Krka 017

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година IV. – Број 17.

Божићни број – 2006. г.

Цијена 10 kn

Г. Драган Тарлаћ, носилац Ордена Светог Саве 1. страна: Пресвета Богородица – Игуманија Свете Горе и заштитница Хиландара, рад Сестринства Тројеручице, Шибеник

Децембар 2006.

О ПРАЗНИКУ РОЂЕЊА ХРИСТОВОГ – БОЖИЋУ Божић је најрадоснији, свенародни и породични празник, јер тада је у Витлејему јудејском рођен Богочовек Исус Христос – Спаситељ света. Његовим рођењем започела је и хришћанска ера. Божић за православне Србе, Русе и припаднике Јерусалимске патријаршије почиње тачно у поноћ између 6. и 7. јануара, оглашавањем црквених звона, појањем божићних песама и првим богослужењем. Јер, то је празник рађања новог живота, празник деце и детињства, као и родитеља, што објашњава смисао верских обреда и прелепих народних обичаја чији је основни циљ узношење молитви Богу да сачува и увећа по-

родицу и иметак домаћина. Од Божића, па до Богојављења (19. јануара) људи се поздрављају речима „Христос се роди” и отпоздрављају „Ваистину се роди”. Рождество Христово није се, међутим, празновало у прва три века наше ере. Прва прослава о којој постоји запис била је у Риму 354. године када је, како наводе теолози, Божић одвојен из до тада заједничког празновања Богојављења. Мада је Светом Јеванђељу записано готово све о рођењу Господа Исуса Христа, током векова у

науци су се јављали они који су то оспоравали. Али, било је и „звездочатаца” који су, проучавајући кретање небеских тела, наставак на стр. 4. Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

О празнику рођења Христовог – Божићу .................3 Беседа о миру ................................................................5

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник

Прародитељски грех по Св. апостолу Павлу .............6

Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Жељко Лубарда, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, монах Доситеј Јовић, Светозар Борак и Саво Мајсторовић

Ради здравља тела и душе – православни увод у биоетику ...........................................................10 Христос је љубав наша ...............................................13 О Сими Матавуљу ........................................................14 ИНТЕРВЈУ: Његово Преосвештенство епископ далматински Г.Г. Фотије Слободној Далмацији .......16 Потонуо у забораву земљака ....................................18 Вијести из Епархије .................................................... 20 Приложници ................................................................ 29

Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”.

Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3

4

наставак са стр. 3.

Децембар 2006.

О ПРАЗНИКУ РОЂЕЊА ХРИСТОВОГ – БОЖИЋУ доказали да се у време Исусовог рођења заиста нешто чудесно десило на небу, да су се планете поређале у једну линију и да је Звезда Витлејемска која је, по предању, најавила Исусово рођење, заиста светлела. ПРЕДАЊЕ О РОЂЕЊУ СИНА БОЖЈЕГ Кад се испуни девет месеци од безгрешног зачећа и вести коју је архангел Гаврило јавио Дјеви Марији у Назарету, говорећи: „Радуј се, благодатнаја, зачећеш и родићеш сина”, по земљи јудејској настало је велико комешање становништва, јер је било наређено да се попише сав народ у Римској империји, тако што ће свако да оде у родно место и тамо се упише у књиге царске. Зато и дрводеља Јосиф крену са бременитом Маријом у Витлејем. Тамо се слегло мноштво народа, они нису могли да нађу коначиште, те се упутише у пећину, где су пастири склањали стада. Ту се, у ноћи између суботе и недеље 25. децембра (по јулијанском календару, који је установљен 46. године пре Христа), породила Богородица, „без бола, као што је и зачела без греха”. Повила је сина у ланене пелене, поклонила му се као Богу и положила га у јасле на слами. Богомладенцу се затим поклонио Јосиф, а затим и пастири које су о божанском рождеству обавестили анђели, певајући: „Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима добра воља”. ПОРЕКЛО ИСУСОВОГ ИМЕНА Име Исус, по тумачењу теолога, изводи се из јеврејске речи Јошуа, која значи спаситељ,

а Христос (јеврејски месија) значи помазани (помазаник) и означава лице Богом одређено за посебно послање. ХРИСТОС ЈЕ ГОВОРИО АРАМЕЈСКИ Премда су Христос и готово сви његови ученици говорили

арамејски, а не грчки, и мада су предања о Исусу најпре преношена на арамејском језику, постепено су све више бивала позната у текстовима на грчком. Отуда је било неизбежно што су и семитска и грчка култура и обичаји, који се и онако

Децембар 2006.

тешко разлучују, утицали на схватање и даље преношење Исусове проповеди у апостолском добу. ВИТЛЕЈЕМ – МЕСТО СПАСИТЕЉЕВОГ РОЂЕЊА За хришћане најзначајније међу светилиштима у околини Јерусалима је оно у Витлејему, месту рођења Исуса Христа. Витлејем је град окружен брдима, на чијем се великом градском тргу налази светилиште – Базилика рођења Господа Исуса Христа, која је изграђена изнад Пећине Исусовог рођења. Подигли су је цар Константин и царица Јелена у четвртом веку. Из средишњег олтарског дела те базилике степеницама, с леве и десне стране, кроз узан засвођен отвор испред којег су упаљена многа скупоцена кандила, улази се у крипту –

Пећину рођења Господа Исуса Христа. Пећина је дугачка 12, а широка три метра, површине 36 м2. У њој сада, с чеоне стране, у полукружној ниши испред малог олтара, а испод скупоцених драперија, непрекидно гори двадесетак златних и позлаћених кандила. Само место Христовог рођења је обележено белом мермерном плочом у чијој је средини велика сребрна звезда, на којој је на латинском исписано: „Овде је Дјева Марија родила Исуса Христа”. Неколико корака даље, низ три степеника, силази се у део пећине познатији као Јасле Исусове. То је омањи простор у којем је издубљено камено корито, сада споља обложено мермером, а у коме су се налазиле дрвене јасле у које је Пресвета Богородица положила своје новорођенче. Ту је Исус после

подоја уснио свој први сан. Ту су се Христу Богомладенцу поклонили пастири, а потом и мудраци са истока: Мелихор који га је даривао златом (као Цара), Гаспар – тамјаном (као Бога) и Валтазар – измирном или смирном (као Човека и Месију). Свод и улаз у овај простор држе антички стубови у горњем делу прекривени драперијама. ТРОПАР ПРАЗНИКА Тропар је краћа црквена песма која се у Цркви пева у част неком светитељу или празнику. Рођење Твоје, Христе Боже наш, обасјло је свет светлошћу богопознања, јер тада је оне што звезде обожаваху, звезда научила да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе, Исток с висине; Господе слава Ти!

БЕСЕДА О МИРУ Герасим (Петрановић) Мир мој дајем вам; мир мој остављам вам; тиме ћете показати да сте моји ученици, ако мир међу собом имали будете. Ово је слатки совјет, ово је мила наука, коју је Спаситељ наш ученицима својима, прије смрти своје, док је на земљи био, почесто давао; ево пак и данас. као што смо у светом Еванђелију чули, кад се први пут Исус међу собраним ученицима послије воскресенија појавио, истим их совјетом и поздравом поздрављао: Мир вам; и није доста једном већ и по други и трећи пут рече им: Мир вам. Нити треба да се чудимо што

Он мир толико препоручује Апостолима а кроз њих свима вернима; будући да је мир најдрагоценији дар љубави његове, у коме се и највећа срећа и благослов Божији састоји, као што Пророк Давид говори: Господе благослови људе својим миром. Где је мир ту је и благослов Божији, ту је срећа, ту је сваки напредак.

– И ја вас Христијани моји, поздрављам данас поздравом Спаситеља нашег: Мир у вама, мир међу вама нека буде! Желећи пак да ви од поздрава овога велику корист задобијете, показаћу вам и начин

којим ви мир овај имати и уживати га можете. – О миру, слатки миру, добро најдрагоценије, благо неоцењиво, којим се сердца наша у љубави скопчавају, којим срећу и задовољство право уживамо, усели се у срца наша! За красни мир и спокојство уживати моћи, треба нам, Христијани, најпре са Богом у миру да будемо; бићемо пак с Њим у миру, ако љубили и испуњавали будемо закон Божији. Мир многи, вели Давид, онима који наставак на стр. 6.

5

6

наставак са стр. 5.

Децембар 2006.

БЕСЕДА О МИРУ – Герасим (Петрановић) љубе закон твој. Спокојан је и миран онај који љуби закон твој, Боже, који се у тебе узда и ослања. А и заиста другачије не може ни бити. Све су ствари на свету овом несталне тако да се ми на њих ослонити и поуздати никад совршено не можемо; и свагда у страху и бриги бити морамо да нас не изневере; нема нам дакле у њима мира ни покоја. Има и данашњим даном много заслепљених људи који држе и верују да најбољи начин за наћи мир јесте гледати како ћемо само жеље наше задовољити, да нам се испуни оно што желимо, како ћемо задовољити наше славољубље и наситити наше лаконство, како да имамо свега много и у изобиљу. Но, налазе ли они у томе баш мир и спокој? Варају се, одговара Свето Писмо: сокрушеније и озлобленије на путех их, и пути мирнаго не познаша. Наишли

су, вели, на пут туге и несреће, јер тако лудо мислећи, нису познали пут мира; и место да нађу у себи покој и задовљство, што су мислили наћи кад добију богатство, славу и чести, нашли су у њима немир, бригу, тугу и невољу. Онај само, који у Бога највеће уфање поставља, који се покорава светој вољи Његовој, тај једино може рећи, да је право спокојан, миран и блажен. У каквим се год околностима живота налазио свуда ће срећан бити; јер пошаље ли Бог на њега невољу какву и незгоде, он ће их с миром, свјесно примити, као начине, којим Бог вјерност његову куша; падне ли у потребу највећу и болест најгору, све ће он тиме више Бога свога хвалити, уверен будући, да што му год Бог шаље све на његово добро и срећу бива; једном речију, он хоће што Бог хоће, радо прима што Бог одреди, и

ужива највећи мир у себи; или као што Св. Ап. Павле каже, сам Бог биће мир његов, то јест мир наш. Овако с Богом у миру живећи, треба на грех да мрзимо. Бог и грех су највећи непријатељи. Не можемо обојици служити. Христијани браћо! тргнимо се од ове погрешке; и ако желимо на овом свету право спокојнији и срећни бити, настојимо да мир с Бого имамо, у Њега уздајући се највише из греха бегајући, старајмо се да међу нама мир, љубав и братску слогу уздржимо; и за то све могуће начине употребимо. Свршујем моју беседу желећи вам да мир Божији с вами буде који све превазилази, мир овај нека буде чувар срца вашег и сваког знања вашег. Мир Божији превасходи сваки ум, да ослободи срца ваша и разум ваш у Исусу Христу. Амин.

Прародитељски грех по Што се тиче учења о прародитељском греху које је представљено у Старом, а потом осветљено јединственим откровењем Господа Исуса Христа у Новом Завјету, у деноминацијама на Западу – нарочито од појаве схоластичких претпоставки – и даље преовладава велика пометња, која у последњих неколико векова као да је све заступљенија и у богословској проблематици православног Истока. У извесним круговима је овај проблем заогрнут велом мистичне неодређености и то у толикој мери да чак поједини православни богослови очекују да се учење о прародитељском греху прихвати само као једна велика и дубока тајна вере (нпр. Андроутсос, Догматике, стр. 161-162). Свакако да се овакав став показао парадоксалним, тим пре што ови хришћани који нису у стању

да прстом покажу на овог непријатеља рода људског, истовремено неразумно тврде да се у Христу налази и искупљење овога непознатог прародитељског греха. Ово је вапај, који је далеко од тврдње св. ап. Павла, који за самог ђавола каже да „нам његове намјере нису непознате” (нох, мата). Уколико неко енергично и упорно тврди да је Господ Исус Христос непоновљиви Спаситељ Који је свету донео спасење ради спасења, онда он очигледно мора да познаје и природу те потребе која је довела до њега. Заиста би постојање лекара обучених да лече болести, које у свету не постоје било бесмислено. Исто тако, спаситељ који спасава људе којима спасење није потребно је спаситељ само ради самога себе.

Децембар 2006.

ГЕРАСИМ (Петрановић) епископ бококоторски 1871-1906. Епископ Герасим рођен је у Шибенику 23. априла 1820. године. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију и Богословију у Сремским Карловцима, а философију у Загребу. Замонашен је 14. октобра 1844. године у манастиру Крупи. Рукоположен је у чин ђакона 9. децембра 1844. године, а за презвитера 20. јула 1846. У чин архинандрита произведен је 6. децембра 1855. До избора за епископа новоосноване Епархије бококоторске, дубровачке и спичанске био је професор Бого-

словије у Задру и подпредседник конзисторије. Изабран је за епископа 25. фебруара 1871. Целог свог дугог живота бавио се књижевним радом. Био је један од уредника Српско–далматинског магазина. Од својих скромних средстава основао је фонд за сиромашне занатлије. Умро је у Котору 18. априла 1906, а сахрањен у манастиру Савини.

Св. апостолу Павлу Несумљиво је да је један од главних узрока јереси немогућност да се схвати права природа човековог стања, описаног у Старом и Новом Завјету, а за које историјски догађаји Христовог рођења, проповедања, поучавања, смрти, Његовог васкрсења и Другог доласка, представљају један једини лек. Неразумевање тога неминовно са собом повлачи и изопачено схватање онога што је Христос учинио и наставља да чини за нас, а потом и нашег односа са Христом и ближњим. Заиста, никада не можемо довољно да истакнемо важност исправног дефинисања прародитељског греха и његових последица. Сваки покушај да се умањи његова важност или измени његов значај, истога тренутка за собом повлачи погрешно или чак

Јован С. Романидис (одломак)

потпуно неразумевање природе Цркве, Светих Тајни и човекове судбине. Искушење са којим се суочавамо при проучавању дела св. ап. Павла и осталих апостолских писаца, јесте да се њиховим делима приступа са одређеним, иако много пута несвесним претпоставкама, супротним библијском сведочанству. Уколико неко библијском сведочанству Христових дела и живота првобитне заједнице приступа са већ одређеним метафизичким представама о моралној структури, онога што би већина назвала, природног света, те, стога, и са већ дефинисаним идејама о човековој судбини, потребама појединца и људског рода уопште, онда је несумљиво да такав човек из наставак на стр. 8.

7

8

наставак са стр. 7.

Децембар 2006.

ПРАРОДИТЕЉСКИ ГРЕХ ПО СВ. АПОСТОЛУ ПАВЛУ вере и древне Цркве узима само оне аспекте који се уклапају у његову властиту представу о тој теми. Затим, уколико он и даље своје тумачење Светог Писма сматра аутентичним, он ће неизоставно све што се не уклапа у његов концепт прогласити да је од секундарног значаја и површно, или пак да је резултат извесног неразумевања појединих апостола или групе Отаца, или чак васцеле древне Цркве. Исправан приступ новозавјетном учењу св. ап. Павла о прародитељском греху никако не може бити једностран. Није исправно, на пример, да истичемо израз пошто сви сагријешише из Рим. 5, 12, и покушавамо да га убацимо у систем моралног закона и кривице, а да претходно не истакнемо значај науке св. ап. Павла о демонским силама и истинском положају не само човека, већ све твари. Такође је погрешно да о проблему наслеђивања прародитељског греха говоримо у оквиру дуалистичке антропологије, а да при томе занемаримо јудејску основу антропологије св. ап. Павла. Исто тако је и покушај тумачења библијског учења о паду у оквиру хедонистичке философије среће већ, на самом почетку осуђен на пропаст, и то због неприхватања не само његове ненормалности, већ, што је још важније, одбацивања последица смрти и греха. Исправан приступ Павловом учењу о прародитељском греху мора у обзир узети његово схватање о 1) палом стању творевине, укључујући и силе сатане, смрти и греха; 2) Божију праведност и закон и 3) антропологију и судбину човека и твари. Ова подела не значи да ће о њој и детаљно бити речи. Наиме, о набројаним тачкама ћемо говорити само у светлу основног проблема прародитељског греха и његовог наслеђивања у складу са учењем св. ап. Павла.

1. ПАЛА ТВОРЕВИНА Св. ап. Павле изричито потврђује веровање да је свако створење Божије добро. Ипак, он истовремено истиче чињеницу да није само човек,

већ и сва твар пала, те да стога и човек и твар чекају избављење. Тако, упркос чињеници да је све што је Бог створио добро, ђаво је привремено постао бог овога свијета. Основна претпоставка учења св. ап. Павла јесте да у свету, упркос томе што га је Бог створио и што је он као такав добар, влада сатанска сила. Сатана, међутим, никако није апсолутан, будући да Бог никада није напустио Своју творевину. Дакле, према св. ап. Павлу, постојећа твар није онаква каквом ју је Он створио – Јер се твар покори таштини ... због онога који је покори. Због тога зло, попут некаквог паразита може да постоји, макар и привремено, у ономе што је Бог првобитно створио као добро. На пример, неко би учинио добро по „унутрашњем човеку”, али нема могућности за то због силе греха у његовом телу. Иако је створена као добра, и Бог је одржава и управља њоме, постојећа твар је још увек далеко од тога да је нормална или природна, уколико под речју „нормална” разумевамо првостворену природу. Овим веком, упркос чињеници да Сам Бог још увек одржава твар и ствара за Себе један остатак, управља сам сатана. Сваки покушај да се науци св. ап. Павла припише било који облик философије природно уравнотеженог космоса са неодвојивим и фиксираним моралним законима разума по којем човек може живети неузнемиреног ума и бити срећан, нарушио би апостолову веру. За св. ап. Павла сада не постоји никакав природни свет са инхерентним системом моралних закона, јер се сва твар покорила таштини и рђавој сили сатане, који влада силама смрти и греха. Зато је сваки човек постао грешник. Нема човека који је без греха, а да он живи само по начелима разума или Мојсијевом закону. Могућност живљења по општем разуму подразумева и могућност да се буде безгрешан. Међутим, за св. ап. Павла то је само један мит, јер сатана не поштује разумна правила доброг владања и под својим утицајем држи свакога човека рођеног под силама смрти и греха.

Децембар 2006.

Без обзира на мишљење богослова о присутној, реалној и делатној сатанској сили, не можемо игнорисати важност коју јој приписује и св. ап. Павле. Такав поступак би довео до потпуног неразумевања проблема прародитељског греха и његовог наслеђивања, што би условило и погрешно схватање новозавјетних писаца и вере васцеле древне Цркве. У погледу сатанске силе која је унела грех у живот сваког човека, бл. Августин је, супротстављајући се пелагијанству, очигледно погрешно схватио св. ап. Павла. Наиме, он је демонску силу, смрт и грех потиснуо у позадину, а у први план истакао проблем личне кривице у преношењу прародитељског греха. Тиме је бл. Августин увео погрешан моралистичко–философски приступ стран самом ап. Павлу, а који истовремено није ни постао део светоотачког предања Истока. За св. ап. Павла сатана није само једна негативна сила у космосу. Он је личност са својом вољом, намерама, и средствима обмане, против кога хришћани имају да воде жестоку борбу, јер он може да их искушава. Он веома динамично делује, борећи се за уништење творевине и не чами скрштених руку у неком ћошку чекајући да прихвати оне који се свесно одлуче да не следе Бога и моралне законе својствене природном космосу. Сатана се чак може преобразити и у анђела светлости. Он располаже чудесним силама сваке неправде и за своје сараднике има читаве легионе невидљивих сила. Он је бог овога свијета, он је онај ко је преварио Еву. Он је тај ко је одвео човека и сву твар путем смрти и греха. Сила смрти и греха, према св. ап. Павлу, није негативна, већ, супротно томе, позитивно активна. А жалац је смрти гријех, који царова у смрти. Не само човек, већ је сва творевина заробљена његовом тиранском силом и чека избављење. Сама твар ће такође да се ослободи од робовања пропадљивости. Заједно са кона-

чним уништењем свих непријатеља Божијих, биће уништена и смрт – последњи и сигурно највећи напријатељ. Победа ће прождрети смрт. За св. ап. Павла, уништење смрти значи и уништење сатане и његових сила. Спасење од једнога, значи спасење и од другога. Очигледно је да у изразима ап. Павла који се односе на палу творевину, сатану и смрт, нема никаквог метафизичког дуализма или поделе која би од овога света створила посредника, који је за човека само једно средство које води царству Божијем или царству сатане. У Павловом богословљу нема простора за појам о трећем небу, где Бог и Његови светитељи и анђели заузимају задњи спрат, ђаво приземље, док се човек у телу налази између. Код ап. Павла се сва три реда прожимају. Не постоји никакав неутрални средњи свет у коме човек може да живи у складу са природним законом, након чега би се одлучивало да ли је заслужио живот радости у присуству Бога или живот мучења у бездану таме. Насупрот томе, сва твар је у Божијим рукама, и Њему сатана ништа не може. Али, Он је човеку дао слободну вољу, па он може изабрати Божије царство или пак царство смрти и греха. Упркос чињеници да је сва творевина у Божијим рукама и да је она по својој суштини добра, ђаво је истовремено паразитски трансформисао ту исту творевину Божију у привремено сопствено царство. Ђаво, смрт и грех царују у овоме, а не у неком другом свету. Царство таме и царство светлости ратују прса у прса на истоме месту. Из тога разлога је васкрсење мртвих једина истинска победа над сатаном. Из ове арене је немогуће побећи. Једини избор који свакоме човеку стоји на располагању јесте да се бори против сатане делатним учествовањем у Христовој победи, или да прихвати демонске обмане и да верује да све добро иде и да је све нормално. превод с енглеског језика: Сестринство Тројеручице, Шибеник

9

10 Нема припадника наше епохе који није осетљив на чињеницу да данашња медицинска наука изузетно напредује. Не само да се болести третирају изванредним апаратима са компјеутерском дијагностиком, зачуђујућим технологијама, и новим медикаментима, већ је данас просечан човек сваки пут када се суочава са неким здравстевним проблемом суочен са читавом лепезом алтернативних метода лечења. У временима која су за нама, Црква је медицину сматрала часном професијом. Познато је да су неке од најпоштованијих личности хришћанске, православне традиције сјединиле веру у Бога и мисију исцелитељства. Јеванђелист Лука је, на пример, био лекар. Његово

које су тражиле да их Христос исцели. Сарадња човека са Богом Из овога следи да је Црква препознала две димензије у процесу исцелења. С једне стране стоји сазнање да је читав наш живот у Божијим рукама. Ми смо, телом и душом, Његова створења, зато се у тренуцима болести, било телесне или емоционалне, обраћамо управо Њему. Он је, као што стоји у Требнику, у основи и у сваком смислу лекар душе и тела. Ми се у Православној Цркви, молитвама из Требника, не молимо директно за оздрављење болесних, већ је Црква одувек кроз свету тајну јелеосвећења или помазања даривала вернима исцелење од Бога. За ра-

С. С. Харакас (одломак)

Ради здравља тела и душе – Јеванђеље и књига Дела апостолских као да изобилују великим бројем медицинских термина и смерница. Светитељи као што су Козма и Дамјан, два брата лекара, и свети Пантелејмон примери су веома поштованих светитеља лекара у Православној Цркви. У време Византије у Православној Цркви постојао је читав низ свештеника–лекара који су удружили свештене дужности са службом лечења (Константелос, 1975.). А то ни у ком случају није била неприхватљива комбинација. За време свог живота наш Спаситељ, Исус Христос такође се посвећивао исцелитељској служби. Сва четири Јеванђеља непрестано бележе Христову бригу за телесно здравље људи, а веома често јеванђелске приче односе се на личности

злику од осталих Цркава, православно схватање ове свете тајне одувек се темељило на озбиљности и у сили новозаветних речи: Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу…Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вјере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је гријехе учинио, опростиће му се. (Јак. 5, 13-15) Али, дајући предност божанској сили која исцељује, не значи да се људски напори у процесу оздрављења требају потцењивати. Напротив, лечење се свакако посматра као човекова сарадња са Богом. У суштини, комплетно православно учење изразито цени

човеков труд и напор у жељи да сарађује са вољом Божијом. Стручно познато као синергија ово веровање захтева развијање човекових дарова и способности за спасење, за духовно узрастање, морално настројење, за испуњење човековог назначења као и за испуњење воље Божије у свим сферама једне заједнице и сегментима друштвеног живота… Нове методе, нови избори, нови проблеми Међутим, од недавно у медицини се дешава нешто што ствара проблеме за овај дугогодишњи дух сарадње. Заједничке претпоставке нису више тако јасне као што су некада биле. То се делимично дешава због чињенице да нова открића у области биологије имају већ

Децембар 2006.

да се ова питања ипак покрену, остајемо благодарни Богу и њима.) Опет, та открића су данас све бројнија, и изгледа да су прешла границу која нам дозвољава да свакакве новине које изађу из лабораторије прихватамо са ставом да су сва нова открића добра. Ово се не односи само на питања медицинске етике. Да људи све чешће подлежу том ставу може се запазити у свим сферама модерног живота, која се тичу научних и технолошких достигнућа. Пре смо прихватали та открића у име напретка, и као јединствене примере хуманих достигнућа које човек може да оствари. Међутим, након атомских бомби у Хирошими и Нагасакију, све више схватамо да наш напредак увек има и

открића генетског кода у ДНА, довела је дотле да су врсни научници упозорили јавност на могуће негативне последице по човечанство, те апеловали да се ти експерименти са људским хромозомима забране. У сваком случају, свесни смо чињенице да у домену медицине, сви ми бивамо суочени са бројним и разнородним медицинским третманима и подухватима будући да смо сви подложни болестима. Данас, на пример, имамо озакоњени абортус, а урођени деформитет или болест може да се установи док је беба још у мајчиној утроби. И тако се родитељи налазе пред избором – абортус или порођај? Наиме, с напретком медицинске технологије, овде се јавља сасвим нова врста про-

православни увод у биоетику спремне и оствариве примене својих проналазака, које не само да лече постојећу болест, већ управљају и мењају природне процесе у људском организму. Ту нам служе као пример контрацептивна средства и лекови који утичу на човекову психу. Те нове технике отварају и нова питања за Цркву. Једно је користити се медицинским достигнућима да би се рехабилитовало здравље пацијента, а нешто сасвим друго је, на још увек неутемељеним основама, мењати физиологију и психологију пацијента континуираним медицинским интервенцијама. Међутим, чак и када се радило о оваквим случајевима, Црква скоро да и није уложила никакав приговор. (С друге стране, охрабрени подршком неколицине људи

своју цену. Сваки нови корак у науци и технологији има и позитиван и негативан утицај на наш живот. Зато смо позвани да сагледавамо последице и да знамо која је, на пример, цена напретка у сфери здравства, екологије и њихов утицај на морална и духовна својства људског бића. Осим тога, мења се застарело уверење да је примена целокупно стеченог знања у области науке увек добра. У прошлости су сва технолошка достигнућа била добра. Данас су људи све више скептични. Зато што, ако смо технички у стању да нешто изведемо, то не значи аутоматски да то и треба да чинимо. На пример, у медицини могућности генетских манипулација, генетских експеримената, до којих је дошло услед

блема. Или, да дамо неки други пример. Рођак вас замоли да му дате један бубрег, пошто је данас пресађивање бубрега сасвим могуће. Погледајте само ту гомилу питања која се нижу једно за другим! Да ли је уопште у реду пресађивати органе једне особе у другу? Имамо ли право одрећи се органа који је потребан нашем телу? Да ли смо пак дужни да дамо орган супружнику или детету? А странцу? Можемо ли мирне душе одбити да донирамо орган за трансплантацију? Да ли можемо узимати органе од оних који су се упокојили? Да ли је исправно држати банке органа? А ко треба да добије те органе – само они који имају наставак на стр. 12.

11

12

наставак са стр. 11.

Децембар 2006.

ПРАВОСЛАВНИ УВОД У БИОЕТИКУ да плате? Ниједно од ових питања и још мноштво сличних питања, која су повезана са сваким новим медицинским достигнућем не даје већ само по себи и одговор. И ни на једно од њих се не може дати искључиво научно или технолошки заснован одговор. Она у себе укључују питање исправног или неисправног, доброг или злог, греха или врлине, моралне и духовне вредности. Нова област у науци: Биоетика Услед такве ситуације појављује се потпуно нова научна област позната као биоетика, а бави се искуључиво питањем како (тј. исправно или неисправно) све то утиче на живот човека. Наиме, иако млада наука, биоетика има своје корене у прошлости. На пример, хришћанско–православна учења су се одувек бавила животним питањима. Међутим, тек од недавно су (световни и верујући) етичари покушали да јединстевно и организовано дефинишу ове проблеме, а посебно оне који се тичу најновијих медицинских и технолошких могућности. Биоетика зна да одговори не могу да се дају независно од принципа и вредности која своје исходиште немају у науци. Зато неки биоетичари трагају за вредностима заједничког именитеља, други се одлучују за одређени философски правац на којем темеље своје мишљење и учење, и они трећи, који граде своје расуђивање и руководе се религиозним предањем. Православна етика Православно хришћанство темељи своја етичка схватања на Светом Писму и Светом Пре-

дању. Свето Предање се састоји у расуђивању Цркве, а садржано је у одлукама Васељенских и помесних Сабора, списима Светих Отаца, канонском и казненом праву. Питања која древни извори нису директно проучавали, данас обрађују савремени православни етичари, покушавајући да формулишу етичка схватања која су у складу са расуђивањем Цркве. Према томе, њихове студије су прови-

зорног карактера и тиме су подложне епископској, синодској, или уопште црквеној критици. Повремено се може наићи на опречне ставове о појединим темама које савремени православни етичари обрађују у својим радовима. Међутим, озбиљни православни етичари у принципу имају јединствен став. Актуелни проблеми у биоетици често захтевају од етичара да пронађу паралеле у предању Цркве, и да следствено томе изведу нове етичке вредности из давно утврђених

догматских, историјских и пастирских ставова. Основно учење и етичке тврдње Православна догматика бива опрезна у асертивном дефинисању основних тврдњи своје Вере. Радије се служи апофатичким методом тј. методом via negativa, тврдећи оно што није случај. У етици, решење неког проблема може бити забрањено, као оно која није у складу са етосом вере, али веома често и реално се не долази до позитивног решења, те остаје само потреба за трпљењем и прихватањем целокупне ситуације. Међутим, ни православно хришћанство се не служи позитивним или катафатичким учењима и етичким тврдњама. Оне се узимају у обзир када су нормативне, али не на ригидан, јуридички и апсолутан начин. Све позитивне тврдње које се тичу божанског откровења, а познате су нам из Светог Предања, сматрају се непотпунима и зависе од тајинства, као неопходној димензији у свим људским схватањима божанског. У канонском праву и етици, ово је довело до икономије, која озакоњује изузетке од правила, без да сматра одређени изузетак преседаном или да обеснажује одређено правило. У већини случајева, оправдање за примену икономије лежи у избегавању веће штете, која би била проузрокована применом одрђеног правила. (Коцонис) Неколицина кључних догмата има непосредну етичку примену, посебно се односећи на биоетичка питања. превод с енглеског језика: Сестринство Тројеручице, Шибеник

Децембар 2006.

Поуке старца Порфирија Кавсокаливита

Христос је љубав наша

Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је Сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна „лудост”, али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе каже свети цар и пророк Давид: „Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих” (Пс. 22, 5). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено „пијанство” јесте реч Божја која се даје чистима срцем (ср. Мат. 5, 8). Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели „да радост наша буде потпуна” (1Јов. 1, 4). То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша

душа пробуди и да заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар” (Пс. 126, 1). Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији: нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави – то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити наставак на стр. 14.

13

14

наставак са стр. 13.

Децембар 2006.

ХРИСТОС ЈЕ ЉУБАВ НАША у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ – љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и љубав према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.

О СИМИ МАТАВУЉУ Недавно се навршило четрдесет година од смрти Симе Матавуља. Као што је и раније готово редовно бивало, та годишњица није нарочито забележена у нашој јавности. Има тако писаца који су много читани, а о њима се мало пише. Четрдесет година је прошло од смрти Симе Матавуља, а за то време није било већих промена у књижевном суду о његовом делу, као ни о великом утицају тога дела на читалачку публику. Матавуљ је уопште писац у чијем развоју и утицају има нечег једномерног и сталног. Његово дело као да од самог почетка носи печат уравнотежене смирености и класичне јасноће која не изазива страствене коментаре. Око њега ни поводом њега нису се биле битке ни оштро сударала мишљења; читалачка публика

(и то врло широка) примала га је из нараштаја у нараштај са једнодушном, али мирном и уједначеном симпатијом. Историчари књижевности су, у већини, означавали његово књижевно дело истим или сличним речима, и често га хвалили да не би морали да га проучавају. А нарочито природа и многостраност Матавуљевог реализма заслужује то проучавање, и нема сумње да ће нова историја књижевности нашег новог друштва отворити и ту нове перспективе и обогатити нашу књижевност, осветливши знане стране Матавуљевог дела новом светлошћу. Разне врсте и поједине гране Матавуљевог стварања пружају за то могућности. Тако, да уземемо само један пример, при посматрању Матавуљевог дела падају у очи

Иво Андрић

специфичне особине реализма у његовим приповеткама из приморског живота Занимљиво је посматрати колико мајсторства и оштрине има у његовим запажањима и сликама и онда кад су оне узгредне и само као саставни део његових насмејаних и привидно безазлених казивања. Његова слика живота била је у тим приповеткама тако мајсторска и тако верна да је често сама по себи износила пред очи читаоца велике и дубоке противречности друштва које је Матавуљ сликао. Матавуљ је на полицама једне кафане у приморском градићу могао да пружи сумарну структуру целог једног друштва. „За тезгом полице пуне свакојаких боца. Међу њима распети Исус Христос и пред њим гори кандило. Два реда под њим ,госпица’ (малена слика

Децембар 2006.

Богородичина). Пред њом нема свијеће; она је задовољна са двије ките свјежа цвијећа. У прочељу ,Ћесар и Чесарица’ раздвојени маснијем огледалом. Наоколо по дуваровима некакве голуждраве женетине...” (Бодулица). Ето, ту су, заиста сви елементи, све снаге „духовне” и „свјетовне” које владају животом градића и покрећу људе у њиховим одлукама и поступцима. Са истом једноставношћу и савршенством дата је на другом месту суштина друштва у коме се економски поредак ослања на верску и црквену организацију, и обрнуто; она је садржана у идиличној слици свакодневне шетње зеленаша конте Ила Деветог и његовог пријатеља гвардијана фра–Vincenca. „Та шетња траје добар час. Каматник стиже очима на све стране, неће ли угледати кога дужника, којега треба опоменути, а у исто вријеме пажљиво слуша од ученог пријатеља што је о чему рекао свети Аугустин, или свети Тома Аквински, или који познати свјетски мудрац” (Посљедњи витезови). То је, без коментара и објашњења, савршена слика повезаности која постоји између „духовне власти” и грађанског првенства по роду и иметку, слика трајног и природног пријатељства између власника новца и господара душа. Та стварност Матавуљеве Далмације врви таквим добро уоченим и вешто приказаним супротностима; али из њих писац не повлачи консеквенције нити их икад развија до пуног и коначног сукоба и обрачуна из којег би могло креснути, као искра, спасоносно решење. И то одговара потпуно нарочитој природи Матавуљевог реализма који, условљен и временом

и темпераментом писца, није ишао, ни могао ићи даље. У тој тадашњој Далмацији Франца Јосифа, оптерећеној још венецијанским традицијама, владала је заостала, старовремска привреда, саобраћај је био несавремен, у противности са логиком терена и интересима народа, а његов развитак кочила је сама унутарња структура Хабсбуршке Монархије. У тој покрајини, тада још без праве индустрије, истински социјални покрети били су тек у заметку.

То је била земља: „Сиромашна, те се њезина дјеца кланцају на све четри стране свијета, ради хљеба насушнога.” Велике противречности и оштре супротности таквог живота прикриване су и маскиране страхом, традицијом и крутим формулама каста, класа и конфесија. Ту су владали Хабсбурговци својим освештаним системом кочења и успављивања сваког животног покрета и полета, као и њихови рођаци у Шпанији који су о животу на краљевском двору издавали стереотипне билтене: „Sus Maestades continuan sin novodades”, налазећи смисао живота и врхунац успеха у томе да могу да трају и про-

дужују живот без промена и новина. Тако се и у Далмацији Матавуљевих приповедака продужује живот потрпавањем противречности, привременим гушењем или растављањем супротности и тако се, што је главно, одлаже сукоб и обрачун. Зато његове приповетке из ових крајева немају, углавном, оштрих прелома ни трагичних акцената који се често јављају у приповеткама које су у вези са Црном Гором или патријархалном далматинском Загором, где се више воли „душа него трбух”. У Матавуљевим приморским приповеткама увек побеђује живот, такав какав је, са својом неуништивом тежњом за трајањем по сваку цену. Нема смртоносних љубави ни бескомпромисних ставова ни доследних побуна ни безизлазних ситуација, нема неумитне трагике. Морнар коме је умрла вољена девојка долази до границе љубавног очајања, али се ту задржава и – узима за жену рођену сестру покојнице (Поварета). Тако је са Резом у приповеци Бодулица, тако са Преображајима, који свршавају мање–више у истом кругу, са карактеристичним завршним речима: „Еле историја се понавља и на Тромеђи као свуда.” На махове се узнемири и заталаса та средина коју Матавуљ описује, противности се устреме једна према другој. Људима пукне тренутно пред очима велика и спасоносна слутња „да настаје вријеме кад ће престати старе подјеле на касте и вјере, а њих ће замијенити двије странке: слободњачка и консервативна.” Али, до судара не долази, него опет до мирења и наставак на стр. 18.

15

16

ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО Г.Г. ФОТИЈЕ СЛОБОДНОЈ Дакле, ради се о приближавању кршћанских Цркава, Запада и Истока. Спомиње се посјет папе Бенедикта XVI Турској, којом приликом би се требао сусрести с патријархом цариградским Бартоломејем I, те велика жеља папе да се сусретне с московским патријархом Алексејом II. К томе, у Београду је концем рујна одржано засједање Мјешовите међународне комисије за теолошки дијалог Католичке и Православне цркве, о којем врло мало знамо. Мој упит односи се управо на београдско засједање: Какви су резултати (јесте ли упознати)? Најновији београдски теолошки дијалог између Православне и Католичке цркве бавио се двема темама: питањем ауторитета у цркви, као и питањем саборности цркве. Ја лично нисам учествовао у том дијалогу, јер српска црква још од раније има формирану делегацију која у томе учествује. У сваком случају, делим мишљење највећег броја наших теолога, који сматрају да је теолошки дијалог најисправнији пут за евентуално превазилажење разлика у богословском учењу и вери између римокатолика и православних, па самим тим и проналажењу пута ка достизању хиљадугодишњег јединства древне Цркве. Која су подручја на којима Православна и Католичка црква могу наћи заједнички језик? Заједнички језик Православне и Католичке цркве мора и треба да буде језик светога Јеванђеља, тј. језик аутентичне Христове науке. У практичном животу хришћана, било православних било католика, то би требало да се огледа у животу, који карактерише љубав према Богу и према ближњима. Ту, дакле, нема разлике и сваки онај који би нас учио или водио другим путем или нам проповедао другачију науку, не води нас путем спасења, већ нас води странпутицом у вечну погибао. Заједнички темељи православља и римокатолицизма, историјски посматрано, су једно

Јеванђеље, седам Васељенских сабора на којима је формирано учење Цркве, као и хиљадугодишња историја заједништва у богослужењу и Светим Тајнама. Темељи данашњег дијалога свакако морају бити ови, а не други или измењени. На темељима хиљадугодишњег заједништва, треба тражити и ново заједништво. То је сигурно далек и мукотрпан пут, али је то, по мом мишљењу, једини пут, који може донети истинске духовне плодове, који би као своју круну могли имати поновно уједињење православља и римокатолицизма. Вјерујете ли да би једног дана могло доћи до уједињења и како би оно могло изгледа-

Децембар 2006.

ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ ДАЛМАЦИЈИ 19. 10. 2006. г. ти (јасно је да ће се оснивати на компромисима)? Питање поновног уједињења православне и римокатоличке цркве је првенствено у домену Божијег Промисла, али свакако и рада и труда представника двеју цркава и њихове истинске жеље за поновним уједињењем. Господ наш Исус Христос је основао само једну Цркву, а не многе цркве. Сама та чињеница јасно говори да црква може и треба да буде само једна, као што и исповедамо у никео–цариградском Символу вере. Дакле, јединство цркве је од самога почетка дато, али истовремено и задато, то јест треба непрестано и непрестано да се остварује. Ми у православној цркви свако богослужење почињемо молитвом за јединство Цркве, што јасно говори да нам је стало до тога јединства и да на њему треба да радимо. Бог свакако жели јединство Цркве, али је проблем у људима, који на жалост често своју вољу и интересе поставе изнад Божије воље и Божије намере. Тада настају проблеми, који су кроз историју Цркве доводили до настанка разних јереси, раскола и секти. Свему томе је једини лек вратити се вољи Божијој, тј. вратити се Богу као своме Оцу, а кроз то ћемо се и вратити заједници са ближњим. Једино тако другога човека нећемо видети као свога супарника или непријатеља, већ као свога брата, што теолошки речено за нас значи видети другога као икону Божију, тј. као самога Христа. Што је главни разлог приближавања Цркава? Јединство је основна карактеристика Цркве и логично је да се том јединству непрестано тежи. Трагични раскол који се десио 1054. године између источне и западне цркве је поделио хришћанство и изазвао многе и нежељене последице, које су, као што знамо завршавале сукобима и ратовима широм света. То свакако није у складу са вољом Бога Љубави у Кога верујемо, као што ни данашњи многобројни

сукоби и ратови у свету, нису израз воље Божије, већ плодови пале и огреховљене људске природе, те земаљских интереса и похлепе. Оно што данас поново актуализује и на известан начин омогућава рад на остварењу јединства цркве јесте свеопште уједињење данашњег света, тзв. глобализација, модерна технологија и брзи проток информација. Све то са једне стране може да пороби цркву и хришћанство уопште, али може и да послужи на корист, а једна од главних користи је могућност да поново радимо на јединству Цркве. Да ли ћемо то искористити, показаће будућност, али колико до нас стоји, како каже св. апостол Павле, треба да радимо на томе. Ваша је епархија управо на подручју Далмације, на којој се стољећима практично проводи суживот Источне и Западне Цркве, али и ислама који је 500 година био уплетен у живот овог подручја. Што у том контексту вама значи приближавање Цркава? Ако неко живи по законима Јеванђеља Христовога, онда он припада истовремено и Истоку и Западу и такав човек постаје као цвет у пољу. Такав човек је увек спреман да се жртвује за ближњега и да му учини само добро, без обзира које вере или нације био тај његов ближњи. Ту је, дакле, решење истинскога и плодног суживота православаца и римокатолика, као и представника других вера које живе на овим просторима. Јединство Источне и Западне цркве би у том смислу допринело да и обични људи схвате да су други не њихови непријатељи, већ њихова браћа са којима су они позвани да живе у заједници и љубави. Тиме би ова долина плача, ако тако условно назовемо овај свет, постао долина наде и предукуса вечнога живота. Са своје стране, ми као људи можемо само да кажемо: Дај Боже да тако и буде! Шибеник, 19. 10. 2006. год.

17

18

Децембар 2006.

наставак са стр. 15.

О СИМИ МАТАВУЉУ поравнања, опет до превласти „каста и вјера”. Сва је промена у томе што стари свет прелази у кафану „Нови свијет” и преноси у њу све своје старе навике, привидно се покори, да би у ствари остао непромењен (Нови свијет у старом Резопеку). Једино се понекад умеша природна смрт, проста механичка чињеница физичког нестанка човека појединца; она склони неког од партнера под земљу, али проблем остаје нерешен и људи и установе „continuan sin novodades”„ продужују да живе без нових догађаја и промена. Живот се наставља „на Тромеђи као свуда”. Фра–Јерковића XXIV смењује, после краћих младалачких скрупула и побуна,

фра Јерковић XXV и фратарска династија има тенденцију да се настави до у бескрај, док год траје Јерковића и „каста и вјера” и лаковерна и бедом и незнањем збуњена света који пушта да га експлоатишу (Бакоња фра Брне). Тако друштвене супротности расту и бројем и интензитетом, све се више заоштравају и све се теже мире, али до судара не долази. Неминовни тренутак обрачуна одлаже се, рок судара се продужује. Трагедија се избегава свуда и по сваку цену, али зато над целим тим светом лебди и траје једна једина општа трагедија наопаког и у ствари већ осуђеног живота, пуног противречности, а без

сукоба и без пречишћавања које би сукоб донео. Матавуљева је заслуга да је многе од тих су протности и противречности открио и фиксирао; и већ по томе, његово књижевно дело представља значајну етапу у развитку нашег реализма. Са ових неколико издвојених примедаба о природи реализма у Матавуљевим приморским приповеткама, ми смо хтели да обележимо датум 40-годишњице његове смрти. Јер, право је да сваком подесном приликом буде помињан и истицан писац чије дело живи у народу, и чији утицај траје међу писцима и у књижевности.

ПОТОНУО У ЗАБОРАВУ ЗЕМЉАКА

штине а б е н ре Из зату

Дионисија Новаковића његови земљаци из Книна и шире околице, Буковице, нису ни могли задржати у топлој успомени јер је сфера његовог живота и рада била веома удаљена од њихових интересовања. Дионисије није био ни ратник, ни превратник, ни побуњеник, ни хајдук, ни гуслар, ни врачар нити је чинио било какве подвиге и лукавства што вриједе само за ту и сада, а, уз то, није био ни мученик кога су набили на колац, одсјекли му главу, или га, најмање, вргли у тамницу. Његов живот и рад били су у знаку церебралних напора, тј. био је предан интелектуалној и духовној активности. Отуда код нас и данас осека занимања за њега. У том смислу можда је донекле изнимка само епископ Никодим Милаш. Његово свједочење православља и његов духовни рад остали су чврсто утемељени у историјском памћењу православних Далматинаца. Неколико

осталих свијетлих имена из њиховог национа и поднебља више су прибавили памћење код генерација својих земљака по неким другим критеријумима него ли су они који су ишли уз Дионисија Новаковића и Никодима Милаша. То су нпр. Симеон Кончаревић из Карина, Стефан Кнежевић из Оћестова, Герасим и Божидар Петрановић из Шибеника, Герасим Зелић из Жегара; од мирских људи Сава Бјелановић из Ђеврсака, неколико истакнутих људи из породице Јанковића и Десница итд. Ипак је суштина и њихове дјелатности почивала на аутентичном интелектуалном раду, али су њихова имена ипак улазила у народно памћење првенствено из дима политичких и националних битки, а мање из сабраних и смирених интелектуалних понирања у проблеме људи и времена. Нема сумње да је Дионисије Новаковић ушао у онај жалосни списак наше затамњене

Децембар 2006.

духовне баштине управо и због природе свог живота и рада према коме су рецептори у ширим круговима његовог национа били слабашни, ако не сасвим одсутни. Код познаваоца наше културне и духовне историје Дионисије је остао високо цијењен до наших дана. Мада је тек у основним назнакама представљен у „Српским јерарсима” епископа Саве (Вуковића), ипак је и овај аутор примијетио, истина тек у фусноти, да је Дионисије Новаковић „најспремнији богослов оног времена” и да је „први учени српски богословски књижевник и професор”. Био је, међутим и у ширем кругу интересовања. Више историчара разних усмјерења, као што је био Димитрије Руварац крајем 19. вијека, касније Дејан Медаковић или Милорад Павић који су Дионисијев рад доводили у контекст барока у српској умјетности. Зачудо, нема га у „Енциклопедији православља” као и у Енциклопедији лексикографског завода. Прошле, 2005. године, била је тристота годишњица његовог рођења, али нико га није ни споменуо у његовом родном мјесту Книну, а није ни у мјестима његовог зрелог живота и рада, у Новом Саду или Будимпешти и Сент Андреји. Поводом ове чињенице самозаборава, неки ће се читалац можда и присјетити ламента Симе Матавуља како многи народи и од сламе умију направити погачу, а ми Срби не покушавамо то ни од своје чисте пшенице. У литератури постоје неспоразуми и око мјеста рођења Дионисија Новаковића. Неки кажу да се родио у Боки Которској, али је истина да је рођен у Книну 1705. То је видљиво и из писма православних Далматинаца млетачком дужду од 20. новембра 1754. који себи траже за архипастира управо Дионисија Новаковића. (Јован Радонић: „Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX в., стр. 615”). Изричит је о Дионисијевој сјевернодалматинској постојбини и његов пријатељ и земљак Симеон Кончаревић. Кончаревић је 1761. оставио запис на једној књизи, чиновнику, коју посвећује Дионисију Новаковићу. Запис, преведен, у цјелости гласи: „Овај чиновник послат од најпросвјећенијег Симеона епископа и митрополита далматинског на дар преосвећеном епископу Будимском и Трансилванском Дионисију Новаковићу на молитву за старо позна нство и отаџбину, у знак вјечне и неодбачене љубави, по доласку

из Русије к Далмацији. У Будиму, 21. новембра 1761.” Отаџбина Симеона Кончаревића и Дионисија Новаковића била је сјеверна Далмација. Узгред, у овој посвети садржана је горка истина о развијаном народу какав је био српски у вријеме ова два угледна образована архијереја. Развијаност је судбина овог етникума и вјетрови несклоне нам историје витлају нас и даље. Запис нас, к томе, подсјећа на неугаслу жудњу за завичајем код прогнаног Симеона Кончаревића. То осјећање га, очито, није напуштало још од оних времена када су га венецијанске власти протјерале, а он писао из Лике јадовита писма– молбе да му допусте повратак у Бенковац. Сада се надао да ће видјети завичај, запутивши се к њему из росијских страна. Никад, међутим, није угледао Буковицу и Равне Котаре. Упокојио се 1769. г. у Русији. Судбина је ипак била наклоњенија Дионисију Новаковићу. Мада у туђем краљевству, он је био окружен пажњом својих сународника Срба, нарочито оних из вишег реда по угледу и богатству. Није било лако постати миљеником сребробогатих будимских и сентандрејских граждана, људи славних по трговини, учености или оружју. Дионисије Новаковић је то био. Потврђује то и његов владичански положај у Будиму. У то вријеме је под будимску епархију спадао и један дио Славоније. Дионисије Новаковић је пострижник манастира Савине, а зенит свог дјеловања као богослова, писца, философа и епископа постигао је у Новом Саду и Будиму. Писао је вјероучитељне књиге, али и оне које су се бавиле другим темама. Најзначајније су му Епитом и Реторика. Реторика је највећим дијелом писана на латинском језику, нешто на црквенословенском, па чак и пољском. У калиграфском рукопису има преко три стотине страна. До данас није преведена и штампана. Поред овога, Дионисије Новаковић је био ревностан чувар свога духовног стада у јеку несмиљених насртаја на њ разних јереси и унијатске напасти, у томе је подржавао својим угледом, ученошћу и настојањем бројне архијереје–своје савременике. Мада је цар, именовавши га, другачије очекивао од њега. Светозар Борак

19

20

Острог Летња ноћ урамила светла са Острога, све небеска бајка исклесана руком Бога. На уској стази наде колона покајника и верника, долази у загрљај Острога и његових испосника. Конак манастирски, тишина и мир колевке, сан безгрешни на уморне покајнике. Извор јутром загрљен молитвом разлистао наду да грешни враћамо се Христовом стаду. Свечева ћелија, на земљи звездано огњиште, молитвама његовим жртвеник и вечно извориште. Чудотворне мошти, снага вере кроз векове неишчезла, изгубљену наду вратила и ваздигла. Молитва светог Василија, винова лоза у камену Богодар немајкама и кап живота усахлом семену. Свети опроштај знаном и незнаном греху засјаће милост чудотворца у дечијем осмеху.

Храмовна слава у Книну На празник Покрова Пресвете Богородице (14. октобар 2006. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Книну и том приликом благословио славски колач и жито поводом храмовне славе. После резања славкога колача одржана је свечана литија после које је Епископ Фотије у својој беседи честитао сабраним верницима храмовну сла-

ву и позвао их да се држе своје свете православне вере, јер ће на тај начин моћи издржати све невоље и страдања у овоме животу. Покров Пресвете Богородице је ове године у Книну веома свечано прослављен уз препун храм православних Срба, а посебна радост је била та што је на Литургији било доста полазника православне веронауке, који су се сви и причестили на Светој Литургији.

Милан Којић

Вјенчање – риједак тренутак у Кистањама Прве недјеље послије Покрова Пресвете Богородице у Кистањама у цркви Св. Ћирила и Методија обављено је једно вјенчање. Одиста риједак догађај међу православним Србима на овим просторима. Чин вјенчања обавио је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, уз саслужење бројног подручног

свештенства. Пред олтар је стао професор Богословије у манастиру Крки г. Саво Мајсторовић и његова изабраница Мирјана. Овај ријетки догађај одвијао се у веселој атмосфери којој су свој удио дали и група Срба из Мађарске приспјела овамо ради обиласка српских православних манастира у Далмацији.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2006.

АМБАСАДОР РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ ПОСЈЕТИО МАНАСТИР КРКУ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије са братством манастира Крке, примио је 17 октобра 2006. г. у манастиру Крки Његову Екселенцију амбасадора Руске Федерације г. Михаила Конаровског са сарадницима. Након обиласка манастира Епископ Фотије је упознао госта са историјом Епархије далматинске и манастира Крке и богословије при овом манастиру истакавши историјске везе српског народа у Далмацији са Русијом. Наиме многи богослови и монаси манастира Крке су након завршене средње богословске школе настављали своје образовање на православним духовним академијама Руске православне Цркве.

Један од најпознатијих је свакако Епископ далматински Никодим (Милаш) исповједник вјере православне. Господин Конаровски се захвалио Епископу Фотију

на срдачном пријему пожелевши да се те везе и у будућности наставе. Након званичног дијела овог сусрета приређена је трпеза љубави у манастирској трпезарији.

ПОЧИЊЕ ОБНОВА ДАЛМАТИНСКЕ ЛАЗАРИЦЕ У оквиру обнове цркава и манастира Епархије далматинске почео је и пројекат обнaвљања манастира свете Лазарице на далматинском Косову. У том смислу формиран је Одбор за обнову манастира Лазарице. На челу новоформираног одбора је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије а потпресједници су: игуман манастира Крке архимандрит Герман, г. Александар Ченић и г. Жељко Трифуновић. Чланови одбора су: г. Душко Трифуновић из Београда, ипођакон Тоде Манојловић из Канаде, г. Илија Смиљанић из Београда, г. Рајко Ченић из Аустрије, г. Јашо Ђурђевић из Калдр-

ме, професор Светозар Борак из Кистања, јереј Радослав Милановић парох марковачки и јереј Милорад Ђурђевић парох шибенски. Обнови манастира Лазарице, који је метох манастира Крке, прикључити ће се и други чланови са свих континената који су поријеклом из Далмације и желе учествовати у оживљавању ове велике светиње. Сви заинтересовани за овај велики и значајни пројекат могу се јавити на e mail адресу манастира Крке sp-manastir-krka@si.t-com.hr, као и телефон: +385 22 763 230 и факс: +385 22 763 631 (www.eparhija-dalmatinska.hr).

21

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

22

Децембар 2006.

ПОСЈЕТА КАРЛОВАЧКИХ БОГОСЛОВА МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у недјељу 22. октобра 2006. г. у манастиру Крки. У својој бесједи Епископ Фотије се посебно обратио богословима треће године Богословије Светог Арсенија Сремца из Сремских Карловаца, који су на поклоничком путовању манастирима и светињама Епархије далматинске.

Епископ је такођер истакао на узвишеност али и одговорност свештеничке службе за коју се они припремају и притом им зажелио угодан боравак у манастиру Крки.

САБОР У БЈЕЛИНИ На празник преподобне матере Параскеве 27. октобра 2006. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Бјелини. Празник свете Петке се традиционално прославља у овом буковачком селу у коме је данас још увијек мали број повратника али љубав оних који су рођени у овом селу и околини је све већа јер се сваке године све већи број људи из Бјелине окупља на овом сабору. Епископ Фотије је поздравио све присутне вјернике који су се сабрали на данашњи дан у Бјелини и свима пожелио сре-

тан празник преподобне мајке Параскеве. У току је обнова овога храма па је Епископ позвао све који су везани за ово село да учествују својим прилозима у обнови „по угледу на своје свете претке” како често наглашава наш свети Патријарх. По благослову Његовог Преосвештентва Епископа далматинског Г.Г. Фотија надлежни свештеник са црквеном општином ће ускоро отворити жиро рачун овога храма и сви заинтересовани ће преко наше web странице бити обавијештени о даљњем дешавању у вези обнове овог храма.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2006.

ОБНОВА СВЕТИЊА У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Епархија далматинска је прије десетак година доживјела велико страдање и тада су многи храмови и манастири опљачкани, порушени и опустошени. Данас је ова Епархија једно велико градилиште. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је у склопу посјете храмова који се обнављају у Епархији далматинској дана 30. октобра 2006. г. посјетио храм св. Димитрија у Коњевратима гдје се завршава обнова. Овај храм је уништен у недавном пожару, који је избио из још увијек непознатих разлога. Следећи храм који је посјетио Епископ био је храм св. Апостола Петра и Павла у Полачи. Храм је у последњем рату опустошен и у току је обнова иконостаса и унутрашњости. Црква Покрова Пресвете Богородице у Бителићу је била следеће мјесто које је Епископ посјетио у својој канонској визитацији. И овдје се такођер врши обнова унутрашњости. Овај храм је 2001. г. био без крова а данас је прелијепо уређена светиња. На путу од Бителића према манастиру Драговићу посјећено је разрушено село Дабар у

ком данас нема ниједног православног Србина а храм св. Великомученице Недјеље је до темеља разрушен. Епископ Фотије је на крају ове посјете обишао манастир Драговић и од братије манастира чуо како иде тренутна обнова конака и порте манастира. Пошто Епархија далматинска није у могућности да сама обнови све цркве и црквене објекте који су пострадали у рату, те стога апелује на све оне који се осјећају православним Србима далматинцима, да помогну ово велико дјело и тако уграде себе у обнову својих светиња које су подигли њихови преци.

РУКОПОЛОЖЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на празник светога Луке и светога Петра Цетињског (31. октобра 2006.) служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки и том приликом рукоположио у чин ђакона Саву Мајсторовића, професора Богословије Света Три Јерарха у Крки.

У својој беседи после чина рукоположења Епископ Фотије је истакао значај ђаконске службе у православној Цркви, која се темељи на ранохришћанском служењу потребама ближњих и пожелео новорукоположеном даљи напредак у тајни свештенослужења. Данашњи празник у манастиру Крки имао је још један по-

себан јубилеј а то је седам година архијерејскога служења Епископа далматинског Г.Г. Фотија који је на данашњи дан устоличен за Епископа далматинскога у Шибенику 1999. г. Тиме је овај дан добио своју пуноћу и посебан значај за манастир Крку, нашу богословију и Епархију далматинску у целини.

23

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

24

Децембар 2006.

НОВО РУКОПОЛОЖЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ У недељу, на празник св. Апостола Јакова брата Господњег (5. новембра 2006. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије рукоположио је у чин свештеника ђакона Саву Мајсторовића професора Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки. У својој бесједи после Свете Тајне рукоположења Епископ Фотије је честитао новом свештенику о. Сави на великој благодати коју је примио и указао на значај свештеничког служења у православној Цркви, а посебно у Епархији далматинској где ће о. Сава службовати. Овим рукоположењем Епархија далматинска је добила свога новог свештенослужитеља а манастир Крка и Богословија Све-

та Три Јерарха свога професора, који ће сада у свештеничком чину и просвећен Духом Светим наставити значајни педагошки рад васпитавајући богослове и свештенички подмладак крчке богословије.

ПРВО КРШТЕЊЕ У БАЉЦИМА Село Баљци које у свом дјелу „Пилипенда” описује српски књижевник Симо Матавуљ се налази испод планине Свилаје у Дрнишкој Крајини. Храм Рођења св. Јована Крститеља из 1730. г. је у својој историји доживљавао многе свијетле и тамне тренутке. Овај храм је свједок многих насилних покрштавања али и многих

јуначких подвига за православну вјеру од свог настанка до данашњих дана. У последњем рату село Баљци и храм св. Јована су потпуно опустјели и девастирани. Благодаћу Божијом, благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија и љубављу брата Драгана Тарлаћа, нашег позна-

тог кошаркаша овај храм је потпуно обновљен. Тарлаћи су поријеклом из Баљака. Лука Тарлаћ се 1946. г. сели у равну Војводину у село Риђицу гдје му се рађају троје дјеце. Најмлађи од њих Рајко због разних околности није био крштен. Његова жеља да се крсти се испуњава 2006. г. у храму св. Јована у Баљцима гдје су му и преци крштавани а који је његов синовац Драган својим ктиторским прилогом обновио. Крштење је обавио игуман манастира Крке архимандрит Герман уз саслужење надлежног пароха јереја Бориса Милинковића и јереја Ђорђа Веселиновића пароха ђеврсачког. Ово крштење у пустом селу Баљци говори да православни Далматинци не заборављају своје светиње и свој завичај и слиједе своје свете претке који су живјели у једнако тешким временима, чувајући своју вјеру као Матавуљев Пилипенда.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2006.

ХРАМОВНА СЛАВА У ОБНОВЉЕНОМ ХРАМУ СВ. ДИМИТРИЈА У КОЊЕВРАТИМА На данашњи празник св. велиомученика Димитрија (08.

11. 2006. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је уз саслужење већег броја свештенства и монаштва служио Свету Архијерејску Литургију у обновљеном храму Св. великомученика Димитрија у Коњевратима. Након одржане литије и резања славског колача Епископ Фотије се обратио сабраном народу, честитавши му хра-

мовну славу и заблагодаривши Богу и свима онима који су помогли да се овај храм обнови у тако кратком временском периоду. Наиме, кров овога храма је у потпуности изгорео у недавном пожару, али је, Богу хвала, молитвеним заступништвом св. великомученика Димитрија, као и средствима уложеним од стране Епархије далматинске и вернога народа, поменута штета веома брзо санирана.

Тиме је овај храм св. Димитрија постао живи пример и сведочанство, да се љубављу и трудом могу учинити велика дела, без обзира на све тешкоће и невоље које при томе могу настати.

ЗБИРКА УМЕТНИЧКОГ БРАТСТВА МАНАСТИРА КРКЕ ПОНОВО У МАНАСТИРУ КРКИ Ова вредна збирка ће ускоро, ако Бог да, биНа основу споразума између Министарстава културе Републике Хрватске и Републике Ср- ти изложена у галерији манастира Крке и тако бије о повратку културног блага Српске Пра- постати доступна многобројним посетиоцима вославне Цркве и српскога народа на терито- и поклоницима ове светиње, која је кроз историју Републике Хрватске са које су избегли и рију била духовни али и културни центар православних Срба северпротерани православне Далмације. ни Срби, дана 11. новеИЗЛОЖБА РАДОВА УМЕТНИЧКОГ Епархијадалматинска мбра 2006. г. у манастир БРАТСТВА МАНАСТИРА КРКА као и братство манастиКрку Епархије далмаУ манастир Крка, у Далмацију, после више од десет гора Крке захваљују свима тинске враћена је веодина, у суботу 11. новембра 2006. вратила се изложба ракоји су помогли да дође ма вредна збирка слика дова Уметничког братства манастира Крка. Враћање радова до реализације овога Уметничког братства је резултат договора министарстава културе Србије и Хрзначајног културног манастира Крке. ватске да се културно благо изнешено у Србију за време протеклог рата врати у Хрватску. Да би се то у потпуности догађаја, а међу њима Збирка садржи 56 остварило потребно је обезбедити предуслове а то је безпосебно Министарству уметничких слика набедност и повратак прогнаног српског народа. културе Републике Срјпознатијих сликара, бије, Културном друкоји су последњих деценија долазили у манастир Крку и у оквиру штву Зора, директору Хрватске царине г. Барисвојих ликовних колонија сликали и радили, шићу и г. Милораду Пуповцу, јер је у највећој при чему су неке слике прилагали и остављали мери њиховом заслугом ова Збирка поново у самом манастиру. У овој збирци се такође нала- својој духовној колевци манастиру Крки. На иницијативу Српског културног друштва зе и бисте најпознатијих личности из историје Епархије далматинске као што су Стефан Кне- „Зора” из Книна 1990. године почела је са ражевић, Никодим Милаш и Сава Бјелановић. дом прва ликовна колонија манастира Крка. Колонија је била замишљена као стваралачки сусрет истакнутих српских ликовних уметника који ће боравећи у манастиру Крка и околним местима оставити дела од изузетне важности, наставак на стр. 26.

25

26

наставак са стр. 25.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

инспирисана природним лепотама, те историјским и културним наслеђем овог краја. Већ по завршетку рада прве колоније, у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” у Београду, била организована изложба радова учесника. Наредних година у рад колоније осим сликара, укључили су се вајари и конзерватори који су тако дали свој прилог манастирској ризници. Пре прогона Срба из Хрватске 1995. године, ради организованна изложбе у Бијељини и Бања Луци, већина радова билаје измештена из манастира и тако спашена. Збирка је још два пута била у опасности од уништења и то у Санском Мосту где се затекла за време ратних дејстава на подручју Босанске Крајине и у Призрену на Косову и Метохији за време НАТО бомбардовања. Даљња судбина ове збирке пратила је судбину избеглог народа. Осуђени на бескућништво и лутање ови радови захваљујући пријатељима пронашла су пут до многих галерија у Србији и Републици Српској и дали су свој скромни допринос уједињењу српског духовног простора. Изложба је била представљена публици у Вишеграду, Београду, Јагодини, Ћуприји, Приштини, Призрену, Рашкој, Зрењанину, Кикинди, Банатском Карађорђеву, Александрову, Сечњу, Требињу, Горњем Милановцу, Бачкој Тополи, Лазаревцу, Старој Пазови, Руми, Инђији, Убу, Гроцкој, Калуђерици и Земуну. Изложба српских сликара који су поклонима својих дела симболично захвалили на гостопримству манастиру Крка остаје као сведочанство времена и борбе за опстанак на својој земљи. Све је урађено и настало у манастиру Крка на извору наше духовности, са жељом да се сачува прошлост од заборава. Око педесетак уметника оставило је дела великог значаја која уз то носе и посебан печат настанка. Изложба покрива генерацијски распон од најмлађих аутора, преко оних који су већ сазрели и уврстили се у најизраженије токове нашег савременог ликовног стваралаштва, до најстаријих без чијег се дела не може замислити ни историјска ни савремена ситуација уметности код Срба. Неки од уметника нису више међу живима (Милован Видак, Трајко Стојковић Косовац, Мића Стоиљковић, Јован Солдатовић, Светозар Самуровић, Милић Станковић, Драгош Калајић, Борис Маркош Минго и Драган Малешевић

Децембар 2006.

Тапи), али уместо њих у манастир вратиће се њихова дела. Збирка је својеврсан пресек кроз савремену ликовну уметност простора на коме живе Срби и има све елементе једне галеријске вредносне целине. Ова дела сведоче о свом времену, о духовним немирима, о лепоти доживљаја света али и одређеном неспокојству и немоћи да се духом и стваралаштвом надвиси надошла мржња. Има у овим радовима трајне вере у лепоту али и жудње за истином без које нема уметности. Посебну вредност ове збирке представљају скулптуре познатих историјских личности: свештеника Петра Јагодића Куриџе, политичара Саве Бјелановића, војводе Голуба Бабића, енглеске добротворке Паулине мис Ирби као и далматинских владика Стефана Кнежевића и Никодима Милаша. Све ове скулптуре већ су биле постављене у местима која су историјски везана за ове личности али су нажалост нестале за време „Олује”. У последњих десет година ова збирка радова Уметничког братства манастира Крка помогла је избеглим Крајишницима да сачувају веру и оснаже наду у повратак. За све ово време бесмртни дух Немањића из Крке, Кистања, Буковице и читаве Крајине лебдио је над свим оним

местима које је изложба посетила враћајући Божје дарове, веру, наду и љубав, без којих нема опстанка и будућности. Коначно је дошло време да се ова значајна уметничка збирка врати тамо где је и настала. Ово је била жеља владике далматинског Фотија и Срба повратника који су се вратили у последње време на своја огњишта. Обезбеђен је галеријски простор и створени сви остали услови за њен повратак. Овај културни садржај у древном манастиру посетипе сваке године више десетака хиљада верника и туриста који у све већем броју посећују овај далматински манастир. Српско културно друштво „Зора” поново ће уложити напор да оживи рад Уметничког братства и да манастир Крка изнова постане стециште уметника са свих српских простора.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2006.

ХОДОЧАШЋЕ МАНАСТИРИМА КРКА И КРУПА Благословом Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког Г.Г. Герасима православна омладина из Ријеке, заједно са мјесним свештеником, посјетила је далматинске манастире Крка и Крупа. Посјета овим древним манастирима, чуварима вјерског и националног идентитета на просторима Далмације, уприличена је 12. новембра 2006. год. на празник Светог краља Милутина. С братском љубављу дочекани, истински по-

учени и с благословом испраћени ријечки поклоници су у вечерњим часовима стигли у Ријеку.

ХРАМОВНА СЛАВА МАНАСТИРА КРКЕ

Празник Св. Архангела Михаила (21. новембра 2006. г.) је ове године свечано прослављен у манастиру Крки. Празнично вечерње уочи манастирске храмовне славе служио је високопреподобни архимандрит житомислићки Данило уз саслужење већег броја монаштва и свештенства. На сам празник Свету Архијерејску Литургију служио

је Његово Преосвештенство Епископ далматинскли Г.Г. Фотије који је на крају Свете Литургије честитао славу братству манастира и сабраном народу истакао значај манастира Крке у историји далматинске епархије и српскога народа на просторима северне Далмације. Посебну духовну радост ове крчке славе представљала је додела Ордена Св. Саве II степена кошаркашкој легенди г. Драгану Тарлаћу, пореклом далматинцу из Баљака, који је својом љубављу и помоћи заслужио ово високо признање Српске православне Цркве.

По завршетку Свете Литургије у сали Богословије Света Три Јерарха отворена је изложба фотографија Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Павла аутора Марка Н. Вујичића уредника фотографије часописа Православље, која ће ако Бог да обићи и друге манастире и црквене општине у Епархији далматинској.

СЛАВА МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА По благослову Његове Светости Патријарха српског Г. Павла на Ваведење Пресвете Богородице у манастиру Хиландару представници Српске Цркве су били Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим. Посјета Светој гори двојице епископа је започела обиласком Кареје и манастира Ватопеда гдје су срдачно дочекани од игумана Јефрема и братије овог манастира. У манастиру су епископи Фотије и Герасим служили Свету Архијерејску Литургију и послије Литургије су упознати са историјом Ватопеда и везама између Ватопеда и Хиландара. Послије обиласка Ватопеда архијереји су дошли у Хиландар гдје их је дочекало хиландарско братство. На сам празник Ваведења 4. децембра 2006. г. служено је свеноћно бденије а потом Света Архијерејска Литургија којој је началствовао Његово Преосвештенство Епископ

далматински Г.Г. Фотије уз саслужење Епископа Герасима, игумана Ватопеда Јефрема и многобројног свештеномонаштва и свештенства. На трпези љубави Епископ Фотије се захвалио на љубазном пријему пренијевши поздраве и благослове Патријарха српског Г. Павла пожелевши да се Хиландар духовно и материјално обнови. Наиме манастир Хиландар је прије неколико година у пожару изгорео и до данас је трајала припрема за почетак обнове. Ових дана се започело са покривањем једног дијела конака а по неким процјенама манастир би требало да буде обновљен у року од десет година.

27

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

28

ХРАМОВНА СЛАВА У СМИЛЧИЋУ На иницијативу вјерника и надлежног свештеника јереја Владе Благојевића 21. 11. 2006. год. на Аранђеловдан, у разрушеном храму Св.Архангела Михаила у Смилчићу прослављена је храмовна слава. Том приликом служен је парастос и преломљен славски колач у при-

суству неколицине вјерника из Смилчића и Биљана Горњих. Значајно за истаћи је то, да су се након дванаест година црквена звона на овом храму по први пут огласила. Свештеник Владо Благојевић је у својој беседи честитао празник окупљеним вјерницима и истакао зна-

чај обиљежавања храмовне славе, што ће свакако допринијети оживљавању и нормализацији живота у овом дијелу Далмације.

ОБНОВА ХРАМА СВЕГОГ ПРОРОКА ИЛИЈЕ У МАРКОВЦУ

У току задњих пар година храм Св. Пророка Илије у Марковцу је генерално обнављан и он сада служи, осим у молитвене и вјерске потребе, на понос Косовској долини и њеним становницима. Са разноразних крајева свијета Срби су се удружили и слали прилоге да уреде свој матични храм одакле су потекли. Овдје су поменути само неки вјерници који су се истакли у својој несебичној помоћи.

– Прво су иконописане иконе на иконостасу које су у протеклом рату однешене. За ово имамо неке од приложника: Душан Манојловић, Душан Ченић са дјецом за покој душе супруге Драгиње – Храму је приложио велику икону Св. Николе Никола Грубнић.

– У 2003. години је купљен велики полијелеј а у 2005. години прстен за њега у Атини (Грчка) од добровољних прилога који су сакупљени но бијелом свијету заслугом ипођакона Тоде Манојловића који је родрм из Риђана а живи у Канади, обоје заједно у вриједности 6300 евра

– Нову велику литију свом светом храму приложила је Анђа Јовановић у вриједности 950 ЦАД – Комплетан нови камени под за храм (набавка и постављање) приложио је Александар Ченић за здравље своје породице и својих потомака а за покој душа својих предака – вриједпост 7600 евра – Иконостас, сама конструкцију, и иконе су детаљно очишћене и заштићене у заводу за рестаурацију у Бања Луци са прилогом браће Жељка и Душка Трифуновића за вјечни помен оцу Љубомиру а за здравље и срећу своје дјеце и потомака – вриједност 6350 евра – Изградњу чесме и стаза испред храма од камена који је био у цркви приложили су браћа Жељко и Душко Трифуновић за помен оцу Љубомиру и за здравље своје дјеце и потомака – вриједносг 2200 евра – Милан Стринић син Тодора прилаже за здравље породице и покој душе својих предака изградњу великог свијећњака у цркви за паљење свијећа и кречење комплетног храма изнутра – вриједност 2000 евра. У дуборезној радионици манастира Тврдош у Требињу израђен је сав дрвени инвентар за овај храм а који је плаћен од прилога:

– Ченић Александар за здравље фамилије и напредак у раду дарује за епископски трон и трон Св. Васипија Острошког – вриједност 2000 евра – Ченић Рајко син Ђуре за здравље фамилије и покој душа мртвих дарује за цјеливајућу икону – вриједност 1000 евра – За покој душе Ченић Ике удове Боже њена породица и потомци дарују за три стасидије – вриједност 2250 евра. На одржаној вечери Косовљана у Виндзору–Канада 2006. године сакупљен је прилог за сто за продају свијећа и једна стасидија – вриједност 3250 евра. Највећи дио обнове храма и парохијског дома је урађен заслугом свештеника Милорада Ђурђевића, пароха шибенског који је био на овој парохији од авгусга 2003 до августа 2006. године и вјерника из дијаспоре. Ако је ко изостављен није намјерно а Господ зна најбоље и награђује. Има још неколико потребних ствари па ако неко има жељу да придари свој прилог овом светом храму нека се јави свештенику у Марковцу јереју Радославу Милановићу на телефон 00385/91-788-63-66. Нека би дао Господ Бог да многи храмови засјају као храм Св. Илије у Косовској долини. парох марковачки јереј Радослав Милановић

Децембар 2006.

КАНАДСКИ ДОЛАРИ Јадран Милановић 20, Н.Н. 10, Срећко Илић 20, Бранко Крајишник 20, Жељко Рангелов 20, Стево Ђурђић 20, Богдан Нешковић 20, Ранко Репић 20, Милован Арсић 20, Јован Вуковић 15, Михајло Михајловић 20, Милан Лешић 20, Јелка 20, Теодора 20, Новак Николић 20, Миле Дивјак 20, Миланко Дивјак 20, Борко Ђукановић 20, Синиша Миљановић 5, Драган Бенцун 10, Милојко Вуковић 10, Ранко Комленовић 10, Ново Гњатић 10, Жарко МАтовић 10, Лазар Репић 20, Теодора Симић 6, Небојша Кекрлија 10, Лепа Милојевић 4, Србољуб Цветковић 5, Љубан Тесла 5, Милош Цветиновић 10, Вукас Милена 20, Небојша Опачић 20, Раде Борисављевић 20, Миле Трбојевић 10, Зоран Јовковић 10, Зорица и Јован Радишић 50, Славко Вуковић 20, Ранко Јовановић 20, Драган Вујовић 20, Драго Тубоњић 20, Миломир Миличевић 20, Дмитар Ковачевић 20, Здравко Мутлак 10, Драган Руканац 4, Раде Ђурђевић 5, Илија Јовановић 10, Ђуро Новоселац 10, Предраг Видаковић 20, Јован Вржић 5, Жељана Настић 5, Жарко Матовић 10, Миломир Стојановић 10, протојереј Мирољуб 20, Горан Миливојевић 20, Павле Јочић 20, Борис Сљепчевић 20, Српско тел. Торонто 20, Н.Н. 5, протојереј Љубо Рајић 10, Радован Гајић 30, јереј Милојко Димитрић 10, Иван Лукански 10, Жарко Клашња 20, Н.Н. 5, Н.Н. 10, Бранко Стаменковић 10, Зорица ЛАсак 20, Илија Ракановић 20, Мирјана Томичић 10, Гојко Кузмановић 50, Трифун Дрљача 10, Синиша Василић 5, Неђо Петковић 10, Војо М. 9, Милан Лешић 50, Љубиша Милетић 20, Небојша Ћосић 20, Срећко Крстић 20, Олга Марковић 20, Радован Ђајић 10, Милан Димитријевић 10, Михајло Миличевић 10, Горан Поповић 50, Ђуро Трифуновић 10, Ђуро П. Кашић 10, Бошко Ожеговић 5, Вујо Јурковић 5, Остоја Маглов 10, Мирко Манојловић 20, Александра Вучетић 5, Лепко Пашић 20, Милунка Стојановић 10, Милорад Ловрић 10, Петар Гарић 20, Мира Терзић 10, Никола Врачар 5 Милић Напијало 10, Милица Андић 10, Милорад Вулић 20, Владо Куновот 10, Велимир Живковић 20, Милан Драговић 10, Саво Радовановић 10, Никола Вујић 20, Слободан Пејичић 10, Стојан Миладинов 10, Милоје Велимировић 20, Срђан Радовановић 10, Вера Матовић 20, Јован Дмитровић 20, Драгица Борић 10, Ђуро Будимир 5, Јово Боровић 5, Невенка и Реља Злокапа 20, Миљанка Ђокић 20, Душан Иванчевић 10, Андрија Ђелетовић 10, Марија и Зоран Благојевић 40, Мила и Војо Радмиловић 20, Никола Билбија 12, Ђука и Владо Орељ 20, Мирко Загорац 25, Сава Ћорић 20, Тома Стојић 25, Недељко Мијатовић 5, Милка Јањанин 10, Драго Вранић 5, >Богдан Орлић 5, Милан БАбић 20, Боро Станишић 5, Жељко Бајић 15, Роса Илић 20, Славко Ждеро 6, Н.Н.

5, Перица Манојловић 20, Даница Мравовић 5, Бошко Југовић 5, Мирко Калинић 5, Дана Ђенераловић 5, Саша Манојловић 5, Нада и Саша Манојловић 10, Томислава и Јово Анђелић 40, Миле Пругнић 10, драја Зарач 20, Огњен Праљак 20, Мики Јанковић 20, Славка Узбашић 50, Владо Михајловић 20, Бошко Ченић 10, Н.Н. 5, Саша Станковић 10, Н.Н. 10, Н.Н. 10, Саша Митровић 10, Дара Поповић 10, Миленко Симовић 10, Нада Јовић 20, Лора КАлинић 5, Владимир Радовић 10, Мирко Бојчетић 20, Милорад Кобилски 20, Р%адмилча Ћурчић 20, Мане Срдић 5, Ђуро

П. Кашић 20, Петар Милановић 5, Перо Радујковић 5, Љубица Стојановић 20, Миладин Шошкић 10, Вељко Пердић 20, Кена Оклобџија, Ђорђе Лукић 10, Велимир Гавриловић 10, Рајко Марић 10, Драгица и Јован Стојаковић 10, Стеван Б. Гојић 15, Александар Стошић 20, Гојко Пајић 10, Петар Зијалић 5, Радомир Батурон 20, Ђорђе Чуде 10, Сцркије Пискан 10, Дара Радаковић 20, Неђо Крајишник 10, Бранислав Жерајић 20, Душан Босанац 10, Светозар Ђокић 40, Драган Шапоња 20, Данило Родић 10, Михаило Стевановић Цупара 100, Дивна Гулан 100, Душан Мелбаба 20, Горица Тркуља 10, Зоран Радовић 10, Радован Марић 10, Љубица Ворњачић 9, Добривоје Цветиновић 5, Доброслав Цвијановић 20, Весна Лучић 5, Живојин Мазнић 20, Александар Марковић 5, Синиша Миловић 5, Стојко Драгољевић 6, Зоран Јоксимовић 2, Милан Малибашић 10, Живојин Ивковић 20, Драгић Зековица 20, Јован Милановић 20, Момчило Богдановић 20, Мира Клисурић 5, Роса Суботић 5, Бојана Јовановић 10, Ратко Лукић 5, Павле Стојановић 10, Живорад Новаковић 20, Никола Тишма 10, Марко Четник 100, Мирко Загорац 20, Стево Ченић 10, Анђа Јовановић 20, Коста Радуловић 5, Урош Рапнаић 5, др. Илинка Рњаковић 40, Јаран Војиновић 20, Божо Стевановић 20, др. Душко Сурла 75, Мила и Војо Радмиловић 20, Небојша Милојчић 20, Славица Суканица 10, Зоран Ћућуз 20, Драган Јанковић 10, Јелена Тишма 10, Никола Прибојан 10, Јовица Боровић 20, Душан Преочанин 10, Петар Преочанин 20, Драгица Матијевић 5, Милица и Тоде Јовановић 15, Душан Винчић 20, Сава и Никола Устић 20, Јелена и Петар Петровић 10, Миле Бабић 10, Остоја Маглов 10, Јово Мијаковац син Драге 20, Паја Крањак 20, Петар Јовасновић 20, Мишо Брцан 10, Н.Н. 10, Стево Ћукило 20, Неђо Сокнић 20, Френк Бомбардиери 5, Зоран Милишић 10, Бранислав Церовина 20, Жарко Петковић 10, Драгомир Балта 10, Васо Кароћ 10, Веља Кљакић 10, Јовица Буквић 20, Душан Медан 20, Драгомир Чајић 50, Ранко Нинковић 20, Бошко МАрковић 20, др. Милица Квајић 50, Н.Н.

20, Драгица Мишчевић 3, Тоде Манојловић 20, Дарио Тепшић 10, Гојко Марн 20, Здравко Гарић 20, Миленко Црногорац 20, Мара Грубнић 20, Љубо Петровић 100. АМЕРИЧКИ ДОЛАРИ

Јово Благојевић 20, Славко Дођрош 10. Милан Жмико 400€, манастир Илајн архимандрит Теодор и о. Момчило Вукша 500 АУД, о. Момчило Вукша 200 АУД.

Прилози из Канаде прикупљени су са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г. Г. Георгија. Прилоге je прикупиo ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона Канада. СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

29

30

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/ 235-232; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 – II парохија: ђакон Миле Савичић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел.: 022/215-415; Моб.:095/804-63-60 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Жељко Лубарда 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 091/565-53-60 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 СПЦО и Управа парохије у Дрнишу Јереј Борис Милинковић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62

СПЦО и Управа парохије у Имотском Јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Jереј Радослав Милановић 22312 Марковац, Марковац б.б.

Mоб.: 091/788-63-66 еmail: radoslav.milanovic@si.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени (Самарџије Доње), 22300 Книн Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари Јереј Владо Благојевић (привремено) 23420 Бенковац, И. Мештровића 24 Mоб.: 091/565-20-73 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com

Света Гора – код игумана Јефрема Ватопедског

Света Гора – манастир Светог Василија, Хиландар Последња страница – Света Гора – руски манастир Пантелејмон