Krka 019

Година V. – Број 19

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Васкршњи број – 2007. г.

Цијена 10 kn

Св. Спиридон, рад сестринства Тројеручице, Шибеник 1. стр. – Неверје Томино, иконостас манастира Крке – 1670. год.

Март 2007.

БЕСЕДА НА ВАСКРС Свети Јован Златоуст Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се ни мало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, од-

мара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изађе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова,

Беседа на Васкрс ...........................................................3 О Христу на крсту ..........................................................4 Житје Св. Јована Златоустог .........................................5 Ако традицију затворимо она ће издахнути ............6 Црква – место човековог обожења ...........................8 Поуке старца Порфирија: Дар прозорљивости ........10 Православље и запад .................................................10 Реч о новим богохулницима .....................................12 Ајме, срамоте! ..............................................................13 Молитва Србина ..........................................................15 Шумадија ......................................................................15 Беседа његовог Преосвештенства Епископа далматинског г.г. Фотија, в.д. ректора Богословије Св. Три Јерарха ................16 Вук Мандушић ............................................................ 20 Часне вериге Светог апостола Петра ........................21 Вијести из Епархије .................................................... 22 Приложници ................................................................ 29

јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник

Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Жељко Лубарда, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, монах Доситеј Јовић, Светозар Борак Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3

4

Март 2007.

Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта!

Васкрсе Христос, и падоше демони! Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује!

Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Христос васкрсе!

О ХРИСТУ НА КРСТУ Свети Јован Златоусти А стојаху при крсту жене. Слабији пол показао се тада јачим; тако све се испреметало. Христос препоручује Матер Своју ученику говорећи јој: ето ти сина! О, како је великом почашћу Он одликовао Свога ученика! Пошто је Он већ одлазио, то ју и поручује бризи учениковој. Као мати она је, природно, туговала и тражила заштите. Због тога ју Он предаје љубљеном ученику, и говори овоме: ето ти матере! Ово је Он рекао, да би их удружио узајамном љубављу. Тако је ученик и разумео, због тога узе је к себи. Али зашто Христос није споменуо

ниједну другу жену, иако су и друге стојале при крсту? Да би нас научио, да у поштовању предпостављамо своје матере. Заиста, као што у случају када родитељи спречавају у духовним делима, не треба знати за њих, тако, на против, када они у том ни уколико не сметају – њима треба одавати дужну пошту, и поштовати их изнад свих осталих људи, зато што су нас они родили, зато што су нас васпитали, зато што су због нас поднели много труда и муке. Овим Христос заграђује уста и бестидноме Маркиону. У самој ствари, ако се Он није родио телом, и није имао матере, то зашто би Он о њој јединој показивао толико старање? По том знајући Исус да се све сврши – т. ј. да већ ништа није преостало неиспуњено у плану Божијег домостројства. Тако у свима случајевима Он је хтео показати, да је смрт Његова необична, и то по томе што је све зависило од власти Умирућег; и смрт није приступила к телу Његовом пре него је Он то сам захтео; а Он је захтео тада, када је већ све било извршено. Због тога је Он и говорио: Власт имам положити душу Моју, и власт имам узети је опет. Знајући, дакле, да је већ све извршено, Христос говори: жедан сам, – и у овом случају опет испуњава пророчанство. А ти помисли на злотворе под крстом. Гле, ми и кад би имали безбројну множину непријатеља, и кад би од њих претрпели неподношљиве поруге – ми плачемо од жалости гледајући како их убијају. А непријатељи Христови ни при овом нису се примирили с Њим; нису омекшали гледајући на Његова страдања, но још више се ожесточили, и умножили подсмехе, па подносећи сирће на губи напојили су Га онако како обично поје злочинце; због тога је и била при њима трска. А кад прими Исус оцат, рече: сврши се. Видиш како Он све чини без смућења и са

БОГОСЛОВЉЕ влашћу? То се види и из даљега. Када се већ све свршило – Христос преклонивши главу, пошто она није била прикована, предаде дух; то јест: испусти дихање. Обично испуштају дух не после преклоњења главе, али овде је било на супрот: Христос није преклонио главу онда када је већ испустио дух, као што обично бива с нама, него је испустио дух после пошто је преклонио главу. Кроз све ово јеванђелист је показао, да је Он – Господ свега света. Међутим Јудеји, који су гутали камиле а оцеђивали комарце извршивши тако страховит злочин, опет исказују нарочиту бригу о данима. А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, молише Пилата да им пребију голени. Погледај, како је свемоћна истина! О чему се они тако ревносно брину, баш кроз то се испуњава пророчанство, и дешава им се ново предсказање. У самој ствари, кад су војници пришли, то су другима пребили голени, а Христу нису пребили; но да би угоди-

Март 2007.

ли Јудејима проболи су копљем ребра Његова, и тако су се наругали чак и над мртвим телом Његовим. Како гнусно и одвратно злочинство! Али не смућуј се, љубазни и не очајавај! Оно што су они чинили са злом намером, оно је баш допринело утврђењу истине; имено о том било је пророчанство, које говори: погледаће онога кога прободоше. Осим тога, ово злочинство послужило је основом вере за оне, који доцније не би хтели веровати, на пример: за Тому и њему сличне. А уједно с тим ту се извршило и неизречено таинство: по том изиђе крв и вода. Не без значења и не случајно истекли су ови извори, но због тога што је из једног и другог састављена Црква. Ово знају они који су посвећени у тајне: водом они се препорађају, а крвљу и телом хране. Овде је, дакле, почетак таинства (причешћа), и зато када ти приступаш страшној чаши, приступај тако као да би пио од самога ребра. И онај што видје ово свједочи, и свједочанство је његово истинито.

Житије Св. Јована Св. Јован Златоуст. Патријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354 год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског, а потом и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу „О свештенству”, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат, али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и

патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и

језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407 год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. апостоли Јован и Пе-

5

БОГОСЛОВЉЕ

6 тар, као и св. муч. Василиск (22. Маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!” беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму. А шта се догоди са Златоустом после смрти? Награда, награда какву само Бог може да-

ти. Аделтије, епископ Арабски, који прими Златоуста изгнаника у свој дом у Кукусу, по смрти Златоустовој мољаше Бога, да му јави, где се налази душа Јованова. Једном тако на молитви би Аделтије као ван себе, и виде јуношу светла, који га вођаше по небесима и показиваше му редом јерархе, пастире и учитеље цркве називајући сваког по имену. Но Јована ту не виде. И поведе га

Март 2007.

ангел Божји ка изласку из Раја, а Аделтије беше жалостан. Када га ангел упита за узрок његове жалости Аделтије одговори, да му је жао, што не виде љубимога му учитеља Јована Златоуста. Одговори му ангел: „тога не може видети човек док је у телу, јер он је код Божјег престола, заједно са Херувимима и Серафимима.” св. Николај Жички Охридски пролог – 13. новембар

Ако традицију затворимо она ће да издахне Интервју Митрополита пергамског Г.Г. Јована (Зизјуласа) часопису Встреча Московске Духовне Академије Встреча: Владико, прво питање које бисмо хтјели да Вам поставимо је у вези са основном темом Конгреса: какво значење имају везе између богословских школа и коју улогу играју богословске дискусије, конференције и конгреси у јединству Православних Цркава? Митрополит Јован: Као прво, у богословским дискусијама ми сазнајемо о нашем јединству, продубљујемо и јачамо га; без размјена богословских идеја јединство Цркве ће остати површно. Као друго, мишљења која се односе према проблему који је изникао у одређеној црквеној средини могу бити различита, но када се та мишљења апсолутизују, почињу међусобна оптуживања за јерес, и то само због тога, што проблем није протумачен богословски, нису објашњена мишљења свих страна, нису пронађене све додирне тачке. Данас нам је јако потребан богословски дијалог, иначе ће јединство Цркве бити угрожено! Встреча: У старој Цркви право проповиједања је било дано само епископу који је оличавао јединство општине. У наше вријеме, такође, многи од теолога нису у клиру. Какав данас треба да буде међусобни однос између епископа и богословских школа? Митрополит Јован: То је веома важно питање. Нажалост, дошло је до раздјељења између бо-

гословља и епископата. Архијереји су постали администратори, а богословље су оставили школама и професорима. То је веома трагично зато што је епископ центар јединства Цркве и ако он не води бригу о богословском служењу долази до опасности раздора или чак сукоба између теолога и предстојатеља Цркве. Сва најважнија питања вјере се рјешавају на Саборима, који се састоје само од архијереја, и ако епископи нису богослови, није искључена могућност да се прихвате нетачна рјешења. Нама су потребни епископи – богослови и богослови – клирици, јер је богословље – део живота Цркве, а не само академско студирање. Встреча: У Русији је све снажније световно теолошко образовање. Шта по Вашем мишљењу оно може донијети у живот Цркве? Митрополит Јован: Ја мислим да развијање свјетовног теошког образовања може бити веома опасно. Богословље мора да постоји унутар Цркве. Епископи понекад требају критику од стране богослова, али то треба да произилази унутар Цркве, не треба ту функцију предавати вањском свијету. Богословска истраживања која се проводе ван Цркве, без знања и без учествовања архијереја – богослова, могу поћи путем који ће довести до неспоразума и конфликта између богослова и епископа.

БОГОСЛОВЉЕ Встреча: Шта можете рећи о стању богословља у савременом православном свијету? У старини су постојале богословске школе: Александријска, Антиохијска, Сиријска. Можемо ли данас говорити о школама које опредјељују правац богословске мисли? Митрополит Јован: Нажалост, ми данас не видимо ни већих богослова ни јаких школа. Постоје конзерватори који примају богословље као понављање ријечи из прошлости, понављање онога што су написали Свети Оци. Други су нешто либералнији, баве се социјалним питањима и не доводећи то у везу са светоотачком традицијом. Но данас је нама потребно богословље које продужава традицију Светих Отаца обраћајући пажњу на савремена питања. Нама је потребно богословље које ће одговорити на питање: „Шта би рекли Оци данас“? У своје вријеме Оци су говорили о проблемима актуелним за незнабошце, за Јелине, за философе. Нажалост, савремени богослови тако не поступају. Да бисмо се ми бавили богословљем, живјели савременим богословљем, морамо добро знати Оце, не само из њихових дјела, него морамо и осјећати њихов дух и преносити га на савременост. То је једини начин. Ако данас и постоје јаки богослови, они су малобројни и нису признати у православној средини, њих много боље примају инославни који искрено желе да чују одговоре на своја насушна питања. Такви богослови као „новатори“ се не свиђају тим православнима који нетачно тумаче Оце и смештају их у прошлост. Истинско савремено богословље ће се још дуго развијати. Код нас је то тек почетак, веома мало. Оно треба да се развије у ваше вријеме, млади богослови! Ми смо дужни да се укоријенимо у традицију, у светоотачко Предање, а посебно у разу-

Март 2007.

мијевању Литургије. Шта нам данас о нашим проблемима и о начину нашег савременог постојања може рећи Евхаристија. Мора се много говорити о Литургији; треба је не само служити него и тумачити. Зашто је потребно Причешће? Због мог сопственог постојања – овдје и сада. Човјек у савременом западном свијету стоји пред бројним егзистенцијалним питањима и ми као православни богослови смо дужни да на њих дамо одговор, црпећи их из богатства Литургије и од Отаца. Тешко да је могуће слушати вањски свијет, а не изучавати тај језик на којем он мисли и говори. Осим Светог Писма, осим Отаца, које свијетске науке требамо обавезно изучавати? Као прво, треба изучавати философију, а за њом и све остале науке: биологију, физику – оне веома много говоре о свијету. И ми треба да будемо упознати са савременом умјетношћу – кроз њу човјек у првом реду изра жава своје бриге, своје проблеме. У исто вријеме савремена умјетност се чини веома страна, понекад далека од људскости... Мислим да треба да испитамо, зашто је савремена умјетност таква? Човјек се данас налази у мноштву културолошких противуречности сукоба. На примјер, култура је презасићена индивидуализмом, свако хоће да пронађе своју срећу у осјећајима. Одакле толики наркомани? Одакле толики разводи? Одакле толико раздора у међусобним односима? Све је то проблем у људском постојању који умјетност покушава да изрази. И богослови су дужни да дају свој одговор, да предложе други и другачији пут. Православно богословље може ставити насупрот индивидуализма идеју саборности, приопштења, личности. Ја имам рад о личности и Евхаристији и мени се чини да су та схватања међусобно повезана. Она нису само међусобно повезана него она имају непосредан однос пре-

7

БОГОСЛОВЉЕ

8

ма томе, како човјек данас упознаје своје постојање. Ми поседујемо благо православног наслеђа, но њега смо сакрили, направили смо од њега музеј, ходамо наоколо и узвикујемо: „православље, православље!“ Благо треба извући из музеја и изнијети у свијет. Верујем да је православно богословље продужетак хуманизма. Ако хуманизам буде наставио да се у будућности омеђује од православног погледа на свијет он ће пропасти. Западно хришћанство је себе исцрпило. Оно је створило културу, начин живота, начин мишљења. Ми данас јасно видимо сиромаштво свега тога. По реакцији на моје књиге видим да је западни човјек спреман да прими православно богословље. Комунистички режим због којега је мноштво руских богослова отишло у емиграцију, вјероватно можемо упоредити са најездом Римљана који су заузели Јерусалим протеравши хришћане у Антиохију и друге сусједне земље. Благодарећи томе хришћанство се проширило по читавом свијету. Да, такав је био Божански Промисао који људском уму није схватљив. Господ дозвољава да долазе понеке невоље због тога, како би дошло и понешто добро. Руско богословље се нашло у емиграцији у 20-им годинама и да је оно остало у Русији највероватније не би принијело овакве плодове. Ми се сви, и православни и инославни, налазимо под утицајем руских богослова у емиграцији. Са великом горчином и жаљењем говорим да ми се чини да је будућност православног богословља ван православних држава а не на

Март 2007.

њиховој територији. Тако се и Христово учење лакше ширило ван Палестине. Христос је говорио да: „ниједан пророк није признат у постојбини својој” (Лк. 4,24.). Православне државе се данас налазе у стању археолошке равнодушности. Оне се само са уважавањем односе према традицији, труде се да је очувају страхујући да је подвргну било каквом утицају извана, но ако традицију затворимо, она ће издахнути. А неправославне државе су отворене ка новим струјањима јер су уморне од своје традиције. Дух стрпљења и отворености им помаже много јер су спремни да слушају. Встреча: Ви говорите првенствено о Сједињеним Америчким Државама? Митрополит Јован: Не, то се у истој мјери односи и на Европу. Једна моја књига се чита у читавом свијету који говори енглески, а разлог интересовања је веома прост: књига говори о томе шта значи бити личност, налазити се у општењу, налазити се у Цркви, која је реалност заједничарења, да то није проста организација. То је баш оно што жели и за чим жуди западни човјек. Католици су уморни од своје институционалности и они су били скоро спремни да одбаце институцију Цркве слично протестантима, не налазећи у њој смисао. Они сад виде да је могућа институционалност која не притиска и не угњетава човјека, него је примјер узајамног односа, путем стварања слободне личности. То је један од примјера колико православно богословље може бити значајно за околину која га окружује. Са руског превео: Игуман манастира Крке архимандрит Герман (Богојевић)

Црква – место човековог обожења др Георгије Капсанис

Они који желе да се сједине са Христом, са Богом Оцем кроз Христа, знају да се то сједињење збива у Телу Христовом, а то је наша Света Православна Црква. Сједињење, наравно, не са Божијом Суштином, већ са обоженом човечанском природом Христовом. Међутим, ово сје-

дињење са Христом није спољашње, нити је пуко морално. Ми нисмо следбеници Христови као што су људи следбеници неког философа или учитеља. Ми смо удови Тела Христовога – Цркве. Црква је Тело Христово, Тело стварно, а не „морално”, као што неки теолози

погрешно пишу, не погрузивши се дубински у дух Православне Цркве. Христос прихвата нас хришћане, упркос нашој недостојности и огреховљености, и уткивљује нас у Своје Тело. Он нас чини удовима Својим и ми, истински а не „морално”, постајемо удови Његовога Те-

БОГОСЛОВЉЕ ла. Свети Апостол Павле вели: Јер смо удови Тијела Његова, од меса Његова, и од костију Његових (Еф. 5,30). Наравно, у зависности од хришћаниновог духовног стања, он понекад битује као живи уд Тела Христовог, а понекад као мртви уд. Али, чак и као мртви уд, он не престаје да буде уд Тела Христовога. На пример, крштени човек је већ постао уд Тела Христовог, али ако се не исповеда, ако се не причешћује и ако не живи духовно, он постаје мртви уд Тела Христовог. Но, упркос томе, чим се покаје, он истога часа бива прожет Божанским Животом и изнова постаје живи уд Тела Христовог. Није му, дакле, потребно поновно Крштење. С друге стране, онај који није крштен, није члан Тела Христовога иако води моралан живот. Њему је потребно да прими Свето Крштење да би постао уд Тела Христовога, да би се уткивио у Христа. Као удовима Христовога Тела, нама се дарује живот Христов и тај живот постаје наш живот. На тај начин нам се дарује живот, бивамо спасени и обожени, што би било немогуће да нас Бог није учинио удовима Тела Свога. По Светим Оцима, наше спасење би било немогуће без Светих Тајни Цркве које нас уткивљују у Христа и чине нас једнотелеснима и једнокрвнима Христу. О какав је превелики благослов бити причасник Светих Тајни! Христос постаје наш, Његов живот постаје наш живот, Његова Крв постаје наша Крв. Зато, Свети Јован Златоусти запажа да Бог ништа више не може понудити човеку од онога што му нуди у Светоме Причешћу. Нити човек може

тражити ишта више од Бога од онога што прима од Христа у Светоме Причешћу. Према томе, примивши Свето Крштење и Миропомазање, и исповедајући грехе своје, ми се причешћујемо Телом и Крвљу Господњом и постајемо богови по Благодати. Сједињујемо се са Богом и више Му нисмо туђи, већ смо Му присни пријатељи (присници). У Цркви, где се сједињујемо са Богом, ми живимо новом стварношћу коју је Христос донео свету: стварношћу нове твари. То је живот Цркве и живот Христов, живот који постаје наш као дар Духа Светога. У Цркви, све води ка обожењу – Света Литургија, Свете Тајне, богослужење, проповедање Јеванђеља, пост, све. Црква је једино место обожења. Црква није социјална, културна или историјска установа попут осталих установа овога света. Она је потпуно различита од свих световних установа. У свету постоје различите установе, организације, фондације и друга корисна удружења. Међутим, наша Православна Црква јесте јединствена, јер је она једино место

Март 2007.

Божијег заједничења са човеком, једино место човековог обожења. Човек може да постане бог искључиво у Цркви и нигде другде. Он то не може ни на универзитетима, нити у социјалним службама, нити у било чему другоме дивном и добром што свет може да понуди. Ма колико све то било добро, оно не може да пружи оно што Црква може. Управо зато световне установе и системи никада не могу бити замена за Цркву, ма колико доприносиле напретку. Могуће је да због нас, слабих и грешних људи, с времена на време у Цркви дође до криза и тешкоћа. Могуће је да у окриљу Цркве дође чак и до скандала. А то се догађа зато што смо у Цркви сви на путу ка обожењу и сасвим је природно да се на том путу пројављују и људске слабости. Ми нисмо богови, већ постајемо богови (по Благодати). Али, ма колико да се таквих ствари догоди, ми се никада нећемо окренути од Цркве, зато што у њој имамо једину могућност за сједињење са Богом. На пример, идемо у цркву на Свету Литургију и тамо срећемо људе који нису пажљиви на Литургији, који причају једни са другима и узнемиравају друге, и тада нам на ум пада следећа „логична” помисао, која гласи: „Шта ја уопште добијам од одлажења у цркву? Није ли било боље да сам остао код куће где бих могао да се молим у миру и сабраности?” Међутим, ми се таквој злој помисли морамо трезвеноумно успротивити овако: „Можда бих код куће имао више спољашњега мира, али не бих имао Божију Благодат која ме освештава и обожује. Не бих имао Христа Који је присутан у Својој Цркви, нити бих имао Његово

9

БОГОСЛОВЉЕ

10 Свето Тело и Његову Пречисту Крв, који су у Његовој Светој Цркви, на Часној Трпези. Не бих учествовао у Последњој Ве-

Поуке старца Порфирија Кавсокаливита

чери Свете Литургије. Био бих одвојен од моје браће у Христу који, заједно са мном, чине Тело Христово.”

Март 2007.

Према томе, шта год да се деси, нећемо одступати од Цркве, јер једино у њој имамо пут обожења.

Дар прозорљивости

Једно је сигурно: старац Дима је пренео на мене благодатни дар молитве и прозорљивости, и то онда док се молио у нартексу цркве Свете Тројице у саборном храму Кавсокаливије. То што ми се десило, никада пре нисам ни слутио, нити икада зажелео, нити очекивао. Старци ми никада нису говорили о благодатним даровима. Такво су предање имали. Нису ме поучавали речима. Поучавали су ме само својим држањем. Читајући житија светих и преподобних људи, сагледавао сам благодатне дарове које им је Бог давао. Свети Оци нису ништа изнуђивали. Нису тражили знамења, нису тражили благодатне дарове. Ја, верујте, никад нисам рекао у себи да треба да добијем неки благодатни дар од Бога. Никад нисам ни помислио на то. И управо то о чему никада нисам ни помислио изненада се појавило, а ја никада нисам обратио пажњу на то. Негде после подне истога дана изишао сам из цркве, сео сам на камену клупицу и гледао према мору. Приближавало се време када су се моји старци обично враћали. Ја сам погледао не бих

ли их угледао када се појаве. Тада их стварно смотрим како силазе низ неке мермерне степенице. Али то место је било негде далеко; у самој ствари, није требало на природан начин да ја видим то место. Ја сам их, заправо, гледао благодаћу Божјом. Одушевио сам се. Први пут у животу дешавало ми се тако нешто. Појурим напоље, потрчим, стигнем пред њих и узмем им бисаге.

– Како си знао да долазимо?

– пита ме старац. Ја не одговорих. Али када смо стигли у келију, приђем великом старцу, оцу Пантелејмону, кришом, да не види поп Јоаникије, па му кажем: – Старче, не знам како да ти то објасним. Док сте били још иза брда, ја сам вас видео под теретом, па сам потрчао. Брдо је било као од стакла.

– Добро, добро – одговори старац. – Не обраћај пажњу на то нити икоме говори о томе, јер нечастиви мотри. из књиге: Живот и поуке старца Порфирија Беседа, Нови Сад

Православље и запад 1. Основна разлика између православља и протестантизма, према Максу Веберу, јесте у форми аскезе. Док на Западу имамо активну аскезу, делање људи као оруђа Бога, у православљу имамо контемплати-

ван, спасоносан мистицизам у коме појединац није оруђе, него посуда божанског.

2. Православље учи да само као члан цркве човек упознаје Божију Реч и постаје саговорник Божији. Протестантска је

мисао да човек може и треба, на властити страх и ризик, личним доживљајем да упозна Бога. Сергије Булгаков не одриче потребу и значај личног сусрета са Речју Божијом, али овај лични сусрет сматра могућим

БОГОСЛОВЉЕ само у духовном сједињењу са Црквом, не у одвајању од ње, значи саборно, а ипак и индивидуално. Христос нас је учио да се Богу обраћамо не са „Оче мој”, него са „Оче наш”, уводећи самим тим свако људско „ја” у саборност „ми”.

3. Док православна и римокатоличка црква Свето писмо и Свето Предање схвата у њиховом јединству, као природно за црквену свест, не уклањајући и њихову разлику, протестантизам је, признајући само Свето писмо, одбацио Свето Предање, које према протестантима, због своје различитости има само релативно–историјски карактер и вредност.

4. „Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју” (Мат. 16,18). У православљу, према Сергију Булгакову, Петров „камен” схвата се као вера коју је Петар исповедио и разделио свим апостолима, као унутрашње јединство праве вере и живота, док се у католичанству ове речи схватају као установљење спољашњег јединства кроз јединствену власт Петра у Цркви. Јединство Цркве у римском схватању јесте јединство управљања усредсређено у папиним рукама. То је духовна монархија, и то централистичког типа. Вера је схваћена као догматски континуитет и ауторитет. У православљу, „односи између Цркве и државе у Византији принципијелно су били одређени према типу ,симфоније’, то јест узајамне сагласности уз независност сваке од области „. Нешто од овакве некадашње „симфоније” остало је у чежњивости данашњих православних цркава за што бољим успостављањем односа државе и цркве, чешће на штету цркве. Одвајање цркве је одавно чињеница коју је

најзад прихватила и православна црква, јер одговара „и њеном достојанству и позиву”, а што не одриче њен духовни

утицај на све области живота у држави.

5. Према Џону Мајендорфу, главна карактеристика источног хришћанства јесте у његовом етичком и социјалном ставу да човека посматра као већ искупљеног и прослављеног у Христу, а државу као Јустинијанову идеју „симфоније” између „божанских ствари „ и „људских дела”. Западно хришћанство је традиционално гледало на садашње стање људског рода реалистичкије и песимистичкије, посматрајући човека, до душе, жртвом крста искупљеног, али и даље грешног. Основна функција западне цркве је због тога била и остала да човеку постави обрасце у мишљењу а дисциплину у понашању, док је источна црква себе доживљавала као „мистични” организам задужен за „божанске ствари” са ограниченим институционалним структурама. Нагласак право-

Март 2007.

славне цркве на већ оствареној есхатологији објашњава недостатак директне одговорности за историју као такве.

6. Док се у православљу идеја унутрашњег јединства, заснованог на слободи и љубави, може према мишљењу руског религиозног философа Алексеја Хомјакова, најбоље је изразити појмом „саборност”, којим се наглашава не само видљиво јединство људи на неком месту, већ и стална „могућност таквог јединства, другим речима, изражава идеју јединства у мноштву”, римокатолици су, по мишљењу словенофила, хармонизацију јединства и мноштва свели на безусловни ауторитет „јединства”, док се протестантизам придржава такве слободе, при којој потпуно ишчезава јединство Цркве. Претерана индивидуализација хришћанства у протестантизму довела је до тога да се уместо ауторитета цркве јавља ауторитет разума и доминација философског рационализма.

7. Православље са својом мистиком и есхатологијом има максималистички карактер, позивајући верника на светлост, обожење, нову заједницу створену од Духа у Христу, позивајући га у исто време на слободу. Насупрот оваквом православном максимализму, који поставља вернику директан захтев остварења Христове речи: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески, стоји легалистички и пробабилистички карактер римокатолицизма, пуританистички морализам протестантизма и релативизам савремене „етичке ситуације”. др Владета Јеротић

11

12

БОГОСЛОВЉЕ

Март 2007.

Текст објављен у београдској Политици (15. 02. 2007. г.)

Реч о новим богохулницима Да је страдање унутрашња природа и сама бит Цркве показује нам и наше време, које се у најширем смислу назива временом посткомунизма, транзиције, глобализације итд. Таман када смо помислили, да је Црква Христова изашла као победник из рата са црвеном аждајом тј. богоборним атеизмом и комунизмом, сведоци смо на жалост, да су на помолу нове борбе, које управо трају и да нашем распињању још нема краја. Кад ово кажемо мислимо, између осталог, и на континуиране медијске нападе на СПЦ и на њен идентитет, у којима се не штеди ништа што је свето, почевши од Имена Божијег, па до светитеља Цркве Христове, њене јерархије и верника. Богохулство и богохулништво није нова појава у животу Цркве, она је била позната још из времена Старог Завета и времена пророка Мојсија. Већ тада су поједини људи устајали да хуле на Бога и на Његов закон (3. Мојс. 24, 11). Такође се у време пророка Исаије и побожног цара Језекије помињу иноплеменици и хулитељи на Име Божије (Ис. 37,6), који су се иако хулећи, припремали да заузму свети град Јерусалим, али је на крају погибао праведно њих снашла. У Новом Завету се на много места помиње богохулство и хула на Бога и на Цркву. Оно је највише упућено на Господа нашег Исуса Христа тј. везује се за оне који нису могли да схвате Тајну Његове Божанске Личности, па су због тога хулили на Њега (Мт. 9,34). Сам Господ наш Исус Христос желећи да укаже на велики грех богохулништва говори да ће сваки грех људима бити опроштен, али да хула на Светога Духа неће бити опроштена никада (Мт. 3,29). А хула на Духа Светог, по тумачењу Светих Отаца, није ништа друго до хула на Истину тј. хула на самог Господа Исуса Христа и Цркву Његову,

која је по речима Светог Апостола Павла Тело Христово (1. Кор. 12,27). Најновија богохулништва и хуле које из дана у дан слушамо по разним медијима показују да су живи синови оних који су убијали пророке (Мт. 23, 31). Изгледа само да се црвена аждаја богоборства распала на већи број мањих царстава и сила, али из којих говори исти дух првог клеветника Божијег и обмањивача људи (1. Мојс. 3,1), који се у Новом Завету назива оцем лажи (Јн. 8,44). Пред новим кривоклетницима и богохулницима нема заиста ништа свето, јер нико и ништа није поштеђено хуле њихове: нити је то Име Божије нити је то Црква Христова, која се у Светом Јеванђељу назива стубом и тврђавом истине (1. Тим.

3,15); нити наш свети Патријарх, којег је Бог подигао у ово време као велико светило, али га они руже не разумејући његову личност и његову мисију. Њихових хула нису поштеђени ни наши светитељи – од Светог Саве, па све до Светог Владике Николаја. Међутим, ни то им није доста. Њихово опадање и хула иде и на нашу свештену историју светосавску и светосимеоновску, светокосовску и светолазаревску, проглашавајући све оно што је свето и миломе Богу приступачно, митом и митологијом, а себе и своје хуле јединим мерилом и једином истином. У Светом Јеванђељу овакви се људи називају онима који долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви (Мт. 7,15). Њихово одело овчије је њихова лажна наука, лажна брига за човека и лажни хуманизам и демократија. Они своју праву природу откривају управо хулом на Бога, Који је Истина и на Цркву, као заједницу многобројних сведока те Истине. Неки од најновијих кривоклетника и богохулника су се изгледа специјалозовали за од-

Март 2007.

ређену област о којој ће да хуле, па је неко специјалиста за Цркву, неко за Њену историју, а опет неко други за Њене светитеље. Једни од њих демонску уметност проглашавају највишим изразом слободе, другима су пак, у борби са Црквом једино решење метеори, док трећи као јахачи апокалипсе и самозвани инквизитори хуле на све и на свакога, сматрајући да тиме Богу службу чине (Јн. 16,2). Новим богоборцима сметају чак и окупљања младих православних хришћана на богословским трибинама, као и било какво присутство Цркве међу младима и у политичком животу нашег народа, јер је то простор који су они сами узурпирали, представљајући се новим усрећитељима човечанства. Ми смо благодарни Господу и светитељима Цркве Његове Православне што се управо данас у наше време, које се назива и временом нове апостасије, Реч Божија и Свето Јеванђеље Христово шири све више у српском народу и то управо међу младима, који су гладни и жедни истинске духовне хране, Правде и Истине

Божије, па зато и ходе путем Светог Саве и свих светитеља рода нашег, слушајући глас своје свете Цркве. За оне, који су по својој слободи изабрали да служе другом господару (Мт. 6,24), те хуле на Име Божије и Цркву Његову не преостаје нам ништа друго него да се молимо Богу да им опрости безумље њихово, јер сигурно не знају шта чине (Лк. 23,34). У Светом Писму се каже: Господ је близу и не часи и долази да суди свету (Откр. 22, 12). Дај Боже, да се ми у том тренутку Суда Божијег, на којем смо свакодневно, нађемо са онима који су са десне стране, како би чули речи живота: Уђите благословени Оца Мојега у Цраство које вам је припремљено од постања света. (Мт. 25, 34), а не дао Бог да икада чујемо речи које ће чути непријатељи и противници Божији, богоубице и човекоубице, богохулници и ружитељи закона Божијег од искони: Идите од Мене, ја вас не познајем (Мт. 25, 41), јер ће тамо бити плач и шкргут зуба (Мт. 24,51). Епископ далматински ФОТИЈЕ

Из историје гоњења православља у Далмацији

АЈМЕ, СРАМОТЕ! У августу 1951., негдје пред Преображење, у Кистањама је претучен, замазан јајима, тушем, мастилом, балегама и засипан камењем владика Никанор (Иличић) Епископ горњокарловачки и администратор Епархије далматинске, потоњи Епископ бачки. Заправо, једва је извукао живу главу, али је остао са трајним посљедицама од тог несмиљеног линча. Данас, више од пола вијека од тога варварског догађаја сви они који су тога пазарног петка у Кистањама гледали шта се ради од њиховог архијереја, или су чак учествовали у том бешчашћу, а у могућности су да нешто рек-

ну о томе, нерадо говоре. Одреда, само покајнички говоре: „Ајме, срамоте!” Ни послије толико времена не могу да избришу осјећање срама. Један од оних који је присуствовао договору о нападу на владику Никанора (Иличића) у Кистањама, дан уочи његовог доласка у Кистање, није желио да му се спомиње име. Рекао је да је одлука о томе и упутство како то учинити дошла из надлежног партијског центра из Шибеника. Кистањски комунистички активисти имали су извршити директиву. Прикупили су близу аутобусне станице ка-

мење, јаја, и сву нечист чиме су требали напасти епископа. Бојећи се да народ неће кренути на свога владику, смислили су да протуре вијест како, заправо, у Кистање долази Момчило Ђујић. А њега су озлогласили у Кистањама још за ратних времена. Једна старица, учесница тога догађаја, која је, иначе, уздигла у православној вјери и привржености своме народу своје синове и унучад пристала је да нешто каже о томе линчу, али уз молбу да јој се не спомиње име, јер и данас се са срамом и кајањем сјећа тога. Она је испричала:

13

БОГОСЛОВЉЕ

14 „Вече прије тога петка, сајменог дана у Кистањама, нешто прије Преображења, мој муж је отишао на партијски састанак. Вратио се касно увече и рекао ми да сутра прије подне, око осам сати, у Кистање долази поп Ђујић. И он и ја смо стварно вјеровали у то. Вјерујем и сав народ што се окупио вјеровао је у то. Мени је брат погинуо 41., убили га четници. Кућу су ми такође запалили четници. Тада сам и ја имала разлога да идем сачекати Ђујића. Тако се сутрадан оваквих невољника као што сам ја, пуно искупило. И увјерена сам да нико од обичног народа није ни сумњао да то није поп Ђујић. Сутрадан око осам сати ујутро, можда и прије, скупило се пуно народа. Принијели су камење, јаја, туша, балега и чекали аутобус. Све су то, срећо, организовали њих пар активиста из Книна и Кистања, а понављам, обични народ о ономе шта слиједи ништа није знао. Када је аутобус стао, први је несретни Никица Поповић, (цолав, рањен у рату) и жена му Јекица завикали: „Ево попа Ђујића!” Њих пет шест улетило је у аутобус вичући: „Поп Ђујић! Поп Ђујић”. Неко за браду, неко за мантију, а неко за косу, извукли су га из аутобуса, тад је прилетао како ко, ударао га и засипао како је чиме имао. То је био човјек средњих година, црномањаст и онако краће браде. Ја не знам је ли се отргао, или су га пустили да трчи, а руља за њим. Углавном он је утрчао у радњу Будимир преко пута станице милиције. Ту се покушао склонити, али су га одатле извукли, и он, замислите, бјежи у станицу милиције. Ту тражи заштиту од оних који су и међу

одговорним за напад. Највјероватније ту је и додатно претучен, јер ми је послије причала Јекица Поповић, која је добила задатак да иде у станицу милиције и да га тамо опере и превије, да је био сав изубијан, запрљан, поцијепан и да се тресао као прут. Напросто није знао шта се догађа. Није могао проговорити ни ријечи. Негдје око два сата послијеподне милицијско га је ауто одвезло из Кистања. У међувремену народ се разишао посрамљен, увриједен и преварен, јер се почело шушкати да је то владика који је требао ићи у манастир, у посјету а не Ђујић. Нико није одговарао за почињено злодјело према владици. Напомињем да је тада био у Кистањама Перо Веиновић, он сигурно не би дозволио да се тако поступа према владици. Исто тако напомињем да је стара Даница, Милене Козлице матер, претила и клела, говорећи да смо сви записани у тешку манастирску књигу и да ћемо сви испаштати због зла које смо владици начинили. То је мени рекла сигурно сто пута. Како сам се ја бојала, тако се сигурно бојао и ос-

Март 2007.

тали преварени народ. Нико о томе није волио причати. Сви смо ми волили владике и манастир, а ја ово и сад невољко причам. Да још напоменем како је ту било и паметнијих људи, нпр. Перо Мандић, такође активиста и партијац, све је то са стране гледао и није се мијешао.” Данас, нешто више од пола вијека откако су Кистањци и још неки православни Срби из околних села, предвођени туђинским намјерама, насрнули на свога владику, Кистање изгледају као да их је стигла клетва баке Данице. Дуж главне улице, која чини осовину Кистања, са обе стране стоје рушевине кућа, зјапе зидови без прозора, као неке утваре без очију, само с очним дупљама. Још су са страшнијим порукама оне куће чији су отвори, врата и прозори, зазидани цементним блоковима. То је кажу, учињено због туриста, да се не би пропитивали и саблажњавали. Тако су попаљене Кистање постале сасвим подобне сцени неког свјетског театра апсурда. Осјећај апсурда се појачава пред сазнањем да и у готово свим кистањским кућама које су под кровом Кистањац је „редак звер”. Ту живе неки нови људи, насељени нечијим планом да би Кистање сасвим измијениле сасвим етничку и вјерску слику. Као симбол нове политичке воље, изнад кистањских рушевина издиже се торањ нове римокатоличке цркве, огромних габарита, каквог је могуће наћи прије у некој тријумфалистичкој поруци, него у архитектонском захтјеву једног хришћанског храма. Опет се намеће мисао – Кистање данас јесу као испуњење неке тешке клетве. С. Борак

Март 2007.

МОЛИТВА СРБИНА Србска дико Саво свети Моли Бога да просвјети Род сад наш; Да престане свака злоба Слава дигне се из гроба Овај час!

Сава Бјелановић (15. октобар 1850. – 2. март 1897.) је био политичар, вођа Срба у Далмацији народни посланик у покрајинском Далматинском Сабору. Такође је био покретач Српског листа (1880) који је излазио у Задру док није био забрањен, а потом је издавао Српски глас (1888) који је излазио све до 1905. године. Умро је у Задру, где је и провео и већи део живота. Сахрањен је у селу Ђеврске.

Зора красна славе дана Усред србског сване дана Нађе час; Србину да срце бије За слободу кано прије Дигне глас. Крути крвник нашег рода Да окуси слоге плода Нашу моћ; На Косову тужном пољу Нађемо сад срећу бољу Бјега ноћ. Да се славска браћа здруже Да си братски руке пруже Слогом сви: Спасења се глас разљеже Без обзира да но бјеже Душмани. Да ко јасна звјезда сине Срећа миле домовине У тај пар; Да уклони тужне дане И да надом силно плане Неба жар. Напријед! свуда гђе се ори По пољанах и по гори, Просвјетом; Да вериге свуд се руше Гдје славјанске дишу душе Пада ноћ!

У Задру 14. јануара 1871. г. Крунослав Јовић-Оточки

Сава Бјелановић

ШУМАДИЈА Као кад вијор или гром повали велико стабло, те из његова пања никну бујни изданци, тако су се по смрти Душановој и паду Немањића династије подигли кнезови и банови по српскијем земљама. Али њихова сила бјеше кратка вијека, као и у изданака. Муљ најезде турске затрпао је и пригушио ове младорасте. Кад је сва Европа била раздробљена на ситне државице, Србија је била уједињена. Стеван Немања обновио је српско краљевство и утврдио династију. Немања је дошао из Зете у Рашку. Рашка је постала срцем српске државе. По њој туђинци ће називати све Србе у потоња времена Расијанима и Рацима. Немањићи су прикупили све српске земље под своје жезло. Цар Душан имао је свој пријесто у Призрену и Скопљу. наставак на стр. 18

15

16

Беседа његовог П Епископа далмати в.д. ректора Богосло У име Оца и Сина и Светога Духа, Ваша Преосвештенства, часни оци, драга браћо и сестре, Дозволите ми да вас као надлежни Епископ далматински и вршилац дужности ректора Богословије Света Три Јерарха поздравим на овом данашњем сабрању поводом славе наше Богословије. Радујем се и желим да поздравим прво владике које су данас дошле да буду заједно са нама и да служимо Свету Архијерејску Литургију, а хвала Богу тако се десило да су сви на овај или на онај начин везани за манастир Крку и за нашу Богословију, тако да у неком смислу нису ни гости него су ту домаћи, али ево, по службеној дужности желим да их поздравим. Прво владику Хризостома бихаћко–петровачкога и члана Светог Архијерејског Синода који је синоћ дошао из Грчке и није жалио труда да дође да буде заједно са нама овде на слави, такође владику Герасима горњокарловачкога и владику Антонија викара Његове Светости Патријарха Павла, који је иначе на служби у Москви. Желим да поздравим све наше оце и све вас драга браћо и сестре, који сте дошли данас љубављу овој светињи манастира Крке и нашој Богословији, да сви заједно поделимо духовну радост овога данашњега дана. Празник Света Три Јерарха је установљен у XI веку да би изразио јединство Цркве Христове. Познато је, да је Црква Христова једна и да је глава њена сам Богочовек Исус Христос, а да смо ми сви други чланови тога тела, органски повезани једни са другима. Дух Свети различите дарове раздељује члановима Цркве, али смо сви ми и даље једно тело. Зашто то наглашавам? Наглашавам зато што се у XI веку појавила расправа у Цркви, у тадашњој Византијској држави, ко је од Света Три Јерарха већи, па су једни хришћани, по слабости људској, више се везивали за Светог Јована Златоустог и величали га, а други за Василија Великог, а опет једни за Григорија Бо-

гослова. Да би се ово разрешило једном тадашњем врлинском епископу јавила су се у сну Света Три Јерарха и рекли му да нема нико од њих предност пред Богом, нити један нити други ни трећи, него да су једнаки у слави и достојанству пред лицем Божјим. Од тада, у знак тога јављања и виђења установљен је овај велики празник Света Три Јерарха, да би Црква Христова непрестано мислила о своме јединству. Дакле сви смо у Цркви једно тело, нема ових или оних, него сви припадамо Христу, уколико Му припадамо, а међу собом смо само браћа и можемо бити само браћа. То је оно чему нас учи Свето Јеванђеље, чему нас уче свети оци и Света Три Јерарха, које данас празнујемо. Ово искушење поделе није ново, такво нешто је било и у раној Цркви. Тада су једни хришћани говорили ми смо Петрови, ми смо Аполосови, ми смо Павлови. А једни чак да су Христови. Међутим ни једни ни други ни трећи ни четврти нису били у праву, него су били само они у праву који су сматрали да су чланови Цркве Христове, да имају своју главу, једну једину главу, а то је Богочовек Исус Христос, а да су они међу собом сви браћа. Зато Црква Христова унутар себе никада не прихвата поделе. Црква никада у историји није прихватала поделе свог народа Божијег, ни партијске ни поделе философске; ни поделе по световном рангу и достојанству нити у материјалном и социјалном смислу; нити било који начин како се људи деле на земљи. Црква Христова као мајка посматра све људе као своје

17

Преосвештенства инског г.г. Фотија, овије Св. Три Јерарха чланове уколико се и они тако осећају. То исто важи и за нашу Цркву Светосавску. Јединство је велика порука данашњег празника верујем да је она веома значајна баш данас када је наш народ нападнут са свих страна и када непријатељи наши, а на првом месту демонске силе покушавају унети раздор у народ. Покушавају наравно да уносе раздор и у Цркву Христову, међутим препознаје се њихово лукавство. Дакле, Црква нас зато непрестано и позива на јединство. Нема тих политичких, земаљских граница, које могу да поделе Цркву, ако се ми сви осећамо члановима мистичног тела Христовога тада за нас не постоје границе. Једнако ми је близак онај православни Србин који живи у Канади и у Аустралији као и онај мој комшија са којим живим, јер смо кроз Литургију, кроз Свето Причешће, кроз Свете Тајне Цркве и свету веру нашу једно у Христу. То је неразориво јединство, које до сада ни Отоманска империја ни разне друге земаљске империје нису могле да униште. Зато се и сада покушава нападати јединство Цркве Христове, јединство Цркве светосавске и православне. Међутим, неће ни сада успети. Наравно неће успети уколико им ми сами не дамо повода и могућности да то учине. Данашњи велики и свети празник нас на то подсећа и то нам је најпотребније, јер се осећамо притиснути са свих страна. Нема места где живе православни Срби, а да нису распети. То посебно наглашавамо овде у распетој Далмацији, али и у другим крајевима где живе православни Срби слична је ситуација.

Сви добро знате да се отвара питање поновнога и ко зна по који пут распећа нашега Косова. Како ћемо све то поднети? Управо онако како нас уче наши Свети Оци и како нас уче наши свети празници, као и овај данашњи празник, а то је да чувамо јединство Цркве Христове. Уколико јесмо православни хришћани онда ћемо се сви сматрати једним телом у Христу, а међусобно ћемо сви бити браћа. Неће бити ниједне поделе која ће моћи да нас раздели. Ево опростите, да не бих дужио желим да се захвалим свима који сте данас дошли, да поделимо ову духовну радост да се духовно утешимо и да промислимо о нашем јединству, јер нам је оно данас најпотребније. Рекао бих само још последње да један наш велики јерарх, кога сам данас поменуо на Светој Литургији Архиепископ Јован, страда ради јединства Цркве Христове и већ је другу годину у затвору у Македонији, само зато што жели да буде у јединству са Светосавском Црквом. То је његова једина кривица. На то сам мислио кад сам рекао да ће силе овога света и земаљске силе радити против јединства Цркве, али ми не треба да будемо ти које ће они моћи да упрегну и да раде са нама, да управљају са нама. Ми треба да слушамо своју главу, а то је Богочовек Исус Христос, свога Патријарха и своју јерархију и онда нећемо залутати. Бог је установио Цркву да води наш народ светосавски од светога Саве до дана данашњега. Међутим морамо поменути, да је било на жалост периода, када је наш народ престајао да слуша Цркву своју и почео да слуша земаљске силе тј. партије које на жалост деле народ. Црква Христова је, међутим, та која обједињује без обзира на разлике. Ту смо сви потребни и Црква не гледа ко је ко и прихвата све, ако јој са покајањем и љубављу долазе, као и ми што смо данас дошли овој светињи. Хвала вам још једном и Бог вас благословио. манастир Крка, Света Три Јерарха 12. фебруара 2007. г.

18

Март 2007.

наставак са стр. 15

Цар Душан био је још господар Грцима, Бугарима и Арбанасима. Пошао је војском на Цариград, да освоји ову пријестолницу свијета и обнови велико источно царство. Али у истом четрнаестом вијеку Србија посрће, а у другом, петнаестом пропада. Како и зашто српски народ није могао одољети турској најезди, то се може установити проучавањем онога доба. Како је ипак одољевао, како се никад није предавао, како је посљедњи пао и први устао о томе књиге пишу и гусле говоре. У моју задаћу не спадају ова нитања. Сад је мени пред очима само судбина овога једнога краја. Срби су јуначки дочекали Турке на ријеци Марици године 1371. Краљ Вукашин с браћом Угљешом и Гојком потукли су их. Али Турци су се прибрали и по ноћи изненадили српску војску. Марица постаде гроб Мрњавчевићима. Тако је пропао или под првијем ударцем клонуо источни крај Србије, данашња Македонија, јер ће се у њој још ломити синови Вукашинови, а један ће с гуслама оставити име за вјечита времена, Марко Краљевић, осветник српски и уједно турска удворица. На Косову Пољу, на Видовдан 1389, исто тако није уништена Лазарева држава. Али је њој и свијем српскијем земљама и државама задан највећи ударац. Одлучено је, како народ рече: ко ће царевати! На двадесег дана послије боја на Кооову млетачки трговци донијели су глас у Париз о боју на Косову и убиству цара Мурата. У саборној цркви пријестолнице Француске отпјевано је „тебе Бога хвалимо”, као што је пјевано по свој Италији, ради привидно побједе српске. Радост је за кратко трајала, јер су Турци новом снагом превалили српске земље, па Угарску, и устравили сву западну Европу. Цара Лазара наслиједио је његов син Високи Стеван. Он је пренио свој пријесто из Крушевца у Биоград. Високи Стеван превијао се између Турака и запада. Највише са уздао у Угарску. С тога се у име своје и све властеле заклео на вијерност краљу Жигмунду (1426), јер је желио: „да краљевина Србија временом не допане туђијех руку.” Високи Стеван обнављао је очевину, али није постигао свој циљ. У пјесми о његовом војевању, како је Турке три пута преко мора

прегонио, изрекао му је народ: „И ти можеш, и коњ ти може, али не да Бог!” Високи Стеван умро је напрасно у лову јулија мјесеца 1427. На издисају стао је вапити: „по Ђурђа! по Ђурђа!” Призивао је свога сестрића Ђурђа Бранковића, Вукова сина, коме је остављао пријесто, јер дјеце није имао. Ђурађ је у оно вријеме био у Зети. Човјека обузимљу трнци читајући љетописе о смрти Високог Стевана. Сва је земља пропиштала за лијепијем јунаком и народном узданицом. На једној цркви у Србији један натпис о његовој смрти овако гласи: Благочестиви Господин Стеван, добри Господин, предобри и мили Госапдин Деспот. О горе томе ко га је видио на овоме мјесту мртва!... О Ђурђу Бранковићу књиге су црно писале. Западни писци назвали су га превртљивијем човјеком. По тијем га изворима и наш приморац Качић називље „невјернијем кољеном”. Невјерство је прибијено на дом Бранковића. О Ђурђевој жени народ је исто тако црно проговорио. Он је њу назвао „проклетом Јерином”, јер је нагонила народ на зидање градова. Академичар Чедомир Мијатовић у красном свом дјелу „Деспот Ђурађ Бранковић” брани га. Он га рехабилитира и још узвисује. Ђурађ је био јунак, вјешт војсковођа, и окретан дипломат. Владао се онако, како су прилике доносиле, имајући пред очима велики циљ: обрану Србије од Турака. Није он невјера, него је баш најсјајнија црта његова карактера, „што је задану ријеч у свијем приликама поштовао.” Исто тако Мијатовић брани Јерину, одиву из царске куће грчкијех Кантакузена, коју називље умном женском главом. Није овдје мјесто дуљем причању. Султан Мурат II , унук Бајазитов, који се оженио Милевом Лазаревом, тражио је од Ђурђа Србију по праву насљества. Отео му је Крушевац, Голубац и Ниш. Ђурађ је предао Мађарима Биоград у замјену за Сријем и друга мјеста у Угарској, и за обећање помоћи против Турака. Подигао је нови град у Смедереву на Дунаву и онамо је пренио пријесто. Ђурађ се утврдио и стао подизати. Заузео је Босну. Турци су кривијем оком гледали на ове спреме и Ђурђев напредак. За љуту невољу Ђурађ је дао султану Мурату своју ћер Мару. Али Турака није укротио. Султан је ударио на Смедерево и освојио га је, док је Ђурађ тражио помоћи у Мађара. Опет велики ударац за владаоца. Али се родитељу још већа жалост спремала. Султан је одвео собом старијега си-

Март 2007.

на деспотова, Гргура. Средњи је, Стеван, већ био као талац у Једрени. Султан их је обадва ослијепио. Може ли сад бити човјека тако тврда срца, да не пожали црну судбину оваког владаоца и родитеља! Ђурађ Бранковић хтио је подићи стару српску државу. Он је заиста завладао Босном и српскијем земљама од Дунава и Јадранскога мора. Његови су били градови Будва и Бар. У то име тражио је и нашао је помоћи код Мађара. Нашао је друга и јунака према себи у оном Сибињанин Јанку, кога с тога наше пјесме славе. Јер они су заједно гонили и били Турке. Заједно су склапали мир и опет се борили с Турцима. Али на њима је свршио јуначки отпор. Обадва су умрла 1455. Стожер је већ био пао. За синова Ђорђевијех овај крај српски постао је турскијем пашалуком. Унуци му били су само титуларни деспоти у Угарској. Сад прегледајмо ову прошлост. У Рашкој, која је данас подијељена између Србије и Турске, била је срчика српске државе. Цар је Душан у Скопљу држао сабор и на њему прогласио свој Законик. Цар, или ти кнез Лазар, који се држао за насљедника царства, имао је свој пријесто у Крушевцу, у данашњој краљевини Србији. Ту је, за боја на Косову, баш како каже народна пјесма: „од скоро постануло царство.” Син Лазарев узмакао је у Биоград, а његов насљедник у Смедерево. Шта је дакле била ова Србија у оно доба? У доба српске моћи она је била један крај велике Србије. На овоме је крају Душан бранио и обранио од Мађара сјеверну границу свога царства. Она је била у оно доба, што и у ново, док се није прозвала народно-државнијем именом Србија, она је била само – српска Шумадија. Сад, за овога опадања, овуда се провлачио један траг државне снаге и овдје се отимало од смрти једно удо српске државе. У овоме крају пропале су с народом двије династије, као и Црнојевићи у Црној Гори и остали великаши у Босни и Херцеговој земљи. Али народ се није предавао лако и неки трагови нијесу никада били уништени, ни у овом крају.

Сад нам је овај крај увијек пред очима. По дну ове Србије, у њезиној Рашкој, близу турске границе, и сад се подиже, крај рјечице Студенице, задужбина првога Немање Студеница. По љепоти и сјају своме названа је Лавром Студеничком. У њој је св. Саво, на гробу оца свога, измирио браћу своју Стевана Првовјенчанога и Вукана, жупана Захумског. У њој су мошти Немањине и Стевана Првовјенчанога; у њој старинско благо у одеждама и књигама Св. Саве. Стеван Првовјенчани подигао је на Ибру своју задужбину Жичу: да се у њој постављају краљеви, архиепискоии, епископи и игумани. Названа је седмовратом, јер се у њој седам краљева крунисало и сваки пут пробијала нова врата. Цар Лазар подигао је у Крушевцу свој двор и цркву. Двор је у рушевинама, а црква је поновљена по ослобођењу. У њој се очувао државни орао у камену усјечен. Још је цар Лазар подигао своју задужбину Раваницу на ријеци Равани. У ову задужбину пренио је Стеван Високи мошти свога родитеља, из Приштине, с бојнога Косова. Послије, народ је пренио мошти свога цара мученика у Сријем, у манастир Врдник, који се од тада назвао новом Раваницом. Високи Стеван озидао је своју задужбину Манасију, цркву и град око ње. Каниц, који је прегледао, проучио и описао све неимарске знаменитости у Србији, каже о њој: да је „најзнаменитија грађевина у Србији, а можда најзнаменитија грађевина у Европи. Тако се, и за самога државнога опадања, још развијала и цвјетала је култура по српскијем земљама. У Биограду је Бисоки Стеван озидао пристан за бродове, подигао двор и направио од Биограда своју красну пријестолницу. И у Биограду је прорадила српска штампарија, одмах послије Ободске. Настулили су посљедњи, црни дани. Турци су палили књиге и задужбине, људе сјекли и дјецу у јањичаре одводили. На Врачару пред Биоградом запалили су мошти Св. Саве и пепео је вјетар разнио. Ова лијепа Шумадија постала јс пустињом. Шака раје, ликом опасана, нарицала је: у пољу Турци а у Гори вуци.

19

20

Март 2007.

Али још је било калуђера по српскијем манастирима, који су знали злато растапати и књиге писати. Било је још бољијех Срба, који су у гору ишли и с вуковима се разговарали. Шумадија је постала хајдучкијем гнијездом. Из овога гнијезда помолио је главу Црни Ђорђе. Овај пастир дигао се у гору с мислима Душановијем. Као да се на њему обистинила ријеч силнога војсковође римскога: да је ударао ногом у земљу и из ње му излазиле војске и јунаци, Чарапић, Вељко, Синђелић.

Нећу никада заборавити слике овијех војвода, што сам их гледао у биоградском музеју. Чинило ми се да су они уз Лазара гинули на Косову. Али није то тако давно било, него почетком овога вијека. И Ђорђа је пратио „трагически конац.” И ове српске осветнике сустигла је судбина косовскијех јунака. Али они су гинули за велику мисао и ево сад народно се уздање обистинило. Раја је постала градовима глава. Шумадија постала је Србијом.

ВУК МАНДУШИЋ Бошко Десница Владика Раде учинио је нама, далматинским Морлацима, једну неправду: отео нам је Вука Мандушића и поцрногорчио га. Он је, несумњиво, наишао на то име у народној пјесми и, очаран његовом пуноћом и звонком љепотом, узео га отуда и њим крстио оно микеланђелски силно оличење мушкости у свом »Вијенцу«. Владичино крштење избрисало је завичајну припадност далматинског Влаха и везало га за тло, средину и догађаје који су врло часни, али који нијесу његови. Осјећање регноналног поноса намеће нам дужност, да ту личност ривендицирамо за крај, којему она припада. По Златовићу и Колендићу Вук Мандушић доселио је у Шибеник са народом, кога је дефинитор О. Пикола Ружић дигао проти Турцима и превео у Млетачко подручје. Златовић не наводи извора за ту вијест, а Колендић се позивље на двије свједоџбе у архиву манастира Висовца, које ми, нажалост, нијесмо имали прилике да испитамо. Ружић је у нади да ће му та заслуга прибавити упражњену

нинску бискупију, побунио за рачун Млечића Петрово Поље и Промину. Услови и потанкости тог устанка утврђени су уговором закљученим у Шибенику 17 децембра 1047 г. међу фратрима и главарима с једне стране, и шибенским Контом Г. Ф. Зорзи с друге стране. Споразум са петропољским Морлацима омогућио је Фосколу освојење Дрниша (око 20 фебруара 1648). Послије тог освојења висовачки фратри доведоше одметнути народ у шибенске вароши, а они се настанише у манастиру Св. Ловре. Међу именима кнезова и главара који су потписали шибенски уговор не налази се Мандушићево име, али немајући разлога да сумњамо у Златовићеву и Колендићеву вијест, узимљемо као тачно, да је и он дошао у Шибеник приликом те сеобе. Мандушић је дакле прешао к Млечићима концем фебруара 1048, а како је погинуо 31. јула те исте године, то је његово ускочко дјеловање у Дуждевој служби трајало свега 5 мјесеци. И већ та кратка дјелатност била је до-

вољна да име Вука Мандушића отме забораву и да му отвори двери народне епопеје! Архивски податци о Мандушићу нису бројни, али су зато врло занимљиви и приказују његову личност са извјесним рељефом. Први је податак о Мандушићу садржан у једној депеши генералног проведитора Леонарда Фоскола од 3. јула 1648 г. Депеши је приложен и записник Мандушићева саслушања о његовој провали на Кључ (»che nel nostro idioma vol dir chiave«). Мандушићев је извјештај лажан само по том, што нам казује, како су дубоко (девет конака) продирали у турски крај наши пљачкашки одреди, и што нас обавјешћује о једној сјечи робља, којој су наши морали да прибјегну, да

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ би могли бранити се од турске потјере. У осталом то је приказ типичног ускочког пљачкашког похода, који пролази неопажен планинама, напада турска насеља ненадно у освит дана, пали џамије са хоџом који таман окуише, – хара, пљачка, убија, подмеће ватру и враћа се натоварен плијеном и отсјеченнм главама, бранећи се од потјера и пролазећи кроз бусије. У попратној депеши коју смо прије цитирали, Фосколо каже, да јо „влашки капетан Мандушић, искушан у свим потребама, доиста врло храбар, али уједно и смотрен, што је необично својство код људи његова кова.” У јуну те исте године Сенат је био обдарио попа Шорића, поглавицу горичких ускока, златном колајном. Фосколо, који тог одликовања није био предложио, јер Шорић, пијанац и среброљубив, није код

њега стајао на нарочитој цијени, покушао је да бар одгоди предају колајне. У депеши од 11. јула 1648 г. он је то оправдавао истичући „да би тај знак ванредне љубави према том лицу, могао да онерасположи кога дугог, који служи једнако као он (Шорић) ако не и боље од њега, јер и ако је Шорић храбар војник и има нешто присташа, не може да рачуна на послух, јер са војницима није дарежљив”. Тај други који, би по Фосколовом мишљењу, био заслужнији одличја него Шорић, био је Вук Мандупшћ. У депеши коју је Фосколо одмах по овој, још истог дана, упутио Сепату, он то отворено каже: „Кад би за капетана Мандушића дошла друга колајна једнака Шорићевој, а он је занаго заслужује, то би њему приштедило горчину искључења, а нацији би послужило на велику утјеху, јер је он на краји-

Март 2007.

ни цијењен више него иједан други”. Те награде Мандушић лије доживио. Нови босански паша Дервиш Скопљак, сишавши у Ливно, био је концем јула упутио у Котаре свог ћехају Хусеин-бега са једним одредом од 4000 људи да се свети одменутим Морлацима. Хусеин је харајући Котаре, био допро до Биограда и Турња, па се са големим плијеном враћао у Книн. Фосколо, немоћан да спријечи Хусеинов поход, изасла Смиљанића са котарским, а Вука Мандушића са шибенским ускоцима, да му покушају пресјећи узмак и отети плијен. Сукоб, који је отуда настао и у којем је Вук Мандушић погинуо, описан је до ситница тачно у саслушањима Илије Смиљанића и још двојице харамбаша, која су приложена Фосколовим депешама о том догађају.

Часне вериге Светог апостола Петра На празник Часних верига Светог апостола Петра (29. јануар 2007. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки, уз саслужење великог броја свештенства и монаштва Епархије далматинске. Пошто су Часне вериге и Крсна слава Епископа далматинског Г.Г. Фотија после Свете Литургије архимандрит манастира Крке Герман (Богојевић) је пререзао славски колач и честитао Епископу Фотију његову Крсну славу. Захваљујући се на честиткама поводом Крсне славе Епископ Фотије је говорио о значају празника Часних верига и о мисији првоврховног апостола Петра у православној Цркви. Епископ је између осталог истакао да је свети апостол Петар своју мисију почео страдањем и оковима у Јерусалиму а да је свој мученички подвиг

крунисао тако што је страдао у Риму 67. године у време Нерона стрмоглавце распет на крсту. Управо то његово страдање за Христа и за Свето Јеванђеље чини величину Светог апостола Петра а никако његова спољашна власт над другим апостолима што се види и између осталог из данашњег одељка Јовановог Јеванђеља где Господ Христос каже Светом апостолу Петру: „... ако хоћу да он остане док ја не дођем, што је теби до тога. Ти хајде за мном”. (Јн, 21.22) Ове речи јасно показују да је Господ Христос глава Цркве и да само Он има власт над Црквом то јест над свим апостолима и њиховом мисијом а никако Свети апостол Петар.

21

22

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Март 2007.

Поновно нападнута имовина српске цркве и Срби повратници у Кистањама Манастир светог архангела Михаила у Крки већ десетак година ради на повратку своје имовине, која је нелегално одузета и узурпирана након 1995. г. Наиме сва имовина манастира Крке након акције Олуја је отета и сада када је поврат имовине при крају, непознати починитељи су један од објеката који је ових дана враћен манастиру потпуно девастирали. Ради се о манастирској Кули која је уз то и регистрована као културни објекат Р. Хрватске. Да је стање у Кистањама алармантно поред овога девастирања Куле, показују и

непрестани напади на Србе повратнике и на њихову имовину. Последњи од таквих напада десио се на кућу Рајка и Руже Карановић када је каменована њихова кућа, а ноћ пре тога у њихова врата је забијен нож и врата су оштећена. Оба ова инцидента су пријављена надлежној полицијској постаји а истрага је у току. Манастир Крка као информативна служба Епархије далматинске ће о овим случајевима обавестити мисију ОСЦЕа у Р. Хрватској, ХХО и сва дипломатска представништва у Републици Хрватској.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Март 2007.

Девастирано православно гробље у Биљанима доњим У Биљанима Доњим дана 9. 02. 2007. године на мјесном православном гробљу, у дужини од седам метара,непознати починиоци су срушили ограду гробља (грађена од бетонског блока). Поред тога што је срушена ограда,унутар самог гробља багером су загрнуте двије иско-

пане гробнице које су требале послужити за израду гробних мјеста. Починилац је такође палио ватру у гробљу,а из свега је тешко закључити који је смисао овог вандалског дјела. Полиција је обавијештена о овом вандалском чину и направила је увиђај на лицу мјеста.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архи-

јерејску Литургију у Недељу Саслуживали су му игуман месопусну (11. фебруара манастира Крке архимандрит 2007. г.) у манастиру Крка. Герман са братијом манастира и високи гост, који је дошао поводом наступајуће Славе Света Три Јерарха, високопреподобни игуман манастира Успења Пресвете Богородице у Даљ планини Исаија (Лукић). Његово Преосвештенство је у својој бесједи поздравио сабрани вјерни народ подсјећајући их на Часни пост, који ће почети за седам дана, и притом им је протумачио данашње Јеванђеље о Страшном суду у свјетлости савремених свјетских догађаја.

23

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

24

Март 2007.

НАПАД НА ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАЗНЕСЕЊА (СВЕТИ СПАС) У ШИБЕНИКУ Дана 11. фебруара 2007. г. у вријеме вечерњег богослужења у храм Христовог Вазнесења упала су петрица непознатих младића, у доби између до осамнаест година. Том приликом покушали су у храм убацити некакав запаљив предмет. У томе их је спријечио свештеник који је тада служио вечерње богослужење. О овом догађају обавијештена је и шибенска полиција која је на лицу мјеста направила увиђај.

СЛАВА БОГОСЛОВИЈЕ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА На празник Света Три Јерарха дана 12. фебруара 2007. г. служена је Света Архијерејска Литургија у манастиру Крки. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко–петровачки Г.Г. Хризостом, члан Светог Архијерејског Синода. Саслуживали су му Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим, Епископ далматински Г.Г. Фотије и Епископ моравички Г.Г. Антоније уз саслужење свештеномонаштва и свештенства из Епархија: захумско–херцеговачке, осјечкопољске, сремске, средњоевропске и далматинске. У својој бесједи Епископ Фотије је појаснио значај слављења Света Три Јерарха и настанак овог празника.

Литургији су присуствовали и г. Војислав Станимировић, предсједник СДСС-а, г. Ратко Гајица, г. Јово Вуковић из Бијелог Брда, г. Јово Турањанин, секретар републичког секретаријата за вере Р. Српске, и остали многобројни уважени гости. Након Свете Литургије пререзан је славски колач и уследила је свечана академија коју

је отворио уводном бесједом Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије, а након тога ученици богословије су извели рецитал поезије. У склопу академије отворена је и изложба фотографија Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Павла и изложба иконописа иконописачке секције „Св. Лука” ученика богословије. Након свечане академије уследила је трпеза љубави, на којој је уручена грамата признања Епископа далматинск ог Г.Г. Фотија в.д. ректора Богословије Света Три Јерарха г. Јови Вуковићу из Бијелог Брда због несебичне помоћи богословији.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Март 2007.

СЛАВА ЕПИСКОПА ГОРЊОКАРЛОВАЧКОГ Г.Г ГЕРАСИМА На празник Светог мученика Трифуна (14. фебруара), Светом Архијерејском Литургијом у капели Светог оца Николаја мирликијског у Карловцу, Епископ Герасим прославио је своју крсну. Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење Епископа горњокарло-

вачког Г.Г. Герасима, викарног Епископа моравичког Г.Г. Антонија, крчких монаха – архимандрита Германа и јеромонаха Никодима, те игумана Михајла из манастира Гомирје. Усклопу Литургије извршено је освећење славског жита и резање славског колача. У пригодној беседи Епископ Фотије је Епископу

Герасиму честитао крсну славу подсетивши све присутне на мученичко страдање Светог Трифуна. По завршеној Литургији гости су посетили градилиште храма Светог оца Николаја мирликијског у Карловцу, а након чега су у епископској резиденцији присуствовали свечаном славском ручку.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, у Недељу сиропусну 18. фебруара 2007. године, служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Крки са братством овога манастира, архимандритом Германом, јеромонасима Никодимом и Симоном. У свом богонадахнутом говору Његово Преосвештенство, поздравио је ученике Богословије, благочестиви народ и све присутне у овој светињи. Почетак Васкршњег поста Преосвећени Владика је благословио речима, када су наши праоци у рају погрешили и прекршили Божије заповести, Господ је из љубави према човеку установио и пост да се пали човек поново уздигне и добије благодат Божију, коју је изгубио својим падом. Свети Оци су постили по четрдесет дана, без хлеба и воде, а ми данас то тешко издржавамо робујући телесном животу. У наставку своје беседе Преосвећени Владика говорио је о Светом Фотију, Патријарху цариградском чији спомен пада на сутрашњи дан и о његовим делима која и данас немају заборава у Православној цркви. Пример породице патријарха Фотија која је страдала

у време Иконоборачке јереси, доказала је и показала истрајност у време гоњења за истинску веру и православље. Патријарх Фотије био је оснивач надалеко чувене Цариградске библиотеке у којој су чувани списи и писма светих Отаца, а ми сада имамо само фрагменте тих књига из којих сазнајемо како су учили Свети Оци. На крају своје беседе Преосвећени Владика Фотије пожелео је свима да посте и издрже Васкршњи пост и да се што достојније припреме за учествовање у Празнику над празницима Васкрсу Господњем.

25

26

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Март 2007.

НАСТАВАК ПРОВОКАЦИЈА У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ ПРЕТЕЋЕ ПИСМО МАНАСТИРУ КРКИ Са жалошћу обавештавамо јавност да се настављају провокације упућене братству манастира Крке и Србима повратницима на територији Епархије далматинске. Наиме, дана 23. фебруара 2007. г. на адресу манастира Крке пристигло је претеће писмо у којем се вређа и прети српском народу. Анонимни пошиљалац је у препјеваној пјесми српског пјесника Алексе Шантића „Остајте овдје” између осталих упутио следеће речи: „Остајте тамо ви смрдљиви црви Спојила се шпорка срца српска братска Пролили сте пуно наше свете крви Независна сада је држава Хрватска”.

Сматрајући да ово писмо, које је пуно мржње, није само обична шала, братство манастира Крка је обавијестило полицију очекујући од њих да пронађу анонимног пошиљаоца.

ПОДРШКА БРАТСТВУ МАНАСТИРА КРКА Поводом учесталих напада и проблема у Епархији далматинској и манастиру Крки примили смо много писама подршке. Наши вјерници су на сваки начин изражавали своју љубав према манастиру и својој светој Цркви, али било је и оних који нису православни а осуђују сваки вид мржње која је у овом случају упућена православним Србима у Далмацији. Овом приликом издвајамо писмо римокатоличког свештеника Е.Т. из Америке (адреса позната редакцији). Братству Манастира Крка и свима онима који се осјећају и јесу повређени увредљивим нападом и мржњом анонимног пошиљатеља разгледнице објављене на wеb страници Епархије далматинске, изражавам у моје особно и у име заједнице коју водим, искрену и братску

близину и оштро осуђујем овакву непримјерну провокацију и пријетњу. Нека нам Шантићеви стихови још једном поврате наду у борби за истином. Ми знамо судбу и све што нас чека, Но страх нам неће заледити груди. Волови јарам трпе, а не људи. Бог је слободу дао за човјека. Чувајући лијепе успомене на боравак међу вама – пре неколико година, а у пратњи оца Рашка Радовића, Пароха тршћанског и г. Марка Купрешанина – братији, богословима и свима онима којима је Манастир Крка мјесто љубави, духа и утјехе желим од Господа сваки благослов. о. Е.Т.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Март 2007.

ЕПИСКОП ФОТИЈЕ У ПОСЈЕТИ РАВНИМ КОТАРИМА На Теодорову суботу, 24. фебруара 2007. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. После Свете Литургије Епископ је у пратњи братства манастира Крке посјетио парохију Равни Котари то јест село Биљане Доње. Приликом ове посјете Епископ се упознао са данашњим стањем у овом мјесту, информишући се о повратку избјеглих мјештана и обнови њихових кућа. Нажалост повратак у Равне Котаре је недовољан због комплетне ситуације (порушене куће, несигурност и економска ситуација). Епархија далматинска је и овом приликом у складу са својим могућностима обезбиједила пакете помоћи за најугроженије и са овом акцијом ће наставити и даље.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Косово и Метохија током више од хиљаду година су настањени Србима, а у своје време, до великих сеоба српског народа, готово искључиво Србима. Свако зна - ако хоће да зна – да је ту био центар средњевековне српске државе и колевка српске културе, а да је ту, у Пећкој Патријаршији, и до дана данашњега прво и главно седиште Српске Православне Цркве. У смислу државности, Косово и Метохија су по важећем међународном праву неотуђиви део територије Србије. О томе сведочи важећи уговор из Букурешта од 10. августа 1913. и на десетине резолуцијa Генералне скупштине и Савета безбедности Уједињених нација, Париски споразум из 1995. године и низ правних аката Европс-

ке Уније, Русије, САД, Велике Британије, Немачке, Француске... Све то зна свако, али не зна – или, пре ће бити, неће да зна - политичар по имену Марти Ахтисари. Без и једне једине речи образложења, макар и лажног, он предлаже да се, супротно свим нормама међународног понашања, од Србије отму Косово и Метохија. Он уствари предлаже да се над Србијом, међународно признатом сувереном државом, изврши правно насиље. Он не признаје силу права него право силе. Какви недостижни домети демократије, а о правди да се и не говори! Српска Православна Црква је увек, насупрот томе, јасно и гласно истицала да правда држи земље и градове, а да је проклето

27

28

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ све што је отето. Да ли би г. Ахтисари овакав „свој” генијални план разрешења кризе применио на своју земљу? Српска Православна Црква нема ништа против тога да он, коме год жели, поклони оно што је његово, али скреће пажњу на то да га нико никада није овластио – нити га је могао овластити – да било коме поклања Косово и Метохију. У складу са правним поретком који важи у свету, статус Косова и Метохије је дат: Покрајина је саставни део Србије. Тај статус се може променити само уз пристанак Србије и уколико би се изменио њен уставни поредак. Ахтисари, сасвим сигурно, није ни надлежан ни задужен за такву улогу.

Март 2007.

Свети Архијерејски Синод апелује на одговорне људе који воде међународну заједницу да спрече Ахтисарија у његовом опасном науму да се, у нечије име, Србији, једној од старих европских држава, силом одузме најдрагоценији део њене територије. Мирна будућност се не гради на праву јачега, на диктату голе силе, него на уважавању начела да сви имају исто достојанство и равноправне могућности. Додуше, сила Бога не моли, али зато ни Бог силу не воли. Притом – Бог је вечан, а сила је свака за времена. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве

Март 2007.

КАНАДСКИ ДОЛАРИ Брстина Саша 20, Жарко Тодорић 20, Милан Шормаз 20, Н.Н. 10, Бојан и Милица Ерцег 20, Бојана и Љуба Стоисављевић 20, Милица Андић 10, Станко Дроњак 10, Живорад Новаковић 5, Јово Иветић 10, Раде Лукач 10, Жељко Чолија 5, Саво Ђурђевић 10, свештеник Танасковић 10, Драган Маријановић 4, Јово и Томислава Анђелић 20, Драгић Манојловић 20, Радослав Пабић20, Милош Вергаш 20, Горан Дешановић 20, Никола Новаковић 20, Гојко Ћук 20, Молан Аврамов 15, Војо Попов 20, Зоран Симоновић 20, Младенко Вуинић 20, Петар Катур 20, Зоран Чубрило 20, Зоран Ћућуз 20, Гојко Петковић 15, Дарко Штета 15, Слободан Стојаковић 10, Маријан Почица 20, Ненад Пејић 10, Јадранко Бибић 10, Владимир Симић 15, Дени Т. Јарић 20, Горан Милишић 10, Нада и Никола Ивковић 20, Јован Ћућуз 20, Драгица Барић 7, Момир Ћосић 10, Крсто Вујасиновић 10, Андрија Ђелтовић 10, Жељк Рајић 10, Мира Клисурић 10, Љубомир Балић 5, Ђуро Грмуша 10, Љубомир Пругнић 30, Никола Туроилић 5, Бошко Момић 10, Предраг Радивоша 20, Ђуро П. Кашић 10, Милорад Бабић 20, Биља и Тоде Јовановић 20, Благоје Панић 20, Раде Војводић 40, Анте Остојић 40, Петар Радојковић 10, Зравко Стјеља 10, Петар П. Јовановић 20, Драган Простран 20, Раде Јовичић 10, Душан Манојловић 20, Душан Винчић 15, Милан Драгичевић 5, Ика и Ђуро Трифуновић 10, Слободан Чубриловић 5, Војо Станков 20, Никола Боговац 10,

Мила и Војо Радмиловић 20, Салвонка Паркеничанин 20, Никола Билбија 20, Мирослав Раиновић 10, Петар Преочанин 20, Твртко Комљановић 20, Петар Дивић 5, Мирко Загорац 20, Жељко Чолија 5, Саво Ђурђевић 10, Живко Димић 4, Зоран Суботић 10, Маринко Кљајић 20, Жељко Станојевић 20, Симо Зубић 20, Ђорђе Кнежић 5, Никола Бобић 5, Ђуро Мрзић 10, Тоде Манојловић 20, Драгиња Зарач 10, Миле, Јадранка, Стево и Сања Мирковић 200, Милош и Душанка Илић 100, Душан и Јека Илић 50, Стево Илић, Раде, Ика и Никола Шаре 150, Слађа и Раде Стојчић 50, Марија Јовић 20, Мира Илић 20, Нада Грговић 20, Љубица Стојчиновић 20, Србијанка Ваљистаљевић 20, Вања 15, Митровић Небојша 100. АМЕРИЧКИ ДОЛАРИ Марко Гачић 10. Прилози из Канаде прикупљени су са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г. Г. Георгија. Прилоге je прикупиo ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона Канада. СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

29

30

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел.: 021/348-793; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/235-232; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 e-mail: djurdjevicm@hotmail.com – II парохија: ђакон Миле Савичић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел.: 022/215-415; Моб.:095/804-63-60 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Жељко Лубарда 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 091/565-53-60 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 СПЦО и Управа парохије у Дрнишу Јереј Борис Милинковић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије у Скрадину

Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Скрадинско поље б.б. Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском Јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Jереј Радослав Милановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/788-63-66 еmail: radoslavm@vip.hr СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени, 22300 Книн Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари Јереј Владо Благојевић (привремено смјештена у Бенковцу) 23420 Бенковац, Дмитра Звонимира 18 Mоб.: 091/565-20-73 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com

Пресвета Богородица, ризница манастира Крке

Велики оци Цркве, ризница манастира Крке Фотографија на корицама – Далматинска мимоза