, лишен архијерејског достојанства, одузеше ми сва моја знамења! Али не могу ми одузети љубав према Теби, молитве које изливам пред Тобом, а ни превелику љубав за Твоју Свету Цркву! Твој сам смерни слуга, и кротко чекам, али нема више ко да ми донесе Твоје Свете Тајне! Лишен сам и тог великог благослова и како само чезнем да будем удостојен Твојих Свесветих Дарова. Нема никога да се помоли са мном, али бивам утешен благодаћу Божијом. Чујем молитве верних чеда Цркве Христове које се узносе за мене грешног и њихове молбе за моје помиловање. Али нико не мари за њих, и све теже речи износе о мени бедном. Моје утамничење траје из дана у дан, из
сата у сат, али нисам сам! Окрепљен Твојим присуством и Твојом благодаћу прихватих вољу Твоју! Нисам изгубио ову драгоцену и кротку љубав, и молим Ти се за све, а посебно за оне који ме гоне! Молим Ти се за моје стадо и духовну децу, да их оснажиш у вери и љубави! Благодаћу и миром који ми дарујеш, не самујем, већ ме светолст Твога благослова изнутра просвећује, богатећи ме неизрецивом радошћу! Услиши ме Господе, благослови све и покривај десницом Својом! Твоја воља је радост моја! И да буде милост великог Бога и Спаса нашег Исуса Христа са свима, а Пресвета Богородица да им буде заштитница! Сети се и мене Господе, и помози ми да свршим дело Твоје у Винограду Твоме! Амин! молитву саставио: Високопреподобни архимандрит Нектарије (Серфес) парох цркве Св. Константина и Јелене – Грчка Православна Црква и председник Удружења за помоћ манастиру Дечани - САД
17
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
18
Март 2006.
Кандило у мојој кући Сија најљепшим сјајем Кроз прозор шири се свјетлост Нашим опустјелим крајем. Свјетлост је твоја сјајна У наша залази срца, Лијек је народу моме Што у патњи и болу грца.
АМБАСАДОР СЦГ МИЛАН СИМУРДИЋ ПОНОВО У ПОСЕТИ МАНАСТИРУ КРКИ Поводом најновијих догађања и страдања српскога правосланог народа и Српске Цркве у далматинској Епархији г. Милан Симурдић амбасадор СЦГ у Загребу посетио је манастир Крку 26. новембра 2005. г. Том приликом амбасадор Симурдић је разговарао са Епископом далматинским Г.Г. Фотијем и братством манастира Крке. Разговору је присуствовао и г. Ратко Гајица представник Срба у Хрватском Сабору, са својим сарадницима. Епископ Фотије и братство манастира Крке су изразили своју велику забринутост последњим догађањима на просторима далматинске Епархије а који се тичу све учесталијих напада на објекте и вернике Српске Православне Цркве. Сви ови напади нису ничим изазвани, већ представљају нажалост само израз верске, расне и националне мржње.
Кандило, кандило моје најљепшим сјајем сија Иако данас у кући Сами смо ти и ја. Свјетлост кандила мога Икону обасја цијелу Звона Светог Николе Руше тишину у селу. Анђелка Петојевић
СВЕТА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ДРАГОВИЋУ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије у недељу (27. новембра 2005. г.) служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу. Том приликом Епископ Фотије је братству манастира Драговића поклонио икону Пресвете Богородице,
рад сестринства Тројеручице из Шибеника. Братство манастира Драговића упознало је Епископа Фотија са тренутним стањем у манастиру. Манастир је недавно Богу хвала добио струју али на жалост још увек нема
градску воду што представља додатну тешкоћу за живот братства. Манастир се тренутно у тешким условима обнавља и ако Бог да уз помоћ добровољних прилога вјерника радови ће се следеће године привести крају.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Март 2006.
НАПАДНУТА ЦРКВЕНА ОПШТИНА СПЛИТ У ноћи 3. децембра 2005. г. око 21,00 час група хулигана разбила је улазна врата у ходник према храму Св. Саве у Сплиту уз повике „убиј Србе, убиј Србина“. Иста група је харала кроз улице разбијајући све пред собом. Полиција је направила увиђај и истрага је у току.
ВАВЕДЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРУПИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на празник Ваведења Пресвете Богородице (04. децембра 2005. г.) служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи и том приликом досадашњег настојатеља манастира Крупе јеро-
монаха Гаврила (Стевановића) одликовао чином игумана. Манастир Крупа је најстарији манастир у далматинској Епархији подигнут 1317. г. задужбина је српског краља Милутина а ктитори поред њега су били цар Душан и св. Стефан дечански и преподоб-
на Ангелина крушедолска и свети Бранковићи. По благослову Епископа Фотија у манастиру је основана зимска капела која ће бити посвеће-
на светој Ангелини крушедолској – милостивој. У поподневним часовима Епископ Фотије је примио у посјету Епископа горњокарловачког Г.Г. Герасима и с њим разговарао о проблемима који се тичу Епархије далматинске и горњокарловачке као и Српске Православне Цркве у Хрватској уопште.
19
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
20
Март 2006.
КАМЕНОВАНА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВЕТОГ ИЛИЈЕ У ЗАДРУ У ноћи између 11. и 12. децембра 2005. године, група непознатих нападача каменовала је православну цркву Св. Илије у Задру. При томе су оштећена улазна врата цркве. Надлежни свештеник је пријавио овај случај полицији, која је направила увиђај. Истрага је још увек у току. Ово је још један у низу све учесталијих директних напада и светогрђа на Православну Цркву и Њене светиње у Далмацији. Из канцеларије Епархије далматинске
ОПЕТ НАПАДНУТА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ДРНИШУ Дана 18. 12. 2005. г. у јутарњим часовима пронађен је неиспаљен метак од аутоматске пушке и разбијено прозорско стакло изнад улазних врата у цркву Успења Пресвете Богородице у Дрнишу. Надлежни свештеник дрнишки јереј Борис Милинковић је пријавио полицији и овај напад и светогрђе на пра-
вославну цркву у Дрнишу. Истрага је још увек у току. Треба напоменути да је ова црква пре месец дана (12. 11. 2005. г.) била каменована, да починитељи нису пронађени, а православни Срби који су до тада посећивали богослужења, из страха за сопствену сигурност, не долазе више у цркву.
Из канцеларије Епархије далматинске
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ НИКОЛЕ У КИСТАЊАМА Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију 19. 12. 2005. г. у храму Светог Николе у Кистањама. У својој поуци вјернима Епископ Фотије је истакао да Срби много поштују Светог Николу а нарочито Срби у Далмацији. Свети Никола је слава многим Србима и он је заштитник морепловаца и путника. Епископ је пожелео да се Свети Никола сваке године прославља са што више људи повратника у читавој Далмацији.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Март 2006.
ПОМОЋ БОГОСЛОВИЈИ СВ. ТРИ ЈЕРАРХА Једна група православних Срба већ неколико година заредом у организацији СДСС-а а предвођени г. Војиславом Станимировићем и г. Јовом Вукoвићем помажу Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка. Ове године помоћ у храни је уручена Његовом Преосве-
штенству Епископу далматинском Г.Г. Фотију ректору богословије. Епископ Фотије је са благословом Епископа осјечко–пољског и барањског Г.Г. Лукијана посјетио добротворе из Вуковара и околине и захвалио им на труду и љубави коју показују према нашој богословији.
САСТАНАК ЕПАРХИЈСКОГ УПРАВНОГ ОДБОРА ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија одржан је 22. децембра 2005. г. састанак Епархијског управног одбора Епархије далматинске у Шибенику. На састанку је било ријечи о стању Српске православне Цркве у Епархији далматинској у току 2005. г. и о плановима за 2006. годину. У току последњих пет година од када је Епископ Фотије постао Епископ далматински направљено је много. Потпуно су обновљена три манастира: Крупа, Крка и Драговић и основана два нова манастира: Св. Василије Острошки у Црногорцима и манастир Св. Недјеље у Оћестову. Манастир Лазарица је поновно активиран као метох манастира Крке. Тренутно у епархији службује 21 свештеник и у манастирима се подвизавају 14 монаха и монахиња а богословију похађа око 60 ученика. Веома битно питање за Епархију далматинску је и повратак избјеглица у домове својих отаца и дједова. По-
вратак православних Срба на своја огњишта много би значио за цјелокупан живот и рад Цркве на овом простору. Црква је до сада у својим могућностима чинила све да помогне повратницима да се снађу у околностима које су их снашле након повратка. Једна од тачака дневног реда сједнице Епархијског управног одбора су били и непрестани напади на вјернике и објекте Српске Православне Цркве Епархије далматинске. Ови изгреди не чине ником добро јер се тим начином непрестано подстиче мржња а не љубав на коју је Христос позвао све своје сљедбенике. Питање повратка црквене имовине још увијек није ријешено. Обнова храмова и парохијских домова тече споро али је до сада у свакој парохији евидентан напредак по том питању а захваљујући великом труду свештеника и парохијана. У току 2006.г. у плану је наставак радова на обнови манастира, храмова и парохијских домова.
21
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
22
Март 2006.
ПОЖАР ИСПРЕД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПИСКОПИЈЕ У ШИБЕНИКУ 23. децембра око 20,30 часа подметнут је пожар на улици испред зграде епископије у Шибенику. После брзе интервенције ватрогасне службе пожар је локализован чиме је спречено ширење ватре на аутомобиле који су били паркирани у близини као и на парк у дворишту епархије. И приликом овога вандалскога чина чули су се повици мржње : „Убиј Србина!” и „Србе на врбе!”.
РАВНИ КОТАРИ ДОБИЛИ СВОГ СВЕШТЕНИКА Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије у циљу попуњавања парохије Равних Котара поста-
вио је 25. децембра 2005. г. новога свештеника о. Владу Благојевића за упражњену равнокотарску парохију. Седиште ове новоформиране парохије биће у Бенковцу а ова тренутно најугроженија парохија у далматинској Епархији обухвата још Карин, Смиљчић, Смоковић, Ислам Грчки, Кулу Атлаг и ћа и Зем уник. Већина православних храмова у Равним Котарима су делимично или потпуно срушени а такве су на жалост и куће православних Срба тога краја, тако да ће на новом свештенику
бити велики терет и велики подвиг духовне обнове и духовног препорода овога краја. Наравно то мора да прати и неопходна грађевинска обнова цркава и кућа православних Срба. Треба такође напоменути да се због изузетно тешких услова у Равне Котаре најмање Срба вратило у своје куће али се надамо да ће постављање новога свештеника и формирање црквенога живота помоћи свеукупној обнови овога краја.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Март 2006.
ПРЕТЕЋИ ГРАФИТИ НА ЦРКВИ СВЕТОГ ИЛИЈЕ У ЗАДРУ У току ноћи, између 28. и 29. 12. 2005. г. на цркви св. Илије у Задру исписани су велики графити увредљиве и претеће садржине са псовкама на Светог Саву, усташким символима и натписом Србе на врбе. Ови графити су исписани великим словима, у дужини од око 6-7 метара. Случај је пријављен полицији и истрага је у току.
ПРОСЛАВА БОЖИЋА – У БЕОГРАДУ, ВИТЛЕЈЕМУ, МОСКВИ Празник Рождества Христовог – Божић, прослављен је свечано у свим помесним православним Црквама које се држе јулијанског календара. У Српској Православној Цркви, посебно радосно је било у београдском храму Светог Архангела Михаила, испред кога су, нешто пре поноћи, благоверни Београђани у великом броју и са одушевљењем дочекали Његову Светост Патријарха српског Г. Павла, који је – после вишенедељне паузе због болести – Свету Литургију служио у својој Саборној цркви. У једном од најзначајнијих хришћанских светилишта, витлејемском храму Рождества Христовог, божићну Литургију је служио Блажењејши Патријарх јерусалимски и све Палестине Г. Теофил. Заједно са већим бројем архијереја из помесних православних Цркава, саслуживали су му и Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим, који у Светој Земљи предводе групу Срба ходочасника. После Свете Литургије, Патријарх Теофил је примио архијереје Фотија и Герасима, за-
једно са српским ходочасницима. Патријарх јерусалимски се интересовао за опоравак Патријарха Павла, а посебно је нагласио да су му на срцу света српска православна земља Косово и Метохија и да косовско–метохијске Србе, чија страдања не престају ни у 21. столећу, има увек у својим молитвама. Српски епископи су Блажењејшем Теофилу пренели братске поздраве и поклон Патријарха Павла, икону Светог Саве. У Витлејему се налази око 15.000 православних ходочасника из целог света. Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Алексије, који је божићну Литургију служио у велелепном московском храму Христа Спаситеља, у традиционалном телевизијском обраћању верницима изразио је наду да ће руски народ и у наступајућој 2006. години, уз помоћ и благослов Божји, живети у правди, миру и верности свом духовном наслеђу.
23
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
24
Март 2006.
КРСТОВДАН У МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки на празник Крстовдан дана 18. јануара 2006. г. Након Свете Литургије Епископ је обавио велико освећење воде и освећеном водом благословио присутни народ.
ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У СПЛИТУ
САБОР СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА У КРКИ На празник Сабора Светога Јована Крститеља (20. јануар 2006.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Том приликом Епископ Фотије је пререзао и славски колач у част празника који је и крсна слава архимандрита
манастира Крке Германа (Богојевића). Честитајући крсну славу архимандриту Герману Епископ Фотије је подсетио на велики и светли лик Светога Јована Крститеља учитеља покајања, који и данашњег човека и човечанство позива на пут повратка Богу и Царству Небеском.
По традицији православни Срби града Сплита прослављају Светога Саву своју храмовну славу у недјељу пред овај празник. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију дана 22. јануара 2006. г. и осветио помоћне просторије црквене општине Сплит.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ Свети Сава свечано је прослављен у црквеној општини Шибеник. Свету Литургију и вечерње је служио протојереј– ставрофор отац Илија Карајовић у Саборном храму Успења Пресвете Богородице. Литургија је била у 10,00 часова а вечерње у 17,00 на коме је благословен славски колач и кољиво уз присуство дјеце, која по-
Март 2006.
ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У ЦРКВЕНОЈ ОПШТИНИ ШИБЕНИК хађају православну вјеронауку у Шибенику. Послије благослова одржана је и светосавска академија на којој су дјеца рецитовала духовне пјесме, након чега им је отац Илија подјелио пакетиће.
ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У ДАЛМАТИНСКОЈ ЕПАРХИЈИ Свети Сава први српски Архиепископ и учитељ српског народа путу који води у живот свечано је прослављен у свим храмовима Епархије далматинске. У немањићкој светињи манастиру Крки Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење монаштва и свештенства Епархије далматинске. Послије Литургије одслужен је парастос свим упокојеним далматинским епископима, упокојеним монасима манастира Крке и упокојеним професорима и ученицима богословије. У својој бесједи Епископ Фотије је истакао велику важност и значај Светог Саве за сав српски род на првом мјесту његов примјер служења Богу и народу али и велику љубав православних Срба широм свијета према највећем Србину светитељу Сави. У поподневним часовима Епископ Фотије је заједно са професорима и ученицима богословије присуствовао вечерњем богослужењу у храму Св. Кирила и Методија у Кистањама. Послије вечерњег Епископ је поздравио многобројни народ који се по традицији сабрао у храму на вечерњем и у својој
бесједи их подсјетио да непрестано треба да подражавају подвиге Светога Саве и да пред свима буду поносни што су православци и светосавци. Епископ је позвао све присутне да пређу у Дом културе Кистање гдје је по први пут ове године одржана Светосавска академија. Прије академије пререзан је славски колач и освећено кољиво које су припремили чланови „Просвете“ пододбор Кистање на чијем је челу веома активни г. Борислав Шарић. Ове године је г. Шарић у сарадњи са Епархијом далматинском организовао неколико великих културних догађаја који су за прилике у којима се налази наш народ у овом крају веома битне. Академија је започела пјевањем химне Светом Сави затим је г. Шарић поздравио Епископа далматинског Г.Г. Фотија, свештенство, монаштво, ученике основне школе, професоре и ученике богословије и сав присутни народ. Послије тога су ученици богословије и ученици основне школе извели прикладан програм и по традицији награђени су пакетићима. Светосавска прослава је завршена трпезом љубави у манастиру Крки.
25
26
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Март 2006.
ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У ЖЕГАРУ Прослава св. Саве у Жегару. По старом обичају у храму св. Георгија у Жегару прослављен је наш велики светитељ св. Сава, уз присуство великог броја
вјерника. Након толико година у обновљеном храму поново су се зачули дјечији гласићи како рецитују светосавске рецитације.
ЧАСНЕ ВЕРИГЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА У недељу 29. 01. 2006. на празник Часних верига светог апостола Петра, Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије, уз саслужење монаштва и свештенства Епархије далматинске, служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Светог Спаса у Шибенику. Часне вериге светог апостола Петра су крсна слава Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г.г. Фотија, па је тим поводом пререзан славски колач, после чега је упри личена трпеза љубави у просторијама ЦО Шибеник. За трпезом љубави Његовом Преосвештенству Епископу далматинском г.г. Фотију срећну крсну славу у име монаштва Епархије далматинске честитао је архимандрит манастира Крке Герман (Богојевић); у име свештенства протојереј-стварофор Здравко Тепић; у име професора богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки проф. Светозар Бо-
рак; у име СКД Просвета-пододбор Кистање, г. Борислав Шарић и у име православног народа Епархије далматинске г. Јово Поповић из Чисте Мале. На крају, после здравица, Епископ Фотије се захвалио свима, који су дошли на овај празник на саборну Литургију у Шибеник, и посебно истакао да празник Часних верига светог апостола Петра јасно показује, да је свети апостол Петар постао велики кроз своје страдање и да по његовом примеру сваки хришћанин задобија истинско достојанство пред Богом такође по мери свог сопственог страдања.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Март 2006.
Званично саопштење Епархије далматинске поводом спречавања добијања грађевинске дозволе за изградњу конака при манастиру Светог Василија Острошког у Црногорцима – Имотски Од својих историјских настанака у Египту (4. век) манастири су били места молитве, места посвећена Богу и Његовим светитељима и као таква, она су била знак присуства и благослова Божијег, који је доприносио духовном препороду те околине, па и читаве државе. Тако је брдо Синај у Египту постало благословено место за читав свет, јер је пророк Мојсије на њему добио Десет заповести од Бога, које су до данас основа јудео–хришћанске вере, пa и и модерне цивилизације и свеопште људске етике. Исто тако су сва света места у Светој Земљи и Јерусалиму благослов за читаву васељену, јер су се у њема збили централни догађаји везани за спасење овога света. У том истом духу, стоји подизање једнога манастира, који нису никакве политичке институције, већ места молитве и благослова Божијег за све људе добре воље, који ће долазити тој светињи – без обзира на веру, расу и нацију.
Отуда спречавање дозволе за подизање једног малог манастира – испоснице нема никаквог смисла и показује дубоку трагедију и безизлазно проклетство, јер је подизање и овога манастира мотивисано само добром и жељом да се трагедија овога света и овога краја, хришћанским подвигом вере и молитве превазиђу. Ми се надамо да ће надлежне институције Хрватске државе, овај случај решити у складу са позитивним домаћим законима и тако омогућити да се на овом светом месту у Црногорцима – Имотски дозволи подизање манастирског конака у славу Божију и Његовог великог светитеља и чудотворца св. Василија Острошког – слава му и милост!, јер би то било на свеопшту корист и на духовно исцељење рана овога народа, па и читавог овога краја. Шибеник, 01. 02. 2006. год.
27
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
28
Март 2006.
СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕНА СЛАВА БОГОСЛОВИЈЕ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У МАНАСТИРУ КРКИ На празник Света Три Јерарха 12. фебруара служена је Света Архијерејска Литургија у манастиру Крки. Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г.Г. Хризостом уз саслужење Епископа будимљанско-никшићког Г.Г. Јоаникија, Епископа захумско-херцеговачког Г.Г. Григорија, Епископа горњокарловачког Г.Г. Герасима и домаћина ове славе Епископ далматинког Г.Г. Фотија и све-
према богословији и светињи манастира Крке. Након Свете Литургије одржан је културни програм у сали богословије. На трпези љубави госте је поздравио домаћин Епископ Фотије а затим су се захвалили на братској љубави Епископ биха-
штенства и монаштва из више епархија Српске Православне Цркве. У својој бесједи Епископ Фотије је поздравио све присутне госте и укратко изнио историјат Епархије далматинске истакавши да је увијек било тешко бити православни Србин у Далмацији. Епархија далматинска васкрсава из пепела и управо овакви сабори показују велику љубав свештенства, монаштва и благочестивих хришћана
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Март 2006.
ћко–петровачки Г.Г. Хризостом, амбасадор СиЦГ господин Радивој Цветићанин, предсједник СДСС-а господин Војислав Станимировић и у име Републичког секретаријата за вјере РС господин Мирко. Ова слава је мали јубилеј богословије јер је ово пета година од поновног отварања школе након избјеглиштва.
Прилози из Канаде прикупљени су са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г.Г. Георгија Канадски долари Јован Ћућуз 80, Цвика Видаковић 20, Цвијан Видаковић 20, Рајко Мавра 20, Зоран Чабаркапа 20, Н.Н. 20, Стево и Милена Добрић 20, Жарко Смиљанић 20, Богољуб и Неда Такрајац 20, Србољуб Јовичић 20, Милован Маврак 20, Коста Тешић 20, Ђуро Т. Кошић 20, Рајко Тоић 20, Никола Диклић 20, Симо Калинић 20, Александар Марковић 20, Радомир Дангубић 20, Јован Везман 20, Драгица Барић 20, Милош Тапић 20, Никола Мрвић 20, Јово Мијаковац 20, оркестар Србија Миће Петковић 20, јереј о. Ђуро Самац 20, Милан и Радојка Бабић 20, Милан Копач 20, Драгиња Зарач 15, Живадин Радовановић 10, Никола Тијанић 10, ипођакон Тоде Манојловић 20, Савка Родић 10, Милан Вукосављевић 10, Јадранка и Бранко Бабић 10, Саво и Милева Бабић 10, Радослав Ђорђевић 10, Никола Тубић 10, Љиљана Вудраг 10, Драган Брајковић 10, Ранко Врањеш 10, Владимир Четојевић 10, Слободан Зелић 10, Јања Церовина 10, Радмила Милосављевић 10, Марта Затезало 10, протојереј о. Михаило Додер 10, Душан Кукић 10, Васо Кошевић 10, Душан Рађеноић 10, Мира Митровић 10, Петар Хајдин 10, Радомир Ђукић 10, Мира Клисурић 10, Александар Додић 10, Сава Цосо 10, Душан Вулић 10, Недељко Кенић 10, Петар Шеховина 10, Јанко Бојић 10, Н.Н. 10, Миодраг Савић 10, Андрија
Ћелаловић 10, Фодер Сцтислов 10, Милица Андић 10, Радмило Тешић 10, Ребека Магдонал 10, Симо Калинић 10, Станимирка Чубрило 10, Нена и Милан Дабић 10, Љубан Копач 10, протиница Милица Вукојев 10, Невенка Злокапа 10, Давид Стефановић 10, Урош Бољанић 10, Свето Дојчиновић 10, Јово и Томислава Анђели 10 Бранко Винчић 10, Петар Тиндор 10, Обрад Поповић 10, Вујо Јурковић 10, Брцан Миивој 10, Бранко Жђелајлија 6, Петар Манојловић син Момира, Ненад Пивић 5, Мирко Цветичанин 5, Лазо Каналић 5, Гојко Марм 5, Ранко Радовић 5, Томо Сајић 5, Јовица Простерн 5, Александар Шненда 5, Миле Пругнић 5, Раде Жакла 5, Зорка Ђурђевић 5, Мира Пипер 5, Милутин Ковачевић 5, Горан Кукољ 5. Амерички долари Драго Крошљар 50, Милановић 20, Милка Копач 20, Стево Тркуља 5, Дуро Мајетић 5. Прилоге је прикупио г. Тоде Манојловић из Хамилтона – Канада
СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција
29
30
АДРЕСАР Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 e-mail: eparhijski-upravni-odbor@si.htnet.hr sajt: www.eparhija/dalmatinska.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел. канцел.: 021/343-493; стан, тел. и факс: 021/348-793; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/232-235; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протојереј–ставрофор Илија Карајовић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/501-61-26 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел.: 022/215-415; Mоб.: 091/539-83-67 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Жељко Лубарда 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 091/565-53-60 – II парохија: јереј Радослав Милановић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел: 022/661-312; Mоб.: 091/788-63-66 e-mail: radoslav.milanovic@si.htnet.hr – III парохија: јереј Радослав Радмановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Моб.: 091/550-55-26 СПЦО и Управа парохије у Дрнишу Јереј Борис Милинковић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Mоб.: 091/522-28-26
СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Скрадинско поље б.б. Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском Протојереј Ђорђе Кнежевић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 098/911-49-23 e-mail: djordje.knezevic@st.htnet.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Врлици Јереј Драган Михајловић 21236 Врлика, 30. свибањ 24 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Јереј Милорад Ђурђевић 22312 Марковац, Марковац б.б. Mоб.: 091/594-38-24 СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени, 22300 Книн Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел.: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.htnet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари привремено смјештена у Бенковцу Јереј Владо Благојевић Mоб.: 091/565-20-73 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Богословија „Св.Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.htnet.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Mоб.: 098/178-06-67 Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86
Српски поклоници у Светој земљи, о Божићу 2006. год.
Српски поклоници у Светој земљи, о Божићу 2006. год. Фотографија на корицама – Слава Богословије Св. Три Јерарха, манастир Крка, 12. 02. 2006. год.