ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година IV. – Број 14.
Преображењски број – 2006. г.
Цијена 10 kn
Деца са веронауке у посети манастиру Крка Икона на 1. стр. – Преображење – икона са иконостаса манастира Крке, 1670. год.
Аугуст 2006.
Свети Симеон Нови Богослов
Блаженства о светлости Блажени... који примише Христа долазећег као светлост у тами (уп. Јн. 1, 5+12), јер такви постадоше синови светлости и дана (уп. 1. Сол. 5, 5). Блажени који се већ сада оденуше у светлост Његову, јер се обукоше у свадбено рухо. Њима неће бити свезане ноге и руке и неће бити бачени у огањ вечни ... (уп. Мт. 22, 11-13) Блажени су који устима свога ума непрестано кушају од незалазне светлости, јер такви ходе као по дану (Рим. 13,13), и време ће провести радујући се... Блажени су који чак и сада зажижу светлост у срцима својим, пазећи да се не угаси, јер ће такви одлазећи из овога живота просветљени и радосни, носећи своје светиљке, поћи у сусрет своме Женику и ући са Њим у брачне одаје ... (уп. Мт. 25, 1-13). Блажени су који непрестано ридају ради својих грехова, јер ће их светлост прожети и променити горчину у сладост. (уп. Мт. 5,4) Блажени су који сијају божанском светлошћу и виде своју немоћ, те разумеју наказност одјејанија своје душе, јер ће такви проливати бујице суза, али ће се у потоцима својих суза потпуно и очистити.
Блажени су који се приближише божанској светлости и понирући у њу будући јој присаједињени у потпуности постадоше светлост, јер такви несумљиво скидоше са себе трулежно одело и неће више проливати горке сузе (уп. Рим. 13, 12-14). Блажени су који виде своју одећу да сија као Христос, јер ће непрестано бити испуњени радошћу неизрецивом и проливаће сузе надумне сладости, разумевајући да и сами већ постадоше синови и причасници васкрсења. Блажени су којима је око ума увек отворено и кроз молитву созерцавају светлост, беседећи са њом уста на уста, јер такви су по достојанстсву равноангелни, и усуђујем се рећи, имају и примиће веће достојанство од ангела, јер ови први славослове, а ови потоњи саучествују. И ако су достигли или ако икада, док су још у овоме телу спутавани трулежношћу, достигну то, какви ли ће тек бити након Васкрсења, када приме духовно, непропадљиво тело? Свакако неће бити само ангелоподобни, већ ће засигурнаставак на стр. 4. Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија
Блаженства о светлости ...............................................3 Потврда ствари невидљивих .......................................4
Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник
О хришћанском васпитању деце .................................6
Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Жељко Лубарда, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, монах Доситеј Јовић, Светозар Борак и Саво Мајсторовић
Европа, свети Оци и унутарње памћење Цркве ......8 Манастир Крка .............................................................11 Грађанска Далмација у умјетности Симе Матавуља ...........................................................13 Школе претворене у стаје ..........................................17 Вијести из Епархије .....................................................19
Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”. Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840
Апел црквене општине Обровац .............................. 28
Тираж: 3.000 примјерака
Приложници часописа Крка ...................................... 29
ISSN 1334-4293
Излази четири (4) пута годишње
3
4
Аугуст 2006.
Потврда ствари
протојереј Виктор Потапов
појединој души изнова рађа пројављујући се на разне начине, али мистички остајући неизмењиво. Да није овог живог препорађајућег искуства, религија би била обично предање спољашњих, безличних искустава одлазеће генерације оној која долази. Таква религија, као путник у пустињи лишен воде, била би осуђена на нестајање. Међутим, већ у речима старозаветних пророка, с једне стране, и у зрењима древних философа, с друге стране, налазимо изданак те мисли изражене у посланици Јеврејима да је вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. Ти древни пророци и мислиоци ходили су различитим стазама, али су долазили до наставак са стр. 3. истог закључка да но бити као Господ анђела, јер је написано: а знамо да божанско, савршено постојање, вечна ћемо бити слични Њему (1. Јн. 3,2). Блажен је монах који у молитви стоји пред Богом, домовина није погледа Га и бива гледан (уп. Јн. 14,21; Мт. 5,8); и будући дложна законитосамо и једино у Богу, он разумева да је изнад овога све- стима овог времена, та, те није у могућности да разлучи да ли је он то у телу већ стоји као купоили је ван тела (уп. 2. Кор. 12, 2-3); јер такав ће чути ла, која наткриљује неисказане ријечи које човјеку није допуштено говори- свет ововременог ти (2. Кор. 12, 4) и видеће што око не видје, и ухо не искуства. У својим пропочу, и у срце човјеку не дође (1. Кор. 2, 9). ведима, Господ наш Блажен је који види да се светлост света уобличва Исус Христос веома у њему, јер такав, имајући у себи Христа као зачетак јасно даје слику на(уп. Гал. 4,19) сматраће се Његовом мајком, као што је ше небеске домовиОн Сам, Који само истину говри обећао: мати моја и браћа моја они су који слушају ријеч Божију и извршују не. Он овим речима је. (Лк. 8,21). Зато они који не држе Његове заповести започиње Јеванђеље: својевољно се лишавају овако велике благодати, јер све Испунило се вријето беше, јесте и биће могуће; испунило се, испуњава ме и приближило се се и испуњаваће се за све оне који извршавају Њего- Царство Божије; покајте се и верујте у ве заповести. јеванђеље (Мк. 1,15). превод с енглеског (О мистичком животу, Према томе, покајање сестринство Тројеручице, том II, стр 166-169; Шибеник је неопходан преенглеско издање) У својој посланици Јеврејима, свети апостол Павле нуди следећу дефиницију вере: А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих... (11,1). Таква потврда ствари невидљивих очигледно се стиче кроз виђење (визију) и искуство другачије од оног усредсређеног на уобичајене појаве у свакодневном животу. Чежња за стицањем таквог искуства јесте мистичко својство људске душе и, у мањој или већој мери постоји у свакој личности. Ова специфична чежња се може описати као духовна глад, а исход њеног задовољења, као духовно искуство. То искуство је покретачка сила на позорници свештене историје. Оно се у свакој генерацији, и у свакој
дуслов нашег уласка у царство ствари невидљивих, ствари за којима душа чезне. У новозаветном грчком језику глагол који се преводи са покајати се заправо има много дубље значење од обичног жаљења због дела која само починили, а за која нас наша савест оптужује, или због срамних поступака која смо одлучили више не чинити. Дословно тај глагол значи искуство преумљења. Изражавајући се савременим језиком, то се може окарактерисати као изазов – изазов да из темеља преиспитамо вредности којима служимо, чак и изазов да се одрекнемо својственог нам начина живота и мишљења. Да ли смо, на пример, грешили када смо мислили да је успех у животу, разна признања оно најбитније, и не постоји ли нешто битније од тога? Покајање је, могло би се рећи, најтананија жудња за слободом, чежња да се буде слободан не само од силе злога, већ од свега што је ташто и пролазно у нашој палој природи, од онога што је тако очигледно небитно пред неизбежним лицем смрти. Усвајање те потврде ствари невидљивих је веома мукотрпан процес – то је хођење уским путем. Морамо задобити способност да отворимо очи, како бисмо могли видети оно што пре нисмо били у стању да видимо, а то је Царство Небеско, које се приближило и које је у нама, како га описује наш Спаситељ. На неким другим местима у Новом Завету, оно се назива благо на небесима или веч-
Аугуст 2006.
невидљивих ни живот. Ако се отворимо и постанемо пријемчиви за духовни живот, прихватимо Јеванђеље Христово као одговор на сва наша питања и трагања, тада нам се Царство Небеско (а крајњи и једини човеков циљ јесте да уђе у то Царство) заиста открива као небеска и вечна домовина. Јер није Христос само носилац сведочанства тог вечног живота, већ нам га Он у својој суштини открива. То су мир, радост, незалазна светлост Божанске љубави, која прожима новим, вечним постојањем. Овај образ Царства Небеског, наше небеске домовине јесте основни проблем Јеванђеља Христовог, а пре свега хришћанске наде. Наиме, без тог образа Царства Небеског, као централне и суштински његове једне сржи, проповедање Јеванђеља било би лишено смисла, а тиме би изгубило и своју силу. Осим тога, управо та истина хришћанског откровења и покреће непријатеље наше Вере да тако жестоко нападају ту Веру. Њихови напади се заснивају на томе да је образ Царства Небеског узрок томе да се човек повлачи пред свакодневним проблемима, а да се окреће према нечем илузорном, неоснованом и недоказаном. Али и најмањи, искрени труд да се истражи суштина тог невидљивог верског искуства, довољно сведочи о стварности његовог постојања. Али то се не постиже помоћу разума, већ оним што је изнад њега. Постојање тог искуства се може оспорити само из незнања или злобе,
а то је оно што су Свети Оци Цркве називали окамењеношћу срца. Није то само недостатак вере, већ вољно одбацивање знања о вери – то је вољно одбацивање спознаје. Јасно је да онај ко се роди слеп, не само да може порицати постојање светлости и лепоту природе, већ мислећи да га други покушавају обманути, може се и разгневити при самом помену светлости и лепоте. Зато је Је-
ИСКУСТВО ВЕРЕ
ванђеље, та Блага Вест, изазов за нашу ослепљеност – за свеопшту болест ослепљености страстима која инсистира на свом ограниченом и телесном мудровању.
превод с енглеског сестринство Тројеручице, Шибеник
5
6
Аугуст 2006.
Поуке старца Порфирија Кавсокаливита Оно што спасава децу и чини их добром децом јесте живот родитеља у кући. Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов почетак – да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци. Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу. За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост. Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу рекација њихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. То је велика безбедност и сигурност за децу. Дечје понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су деца позлеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа прети опасност да се свакога часа сруши. Навешћу вам два примера у вези са овим. Неком згодом дођоше к мени две сасвим младе девојке. Једна од њих је имала врло рђава искуства, па ме је питала зашто је то тако. Ја сам јој рекао:
О хришћанском – То је све од куће, од ваших родитеља. Пошто сам „видео” душу једне, рекох јој: – Ти си све то наследила од своје мајке. – Ма наши родитељи су савршени људи – одговори она. – Они су хришћани, исповедају се, причешћују се. Можемо слободно рећи да смо живели у духу вере, осим ако је крива сама религија... Ја јој одговорих: – Не верујем ништа од овога што си рекла. Ја само једно видим – да ваши родитељи не живе радошћу Христовом. На то ће рећи она друга: – Слушај, Марија, добро отац каже. У праву је. Наши родитељи посећују духовника, исповедају се, приступају светом Причешћу. То све стоји... Али да ли смо икад имали мира у кући? Отац и мајка су се стално свађали. Час једно од њих није хтело да једе нешто, из љутње, час оно друго није хтело да некуд изиђу заједно. Према томе, отац је у праву. – Како ти се зове отац? – упитах је. Она ми одговори. – А како је мајчино име? Она и на то одговори. – Е, – рекох јој ја, – ти унутра, у себи, уопште ниси у добрим односима са својом мајком. Чујте ме сада! Док су ми наводиле очево име, ја сам видео њиховог оца, видео сам његову душу. Такође, док су ми спомињале мајчино име, видео сам и мајку, а видео сам и то каквим погледом кћи гледа своју мајку.
Неког другог дана дође ми једна мајка са својом ћерком у посету. Била је веома ражалошћена. Плакала је и јецала. – Осећам се веома несрећном. – Шта ти је? – упитам је ја. – Очајна сам због моје старије кћери. Отерала је мужа од куће, а онда је нас родитеље дуго времена обмањивала и говорила нам лажи. – Какве лажи? – упитам даље. – Одавно је отерала мужа од куће, а нама није рекла ништа. Кад бисмо је телефоном питали како је Стелио, одговорила би: „Добро је. Тренутно није ту. Отишао је да купи новине.” Сваки пут би налазила неки изговор и објашњење, како ми ни у шта не бисмо посумњали. То је тако трајало две године. Крила је од нас да га је отерала. Пре неколико дана то смо од њега сазнали, случајно га сусревши. Ја јој на то рекох: –Ти си крива. Ти и твој муж. А ти више него он. – Како ја? Па ја сам толико волела своју децу! Нисам избивала из кухиње. Нисам имала личног живота. Приводила сам их увек Богу и Цркви, саветовала их свему добром. Како сам ја крива? Ја се обратих другој кћери, која је присуствовала разговору: – Шта ти кажеш? – Јесте, мама, отац је у праву. Никад, ама баш никад, нисмо на миру појеле парче хлеба због твојих свађа са татом. – Видиш да сам у праву! Ви сте криви. Ви рањавате своју
Аугуст 2006.
васпитању деце децу. Нису она крива: она трпе последице вашег понашања. У душама деце ствара се одређено стање као последица понашања њихових родитеља. Оно оставља трага у њима за сав живот. Њихово потоње држање у животу и њихов однос са другима у непосредној су зависности од доживљаја које су имали у свом детињству. Расту, образују се, али у дубини се не мењају. То се види и у најситнијим животним манифестацијама. Дешава се, на пример, да те спопадне стомакоугађање. Дође ти да стално једеш. Узео
си нешто, појео. Видиш нешто друго, хоћеш и то; хоћеш и оно треће... Осећаш глад, чини ти се; ако не једеш, осећаш да те мучи киселина или дрхтавица. Плашиш се да ћеш ослабити. Али то је психолошки објашњива чињеница. Могуће је, рецимо, да си одрастао без оца и мајке. Стога се духовно лишен и духовно гладан, сиромашан и слаб. Та духовна чињеница се одражава на теби и изражава се као телесна слабост. На породицу пада велики део одговорности за духовно стање човека. Да би се деца ослободила
разних унутрашњих проблема, нису довољни савети, принуда, логика и претње. Од свега тога бива, уствари, још горе. Стање се поправља само освећењем родитеља. Постаните свети, па нећете имати никакав проблем са својом децом. Светост родитеља ослобађа децу од проблема. Деца желе крај себе свете људе, испуњене љубављу: људе који их неће застрашивати, нити ће се ограничавати на изрицање поука, него ће им пружати свети живот и молитве. Ви, родитељи, молите се ћутке и са рукама уздигнутим ка Господу Христу, па ћете тајанствено грлити своју децу. А када су немирна, предузмите неке педагошке мере, али не вршите притисак на њих. Првенствено треба да се молите. Често родитељи, а понајвећма мајке, вређају и позлеђују своје дете због неког несташлука и грде га преко сваке мере. Оно је тада дубоко рањено, чак и кад га не изгрдиш на видљив начин него га изгрдиш само у себи осећањем гнева. Или га, можда, само грубо погледаш, а дете то осети. У том случају, оно мисли да га мајка не воли. Пита: волиш ли ме, мама? – Да, дете моје. – Али оно и даље не верује, позлеђено је, рањено. Мајка га воли. Она ће га касније и помиловати. Али оно окреће главу, не прихвата миловање. Сматра да је то лицемерје, јер је његова душа рањена. Из књиге Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита, Беседа, Нови Сад 2005.
7
8
Аугуст 2006.
о. Георгије Флоровски Бергсону, па чак и по Шелингу? У самој својој основи таква идеја је трагикомична. Оно што је потребно није да преводимо старе догматске символе на један савремени језик, него напротив, треба да се на један стваралачки начин вратимо „старом” искуству, да га оживимо на свим пољима нашег битисања и да отелотворимо нашу мисао у непрекинутој нити црквене пуноће. Сви ти
је само једно узалудно и превазиђено путовање од Јерусалима до Атине. Наша теологија, подражавајући њој стране узоре прошла је све главне стадијуме религиозног мишљења савремене Европе: теологију Тридентских сабора, барока, протестантске схоластике и протестантске ортодоксије, пијетизма и масонерије, немачког идеализма и романтизма, социјал-хришћанства као пос-
Европа, свети Оци и уну Може ли се данашњи човек фаустовске културе задовољити статичним кодексом старог јелинизма? Нису ли све те поруке из далеке прошлости изгубиле свој укус? Није ли се и сама душа толико променила изгубивши способност одушевљења за старе символе и вредности који „неизлечиво и дефинитивно спадају у прошлост”? Овде се неопходно треба запитати, откуда то да су ти символи и категорије постали тако „несавремени”? Није ли то пре свега зато што се „савременост” не сећа свог порекла, што је неспособна да укључи у себе своју прошлост коју је одбацила? У сваком случају, „савремена философија и психологија” подлежу провери која извире из једног другог искуства, светоотачког искуства. Хегеловско или кантовско устројство мисли са овим искуством нема ништа заједничко. У ствари, да ли је уопште могуће пуноћу Цркве мерити кантовским мерилима, или је, пак, сравњавати по Лоцеу или
испробавајући преноси или преводи нису били ништа друго до промашаји, тј. била су то нова тумачења сасвим неадекватним терминима који су увек били поражавани неисцељеном једностраношћу (particularism). Тиме се мање задовољавала савременост, а више се излазило у сусрет свакодневици. Излаз из „хришћанског јелинизма”, у ствари, означава не „напред” него баш „назад” ка неопходним апоријама непреображеног јелинизма из којег не постоји излаз осим кроз светоотачку синтезу. Сам немачки идеализам добрим својим делом није ништа друго него повратак дохришћанском јелинизму. Ко није спреман да остане са Оцима, ко се боји повратка светоотачком умовању, а истовремено се бори за „прогрес” и покушава да напредује према некаквом светском нивоу без резултата, истом том логиком он се баца уназад и налази себе у заједници Платона и Аристотела, Плотина и Филона, тј. пре Христа. Тај пут
ледице француске револуције, анализирање хегеловске школе, нове критичке и историјске науке. Тибингенску школу и Ричла, неоромантизам и симболизам – све је то прошло и оставило трага у православној култури. Међутим, зависност и подражавање још увек није и унутрашњи сусрет са Западом. Истински сусрет се остварује само на равни слободе и љубави. Није довољно да поновимо већ готове одговоре Западу, напротив, треба препознати њихова питања, ући и уживети се у сву ту драматичну и сложену проблематику западне религиозне мисли, пратити и протумачити тај, још од шизме лутајући пут Запада. Своју независност од западних утицаја православно богословље може извојевати само кроз повратак Отачким изворима и темељима. Но, вратити се Оцима не значи удаљити се од савремености, изаћи из историје, побећи са бојног поља. Отачки опит треба не само чувати, него и откривати – из тог опита про-
Аугуст 2006.
изилази живот. Такође и независност од инославног Запада неће се родити у бежању од њега. Удаљавање од Запада не значи и истинско ослобођење. Православна мисао је дужна да осећа и састрадава западне муке и искушења, она их не сме заобилазити и прећуткивати. Неопходно је стваралачки промислити и преобразити сав тај опит западних искушења и падова, поднети
ти решења и заблуде, него им одолети и подићи их на један нови стваралачки ниво. То ће и за саму православну мисао бити најбољи лек против прикривених и непознатих отрова који је разарају. Православно богословље је позвано да из дубине свог католичанског и непрекинутог опита одговори на питања инославних, и да западној хетеродоксији пружи не
свету. И у томе се састоји сав смисао тзв. екуменског покрета. И православно богословље се сада позива да посведочи да је решење „екуменског проблема” могуће само у испуњењу Цркве, у пуноћи католичанског Предања, неокрњеног и неприкосновеног, али обновљеног и растућег. Међутим, повратак је могућ само кроз кризу, јер пут сваког хришћанског препорода јесте пут кризе а не лагодности.
тарње памћење Цркве сву ту „агонију Европе” (како је говорио Достојевски). Само, једно такво састрадавајуће сапреживљавање јесте пут наде ка сједињењу раздвојеног хришћанског света и одељене браће. И још, потребно је не само оповргавати и одбацива-
изобличавање, него сведочење – истину Православља. Православље се сада позива да сведочи. Сада, више него икада раније, хришћански Запад стоји на отвореном хоризонту, као некакво горуће питање упућено и православном
Старо „полемичко богословље” давно је изгубило свој унутрашњи однос према стварности. У ствари, то је била само једна школска дисциплина устројенаставак на стр. 10.
9
10
Аугуст 2006.
наставак са стр. 9.
ЕВРОПА, СВЕТИ ОЦИ И УНУТАРЊЕ ПАМЋЕЊЕ ЦРКВЕ на по западним узорима. Ново „полемичко богословље” треба да постане оно које ће се заснивати на историософском тумачењу, западне религиозне трагедије. Но, ту трагедију греба одстрадати, доживети је као своју и показати да је њено очишћење могуће само у пуноћи црквеног искуства, у пуноћи светоотачког Предања. У новој православној синтези вековна пракса католичког Запада треба да буде проматрана
са великом пажњом и резервом, што је и учињено у православном богословљу све до наших дана. То, пак, не значи позајмљивање и прихватање римских доктрина, нема места подражавању „романизма”. Али, ипак, православни богослови ће наћи више изворног стваралачког надахнућа у искуству католичких мистика, у богословском опиту познијег католицизма, него у немачком идеализму или дијалектичкој
теологији и протестантској критичкој науци прошлог и текућег века... Стваралачки препород православног света неопходан је услов за решење „екуменског питања”. И док Исток ћути, Запад је активан – или што је још горе, Исток без промишљања и са закашњењем упада у замке Запада. И у наше време, православни богослов у свом стваралачком напрегнућу умногоме зависи од помоћи Запада, тј. текстове Отаца и Васељенских сабора он чита у издањима Запада, у западним школама он се учи методама и техници коришћења текстова. Чак и прошлост наше Цркве знамо боље захваљујући трудољубљу многих поколења западних истраживача. То подједнако важи како за сабирање материјала тако и за тумачење факата. Врло је важна та постојана усмереност западне науке ка црквено-историјској стварности, та узнемиреност над историјском свешћу, та непопустива и брижљива замишљеност над хришћанским изворима. И западна мисао наставља да живи у тој прошлости, покушавајући на тај начин да исцели ране свог мистичког сећања. Таквом једном свету православни богослов мора принети своје сведочење, сведочење унутарњег сећања Цркве, да би том истом свету помогао у његовом тражењу. И само једно такво унутарње сећање Цркве оживљава ћутљиво сведочење свето-отачких текстова.
Превео Зоран Јелисавчић
Аугуст 2006.
МАНАСТИР КРКА Најзначајнија је била и јест за историју православне цркве у Далмацији 1350. година, када у Скрадину влада у име малољетнога сина кнегиња Јелена, сестра српскога цара Душана. Видјели смо, да је између других мјеста у Далмацији Душанова војска била и у Скрадину за више година под заповједништвом засебног војног заповједника. Љетопис наш биљежи за доба кнегиње Јелене ово: „Благочестивая и xристолюбиван княгиня Елена была много милосердна ко всѣмъ, и вящшую часть богатаго своего имѣнія раздаяше бѣднымъ и сирымъ. Въ дворѣ своемъ она имѣла благочестиваго старца отца Руфина, иже бяше єй всегдашній совѣтникъ и напутствоваше ю на всякое дѣло благое. Однажды старецъ отецъ Руфинъ, коему тъгостенъ бѣ блескъ и увеселенія княжевскаго двора и коего мысли непрестанно обращены бяху на спасеніе души своея, видя коль трудно єму будетъ удостоитися отъ Бога желаемаго душевнаго спасенія, если онъ будеть непрестанно находитися въ обществѣ придворныхъ всегда пиршествующихъ людей, прошеніе принесе княгинѣ Еленѣ, во єже би отпустила єго изъ княжевскаго двора, обѣщая єй привести инаго добраго духовника, иже будетъєй преданъ и будетъ знати
лучше єго неполняти духовническія должности, а онъ не престанетъ Богу молитися за нея. Печалны бяху слуху благочестивыя Елены сіи слова старца отца Руфина, на коего она взирала яко на святителя и аггела хранителя, посланнаго єй самимъ Богомъ, да бы хранити ю на сколзкомъ шествіи суетнаго міра сего. Єй сирой вдовицѣ бѣ отецъ Руфинъ найлучшій другъ и совѣтникъ, и того ради благое сопротивленіе показа благочестивая Елена прошенію старца, и слезными очами просяше єго не оставляти ю беззащитну въ волнахъ міра сего. Но превозможе глаголъ старца, єгда сообщи єй, да не пойдетъ много далеко отъ нея, и живя вблизи єя будетъ всегда готовь прійти къ ней въ помощь при веякой нуждѣ. Прошедшу нѣкоему времени, старецъ отецъ Руфинъ прійде къ княгинѣ возвѣщая єй, яко наступило время ихъ разлученія. Пріидоша бо къ нему изъ святыя земли три іеромонаха, отъ коихъ старшій предназначенъ былъ за духовника княгинѣ, а прочи предназначены были пойти съ нимъ на покаяе въ уединенное мѣсто. Благословивши княгиню, отиде отъ нея старецъ Руфинъ; и по не многомъ путешествіи, остановишася сіи тріе благочестивы мужіе въ уединенномъ мѣстѣ на рѣцѣ Керцѣ,
юже нѣкогда называху птичая рѣка, гдѣ создаша себѣ малыя келліи; и въ єдиную изъ нихъ, юже посвятиша собору святаго Архистратига Михаила и прочихъ безплотнихъ силъ, въ воспоминаніе своея обители въ святой землѣ, катадневно собираxуся на молитву и на прославленіе Бога. Вскорѣ возвѣщено было по всѣ мъ окрестностнмъ о подвигахъ и молитвѣ святихъ мужей сихъ; и вѣсть прійде и княгинѣ Еленѣ, яже благословяше Бога, зная о молитвѣ ихъ и за нея; и посла богатыя приложенія за святый ихъ молитвенный домъ. Благодать Божія бѣ на домѣ семъ; и отъ того времени онъ всегда бѣ, и до нынѣшнихъ дней, убѣжище страждущимъ и утвержденіе святыя православныя нашея вѣры”.39 Значајну и важну ову биљешку ми смо дословно привели из нашег љетописа. Што биљешка ова каже, то све одговара историјским податцима онога доба, кад је владала Скрадином у име нејакога сина свога, удовица Младена Ђурђева Шубића, кнегиња Јелена, сестра цара српскога Душана. Да је та кнегиња имала и морала имати у својем двору свога духовника, којега љетопис зове калуђером Рувимом (Руфинь), и да је тај калуђер, наставак на стр. 12.
11
12
Аугуст 2006.
наставак са стр. 11.
МАНАСТИР КРКА као такав, морао бити свет и побожан, и особа од кнегињина повјерења, то је по себи јасно и природно, нити треба зато историјских података. Доста се сјетити оданости и привржености својој цркви Јеленина брата цара Душана, а такођер и заштите, коју је православни мало казивао Младен, муж Јеленин, па да одмах буде јасно, да је и она таква иста према цркви својој морала бити. А познато је, да је настајањем њеним озидана била около 1348. године у Скрадину црква у част св.
Јована Крститеља за духовну употребу ондашњега православног народа, која је црква, као што гласи извјештај проведитора Гримани од 26. јануара 1754., била за турских времена разорена. – Она „света земља”, која се у љетопису спомиње, из које су дошла Рувиму она три калуђера, треба разумјевати у правоме смислу свету земљу, Палестину, у коју су још одавна одлазили српски калуђери, а нарочито од доба краља Милутина (1281-1321.), који је за српске калуђере био сазидао манастир и цркву у част св. арханђелима Михајлу и Гаврилу. Из даљњега казивања нашега љетописа види се, да су она три
калуђера, што дођоше к Рувиму, баш били и неко вријеме живјели у светој земљи, и то у манастиру посвећеном св. арханђелима, дакле у манастиру, који је краљ Милутин саградио у Јерусалиму, па од туда, на позиву Рувимов, дошли су у Скрадин, да с њим заједно, бар двојица њих, проводе калуђерски живот. Настанише се, Рувим и она два калуђера, у некоме месту на ријеци Крци. Побудом за ове калуђере српске из половине XIV вијека, да се зауставе уз ријеку Крку, могло је бити оно предање, које је и данас још живо, да је ап. Павао, проповједајући и у Далмацији, боравио на неком мјесту на обали Крке. Ако пак узмемо, да то предање казује, да је мјесто, гдје је ап. Павао боравио у Далмацији, било баш оно, гдје је данашњи наш светоарханђелски манастир, тада можемо слободно устврдити, да су онај калуђер Рувим са своја два друга, калуђера, начинили своје ћелије и дотичну цркву ондје, гдје је данас поменути манастир, другим ријечима, да су та три калуђера тада, 1350. године, положили први темељ истоме манастиру. Ако пак даље узмемо ријечи љетописа, да је кнегиња Јелена богатим даровима и прилозима притекла у помоћ поменутим калуђерима и њиховој цркви, тада би по опћем у оно доба суђењу о тим прилозима манастирима, могли рећи, да је ова
кнегиња Јелена била ктиторка оне цркве и дотичних калуђерских ћелија. А у свези са овим, кад знамо да је та кнегиња била сестра Душана цара, можемо сасвијем оправданим назвати данашње опће мишљење православних Далматинаца, да је светоарханђелски наш манастир постао за вријеме српскога цара Душана. Овијем тада пада и она сумња, коју су до јучер неки истицали о истинитости онога натписа, што се и данас чита над портеним вратима манастирским, да је манастир исти обновљен 1402. године. Овај се натпис може протумачити просто, послије онога што смо сада навели: прва црква и прве ћелије основане су 1350. године, а та црква и те ћелије, можда са још којом новом, заокружене су биле 1402. године зидом и подигао се прави манастир. Све ово што је до сада речено о постојању манастира Крке, важно је и значајно за историју православне цркве у Далмацији. Али најважније је и најзначајније оно, што биљешка љетописа у закључку каже, да је исти манастир постао од тада стожером вјере православне. Ово је потпуна историјска истина; и ми имамо не једну, него врло многе историјске биљешке о томе, да је данашњи манастир Крка кроз све прошле вијекове и до најновијег доба био заиста таким стожером и уточиштем за православну вјеру, а и за српски народ у Далмацији.
Преузето из књиге: Православна Далмација, еп. Никодим Милаш
Аугуст 2006.
Грађанска Далмација у умјетности Симе Матавуља Владимир Ризмондо
У прошлој тек минулој години навршило се четврт вијека од смрти Симе Матавуља и ова је годишњица, на разне начине и на разним мјестима, освјежила успомену на овог писца, који је један од најачих претставника реализма у нашој књижевности. Не залазећи у детаљно испитивање ни његова живота ни цјелокупног његовог књижевног рада, ми ћемо овдје покушати да изнесемо само пар карактеристичних ознака, које смо, проматрајући га и као човјека и као писца, на њему запазили и које су (по нашем мишљењу) као елементи, од велике важности за конструисање једне тачне и увјерљиве слике Симе Матавуља. Матавуљ се је родио, примио прве утиске и први одгој у Шибенику, у грађанској обитељи и средини. Живио је затим по Сјеверној Далмацији, у Боки, Црној Гори и Србији, а умро је (1908.) у Београду, гдје се је био у свом задњем дијелу свог живота дефинитивно настанио. И тако се његов живот није читав развио и одиграо на једном мјесту ни у једном за себе затвореном крају, што се увијек кад се о њему говори нарочито истиче, ради његовог дјела, које сво врви људима и згодама запаженим и простудираним у крајевима и географски и културно врло различитим, а у којима је
он за дуљи или краћи период боравио. Али, уз ово богатство и различитост садржаја, на чему се нећемо као на ствари, за нас, више спољашње природе ни задржавати, истиче се и то као главна карактеристика свег Матавуљева стварања, његов скроз реалистички начин гледања на живот уз његов, опет, скроз реалистички начин изражавања у умјетности. Ради оваквог свог литерарног рада он има и посебно мјесто у историји наше литературе и њега држе јединим, и по крви и по школи, правим реалистом времена у којем је живио. Ово је посљедње оно што нас код Матавуља увијек и највише интересује и што још увијек тражи да буде дискутовано. Али прије него што се додирнемо самог тог питања, упозорићемо, обзиром на сам реализам, на један моменат, који је врло важан. Реализам није само једна књижевна школа, која се може (скупа с односном поетиком) да извана прими и више или мање аплицира у некој литератури у становитом времену, него, у исто доба и још више, реализам значи и претпоставља (као иначе и свака друга књижевна школа) један посебан, реалистички, менталитет. Треба да такав менталитет влада у цијелом једном друштву, треба да се појави као непосредан израз цјелокупне његове уну-
тарње структуре и свих момената који су у стању да неким путем нањ утичу и да га модификују, па да се тек онда узмогне косеквентно и логично појавити у књижевности, као реалистички правац, који се на тај начин, и кад га службено нема сам по себи ствара. Терен, пак, на којему је реалистички менталитет уопће (а и онај из прошлог стољећа) проклијао, без двојбе је градски и грађански, а Матавуљ се је, како смо већ казали, родио у граду Шибенику, у грађанској трговачкој обитељи. Генерација далматинских грађана којој је Матавуљ припадао, и она и њезин директни пород, изумире или нестаје или се под утицајем нових, послије рата насталих прилика, у млађима трансформира у нешто ново. Можемо да кажемо да истодобно с овим људима ишчезава из Далмације и читав један стари и већ изграђени грађански сталеж. Културно су сви ови чисти грађани били, ко зна од када, орјентисани према западном романском свијету, у том су се свијету кретали слобонаставак на стр. 14.
13
14
Аугуст 2006.
ГРАЂАНСКА ДАЛМАЦИЈА
наставак са стр. 13.
дно као у својој кући, а узроци су врло једноставни. Иако су друкчији и чак опречни сокови него на Западу одувијек текли кроз људе, градове, пејсаж далматински и уопће све што је далматинско, један је иста старост социјално развијенијег градског живота била учинила, да су културне, друштвене и мисаоне форме створене на еволвираном западу потпуно одговарале оним, мало суровијим калупима који су се били и у Далмацији, у њезиним каменим приморским градовима, вјековном и полаганом еволуцијом створили. Тиме је ујдно протумачен и велики број аутодиктата међу старим Далматинцима (Матавуљ је такође био самоук), који су скоро сами и без виших школа долазили до врло широког и европски проживљеног знања, јер су они примали једну културу којој су били по читавом свом одгоју, и као људи и као сталеж, више него близу. Послије ових премиса можемо лакше да продиремо у специјално Матавуљев реализам, који је идентичан реализму што у то доба налазимо у талијанској књижевности, а опет није ни копија ни нужно робовање писца из неког малог народа једној великој струји у свјетској мисли. Јер Матавуљ није постао реалиста ради неког питања школе или савремених идеја, већ су га довеле у реализам, који је као књижевни смјер баш у то доба по свијету доминирао, сама врста и зрелост амбијента у којему се је родио и одгојио. Он једини, између свих својих савременика у нашој
књижевности, има хладан и стерилизован дух градског човјека, који је скоро сасвим изгубио интимну и органску везу сељака са вјечитим животом природе и човјека у њој романтичко гледање на идејне и друштвене форме које село и живот у селу изазива. Он је већ у својој трговачкој породици примио као главно својство у свом карактеру врло јак смисао и осјећај за конкретно, а смисао и љубав за конкретно, као негација сваке фантазије и сентименталности, означују реализам у његовој бити, и то не само реализам из доба реализма него и реализам уопће. Занимљиво је успут констатовати да су оба истакнута претставника реализма код нас, Јаша Игњатовић и Сима Матавуљ, рођени у грађанској и трговачкој обитељи. И тако нам се Матавуљ приказује као члан једне бројчано и простарно мале, али врло еволвиране средине, која је на нарочит начин формирала његов карактер и која га је оспособила и дала му могућности да упозна и савршено аплицира књижевне теорије и методе које су у његово доба у талијанском и француском свијету биле актуелне. Оваквим нашим гледањем не косимо се са традиционалним објашњењима Матавуља и његових дјела, него га само јаче везујемо уз Далмацију, уз амбијент у којем се родио и културно орјентисао и уз генерацију којој је припадао, што нам све може много да помогне при одређивању естетике његових дјела и фиксирању његова односа према другим нашим писцима. Границе које смо се-
би поставили не дозвољавају нам да се упустимо у естетску анализу свега што је Матавуљ написао, него ћемо се задовољити да изнесемо само пар наших опажања и њима можда боље објаснимо и оно што смо до сада о њему казали. Та су опажања учињена на дјелима у којима се је Матавуљев дух, по нашем мишљењу, у најпунијој мјери манифестовао, а то су, свакако, његов Бакоња фра Брне и краћи прозни састави, у којима Матавуљ чврсто уоквирује, живе и још вруће од организма којему су припадале, с великим миром и вејштином откинуте слике из далматинског градског живота. И сам Бакоња фра Брне није друго до низ слика, друго не може ни да буде, не зато што се око једног мушког самостана (па макар то био и један типичан далматински самостан, с фратрима Загорцима у њему)
Аугуст 2006.
У УМЈЕТНОСТИ СИМЕ МАТАВУЉА
не би могла да исприча нека интересантна прича, која би својим измишљеним садржајем испунила, литерарно говорећи, читаву једну правилно написану и вјеродостојну књигу, него зато, што једна онакова и онако распоређена грађа каква је у Фра Брни одговара потпуно Матавуљеву духу и што друкчије он није могао ни знао да пише. И збиља, оно што нас у Матавуљевим дјелима увијек импресионира и што, између свих наших писаца, само код њега налазимо то је оштро запажен један атом, једна затворена јединица живота остварена кроз време једне секунде, са свим оним чудним и необичним садржајем што, као честица која у себи рекапитулира дане и године, носи и што је у времену диференсира од осталих квантитативно једнаких јединица, – и такова једна јединица, једна слика
инквадрирана и заробљена у реченицама, у којима чува нетакнуту не само карактеристичну физиономију него и сва она материјална својства помоћу којих се у животу манифестује. Тако осјећамо да сви предмети и сва бића, која у реалном животу и сама по себи комбинована и прецизно извагана стварају непрестано ситуацију за ситуацијом улазе у састав његових реченица не губећи ни своју тежину, ни своју густоћу, уопће ниједан од атрибута што као конкретна материја посједују, а духовна су збивања утопљена у твари која их са свих страна опкољује, да нам се док читамо пред очима догађа оно исто што и у нашем свакидашњем животу тј. пред собом видимо низ слика, свим чулима осјећамо материју која их увјетује и гради, а јер је та материја потпуно иста као и она што нас као људе на земљи окружује, ми непосредно примамо и схваћамо и унутарњу, духовну садржину свега. Много бисмо примјера могли да наведемо да горње боље освијетлимо и докажемо, али ћемо споменути само два Матавуљева краћа рада, Пијеро и Дзандза и Др. Паоло, која су ремек-дјела баш овакве умјетности. У њима је за вјечност фиксирано неколико дефинитивних слика, неколико изненада и као случајно снимљених истантанеа из далматинског грађанског живота, и то таквом једном објективном снагом и прецизношћу, да их можемо себи објаснити једино уским и присним везама које могу да постоје између једног одређеног амбјента и једне специјалне
умјетничке технике. У нашем су се случају амбјенат и техника нашли савршено и до краја уједињени у духу Симе Матавуља, и зато њега не налазимо нигдје у његовим књигама, већ се живот у њима сам по себи и својим властитим законима креће и развија. Овако постављен и естетски проживљен однос између живота и умјетности није једно нарочито својство самог Матавуља, и ми у талијанској и француској литератури његова времена, и прије и послије њега, налазимо савршене претставнике читаве једне овакове школе. Зато ову врсту умјетности и ову школу и сматрамо специфично романском и медитеранском, а могла је да нађе у Матавуљу не само једног имитатора њезиних књижевних метода, него зрела умјетника, по темпераменту и одгоју једнака онима који су је по једној интимној потреби духа и родили, ради специјалних, већ споменутих, друштвених и културних прилика приморске Далмације, која у оно доба није дала самог Матавуља већ једну цијелу генерацију западно васпитаних грађана, који нису додуше сви писали, али су осјећали, мислили и дисали једнако као он. Бакоња фра Брне, међутим, изгледа дјело скроз опречно онима што смо горе цитирали и врло далеко од сваког романског и медитеранског духа. Али, и не обазирући се на то да Далматинац као Славен улази у медитеранску културну заједницу носећи и чувајући, наставак на стр. 16.
15
16
Аугуст 2006.
наставак са стр. 15.
ГРАЂАНСКА ДАЛМАЦИЈА У УМЈЕТНОСТИ СИМЕ МАТАВУЉА исто као на пр. Провансалац или Сицилијанац, уз језик и неке нарочите своје осебине, јер је то питање које се односи више на посебно него на опћенито, ми у Фра Брни налазимо Матавуља из његових грађанских новела, а разлика је између њих и Фра Брне једино разлика садржаја и амбијента који је описан. Оно што је и у овом роману карактеристично, то је опет Матавуљево дубоко осјећање животне стварности, која овдје често поприма потенцијалну форму једне тешке и слијепе чулности. Ни један фантастички ни романтички елеменат не улази у ово дјело да га, ако не уљепша, а оно бар олакша. Сељаци су у њему описани миром и сигурношћу човјека који је сваки дан био с њима у саобраћају и који их одлично позна, али је, иако с њима расно повезан, као грађанин већ изгубио у себи све оне нити које, на пр., тек школованог и еманципираног сељака сентиментално још увијек и мимо његове воље везују за село и живот у њему. А фратри, погоспођени сељаци, чији се живот нужно Матавуљу приказује с отсутством свега оног што тежи на спиритуално, до крајности плоснат и чулан, примитивно инстиктиван и преживачки, најближи су живи материјал за једну овакову реалистичку умјетност, која се радо задржава и троши на тромим и тешким површинама. И толико је сав живот који се овдје описује земаљски и у земаљском огрезао, да ни у еротичним моментима није у стању да добије крила, те први сусрет младога Бакоње с његовом будућом јараницом није
сусрет младића и дјевојке, него више сусрет двију животиња различитог спола у блажено доба парења. Овдје се поново афирмира у Матавуљу грађанин. И у овој посљедњој ситуацији, транспонирана у сељачки амбјенат, избија на површину једна форма сензуалности и једна еротика која је тако карактеристична за практични и реалистички менталитет трговачког и градског амбјента. Овакав је у Фра Брни Матавуљев однос према сељацима и фратрима и, пишући га, он није излазио (нити требао да излази) из своје карактеристичне естетике, нити ломио преграде градске и строго медитеранске дресуре свог духа. Мислимо да се баш на овоме оснива велика вриједност овог дјела, које претставља уникум у читавој нашој књижевности. Све што смо о Матавуљу, човјеку и писцу, у овоме чланку казали, осјетили смо непосредно из његових далматинских дјела, у којима мислимо да се
он највише и у најпунијој форми налази. Друга његова дјела нисмо узимали у обзир зато што смо хтјели да упозоримо само на пар битних момената у његову раду и његову карактеру, а ти су најмаркантнији и највидљивији баш у оним страницама гдје описује Далмацију, њезине градове и њезине људе. Један потпун и дефинитиван приказ Симе Матавуља, кроз сав његов живот и сва његова дјела, посао је којему тек има да се приступи, и баш чекајући један такав посао, ми смо написали ово неколико редака, јер држимо да се досада у нашој критици није довољно истакла улога коју је урбанска Далмација као културна средина имала у изграђивању умјетничке личности Симе Матавуља.
Текст је преузет из Магазина сјеверне Далмације, 1934.
Аугуст 2006.
Појава или дио припремљеног плана
ШКОЛЕ ПРЕТВОРЕНЕ У СТАЈЕ У српским селима далматинске Буковице и Равних котара није могуће наћи школску зграду која није паљена и рушена и то мимо ратних дејстава, у миру. Изузетак је нова школа у Кистањама, а стару је стигла судбина осталих. Зашто је и ова поштеђена, можда би требало тражити одговор у чињеници да су у Кистање, одмах послије одласка Срба из тог трговишта, масовно насељени римокатолици из Јањева, са Косова. Са најстарије школске зграде у том мјесту, у којој је основана школа из закладе Макарија Вукадиновића, крчког калуђера, 1856., обијена је спомен плоча на тај догађај, као што је једнаким маром обијена и она с ћириличним натписом на „Народном дому” која је данас пренамјењена у жупни уред. Школа у недалеким Торбицама, на путу према Обровцу и Бенковцу, претворена је у стају. У њој држи козе Хрват са типично албанским презименом. У сусједној Бјелини некадашња школа је сасвим оборена. У Биовчином Селу је
девастирана; у Бргуду је проникла зова и купина тамо гдје су некад биле клупе. На Брибирским Мостинама школа служи за коњушницу и говедарник. На некад уређеном игралишту поред ње све донедавно су биле хрпе стајског гнојива. У Мокром Пољу школа је претворена у стају, јару, како је зову у Буковици. Мјесто ђачкког жамора по учионицама се чује блека оваца и мекет коза. У том је селу прије 1995. било и до три стотине ученика, сада има – један. У Ђеврскама, селу гдје је учитељовао велики писац Симо Матавуљ, гдје су биле ђачке клупе, сада је пустош, стоје само зидине. Исто је и по Равним Котарима-у Лишанима Тињским, Запужанима, Јагодњој Горњој, Кули Атлагића,
Млечић и Турчин као лака варка неста, и с њиме паше, провидури; још само гдегод лав свештеног Марка врх врата кога старог града зури. Но, с наших гора пуних сунца јарка, с Котара Равних, с Буковица сури’ диже се песма о Стојану жарка и к Мору слази слична бујној бури. Море се пита: је ли ово јека прошлости пуне славе, пуне звека оружја бојног што јунаке кити? Ил’ химна крви, младости и зора Народа овог младог, који с гора Високих к мени к’о бујица хити? МИРКО КОРОЛИЈА
Биљанима, Какми, Смоковићу и другим непоменутим селима гдје су били Срби. Смоковић је жалостан примјер острашћености рушилачког плана етничке метле. Тамо је тек прошле године школска зграда сасвим збрисана са земље, а њени остаци негдје одвезени. У том српском селу надомак Задра порушена је и православна црква двије три године прије „Олује”. У њој је сахрањен Спиридон Алексијевић, свештено лице, писац и културни и просвјетни радник. Он је оснивач првих школа на народном, словенском језику, крајем 18. и на самом почетку 19. вијека, у Дрнишу; Скрадину. Културном акцијом био је везан и наставак на стр. 18.
17
18
Аугуст 2006.
наставак са стр. 17.
ШКОЛЕ ПРЕТВОРЕНЕ У СТАЈЕ
за Задар. Писац ових редова недавно је посјетио рушевине цркве гдје је покопан Спиридон Алексијевић. Искочивши испод неке нагорјеле греде, из коприве и жбуња у цркви, умало га је саплео дивљи зец. Грешни инок Спиридон видио је сваке невоље што су их собом доносиле разне војске: турски башибозуци на граници, хајдучке чете, Наполеонови гренадири,
тно нестала. Нећемо говорити о суровој крађи успомена на ђачке дане генерација кроз дуга десетљећа. Из клупа тих школа изишли су бројни научни, културни, спортски и умјетнички посленици који ће својим радом задужити не само своју средину и своје вријеме. Тако нпр. школа у Ивошевцима данас стоји у рушевинама. Својим су је трудом подигли сами сељани. При њеном зидању жене су догониле воду на магарадима, у вучијама, са километрима удаљене Крке. Из те школе изишло је касније на стотине образованих људи разних струка. Данас празна окна порушене школе сигурно изазивају празнину у срцима њених бивших ђака расутих широм свијета. Безазленом уму се намеће питање зашто су школе по српским селима Буковице и Равних Котара, а кажу да је исти случај по Лици, Банији и Кордуну, тако систематски и досљедно уништаване. Зашто је уништено неколико хиљада приватних библиотека које су припа-
аустријски солдати, али сигурно није могао помислити да ће на његов гроб бити обрушена црква и да ће га од живих створова најчешће посјећивати дивљи зечеви и разне гује и акрепи. Ипак, на мјесту порушене цркве не престају Смоковићани да пале свијеће. Све ове попаљене и обрушене школе по српским селима Буковице и Равних Котара нису биле само пуки простор са учионицама и клупама у њима. У правилу су оне имале и вриједне збирке етно грађе коју су сакупљале генерације наставника и ученика. Неке су имале и вриједне ботаничке збирке, неке збирке кукаца, фосила разне врсте, а готово све библиотеке. Сва та покретна добра нетрагом су и неповрадале Србима? И танка логика може дати одговор на та питања и придружити му тврдњу да су сва та бешчинија посљедица унапријед припремљеног плана по коме одређени народ са одређеног простора има нестати. Све српске школе и све приватне библиотеке, као и завидан фонд етно предмета, уништени су послије рата, дакле у миру.
Светозар Борак
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Аугуст 2006.
ПРОСЛАВА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА У КНИНУ Његово Пресвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је 06. маја 2006. г. на празник Светог великомученика Георгија Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Георгија у Книну уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије далматинске. У пригодној бесједи Епископ Фотије истакао је значај повратка избјеглица у своје куће и на своја огњишта позвавши све избјегле Далматинце да се врате и обнове своја огњишта, своје цркве, манастире и светиње.
СВЕТА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недјељу 07. маја 2006. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки, на којој је началствовао Епископ америчко – канадски Митрополије новограничке Г.Г. Лонгин. Епископ Лонгин је после дужег периода посетио манастир Крку и Богословију Света Три Јерарха и упознао се са животом и радом обновљеног духовног училишта из којег је и сам потекао.
После Свете Литургије Епископ Фотије и Епископ Лонгин су заједно са братијом манастира Крке посетили манастир Драговић који је највише пострадао у недавној трагедији на овим просторима, али се сада хвала Богу ипак обнавља. Овом приликом манастир Крку и Драговић је посетио и господин Драган Тарлаћ, бивша кошаркашка звезда који је велики пријатељ манастира Крке.
ЕПИСКОП ФОТИЈЕ РАЗГОВАРАО СА ГРАДОНАЧЕЛНИЦОМ ШИБЕНИКА Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије у пратњи протојерејаставрофора Илије Карајовића посетио је 10. 05. 2006. г. градоначелницу Шибеника гђу. Неду Кларић, и том приликом изнео све проблеме, који се тичу СПЦ у граду Шибенику, са посебним нагласком на поврат одузете и национализоване имовине. Епархија далматинска има значајну имовину у граду Шибенику, која још увек није враћена Цркви. Поред тога, 1996. и 1997.
г. у неке објекте СПЦ усељени су други људи, без сагласности Цркве, што у многоме отежава нормалан живот и рад Епархије далматинске као и црквене општине Шибеник. У разговору је посебно било речи о повратку зграде у којој је тренутно смештен Радио Шибеник. На решење о повратку ове зграде у улици Божидара Петрановића, град Шибеник је покренуо управни спор пред Управним судом Р. Хрватске у Загребу, што ће свакако допри-
нети даљем одлагању повратка овог значајног објекта СПЦ у Шибенику, а самим тим правно и праведно решење овог питања, у складу са позитивним законима Р. Хрватске.
19
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
20
Аугуст 2006.
СВЕТА ЛИТУРГИЈА НА ПРАЗНИК СВЕТИХ КИРИЛА И МЕТОДИЈА У КИСТАЊАМА ПРАЗНИК ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ У ШИБЕНИКУ На празник Вазнесења Господњег (01. 06. 2006. г.), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске, служио Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави цркве Св. Спаса у Шибенику. Том приликом је поводом овог великог празника пререзан славски колач и одржана славска литија. Након тога, епископ Фотије је сабраним верницима честитао храмовну славу и истакао важност догађаја који се данас празнује, којим је Господ наш Исус Христос и људску природу вазнео са земље на небо. Својим Вазнесењем у Славу Божију, Господ Исус Христос је показао где је наша истинска отаџбина и истинска отаџбина Цркве Његове. Поред тога, епископ Фотије је позвао сабрани народ да постојано чува и сведочи Православну веру у своме свакодневном животу, јер Православље у Својим њедрима, тј. у Светој Литургији чува бесцен бисер, који је Реч Божија.
На празник Светих Кирила и Методија у Кистањама служена је Света Литургија. Свету Литургију је служио игуман манастира Крке архимандрит Герман уз саслужење свештенства Епархије далматинске. На Светој Литургији је било око стотињак вјерника који су својим учешћем доказали своју љубав према својој светој Цркви и према свом крају.
ПРОСЛАВА МАТУРЕ У МАНАСТИРУ КРКИ Генерација богослова из Богословије Света Три Јерарха која је уписала богословију 1991.г. у манастиру Крки а завршила 1996. г. у избјеглиштву на Дивчибарама прославила је 05. јуна 2006. г. десетогодишњицу матуре. На прослави матуре били су
присутни скоро сви свршени ученици на челу са разредним старјешином протојерејем Зораном Трипићем. Прослава матуре почела је служењем Свете Литургије, затим је одржан час а у наставку је приређена трпеза љубави.
21
ЕКСКУРЗИЈЕ У МАНАСТИРУ КРКИ И КРУПИ Дана 10. јуна 2006. г. манастир Крку је посјетила екскурзија ученика Основне школе из Шидских Бановаца код Винковаца. Екскурзију је водио вјероучитељ протонамјесник Зоран Јагодић парох у Шиду заједно са наставницима ове основне школе.
Тај исти дан је манастир Крупу посјетила група ученика првог разреда Основне школе из Борова Села предвођени својим наставницима и у пратњи родитеља. Ученици су накратко посјетили манастир Крку и Богословију при овом манастиру.
ДУХОВИ У ШИБЕНИКУ На празник Духова (11. 6. 2006. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Шибенику у Саборној цркви Успења Пресвете Богородице. После Свете Литургије, у оквиру вечерњег богослужења, извршено је освећење траве од које су верници направили духовске венчиће, који су символ
обновљења читаве творевине Духом Светим. Епископ Фотије је затим сабраном народу честитао велики празник Силаска Светога Духа и позвао све вернике да живе непрестано обнављајући свога унутрашњег човека и своје духовно биће благодаћу Духа Светога, која од Свете Педесетнице преизобилно живи и делује у Цркви Христовој.
ХРАМОВНА СЛАВА У БИСКУПИЈИ Другога дана празника Духова (12. јун 2006. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у Бискупији. У својој беседи Епископ Фотије је истакао потребу духовне обнове сваког човека посебно у периоду Педесетнице,
када Црква празнује силазак Светога Духа на апостоле. После Свете Литургије пререзан је славски колач и одржана литија. Мјештани села Бискупије непрестано показују љубав према својој Светој Цркви. У току ове године својим наставак на стр. 22.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
22
Аугуст 2006.
наставак са стр. 21. прилозима су обновили храм Свете Тројице у Бискупији а сада предстоје радови на обнови иконостаса са кога је у току рата украдено 13 вредних итало-критских икона. У току поподнева Епископ је обишао парохију Марковац и храм Светог Илије који је такођер у обнови.
ЗАВРШЕНА МАТУРА У БОГОСЛОВИЈИ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У МАНАСТИРУ КРКИ Матуранти друге генерације обновљене Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки полагали су у јунском року школске 2005/06. г. испит зрелости-матуру. По благослову Светог Архијерејског Синода изасланик и предсједник комисије је био Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим. Ова генерација као и прошлогодишња показала је изванредан успјех иако је читаво школовање провела у тешким условима трудећи
се како на пољу богословске науке тако и на обнови духовног живота у овом крају. Богослови су активно учествовали у богослужењу у манастиру и у храмовима православне Далмације. Својим присуством храбрили су малобројне Србе који су се вратили на своја огњишта и били су примјер да је живот за православне Србе у Далмацији могућ. Епархија далматинска, братство манастира Крке и Управа богословије желе им сваки бла-
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Аугуст 2006.
УЧЕНИЦИ ВЈЕРОНАУКЕ У МАНАСТИРУ КРКИ У недјељу Свих Светих (18. јуна 2006. г.) служена је Света Архијерејска Литургија у манастиру Крки. Свету Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим уз саслужење надлежног Епископа далматинског Г.Г. Фотија и свештенства и монаштва Епархије далматинске.
И ове године по традицији вјероучитељи из Епархије далматинске су довели ученике вјеронауке у манастир Крку, који су се сви причестили на Светој Литургији а послије су посјетили и манастире Крупу и Драговић.
23
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
24
Аугуст 2006.
РУКОПОЛОЖЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ На дан Светог великомученика Теодора Стратилата, 21/8. јуна 2006. године, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије је служио Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крка и том приликом је рукоположио на ђаконски степен Милу Савичића, свршеног богослова Богосло-
вије Светог Арсенија Сремца у Срем. Карловцима. Пресвећени господин Епископ је у пригодној беседи честитао новорукоположеном ђакону на рукоположењу, и подсетио је на узвишеност ђаконске службе, која је увек била повезана са служењем једни другима и читавој заједници, али и
са мучеништвом као круном тога служења.
СУСРЕТ ЕПИСКОПА ФОТИЈА СА ПРЕДСТАВНИЦИМА ОСЦЕ-а И РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ Дана 26. 06. 2006. год. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије сусрео се са Надбискупом задарским мсгр. Иваном Пренђом и господином Jorge Fuentes, амбасадором ОСЦЕ-а у Хрватској. На иницијативу господина Фуентеса дошло је до овог састанка а домаћин је био Надбискуп задарски мсгр. Пренђа. Тема састанка је била суживот и помирење између припадника српског и хрватског народа. На састанку су учествовали и представници Срба у Хрватском Сабору г. Милорад Пуповац и г. Ратко Гајица. На
крају састанка одржана је прес конференција. Следећи састанак би се требао одржати на јесен у манастиру Крки.
ПРЕДСЈЕДНИЦИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ ПОСЈЕТИЛИ МАНАСТИР КРКУ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије примио је 27. јуна 2006. г. у манастиру Крки предсједника Републике Србије г. Бориса Тадића и предсједника Републике Хрватске г. Стјепана Месића, са сарадницима.
Након обиласка манастирског храма и катакомби Епископ је заједно са братством манастира поздравио угледне госте. У току разговора Епископ и братство манастира су упознали господу предсједнике и њихове сараднике са историјатом манастира Крке и Богословије при овом манастиру и изнијели садашње стање и проблеме с којима се Српска Православна Црква и српски народ у Далмацији сусрећу. На крају посјете Епископ се захвалио гостима истакавши да је ова посјета знак подршке повратницима на своја огњишта и Српској Православној Цркви у овим крајевима, али уједно јасан показатељ да долази до нормализације односа између двије државе и између хрватског и српског народа. У име Епархије далматинске и манастира Крке Епископ Фотије је угледним гостима уручио пригодне поклоне.
Аугуст 2006.
ВИДОВДАНСКИ САБОР КОД МАНАСТИРА ЛАЗАРИЦЕ НА ДАЛМАТИСНКОМ КОСОВУ На Празник светог великомученика цара Лазара и осталих мученика и новомученика српских, 28./15. јуна 2006. године, иначе епархијске славе Православне Епархије далматинске, Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије је,
уз саслужење великог броја свештеника и једног ђакона, служио Свету Архијерејску Литургију у цркви манастира Лазарице на Далматинском Косову. Владика је, обраћајући се великом броју верног народа
овога краја сабраном око свога Епископа, подсетио на косовски завет св. Цара Лазара и позвао све да наставе да следују примеру светог великомученика Цара Лазара, надајући се и на скору потпуну обнову и овога значајног храма Епархије далматинске.
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ ЧУВАЈУ ДАЛМАТИНЦЕ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије посјетио је 02. јула 2006. г. манастире Крку и Крупу. Приликом те посјете Епископ се посебно обрадовао што су у манастирима тог дана била крштења и то: у манастиру Крки се крстио Лука Вујасиновић из Ивошеваца а у манастиру Крупи Мирослав Продан из Шибуљина. Ова крштења показују да православни манастири у Далмацији чувају идентитет свих
Срба Далматинаца било гдје на свијету да живе, што свакако представља и наду да ће се кад тад вратити својим светињама, гдје су крштавани они, њихова дјеца и њихови унуци.
ЕПИСКОП ФОТИЈЕ ПОСЈЕТИО ПАРОХИЈУ РАВНИ КОТАРИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је 03. јула 2006. г. у пратњи игумана манастира Крке архимандрита Германа и јереја Владе Благојевића, пароха Равних Котара посјетио повратнике који су се вратили у најугроженији дио Епархије далматинске – Равне Котаре. Епископ је посјетио Ислам Грчки, Смиљчић, Биљане Доње,
Кашић, Смоковић, Земуник Горњи и Бенковац. У овом дијелу Епархије далматинске
стање је најтеже јер куће и храмови православних Срба још увијек нису обновљени па је због тога повратак у овај некада најбогатији крај Далмације још увијек немогућ. Они који се одлуче да дођу имају много препрека за нормалан живот: овдје још увијек нема струје, нема воде али њихова љубав наставак на стр. 26.
25
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
26
Аугуст 2006.
наставак са стр. 25. према родном крају је већа од свих недаћа. Епископ се посебно обрадовао јер је велики број ових повратника одлучио да овдје остане унаточ свим проблемима а радује нас све да је у овом крају дошло и до повратка младих људи који су се вратили са својом дјецом. Интересантан је податак да су сви повратници који живе у разрушеним мјестима прво питали свога Епископа када ће се покренути обнова храмова. Њихова жеља је да се храмови што прије обнове јер сматрају да би обнова храмова била сигурност за нормалнији живот и повратак. Епископ је изразио своје мишљење да је битно да се народ врати у ове крајеве а Црква ће у својим могућностима започети обнову ових светиња а први корак је постављење пароха за парохију
Равне Котаре. У овом пројекту би требала да учествује и Република Хрватска јер су већина ових храмова и културно благо ове државе.
У оквиру ове посјете Епископ је подијелио и хуманитарну помоћ најугроженијим православним Србима у Равним Котарима.
ХРАМОВНА СЛАВА У ИВОШЕВЦИМА Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије је на Ивањдан (07. 07. 2006. год.) служио Свету Архијерејску Литургију на
храмовној слави у Ивошевцима. Том приликом је одржана литија и пререзан славски колач. Овогодишња храмовна слава у Ивошевцима протекла је у посебној духовној радости због великог присуства православних верника на Светој Литургији и великог броја причасника, међу којима је било и троје новокрштене деце.
ВЕРБАЛНИ НАПАДИ НА ПОПАДИЈУ ИВАНУ ДРЧУ ИЗ ОБРОВЦА Дана 07. 07. 2006. г. супруга о. Саше Дрче из Оброваца, Ивана Дрча вређана је на верској и националној основи, уз посвке и претње од тројице непознатих младића из Обровца. Овај немили догађај је пријављен надлежној полицији, која још увек ради на расветљавању овог случаја.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Аугуст 2006.
ОБНОВА ХРАМА СВЕТОГ ИЛИЈЕ У ЂЕВРСКАМА По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија започело се са обновом храма Светог пророка Илије у Ђеврскама. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије посјетио је овај храм дана 08. јула 2006. г. и благословио наставак радова који предстоје. До сада је скинута стара фасада која је покривала камене зидове храма и предстоје радови на вањској и унутрашњој фасади и на уређењу унутрашњости храма. Епископ је истакао велику важност обнове цркава надајући се да ће након обнове сакра-
лних објеката доћи и до повратка људи на своја огњишта и до обнове живе Цркве у православној Далмацији.
ХРАМОВНА СЛАВА У БИОЧИЋУ
На празник Светих Апостола Петра и Павла (12. јула 2006. г.) Његово Пресвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Био-
чићу и том приликом пререзао славски колач у спомен светих првоврховних апостола Петра и Павла. На овој храмовној слави у Биочићу скупило се доста православних Срба са простора Биочића, Тепљуха и дрнишке крајине од којих су се многи причестили на Светој Литургији. Епископ Фотије је у својој беседи истакао да се православна вера садржи у философији крста. Умом и главом
треба да смо сви везани за Бога и Царство Небеско, на шта нам указује горњи део крста, а раширене руке Христове на распећу показују нашу љубав и везаност за ближње, која нам указује на тајну живота у Цркви, као тајни заједнице. Данашњи велики празник Петровдан прослављен је свечано широм Далмације а посебно на саборима у Братишковцима, Биовичином Селу и Жегару.
ПОСЈЕТА ЕПИСКОПА ФОТИЈА ПЛАВНУ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је у пратњи братства манастира Крке и надлежног свештеника јереја Радослава Радмановића посјетио 13. јула 2006. г. храмове у селу Плавну на тромеђи Далмације, Лике и Босне. Епископа је нарочито обрадовало то што се у овом селу уз куће повратника приводи крају изградња парохијског дома и изградња цркве Светог Георгија. Ова црква је прва црква која је од темеља изграђена након рата у Епархији далматинској. Њена изградња је започела још тридесетих година прошлог стољећа. Храм још увијек није до краја довршен и предстоје радови на унутрашњем уређењу који би требали да се заврше у току ове године.
27
28
Аугуст 2006.
ЗАВЕТНА СЛАВА У МАНАСТИРУ ОЋЕСТОВО Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење свог свештенства и монаштва Епархије далматинске, служио је Свету Архијерејску Литургију на заветној слави Свете великомученице Недеље (16. јула 2006. г.) у манастиру Оћестово.
Као и претходних година на ово заветно славље Епархије далматинске сабрало се мноштво народа који у току лета све више и више посећују далматинске саборе при храмовним славама Српске православне Цркве, а највећи број посетилаца се очекује на Сведалматинском сабору на Преображење у манастиру Крки. У својој беседи на храмовној слави у манастиру Оћестово Епископ Фотије је посебно истакао потребу да се православни Срби окупљају око својих светиња, јер је то пут и начин како ће се они вратити на своја вековна огњишта и тако сачу-
вати своју историју, културу и своје постојање на просторима Далмације.
ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ ОБРОВАЦ Драга браћо и сестре, Обраћам се молбом свим расељеним обровчанима и свим људима добре воље да нам помогну у обнови нашег храма св. Тројице у Обровцу. Први радови почињу 04. 06. 2006. год. Почиње се са санацијом крова, који се мора мијењати у потпуности. Пошто немамо довољно средстава како би у потпуности завршили храм, молимо све који су у могућности да нам помогну, како би наш храм што прије заблистао. Ваша средства можете уплаћивати на рачуне: КУНСКИ: 2407000–1100142999 ДЕВИЗНИ: 2407000–2100142992 / СWИФТ: ДБЗДХР2X-ОТП банка Обровац Унапријед захвалан: парох обровачки јереј САША ДРЧА
Аугуст 2006.
Прилози из Канаде прикупљени су са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г.Г. Георгија КАНАДСКИ ДОЛАРИ Славко Видаковић 50, Лазар Ракетић 20, Бранко Петковић 5, Момчило Петко 20, Павле Гагрица 20, Стево Докић 20, Ненад Самарџић 20, Бранко Главаш 20, Миро Самарџић 20, Саша Ченић 10, Алекса Ченић 10, Милован Бувач 20, Раде Шеат 10, Миле Ожеговић 10, јереј Милан Крстић 20, Ранко Ћурувија 20, Владимир Прибојан 20, Божана Бјеговић 10, Гојко Лазић 20, Никола Берић 20, Предраг Радић 20, Милка Докић 20, Милош Попратњак 20, Александар 5, Саво Вучковић 10, Илија Јавор 20, Миодраг Јовановић 20, Радован Грубнић 20, Милан Берић 5, Илија Букоровић 20, Милан Матијевић 10, Милош Бачко10, Стево Бачко 20, Стево Ченић 20, Жељко Вујић 20, Никола Божанић 10, Јован Богдановић 10, Драгослав Ђурић 20, Анте Остојић за цркву свето Лазара 500 и за манастир Крку 500, Душан Ђукић 20, Мирјана Ковач 20, Ранко Грмуша 10, Петар Миловановић 5, Горан Томасић 10, Стефан Икономски 50, Гордана Микулић 20, Мирко Чукић 20, Бранислав Ковачевић 10, Војо Маџар 10, Ранко Крајшник 20, Гизела Сзугји 10, Благоје Ристић 5, Ранко Ракановић 10, Љубан Тесла 20, Јово Тркуља 10, Петар Преочанин 20, Анђа и Дако Куруц 20, Јоца Калинић 20, Драга Узелац 20, Миле Гаћеша 20, Стево Марчетић 20, Снежа и Владо Петровић 20, Миле Тинтор 20, Ристана Новаковић 15, Никола Лапчевић 20, Ђо Лапчевић 20, Никола Петровић 5, Мара и Иле Тркуља 20, Ева и Адам Ковачевић 20, Олга Видовић 20Гордана и Владимир Радовић 20, Драган Шавић 20, Рајко Боројевић 20, Мирко Цветичанин 10, Неђо Петковић 10, Илија Ракановић 20, Милан Лазић 20, Рајко Зарач 10, Андрија Џелетовић 15, Милица Јовановић 15, Душан Симић 10, Мирко Вулић 5, Бојан Јовановић 20, Жарко Матовић 10, Радован Гајић 20, Трифун Дрљача 10, Жељко Ровић 20, Синиша Миљановић 5, Јован Важић 10, Новица Васић 5, Никола Мандић 5,Душан Кнежевић 5, Раде Величековски 5, Н.Н., 5, Мирослав Вукић 20, Синиша Шешлија 5, Анђелка Манојловић 10, Даница Радуловић 10, Јован и Роса Рњак 30, Жарко Матовић 10, Дејан Бранковић 10, Петар Ковач 10, Н.Н. 10, Бобан Живковић 20, Анђелка Сарић 5, Јадранка Јовић 10, Никола Крајишник 12, Станимир Бугарски м20, Тијана Матарука 10, Неђо Крајишник 10, Добрила Халма 5,
Добро Станишић 10, јереј Радмило Градовић 10, Драгиша Ковачевић 5, Радивој Ковачевић 5, Васо Стокић 10, Радован Јовановић 10, Миодраг Стојановић 10, Милица Андић 10, Лазо Рајковић 20, Симо Вученић 20, Жељко Бандић 20, Јанко Бојић 5, Слободанка Којадиновић 5, Мајк Миличевић 20, протојереј Добрица Обрадовић 10, протојереј Велимир Дмитрић 10, протојереј Милован Средојевић 20, Миодраг Прелић 20, Љубица Зубац 20, Гордана Димитријевић 20, Н.Н. 20, Ивана Ђорђевић 10, породица Тубањић 20, Рајко Ђурђевић 20, Војислав Зарић 20, Лазо Канлић10, Мирко Вулетић 20, Слободан Стојковић 10, Марко Сандаљ 20, Дмитар Ковачевић 20, Милорад Везмар 10, Радомир Дангубић 5, Љубо Бобан 20, Стојка Даничић 5, Младен Паламаревић 20, Никола Крајишник 20, Бобан Нешковић 20, Момчило Стопић 20, Недељка Ерић 20, Ранко Радовић 10, Неда Гаврић 10, Светлислав Волановић 10, протојереј Живорад Суботић 20, Томислава и Јова Анђелић 20, Миле Бабић 10, Остоја Маглов 20, Ђуро П. Кашић 10, Роса Илић 10, Маница Арон 10, Коста Кнежевић 5, Вујо Јурковић 10, Никола Илић 20, Мирко Загорац 20, Мила и Војо Радмиловић 20, Блашко Озимковић 10, Раде Шобота 50, Боја Стојисављевић 20, Ђуро Новоселац 10, Тијан Гругац 10, Шпиро Винчић 10, Петар Марић 10, Ђуро Мијаковац 10, Душан Радош 5, Мирослав Ћућуз 5, Мирко Дроњак 5, Ђуро Будимир 5, ипођакон Тоде Манојловић 20. АМЕРИЧКИ ДОЛАРИ Жељко Каблар 50, Петар Ћосић 20, Милош Ковач 5, Момчило Плавшић 20, Јовица Бијелан 10, Владимир Девић 20, Даница Лукач 10, Мара Грубнић 10, Вукосава Амановић 10, Маринко Манојловић 30, Јасминка Клочор 20, протојереј Марко Тодоровић 20.
Прилоге је прикупио г. Тоде Манојловић из Хамилтона – Канада
СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција
29
30
АДРЕСАР Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: eparhijski-upravni-odbor@si.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојер–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел. канцел.: 021/343-493; стан, тел. и факс: 021/348-793; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/232-235; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 – II парохија: ђакон Миле Савић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел.: 022/215-415 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Жељко Лубарда 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 091/565-53-60 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Радослав Радмановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Моб.: 091/550-55-26 СПЦО и Управа парохије у Дрнишу Јереј Борис Милинковић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Скрадинско поље б.б. Моб.: 098/994-15-62
СПЦО и Управа парохије у Имотском Протојереј Ђорђе Кнежевић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 098/911-49-23 e-mail: djordje.knezevic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Врлици Јереј Драган Михајловић 21236 Врлика, 30. свибањ 24 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Jереј Радослав Милановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Mоб.: 091/788-63-66 еmail: radoslav.milanovic@si.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени, 22300 Книн Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари 23420 Бенковац, И. Мештровића 24 (привремено) Јереј Владо Благојевић Mоб.: 091/565-20-73 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com
Друго коло матураната обновљене богословије Света Три Јерарха
Матура школске 2005/06. год. Фотографија на корицама – Манастир Крка, 1345. год.