Krka 018

Година V. – Број 18

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Сретењски број – 2007. г.

Цијена 10 kn

Сретење – рад сестринства Тројеручице, Шибеник Икона на 1. стр. – Пресвета Богородица Скрадинска – 16. век

Беседа на Сретење Господње

3

преп. Јустин Ћелијски

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас празнујемо Сретење. Ко се то срео са ким? Срео се човек са Богом. То је најчудеснији догађај у овоме свету. Као што је некада сам Апостол Тома посумњао у Васкрсење Господа Христа: „Нећу веровати док не метнем руке своје у ребра Његова”. Господ је задовољио ту безазлену жељу Свога Ученика и Свога Апостола, и јавио му се, да би збиља метнуо руку своју у ребра Спасова. И потврдио је на најочигледнији начин оно што ми сви желимо, оно што ми сви чекамо – то је победа над смрћу, Васкрсење из мртвих. Слично се десило и данас. Престарели мудрац и учењак, Благи Симеон, имао

је око двеста седамдесет година. Шта се то десило? Кад се десило Сретење његово, његов сусрет, његово сретање са Богом? У оно време, цар је египатски наредио да се преведу јеврејске књиге на његов грчки језик. И зато су најученијих седамдесет људи преводили одломке и делове Светог Писма. А тај Симеон дошао је до дела Светог Исаије: „Ето, девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануил – с нама Бог”. Он је стао. Како може девојка родити сина? Не, ТО је немогуће, ја ћу да променим, ја ћу да кажем: жена родиће сина. У томе му се јави Анђео и нареди му: Не, не мењај ништа из Свете Књиге. Тако ће бити како је речено: девојка

Беседа на Сретење Господње ......................................3 Конференција у Бону 1875. године .............................5 О Србима и српској побожности .................................7 Манастир Крупа .............................................................8 Јован Бован – оснивач Српске школе у Шибенику .........................................10 Досељавање Срба у Сјеверну Далмацију ................13 Поуке старца Порфирија .............................................15 æŒŁ Ł łŁ ŒŁ т ......................................................16 Духовни и културни геноцид на Брибиру у Епархији далматинској .......................18 Писмо Патријарха српског г. Павла Божи Бишкупићу министру културе владе Републике Хрватске .........19 Вијести из Епархије .................................................... 20 Приложници ................................................................ 29

ће затруднети и родиће сина, Емануила – с нама БОГ, то ће рећи Бога. И да би се заиста Старац уверио, Анђео му је рекао: Ето, ти нећеш умрети док не видиш то у шта си посумњао сада, да видиш да је заиста девојка родила човека – Богочовека Христа. И зато је Свети Симеон живео двеста седамдесет година, пун Духа Светога, побожности и вере. На данашњи дан њему се јавио Дух Свети да иде у Храм Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник

Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Жељко Лубарда, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, монах Доситеј Јовић, Светозар Борак Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

БОГОСЛОВЉЕ

4 и да тамо сретне Господа Исуса. То се и десило. Он је срео, узео је на руке своје Младенца, Детенце Исуса, и рекао: „Сада отпушташ у миру слугу Твога, Господе, по речи Твојој; јер видеше очи моје Спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свих људи. Какво је то откровење, каква је то истина коју је открио Свети Дух Светоме Старцу? То, да је Дјева родила Победитеља смрти, Спасење свету. Спасење од чега, од кога? Од греха, од смрти, спасење од ђавола, спасење од пакла. Заиста, он је y том часу, Бог му је дао, Дух Свети му је дао, и он је сагледао шта ће то Детенце да уради када одрасте, када постане човек, када постане Чудотворац и Проповедник. Он је Спасење, ево, очи моје виде Спасење Твоје. Спасење! Дух Свети је изнео пред духовне очи Светога Старца све шта је Господ урадио, све шта је Господ учинио ради ослобођења људи од греха, од смрти, и тиме показао пут спасења, спасења од греха, спасења од смрти, спасења од ђавола. То је спасење које је Он донео свету. И то је све видео Свети Старац, и зато је данашњи празник Сретење – сусрет човека и Бога, грешног човека и Спаситеља света Господа Христа. Ми знамо из историје, од самих апостолских дана до данас, како су се људи сусретали са Господом Христом. Срео се Савле са Њим и постао Павле. Разбојник на крсту, срео се са Богом и Господом Исусом Христом на крсту, и тог истог дана био уведен у Рај. Срео се Закхеј цариник и

постао Апостол. Срела се Марија Магдалена бесомучна, из које је истерао седам ђавола, и постала Света Магдалина. И тако редом безброј, безброј људи, који су се сретали са Господом Христом, и у Њему, и кроз Њега добија-

ли спасење, спасење од греха, и Вечни Живот. Добијали Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и све што Бог доноси човеку када се јавља у овоме свету. А све то Господ је Сам донео, Господ је објавио роду људском. И ми хришћани, први сусрет наш са Господом Христом, када је? Када се крштавамо. „Који се у Христа крстисте, у Христа се обукоше”, каже Свети Апостол. Тако значи, тај сусрет са Богом, то облачење у Бога наше природе, то је ослобођење од греха, од порока, од страсти, од свега демонског, од свега прљавог. Тако је сусрет са Господом Христом најважнији догађај у

Јануар 2007.

животу свакога од нас. Наше сретење са Њим. Да, ми се у ствари сусрећемо са Господом Христом сваки дан. Кад станеш на молитву, гле, то је већ сусрет твој са Господом Христом. Кад чиниш добро дело, еванђелско добро дело, то је такође сусрет са Њим. Тако ми од тих сусре та живимо душом, живимо Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу, живимо оним што је Христово, оним што је Божије, оним што је Свети и Праведни Симеон на данашњи дан осетио и видео када је узео у своја света наручја Детенце – Господа Христа. И рекао је Свети Старац Пресветој Богомајци: „Овај лежи да многе подигне и обори у Израиљу”. Шта то значи? То значи да ће Господ Христос Својом појавом у овом свету изазвати највећу промену рода људског. Лежи да многе обори и подигне. Како то Господ Христос подиже? Господ Христос диже човека из овог земаљског света, из пролазног света у Вечни Живот, дајући му Вечну Истину, дајући му Вечну Правду, Вечну Љубав. Тако, сваки од нас људи, верујући диже се у небеса са Господом Христом, и живи Небом на земљи и Богом на земљи. Ако сваки верни и сваки хришћанин заиста то доживљава, Господ онда диже изнад греха и смрти, и дарује му Вечну Истину, Вечну Правду и Вечни Живот. А како то обара Господ Христос? Обара све који су против Бога, све који свесно одричу Бога, хуле Бога, неће Бога. Тако, сваки од људи

БОГОСЛОВЉЕ који слободно одбацују Господа Христа, неће Га као Бога, ето он бива оборен. Њега обарају мрачне силе, обарају га – у шта? У пакао. То је по слободној вољи његовој. Јер Господ никога од нас на силу не спасава. Он предлаже Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, свима људима, свакоме човеку. Примиш ли – ти си Његов, одбацујеш ли – то је твоје. Зато, овај велики Свети Празник данас, браћо, нека нам послужи да ми проверимо себе. Како се ми сусрећемо са Господом Христом, на који начин, и како се треба срести са Њим? Шта је Свето Причешће? То је примање Господа Христа у себе. То је охристовљење човека, то је давање свих небеских сила човеку. То је тако важан сусрет, бескрајно важан. И тако редом: молитва, пост, милосрђе, свако добро дело – то је наш сусрет са Господом Христом.

Нека нико не малакше у овом тешком земаљском свету. Јер, на Христово добро у овом свету са свих страна нагрћу зли људи, безбожни људи, да отму оно што је Господ Христос донео човеку. То је спасење. Ми хришћани, често смо и мученици због тога, због тог гоњења, али у томе и јесте сила Господа Христа који у свим мучењима даје блаженство души, и човек са радошћу прима све што у име Господа Христа дође на њега, и против њега, што људи чине. И да нико од нас не посумња у Вечну Истину Спасову, у Вечни Живот Спасов, већ да посведочи у роду људском о моћи и свемоћи Господа Христа, о истини коју је изрекао Свети Праведни Симеон: да Господ Христос нуди и даје спасење свету од греха, смрти и ђавола. А Пресвета Богомајка, Која је Њега нама родила, чули сте из дивних наших песама (из тропара): Она је родила Су-

Јануар 2007.

нце Правде, Које засија целоме свету. И постарајмо се да, заједно са Светим Старцем Симеоном, поверујемо у Господа Христа, да Њега примимо у душе своје као Победитеља смрти. Јер, он је узео у наручје своје Господа Христа, угледао у Њему спасење света, спасење у Богочовеку Господу Христу, које нам је дао Васкрсењем. А победа над смрћу – Васкрсење, то је најва жнији догађај у Христовом животу. И њега ако имаш, ти си заиста хришћанин. А ТО значи, ти си се већ ухватио у коштац са смрћу, са гресима, да их сатреш и да осигураш себи Живот Вечни кроз васкрсеље из мртвих. Нека би Благи Господ ту јаку веру појачао у нама, да ми побеђујемо смрт духовно, Васкрслим Господом Христом и да тако и дочекамо велики празник – Васкрсење Христово. Да Га славимо, Њега Јединог Победитеља смрти, Једино Спасење света. Амин.

Конференција у Бону 1875. године

св. Никодим Епископ далматински

Почетком августа 1875. године пођем из Задра у Бон на ону конференцију за сједињење цркава. Путовао сам на Трст, Беч, Минхен, у којим сам се мјестима зауставио по два дана, а у Штутгарту, Штрасбургу и Франкфурту по један дан, прије него што ћу доћи у Бон. У Бечу сам из новина дознао да је ту неки архимандрит Сава из Србије на путу у Бон. Хтио сам га наћи, па да заједно путујемо. Не знајући гдје станује, пођем у гостионицу „Zum goldenen Lamm” да распитам ту кога од свите кнеза Србије Милана, који је тада боравио у Бечу,

неће ли ми знати да кажу, гдје би нашао оног архимандрита; али рекоше ми да је јутрос (5. августа по западном календару) отпутовао из Беча. Сутрадан пођем опет у ону гостионицу да упознам др Владана Борђевића, који је био у кнежевој свити, и за којега сам знао, као за уредника ваљевског књижевног часописа „Отаџбина”, коју сам у Задру примао и марљиво читао. Затекао сам у гостионици Владана, и с њим сам провео један добар сат времена у разговору, највише о политичким приликама у Србији, што није ме баш тако много занимало.

5

6

БОГОСЛОВЉЕ Произвео је на мене овај господин најљепши утисак, и замолио ме да му пишем из Далмације у Биоград. У Бон сам стигао уочи дана кад ће први састанак конференције бити. Одмах сам потражио и нашао Овербека, од којега сам желио да будем обавјештен о лицима, која су на конференцију дошла и о томе како ће се радити. Прими ме овај честити господин са ускликом: „Ево нам друга из отаџбине св. Јеронима”. Информисао ме је потанко о свему што ми је требало, и био ми је неразлучни друг за све вријеме што сам провео у Бону. Дознао сам да нас православних, који ћемо учествовати у конференцијама, има 22, и то: архиепископ Ликургос од Сире и Теноса; из Румунске епископ Мелхиседек измаилски и умировљени епископ Генадије; архимандрит Вриениос, архимандрит Анастасијадес и ђакон Вафидис из Цариграда; архимандрит Сава из Биограда; из Петрограда: протојереј Јанишев, професор Осинин, државни савјетник Филипов и пуковник Кирјејев; из Москве државни тајник Сукотин; из Атине професор Дамалас и професор Росис; из Кијева професор Модестов; из Висбадена протојереј Тачалов; из Маћедоније ректор семинарије Марулис; професор Евтахијас из Грчке; професор Јовановић из Румунске; Овербек из Цамбридгетоњна; барон Цвирлаји из Геисенхеим (ова двојица од мало година тек пређоше у православну вјеру), и ја из Далмације. Дознао сам тако исто, да главно питање, о којем ће се расправљати на конференцијама, то је питање „о исхођењу Духа Св.”. Свега је било 99 учесника на конференцијама, и то: њемачких старокатолика 18, протестаната из Њемачке 7, из Енглеске 44, све англиканци, из Америке 7, из Француске 1, и нас 22 православна. Од старокатолика главни су били: епископ Reinkens, проф. Delinger, проф.

Knoodt, проф. Langen, проф. Reusc и парох

Јануар 2007.

Heryog. Предсједник у конференцијама био је увијек Делингер, а предсједник на нашим састанцима пред конференцијама био је архиепископ Ликургос. На јавним конференцијама говорили су од православних само они, које би ми на састанку одредили; а на нашим састанцима много сам и ја говорио, јер питање „о исхођењу Духа Светога” по православном учењу добро сам познавао из књиге архиеп. Инокентија „Обличитељноје богословие”, коју сам ваљда сву напамет знао. Сјећам се, да се чак на мене на једном састанку мало и наљутио архиеп. Ликургос, кад сам ја непрестано наводио Инокентијеву књигу (коју сам са собом био понио из Задра), и кад нијесам никако хтио да ми православни усвојимо оно Дамаскиново, да Дух Свети исходи од Оца кроз Сина. Сви остали чланови нашег састанка били су да се то усвоји, и наравно ја сам морао покорити се већини. Послије дугих говора и препирака, на посљетку на четвртој свечаној конференцији 16. августа били су усвојени од старокатолика, англиканаца и оно неколико протестаната слиједећи утаначени на нашем састанку тезиси о исхођењу Духа Светога: 1. Ми сви примамо она догматичка опредјељења, која су утврђена старом нераздјељеном црквом.

2. Ми сви сагласни смо у томе, да додатак Filioljue у символу није извршен на правилни црквени начин.

3. Ми сви примамо оно учење о исхођењу Духа Светога, како је оно изложено у списима св. отаца нераздјељене цркве.

4. Ми сви одбацујемо учење, по којем би се имала примати и признавати у Св. Тројици два почетка. Посебно пак, ми сви примамо учење св. Јована Дамаскина, како је то учење изражено у

БОГОСЛОВЉЕ слиједећим тачкама, у смислу учења старе нераздјељене цркве: а) Св. Дух исходи од Оца, као из почетка, узрока и извора божанства. б) Св. Дух не исходи од Сина, јер је у божанству само један почетак и један узрок, из којег је све што је у божанству. в) Св. Дух исходи од Оца кроз Сина. г) Св. Дух је слика Сина, слика Оца, исходећи од Оца и почивајући у Сину. д) Св. Дух представља посредовање између Оца и Сина и кроз Сина је сједињење са Оцем... (Задатак је конференције био, да би се нашао начин, како би се сјединили са православном црквом старокатолици и англиканци, а евентуално и протестанти разних конфесија. Ја сам живо пратио ток расправљања о појединим питањима догматичким, у којима се данашња хришћанска вјероисповједања разликују, а неколико пута сам узимао ријеч у тим расправа-

Јануар 2007.

ма и доказивао правилност учења православне цркве и како она не смије ни под који начин у ничему одступити од догматичких опредјељења васељенских сабора нераздјељене цркве. Одобравали су и старокатолици и анликанци моја разлагања, али су остајали ипак непомични у својим вјерским учењима. Једино гдје смо сви сложни били, то је у питању о примату римског папе, који су примат јурисдикције сви порицали. Опћи утисак за мене од свега онога што се говорило и расправљало на конференцији је био, да од свега овог покушаја сједињења старокатолика и англиканаца неће бити ништа, или бар врло касно. На овој бонској конференцији упознао сам се изближе са многим одличним богословима из Русије, Цариграда и Атине, а и са многим старокатоличким и англиканским богословима. Задржао сам послије то познанство кроз писма са Делингером, Рајнкенгом, Овербеком, Латеном, Вријенијосом, Дамаласом, Засисем, Јанишевим и Кирјејевским.)

О СРБИМА И СРПСКОЈ ПОБОЖНОСТИ 1. Шта каже један странац. Константин Филозоф описујући српску земљу као земљу „којој се у целој васељени не може наћи равне да има сва добра сабрана”, овако описује Србе у времену Стеван Високог, цар Лазиног сина: „Храбри су тако, да таки глас у васељени нико други нема, од чега часнијега, по Соломону, нема међу људима. А доброћудни су и у послушности, да им нема равна у свету. Где је потреба, брзи су на послушности, а спори на говору. А где је нека противност, брзи су на одговор свакоме. А телесном чистотом превазилазе друге народе, а исто тако лако и светлом крвљу. Још су уз

то милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му дају све потребно, сваком свагда, и не само дављњем потребнога но двоструком милостињом. Живот пак у целој тој земљи је као црква Божија, а не као остали народи скотски и против природе; нити се сваки час спомиње (Божанство), но уређена је код њих (молитва) од малог до великог два пута на дан и више. Часно је, да син, мада је у своме дому, када је са родитељима, као слуга стоји пред њима. А ово се може видети како код богатих тако и код најпростијих и последњих сиромаха. Где се чуло код њих да је неко увредио оца или ма-

тер? Заиста нигде. Но по Христу врше закон чинећи један другог већим од себе, господином именујући гологлави, као и у старини, и као сада у источним земљама. Изуј обућу са ногу твојих, земља на којој стојиш света је; што ће рећи поштуј земљу обичајем; а свети апостол Павле заповеда људима да се моле откривене главе. Отуда је код њих (Срба) заиста све изванредно, па и остало све, сходно Павлу, што је часно и побожно и избрано (Филиб. 4,8), а особито љубав која је глава свих врлина.”

2. Епско хришћанство. Тако се може назвати српско Православље. То је вера на делу, у акцији, вера војинствена. Грци

7

8

Јануар 2007.

су логичари. Њихов дух је одувек филозофски. Они су дали логичне форме хришћанској вери. Срби су од Грка примили, усвојили разрађени систем хришћанске науке, који им је био довољан као основ делатности и борбе. Код Руса преовалђује осећајност, лирика. Руси су схватили Хришћанство као љубав. Код Срба, пре свега и изнад свега дело. Кад је реч о вери, Срби желе да је виде на делу. Не вреди само говорити, мора се и творити. И ко делом друге учи, најбољи је учитељ. Отуда и позната изрека: Добар пастир што год каже ином, то сам својим потврђује чином. Свети Сава се прославио међу Србима због својих дела, а не због речи. Тако и други многобројни српски светитељи, хероји и мученици. Не би хтели овим да кажемо као да у руском Хришћанству оскудева логика нити

да у српском Хришћанству нема осећајности. Далеко од тога. Него истичемо оно што су историјске прилике и душевне наклоности истакле на највидније место код ових православних народа. Ни Руси ни Грци нису имали за вековно гесло: за крст часни и слободу златну. Имали су га

само Срби. Јер борба, наметнута борба, за крст и слободу, трајала је дуже и била је упорнија код српског народа него ли код грчког и руског. Отуда је српско Хришћанство добило епски карактер, а ТО значи карактер дела, акције, борбе. Хришћанство јаке воље, али нема какве јаке воље, него јаке и добре воље, воље на добро управљене. Рекао је Спаситељ: Ако ко створи и научи, тај ће се назвати велики у царству небесном. Прво дакле дело, па кроз дело поука другоме. Оно што Константин Филозоф говори о Србима из 15. века, важи и данас. Само што данас Срби треба да буду још бољи и побољнији од ондашњих предака својих, уколико су сада богатији петвековним искуством своје историје, своје епске патње и борбе за крст и слободу. Ако ли нису, помоћи ће Бог па ће бити. Амин, Боже дај!

МАНАСТИР КРУПА У вријеме, кад је основан ман. Крка, постојао је већ манастир Крупа. Врло важни податак о овоме манастиру налазимо у званичном извјештају француске генералне интенданције за Далмацију од 24. дец. 1811. године. У томе извјештају пише, да је почетак градње манастира Крупе био 1317. године, и да је саграђен помоћу српскога краља Стевана Милутина и слиједећа два краља (Дечанског и Душана), и помоћу народа, и да су српски краљеви купили и даровали првим крупским калуђерима неколике земље, које су послије калуђери умножили; а кад су Турци завладали Далмацијом, они потврдише калуђерима уживање старога посједа. По овоме извјештају дакле први темељ манастиру Крупи био би ударен 1817. године, то јест, пошљедњих година владе краља Милутина, и градња се продужила за владе краља Стевана

Дечанског када је морала бити и довршена. За владе Стевана Душана манастир је морао бити опет поновљен, и то 1345. године. Ово је споменуто на једној плочи, која је узидана у трулу црквеном, и на којој се чита да овај манастир „понови” цар Душан. То је исто забиљежено и на једном великом часослову пок. архимандрита крупског Герасима Зелића. А кажу, да се то исто спомињало и у једном турском писму, што је манастиру био издан, али којега писма данас више нема у манастиру. На гласу је морао бити овај манастир већ у почетку свога постојања, јер су се њега српска господа сјећала и даривала га. У љетопису нашем под 1494. годином пише: „Овога лета Господњег благочестива и христољубива госпођа Ангелина и деспот Георгије и деспот Јован дадоше грамату деспотску јеромонасима

Јануар 2007.

Јулијану и Кирилу за древни наш краљевски манастир у Крупи, који је под покровом Пресвете Дјеве Марије, и послаше богате дарове, те нека би њихова имена помињана била на службама светим.” О овој грамати српске деспотице Ангелине (која се послије закалуђерила и позната је са именом св. мајке Ангелине) и синова јој: деспота Ђорђа (који се такођер закалуђерио са именом Максим и био затијем митрополит) и деспота Јована, споменуто је и у реченом натпису у трулу црквеном, а исто и у оној књизи архим. Зелића. Наведене ријечи из нашега љетописа о овој деспотској грамати и о томе, да је манастир Крупа „древни” и „краљевски”, служе потврдом онога, што смо горе навели о почетку градње манастира 1317. године и обнови његовој 1345. године. Има и још један податак, да је ман. Крупа постојао у XIV вијеку. Савјетник далматинског проведитора Пасквали у званичном извјештају своме од 5. априла 1810. средишњој француској влади каже, „да се сукоб између војске, која је пратила у Далмацију краљице Марију и Јелисавету, и војске, која је била противу њих, догодио код ман. Крупе у близини ријеке Зрмање.” А пошто би се то догодило било 1385. године, тада би то служило новим доказом (ако је иначе основан овај Пасквалијев податак), да је прије тога доба основан био и постојао ман. Крупа. Ако узмемо у обзир, да се много српскога народа доселило у сјеверну Далмацију крајем XIII и у почетку XIV вијека, као што смо то већ казали, при томе ако се сјетимо живога уплива на Далмацију светосавске цркве и велике побожности и оданости православној вјери Немањића, и да су они зидали српске манастире чак и на далеком истоку и међу туђим свијетом, тада ми морамо сматрати на истини

основанима наведене податке о постању манастира Крупе, и дакле оправданим оно што смо казали, да је овај наш манастир постојао већ тада, када је основан био манастир Крка. Овој тврдњи не само што не протурјечи, него у неку руку и поткрепљује и предање, које још живи у народу нашем, да су манастир Крупа основали калуђери манастира Крупе у Босни, и да су по називу тога босанскога манастира назвали Крупом и овај манастир у Далмацији, исто као што се тако називала и његова околина и ријечица, што на југу мимо манастира тече. Да је у XIII вијеку у Босни постојао манастир Крупа, и то при утоку ријечице Крупе у Врбас, то је познато, те је врло лако, да су за вријеме краља Милутина, кад се противу њега дигао тадашњи босански бан Младен заједно са мађарским краљем Карлом Робертом, неки калуђери отишли из оног босанског манастира, ставили се под заштиту Милутина и дошли у Далмацију, и ту, помоћу Милутиновом, положили темељ новоме манастиру, који назваше Крупом. Они босански крупски калуђери биће замислили да подигну нови манастир, овај у Далмацији, можда и услијед тога, што је на далеко познато било, како је краљ Милутин штедар био према манастирима, којих је, кажу, заједно са другим великим црквама, он подигао четрдесет и осам. А не треба заборавити ни то, да се у XIV вијеку спомињу у данашњем велебитском подгорју „српски васали”, поданици обровачкога дворца на земљама около данашњега Жегара, да је дакле ту било српскога народа у томе вијеку, и да су они калуђери из босанског манастира Крупе могли тада доћи као међу своје у поменуто данашње велебитско подгорје, те нови манастир саградити. из књиге Православна Далмација, Св. Никодим Епископ далматински

9

10

Јануар 2007.

Јован Бован – оснивач Српске школе у Шибенику У овом делу гробља при цркви Светог Спаса у коме се покојници сахрањују у земљу или у породичне гробнице има неколико „светлих гробова” заслужних Шибенчана, привредника и интелектуалаца, који су својим радом и доброчинствима задужили и свој град и свој народ и заслужили да им се имена не забораве. Ми ћемо овде одабрати петорицу од њих. То су: Јован Бован, Петар Ковачевић, Спиридон Поповић, Никола Милетић и Божидар Петрановић. ЈОВАН БОВАН Име Јована Бована свакако предњачи у популарности коју је оно стекло међу шибеничким Србима и задржало ју ево већ двеста година. Бован је импоновао савременицима, а био цењен од потомака као мецена и оснивач прве српске и уопште словенске школе на Јадрану. Свежина ума рођеног Херцеговца, амбиција и жеља за стицањем имања, угледа и утицаја и, напослетку, здраво осећање обавеза према свом народу и његовом општем, економском и културном напретку, учинили су од Бована човека који се неизбрисиво урезао у душу и историју далматинских Срба. Породица Јована Бована потиче из Лоубиња у Херцеговини. Његов отац Михаило прешао је

у Мостар, где се бавио трговином. У Мостару му се и родио син Јован око 1736. године. У жељи да му се син што боље оспособи за живот, одвео је отац малог Јована да учи школу у манастиру Житомислићу. Учећи школу Јован је остао у манастиру неколико година, а затим се вратио кући и радио заједно са оцем у трговини, коју је водио и сам после смрти својих родитеља. Кад му је било око четрдесет година, напусти Јован Мостар и пође с братом Марком у свет да тражи погодније место, где би његове способности могле боље да дођу до изражаја, а његове жеље до остварења. У Дубровнику се оженио Аном Љубибратић, женом умном, благе нарави и

виших побуда. Напослетку су се браћа зауставила у Скрадину где су се убрзо афирмисали као трговци и угледни грађани. Смрт их јс ускоро раздвојила. Марко је 1784, умро и сахрањен је у скрадинском православном гробљу у порти цркве св. Спиридона. Јован је развио велик трговачки посао. У радњу је узимао младе способне људе из околине, учио их и помагао, а неке од њих узимао и за ортаке. Развио је многе везе са многим приморским и прекоморским градовима, због чега је сваке године путовао. Посао је ишао одлично и Бован се обогатио. Добро уведену радњу Бован је 1798. поверио на управу своме младом ортаку Ђури Синобаду, а он је са супругом прешао да живи у Шибенику, где се потпуно укључио у живот и рад православног »обштества« шибеничког, помажући материјално и цркву и сваку родољубиву и хуману акцију. Повремено је одлазио у Скра дин ради надзиравања свога имања. Кад је половином марта 1806. ишао у Скрадин, била је велика бура и студен. Он назебе, добије запалење плућа и 21(9) марта 1806. умре у Скрадину. Сахрањен је у гроб свога брата Марка крај цркве св. Спиридона, иако је раније за себе био спремио гроб и епитаф крај цркве

Јануар 2007.

св. Петке на дивном брдашцу изнад Скрадина. Герасим Петрановић је, по причању старијих, овако описао лик Јована Бована: »Бован бијаше стаса висока и одвећ једар, главе велике, чела високог, очију зеленкастих, образа дугачког, косе риђе, коју би иза ува носио, обрва и бркова риђих и густих, погледа јасног, боје здраве, црвене. Носио је богато херцеговачко одело«. Величина и значај Јована Бована нису исцрпени само у пројављивању његових пословних способности и стицању материјалних добара, у подизању нашег трговачког подмлатка, у помагању даровитих младића у привреди и у давању помоћи сиротињи. У свему томе он је, у духу друштвених односа и обичаја оног времена, био веома познат међу својим савременицима. Права величина Јована Бована јесте у оном што је он, помоћу стеченог иметка, учинио за српски парод у Далмацији у будућности. Његово богатство није постало његов господар, већ му је послужило као колосално средство којим је помогао свом народу у једној епоси његове историје и нашао у њој своје часно место. Јован Бован је 2. децембра 1801. саставио свој тестамент. Пошто је оставио довољно средстава за живот својој супрузи, даривао је све оне који су га за живота ма чим задужили, а све остало оставио је црквама, манастирима, школи и сиротињи. Богатим парусијама или сарандарима обдарио је све далматинске цркве и манастире, па и многе ван Далмације, нарочито у Херцеговини. Није заборавио ни Хиландар ни Јерусалим. Поред суме, коју је одредио да се приликом

његова погреба подели сиротињи, наредио је да се у Шибенику уреди једна кућа за дом православне сиротиње. Најважнија одредба Бовановог тестамента, која има историјски значај, односи се на оснивање српске школе у Шибенику. Бован је, наиме, одредио да се у Шибенику нађе погодна кућа у којој да се уреди школа, да се доведе учитељ, за кога је осигурао плату, како би школовање било бесплатно. Сиромашним ученицима да се купују књиге и остали школски прибор на трошак његове закладе. Учитељ је према Бовановој жељи био дужан да учи децу „књизи грчко руско илирској” (ad еcco maestro di esercitare gratis tutta la giuventu con li libri greci moscoviti illirici), а управа Закладе се морала старати да школа ми за неколико дана не буде без учитеља (ecca scuola nemmeno per pochi giorni senza il maestro). Кад је тестамент отворен и добијена царска дозвола да се школа отвори, писао је „Краљски Далматин” о просветним приликама да лматинских Срба: „...Ovi, općeno rečeno Arkaći u nijednom mistu od Države nisu igda imali jednu Učionicu pučku u kojoj služeći se od njihova jezika i ne mišajuć se s Latinim koji ih nadhode u

gospodstvu i množtvu, mogahu tiho i brez smutiti mir družbeni odgojiti mladost Garšku kako i Latini. Koja stvar ali ne budući se mogla, ali budući se hotila izpuniti, bila je uzrok s jednu stranu od mnoga neuminstva, a s drugu od malo milostije. Бованова ће школа, дакле, бити прва школа на народном језику у Далмацији. До тада су и српска православна деца, заједно са хрватском децом римокатоличке вере („Латинима”), могла ићи само у талијанске школе. Извршујући тестамент свога супруга, Ана Бован је 25. марта 1807. уступила једну кућу у Скрадину, која је идуће године продана Ђури Синобаду за 24.000 млетачких либара и новац је стављен у државну касу као основни капитал Бованове закладе за издржавање школе. И сама Ана је својим теста ментом оставила овој школској заклади свога мужа 4.000 млетачких либара. Школа је отворена 15. септембра 1807, али Ана није дочекала њено отварање. Умрла је 16. августа 1807. „Краљски Далматин” је 25. септембра објавио да је у Шибенику „отворена Краљева учионица Словинска Гаршка” и да је „перви научитељ учионице припоштовани госп. арципрет Дон Мате Веја”. Био је то стари, дугогодишњи парох шибенички, протопрезвитер Матеј Веја, пореклом Грк са Крфа, који се толико сродио са Србима да им је, ево, постао први учитељ народне писмености. Остварен је и други део Бованова тестамента. У Шибенику је купљена кућа за смештај српске сиротиње. Кућа је уређена и предана испуњењу њене узвишене намене.

11

12

Јануар 2007.

Рад ове прве „словинске” школе на Јадрану прекинут је доласком Француза. Француска управа је потрошила новац Бованове закладе и школа је престала са радом. Тек кад је за епископа далматинског дошао Јосиф Рајачић, већ под поновном аустријском управом, отпочело се са радом на обнови Бованове фондације, школе и дома за сиромахе. На Рајачићеву молбу цар је 1831. наредио Ликвидационој комисији у Милану да ствар извиди и да се главница са пристиглим каматама исплати. Комисија је донела такву одлуку, али је њено извршење задржано потраживањем неких Бованових сродника. После дуге парнице, која је трајала до 1854, суд је одбио њихова потраживања и „сходно светој и благој вољи тестатора”, вели Петрановић, досудио цео овај капитал у корист Бованове закладе. Тај капитал је доносио годишње 1700 форинти камате. Како сав тај новац од камате није био потребан за издржавање школе са једним учитељем, одлучио је школски одбор, а Царско–краљевско намесништво и Епархија потврдили, да се најпре осигура простор за школу и учитеља у бившој епископској резиденцији (епископија је 1841. и премештена у Задар), „а после да се установи: 1. Два учитеља са двије класе, у којима ће се дјеца учити у науки христијанској, језицима: српском, талијанском и њемачком, с годишњом платом, поред бесплатног стана, сваком учитељу ф 420 а. в.

2. Мјесном пароху као управитељу награде на годину ф. 63.

3. За набављање школских књнга сиромашним ученицима ф. 42.

4. Послужитељу школском ф. 63.

5. За православну сиротињу у Шибенику за станиште ф.

105.

6. Два до три стипендијума за ученике Србље, који би веће науке учити хтјели.” Према „Фундационалном штатуту”, потврђеном 1868. од државних и црквених власти, Бованова школа је добила право јавности и била овлаштена да као »главна основна редовна школа« и као »јавна основна школа« издаје правоваљане школске свједоџбе. „Фундационални штатут” је 1909. делимично измењен и тада је добио нови назив, „Основно писмо закладне Бованове мушке школе”. Почетком првог светског рата износио је капитал Бованове закладе 130.000 круна. То је био велик износ који је омогућавао успешан рад и развој школе. Међутим,

после свршеног рата, услед монетарних промена, тај капитал је сведен на безначајну суму, која није више могла да осигура основне потребе школе и – она се угасила. Бованову школу су похађали многи знаменити Срби северне Далмације, међу њима и Симо Матавуљ. Пошто су ђаци ове школе, у почетку, вероватно до 1868. године, морали обавезно ићи у талијанску основну школу, учили су двоструко. „Тако је трајало пуне четири године”, пише Матавуљ у својој старости. „Ми смо дупло учили. Латини дневно четири часа, а ми Срби осам на дан. Латини талијански, а ми и то и српски... У тој школи, задуго јединој српској, учили су се и српским духом запајали не само Шибенчани него и деца целе северне Далмације. Школа и данас (1906, кад је Матавуљ ово писао) цвета, а њени ђаци не морају се најпре замарати у перкелијанској (тј. талијанској) школи.” Још док је школа цветала, пренели су захва лни Шибенчани 1910. године посмртне остатке Јована Бована на врло свечан начин из Скрадина у Шибеник и сахранили их на шибеничком гробљу код цркве Светог Спаса, где му је и жена сахрањена. На споменику који је тада подигнут стоји кратак натпис:

ОВДЈЕ ПОЧИВА НАРОДНИ ДОБРОТВОР ЈОВАН БОВАН ОСНОВАТЕЉ СРПСКЕ МУШКЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ У ШИБЕНИКУ РОДОМ ИЗ МОСТАРА ПРЕМИНУО У СКРАДИНУ 1806.

Јануар 2007.

Досељавање Срба у Сјеверну Далмацију У времену кад су Хрвати признали Коломана за свог краља (1102.) границе хрватског краљевства, како пише Шишић, „текле су отприлике Неретвом до Раме, одатле на горњи и средишњи Врбас, затим на доњу Босну до ушћа у Саву и правцем повученим између данашњег Брода и Доњег Михољца до Драве, па уз Драву до штајерско–крањског пограничног горја откуда се спуштала на море код Ријеке; од већих отока припадали су Хрватској Крк, Црес, Раб, Паг, Хвар, Брач и Вис.” Сјеверна Далмација ће тако већ почетком 13. вијека постати тромеђа на којој су се сукобљавали интереси хрватско– угарске државе, затим Босне и напосљетку Србије, која је владала сусједним Хумом. У Хрватској је постепено ојачало племство и потпуно се развио феудални систем. Крајем 13. вијека нарочито се истичу двије племићке породице, Франкопани у Модрушкој жупанији и Шубићи у Брибирској. Павле Шубић (+1312.) је чак добио насљедно банско достојанство и готово суверено владао на подручју од Гвозда (Капеле) до Цетине. Он је чак успио да своју власт прошири и на један дио Босне, те се од 1299. називао „бан Хрватске и Далмације и господар Босне.” Кад је Павле у борби за подвргавање појединих босанских области погинуо од „босанских јеретика”, наслиједио га је у банском достојанству најприје брат Младен I (1302– 1304), а затим син Младен II (1305–1322). Даље ширење власти хрватског бана у западној Босни зауставио је босански бан Стјепан I Котроманић (1290–1310), зет српског краља Драгутина, који је као „сремски краљ” (1284–1316) управљао и сјевероисточном Босном и по ријечима његова биографа, архиепископа Данила, „многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску вјеру и крсти их.” Тако је западна Босна била

у политичкој и територијалној заједници са Далмацијом, а источна са Србијом. Овакво политичко стање имало је знатних посљедица по вјерски и црквени живот на овом подручју. У западној Босни, која је сада била у политичко–територијалној заједници са Далмацијом, постојале су упоредо „црква босанска” и православна. Хум, који је кратко вријеме био под влашћу Шубића, у црквеном погледу улазио је у састав светосавске Жичко– пећке архиепископије. Све је то омогућило да и сјеверна Далмација, усљед кретања војске и миграције становништва, дође у додир са православљем и да га упозна. Иван Луцијус, писац далматинске и хрватске историје, пише како су се Срби из Босне крајем 12. вијека, за вријеме бана Младена, почели да досељавају у Далмацију. Они су најприје служили као војници у Младеновим далматинским градовима, а затим су се спуштали у равнице и заједно са Хрватима обрађивали поља. Друга сеоба Срба у сјеверну Далмацију догодила се, по казивању старих писаца, 1305. године, а касније их је било све више. У то вријеме појављује се у сјеверној Далмацији и први српски православни манастир, Крупа под Велебитом. Записана традиција каже да је то било 1317. године. Предање даље каже да су манастир саградили добјегли калуђери босанског манастира Крупе уз материјалну помоћ српског краља Стефана (Милутина) и сљедећих двају краљева (Дечанског и Душана) и уз помоћ народа. Ови су краљеви, према предању, откупили манастиру неке земље, које су калуђери касније умножили, па их сачували за вријеме Турака, који су манастиру потврдили право на уживање ових земаља. Оснивање овог православног манастира ван немањићке државе, на подручју које је за

13

14

Јануар 2007.

Немањиће било од велике важности, морало је разумљиво да заинтересује владаре из ове династије. Са вјерског гледишта, не зачуђава њихова жеља да помогну овим малим српским насељима у задовољавању њихових вјерских потреба, а са политичког гледишта – требало је да овај манастир веже одвојене Србе за немањићку државу и српску архиепископију. Цар Душан ће 1347, свакако из политичких разлога, удати своју сестру Јелену за Младена III Шубића, који је тада био господар Скрадина, Клиса и Омиша. Младен је био врло угледан и моћан феудалац и могао је добро да послужи политичким интересима царевине на овој страни, а он је опет, без сумње, био сретан што је добио за шурака тада најмоћнијег владара на Балкану. У времену кад су се на овом подручју борили за превласт Млечани и Мађари, овај брак је био пожељан и Шубићима и Душану. Међутим, Младен је умро већ 1. маја 1348. и Јелена је остала са тек рођеним сином Младеном IV међу самим непријатељима. Младеновог посједа хтјели су да се домогну и Млечани и Мађари и Нелипићи, па и сродници из породице Шубића. Несретној младој удовици помогао је брат, српски цар Душан, који је послао своје војничке посаде у сестрине градове. У Клис је дошао Душанов њемачки најамнички старјешина Палман, а у Скрадин Ђураш син Илијин, родом из Зете, праћен синовима и синовцима. Иако појава српске принцезе, њених дворјана и српских царских посада у далматинским градовима није значила нарочиту промјену у вјерском и црквеном животу овог римокатоличког подручја, ипак је чињеница да је у то вријеме усљед учесталих миграција Срба из Босне било све више српских оаза у овој области и да се 1350. овдје појављује и други српски манастир, Крка, и то баш иницијативом Јелениног духовника Рувима и њеном материјалном помоћи, о чему детаљно говори Кончаревићев љетопис. Није без значаја да се нагласи да су оснивачи манастира св. Арханђела у Крки били калуђери који су дошли из манастира св. Арханђела, који је у Јерусалиму подигао српски краљ Милутин. Од половине 14. вијека све чешће су миграције православних Срба из Босне у сјеверну Далмацију. Смјештај ових досељеника задавао је много бриге далматинском бану Николи Сечу, али је узбудио и папу Григорија XI, који је 1372. и 1373. упозоравао босанске фрањевце на ове „православне Влахе”, који се са граница Босне и Крбаве шире према Приморју. Ово досељавање православних Срба из Босне у

Далмацију појачано је послије Твртковог освајања Далмације и јужне Хрватске до Велебита (1390.), откад се он почео да назива „краљ Србије, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја”. Кончаревић је у свом љетопису записао да „краљ Стефан Твртко бјаше орудије Божијаго промисла ради утвержденија нашеја свјатија православнија вјери в нашем отечествији”. У његово вријеме саграђена је црква Вазнесења Христова (Свети Спас) на извору ријеке Цетине. Тада се спомињу и православне цркве у Клису и Брибиру. Срби, досељени из Босне, саградили су на Цетини манастир Драговић (1395.). Ова насеља су на преласку из 14. у 15. вијек стално јачала због доласка све нових и нових група досељеника из Босне, у коју су учестали турски упади и учинили Босну врло несигурним подручјем. Тако се послије турског упада у Босну 1397. иселило доста Срба из Босне у Далмацију. Једна од тих група населила се у Книнском пољу, Голубићу, Пађенама и Полачи. Млетачки адмирал Петар Лоредан помиње 1423. „српске вазале” као поданике обровачког дворца, за које вели да су још од 1392. настањени на мјесту гдје се налази село Жегар. Тврткови насљедници нису могли да задрже управу над сјеверном Далмацијом, већ су је морали предати поново хрватско–угарском краљу. Међутим, честе смјене на овом пријестолу и непрестане буне и немири имали су судбоносне посљедице и по Далмацију. Хрватско–угарски краљ Владислав Напуљски, видећи да се у овако бурним временима неће моћи да одржи на пријестолу, одлучи се на врло подло дјело. „Послије дуљих преговора и срамотног цјенкања прода у јулу 1409. за 100.000 дуката град Задар, Новиград, Врану и оток Паг, као и сва своја права на читаву Далмацију, Млетачкој Републици. И тако се ето Венеција, која се за читаве борбе мудро држала по страни, највећма окористи дуготрајним грађанским ратовима у Хрватској и Угарској, угнијездивши се тај пут у Далмацији трајно до своје пропасти (1797.)” (Шишић). Краљ Сигисмуид се узалуд трудио да поврати Далмацију од Млечана. Њему је остало само приморје од Истре до Обровца, Книнска крајина, Врлика, Сињ, Клис, дио Загорја (између Трогира, Шибеника и Дрниша), Петрово Поље, Промина и Миљевци. Млечани су држали обалу са градовима: Задар, Нин, Новиград, Врана, Островица, Скрадин, Шибеник, Трогир, Сплит, Омиш, Котор и Будва. Тај свој посјед Млечани су задржали стално, док је мађарско подручје постепено пало под Турке.

Поуке старца Порфирија Кавсокаливита Данас је веома чест случај да видимо свете људе, али и прелашћене људе. Може ти се десити да одеш неком пустињаку, подвижнику, а он да ти, чим те угледа, каже: Добродошао! и одмах затим да те ослови по имену. Потом да те упита: како то да ниси пазио него си се упетљао у ту и ту ствар? Видиш, навео ти је име, а да те није раније познавао, и споменуо ти је скривене догађаје из твог живота. Одмах у себи кажеш: Ово је свети човек – рекао ми је моје име и открио ми је моје тајне. Одеш, међутим, и неком магу, – ваља вам знати да је данашњи свет препун чаробњака, варалица, који зарађују силно богатство, – па ти и он саопшти откуда долазиш и куда идеш. Тек онда си збуњен и дезоријентисан. Мислиш: шта се овде дешава, где је ту истина? Онај светитељ ми је рекао истину, али и овај маг ми говори истину. И он ме је ословио по имену... Да није и он светац? Ето, на тај начин се запетљавамо. Свето Писмо нас просвећује да стекнемо способност разликовања духова; стога треба да га познајемо и да га пажљиво изучавамо. Једна је ствар благодатна опијеност божанском благодаћу, а сасвим друга је ствар оно што се збива са коривантима (Кориванти су људи који се налазе у стању манијачког транса и вансебног ентузијазма. Ова реч води порекло од назива обожавалаца такозваних кориваната, тојест демонских божанстава којима су се у старини клањали Јели-

О Светом Писму ни.) у трансу, где се јасно види присуство сатанског духа. Оно што се дешава са магом или чаробњаком јесте прелест праћена неприличним и бесмисленим поступцима. Ту се противнички, демонски дух појављује као анђео светлости (ср. II Кор. 11, 14). Ако не познајеш његова лукавства, нећеш моћи да препознаш да то што видиш није од божанског Духа, па ти се може десити да будеш заведен и да помислиш како је ту посреди неко добро одушевљење. Многи су тако награбусили. При оваквим стањима постоје две стварности: добро и зло. Добри анђео и зли анђео, односно демон, зли дух. Тако исто и у нама постоји и добро и зло, тојест стари човек и човек обновљен по Христу. Стари човек је онај који подлеже староме ја у себи. На њега веома много утиче зли дух, па и он постаје зао. Он злобно гледа на свет. Свима жели зло и стално куне. Он је налик на Пападијамантисову Франгојану, која је доживела многе муке и невоље у животу и због тога душевно била дубоко рањена. На тај начин, човек који прима утицај злог духа, рецимо неки маг или чаробњак, стално хули на Бога. Он, може бити, прориче, предсказује будућност, али све што предсказује – слути на зло. Он је усмерен наниже: подстакнут својом злобом, чини ружне ствари, које потичу од његовог старог ја. Доспева у демонско стање, а не у духовно узвишену раван. Где је он, ту не постоји Бог.

Но он за себе говори да је Христов. Можда, привидно, и припада Цркви, можда је крштен, можда познаје Јеванђеље, али поремећен је присуством и дејством зла у њему, па су болесне и његова мисао, и његова фантазија, и његова душа. Такав човек може да обмане или преласти и друге. Он има обичај да каже: видео сам Христа, видео сам Богородицу, рекао ми је, или рекла ми је, да ће бити рата, да ће се десити убиство или неко друго зло...

– и то се стварно дешава зато што је ђаво испланирао зло, те он отуда и зна за њега. Јесте ли схватили? Све су то поремећене, ненормалне ствари. Иако ти такав човек каже да је видео Пресвету Богородицу, или Свету Тројицу, или светог Серафима, и да су му рекли то, то, то и то, у самој стварности можда се ради о медијуму. Схватате ли? Он пада на земљу, пада у несвест, баца пену и плаче. Тада се види да тај човек није Христов. Он можда мисли о себи да га надахњује Христос, Пресвета Богородица или свети, али то није истина. Ако неко приђе човеку опседнутом злим духом, па му каже: ти си варалица, или му усто удари шамар и упути још неку ружну реч, овај ће почети да псује и хули против свега, па и против Божанства. Он се налази у демонском стању и оно ће га временом одвести у лудницу. Другим речима, сва та стања, спиритизми и остало слично томе, јесу болесна стања. из књиге: Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита Беседа, Нови Сад

15

16

Уски и ши Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (МТ.22,14). Ући на уска врата без имало вјере у Христа и наде на спасење заиста је тешко, јер живјети животом Новог завјета захтјева много труда. Први услов новозавјетног живота јесте поћи уским путем, а то значи, узети свој крст и ићи за Христом (МТ.16,24). Али треба имати у виду да се за тај труд тражи много и када буде исплата биће плаћен много, свима онима који изаберу уски пут. Саме ријечи Христове нам свједоче о томе: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако (МТ.11,28-30)”. Да би постигли савршенство и добили оно што желимо, а то је Царство небеско, требамо нешто и жртвовати; али свакако пазити да жртвујемо оно што је јефтиније, а то је своје тијело односно самога себе. Јер је душа важнија од тијела, јер је тијело пролазно и трулежно, а душа није. Она је вјечна; да ли вјечно мртва или вјечно жива, то зависи од нас који пут изаберемо, или широки у смрт, или уски у живот. Тијело је ништавно, а што је ништавно то је јефтино, а што је вјечно то је скупоцјено. Веће је благо оно што дуже траје јер више вриједи од пропадљивог. Зато душу треба спасити на вријеме, јер кад смрт наступи тад је касно спашавати душу. Многи ће рећи: „живјети животом Новог завјета је немогуће, јер како да будемо сигурни да Бог постоји и да ће нам платити за наш труд”. А мој одговор гласи: „свети Николај Жички је живио јеванђелским животом у посту и молитви, и није Бога питао каква ће му плата бити, нити је чак посумњао у постојаност Бога, него је сву наду полагао у Бога и у вјечни

живот, и није тражио никакву плату за своја добра дијела а она су безбројна, и гле, ето га сада пред пријестолом Бога Живога и гледа нас и жали над свима онима који изабраше широки пут. Зашто вам баш дајем Николаја Жичког за примјер? Дајем вам га из тог разлога што је он највећи Србин послије светог Саве и уједно због тога што је он (српски) светитељ новијег времена и савршенијег доба у које је много

17

ироки пут теже живјети подвижничким животом и животом Новог завјета, због бројних порока које одводе човјека на широки пут. Послат је међу нас Србе да нас исправи на прави пут као што некада бијаше послат Јован Крститељ као глас вапијућег у пустињи који ће припремити пут Господњи и поравнати стазе Његове (МТ.3,3;МК.1,3). Николај Жички је био опомена за нас Србе да кренемо правим путем и да се угледају на њега сви они који се желе спасити. Он је примјер јеванђељског живота, примјер пута којим треба ићи. Вјера у Бога, нада у вјечни живот, љубав према свима па чак и према непријатељима су основи Николајевог живота којих се и ми требамо придржавати. Али Бог нам је и прије Николаја Жичког послао свог анђела који је утемељио вјеру у српском народу; човјек који касније поста просвјетитељ и равноапостол и највећи Србин, а то је свети Сава Немањић. Та два човјека односно анђела Господња, бијаху послати међу нас Србе да нас изведу на прави пут, мукотрпан и горак, али слатког плода. Два човјека има српска Црква и српски народ. Први свети Сава, једини до сада Равноапостолни а други је свети Николај, српски свети Златоуст. И све што је рекаонебеско је благо. Све што је написао непропадљиво, небеско, вјечно злато. Заиста, ако учините налет кроз велике светитеље Божје, кроз велике свете писце Цркве Христове, послије светог Јована Златоустог, цариградског свесунца, најближи њему је свети Владика Николај, свети Дамаскин, Григорије Палама и још

мало њих. Како је он неисказано велики. И све тајне, тајне велике, тајне свих свјетова Божјих, сусрећемо у његовим дјелима. Његов огромни ум дао је науку какву српски човјек и српски народ није знао. Кроз њега је проговорила српска душа, проговорила светосавски сјајно, херувимски, громовски проговорила оглувјелој српској души. Оглувјелој од политике, од странаштва... Оглувјелој за све што је вјечно, за све што је Христово, за све што је светосавски. Заиста је он глас вапијућег у пустињи јер је цио свој живот посветио на исправљању српског народа на прави пут. Спасење је на оном путу којим је ходио Николај Жички, јер како каже преподобни Јустин Ћелијски: „почео као млади јеромонах, а завршио као Равноапостолни светитељ Охридски и Жички”. Јер што је пред људима малено пред Богом је велико. Међу светим Апостолима, ево њега српског светог Апостола, ево највећег мученика послије светога Саве. Међу светим исповједницима, ево српског светог исповједника и међу светим врачима, међу љекарима, међу чудотворцима, ево српског светог љекара–светог Владике Николаја. Он је љекар душа и савјести српских. Небески љекар савјести српских. Сва његова дјела су упућена нама Србима, и послије смрти нам је оставио своја дјела као благо бесцјено, да се из њих учимо живјети јеванђелским животом. Опет ће многи рећи: „није лако живјети животом Еванђеља”. Није лако? А зар је било лако Николају Жичком живјети тако? Није! Али кад је сазнао да ће за такав живот добити Царство небеско, онда му је сваки подвиг постао лаган. Док је био заробљен у логору Дахау, трпио је разна мучења, подсмијевања, изглађивања, али се није поколебао у својој вјери него је наставио живјети животом Еванђеља. Горјан Кљајић ученик II разреда богословије у Крки

18

Јануар 2007.

Духовни и културни геноцид на Брибиру у Епархији далматинској На пози в на д леж ног свештеника јереја Ђорђа Веселиновића Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије са братством манастира Крке и не кол и ко свештеника Епархије далматинске посјетио је 10. децембра 2006. г. Брибирску Главицу и храм светих Јоакима и Ане, који је у најновијој презентацији Културне заједнице града Скрадина и новопостављеној табли на Брибиру избрисан са списка живих и проглашен старохрватским храмом. Село Брибир се налази недалеко од града Скрадина и вијековима је насељено српским становништвом. Срби из Брибира су веома вриједни људи што се може и данас видјети јер су њихови виногради и маслињаци примјерно уређени. Упоредо са борбом за обнову својих огњишта Срби из Брибира су обновили и свој храм који је саграђен 1574. г. Овај храм није једини храм православних Срба на

Брибиру јер се из историје зна да је жена Младена II Шубића Јелена (ктиторка манастира Крке, живјела у 14. вијеку) била кћер св. Стефана Дечанског и сестра

цара Душана и да је при свом двору имала православни храм. Такођер је познато да је у једном тешком моменту братија манастира Драговића живјела на Брибиру и имала цркву светог Јована Крститеља и своја имања. Међутим културна заједница града Скрадина у сарадњи са Заводом за заштиту споменика Шибеник то игнорише и на информационим таблама које су прије неколико дана постављене на Брибирској Главици ни једном ријечју не спомиње православне светиње на Брибиру. Не само што не спомиње постојање православних храмова него својата темеље који се налазе испод храма светог Јоакима и Ане називајући

их темељима „старохрватске цркве”. Познато је да српска заједница у Далмацији ни једног момента у историји није својатала туђе светиње јер је имала своје. Такођер треба да буде познато да разни „стручњаци” српске православне храмове у Цетини и Парчићима а сада и у Брибиру називају старохрватским храмовима. Чињеница да се српске православне светиње у Далмацији отимају не може се другачије назвати осим духовним и културним геноцидом, који је потпуно непримјерен времену екуменизма, поштивању људских права и вјерских слобода, као и владавини права на просторима европских држава и европске демократије. Са друге стране ми као православни хришћани знамо да Бог није у сили него у правди па стога најдубље вјерујемо да ће и у овом случају правда Божија побједити као што је Господ на голготском крсту побиједио смрт и даровао свијету истину и живот вјечни.

Јануар 2007.

Писмо Патријарха српског г. Павла Божи Бишкупићу министру културе владе Републике Хрватске Његова Светост Патријарх српски Г. Павле, 4. јануара 2007. године упутио је писмо г. Божи Бишкупићу, министру културе Републике Хрватске, које преносимо у целини: Његовом Превасходству Господину БОЖИ БИШКУПИЋУ Министру Културе Републике Хрватске Загреб ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ МИНИСТРЕ, Недавно је туристичко–културна заједница града Скрадина, у сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе у Шибенику, поставила таблу на улаз старог града Брибира, на којој не пише да на Брибиру постоји Српска Православна Црква Светог Јоакима и Ане, у којој се редовно врше богослужења и остаци цркве Светог Јована Крститеља, већ се само помиње „старохрватска црква из 13. века, и темељи цркве светог Ивана из 11–13. века.” Овај чин је изазвао узнемиреност код локалног српско–православног становништва, које је јако осетљиво кад су у питању његове светиње на самој Брибирској главици. Дакле, немамо претензију да оспоравамо право Министарству културе Републике Хрватске под чијом је ингеренцијом и Завод за заштиту споменика културе у Шибенику, те туристичко–културна заједница града Скрадина, или да се мешамо у послове његове надлежности међу које спада и обележавање споменика културе (сакралних и др.), напротив, то поздрављамо и радујемо се, али истовремено не желимо да се преименују ничије светиње, па ни наше. Ми знамо и не оспоравамо да је Брибир градитетељска баштина славне породице Шубића у којој је била и Јелена Шубић из лозе Немањића, али само постављамо питање заштите националног

и културно–верског интереса српског народа и Српске Православне Цркве у овом и другим случајевима на подручју Републике Хрватске. Осим „брибирског случаја”, који траје још од времена Стјепана Гуњаче и „хрватског прољећа”, желимо Вас подсетити и на случајеве цркве Христа Спаситеља у Цетини, цркве у Уздољу код Далматинског Косова, цркве у Парчићима код Бјелине које су брутално узурпиране од стране римокатоличке цркве, односно Министарства за културу. У овим случајевима позивамо се на Резолуцију Парламентарне скупштине Савета Европе у којој се у поглављу VI, а које се односи на регионалну сарадњу под тачком д. каже: „да државе настале распадом Југославије заштите сву културну баштину и историјске споменике на својој територији који су повезани са историјским коренима и националним и верским идентитетом суседних земаља”. Подразумева се да је овде реч о верском и националном идентитету српског народа у Хрватској, односно Српске Православне Цркве. С обзиром на то да се на Брибирској главици налазе горепоменуте светиње Српске Православне Цркве, апелујемо на Вас да интервенишете код Завода за заштиту споменика културе у Шибенику да се овај принцип доследно поштује, како би се избегли неспоразуми, а локално српско–православно становништво умирило. Уколико, пак, постоје научно– историјска неслагања око неког историјског и сакралног објекта, сматрамо да би требало позвати стручњаке (историчаре, археологе, историчаре уметности и др.) да о томе донесу коначну реч. У нади да ћете Нас, Господине Министре, правилно разумети и учинити све што је до Вас да се позитивно реши наведени проблем, примите изразе наше захвалности. АЕМ и Патријарх српски Г. Павле

19

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

20

Јануар 2007.

Света Архијерејска Литургија у манастиру Крки У недјељу 10. децембра 2006. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г.

Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Епископу су саслуживали свештеномонаси манастира Крке и свештенство Епархије далматинске. У проповиједи Епископ је братству манастира, у ченицима богословије и сабраном народу пренио поздраве и благослове Свете Горе и српског манастира Хиландара које је недавно

као изасланик Његове Светости Патријарха српског Г. Павла посјетио. Након Литургије Епископ је посјетио храм Светог пророка Илије у Ђеврскама који је тренутно у фази обнове. Први део ра дова се ови х дана завршава а у плану је наставак обнове на прољеће 2007. године.

Надбискуп Пренђа посјетио манастир Крка На позив Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија (18. децембра 2006. г.) манастир Крку је посјетио Надбискуп задарски мсгр. Иван Пренђа. Тема разговора између двојице пастира Римокатоличке и Православне Цркве је помирење и заједнички суживот на овим просторима. Разговору су присуствовали и узели активног учешћа g. Jorge Fuentes амбасадор ОСЦЕ-а у Републици Хрватској, амбасадори Србије и Босне и Херцеговине г. Ц вје т и ћ а н и н и г. Др а г и ч е в и ћ , г. Л ијановић представник Министарства обнове развоја и туризма Републике Хрватске, г. Милорад Пуповац представник српске мањине у Сабору Р.Х. и представници ОСЦЕ-а из Сплита и Задра.

Порука овог састанка, којем су присуствовали бројни представници хрватских медија, је божићна порука мира и помирења, како између Срба и Хрвата на просторима Далмације, тако и међу свима људима добре воље. Православна и Римокатоличка Црква у том смислу су прве позване да дају свој допринос сведочећи заједничко Јеванђеље мира које је основа и мира међу људима.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јануар 2007.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ НИКОЛАЈА У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Свети Николај Мирликијски чудотворац свечано је прослављен у Епархији далматинској. Његово Преосвештенство Епископ да-

лматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију (19.децембра 2006. г.) у храму светог оца Николаја у Кистањама. У проповиједи поводом празника Епископ је истакао живот светог Николаја као примјер свим православним хришћанима честитајући онима који данас празнују Крсну славу. И у осталим храмовима Епархије далматинске свечано је прослављен свети отац Николај

као заштитник Далмације јер највећи број православних Далматинаца за своју Крсну славу има управо светог оца Николаја.

АРХИЕПИСКОП АМФИЛОХИЈЕ И ЕПИСКОП ФОТИЈЕ У ПОСЕТИ ЕПАРХИЈИ ГОРЊОКАРЛОВАЧКОЈ У сриједу (24. 12.), у поподневним часовима Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим у својој резиденцији у Карловцу угостио је угледне госте: Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско–приморског Г.Г. Амфилохија, Епископа далматинског Г.Г. Фотија, архимандрита манастира Крка – Германа и игумана цетињског манастира – Луку. По-

вод за ову посету је сутрашњи празник преподобног Спиридона чудотворца, који верници парохије перојске у Пероју обиљежавају као своју храмовну славу. Тим поводом Архиепископ Амфилохије ће, уз саслужење Епископа Фотија и Герасима те више свештеника и монаха служити Свету Архијерејску Литургију, којој ће присуствовати и високи угледни гости. Извор: Епархија горњокарловачка

21

22

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јануар 2007.

ХРАМОВНА СЛАВА У ПЕРОЈУ С благословом Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког Г. Герасима верници парохије перојске у Пероју данас су (25.12.) прославили своју храмовну славу – Преподобног Спиридона Чудотворца. У препуном парохијском храму Свету Архијерејску Литургију служио је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско–приморски Г.Г. Амфилохије, уз саслужење Епископа далматинског Г.Г. Фотија и Епископа горњокарловачког Г.Г. Герасима, са више свештеника и монаха Митрополије црногорско–приморске, Епархија далматинске и горњокарловачке. У поздравној беседи Његово Преосвештенство Епископ Герасим рекао је: Ваша Преосвештенства, часни оци, драги гости, драга браћо, сабрали смо се данас у овоме светом храму славећи име Божије, славећи Господа Творца, а да бисмо прославили храмовну славу Светог Оца Спиридона Чудотворца Тримитунског. Захваљујем се Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Амфилохију, што је издвојио своје време и оставио своје обавезе да би данас молитвено био са нама и донео нам благослове Светог Василија Острошког Чудотворца, Светог Петра Цетињског, Светог Арсенија и других светих који почивају у манастирима и црквама Црне Горе. Захваљујем се и Његовом Преосвештенству Епископу далматинском Г. Фотију, нашем епархијском суседу који је увек са нама да увелича славље и да свој благослов и подели нашу радост са нама. У свом говору Високопреосвећени Митрополит црногорско–приморски Г. Амфилохије, захвалио се духовном Архипастиру Епархије

горњокарловачке Г. Герасиму што му је остварена жеља да се молитвено саберу у храму Светог Спиридона на Светој Литургији. У наставку своје беседе Високопреосвећени је говорио о Цркви, као чувару Православља кроз векове и похвалио је вернике ове парохије у своме очувању Вере Православне, јер су на овим просторима од давне 1657. године. После заамвоне молитве уследило је благосиљање славског жита и резање колача. У наставку је приређен културно–уметнички програм Друштва перојских Црногораца „ПЕРОЈ 1657“, извођењем фолклорних игара из Црне Горе, овим поводом приређена је изложба госпође Љубинке Лазарић под називом „СВЕТИТЕЉИ И МАСЛИНЕ”. Овој свечаности присуствовали су и многобројни угледни гости: Министар вјера Републике Српске – господин Јово Турањанин, Конзул–жеран Генарлног конзулата у Ријеци – госпођа Мира Јегдић, жупник фажанске цркве у Фажани – Милан Мужина, председник Скупштине Истарске жупаније – господин Антон Перушко, господа из града Водњана, представници српске националне мањине града Пуле, те многобројни вјерници и други гости. Приликом одласка из Пероја на предлог Преосвећеног Владике Г. Герасима, гости су посетили Базилику у Водњанима, где је високе госте дочекао жупник Марјан Јеленић показивајући и говорећи о реликвијама које се чувају у овој Базилици. У њој се чувају мошти Патријарха цариградског Павла, св. мученика Севастијана, св. влмч. Варваре и др. које су путевима само Богу знаним доспеле у Истру.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јануар 2007.

Напад на православну Цркву Св. Георгија у Книну У ноћи између 28. и 29. децембра 2006. године десио се још један вандалски напад на Српску православну Цркву у Книну. Том приликом је разбијено стакло на улазним

вратима храма Светог Георгија у Книну, а видљиви су и трагови покушаја насилног уласка у храм. Посебно је забрињавајуће то што је овај напад дио ко-

БАДЊИ ДАН У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије већ по традицији Свету Архијерејску Литургију на Бадњи дан служи у Светоархангелском манастиру Крки. Као и претходних година Епископу је саслуживало братство мана-

стира уз присуство гостију манастира и богослова Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки. У вечерњим часовима у свим манастирима и парохијама Епархије далматинске служено је вечерње богослужење уз нала гање бадњака. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је вечерње богослужење служио у свом катедралном хра му а налагање бадњака у просторијама Ц.О. Шибеник.

нтинуираног процеса, који последње године доживљава ескалацију. О томе је обавијештена полиција, а истрага је у току.

23

24

Јануар 2007.

БОЖИЋ У ШИБЕНИКУ На празник Рођења Богочовека Христа (07. 01. 2007.) Његово Преосвештенство

Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Шибенику, на којој је прочитана и божићна посланица Његове Светости Патријарха српског г.г. Павла. Овогодишњи Божић је свечано прослављен широм далматинске Епархије у свим црквеним општинама и ма-

настирима, пошто се већ по традицији највећи број православних Срба у Далмацији окупља на Бадњи дан и Божић, како би уз свето богослужење добили и свитак благословеног бадњака.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У КНИНУ Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије по традицији, на дрги дан Божића, празник

Сабора Пресвете Богородице 08. 01. 2007. служио је Свету Архијерјску Литургију у Книну. Том приликом Епископ Фотије је у својој беседи подсетио на речи божићне посланице Његове Светости Патријарха српског г.г. Павла, посебно на оне које указују на трагичне последице подела у народу јер су поделе демонско дело, док Црква као божанска заједница непрестано позива на јединство и слогу.

БОЖИЋ–СВЕТИ АРХИЂАКОН СТЕФАН На трећи дан Божића, празник светог архиђакона Стефана (09. 01. 2007.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије присуствовао је Светој Литургији у манастиру Крупи, а потом обишао храм Свете Тројице у Обровцу, који је у обнови. Обровачки саборни храм је у току досадашње обнове добио потпуно нови кров и црква је сада, Богу хвала, заштићена од

даљег пропадања, а сада предстоје радови на унутрашњем и спољашњем уређењу храма. Радови на цркви Свете Тројице изводе се уз надзор Конзерваторског завода из Задра, а досадашње радове суфинансирало је Министрарство културе Републике Хрватске, пошто је храм Свете Тројице у Обровцу и културни споменик, јер се налази у најстрожијем центру старог града Обровца.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јануар 2007.

ПОМОЋ БОГОСЛОВИЈИ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У МАНАСТИРУ КРКИ Већ по традицији православни Срби који су окупљени око странке СДСС из Вуковара и околине шаљу помоћ Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крки. Помоћ се састоји од месних производа потребних за исхрану богослова. Иницијатор и главни донатор ове помоћи је

ПРАЗНИК ОБРЕЗАЊА И СВ. ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ У МАНАСТИРУ КРКИ На празник Обрезања Господњег и св. Василија Великог (14. јануар 2007. г.) када се по јулијанском календару празнује и Нова Година, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење братства манастира Крке. По завршетку Свете Литургије одслужен је молебан за благослов Нове Године Господње, пошто се 14. јануара по старом црквеном календару празнује и Нова Година. Епархија далматинска жели да Нова 2007. година буде благословена свим православним Србима који живе у Далмацији, као и свим прогнанима са својих вјековних огњишта. Нека би Бог дао да се учини крај њиховом страдању и да могу слободно да се врате у свој крај, својим светињама и гробовима својих предака, те да се коначно Мир Божији и мир међу људе добре воље врати у Далмацију и сав свијет.

г. Јово Вуковић, а помоћ је реализована за хваљујући добротворима СДСС-у на челу са г. Војиславом Станимировићем, општинама Ердут и Трпиња, г. Сави Клајићу и г. Живојину Бођирковићу. У име Богословије донаторима се захвалио Његово Преосвештенство Епископ далматински в.д. ректора богословије Г.Г. Фотије и пожелео свима Срећну и благословену Нову Годину.

25

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

26

Јануар 2007.

ПОСЈЕТА ЕПИСКОПА ГЕРАСИМА МАНАСТИРУ КРКИ Дана 17. јануара 2007. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије примио је у посјету Епископа горњокарловачког Г.Г. Герасима у светоархангелском манастиру Крки. Епископ Герасим, као бивши сабрат манастира Крке и професор Богословије Света Три Јерарха увијек са љубављу посјећује Епархију далматинску и манастир свог пострига, Крку. Овом приликом Епископ Герасим је донио помоћ за богословију у којој се школују и будући свештеници његове Епархије. Епископи су у току разговора помињали проблеме који се дешавају на територијама које обухватају ове двије епархије. Проблеми су у

обе епархије готово идентични: слаб поврат црквене имовине, слаб повратак избјеглог становништва, занемарено питање повратка станарског права Србима и несигурност коју осјећају православни Срби у овим крајевима.

КРСТОВДАНСКО ОСВЕЋЕЊЕ ВОДЕ Уочи Богојављења 18. јануара 2007. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Након Свете Литургије служено је велико богојављенско освећење воде којом су потом благосиљани вјерници и просторије конака манастира и богословије.

БОГОЈАВЉЕЊЕ У ШИБЕНИКУ Његово Преосвештенство Епископ далматински г. г. Фотије је на празник Богојављења (19. 01. 2007. год.) служио Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Спаса у Шибенику. После Свете Литургије, као што Типик предвиђа, извршено је велико освећење богојављенске воде. У својој беседи сабраном народу епископ Фотије је, између

осталог, истакао да је освећена богојављенска вода знак присуства благодати Духа Светога у Православној Цркви и да сваки православни хришћанин треба да освети свој дом овом благословеном водом, јер нам Богојављење доноси нови живот у Христу, који се не односи само на свети храм, него на свеукупан простор где љу-

ди живе и раде, као и на читаву творевину. Празник Богојављења је свечано и достојанствено прослављен и у свим осталим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јануар 2007.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на празник Св. Јована Крститеља (20. јануара 2007. г.) служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки и том приликом пререзао славски колач у спомен Крсне сла-

ве старешине манастира Крке архимандрита Германа (Богојевића). Честитајући славу оцу архимандриту Герману и свима они који празнују Св. Јована Кр ститеља као своју Крсну славу у Далмацији Епископ Фотије је истакао да је Свети Јован Крститељ учитељ покајања које је темељ новога живота у Христу. Православним Србима у Далмацији Српска Православна Црква је одувек указивала управо на тај уски пут по-

кајања, подвига и распињања себе Богу и ближњему, као на једини пут спасења, који често у историји изгледа као пораз али је то пут Голготе који води у Васкрсење и Вечни Живот.

СВЕТОСАВСКА НЕДЕЉА У СПЛИТУ У недељу 21. 01. 2007. г Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Сплиту и пререзао славски колач чиме је и званично почела Светосавска недеља у далматинској Епархији. Обраћајући се сабраним верницима града Сплита, Епископ Фотије је између осталог истакао, да је 2007. г. јубиларна година тј. седамдесета од почетка градње храма Светог Саве у Сплиту када сви очекујемо, да ће уз помоћ Божију и молитвама Светог Саве, ове године бити добијена коначна дозвола за наставак градње храма Светог Саве.

Почетак радова на довршењу храма Светог Саве у Сплиту био би велики благослов Божији за све Православне Србе у граду Сплиту као и читавој Далмацији, јер овај заветни храм Светог Саве, већ седамдесет година чека да буде довршен и тако у потпуности постане место слављења Имена Божијег и Његовог великог угодника Светог Саве, првог архиепископа српског.

27

28

ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ По традицији у Епархији далматинској Свети Сава I архиепископ српски се слави читаву недељу почевши прославом Светог Саве у Сплиту, а на сам дан Светога Саве најсвечанија прослава бива у манастиру Крки у Богословији Света Три Јерарха. Ове године уочи празника служено је свечано вечерње богослужење у капели Светога Саве у манастиру Крки. Вечерње је служио игуман манастира архимандрит Герман уз саслужење игумана драговићког Варсонуфија, јеромонаха Симона крчког и јереја Милорада Ђекановића пароха кистањског. На сам дан празника Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије у манастирском храму у присуству великог броја православних Срба. У својој бесједи епископ је нагласио љубав

Срба према свом духовном родоначалнику истакнувши да је једини пут који води у живот вјечни пут светосавски. Сваки пут када су Срби ходили мимо пута светога Саве дешавала се трагедија за читав народ. У нашој историји било је много успона и падова а посебно је наш народ био кажњаван од Господа када је одступао од правога пута и благосиљан када је био на путу светосавком. У поподневним часовима служено је вечерње богосл у жење у х ра м у св. Кирила и Методија у Кистањама а након вечерњег богослужења полазници вјеронауке и богослови су извели пригодан програм. Потом је пререзан славски колач у просторијама пододбора СКД „Просвјета” Кистање а након тога је организована празнична вечера у манастиру Крки.

ЗАВРШЕНИ РАДОВИ НА ЦРКВИ У ОБРОВЦУ Завршени су радови на покривању крова цркве св. Тројице у Обровцу. Комплетно уређење цркве још увијек није завршено, па молимо све који желе да

помогну да се јаве надлежном свештенику јереју Саши Дрчи на број телефона моб.: 091/538– 48–63; тел: 023/689-159 или на електронску адресу sasa. drca@ zd. t-com. hr. У току су радови и на цркви св. Јована у Билишанима Доњим, гдје се обнавља звоник. У Жегару се обнавља парохијски дом који је страдао за време прошлог рата. Свима који су нам помогли желимо свако добро од Господа.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

ОБНОВА ХРАМА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА У КНИНУ Божијом помоћу и заступништвом Светог великомученика Георгија протекла година је била испуњена бројним радовима на обнови храма и помоћних објеката. До сада је у потпуности уређена унутрашњост храма, као и уређење већег дјела „братске куће”. Са дубоком захвалношћу наводимо имена свих који су својом помоћу придонијели остварењу овог одговорног дјела, очувања и утврђивања православља на простору Далмације, али и даље позивамо и молимо за помоћ у свим радовима, који нам предстоје, почевши од рестаурације иконостаса, уређења плочника и прилаза храму. Приложници из Ванкувера (у укупном износу од 1500,00 ЦАД) Црква светог архангела Михаила, Саво Лазаријан. Др. Горан Станисављевић, Саша Миздрак, Симо Арнаут, Нине Мирковић, Симо Анђелић, Ђорђе Анђедић, Миодраг Кукољ, Милан Вујатовић, Милан Ћосић, Милена Ивковић, Југослав Војкин,

КАНАДСКИ ДОЛАРИ Мирко Лакић 220, Бошко Кресовић 170, Јово Рашић 100, Константин Дрча 100, Борис Јелача 100, Александар Рашић 120, Маринко Манојловић 100, Славко Стоић 100, Жељко Кркобабић 100, Душан Безбрадица 100, Екипа Штиково 100, Клуб Голубић 100, Никола Лакић 100, Миле Стојсављевић 100, др. Перо Кесић 100, Слободан Боровић 80, Слободан Бабић 70, Невен Његован 60, о.Раде Ћутило 100, Слободан Арчаба 60, Никола и Анђа Кесић 50, Тоде и Радојка Кесић 50, Роберт Матијаш 50, Васо Драгичевић Стево Кабић 50, Мирко Кречак 50, Тихомир Безбрадица 50, Стојан Његован 50, Жељко Гагић 50, Илија Сучевић 50, Божо Стојсављевић 70, Милан Васић 50, Марко Маркош 50, Милан Грчић 75, Никола Давидовић 50, Мирољуб Недељковић 50, Јовица ЛАкић 50, Сергеј Пуповац 40, Јово Ожеговић 40, Драгица и Драган Ђилас 40, Жељко Поздер 40, Милан Стојсављевић (Даки) 40, Милан Плавшић 30, Стеван и Драгица Лазић 30, Ненад Годић 72, Војислав Тубић 30, Душан Влатковић 30, Никола Чикара 30, Дражен Вукмановић 35, Никола Ђилас 45, Милош Рашић 20, Миле Момчиловић 20, Ђоко Анђелић 20, Момчило Клисурић 20, Милан Кутлача 32, Павле Малић 20, Гојко Рајак 20, Тодор Жежељ 20, Лазар Лазић 20, Нелсон делориа 20, Зоран Чикара 20, драган Вранић 20, Бошко Торбица 20, Рајко Божић 20, Душан Кукурузовић 20, Душан Мирковић 20, Драго Мићић 20, Милотије Павловић 20, Слободан Рашић 30, Здравко Рађеновић 20, Ратко Терзић 20, Димитрије Јовић (Мићо) 20, Олга Маричић 20, Милош То-

Горан Рађеновић, Јован Рашковић, Жељко Кончаревић, Ранко Лужија, Српко Ракета, Рајко Вујатовић, Душан Билбија, Младен Пећанац, Никола Ђурић, Лазо Илић. Приложници из Торонта (у укупном износу од 1020,00 ЦАД) протојерејставрофор Стево Стојисављевић - 50, Вујо и Јела Јурковић - 230, Душан и Мирјана Вученовић - 80, Младен Јурковић - 20, Зоран и Зора Чеко - 50, Анђа Јовановић - 50, Јован и Јованка Борковић - 50, Драгица Ђурић - 50, Мирко и Драгица Дроњак - 50, Никола Дејановић - 20, Јово и Томислава - 30, Јово Мијаковац - 20, Остоја Маглов - 20, Бранко Винчић - 20, Ђуро Кашић - 20, Дмитар Мрзић - 20, Душан Винчић 20, Петар и Мара Лана - 20, Даница Баришић - 20, Милош Катић - 20, Стево Гркинић - 20, Славко и Весна Ждеро - 20, Бојан Јурковић - 20, Никола Симић - 20, Бојана Јовановић 10, Александар Митровић - 20, Тоде Манојловић - 50.

мић 20, Јован Митровић 20, Душанка Рађеновић 20, Миле Станић 20, Илинка Грубор 20, Станко ЈАрчевић 20, Олег Жежељ 20, Илија Пуповац 20, Војо Драгишић 20, Душан Вучинић 20, Младен Ђого 20, Ђорђе Станчевић 20, Мићо Тодоровић 20, Драган Стојсављевић 10. ОСТАЛИ ПРИЛОЖНИЦИ Вјера Ристић, Мира Ђукић, Сава Гуша, Весна Кошевић, Рајка Драча, Јела Лакић, Олга Грубор, Стеванија Његован, Јованка Ђого, Соња Пуповац. ПРИЛОЗИ ИЗ АУСТРАЛИЈЕ Добровољни прилог листу Крка у износу од 510 АУД од протојереја–ставрофора Ђуре Ђурђевића пароха и старешине Саборног храма Светог Великомученика Георгија из Сиднеја – Аустралије.

Посебну захвалност овај лист дугује господину Дмитру Чеки помагачу проте Ђуре у растурању часописа Крка, а свакако и благодарност свима који наш лист купују. СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

29

30

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/ 235-232; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 – II парохија: ђакон Миле Савичић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел.: 022/215-415; Моб.:095/804-63-60 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Жељко Лубарда 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 091/565-53-60 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 СПЦО и Управа парохије у Дрнишу Јереј Борис Милинковић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62

СПЦО и Управа парохије у Имотском Јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Jереј Радослав Милановић 22312 Марковац, Марковац б.б.

Mоб.: 091/788-63-66 еmail: radoslav.milanovic@si.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени (Самарџије Доње), 22300 Книн Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари Јереј Владо Благојевић (привремено) 23420 Бенковац, И. Мештровића 24 Mоб.: 091/565-20-73 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com

пирг Хрусија – манастир Хиландар

пирг Спасова вода – манастир Хиландар Фотографија на корицама – Царске двери – Георгије Митрофановић, манастир Хиландар