Година V. – Број 20
ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Видовдански број – 2007. г.
Цијена 10 kn
Манастир Лазарица 1. стр. – Портрет Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г.г. Фотија – рад Николе Штрбца из Кистања
Јун 2007.
СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР 1371 – 1389 После смрти младога цара Уроша од некадашњег великог Душановог царства остала је само средишња и западна област Србије и Зета. Турци ипак нису одмах искористили пораз браће Мрњавчевића за даље продирање, већ су прво учврстили своје нове балканске положаје. Они су загосподарили територијом браће Мрњавчевића, али је Византија имала делове територије у тој области под деспотом Манојлом, и то полуострво Халкидик са Светом Гором и град Сер. На северу Угарска је држала Београд и Голубац са околином а на области Браничева и Мачве такође се протезало право угарске круне. За то време у Србији трају борбе око престола у којима учествују најистакнутији српски великаши, међу којима и Лазар Хребељановић. Његов отац Прибац Хребељановић био је као логотет (дворски канцелар) а касније као пехарник (велики слуга) у служби на двору цара Душана. Лазар који је рођен око 1329. године у граду Прилепцу код Новог Брда још
Свети кнез Лазар ...........................................................3 Владика радник .............................................................5 Укратко о трансплантацији ...........................................7 Празник Педесетнице ....................................................8 Будућност Православног Богословља ......................10 Будућност само уз повратак становништва ............11 Поуке старца Порфирија: Ко хоће да буде хришћанин .....................................................12 Иринеј Ђорђевић .........................................................14 Смрт мајке Југовића (пјесма) ....................................15 Поклоњење светињама Русије ..................................16 Јеванђеље по Марку ...................................................18 Представници Министарства унутарњих послова Р. Хрватске у посети манастиру Крки .......................18 Вијести из Епархије .....................................................19 Приложници ................................................................ 29
у дечачким данима је дошао на Душанов двор, а потом је био ставилац (столник за свечане обреде) на двору. Касније се оженио Милицом, ћерком кнеза Вратка који је потомак Немањиног сина Вукана. У време распадања царства Лазар је био обласни господар и управљао је областима око Новог Брда, које су заправо стари поседи Хребељановића. Истовремено, у Македонији је својим областима као турски вазал управљао краљ Марко, Вукашинов син, познатији као Марко Краљевић са двором у Прилепу. Северним делом некадашње Вукашинове краљевине владао је његов млађи син Андријаш. Браћа Дејановићи који су владали у источном делу Македоније, од Куманова до Струмице, такође су били у вазалном односу према Турцима. На самом југу у Епиру, као турски штићеник се одржавао ћесар Тома Прељубовић. У западном делу Србије самостално је управљао великом облашћу млади и осиони жупан Никола Алтомановић. У Зети су браћа Балшићи, Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Жељко Лубарда, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, монах Доситеј Јовић, Светозар Борак Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293
3
4
наставак са стр. 3
Страцимир и Ђурађ I већ почели да шире своје поседе према Дривасту на северу и Пећи на истоку. Скопљем је самостално управљао Вук Бранковић, а град је отео од синова краља Вукашина, Марка и Андријаша, док је Призрен 1372. године одузео Балшићима. Такође, он је поседовао и широке области од Таре и Мораче до Косова. Кнез Лазар је постао најмоћнији српски великаш после сукоба са жупаном Николом Алтомановићем. 3аједно са Балшићима и босанским баном Твртком, Никола Алтомановић је заточен и и ослепљен 1373. године у Ужицу. Његове области су подељене између савезника. Кнез Лазар, његови сестрићи Мусићи и његов зет Вук Бранковић владали су територијом од Рудника до Косова. Кнез Лазар је успео да издејствује скидање анатеме са српске цркве, српског владара и народа. Анатема је бачена још у време Душановог крунисања за цара после освајања грчких градова и именовања српског архиепископа за патријарха. У манастиру Светих Арханђела код Призрена у пролеће 1375. године на Душановом гробу, изасланици цариградског патријарха Филотеја прочитали су грамату о скидању анатеме са цара Душана, патријарха Јоаникија и целе српске Цркве и народа. Исте године у октобру уместо блаженопочившег патријарха Саве изабран је нови српски патријарх Јоасаф Хиландарац, али пореклом Бугарин. Он се са трона повукао 1379. године предлажући за новог патријарха Спиридона који је исте године и изабран. Кнез Лазар је своје поседе проширио и према северу и североистоку, јер је 1379. године напао обласног господара Браничева и Кучева, Радича Растиславића. Већ од осамдесетих година XIV века Турци озбиљно упадају у области северно од Шар планине, а њихови одреди увелико продиру ка западу према Албанији, Јадранском приморју и Хуму.
Јун 2007.
Лазарев властелин Цреп Вукославић сукобио се са Турцима 1381. године на Дубравници код Параћина и поразио их. Ради заштите нишавске долине подигнут је тврди град Копријан код Ниша, али Турци већ 1386. године заузимају Ниш – главну раскрсницу важних балканских путева. Српска војска је пружила снажан отпор и код Плочника у Топлици разбила Турску војску коју је предводио султан Мурат, али није повратила град Ниш. И у Хуму код Билеће, Турци су претрпели страшан пораз и то 1388. године од босанског војводе Влатка Вуковића. Турке је предводио војсковођа Шахин. Због учесталих пораза и огромних губитака турски султан Мурат отпочиње припреме за одлучујући напад на Србију и Босну. Већ у фебруару 1389. године знало се у Млецима као и у Србији за велике Турске припреме против Србије. Седиште Лазареве државе тада се налазило у Крушевцу, граду који Лазар узима за центар својих области. До одлучујуће битке између Турака и Срба дошло је на Видовдан у уторак 15. јуна, по старом календару, 1389. године на Косову пољу северно од Приштине. Са једне стране налазила се српска тешка коњица у густо збијеним редовима. Средишњим делом је командовао кнез Лазар. Војску је чинила углавном српска властела, али је било и нешто Арнаута најамника. Десним крилом на којем су били и браћа Мусићи командовао је Вук Бранковић, а лево су држали Босанци на чијем челу је био Твртков војвода Влатко Вуковић уз нешто Хрвата, „ивановаца”, које је предводио Иван Хорват (Палижн). Центром турске војске командовао је султан Мурат са својим војсковођама Али-пашом и Тимурташем. Левим крилом командовао је Муратов млађи син Јакуб Челебија уз помоћ војсковођа Али-бега и Балабан-бега. На десном крилу се налазио старији султанов син Баја-
Јун 2007.
зит, звани Илдерим (Муња), са Сариџе-пашом, Курдом и Грком Евренос-бегом који је одлично познавао тактику хршћанских војски. Испред коњице су били постављени стрелци. Дан раније кнез Лазар је сакупио сву властелу која се беше одазвала његовог позиву. На састанак, а ни у борбу нису дошли Балшићи из Зете иако су били са Лазарем у сродству. Није дошао ни краљ Марко, а браћа Дејановићи, преко чије територије су Турци прешли на путу ка Косову, код Кратова су угостили турску војску и дали им помоћне одреде. Не постоје веродостојни извори који могу са сигурношћу могу да потврде бројно стање једне и друге војске. Такође се поуздано не зна ни за ток битке. Наводно су Срби на почетку битке напредовали и потиснули одељење султановог сина Јакуба. Добро су се држала оба крила српске војске све док се Бајазит, брз и енергичан није свом силином устремиио право према кнезу Лазару. Главна борба се водила око Мазгита и Гази Местана. У бици су ногинули и кнез Лазар и турски султан Мурат.
Бајазит се потом повукао у Анадолију, а Србија ће постати турски вазал. У бици на Косову пољу није било победника. И једна и друга страна су претрпеле страховите губитке, али ће се они у вишеструко већој мери негативно одразити на Србију него на Турску. Кнез Лазар је сахрањен прво у Приштини 1391. године, а мошти су му пренете у задужбину манастир Раваницу, где се и данас налазе. Лазарев син, Стефан Лазаревић родио се око 1377. године, а самосталну владу преузима 1395. године, када се кнегиња Милица замонашила, и као монахиња Еевгенија повукла у манастир. После смрти оца, кнеза Лазара наследио је његову титулу и са својом мајком крајем 1389. године признао је врховну власт турског султана Бајазита. Стога је имао обавезу да са братом Вуком одлази на турски двор и да са војском учествује у борбама на турској страни у султановим ратним походима, а његова сестра Оливера морала је да оде у Бајазитов харем. Миливоје Пајовић: Владари српских земаља
ВЛАДИКА РАДНИК Паметна и чврста организација, – у томе је сва тајна успеха и моћи пропаганде. То је Преосвећеном задарском епископу веома добро познато. Он је се уверио, да само јака добро органозована војска може циљати на победу. Зато није жалио ни ума ни труда, да у свештенству заведе примерни поредак, да створи од целог свештенства једно органско тело, коме је Он душа. Организација и субординација – тиме је Он створио од служитеља Божијег олтара једну компактну (збијену) масу, један челични грудобран, о који се разбијају сви зли умишљаји папине пропаганде. Свак на свом месту мора да ради, да чува интересе народа и вере, па ма то било и по цену живота. Свештеник
задарског епископа то је у истини војник на стражи, вазда будан и опрезан, вазда готов да одбије нападе вукова на његово стадо. Сваки свештеник има пред очима у свом Епископу, живи пример дивовске енергије, пожртвовања и неуморног труда. Овај савесно врши своју дужност, за то са свом строгошћу, коју му његов положај дозвољава, захтева, да сваки својој дужности до последњег слова одговара. Он импонује својим свештеницима. Они га сви високо цене и као родитеља воле. Сви су му детињски предани и одани. Али зато се и он према њима односи с подједнаком љубављу, без икаквог изузетка. Тачност у администрацији, љубав према свом светом позиву, истра-
јност и карактерност, међусобна слога, непрекидно усавршавање у свом послу, послушност и храброст – то је оно о што се ни један његов свештеник огрешити не сме. Зато он у свако доба зна тачно стање своје пастве, кретање и рад српских непријатеља. Њему је познат ступањ интелекта у коме се налазе противници православља. Знајући да се човек слабијег интелекта не може борити са оним који га умом надмашује, он је превелику пажњу поклонио уређењу духовног расадника – богословије у Задру, где се васпитавају будући борци Српства и православља. Завео је строга правила живота, решио, да се у богословију примају само они који су матурирали пробрао и довео у
5
6
Јун 2007.
наставак са стр. 5
тај завод добре професоре, све јаке и чврсте снаге. Поред тога и његова најстрожија контрола никада не изостаје. Он посећује предавања, упућује, учи итд. За то они који сврше богословију у Задру, могу слободно рећи, да су се спремили за свештени чин и добро наоружали за борбу која једном проповеднику Јеванђеља у свету предстоји. Но са школом не свршује се и учење. Сваки је клирик и када постане свештеник дужан даље се самообразовати и радити. И о томе владика води најстрожег рачуна. Он сам собом представља ризницу знања за то, да би дао могућности свештеницима и клирицима да прочитају и науче се многоме, чему их школа није могла научити, он штампа огромне књиге о најпотребнијим животним и о најважнијим канонским и догматским питањима. Његово Црквено право, Пропаганда, Правила апостолска и саборска, Православна Далмација то су кардинална и ненадмашна дела у данашњој црквеној литератури у целом православном свету. Поред тога он издаје и уређује црквени журнал Гласник правосл. цркве дламатинске. Довољно је једном свештенику, да акцептира само знања из дела тог узоритог радника и његовог лепо уређеног листа, па да се може још већма прекалити за борбу и живот. Главно је да он само хоће рад, и то непрекидни и трајни рад, доследан Христовој заповести: дјелајте дондеже свјет имате! Симпатије часних људи увек припадају слабим и поробљеним, који се истрајно боре са надмоћним непријатељем. Ко да не симпатише Преосвећеном Архијереју, који се, готово, сам хвата у коштац са не-
сравњено јачим непријатељем? Он задобија за се и симпатије својих најгорих противника. То није легенда. Не само што легиони папини не успевају у пропагирању, него поред свуколике многобројности тих адових синова, бивало је случајева да из њихова стада прелазе хришћани у крило Православне Цркве. Наводим за
пример општину рицмањску, која је слала депутацију у Задар Правослвном Епископу, да моли да их прими у своју цркву. Грађани те општине под страшним притиском власти ретерирали су; истина, напустили су своју мисао оставши у католичкој цркви, али сам тај покушај уочљив је и карактеристичан. Личност српског владике, његова гласовитот у свету, његов реноме у целој земљи, његов углед и међу самим непријатељима – то је оно, што плени и задобија људе, што привлачи и католике Православљу. Силне су противности са којима се боре Срби у При-
морју. Али збијени у густе редове чине они војску, која под руководством свог ђенерала, свог црквеног Поглавара, чуда показује у отпорној снази. Они се диче и поносе својим Владиком, тим својим Богом дарованим вођем. Они не стрепе ни од какаве претње и силе душманске, јер верују у ненадмашну моћ свог Владике. Онај, који је могао пропаганди затворити пут, тај се може одупрети и свакој другој сили и обести. За то се радују кад у вечерњим шетњама крај мора опазе у маси света и свог омиљеног Архипастира. Срби, који се иначе по броју губе у тој огромној маси туђинштине, тада осете поноса у себи, тада презриво гледају на своје противнике, нарочито на срамне проносиоце ватиканске културе, који се увуку у себе и направе се мањи од макова зрна кад виде овог гиганта, као што зли дуси беже од светлости. Кад сунце при заходу позлати море, кад цео Задар изађе, да се наужива свежине од мора, тада и Срби, који су преко дана имали пуно непријатности са својим подлачким непријатељима долазе на обалу, да виде свог милог Архипастира, долазе да уживају посматрајући величину природе у мору и величину српске цркве у Преосвећеном Епископу Милашу. Текст из архиве Епархије далматинске
БОГОСЛОВЉЕ
Јун 2007.
Укратко о трансплантацији Епископ бачки Иринеј Питања биоетике уопште, а медицинске етике посебно, представљају релативно нову, али изузетно важну проблематику у савременом друштву. У укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове – у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске. Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове: • и прималац и давалац поступају слободно и добровољно; • давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је
било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органа здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органа”?) и све што је налик овоме; • пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад, • трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности. У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?” Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце – па и други витално важни органи – пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом? Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно пре-
7
8
наставак са стр. 7
БОГОСЛОВЉЕ
стао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт”). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт”). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског” живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота”. Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу”, постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима”) значи неко особито доброчинство за човека. Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки – не сви – католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти” као коначној смрти организма. Ипак, право-
Јун 2007.
славни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти. Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека – хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога – ако је стварно већ умро – не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство. Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сам живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини.” Дакле, трансплантација органа – да, е виво и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца – условно да (никако е vivo, само ex cadavere).
Празник Педесетнице Недеља Педесетнице је (гр. πεντηκοστή, лат. pentecoste, педесетница, педесети дан); догађај и празник силаска Светога Духа у педесети дан по Христовом васкрсењу, наговештен у Староме Завету као месијанско пророчанство (Јоил 3,1; уп. Дела 2,1 - 21). Педесетница се назива „крај празника”, дакле догађај којим се довршава историја Спасења остварена у Христу стога што „изливање” Духа на човеча нство, или крштење Духом Светим, јесте једна од Месијиних служби. Иако је Дух делао и пре Педесетнице, ипак се Он сада
показао у Својој ипостаси, да би историју Спасења довео до савршенства. Сад заправо почиње „икономија” Духа Светога, као онога који сабира народ Божији у Христовоме телу. Свети Јован Златоусти показује да силаском Светога Духа на апостолску заједницу на дан Педесетнице, Син шаље „дарове помирења” Божијег са вернима, кроз Његову жртву. Између Сина и Духа Светога учинила се не само размена у којој је Син узео залог наше природе коју је узнео на небо и послао нам Свога Духа, него и прослављенога Христа, же-
лећи да покаже да нас је измирио са Оцем, да Га је умилостивио и послао нам као дар Духа Свога. Долазак Духа јесте знак помирења из међу Бога и човека у Исусу Христу, као што је и заустављање Духа Светога било заиста знак гњева Божијег. Апостол Јован тврди да пре Крста на свету још не беше Дух Свети зато што се још не беше учинило помирење са Богом кроз жртву Сина; а Син се још не беше прославио као правда ради Своје послушности: „...јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен” (Јн. 7,39).
БОГОСЛОВЉЕ Стога сам Спаситељ вели да је Његово Вазнесење потребно да би Духа послао као знак и дар нашег помирења са Богом кроз Његову жртву: „Него вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, по слаћу га к вама” (Јн. 16,7). Према томе, Дух Свети је тај који раздељује дејство жртве Исуса Христа, Он сведочи да смо усиновљени, да смо постали у Христу синови Божији по благодати: „Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија” (Рим. 8,16). Зато нико не може на звати Исуса Господом до у Духу Светоме (1. Кор. 12,3). Педесетница представља не само порекло и темељ Цркве него и њен узор, јер око Апостола, у заједници, беху присутни и први хришћански ученици. Дух Свети био је дарован првој апостолској заједници (Дела 4,31), обдаривши је свим оним што је неопходно за хришћански организам: проповедање Јеванђеља, Тајне,
харизме, ђаконија. Историјска егзистенција, континуитет са Апостолима и свако свештено дејство Цркве зависи од при зивања Светога Духа. Црква црпе свој унутрашњи живот из сталног актуализовања Педесетнице, призивањем Ду ха. Управо зато „ми можемо прослављати Педесетницу у свако време”, вели Свети Јован Златоусти (О Свешој Педесетници, Р.О., 50,454). Слање Духа у времену, на Педесетници, значи и почетак есхатолошког Царства које Црква овде предокуша. Нова Црква јесте слика будуће Цркве (Петар Дамаскин). Зато Црква треба да држи запаљен „огањ” који је Христос бацио на земљу (Лк. 12,49), као што саветује и Свети Апостол Павле: „Духа не гасите” (Еф. 4,30). Силом Све тога Духа промениће се лице целе творевине (Откр. 21,1), тако да ће на крају Бог бити Све у свему или, како каже Свети Максим Исповедник, „бића ће постати по благо дати оно што је Бог по природи” (Гностичке
Јун 2007.
главе, II, 25, Рум. филок., том II, стр. 75). Он обитава у достојнима и у Будућем Веку чинећи бесмртнима и испуњујући вечном славом тела њихова (Свети Григорије Палама, Беседа на дан силаска Светога Духа, прев. О. Каћула, Митрополија Олтеније, XXIII, 1971, бр. 1-2, стр. 44). Значај Педесетнице састоји се у томе што од тада Дух Свети коначно улази у историју, у којој време и простор више не постоје без личног присуства, стварног доласка и активног Божијег делања. А кад је дошло време милосрђа Божијих, Он је послао Свога Логоса (Реч), да нас излечи од наше пропадљивости (Пс. 106,20). А Логос носи Духа сједињеног по природи с Њим, Који просвећује и обзнањује божанство Логоса, или ако неко жели да друкчије каже, Његову силу, за коју се, преко пророка Давида у његовом исповедању Богу, рекло да је за све човечанство...чим је, дакле, истинити Логос Божији, носећи у Себи по природи, у својству Свете Речи Божије, Духа Светога, дато је свима, према томе, који су примили вером Свету Реч (Логоса) Божијег да одмах приме и Духа Светога, који се несумњиво одувек налази заједно са Логосом; дато им је не само кроз дување у лице, како Га је некада Адам примио од БогаОца а потом Христови ученици Христовим дувањем (Јн. 20,22), него одједном, не видљиво, као дување (Дела 2,2) Духа који дува невидљиву благодат Духа. Према томе, они који се Њиме причешћују виде свесно Духа који стално извире из њих, слично извору, и иросвећује их. (Патријарх Калист, Главе о молитви, 16, Рум. филок., том VIII, стр. 242-243). Преузето из књиге:
Протојереј Јован Брија, РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ
9
БОГОСЛОВЉЕ
10
Јун 2007.
Будућност православног богословља Живимо у свету који се рапидно мења. Језици који су се некада односили на веома удаљене делове света, сада се скоро посведневно могу чути на нашим улицама и у нашим радњама. Јела која су некад звучала сасвим егзотично данас су део нашег уобичајеног јеловника – такои* руку под руку са хамбургерима у продавницама брзе хране. Мноштво нових речи и израза је ушло у свакодневну употребу за само неколико десетлећа: интернет, сајбер простор, виртуелна заједница, генетски инжињеринг, глобализација. Данас чак имамо и стручњаке за футуристику. А након 11. септембра 2001 г. неке од нас морају подсетити како је свет постао мали, и како смо сви ми рањиви. Како да православље одговори на изазове овог промењивог света? Каква је будућност православног богословља? Први одговор који се сам по себи намеће јесте да морамо сачувати веру коју нам предаше Свети Оци, да подражавамо Господа Исуса Христа, који је исти и јуче и данас и сутра, да будемо ревносни у чувању Светог Предања, које је одржало и крепило православне хришћане кроз све векове. Ово је лако рећи. Много је теже прецизирати како да посведочимо ту веру овде и сада. Православно богословље има веома богате изворе из којих увек може црпити нове сокове – Свето Писмо, дела Светих Отаца и житија Светих. Али због наше носталгије за прошлошћу, колико год она славна била, не бисмо смели заборавити другу очигледну и важну истину: да је Христос послао своје ученике у свет да све народе науче и да у свакој новој цивилизацији проповедају Реч Божију. Православно богословље у будућности мора остати верно Предању, али управо зато оно се мора посветити и мисији тј. ширењу Речи Божије. Досадна понављања нису довољна. У будућности, Православна теологија ће се морати позабавити гомилом питања која би пре само једну генерацију била незамислива. Она мора *
традиционално мексичко јело
верно проповедати Реч Божију, али на такав начин да се укључе све нове речи и изрази – те стварност која се иза њих крије – које срећемо и користимо у свакодневном животу. Од проблема са којима ће се православно богословље у будућности суочавати, одмах пред очима искрсавају етичка питања. Нова биолошка и медицинска достигнућа повлаче за собом веома важна питања о смислу самог живота. С једне стране, ова достигнућа могу побољшати сам квалитет живота, или га барем у извесним случајевима продужити, али с друге стране, она могу нарушити светињу живота од самог њеног зачећа. Морају се такође узети у обзир и најновија достигнућа на пољу технологије информација. У нашим помсеним Црквама данас, традиционалисти и модернсити могу се трвити о многим питањима, али сасвим је очигледно
БОГОСЛОВЉЕ да се и једни и други сасвим лепо сналазе на интернету, и задобијају бројну публику преко прелепо уређених електронских простора. До сада смо користили ова средства комуникације да бисмо ширили своје богословље, али још нисмо почели да богословствујемо о значају тих електросних медија. Питања која се тичу односа Хришћанства и културе такође морају бити изнова преиспитана. Православље је кроз историју показало невероватну могућност прилагођавања различитим културама, чак и преображавања истих. Међутим, понекад се, ми православни хришћани нађемо у искушењу да поистовећујемо нашу веру са неком културом, чак и са неком древном или имагинарном културом, те нам је тешко да сагледамо могућност новог културолошког израза Православља. Да ли ће икада постојати аутентично амерички израз Православља? Овде много тога зависи о томе шта значи бити
Јун 2007.
православан, а шта значи бити Американац – проблем који такође треба узети у обзир. Православно богословље може користити своје пребогате изворе у решавању ових и многих других питања. Данас многи високо образовани, мушкарци и жене, мирајни и свештеници желе да поделе своју веру са другима. Осим тога, у свету у којем књишко богословље губи свој утицај, а живо светоотачко богословље и православно богословље у бојама византијске иконе може пружити ненамтељиво, али веома јасно сведочанство вере којом живимо. Будућност православног богословља у многоме зависи не само од наше спремности да се бавимо модерним изазовима и проблемима, већ и од наше способности да препознамо изворе које имамо у Светом Предању. Џон Х. Ериксон декан Богословског факултета Св. Владимир у Њујорку превод с енглеског: Сестринство Тројеручице – Шибеник
ЕПИСКОП ФОТИЈЕ
Будућност само уз повратак становништва Москва, 18. марта (Тањуг) – Свештенство Српске православне Цркве на подручју Епархије далматинске у Хрватској навикло је на тешку ситуацију, повремене инциденте и провокације, али је прави проблем што се не враћа српско становништво – изјавио је данас Тањугу Епископ далматински Фотије. „Живимо, обнављамо наше манастире и цркве, уз одређену помоћ и државе Хрватске, посебно за објекте који су споменици културе, али све је то недовољно – само уз повратак нашег становништва, има мо будућност и смисао”, рекао је владика Фотије, који се са Епископом горњокарловачким Герасимом налази
на поклоничком путовању руским православним светињама и обиласку клирика, који су из далматинске Епархије дошли на школовање у Русију. „Наша Црква, на жалост, у данашњој ситуацији тешко живи”, рекао је епископ СПЦ и подсетио да по попису из 2001. год. на простору далматинске Епархије (која обухвата сплитску, шибенско-книнску и задарску жупанију), живи 25. 000 Срба, а пре сукоба 1991. год. било их је више од 100. 000. „Када сам као владика далматински дошао 1999. год. у Шибеник, затекао сам апокалиптичну пустош, војска је прешла преко читаве територије Епархије, људи су се исе-
лили, а њихове куће попаљене, при чему су страдале и многе наше цркве и манастири”, рекао је епископ Фотије. Владика је указао и на то, да су у централној Далмацији, по српским селима већином цркве порушене или девастиране, те да је 1999. год. затекао само четири парохијска свештеника. Од манастира једино је био активан манастир Крка – духовни центар православних Срба у Хрватској, у коме је кроз историју изшколовано близу 700 свештеника, међу којима и 14 епископа. „Почели смо да радимо, обнављамо храмове у оним селима у које се вратило становништво. Дошло је и нешто младих свештеника, а најзначајније је то
11
12
наставак са стр. 11
што од 2001. год. поново ради богословија Света Три Јерарха у манастиру Крка. Поред већег броја парохијских свештеника, сада су оживели и манастири Крупа и Драговић”, изнео је епископ Фотије. Међутим, у градовима је стање много теже. У станове исељених Срба на подручју Далмације, уселили су се други људи, а држава још увек није спремна да врати избеглим Србима станарско право. Са друге стране, у села су се вратили већином старији људи. „Проблем је и то што на просторима Далмације нема великог броја предузећа која раде, где би се запослили млађи људи и обезбедили себи и својој породици егзистенцију”, рекао је епископ Фотије. На питање да ли у будућности може да се очекује неки значајнији повратак Срба у Хрватску, епископ СПЦ је рекао да је то сада „у домену Промисла Божијег”. Међутим, уз поменуте активности Цркве у духовној обнови, сигурно би и „земаљски чиниоци” као што су хуманитарне организације, затим
БОГОСЛОВЉЕ институције државе Србије, које се баве дијаспором, свакако могле и требале помоћи у обнављању кућа и стварању услова за нормалан живот Срба, па и оних који још увек планирају да се врате. „Не може се стално бежати. Та психологија није добра.
Ко хоће да буде хришћанин Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. То је то! Треба да саосећаш, да волиш и да саосећаш. Да саосећаш са оним кога волиш. Љубав се труди за љубљену личност. По сву ноћ трчи, бди, све док не окрвави ноге, само да би се сусрела са љубљеном личношћу. Подноси жртве. Ништа не узима у обзир, ни претње ни тешкоће, а све у име љубави. Љу-
Јун 2007.
Многе су генерације Срба живеле у Далмацији, као и на нашем Косову и Метохији, и створиле бесцен културне вредности, своје манастире, језик и историју. Због тога се опстанку Срба на овим просторима мора помоћи”, закључио је владика далматински.
Поуке старца Порфирија Кавсокаливита
бав према Христу је нешто сасвим друго, бесконачно узвишеније. Када кажемо љубав, није ту реч о врлинама које ћемо стећи него о срцу које љуби Христа и ближње. Све усмеравајмо у том правцу. Гледајући мајку са детенцетом у наручју, зар не видимо како га љуби и како је њена душа испуњена чежњом? Зар не видимо како јој бли-
БОГОСЛОВЉЕ ста лице док у наручју држи свог анђелчића? Човек Божји све то види. То на њега оставља утисак и он, духовно жедан, каже: камо среће да и ја осећам такву чежњу за Богом својим, за Христом својим, за Пресветом Богородицом, за светим угодницима Божјим! Јесте, тако треба да заволимо Христа Бога. Желиш, хоћеш и задобијаш благодаћу Божјом. Да ли ми, међутим, имамо у себи пламен љубави према Христу? Када смо преморени, да ли хитамо да се одморимо у молитви Љубљеноме или Му се молимо као од беде, уз речи: о, сад још морам да завршим и молитву и молитвено правило?... Шта нам то недостаје и зашто се тако осећамо? Недостаје нам божанствена љубав. Таква, изнуђена молитва нема вредности. Може бити, штавише, да нам наноси и зло. Ако се душа узалуд намучи и постане недостојна љубави Христове, Христос прекида односе са њом, јер Христос не жели у својој близини „грубе” душе. Душа треба опет да дође к себи. Да поново постане достојна Христа. Да се покаје до „седамдесет и седам пута” (Мат. 18, 22). Истинско покајање донеће јој освећење. Немој да говориш: године су ми прошле узалуд, нисам достојан, и слично. Уместо тога, можеш да говориш овако: и ја се сећам оних празних бесплодних дана када још нисам живео за Бога... Па и у мом животу било је ту и тамо празних дана. Било ми је дванаест година када сам стигао на Свету Гору. Па зар нису то биле неке године? Био сам, наравно, дете, малишан, али ипак сам дванаест година проживео далеко од Бога. Тако много година!... Чујте шта каже Игнатије Брјанчанинов у својој књизи Сине мој, дај ми срце твоје: „Ниједан труд, ни телесни ни духовни, у којем нема бола или напора, никада не доноси плод ономе ко се труди, јер се Царство Небеско силом осваја и иодвижници га освајају, присилом назива телесни подвиг у свему.” Када љубиш Христа, улажеш напор, али благословени напор. Подносиш труд, али са радошћу. Правиш метаније, молиш се, али зато што је све то твоја најдубља жеља, божанствена жеља и чежња. То је труд, и жудња, и љубав; чежња, и радост, и весеље, и љубав. Метаније, бдење, пост – све је то труд и напор ради Љубљенога. Напор је да живиш Христом. Само, тај труд се не улаже принудно; трудиш се, али без негодовања. Што год радиш принудно, на силу, ствара
Јун 2007.
велико зло у твоме бићу и у твоме делању. Грч принуде и наметнутог подвига ствара отпор. Труд Христа ради и истинска чежња јесу љубав Христова, јесу жртва, јесу предавање себе. То је осећао и цар Давид док је певао: „Жедни и топи се душа моја за дворима Господњим” (Пс. 83, 3). Жуди, чезне и топи се душа моја од љубави Божје. Ови Давидови стихови слажу се са стиховима песника Веритиса који ми се свиђају: „У друштву са Христом да живим зажелех жарко, све док не дође и последњи трен да душу предам.” Потребна је пажња и усрдност да би човек схватио оно што проучава и да би то упио у себе. То је труд који ће човек уложи-
ти. Умиљење, топлину срца, благодатне сузе, стећи ће потом без посебног труда. Све то следи, то су дарови Божји. Да ли је у једној љубавној вези потребан напор и самоприморавање? Када схваташ смисао тропара, богослужбених канона и Светога Писма, бићеш привучен Христу радујући се, ући ћеш у истину радујући се: „Дао си весеље у срцу моме” (Пс. 4, 8). Тако спонтано, без проливања крви, доспеваш до умиљења. Јесте ли ме разумели? Ја убоги желим да слушам речи Отаца, речи подвижника, речи Старога и Новога Завета. Њима желим да се наслађујем. Оне негују божанствену љубав. Њих желим и око њих се трудим. Али не могу довољно. Разболео сам се, па ми је „дух срчан, али је тело слабо” (Мат. 26, 41). Не могу да вршим метаније. Ништа не могу. Желим, чезнем и волим да будем на Светој Гори и да вршим метаније, да се молим, да вршим богослужења и да сам у друштву још једнога подвижника. Боље је да се подвизавају двојица заједно него један сам. То нам је рекао и Сам Господ Христос: „... Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима” (Мат. 18, 20). Преузето из књиге Живот и поуке страца Порфирија Кавсокаливита, Беседа – Нови Сад
13
БОГОСЛОВЉЕ
14
Јун 2007.
ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ (1894, 1931–1952) Један од истакнутијих представника новије историје Српске православне цркве, који су се прочули у свету, свакако је био и епископ далматински др Иринеј Ђорђевић. Он је рођен 9/22. маја 1894. од оца Доброслава и мајке Драгиње, који су живели у селу Врнчанима, срез таковски, окрут руднички. Прво васпитање добио је у породици у којој се неговала традиција и свест о српској славној прошлости и сећање на блиске претке који су учествовали у обнављању Цркве и државе за време Карађорђа и Милоша. Основну школу завршио је у Такову, а 1906. ступио је у Богословију Светога Саве у Београду, где га је затекао светски рат, у коме је учествовао до 1915. године, када је упућен на студије у Петроградску духовну академију, а затим у Лондон на Богословски факултет Оксфордског универзитета, где је докторирао са оценом „бриљантан”, одбранивши докторску тезу под насловом „Верски спорови XVI века”. У Лондону, у току рата, једно време био је секретар, а потом шеф Српског обавештајног бироа; држао је и објављивао многобројна предавања и проповеди у разним местима Енглеске, заступајући интересе српства и југословенства, што га је увело у везу високих – како световних тако и црквених – кругова на Западу. Године 1919. вратио се у Отаџбину и ускоро отишао у Атину, ради продубљавања свога богословског знања. За суплента Богословије Св. Саве у Сремским Карловцима постављен је 1921. године, где је предавао Историју цркве, Црквено право и Грчки језик. После три године, постављен је за асистента при катедри за Историју Цркве на Богословском факултету у Београду. Те 1924. године, он је на Атинском универзитету са одличним успехом одбранио докторску тезу под насловом „Утицај лутеранства на англиканску реформацију”, па је већ идуће године унапређен за доцента на катедри за Историју западних цркава, а 1928. године био је изабран за патријарашког викара.
Када је 1931. године упражњена Далматинска епархија, викар др Иринеј Ђорђевић изабран је за епископа ове епархије. На томе положају је остао све до октобра 1941. године, када су га италијанске окупаторске снаге ухапсиле, не дозволивши му да са собом понесе ни најнужније ствари; а све што је било у његовом епископском двору опљачкали су или уништили, а однето продавали – чак и његову славску икону! У затвору прве дане провео је у Шибенику, а после је одведен у Италију и заточен у Римоу код Фиренце. За време интернације вршен је на њега притисак да потпише пристанак за оснивање такозване „Хрватске православне цркве”, коју су усташе насилно у Хрватској установили, пошто су побили или протерали српске епископе и свештенике, а многе православне Србе насилно превели на римокатоличко вероисповедање. Мећутим, епископ др Иринеј није притиску попустио, остајући веран својој Цркви и народу. После капитулације Италије, епископ др Иринеј је отишао у САД где је остао до 1949. године, када је прешао у Енглеску, да би тамо предавао на Универзитету у Кембриџу све до смрти 27. августа 1952. године. Сахрањен је у Лондону, на гробљу Бромтон. Епископ др Иринеј својим научним радовима допринео је развоју научне мисли Српске православне цркве. Његови радови су објављивани у часопису „Хришћански весник”, чији је био први уредник, и „Богословљу”, органу Богословског факултета. Он се истакао као добар организатор у својој епархији и организацији С.Х.С. Националног савета „Светског савеза за међународно пријатељство помоћу цркава”, чији је био генерални секретар, као и предавањима у земљи и иностранству, од којих посебно треба указати на предавање које је одржао 1934. у Лондону, у коме је говорио о словенском доприносу европској цивилизацији,
БОГОСЛОВЉЕ наводећи имена великих словенских умова које је користила Западна Европа. Владика Иринеј је подигао звоник цркве Лазарице на Далматинском Косову и осветио га о прослави 550. годишњице косовске битке 1939. године. Претворио је цркву Лазарицу у манастир са називом Света Лазарица, 1940. године.
Јун 2007.
Све ово је могао да уради само човек који је неограничено био одан Српској православној цркви и својој Отаџбини. То је доказао и својим целокупним радом и држањем, стекавши угледно место међу синовима српским. др Љубомир Дурковић Јакшић текст из архиве Епархије далматинске
СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА Мили боже, чуда великога! Кад се слеже на Косову војска, У тој војсци девет Југовића, И десети стар Јуже Богдане. Бога моли Југовића мајка, Да јој Бог да очи соколове И бијела крила лабудова, Да одлети над Косово равно, И да види девет Југовића И десетог стар-Југа Богдана. Што молила, Бога домолила: Бог јој дао очи соколове И бијела крила лабудова; Она лети над Косово равно, Мртвих нађе девет Југовића И десетог стар-Југ Богдана, И више њих девет бојних копља, На копљима девет соколова, Око копља девет добрих коња, А поред њих девет љутих лава. Тад завришта девет добрих коња, И залаја девет љутих лава, А закликта девет соколова; И ту мајка тврда срца била, Да од срца сузе не пустила, Већ узима девет добрих коња, И узима девет љутих лава, И узима девет соколова, Пак се врати двору бијеломе. Далеко је снахе угледале, Мало ближе пред њу ишетале: закукало девет удовица, Заплакало девет сиротица, Завриштало девет добрих коња, Залајало девет љутих лава, Закликтало девет соколова; И ту мајка тврда срца била, Да од срца сузе непустила. Кад је било ноћи у поноћи, Ал‘ завришта Дамјанов зеленко; Пита мајка Дамјанове Љубе: „Снахо моја, љубо Дамјанова,
Што нам вришти Дамјанов зеленко? Ал‘ је гладан шенице бјелице, Али жедан воде са Звечана?” Проговара љуба Дамјанова: Свекрвице, мајко Дамјанова, Нит‘ је гладан шенице бјелице, Нити жедан воде са Звечана, Већ је њега Дамјан научио Да по ноћу ситну зоб зобати, Од поноћи на друм путовати: Пак он жали свога господара Што га није на себи донио!” И ту мајка тврда срца била, Да од срца сузе не пустила. Кад ујутру данак освануо, Али лете два врана гаврана, Крвава им крила до рамена, На кљунове б‘јела пена тргла; Они носе руку од јунака, И на руци бурма позлаћена, Бацају је у криоце мајци. Узе руку Југовића мајка, Окретала, превртала с њоме, Па дозивље љубу Дамјанову: „Снахо моја, љубо Дамјанова, Би л‘ познала чија ј‘ ово рука?” Проговара љуба Дамјанова: „Свекрвице, мајко Дамјанова, Ово ј‘ рука нашега Дамјана, Јера бурму ја познајем, мајко, Бурма са мном на венчању била.” Узе мајка руку Дамјанову, Окретала, превртала с њоме, Пак је руци тихо бесједила: „Моја руко, зелена јабуко, Гдје си расла, гдје л‘ си устргнута! А расла си на криоцу моме, Устргнута на Косову равном!” Ал‘ ту мајка одољет‘ не могла, Препуче јој срце од жалости За својијех девет Југовића И десетим стар-Југом Богданом.
15
16
ПОКЛО СВЕТИЊАМ Епископи Фотије далматински и Герасим горњокарловачки, од 12 до 19 марта, о.г. посетили су Епископа Антонија моравичког у Подворју Српске патријаршије у Москви. Том приликом Епископи су посетили московске светиње, манастир Оптину пустињу као и
17
ОЊЕЊЕ МА РУСИЈЕ светиње Петрограда. Русија је, како рече један наш јерарх, освећена стопама Мајке Божије, а да је тако можемо се уверити када посетимо ову свету земљу, где на сваком кораку можемо да се поклонимо светим местима, моштима светих просијавших у земљи Русији.
18
Јун 2007.
Јеванђеље по Марку У оквиру издавачке делатности Истине – издавачке установе Епархије далматинске штампана је књига проф.др. Јоаниса Каравидопулоса „Јеванђеље по Марку”. Ово је једна од најпознатијих књига угледног професора солунског Богословског факултета др. Каравидопулоса, која је намењена како богословској омладини тако и свима онима, који се интересују истином Светога Јеванђеља. У предговору своме тумачењу Марковог Јевађеља проф. Каравидопулос посебно наглашава да је Марково Јеванђеље прво написано Јеванђеље од четири позната канонска Јеванђеља и да је јеванђелист Марко зачетник новог жанра у хришћанској књижевности, па и у књижевности уопште, који се назива „Радосна вест”.
Представници Министарства унутрашњих послова Р. Хрватске у посети манастиру Крки Висока делегација Министарства унутрашњих послова Р. Хрватске, коју су сачињавали г. Ђоко Тепша, помоћник Министра унутрашњих послова из Загреба, начелник Полицијске управе шибенско-книнске жупаније г. Перан Бранко, начелник опћине Кистање г. Слободан Рончевић са својим сарадницима дана 28. фебруара 2007. г. посетила је манастир Крку где су после обиласка знаменитости манастира разговарали са представницима Епархије далматинске. Тема разговора је била актуално стање на простору опћине Кистање као и читаве Шибенско-книнске жупаније. Констатовано је између осталог да инциденти који су се у последње време догађали морају бити решени, те да
сви грађани овога подручја без обзира на веру и националну припадност као и њихова имовина, морају бити заштићени како то приличи модерним европским демократијама и правним државама.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2007.
СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ЗАДРУ У другу недељу Часног поста (04. 03. 2007.), Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Светог Илије у Задру. У својој беседи сабраном народу, Епископ Фотије је посебно нагласио значај Великог поста и потребу да хришћани посебно у овом периоду ходе уским путем Вере, јер је то једини спасоносни пут за човека у овом свету. На светој Литургији поред православних хришћана из Задра присуствовали су и крчки богослови, који већ по традицији, на почетку Васкршњег поста учествују на богослужењу у Задру. После Свете Литургије, Епископ Фотије је са надлежним задарски свештеником, протом Петром Јовановићем обишао просторије му-
зеја ЦО Задар, у којем стручњаци–рестауратори из Кијева приводе крају рестаурације старих задарских икона. Музеј ЦО Задар би требао у току ове године да буде отворен како би његово вредно културно благо постало доступно широј јавности.
ДЕВАСТИРАНА КАПЕЛА СВ. ОЦА НИКОЛАЈА У КАРЛОВЦУ Дана 17. марта (у суботу), непознати починиоци су у поподневним часовима провалили у зграду Епархије и парохије у Карловцу – Радићева 14 и том
приликом нанели мању материјалну штету. У свом вандалском пиру полупали су прозоре на олтарском делу капеле, разбацали књиге и разбијали флаше
по дворишту зграде. Надлежни карловачки свештеници су о истом известели полицију, која је изашла на лице месте и сачинила записник.
19
20
Јун 2007.
На Цетињу одржана седница Просветне комисије Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве У суботу је у Богословији Светог Петра Цетињског на Цетињу одржана 5. редовна седница Просветне комисије Светог Архијерејског Синода СПЦ, тела које се бави израдом програма рада средњих богословских школа – на основу реформисаног плана који предвиђа петогодишње школовање у Богословији. Сабрање је почело Светом архијерејском литургијом коју је у Цетињском манастиру служио Високопреосвећени Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорскоприморски Г. Амфилохије уз саслужење игумана манастира Крка архимандрита Германа, игумана Цетињског манастира оца Луке и ректора Цетињске Богословије протојереја Гојка Перовића. У обраћању гостима и осталим верницима након Литургије Владика је подсетио да је СПЦ све школе које је раније имала обновила и родила нове високе школе као што су факултети у Сарајеву и Либертвилу. „Све те школе показују животност наше Српске Православне Цркве и њену снагу и у исто вријеме њен допринос свеукупном образовању и васпитању Православне Цркве у данашњем свијету”, казао
је Митрополит Црногорскоприморски. На данашњој седници Просветне комисије расправљано је о наставном програму за други и трећи разред обновљене петогодишње Богословије. Комисију, иначе, чине делегати свих седам Богословија СПЦ са председником Архиепископом Цетињским Митрополитом Црногорскоприморским Г. Амфилохијем. Поред председника Комисије седници су присуствовали Његово Високопреосвештенство Митрополит Дабробосански Г. Николај који је ректор Богословије у Фочи, затим протојереј-ставро-
фор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске Богословије са седиштем у Нишу, протојереј-ставрофор Душан Петровић, ректор Богословије у Сремским Карловцима, протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије у Крагујевцу, представници Богословија у Крки и Београду, као и професори Цетињске Богословије. На седници је договорено да се данашње одлуке систематизују и у форми предлога доставе мајском заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ који коначно одобрава план и програм Богословија наше Помесне Цркве.
Извор: Светигора прес - Р.В.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2007.
ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА ВРБИЦЕ И ЛАЗАРЕВЕ СУБОТЕ У КНИНУ У храму Покрова Пресвете Богородице у Книну прослављен је празник Врбице и Лазарева субота (31. март 2007. г.). По традицији у Книну Његово Прео-
свештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејск у Литу ргију. После Свете Литургије освећене су маслинове и палмине гранчи-
це и подијељене присутним вјерницима који су узели учешће у литији заједно са Епископом, свештенством и монаштвом Епархије далматинске.
ЦВЕТИ У ШИБЕНИКУ На празник Цвети (01. априла 2007. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви св. Спаса у Шибенику. После Свете Литургије Епископ је благословио маслинове гранчице
у спомен уласка Господњег у Јерусалим. У својој беседи окупљеном народу Епископ Фотије је истакао да је празник Цвети велики празник који нас уводи у недељу страдања Христовог али нас и припрема за Његово Славно Васкрсење.
21
22
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2007.
ВАСКРС У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије поводом највећег хришћанскога празника Васкрса (08. априла 2007. г.) служио је Васкршње јутрење и Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Архангела у Крки. На Светој Васкршњој Литургији прочитана је посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Павла а после Свете Литургије Епископ Фо-
тије је благословио сир и јаја као првину мрсне хране после Васкршњег поста. Васкрс је свечано прослављен широм Епархије далматинске у свим манастирима и црквеним општинама, а посебну духовну радост чинило је велико присуство православних Срба на богослужењима поводом Велике недеље и Васкрса.
НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА У МАНАСТИРУ ЖИТОМИСЛИЋ Манастир Благовештења Пресвете Богородице у Житомислићу током бурне историје постојања прати обновитељски благослов Светих жена Мироносица. Након његове велике обнове послије страдања у Другом свјетском рату освештан је благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Германа 1967. у недјељу Мироносица. Године 2002, на рушевини манастира пострадалог у протеклом рату 1992, у недјељу Мироносица служио је Свету архијерејску литургију епископ Захумско-херцеговачки Г. Григорије, отпочета је обнова манастира и постављено монашко братство. Манастир је завршен и освештан највећим благословом 2005. од Његове Светости Патријарха српског Г. Павла и свештеног сабора наше помјесне цркве, опет у недјељу Светих Мироносица. Тако је и у овогодишњем спомињању Светих жена у Житомислићу радосно прослављена њихова светковина. Велики благослов и радост свих била је та што је у посјету манастиру већ у суботу увече пристигао Преосвећени Г. Фотије, епископ Далматински, у пратњи високопреподобног архимандрита манасти ра Св. Архангела на Крки Г. Германа и јеромонаха Никодима. Епи-
скоп Фотије служио је празнично вечерње а у недјељу началствовао је светом Евхаристијом уз саслужење домаћина Преосвећеног Г. Григорија, епископа Захумско-херцеговачког, и Г. Атанасија умировљеног епископа Херцеговачког, свештенства, монаштва и бројног народа из Житомислића, Мостара и цијеле Херцеговине. У току свете Литургије у презвитерски степен свештенослужења рукоположен је ђакон Немања Лукета, са назначењем за парохију Вазнесења Господњег у мостарском насељу Бијело Поље, те је о. Немања сада други парох у Мостару, што представља велики благослов и укрепљење православних Срба повратника Долине Неретве. Након свете Литургије ријечима добродошлице владика Григорије поздравио је владику Фотија и братство манастира Крке назвавши владику Далматинског првим сусједом и пријатељем на кога се ми у Херцеговини можемо ослонити у искушењима и невољама и са ким можемо подијелити радост. Затим се окупљеној Цркви обратио епископ Фотије а након њега и епископ Атанасије. Радост празника настављена је у порти манастира и трпезом љубави.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2007.
АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У трећу недељу по Пасхи 29. април 2007. г. – Недељу раслабљенога Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење манастирског братства у храму св. Архангела Михаила у манастиру Крки. Епископ је у својој бесједи поздравио сабрани народ и поучио вјерне о значају библи-
САБОРНО КРШТЕЊЕ ШИБЕНСКИХ РОМА У суботу, 28. 04. 2007. год, уочи Недеље раслабљеног Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, уз саслужење шибенског свештенства, извршио је саборно крштење шибенских Рома и то једанаест чланова од две породице Јовановића, међу којима је најстарији и глава куће Гринго, по крштењу Гаврило, Јовановић. Породица Гринга-Гаврила Јовановића већ дуго живи у Шибенику, што потврђује и гроб његовог оца Миливоја Јовановића, који се на-
лази на самом улазу пред црквом Св. Спаса у Шибенику, а крсна слава им је Успење Пресвете Богородице. Господин Гринго-Гаврило Јовановић је после св. тајне крштења изјавио, пошто се правилно прексртио по православном обичају са три прста: „Овако се крстио мој отац, па хоћу и ја.” Најмлађи од новокрштених Рома је мали Тонино-Тома Јовановић, који има само пет година, али је рекао да ће се чим крене у школу, у коју баш не воли да иде, пријавити на православну веронауку.
јског догађаја исцјељења раслабљенога за читав људски род. Читаво човјечанство је било раслабљено гријехом и смрћу до доласка Христовога, а исто тако и свако од нас је Раслабљени док се у своме животу не сусретне са Христом. Епископ је такођер истакао примјер српског народа у Далмацији, који док је у историји био са Христом, створио је велика и дивна дјела то јест светиње и манастире који и данас постоје у Далмацији, али кад су Срби Далматинци одступали од Христа постајали су раслабљени и слични травки и трски коју повија и разгони сваки овоземаљски вјетар историјских збивања.
23
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
24
Јун 2007.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ДРАГОВИЋУ У Недељу Самарјанке и празник св. Великомученика Георгија (06. мај 2007. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу. На Светој Литургији саслуживали су крчко и драговићко братство, а за певницом су били ученици Богословије Св.Три Јерарха из Крке. Манастир Драговић под управом игумана Варсонуфија се и даље успешно обнавља. У манастриску цркву је недавно постављен камени иконостас, а припрема се и жи-
вописање читавога храма што ће бити посебан украс манастира.
ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ СВЕТИЊАМА СРПСКЕ ЦРКВЕ Благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија Српска православна Ц.О. книнска организовала је поклоничко путовање светињама Српске православне Цркве у периоду од 14.–15. маја 2007. г. Ходочасници су
посјетили манастире Острог, Цетиње, храм Христовога Васкрсења у Подгорици, манастир Дајбабе, херцеговачку Грачаницу на Црквини изнад Требиња, требињску саборну цркву и манастир Тврдош гдје их је примио умировљени Епископ за-
хумско-херцеговачки Г.Г. Атанасије. Ово путовање за поклонике је било од велике духовне користи и испунило је своју сврху,а то је ходочашће древним светињама Српске Цркве у Црној Гори и Херцеговини.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2007.
ОБНОВА САБОРНОГ ХРАМА У ШИБЕНИКУ Прије неколико дана, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Г. Фотија, започела је обнова храма Успења Пресвете Богородице у Шибенику. Већ деценијама на овом храму нису извођени никакви значајнији радови, те је нашој генерацији припала част обнове ове велике и значајне светиње православних Срба у Далмацији. Храм има велики историјски и културни значај.Налази се у старој градској
језгри Један је од четири православна храма у Шибенику, који свједоче о постојању православних Срба у овом граду још од раног средњег вијека. Посједује богату ризницу икона рађених у византијском стилу од 15 до 19 вијека, као и богослужбене предмете и рукописе. При храму ће бити основан музеј Епархије далматинске, гдје ће ове као и друге вриједности епархије бити изложене. Прва фаза обнове обухвата радове на крову и унутрашњости самог храма. Дио средстава за ове радове обезбједило је Министарство Културе Р.Х., а остатак Епархија далматинск а. Извођач радова је „МИНИ ГРАДЊА”, грађевинска фирма из Водица. Друга ће фаза, која обухвата изградњу музеја, бити изве-
дена накнадно због недостатка финасијских средстава. Сви који желе помоћи у обнови овог храма и музеја, свој прилог могу уплатити на жиро–рачун Епархије далматинске: Епархијски управни одбор Православне Епархије Далматинске, RAIFFAISENBANK Austria d. d. Zagreb кунски рачун 2484008–1101075828 девизни рачун 2100021556 (SWIFT RZBHHR2X) У Шибенику 15. 05. 2007 године.
СПАСОВДАН У КОЛАРИЋУ На празник Вазнесења Господњег – Спасовдан (17. маја), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим, уз саслужење надлежног пароха коларићког – протојереја Мирослава Бабића и пароха плашчанског – јереја Драгана Антонића, служили су Свету Архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Коларићу. У склопу Литургије извршено је резање славског колача и освећење славског жита. У својој празничној беседи Преосвећени Владика Герасим рекао је да се радује повратку Српског народа на своја огњишта и да је као Епархијски Архијереј поносан на верни народ што обнавља своју Цркву и што је увек уз свога свештеника. Преосвећени Владика Фотије у својој беседи надовезао се на речи Преосвећеног Владике Герасима, рекавши да је овај народ оставио у наслеђе читавим генерацијама мноштво муче-
ника глинских, јадовинских и коларићких које ће ове године бити унети у Календар Светих Српске православне Цркве. После Свете Архијерејске Литургије Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим и Епископ далматински Г. Фотије посетили су Саборни храм Светог Николаја мирликијског у Карловцу, где су у току завршни грађевински радови а тренутно се ради на завршавању звоника.
25
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
26
Јун 2007.
ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА ВАЗНЕСЕЊА У ЦЕТИНИ На празник Вазнесења Господњег, служена је Света Литургија у храму посвећеном овом празнику, а који се налази на самом извору ријеке Цетине у истоименом селу. Овај
храм је саграђен средином 20. вијека по узору на храм Св. Јоакима и Ане у манастиру Студеница, а као задужбина покојног Марка Четника из Цетине. Храм је у последњем рату запаљен тако да је његова унутрашњост комплетно уништена, а све до повратка свештенства и народа храм је скрнављен разним графитима. Стање ни сада није пуно боље, осим што је сада затворен тако да они који су скрнавили храм сад не могу то учинити. Упркос свему томе, вјерни народ Цетине и околине оку-
пио се и ове године да прослави храмовну славу и да принесе своје молитве Господу Васкрслом и Вазнесеном да њихова светиња доживи и боље дане.
ПРАЗНИК ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВ. НИКОЛАЈА У ЖАГРОВИЋУ У храму Преноса моштију светог Николаја у Жагровићу прослављена је храмовна слава (22. 05. 2007.). По традицији у Жагровићу служена је Света Литургија. После Свете Литургије пререзан је славски колач и обављена је литија око цркве.
ХРАМОВНА СЛАВА НА ВРБНИКУ Празник Преноса моштију св. Николаја чудотворца архиепископа мирликијскога (22. маја 2007. г.) свечано и радосно је прослављен на Врбнику као храмовна слава. После Свете Литургије коју је служио игуман манастира Драговића о. Варсонуфије, а саслуживали су јеромонах Јован и парох ђеврсачки о. Ђорђе освештан је и пререзан славски колач, а потом је учињена и литија. Сабрани народ изразио је задовољство што се после великог страдања поново сваке године окупља на своју храмовну славу у вјери и нади да ће тако и убудуће остати.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2007.
АПЕЛ ЗА ОБНОВУ МАНАСТИРА СВ. ЛАЗАРИЦЕ НА ДАЛМАТИНСКОМ КОСОВУ Драга браћо и сестре, Још је давно рекао премудри цар Соломон Свему под небом има вријеме… вријеме кад се руши и вријеме кад се гради (Књ. проп. 3, 2). Хвала Богу, да је нама, данашњој генерацији православних Срба у Далмацији, Бог сада дао време да градимо и обнављамо. Радећи тако, приближићемо се својим прецима, који су живели у много тежим условима од нас, али су градећи и обнављајући, подигли многе цркве и манастире на просторима далматинске Епархије. У последњих десет година са малим средствима, али са великом љубављу и помоћи нашега народа, обновљено је доста цркава и наши манастири Крка, Крупа и Драговић. Око ових светиња се читаве године, а посебно на далматинским саборима и данас окупљају православни Срби, учећи се својој вери, своме језику и својој култури. Једно од таквих великих дела обнове стоји пред нама, а то је обнова заветне цркве - манастира Св. Лазарице на Далматинском Косову, коју је осветио велики далматински владика Стефан Кнежевић, а пред Други светски рат 1939. год, владика Иринеј Ђорђевић је прогласио манастиром и метохом манастира Крке. Од тада па до данас, Св. Лазарица је постала место непрестане молитве Богу и св. цару Лазару као и свим мученицима и новомученицима Српске Православне Цркве. У том смислу, ми смо прошле године формирали Одбор за обнову манастира Св. Лазарице на Далматинском Косову, у који су се већ до сада учланили многи православни Срби са свих континената, желећи да дају свој допринос, како би ова светиња засијала пуним сјајем и помогла свеукупној духовној обнови Срба, који данас живе у Далмацији, а да би била путоказ и свима онима православним Србима, који из избеглиштва желе да се врате својим кућама и својим огњиштима.
На нама, данашњим православним Србима је остало да сачувамо и обновимо ову светињу, како би је предали новим, младим генерацијама које долазе. Није случајно народни песник рекао да обнављајући своје светиње, ми уствари обнављамо себе, али не само себе, него и будућа поколења, која ће се васпитавати у духу светосавља и најузвишенијих идеала косовске етике. Српска Православна Црква и наши верници како са простора Далматинског Косова, тако и са целокупног простора Епархије далматинске, унапред захваљује свима онима који ће се укључити у ово велико богоугодно дело и помоћи обнову ове светиње, код које су се православни Срби кроз векове Богу молили и чували спомен на св. кнеза Лазара, сећајући се косовског Завета да је земаљско за малена царство, а небеско увек и до века.
27
28
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2007.
АПЕЛ ЗА ОБНОВУ ЦРКВЕ СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА У СМИЛЧИЋУ
ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА СВЕТОГ КИРИЛА И МЕТОДИЈА У КИСТАЊАМА И ове године као и претходних на празник св. Кирила и Методија свечано је прослављена храмовна слава у Кистањама. Вечерње богослужење уочи празника и Свету Литургију на сам дан празника је служио игуман манастира Крке архимандрит Герман уз саслужење јеромонаха Симона, сабрата манастира Крке и јереја Милорада Ђекановића, пароха кистањског. За пјевницом су пјевали богослови Богословије Света Три Јерарха. Након Свете Литургије је пререзан славски колач и благословено славско жито и извршен трократни опход око храма. Јереј Милорад Ђекановић се захвалио свим сабраним вјерницима што се увијек сјећају своје цркве пожеливши да се и убудуће православни Срби сабирају око својих светиња. По завршеној Литургији Ц.О. Кистање је припремила послужење за све вјерне.
Храм св. Архангела Михаила у Смилчићу је тешко оштећен и девастиран у протеклим ратним сукобима, па је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија покренута иницијатива за обнову и санацију цркве. Овим апелом обраћамо се свим вјерницима, као и људима добре воље да помогну реконструкцију и обнову овог нашег храма. Добровољне прилоге можете уплатити на жиро рачун Епархије далматинске с обавезном назнаком „за обнову цркве св. Михаила у Смилчићу”: Епархијски управни одбор Православне Епархије Далматинске, RAIFFAISENBANK Austria d.d. Zagreb девизни рачун 2100021556 кунски рачун 2484008-1101075828 (SWIFT RZBHHR2X)
29 КАНАДСКИ ДОЛАРИ Миладиновић Слободан 20, Самчевић Димитрије 20, Милорад Лазо 10, Милица Јакшић 20, Илија Б. 5, Милан Будисављевић 5, Ива Вађевић 10, Черапак Павле 10, Н. Н. 10, Милка Керкез 10, Милана Маринковић 10, Биљана Гашовић 5, М. С. 30, Мирослава Ђурић 10, Василије Бабић 5, Лазар Ристић 5, др. Петар Туцаков 10, Радослав Живковић 10, Васо Богојевић 5, Миљко Витезовић 20, Алекса Велицки 20, Милан Лазић 20, Милош Ерак 20, Миланка и Горан Погорчић 20, Јвица Калинић 50, Ђуро Бабић 15, Душан Чимур 20, Славиша Јањић 10, Душан Вељко 20, Драган илић 20, Предраг Радић 20, Жељко Бијелић 10, Н. Н. 5, Деан Мркоњић 20, Стево Бачко 10, Рајко Марковић 10, Миленко Самарџић 10, Петар Миљевић 20, Драгослав Карамарковић 20, Раде Обренић 5, Радмила и Радмила Бабић 20, Момчило Добрић 10, Божо Михајло 20, Милош Крекић 20, Ђуро Ђанковић 10, Миленко Далиновић 5, Радован Бибиловски 20, Валентина Ђурђевић 15, Бранимир Допунић 20, Ненад Богдановић 20, Драган Простран 10, Зрилић Никола 20, Илија Драгичевић 30, Миле Ташић 40, Никола Савић 20, Јовица Гагић 20, Ћиро Ђурђевић 20, Живко Драгичевић 20, Жељко Вучковић 20, Спасоје Уљазевић 20, Миодраг Цигановић 20, Рајко Бувач 20, Јован Витоз 10, Милан Вулетић 20, Бобан Давидовић 20, Миломир Стојановић 20, Милан Станковић 50, Љиља Ђујић 20, Весна Шуша 10, Витомир Шаренац 10, Жељко Бајић 20Никола Коњевић 20, Н. Н. 10, Марко Црноклак 20, Слододан Глушац 10, Дијана и Синиша Миливојевић 20, Драгн Врцељ 10, Миодраг Машић 10, Ким Булат 5, Милан Јуријевић 10, Радован Радић 20, Рајко Добрић 20, Јовица Дамијановић 10, Драгана Милић 20, Владимир Стојић 5, Ђуро П. Кашић 10, Ранко Ђурувија 20, Раде Паревиња 10, Мијо Додиг 10, Горан Шеат 20, Јована М. 10, Н. Н. 5, Ђорђе Михајло 20, Миле Перенчевић 20, Зоран Јавор 10, Глишо Радиновић 10, Мирко Врањешевић 20, Никола Кричкић 10, Ненад Радуљ 20, Драгомир Јокић 10, Стеван Лакић 20, Миро Самарџија 20, Миле Бабић 15, Нешо самарџија 20, Томислава и Јово Анђелић 20, Мира Шумоња 25, Јован Рашковић 20, Чимбур Душан 10, Драгослав Ђорђевић 20, Обрен Стојановић 10, Винка Николић 10, Ђупо П. Кашић 10, Тоде Манојловић 20, Ђуро П. Кашић 20, Јово Андић 20, Глишо Радиновић 20, Штефан Плес 20, Јован Бркин 20, Бранко Винчић 20, Остоја Маглов 20, Раде Џакула 20, Миле Бабић 20, Јагода Ченић 20, Мира и Петар Лака 20, Б. Мирковић 20, Љубомир Мирковић 20, Душан Мирковић 20, Зелембаба Бранко 20, Никола Мрвић 20, Мајк 20, Маринко Кљајић 20, Марко Четник 20, Предраг Врабац 20, Коста Петровић 5, Зоран Шотоје 5, Милан Богић 5, Петар Кочић 20, Метод Грубић 20, Ћуро Мрзић 10, Милош Орашчанин 20, Перо и Мара Лака 5, Светлана Мирић 5, Ћука и Владо Орељ 10, Алибор Вишекруна 20, Мишо Благојевић 10, Раде Рокнић 20, Милан Балаћ 20, Мица Комљеновић 5, Вера
Лукић 5, Новка Полексић 5, Радмила Вуковић 6, Петар Лако 5, Миле Бабић 20, Ћуро П. Кашић 20, Андрија Џелетовић 20, Славко Узимбашић 50, Томо Гуцуљ 20, Мирко Загорац 20, Бојана Јовановић 20, Војо и Мила Радмиловић 100, Томислава и Јово Анђелић 20, Горан Поповић 20.
АМЕРИЧКИ ДОЛАРИ Маринко Манојловић 10, Весна Лазић 3, Славко Стојић 8, Бранко Гардијан 5, Душан Простран 20, Јован Дуброја 5, Драган Лазић 5, Маринко Манојловић 20. ЕНГЛЕСКЕ ФУНТЕ Милица Миџа Трифуновић 100, Илија Челебићанин 20, Драган Петровић 20, Душан Гркинић 20, Марко Вученић 20, Стево Вученовић 20, Небојша Смиљанић 20, Петар Лукић 20, Боро Јоцковић 15, Ђурица Смиљанић 10, Вукосава Берић 10, Јовица Берић 10, Србобран Берић 10, Душан Берић 10, Петар Мирковић 10, Ика Амановић 10, Стево Гркинић 10, Миле М. Опачић 10. АУСТРАЛИЈСКИ ДОЛАРИ Љубо Петровић 20, Стринић Никола и Косовка 60, Лалић Стево и Микица 50, Томасовић Ђуро и Јелка 20, Лешо Павле и Милка 20, Самрџић Урош 20, Михајловић Драгиша 20, Ковачевић Јован 20, Ковачевић Никола 20, Трифуновић Дако 20, Трифуновић Мићо 20, Трифуновић Давор 20, Јокић Божо 20, Мишковић Бранко 20, Љубишић Синиша 20, Клисурић Миливој 20, Клисурић Марко 20, Јокић Дане 20, Радочај Дане 20, Лалић Рајко 20, Травар Ранка 20, Јаснић Никола 20, Карна Никола 20, Нонковић Дуле 20, Баџа Мирко 20, Јефтић Олга 20, Видовић Никола 15, Ракић Ненад 15, Маричић Живко 10, Драча Предраг 10, Билић Снежан 10, Миле, Јадранка, Стево и Сања Мирковић 200, Милош и Душанка Илић 100, Душан Илић и Јека 50, Стево Илић 50, Раде, Ика и Никола Шаре 150, Слађа и Раде Стојчић 50, Марија Јовић 20, Мира Илић 20, Нада Гиговић 20, Љубица Стојчиновић 20, Србијанка Влаисављевић 20, Вања 15. Прилози из Канаде прикупљени су са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г. Г. Георгија. Прилоге je прикупиo ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона Канада. Добровољне прилоге за манастир свету Лазарицу на Далматинском Косову прикупио је Илија Челебићанин. СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција
30
Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/235-232; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 e-mail: djurdjevicm@hotmail.com – II парохија: ђакон Миле Савичић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел.: 022/215-415; Моб.:099/594-89-74 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Жељко Лубарда 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 091/565-53-60 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу Јереј Борис Милинковић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr
СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Скрадинско поље б.б. Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском Јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Jереј Радослав Милановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/788-63-66 еmail: radoslavm@vip.hr СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени, 22300 Книн Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари Јереј Владо Благојевић (привремено смјештена у Бенковцу) 23420 Бенковац, Дмитра Звонимира 18 Mоб.: 091/565-20-73 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com
Гостољубље Аврамово – капела Тројеручице, Шибеник
Успење – капела Тројеручице, Шибеник
Фотографија на корицама – монографија манастира Крка