Krka 021

Година V. – Број 21

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Преображењски број – 2007. г.

Цијена 10 kn

Благовести – црква Св. Константина и Јелене, Охрид 14. век 1. стр. – Његово Блаженство Архиепископ охридски г.г. Јован и Епископ стобиски г.г. Давид

Август 2007.

БЕСЕДА НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ Св. Григорије Палама Пажљиво проматрајући ово велико дело Божије – мислим на целу видљиву творевину – ми га хвалимо и дивимо му се; али и јелински (незнабожачки) мудраци такође га хвале и диве му се. Ми, међутим, чинимо ово у славу Творца, а они противно слави Његовој јер су безбожно у већој мери послужили твари него Творцу (Рим. 1, 25). Исто тако, ми тумачимо и пророчке и апостолске и отачке речи на корист људима и у славу Духа који је говорио кроз пророке, апостоле и оце. Њих тумаче и предводници јереси које су се појавиле у зла времена, али они то чине на штету оних који су се за њима повели, и удаљујући се од Истине

која је у Побожности (Православљу), користећи се речима Духа против Духа. Па и у самој речи еванђелске благодати, која је узвишена и одговара слуху и поимању стараца, богоносни Оци наши својим устима изглађују оно што је у њој тешко разумљиво, и чине је доступном за све нас несавршене. Као чедољубиве мајке они зубима омекшавају претерано тврду храну, чинећи је погодном и лако прихватљивом за децу која су још на грудима, јер и влага која се налази у устима мајке по телу постаје храна за децу. Тако и мисли које постоје у срцима богоносних Отаца постају погодна храна за душе људи који слушају и верују. Уста пак злих и безбо-

жних људи испуњена су смртоносним отровом, који, када се помеша са животоносним речима (Светог Писма), чини их смртоносним за оне који их неразумно слушају. Бежимо стога од оних који не прихватају светоотачка тумачења, него покушавају да сами од себе уведу нешто супротно. Претварајући се да поштују речи Светог Писма заправо одбацују њихово побожно разумевање. Да, бежимо од њих више него од змије, јер змија, када окуси тело, предаје смрти оно што је пролазно, одвојивши бесмртну душу; а они (јеретици), зубима дохватају саму душу и одвајају је од Бога, у чему се и састоји вечна смрт бесмртне душе. Дакле, свом Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Беседа на Преображење ..............................................3 О телу и крви Господњој ..............................................8

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник

Икона и коначно стање постојања ...........................10

Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Милорад Ђурђевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, јереј Владо Благојевић, монах Доситеј Јовић

Владика Симеон Кончаревић и његов Летопис ......13 Стуб Православња .......................................................16 Житије свете преподобномученице Марије Гатчинске .........................................................17 Старац јеросхимонах Алексије (Шестаков) ...............19 Изишла из штампе монографија о манастиру Крки ....................................................... 20 Јеванђеље по Марку ...................................................21

Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840

Вијести из Епархије .................................................... 22

Тираж: 2.000 примјерака

Приложници ................................................................ 29

ISSN 1334-4293

Излази шест (6) пута годишње

3

4

Август 2007.

наставак са стр. 3

снагом бежимо од таквих људи, и притекнимо онима који саветују оно што је побожно и спасоносно, јер је сагласно Отачким предањима. Ово сам сада рекао вашој љубави и дао као увод, пошто данас славимо свето Преображење Христово на гори, и треба да говоримо о Светлости која се при томе појавила, а против које њени непријатељи воде велику борбу. Но, представимо нешто подробније еванђелске речи које су данас читане, како бисмо разјаснили тајну и показали истину. И после шест дана узе Исус Петра u Јакова u Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице Његово као сунце (Мт. 17,1–2). Као прво, треба појаснити следеће: на који то дан апостол Христов и еванђелист Матеј мисли, када каже да је после њега прошло шест дана до наступања Преображења Господњег? To je онај дан, у који је Господ, поучавајући Своје ученике, рекао да ће доћи Син Човечији у слави Оца Свога, и додао да има неких међу вама што стоје овде, који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијег где долази у Царству Своме (Мт.

16,27–28), називајући славом Оца и Царством Својим Светлост Свога Преображења. И Еванђелист Лука, показујући и још јасније излажући ово, каже: А око осам дана после овихречи, узе Oн Петра и Јована и Јакова и попе се на гору да се помоли Богу. И док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији, и одело Његово бело и блистајуће (Лк. 9,28–29). Како се они међусобно слажу? Један јасно каже да је између објављивања и јављања прошло осам дана, док други каже: после шест дана? Слушајте

па ћете сазнати. На (Таворској) гори је било осам, а изгледало је да има шест; заједно са Њим попела су се и ова тројица: Петар, Јаков и Јован, и тамо су видели Мојсија и Илију како са Њим беседе; тако их је све укупно било шест; али заједно са Господом невидљиво су били присутни и Отац и Дух Свети, Први – сведочећи Својим гласом, да је Он Син Његов љубљени, а Други – сијајући у светлом облаку и показујући везу и јединство Светлости између Себе и Оца јер Њихово се богатство састоји у повезаности и у заједничком зрачењу Светлости. На тај начин шесторица представља осморицу. Као што тада шест и осам нису представљали никакву неусаглашеност, тако ни Еванђелисти – један када каже: после шест дана, а други: осам дана после ових речи – нису међусобно несагласни, него као да су нам, кроз један и други број који су на гори тајанствено и у исто време очигледно показани, пружили некакву слику. Неко би тако, гледајући на слово, могао оправдано да нађе да су богопроповедници узајамно сасвим сагласни, јер када Лука каже: осам дана, он не противуречи Матеју који је рекао: после шест дана, јер број осам укључује и онај дан када су речи биле изговорене, и онај дан у који се Господ преобразио; и Матеј онима који разумно проучавају ствар даје то да схвате: зато је и ставио реч после, што означава, следећи дан (након што је Господ изговорио поменуте речи – Мт.

16,27–28), чега код Луке нема; зато он и не каже „после осам дана”, како каже Матеј, него још и: око осам дана. Тако, дакле, у излагањима Еванђелиста нема никаквог разилажења.

Али и нешто друго велико и тајанствено видљиво je y ономе што изгледа као њихова несагласност; а пошто сте већ боље припремљени за разумевање смисла, молим вас да усмери-

Август 2007.

те пажњу на оно што ће бити речено. Зашто је један рекао: после шест дана, а други је поменуо осми дан, док је седми пропустио? Зато што велико виђење Светлости Господњег

Преображења припада тајни осмога дана, тј. будућег века, који се јавља после краја овога света, створеног за шест дана, и после нестајања осећаја који у нама делују на шест начина, јер ми имамо пет чула којима додајемо још и реч (или „мисао”; прим. прев), која изражава оно што чула примају, и представља шесту енергију (дејство) у области наших осећаја. Но, Царство Божије, обећано онима који су достојни, не само да је изнад чула, него и изнад речи (тј. „мисли”). Зато после чудесног прекраћивања делатности ових шест начина пројављивања енергије – чија част чини богатим седми дан, који је без дела – у осми дан, силом бољег дејства, наступа царство Божије. Ову силу Божанског Духа, чијим дејством они који су достојни сазерцавају Царство Божије, Господ је, како предаје божански Лука, предсказао Својим Ученицима говорећи: Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили (Мк.

9,1), тј. док у дарованој сили не виде оно што је невидиво, онда када буде очишћена смртоносна и по душу погубна прљавштина, какву представља грех, под чијим се утицајем јавља зачетак зла у мислима. Они пак који су од тога очишћени, силом будућег јављања неће окусити духовну смрт, него ће их, мислим, сачувати неупрљана душа и ум. „Има неких међу овима што стоје овде који неће окусити смрти, док не виде Царство Божије да је дошло у сили.” Цар васељене се налази свуда, и свуда је Царство Његово. Зато када говори да Његово Царство „долази”, Он не каже да ће доћи некако другачије, него управо

– да треба да се покаже силом Божанског Духа, због чега је и рекао да оно „долази у сили”, која није случајна и која се неће дати било коме, него само онима који стоје са Господом, тј. онима који су утврђени у вери у Њега, и по духу сродни Петру, Јакову и Јовану, које је Логос најпре извео на високу гору, тј. изнад унижености наше природе. Господ се на гори јавио, како неко објашњава, делимично Сам снисходећи са Своје висине, а делимично узводећи нас из нашег стања окренутости на доле – ради тога да би постао лакше схватљив створеној природи, и то колико је могуће схватити Онога ко је несхватљив. Ово јављање (Бога) никако није потчињено разуму, него је много силније и узвишеније од њега, пошто се збило силом Божанског Духа. Светлост Господњег Преображења се и не појављује случајно, и ишчезава, и није ограничена, и није подложна моћи чулног опажања, мада је видљива телесним очима, али за кратко време и на самом врху горе, но, како неко каже: „Тајници Господњи, променом чула коју je y њима изазвао Дух Свети, били су тада приведени из стања тела у стање духа”. На тај су начин они, колико им је то даровала сила Божанског Духа, видели ту неописиву Светлост. Они који сада хуле на њу, пошто не разумеју, приписали су Светлост Божанског Преображења коју су видели изабрани апостоли материјалној и створеној сили, и самим тим покушавају да на раван твари сведу не само ту Светлост, него и саму силу Божанског Духа, којом се Божанска јављања откривају онима који су тога достојни. Ово потиче од тога,

5

6

Август 2007.

наставак са стр. 5

што они нису чули или не верују Павлу који каже: Што око не виде и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. А нама Бог откри Духом Својим, јер Дух све испитује, и дубине Божије (1. Кор. 2,9–10). Кад је, како је речено, настао осми дан, Господ је узео Петра и Јакова и Јована и изашао на гору ради молитве; Он је увек све удаљавао, укључујући ту чак и апостоле, да би се молио Сам. У овом случају, узевши само њих, извео их је на високу гору и преобразио се пред њима, тј. на њихове очи. Шта значи: „пробразио се”? Златоусти Богослов каже: „Открио им је мало, колико му је то Њему било угодно, Своје Божанство, и тајницима је показао Бога који je y Њему обитавао.” Како каже Лука: док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији; и: засија лице Његово као сунце. Како пак каже Матеј? Каже: као сунце, не зато да би неко себи представио ту Светлост у смислу вештаствене светлости, јер је то умно слепило оних који никако нису у стању да чак ни природне појаве схвате нешто узвишеније, него зато да бисмо ми схватили да оно, што за људе који живе по чулима и виде сагласно чулима представља сунце, то за оне који живе духом и гледају духовно представља Христос, као Бог. У том боговиђењу светитељи немају потребу за другом светлошћу. Од вечности је Светлост Он Сам, а не неко други. Какву потребу за другом светлошћу имају они који поседују највећу Светлост? Тако је Он засијао за време молитве и открио изабраним ученицима ту неизрециву Светлост, док су томе истовремено присуствовали и највећи међу пророци-

ма, како би показао да је молитва та која даје ово блажено виђење, и како бисмо ми схватили да кроз приближавање Богу, које се постиже врлинама, као и кроз сјединење нашег ума са Њим, настаје и јавља се то Сијање које се даје и које је видиво свима онима који путем усрдног творења врлина и чисте молитве непрестано стреме Богу. Истинска и најдивнија Лепота – каже неко – може да буде видљива само ономе ко је очистио свој ум, будући да се она односи на Божанску и блажену природу, и онај ко созерцава Њено сијање и благодати и сам добија нешто од Ње, упијајући својим погледом некакву јарку Светлост. Отуда се и Мојсијево лице просветлило приликом беседе са Богом. Видите ли да се и Мојсије преобразио када је изашао на гору (Синајску) и тако угледао славу Господњу? Ипак, његово се преображење догодило услед деловања силе Божије на њега, и било је, да тако кажемо, пасивног карактера, а не резултат унутарњег дејства силе која му је била својствена, па и то само до оног степена, до којег га је тада потребна мера сијања Истине пустила да види и понесе Светлост Божију. Међутим, Господ наш Исус Христос у Себи је имао то Сијање. Он зато није имао потребу ни за молитвом која би тело (Његово) обасјавала Божанском Светлошћу, него је тиме (молитвом) показао на основу чега ће Светитељи долазити у озарење Божије, и на који ће га начин созерцавати; јер ће и праведници засјати као сунце у царству Оца њиховог (Мт. 13,43). Тако ће, поставши свецело Божанском Светлошћу, као семена Божанске Светлости, видети Христа како божанствено и

неизрециво сија, Христа чија се божанска слава, својствена Његовој природи, јавила на гори Тавор као заједничка и Његовом телу – услед јединства Ипостаси. Тако је, услед ове Светлости, Лице Његово засијало као сунце. Они међу нама који се хвале јелинском науком (тј. незнабожачком, хуманистичком философијом; прим. прев) и мудрошћу овога века, и који никако не желе да слушају духовне људе када је у питању учење Духа, него им се чак и противе, када чују за Светлост Преображења Господњег на гори, која је била видљива апостолским очима, одмах је своде на вештаствену и створену светлост, унизујући на ту раван ову невештаствену и незалазну и свагдапостојећу Светлост, која не само да превазилази чула, него и моћ ума, јер, будући да су и сами приземни, никако не могу себи да представе нешто што је више од земаљског. Он Сам, Који је засијао том Светлошћу, показао је да је она нестворена називајући је „Царством Божијим” – јер Царство Божије није потчињено и створено, него је једино које није подвлашћено господарима, које је неосвојиво и налази се са оне стране сваког времена и века. „Царство Божије – каже неко – не настаје и није везано за неке векове или времена”. Верујемо да је такво и наслеђе оних који се спасавају. Будући да се Господ преобразио и засијао, да је показао славу, сијање и ту Светлост, и да ће поново доћи такав каквим су га видели Ученици на гори, зар је Он (управо тада) добио светлост, у виду додатка који ће да поседује у векове, али који дотле (тј. пре Свога Преображења) није поседовао? Нека је далеко од нас таква хула!

Август 2007.

Онај ко тако говори признао би у Христу три природе: Божанску, људску и природу те Светлости. He, није Он показао никакво друго сијање, до оно које је имао скривено у Себи. Он је под телом имао скривено сијање Божанске природе. Зато та Светлост представља Светлост Божанства и није створена. Како тврде богослови, Христос приликом Преображења није примио ништа што дотле није имао нити се изменио у нешто што пре није био, него је то учинио да би Својим Ученицима показао то што Он јесте, отварајући им очи и чинећи да слепи прогледају. Видиш ли да су очи које физички гледају слепе за виђење те Светлости? Дакле, та Светлост није вештаствена, и не може да се види гледањем чулним очима, него су они силом Божанског Духа били припремљени да је виде. Они су били измењени, и само тако видели су измењену форму, не ону која се тек показала, него ону коју је Он примио од самог сјединења са нашом природом, обоженом сјединењем са Речју Божијом. Одатле је и Она која је зачела у девствености и родила на чудесан начин спознала Бога који је од Ње рођен и носио тело; а такође и Симеон, који Га је као младенца примио на руке, и старица Ана која My je изашла у сусрет. Божанска сила се јављала као кроз стаклену опну, просветљујући оне којима су очи срца очишћене. Зашто Он између осталих бира само највише и узводи их, и то насамо? Сигурно зато да би показао нешто велико и тајанствено. Зар гледање вештаствене светлости, које је и пре узласка на гору било својствено како овима који су се попели, тако и онима који су остали до-

ле, представља нешто велико и тајанствено? Зашто би им била потребна сила Духа, и, благодарећи њој, припремање или измењивање њихових очију, да би видели ту Светлост, ако је она била вештаствена и створена? Зар се слава и Царство Оца и Духа изражавају вештаственом светлошћу? Зар ће у таквој слави и Царству у будућем веку да дође Христос – тада кад не буде потребе ни за ваздухом, ни за светлошћу, ни за местом или сличним стварима, него када ће нам, уместо свега тога, како вели апостол, бити Бог? Ако ће да буде уместо свега, онда ће, у крајњој линији, да буде и уместо светлости. На темељу тога се, опет, показује, да је та Светлост – Светлост Божанства. Тако и највећи богослов од свих еванђелиста, Јован, у Откривењу показује да онај будући град не потребује сунца ни месеца да му светле, јер га слава Божија осветли, и светлост је његова Јагње (Отк. 21,23). Зар нам није и овде на Тавору јасно показао Исуса Који се сада божанствено преобразио, и Који је заиста имао тело као светило, а уместо светлости славу Божанства која се на гори показала онима који су са Њим на њу узашли? И за оне који у том граду обитавају он каже да им неће требати светиљке, ни светлост сунчана, јер ће их обасјати Господ Бог, и ноћи више неће бити (Отк.

22,5). Каква је то Светлост код које нема измењивости ни сенке промене (Јак. 1,17)? Каква је то неизмењива и вечна Светлост? Није ли то Светлост Божанства? Како су пак и Мојсије и Илија, а нарочито Мојсије, чија душа није била сједињена са својим телом, могли да буду видљиви и прослављени вештаственом светлошћу, јер

су и они, који су се показали у слави, говорили о исходу Његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму (Лк. 9,31). Како су их и Апостоли препознали, када их никада раније нису видели, ако не силом те Светлости која је отворила (њихов ум за познање)? Но, да не бисмо одвише уморили вашу пажњу, остале еванђелске речи сачуваћемо до времена свесвештеног и божанског жртвоприношења. Верујући онако како су нас научили они које је обасјао Христос, тј. они који једини поседују савршено знање, јер је, како Бог каже кроз Пророка, тајна моја за мене и моје, дакле – дивно верујући онако како смо научени, и разумевајући тајинство Господњег Преображења, пођимо ка сијању те Светлости и, будући жедни неизмениве славе, очистимо очи ума (душе) од земаљске нечистоће. Презримо све оно пријатно и заводљиво што није постојано, и што, мада се чини слатко, води у вечну муку, све што, чак и ако погодује телу, душу ипак облачи у ону накарадну одећу греха услед које ће онај ко није имао одећу непропадивог сјединења (са Христом) везаних руку и ногу бити бачен у огањ и најдубљу таму, од које нека се сви избавимо обасјањем и познањем невешствене и свагдапостојеће Светлости Господњег Преображења, у славу Његову и Беспочетног Његовог Оца и Животворног Духа, Којима је једино својствено то сијање и Божанство и слава и Царство и сила, сада и увек и у векове векова. Амин. св. Григорије Палама Господе, просвети таму моју, изабране беседе, Београд 1999. г.

7

8

Август 2007.

О телу и крви Господњој Генадије Схоларије, патријарх константинопољски Будући да раније, како смо тада могли, већ одговорисмо на ваше питање о светотајинском телу и крви Господа нашег Исуса Христа, сада вам поново опширније одговарамо, јер смо вам, као преподобним, Бога узљубившим и Богом љубљеним душама, већ предали основно истинско знање о тајни. Прво сте, дакле, дужни знати да свесвето тело Господа нашег, премда свагда постоји као једно, има и различите пројавне облике. Јер једно поимамо о њему с обзиром на природу тела, што се односи на период од трена оваплоћења па до пројављивања чудима; друго, пак, о њему као славном, што припада времену од пројављивања до страдања и погребења; а треће о њему као прослављеном, почев од Васкрсења, па тако кроза сва времена. На други начин, пак, поимамо о њему као тајинском, тј. о њему што се надчудесним начином свакодневно оприсутњује на свим жртвеницима православних хришћана. Но, сви ови различити начини пројављивања не раздељују Христово тело које је једно с обзиром на све њих. Друго што треба знати је да од свих натприродних чуда Божијих ниједно не надилази закон природе више од ове Тајне. Тако је и глупост незналица управо највећа када је ова Тајна у питању, а божанска и људска мудрост се ни у чему више не вежба неголи у знању о овој Тајни; а неверници, пак, и јеретици се ниједном учењу наше вере у већој мери не противе. Стога, када у несрећном двору, уочи Лазареве суботе, бесеђасмо о тајинском телу Владике нашега, присутни цар, сенат и избрани грађани узнесоше многе хвале Господу и нама недостојним слугама његовим. Сада, пак, сажето и јасно о овоме говоримо. Знајте, дакле, да првоме реду чуда Божијих припадају она у којима се промена односи само на природни поредак и начин, тако да бива могућим што би и иначе, премда на други начин, било могуће. Тако, Господ наш излечи многе болеснике, попут таште Петрове и центурионовог детета. А у Староме Завету је, пак, кроз Самуила и Илију ваздух згуснуо у

кишу без постојања какве природне силе или узрока пљуску. Другоме реду чуда припада васкрсење Лазара и отварање очију слепога будући да је оно што се у њима збива по природи, док је противно закону природе оно што се односи на подносиоца збивања. Јер и сама природа, наиме, твори живот, али никако у мртвацу; природа, пак, даје и вид, али не ономе у кога су очи ослепљене. Трећем реду припадају устављање Сунца са њему властите путање, што се збило кроз Исуса Навина, те продирање тела кроз тело, што се збило када Господ наш прође кроз закључана врата. Ово се, наиме, никако не може догодити, а да буде на природан начин. А далеко изнад свих ових чуда су друга два највећа чуда која сваки разум побеђују: једно се, пак, једанпут догодило, када човечанску природу Бог сједини са божанском личношћу; а друго, веће од овога, догађа се свакодневно када Христос претвара суштину хлеба у суштину његовог тела, а суштину вина у суштину крви његове. У првоме чуду, наиме, ниједна од природа не би претворена у другу, него постоје у Христовој личности на несливен начин и божанство и човештво, док се у овој тајни твар претвара у Творца посредством тела, и хлебу подстојећа суштина постаје тело Христово; суштина хлеба се, пак, претвара да би у нама Тајна деловала и учинила нас сателеснима Христу. А спољашње стање хлеба остаје исто да нас не би каква недоумица обузела и одвратила од причешћа. Међу свим чудима Божијим, дакле, највећа је ова Тајна. Отуда, као што већ рекосмо, долазе и многи приговори које против ње истичу што неверници, што јеретици и незналице, немајући притом увида у смисао ове Тајне. Ове приговоре разрешисмо у поменутој беседи. А ови се, пак, приговори односе на следеће: како се сада суштине хлеба и вина претварају у суштину тела; како је могуће да поред претворене суштине хлеба у суштину тела остану акциденти хлеба, тј. његова дужина, тежина, ширина, боја, мирис, укус, те како је могуће да тако акциденти хлеба постоје без његове су-

БОГОСЛОВЉЕ штине, а да се истинита суштина тела скрива у акцидентима друге суштине. Други, пак, оспоравају како је могуће да читав Христос буде у малој видљивој количини. Други, опет, никако не верују да светотајинско тело Христово и разломљено остаје цело, те да је сваки комад сам цело и савршено тело Христово. Неки, пак, у највећој мери оспоравају да је могуће да једно и исто тело Христово истовремено буде и на Небу и на многим жртвеницима на Земљи. Но, ова оспоравања смо раније разрешили, а можемо их и сада оповргавати будући да нас је просветила благодат Христова. А још више их оповргавају свемудри учитељи Цркве који су водичи благодати и благочестиве радозналости која је у нама. А ви сте, као и сви хришћани, дужни без двоумљења веровати да је у овом светотајинском телу сам истинити Господ наш Исус Христос, рођени од Дјеве Марије, на крсту распети, а сада на Небу, он сам у потпуности присутан одасвуд се закривајући акциденталним својствима хлеба, те да је суштински, не благодаћу или силом, присутан у овој Тајни. Није светотајинско Христово тело образ истинитог тела, већ је управо сама истина онога тела. Јер сада се, наиме, не поклањамо образима и сенкама, као у Старом Завету, већ оном стварном и истинитом. А ако неко од светих жртву ову назива обрасцем оне Господње вечере, јасно је да је иста жртва образ оне жртве, као што су и они што сада жртвују образи Христа који је тада жртвовао. А савршенство жртве је исто и тада и сада, а то је пресуштаствљење и натприродна промена у одушевљено и обожено тело, а вина у пречасну крв његову. Може се рећи да су обрасци оно што се односи само чинодејствовање будући да је тада сам Христос непосредно чудотворио, а да сада кроз црквене служитеље исто ово невидљиво савршава, свагда будући присутан божанском силом и све испуњавајући. А савршенство чиноде-

Август 2007.

јства, промена хлеба и вина у истинито тело и крв Христову, и тада беше, и сада јесте. Ово проповеда Црква Христова; ово је чудима много пута било потврђено. Ово је и невернима много пута чудима потврђено, као што раније рекосмо, те видеше у светом сасуду целога и живога Господа нашег, и, зачудивши се, повероваше. Други, дрско искушавајући Тајну, заједно са душом и живот насилно изгубише. А сав учинак ове Тајне и њена узвишеност у односу на друге Тајне у овоме јесте и показује се; а многи људи, свештеници и лаици, (ово) незнајући, мало од дужног поштовања јој приносе, како пре причешћа, тако и у самом причешћу и након причешћа. А у вас ће свагда бити благочешће према овој великој и чудесној Тајни; а од сада се молите да и у нама буде изобиље благочешћа што у вама већ настаде. часопис Логос, Београд 2006. год.

9

БОГОСЛОВЉЕ

10

Август 2007.

ИКОНА И КОНАЧНО СТАЊЕ ПОСТОЈАЊА Сликарски и иконографски допринос Стаматиса Склириса модерној уметности (како црквеној, тако и иној) јесте већ општепризната чињеница. Овим приказом желимо да оцртамо историјски контекст у коме се појављује зограф Склирис, те да се кроз теолошко-естетску анализу његовог иконографског дела јасно и објективно истакну посебне одлике његовог сликарства у односу на иконографију друге половине 20. века.

1. Иконографија прве половине 20. века. У првој половини 20. века у грчком живопису преовлађивале су једно краће време лаичке тенденције. Постојало је једно изворно лаичко предање нпр. Теофило. После Теофила лаичко предање заувек престаје, јер уметник постаје учен човек, логиос. Већ од прве половине 20. века Фотије Кондоглу започиње један покушај обједињавања лаичког предања и „ученог” сликарства. Године он 1921. одлази у Париз. Уклапа се у општа романтичарска трагања за локалним традицијама и с тим духом се враћа у Јеладу, где бива надахнут манастирима Метеора, затим критским иконописцима и лаичким сликарима. Прва половина 20. века обележена је анасинт-зом новогрчког друштва које је после ослобођења од Турака опет имало много западних позајмица, услед баварске владавине, паралелно са византијским пре-

дањем. Ова анасинтеза се десила превасходно захваљујући Кондоглуу, а потом и Палекасију. Кондоглу је са лаичким повезао поствизантијско предање, док је Пелекаси успоставио везу са традиционалном уметношћу Ептаниса (7 грчких острва) која је била у токовима грчког предања, али је садржавала мноштво елемената барока и ренесансе. Према томе, улога Мале Азије и Кондоглуа била је веома значајна. Међутим, онај географски и културни простор у коме је деловао Кондоглу била је Атина, географска и културна материца у којој су се збила заквашења и показале нове струје које данас карактеришу црквену иконографију. Кондоглу из Мале Азије није донео никакво конкретно предање, него је донео дух истрајавања на традицији и заштите догмата посредством иконе. Јелада је имала конкретни и веома развијени лаички и црквени живопис. Кондоглу је унео дух, а Јелада му је даровала Метеоре, Свету Гору, Панајотиса Зографа и Теофила, последњег преживелог лаичког сликара у време Кондоглуа. Прва генерација Кондоглуових ученика окренула се ка старијој фази развоја византијског сликарства од оног који је утицао на Кондоглуа. Спирос Папаниколау се надахњивао Касторијом 12. века, Петар Вампулис - Манастиром Хора 14. века, Јањис Карусос - Сопоћа-

нима (1260-1265). Касније, друга генерација, а посебно Димитрије Циантас – Михаилом Астрапом, Евтихијем и Панселином, крај 13. и почетак 14. века. Сам Кондоглу ова раздобља византијске уметности није симпатисао и сматрао их је световним, док је велику привлачност осећао према позновизантијској и лаичкој уметности. Његови ученици су ти који су се окренули ка целосним византијским формама. А сам Кондоглу је дао погрешне критеријуме вредновања византијске уметности. Нагласио је елемент умиљења (катаниксеос) и тамних боја, док је Византија имала светле боје и наглашавала доксолошки и есхатолошки елемент. (Нпр. браћа Лепури су драговољно хтели да буду Кондоглуови ученици, али је из њих искрсао један лаичкији израз). Постоји једна друга генерација Кондоглуових ученика, после његове смрти, који су надишл проблематику између послевизантијске и саме византијске уметности, између доксологичности и „умиљења”. Укинут је и занемарен претерани утицај великог учитеља, а од њега задржан један други елемент који претходници нису искористили, а то је чињеница да је Кондоглу сликао световне теме византијским стилом и техником. Тако се отварају за једно ново схватање које повезује световну уметност са црквеном уметношћу и не пра-

БОГОСЛОВЉЕ ви разлику између светитеља и светског човека. То је било неодступно правило византијског сликарства. Овај дух Кондоглу је увео у новија времена, особито сликајући грчку историју на зидовима сале Народне скупштине Атине. Овај дух су наставили Солуњанин Јован Вранос (са комичним елементима), Јоргос Кордис (са елементима критског живописа), Спиро Кардамакис (критска и лаичка), Манолис Григореас (једноставност дечијег цртежа) и о. Стаматис Склирис (са елементима више палеолошког сликарства). У наше дане, када се у свим православним земљама и на-

родима примећује ренесанса црквених уметности, Атина задржава једну пансветску специфичност која ће у историји остати забележена као атинска школа. У Србији већина копира Астрапу. То је форма овог ренесанса у Србији. У Русији она добија форму повратка ка старијим облицима попут Синаја (6-12. века): јеромонах Зинон. У Солуну до дубина студирају палеолошке и критске иконе сачуване на Светој Гори. У скоро свим манастирима Грчке копирају Теофана Критског, дакле 16. век. Једино Атина поседује једну велику радионицу у коју непрекидно доспевају идеје и јављају се нове

Август 2007.

тенденције, бивају заквашења, расправе дела једног сликара са делом другог сликара (Карусос-Лиондас, Циантис-Влахојанис, Јоргос Копсидас, Сидерис, Кардамакис, Кордис, Манолис Григореас, Стаматис Склирис). Све ово се налази у развоју и још је рано за доношење закључака.

2. Посебни елементи иконографије Стаматиса Склириса. Посебне карактеристике зографског дела Стаматиса Склириса су следеће: а) Узводи се ка почецима иконографије (Катакомбе, Дура Европос, Синај итд.) и ка класичним хеленским претпоставкама иконографије, настојећи да поново оживи прва решења и изборе ранохришћанске уметности. Не прати готову манијеру која се током векова формирала, него прве изборе (пример су дела: Света Екатерина, књига У огледалу и загонетки, стр. 49, Благовести, 71, Каријатида са шкољком, 97, Александар, 99). б) Преузима елементе из персијских, индијских и турских минијатура и „узвратно позајмљује”: анатолити су позајмили од Византије, а Стаматис позајмљује од позајмљивача (слика: Примитивци, стр.

292, 295). в) Артикулише дијалог са модерном уметношћу вреднујући потезе четкице Ван Гога и Сезана, боје Монеа, облике Матиса, кубизам Пикаса и постмодерну (слике: Мелхиседек, Васкрсење сина Сарептске удовице, стр. 498 и 270-271). г) Изворно је постмодеран зато што има чисто сликарске критеријуме, не преузима готова решења из прошлости иконографије, све изнова испитује, располаже снажним експерименталним моментом и комбинује строго традиционалне са

11

12

наставак са стр. 11

модерним елементима, нпр. на Богородици Моћној заштитници Богородица је строго традиционална, а Христос има покрет и боје и наносе кичицом модерне, експресионистичке (насловна страна и 39). д) Светлост игра најзначајнију улогу; она је византијска, али је Стаматис посматра неоимпресионистички, то јест тако што византијске светле наносе (четкицом) који наглашавају истакнуте тачке изводи у импресионистичком маниру. ђ) Има снажну и чисту боју, а не многе мешавине различитих боја (апостол Павле, стр. 403) е) Његове боје и цртежи предају нам једну лепоту и радост модерног типа, што теолошки изражава више онај есхатолошки спокој и славословље, неголи умиљење и покајање једног Кондоглуа (слике: Мансарде, 157). ж) Елементима природе изнова даје неке њихове основне карактеристике које су биле занемарене у критском сликарству и само символички биле приказиване. На пример, вода има свежину и динамичко таласање, а не лепоочешљане таласе (као на фрескама и иконама Вазнесење пророка Илије, Старац Зосима причешћује Марију Египћанку, 179). з) Иако и у основи користи византијски тамни проплазам на који додаје светле „акценте” (осветљења), он се ипак бојама игра тако импресионистички да му дело задобија „недетерминизам (непредодређеност) боје”; он оставља делове слике необојеним да би их потом обрадио на непредвидив начин, са расположењем за игру а не за калиграфију, како то

БОГОСЛОВЉЕ обично бива у иконографији (слике: Преображење, стр. 149 и 151). и) Упркос снажној есхатолошкој димензији дела, он оставља да се некако распршено пројави трагични и психолошки елемент, што га сврстава међу сликаре 20. века (слике: Кошмар, стр. 245).

ј) Најкарактеристичније од свега јесте снажна портретска димензија која обележава његове иконе и чињеница да уводи савремени израз лица (фацу) у цркву (слике: Свети Тома и СветиДимитприје у цркви Пророка Илије у Пиреју, стр. 501 и 397). к) Поглед није само трансцендентан, како је на старим иконама, него има и неке посебне карактере који пристају модерном човеку: 1) снажан поглед, 2) поглед који остварује однос са посматрачем–поклоником, 3) психолошки, 4) поглед који мисли и испитује (слика: Жена-

Август 2007.

дрво, Девојка која размишља, 98). Посматрајући Стаматисове ликовне радове видећемо да он у свом опусу складно и ретко оригинално спаја графички и хроматски елемент, предочавајући цртежом и колоритом један чудесан свет, Божији свет љубави и светлости. У погледу графике, покретљивошћу и експресивношћу својих ликова са њиховим невиним, отвореним дечијим погледима – кроз сјајно познавање анатомије (као лекар) и психологије (као свештеник-духовник) – Стаматис превазилази статичност и инертност пале људске природе кроз покрет из-ступања, тај љубавни двиг и хитање ка Христу. У колоритском смислу, комбинацијом боја (топло-хладних, комплементарних), градацијом тонова, те обиљем треперавих нијанси нанесених четкицом – користећи најбоља решења из историје сликарства (византијска, импресионистичка, кубистичка, апстрактна, надреалистичка и др.) – при том све осветљавајући светлошћу, Стаматис предочава рајски колорит „новог Неба и нове Земље” (Откр 21, 1). При том, он пружа и тематски допринос: на ликовима светитеља и мученика које слика не пропушта да истакне историјски трагизам (агонију, страдање, ране и бол), посебно у новијим радовима, које, ипак, обасјава оном Светлошћу која надилази свет и историју.

Епископ западноамерички Максим (Васиљевић) извор: www.pravoslovo.net

БОГОСЛОВЉЕ

Август 2007.

Др. НИКОЛА СУБОТИЋ

Владика Симеон Кончаревић и његов Летопис Најистакнутија личност у далматинском српству XVIII века, Симеон Кончаревић није подједнако познат по својим двема делатностима. Кончаревић, културни радник и писац, није тако познат као Кончаревић, национални борац и бранилац своје цркве под млетачком управом. Овај Кончаревић, очуван и у народиом сећању, са заслуженим именом, које је понео: Мнопострадални епископ Симеон далматински, добро је проучен у писаној историји и приказат је у слици, на којој је довољно учинити мале поправке, па да она буде потпуно тачна. Обратно томе, Кончаревић писац, к томе још и једини српски далматински писац XVIII пека, раније потпуно непознат, и данас је слабо познат. У колико се сме казати, да је написана историја српске књижевности у XVIII веку, Кончаревић није у њу уведен. Незслужено, иако Кончаревићеви списи ннсу још штампани! Старији српски далматински писци, такођер, нису у својим радњама оставили доказе о томе, да су знали за Кончаревићев књижевни рад. Први је на реду Герасим Зелић, као временски најближи Кончаревићу. Рођен средином XVIII века, Зелић би, као писац, скоро могао и сам припасти том веку. У свом Житију Зелић, на неколико места, спомиње Кончаревнћа. Али нигде као писца. Зелић је први пут био у Русији већ год. 1787, мало времена после Кончаревићеве смрти. Био је и у Кијеву, месту где је Кончаревић умро. Можда је у Петропавловском манастиру походио и гроб »светопочившег архијереја Кончаревића« чију »историју зна врло добро, кога су Венецијани хоћели метнути у тамнице, да не буде из Крупе утекао у Лику, под аустријску заштиту; и то само из тог узрока, што је без дозвољенија републике учињен епископом

од патријарха Арсенија Бркића.« Можда је Зелић посетно библиотеку тог манастира, у којој су се тада, недвојбено, налазили Кончаревићеви рукописи. А што их Зелић није видео, узрок може бити само у томе, што се је налазио у стању, које је он овако оцртао у »Предисловију« (предговору) свог »Житија«: »Глава се заврти човеку, кад помисли, шта је до данас библиотека, шта ли је свакојакије књига«. Зелић зна историју Кончаревићеве скупоцене пошиљке црквених књига и ствари, измољених од царице Јелисавете Петровне и намењених далматинским црквама и манастирима, које су застале и дуго лежале у Лајпзигу, док их један Зелићев »худи патриота« из родног му Жегара, коме не казује имена - а звао се Јаков Љубичић - није предигао из Лајпзига, преваривши Потемкина, пренео у Трст, распродао их, па са новцем продаје отворио себи велику житарску трговину у Копривници. То је све, што је Зелић написао о Кончаревићу. Млађи од Зелића, али од њега бољи, наши писци старијег времена, Др. Вожидар Петрановић, брат му епископ Герасим, митрополит Ђорђе Николајевић, који су као уредници »Српско-далматинског Магазина« проучавали прошлост далматинског српства и дали за то ваљаних прилога, нису нигде нашли ни споменули Кончаревића, као културног радника свог времена и писца. Пишући биографије православних далматинских епископа, Герасим Петрановић написао је у »С.Д. Магазину« год. 1861 биографију Владикс Симеона Кончаревића, у којој нема ни голе напомене, да је он оставио иза себе писане радове. Дајући год. 1845, а то је година рођења

13

14

наставак са стр. 13

БОГОСЛОВЉЕ

Никодима Милаша, један мали прилог о прошлости шибеничког општества, патриотски забринут, Божидар Петрановић је питао: да ли ће се икад родити »Срб Далматин«, који ће написати историју далматинских Срба? Ова три писца били су живи год. 1869., кад је изишла II-а књига »Ogledalo književne povjesti jugoslavjenske« Шиме Љубића. Ту има белешка, да »Кончаревићеви списи још леже у рукопису«. Њу ови наши старији писци нису ни запазили. Те је године Никодим Милаш учио у Кијеву Духовну Академију, коју је завршио г. 1871 као магистар. Ни он, који се је после израдио најјачи српски далматински историјски писац, није тада, а ни дуго после тога знао, што је Шимо Љубић знао и забележио у год. 1869 да је Симеон Кончаревић био иисац и да »његови списи још леже у рукопису«. Пред конац 90-тих година прошлог века, засновавши радњу о историји прапославнее цркве у Далмацији, а наслућујући, да би у Кончаревићевим списима могао наћи помоћни материјал барем за оно време, које је било близу Кончаревићевом времену, дао се је Милаш на тражење Кончаревићевих рукописа по белешци, коју је и њима оставио Шиме Љубић. Тако је Мллаш у свесци за август г. 1897 »Гласника правосл. далматинско-истарске епархије«, могао објавити проналазак Кончаревићевог рукописа. Он је то учинио на један тајанствени начин, као да је рукопис добио, у једном дебелом пакету, од једног пријатеља из К. Данас, нема више разлога, да се чува та тајанственост, тада потребита Милашу, који је управо у то време, као задарски владика, био постао епископ »престолнаго града Виени«. Милаш је примио Кончаревићев рукопис у Бечу, од руског посланика, и њему га је, такођер у Бечу, повратио, после него је узео један тачни и верни препис Објављујући срећни проналазак тог драгоценог рукописа, Милаш је дао ошпиран опис истог са кратким својим мшиљењем о изворима, које је Кончаревић могао имати и које је употребио за своју историјску радњу. Зато, што рукопис није имао насловног листа, а његов је садржај искључиво историјски, светских и црквених догађаја, више ових него оних, Милаш је дао рукопису име Љетопис

Август 2007.

грађанских и црквених догађаја. То објављење проналаска Кончаревићевог рукописа, Милаш је закључио са речима: »Рукопис је овај право благо за далматинску прошлост, и свакако ће требати наћи начина да се наштампа«. Четири године иза тога, Милаш је издао опсежни историјски преглед »Прапославна Далмација«, за који се је, углавном, ослонио на Кончаревићев рукопис, лојално признавши, да му је тај рукопис био главни извор његове радње. Ова је имала широки пријем и била је предмет развоврсних оцена. Па ипак, ни високи научни ауторитет Никодима Милаша, ни раширеност те његове радње, нису доприпели, да се рашири и име Симеона Кончаревића као српског историјског писца XVIII века. Писац Кончаревић остао је и даље слабо познат! Кад је г. 1909, у издању Српске Краљевске Академије, изишла велика радња Јована Скерлића »Српска књижевност у XVIII веку«, за Кончаревића, историјског писца, није се у њој нашло ни толико места, колико је било довољно за прост навод његовог имена. Истина је, да је у овој Скерлићевој радњи реч само »о ћириловској књижевности православних Срба у Јужној Угарској, са изузетком црногорца Василије Петровића«. За малу књигу овог Петровића »Историја о Черној Гори« Скерлић има поразан суд, да је без историјске и књижевне вредности, занимљива само као прилог за проучавање мистификаторске и авантуристичке пишчеве личности. Кад већ Скерлић није хтео учинити изузетак и за Кончаревића, који није био ни мистафикатор ни авантуриста, а чији спис има, ипак, и историјску и књижевну вредност, могао га је барем негде споменути. Можда под великим поглављем »Руски утицаји«, јер су и далматински Срби осетили руске утицаје, једном чак по званичној руској дипломатској интервенцији (г. 1762) код млетачке владе, и то не без везе са Кончаревићем, који је тада већ био у Русији. Кончаревић је могао бити споменут под тим истим поглављем Скерлићеве историје, поред Дионисија Новаковића, будимског владике, за кога Скерлић не зна да је био далматинац и да је морао наследити прогнаног Кончаревића на далматинском владичаству,

БОГОСЛОВЉЕ или поред оног Евстатија Скерлетова, проф. Дух. Академије Кијевске, за кога Скерлић зна, што ми у Далмацији не знамо, да је био далматинац. Руски утицају међу Србијма показали су се и у оном покрету селења Срба у Русију из првих година друге половине XVIII века, који није био ограничен на Србе у »Јужној Угарској«, јер се је одразио и у Далмацији. Када у Скерлићевој историји има речи о том покрету, у вези са радом Павла Јулинца, писца једне мале историје славено-српског народа, штампане у Млецима г. 1765, а и независно од рада тог Србина, који је био у руској служби, тад је, свакако, морало бити речи и о Србима далматинским и о Симеону Кончаревићу. Скерлић је у Герасима Зелића Житију запазио, да је овај долазио у Русији у дотицај са генералом Зорићем, који је од благодати, примљених од Царице Катарине, установио у Шклову једну официрску школу, у коју је Зелић повео биосвог сестрића Лазара Дупора. Скерлић је, надаље, морао запазити у Житију да је Зелић тражио и нашао у Русији свог комшију из села Медвеђе, који је, немајући оне Зорићеве физичке врлине, које је тако ватрено волела Царица Катарина, истерао у Русији само до мајорског чина, док је и Зорићев брат Давид, кога Зелић зове по имену Онаранчић, постао генерал. Овог мајора Шкорића спомиње Герасим Петрановић у Кончаревићевој биографији, наводећи за њега да је био у оној групи од 80 фамилија српских далматинских, које су г. 1764. са Кончаревићем преселиле у Русију. Пун похвалног самопуздања, Скерлић је у предговору своје Историје српске књижевности XVIII века о себи дао ову исповест: ,,Ја мислим, да сам у главном употребио све што је написано о историји и књижевности нашој у XVIII веку.‘‘ Стога, што би оволико, колико смо довле казали, могло изгледати мало за суд о неоснованости мишљења, које је Скерлић имао о својој књизи у питању исцрпности употребе писаних извора о историји и књижевности нашој у XVIII веку, ми би морали дати још доказа о томе, да има још много тога написаног, што Скерлић није употребио, јер му није било познато. Али, има нешто, што је за нас у Далмацији било најболније, што је испало из Скерлићеве радње зато, јер му је било непознато. То су српски напори у Далмацији за оснивање школа. Ти напори, једновремени напорима Срба у Јужној Угарској, које је са симпатијом Скерлић приказао у својој радњи, једнако су лепи, а можда и још симпатичнији, с обзиром на мању снагу,

Август 2007.

бројчану и економску, далматинских Срба. На том раду, у његовим почецима, имао је учешћа и Симеон Кончаревић. У Срп. Далм. Магазину има и штампаних исправа о томе, и то ванредно лепо написана молба далматинских Срба млетачкој влади, да им дозволи отворити мале и средње школе сопственим сретствима, и одбијање те молбе од стране млетачке владе са некултурном мотивацијом, да интереси државе захтевају, да Срби у Далмацији остану у стању непросвећености, или да само добију по коју школу, у којој се, сем слабог читања и писања, ништа више не би дало научити. Ако би се хтело казати, да ни овим није још дат пун доказ за наше мишљење о томе, да Скерлић није употребио све што је написано о историји и нашој књижевности у XVIII веку, ми можемо доказати, да Скерлић није употребио чак ни оно, што је сам написао. Ништа није тачније у његовој историји од утврђеног суда, да је Доситеј Обрадовић централна личност српске књижевности XVIII века. Ништа оправданије од оног детаљног проучавања, које је Скерлић посветио Доситеју, као оснивачу српске књижевности, једном од најмодернијих писаца наших. Почетке изграђивања те централне личности српске књижевности XVIII века, сам Скерлић овако оцртава: ,,Бављење Доситејево у Далмацији било је врло важно по даљи његов рад. Ту, живећи у чистој народној средини, имао је прилике да изблиза позна народ, проучи све његове потребе, измери све зло, које долази од незнања и беде. Ту је учећи децу, почео писати буквице, ижице, христоитије, и то све на народном језику, и то на језику једног краја, где се врло лепо и чисто српски говори. У маломе, његова књижевна делатност почиње од бављења у Далмацији.‘‘ Ова тачна констатација упућивала је Скерлића на Далмацију, да и у њој тражи предмете за српску историју и књижевност, које је он хтео обрадити. Без тога, његова је радња морала изићи са слабостима, које нису мале и незнатне. Тако се, само у непознавању далматинске српске историје и књижевности, може наћи и узрок томе, што је Скерлић, пописавши литературу, коју је употребио за своју велку радњу о Доситеју Обрадовићу, навео један чланак Николе Томазеа из бр. 65. г.

1845 у Gazzeta di Venezia, преведен у Сербским новинама, а испустио ону сјајну одбрану Доситеја Обрадовића, коју је, у књижевном мегдану са снажним Томазеом, изнео Божидар Петрановић. Магазин Сјеверне Далмације, 1934. год.

15

16 Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије стира: Крка, Крупа (1317.) и Драговић (1395.), који су стуб православља и чувари вере и културе далматинских Срба. Од 2001. године поново је почела да ради и наша богословија „Света Три Јерарха”, која потиче из 1615. године. До сада је ишколовала 700 свештеника и 14 епископа, а данас ову школу похађа 50 ученика, који ту живе, изучавају и негују духовност и православље. Далматинска епархија има богату православну ризницу?

– Богату ризницу манастира Крке показује и манастирска ризница са око 2.000 експоната и предмета, које сачињавају древне православне иконе, рукописне богослужбене књиге из 15. и 16. века, богослужбени предмети и свештеничке одежде, међу којима је најпознатији епитрахиљ Светог Саве. Овом светитељу посвећена је и капела у крипти манастира. Више од 1.200 експоната из ризнице налази се данас у Музеју СПЦ у Београду и настојаћемо, кад се створе услови за њихово чување, да их вратимо у Крку, јер тамо и припадају. Шта бисте поручили Србима који су једном отишли из ових крајева?

МАНАСТИР Крка од свог оснивања (1345.) до данас живи животом православних Срба северне Далмације – када су они страдали, страдао је и он с њима, када су они духовно васкрсавали и манастир се обнављао. По живом народном предању, манастир је подигла Јелена Шубић, ћерка краља Стефана Дечанског и рођена сестра цара Душана, баш на месту где је апостол Павле својим ученицима проповедао хришћанство. До данас, он је остао „град који на гори стоји – светлост овога света”. Овако разговор за „Новости” о манастиру Крки, духовном и културном центру Епархије далматинске, почиње епископ далматински Фотије (Сладојевић), који је последњих осам година мисионар православе вере у овим крајевима. Како данас живе Срби на тим просторима, колико их има, где су ситуирани?

– Реално се доста тешко живи. Оно што смо ми успели, јесте да имамо већи број свештеника него раније. Према подацима којима располажемо, на подручју Далматинске епархије, где смо ми, тренутно живи око 25.000 Срба, највише у Сплиту, Задру и Книну. Раније су Срби на овим просторима били бројнији, премашивали су цифру од 100.000. Један од највећих проблема је чисто економски, до посла се тешко долази, па многи и не помишљају да се врате. Младог света има јако мало, углавном је старија категорија становништва. Када почиње обнова духовног живота у Далмацији?

– Ја сам у Далмацију дошао 1999. године и одмах смо почели да радимо: од свега неколико свештеника, данас их имамо 20. У оквиру наше епархије постоје три „жива” мана-

– Самим тим што живимо на овим просторима, ми постојимо ту као црква, као народ. Људи треба да се врате, јер могу ту да живе. Не може се тек тако отписати и анулирати нешто што је вековима стварано. Дубоки су корени Срба у Далмацији и уз мало добре волје надлежних министарстава у Београду (мислим на Министарство за дијаспору, пре свега), млади људи би овде имали перспективу. Ми се молимо Богу да све буде добро и да Срби још много векова овде живе... МОНОГРАФИЈА – МОНОГРАФИЈУ манастира смо урадили да покажемо историју манастира Крке и његов значај, а кроз ту историју преплиће се и историја Срба у Далмацији. Одштампано је 150 примерака, које сам, на недавно одржаном Сабору у Београду, поделио свим владикама СПЦ, а главну промоцију уприличићемо на јесен. НЕМАМО НЕПРИЈАТЕЉА Колико је Епархија заштићена, с обзиром на недавне инциденте?

– Имамо понекад провокација, напада, провокативних писама, постоји наравно, извесна тензија, али и поред тога, ми живимо доле. Желимо да живимо у љубави и пријатељству са свима, без обзира на то како нас други гледају. Желимо да будемо оно што јесмо - православни хришћани, да својим животом живимо и показујемо шта је наша етика. Нико нам није непријатељ, то може да буде само грех. Ми, људи цркве говоримо да човек треба да буде слуга Божји и да самим тим служи добру на овом свету. Данијела Кљајић

БОГОСЛОВЉЕ

Август 2007.

Житије свете преподобномученице Марије Гатчинске Света преподобномученица, схимонахиња Марија (у свијету Лидија Александровна Лељанова) родила се у Санкт Петербургу 1874 године у трговачкој породици. Њен отац био је власник творнице црвеног воска, поред тога посједовао је још једну зграду на Забалканском (сада – Московском) булевару у Петербургу. Лидија је успјела завршити гимназију, али је на матурски испит дошла у инвалидским колицима. Страшна болест – енцефалит, која се касније закомпликовала и прерасла у Паркинсов синдром веома је погодила Марију. Ништа јој није помагало, помоћи јој нису могли познати љекари кућни пријатељи њених родитеља, као ни специјалисти из разних земаља Европе који су долазили да би њу прегледали. Читво њено тијело било је непомично, као у окове оковано, а лице анемично и попут маске. Могла је да говори, али са полузатвореним устима полако и монотоно. Веома брзо Лидија је постала потпуни инвалид. Обично људи са том болести постану више раздражљиви и мијењају своје психичко и умно стање. Но Господ је Лидију благословио даром да буде утјеха онима који тугују. Осуђена на непокретност и удубљена у сталну Исусову молитву, она је постала особито кротком, смиреном, покорном и усредоточеном (увијек сабраном).

Године 1909. у 35-ој години живота Јулија је прешла у Гатчину, гдје се настанила у дрвеној кући недалеко од Павловског храма. У тој кући живио је и њен старији брат Владимир, који је на првом спрату држао Јелисаветску апотеку. Туда ка матушки долазили су многобројни вијерници просећи њене молитве и заступништво пред Богом, а од ње би одлазили са осјећањем просвијетљености, спокојства и духовне радости. Својом ријечју и молитвама она је удаљавала ране са свих тугом обузетих душа.

1912. године Лидија је постала потпуно непокретна и више није могла да се удаљи са постеље. Монашки постриг је примила 1922. године по благослову свештеномушника Венјамина, митрополита Петроградског, а из руку архимандрита Макарија у Покровском подворју Петогорског манастира у Гатчину. Посјетивши је 1927. год. професор М. И. Андрејевски испричао је како му је монахиња Марија говорила веома лијепе ријечи утјехе када јој се он пожалио на безизлазну и мучну унутрашњу муку и тугу од које се није могао избавити. Унутрашња туга је крст духовни – рекла је матушка Марија, – она се шаље у помоћ онима који се кају, а који не умију да се ослободе гријеха, то јест после покајања поново падају у пријашње гријехове.

И зато понекад само два лијека су потребна да излијече то крајње тешко душевно стање. Потребно је или научити се покајати и приносити плодове покајања, или са смирењем, кротошћу, трпљењем и великом благодарности Господу носити тај крст духовни – тугу своју, увјек се сјећајући да ношење тога крста Спаситељ прима као плод покајања. А ипак, каква је то велика утјеха – знати што је твоја велика туга непознати плод покајања, као и несвјесно самокажњавање због отсуства тих потребних плодова. Од те мисли потребно је прећи ка умиљењу и скрушености срца, и тада ће туга постепено нестајати, а почеће да се зачиње истинито покајање. Исти тај професор Андрејевски био је свједок чудесног утицаја преподобне Марија на доховно потлачене и ожалошћене. „Син једног свештеника који је био ухапшен веома је туговао због свога оца. После разговора са матушком био је озарен радошћу и сам је одлучио да прими ђаконски чин. Једна млада жена је из неизмјерне туге прешла ка свијетлој радости Васкрсења Христовог и после тога одлучила да прими монашки постриг. Старији човјек који је много патио због синове смрти од Преподобне је изашао ободрен и утјешен са подигнутом главом. Једна старија жена која је код Ма-

17

18

наставак са стр. 17

рије дошла плачући вратила се чврста и спокојна. Таквих људи је било на десетине и стотине: од необразованих радница до универзитетских професора, од обичних парохијских свештеника до архијереја и митрополита...” Познато је и много случајева прозорљивости преподобне матушке Марије. Тако једна од парохијанки Гатчиског храма, присјећа се како је говорила њена мајка, Олга Пугачева, која је тих година живјела у селу Пулково, недалеко од Петербурга: „Када сам била деветогодишња дјевојчица један дан бака ми је рекла како они сутра иду у Гатчино ка монахињи Марији. По доласку тамо попели су се на други спрат малене дрвене кућице. У соби за чекање затекли су мноштво људи. Када је дошао ред на њих ушли су у собу. Марија је била непокретна и примала је посјете лежећи. Њено лице је било веома лијепо и посјетиоце је увијек дочкивала с љубављу. Матушка им рече да породицу очекује велика несрећа. Бакиног мужа ће одвести у затвор, гдје ће и погинути, а баку и њену кћерку одвешће у далеки логор. Заиста после пет година све се тако и догодило. Дједа су ухапсили, а баку одвели у Краснојарски крај гдје је са четрнаестогодишњом кћерком била присиљена на тешки рад у шуми. После повратка сазнали су да је дјед у затвору и погинуо.” У периоду од 1928. до 1929. године матушку су посјећивали свештеномученици Венјамин Казански и Јосиф Петров, те јој поклоноли своје фотографије са посветама. Митрополит Венјамин написао је сљедеће: „Многоуважавана страдалнице Маријо утјеши поред многих и мене грешнога.” Јосиф је

БОГОСЛОВЉЕ написао веома дирљиву посвету из свог духовног дневника: „У загрљају родитељском”. Тих година матушку је посјетио и свештеномученик архиепископ Димитрије Љубимов.

1921. године око Марије се почео окупљати велики број поштовалаца који су названи Јовановци у част св. Јована Кронштадског. Стална заједничка молита објединила их је у духовну породицу која је у сваком моменту била спремна на милосрђе и помоћ ближњима. На почетку духовник им је био свештеник Јован Смољин (1867-1927). Отац Јован је аутор неколико апологетских чла-

нака и књига против секти. Од 1922. служио је на Петогорском подворју Покровског манастира у Гатчини. Веома је био познат као духовник у граду и области. Једном када је дошао да посјети болесну Марију задивио се њеном духовношћу и од тада се стално старао о њој. Како је после говорио и сам његов син, био је одличан проповједник и на његовим проповиједима парохијани су неријетко плакали, одлазећи духовно препорођени и утврђени у вјери Христовој. Новца никада није имао због тога што је све раздавао сиромашнима, а кад није био у могућности да им помогне много је туговао. Вјерницима

Август 2007.

(Јовановцима) који с долазили ка мати Марији био је духовник 5 година. После његове смрти 1927. год. наследио га је свештеник Петар Бјеловски (1892-1983) који је тада служио у једном облиижњем селу. Он је био близак пријатељ свештеномученику Димитрију Архиепископу Гдовском. Мати Марија у својој превеликој љубави ка Светој Цркви и бризи за Њу и вјернике, била је оштри противник митрополита Сергија Старогородског који је одржаво добре односе са комунистичком влашћу. Бојећи се за спасење душа вјерниог стада Христовог и знајући да „отац лажи” ђаво само чека тренутак да погуби душу њихову, она је савјетовала да не посјећују храмове у којима се помињало Сергијево име. Када је отац Петар дошао да је исповиди и причести, мохахиња га је благословила плаштом св. великомученика Георгија који се на чудан начин сачувао по логорима. На плашту су били изображени ликови Христа и Пресвете Богородице. О. Петар је матушки и њеним чадима био духовник 3 године. У јесен 1929. био је ухапшен од стране Чекиста заједно са Архиепископом Димитријем и одведен на острво Саловку. После неког времена и сама Марија била је лишена слободе... Ухапшена је 6. фебруара 1932. године заједно са братом и сестром. Чекисти су јој завезали руке и њено непокретно тијело понијели према камиону који је стајао у дворишту. Бацили су је на приколицу и одвезли у Петербургски затвор. Била је заточена у Шпалерновој улици. Разлог хапшења био је њен утицај на вјернике који су је сматрали светитељком. Њој је тада било 58 година.

БОГОСЛОВЉЕ Од 22. марта 1932. год. Матушки је било забрањено на три године живјети у седамнаест градова. Морала се опредијелити гдје ће да живи. Због лошег здравственог стања из затвора је преведена у болницу на Фонтански булевар.

5. априла 1932. године схимонахиња Марија је умрла после тешке операције, која је безбожним совјетским љекарима служила као медицински експеримент. Не тражећи одобрења ти „спаситељи тјела” у сврх у експеримента везаног за Паркинсонову болест, самоиницијативно су матушку Марију

подвргли операцији. Заборављајући да се дјеца Божија не боје оних који „убијају тјело, а души не могу наудити” они су својим сатанским подухватом свету преподобномученицу и невјесту Христову овјенчали непролазним вјенцом славе Христове и њену преподобну душу уврстили у ред мученика и учинили да се она сада вјечно моли пред лицем Живога Бога и помаже свима којима је помагала за живота, као и онима који јој се молитвено обрате. Њено тијело дали су родбини и сахрањена је на Смољенском гробљу,

Август 2007.

али је било строго забрањено да се о њеној смрти и погребу било коме говори. Преподобномученица схимонахиња Марија Гатчинска канонизована је 1981. год. у Руској Заграничној Цркви и уврштена у ред Новомученика и Исповиједника Руских, а у августу 2006. год. прослављена је као светитељка и у Руској Православној Цркви. У скорој будућности св. мошти Преподобномученице биће пренешене са Смољенског гробља у један од храмова градића Гатчина. превод с руског: Вукашин Бојић студент петроградске Духовне академије

Старац јеросхимонах Алексије (Шестаков) Почетком XIX века у Лаври АлександраНевског подвизавао се старац јеросхимонах Алексије (у свету познат као Алексије Костантинович Шестаков). Родио се 1754. године у веома богатој породици, а 1814. године отишао је у Звенигородски Савво-Сторожевски манастир, затим је служио као чтец на Савинском подворју у Москви. Године 1816. прелази у ТроицеСергијеву Лавру, где прима монашки постриг с именом Антоније и бива рукоположен у јеромонаха. Касније је служио у Москви на Архијерејском (Троице Сухаревском) подворју и уједно је био духовник митрополита Серафима (Глагољевског), који је у то време водио велику борбу Цркве против утицаја масонских идеја на руско друштво. Заједно са митрополитом 1821. године старац одлази у Петроград, у Лавру Александра Невског. Старац је и тамо такође носио послушање духовника вршећи богослужења у Крстовом храму. Године 1823. старац је примио велику схиму са именом Алексије и због веома нарушеног здравља напушта место парохијског јеромонаха. Населивши се у једну осамљену келију, старац се предавао усрдним молитвама и строгим постовима. Из лавриног летописа познато нам је о њему следеће: „Код схимника зидови келије били су до половине обавијени

црним сукном, код једног зида стајало је велико Распеће са Богомајком и Јованом Богословом, код другог зида-црна дугачка клупа. Пред иконама увек су горела кандила. Иза преграде једне стајао је један црни сандук с црним покривалом, а све то било је намењено за погреб”. Тај исти летопис говори нам, да је к старцу Алексију долазио у Лавру и Император Александар I пред свој пут на југ Русије, где је и завршио са својим животом. Император је примио благослов од схимника, молио се са њим, разговарао, и схимник је говорио Императору: „До велике куге у Москви морали су били чистији, народ побожнији, али после куге морали су се изгубили. У 1812. години наступило је време покајања и побожности, али по завршетку рата још више се покварило. Ти си-државник наш, и дужан си бдити над моралима. Ти си-син Православне Цркве, и дужан си је волети,и чувати је. Тако хоће Господ Бог наш”. Императору су се много допале речи старца: „Многе красноречиве речи слушао сам ја, – рече он после митрополиту Серафиму, али ни једна из њих нису се свиделе мени тако, као кратке речи овога старца. Жалим, што се раније нисам с њим упознао”. Народ је касније приписивао старцу јеросхимонаху Алексију да је даo цару „савет преобра-

19

20

наставак са стр. 19

БОГОСЛОВЉЕ

зити се у старца Теодора Кузмића”, који се, заиста, после тајанствене кончине Императора у Таганроги ускоро појавио у околини Томска и упокојио се 1864. године. Старац Алексије напустио је овоземаљски живот 25. маја 1826. г. у 72. години живота и био је погребен на Тихвинском гробљу Лавре светог Александра –Невског. На његовом гробу још 1920-1930. година увек је горело кандило: за њега су се старали чланови једног духо-

Август 2007.

вног друштва, основаног 20-их година којег је возглављивао Сергије Атанасевић Саљикин, који је био чувар покоја митрополита Петроградског Венјамина. После затварања поштоваоца блаженопочившег старца Алексија у почетку 30. година, по наређењу безбожних власти надгробни споменик је био уништен. Упркос свему томе место гроба блаженопочившег старца остало је извесно и до данашњих дана. превод с руског: Вукашин Бојић студент петроградске Духовне академије

Изишла из штампе монографија о манастиру Крки У издању издавачке установе ИСТИНА Епархије далматинске из штампе је управо изишла монографија о манастиру Крки писана упоредо на српском и енглеском језику. Садржај: Увод, историја, ризница, архитектура, монашки живот, Богословија „Света Три Јерарха”. Издвајамо из садржаја: УВОД Манастир Крка је од свога настанка (1345) био и остао духовни и културни центар Епархије далматинске, те уз манастире Крупу (1317) и Драговић (1395), стуб Православља и чувар вере и културе далматинских Срба. Манастир је подигла Јелена Шубић, ћерка светог Стефана Дечанског и рођена сестра цара Душана (1331-1355), на ме-

сту где је свети апостол Павле са својим ученицима проповедао Хришћанство у Далмацији, што сведоче и потврђују ранохришћанске катакомбе, које се налазе у крипти испод олтара данашње манастирске цркве. Манастир Крка је од свога оснивања до данас живео животом православних Срба северне Далмације – када су они страдали и он је страдао са њима, када су они духовно васкрсавали и манастир се обнављао. Постојаност манастира Крке, без обзира на његова многобројна историјска страдања, потврђује да је ова светиња утемељена благословом Божијим на проповеди светих апостола и хришћанском мучеништву. Ту постојаност доказује и показује његов небески заштитиник свети архангел Михаило, коме је ова светиња посвећена и који је као небески војсковођа чувао и чува ову светињу тако да она, иако у кањону реке Крке, бу-

де град који на гори стоји и светлост овога света. Сходно древном светоотачком и светосавском Предању, при манастиру Крки је још 1615. основано богословско училиште из којега су до сада изашли многобројни епископи, свештеници, монаси, као и културни и просветни радници значајни за историју ове светиње, али и за живот Срба у Далмацији, као и целокупнога српског народа и Српске Православне Цркве. Богату историју манастира Крке показује и манастирска ризница са преко 2.000 експоната и предмета, коју сачињавају древне православне иконе, рукописне богослужбене књиге из 15. и 16. века, богослужбени предмети и свештеничке одежде, међу којима је најпознатији епитрахиљ Светог Саве. Светом Сави, првом српском просветитељу и учитељу је и посвећена капела у крипти манастира Крке, а сада се у оквиру манастирског конака гради и

БОГОСЛОВЉЕ капела светог апостола Павла, просветитеља Далмације. Надамо се да ће објављивање ове Монографије манастира Крке сачувати и приближити, како речју, тако и сликом, значај и лепоту овога манастира, не само православним Србима, него и свим другим наро-

дима, који у последњих неколико година у великом броју са свих страна света посећују ову светињу. Благодаримо Господу и светима Његовим на појављивању Монографије у овом тешком и страдалном времену, као и свима онима који су својим радом

Август 2007.

допринели да ова књига изађе. Њен смисао је да скривену, духовну лепоту ове светиње учини доступну свима и тако продужи мисију манастира Крке и у наше време. Епископ далматински ФОТИЈЕ

Јеванђеље по Марку Јоанис Д. Каравидопулос, тумачење, Истина, Шибеник-Београд 2007, бр. страна: 413 На српском библијском плану никад довољно тумачења библијских књига Новог Завјета, и треба им прилазити свагда с новим ентузијазмом, с другачијег угла, уз коришћење освештане светоотачке књижевности, као и тумачења светлих личности православне Цркве у њеном двадесетовековном трајању, као и незаобилазних дела створених у западном крилу хришћанства. Посебно су ови на западу настојали да пруже неку врсту коментара, уз силне лингвистичке, историјске, литерарне, религијске ванбиблијске податке, који такође могу допринети осветљавању неког навода у Светом Писму и, зашто не, појаснити смисао библијског текста, мада овакав приступ православнима, бар до сада, чини се некако непотребним. Иначе, Марково Јеванђеље тумачили су: проф. Е. Чарнић, Ј. Поповић, Теофилакт (превод дечанских монаха снабдевен стручним пропратним коментаром вредним дивљења), док су поједине његове одељке растумачили скоро сви бољи предавачи Новог Завјета на богословским школама. Професор Новога Завјета са солунског Богословског факултета, Јован Каравидопулос, није само у библијском свету знаменити стручњак за историју новозаветног текста (сетимо се да је он један од четири уредника у свету славног критичког издања Новог Завјета на грчком језику, тзв. 27 издања), него и коментатор-тумач. При своме егзегетском раду, Каравидопулос се служи тумачењима св. Отаца: Дионисија Александријског, Ефтимија Зигавина, Теофилакта, Јована Златоуста, Кири-

ла Александријског, Оригена, а од новијих коментатора, делима: Н. Дамалас, П. Трамбеласа, В. Барклија, Ч. Гранфилда, Е. ханхена, Е. Клостермана, М. Лангранжа, Е. Ломајера, А. Шлахтера, Ј. Шминда, Ј. Шнивинда, Е. Швајцера, ШтракБилербека, В. Тејлора, Ј. Вајса, и других. Рекло би се, зналцу страних језика, а изнад свега, старогрчког новозавјетног језика, и није тешко да се суверено креће по опсежној литератури, изворној и секундарној. Међутим, све то треба сажети и преточити у питки језик православног тумача кроз које веје свежи дах Светога Духа. Поред библиографије и опсежног увода у Марково Јеванђеље, аутор дели тумачење у неколико одељака, као што су: Зачеци месијанства, Исусова чуда и сукоб с представницима старог јеврејског верског система, Стварање новог народа Божијега; откривање тајне Царства Божијег кроз параболе (приче) и чуда, Израиљски народ изгони Месију; обраћање незнабошцима, Откривање Царства Божијег незнабошцима. Ово већ друго Каравидопулосово дело (Увод у Нови Завјет објављен 2005. године, већ је постао стандардни уџбеник у нашим богословским школама) превела је Лада Јагушт Акад, а редакцију обавио Епископ далматински Фотије. Како издавач (Епархија далматинска) обећава, објавиће се и друга тумачења новозаветних списа истога аутора како би се добио заокружен систем. Ова епархија је и овим делом показала да се занавља и на просветном плану, по чему је била позната из давнине. проф. Радомир Ракић

21

22

наставак са стр. 21

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2007.

Званично саопштење Епархије далматинске поводом најновијих медијских напада на њу и њене црквене општине

ЗЛЕ ОВЦЕ ЗЛОГ ПАСТИРА Епархија далматинска и Ц.О. Сплит се у потпуности ограђују од изјава г. Момчила Русића, које је ових дана дао хрватским и србијанским медијима. Све оптужбе које је овај човек изнео су потпуно нетачне, злонамерне и инспирисане антицрквеним духом. Кроз историју Цркве увек је било оваквих људи, који по својој слободи нису служили Богу, већ другом господару, али се Црква Христова непрестано молила и за такве људе, да им Бог дарује дух смиреноумља и покајања, подсећајући истовремено да је Бог милостив, али и да је праведни Судија и да свакоме суди мачем јеванђељске речи, који је оштар са обе стране. Српска православна Црква у Епархији далматинској, као и све црквене општине и манастири, носе свој крст,

трудећи се да очувају и обнављају светиње које су им поверене и то сви добронамерни православни хришћани знају, јер је Епархија далматинска управо у ово време постала велико градилиште. Изјаве г. Русића су уперене не само против српске Цркве, већ и против српске заједнице на просторима далматинске Епархије, јер покушавају да унесу додатни раздор међу, ионако малобројне православне Србе на овим просторима. Они, који су окусили терет избеглиштва и прогона ћуте и носе свој животни крст, а они који нису били прогнани, покушавају да руше и ово мало што сада ниче из пепела, али ми знамо да су злонамерне силе људске пред Богом ништа, а да је Бог Први и Последњи – Алфа и Омега, и Онај Који долази да суди свету.

НА ДУХОВЕ АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ГОМИРЈЕ На Свету Педесетницу – Духове (27. маја) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког Г.Г. Герасима, игумана манастира Крка – Германа и игумана Михајла – духовника манастира Гомирја, служио је Архијерејску Литургију у ма-

настиру Гомирје. Литургија је служена у привременом богослужбеном простору у манастирском конаку због радова на унутрашњем уређењу лађе храма. Након Литургије, Епископ Герасим је примио у посету манастиру, професоре и ученике богословије „Света три Јерарха” из манастира Крке. Преузето са сајта Епархије горњокарловачке

АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ДРАГОВИЋУ Трећи дан Духова (29. маја 2007. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, уз саслужење монаштва и свештенства Епархије далматинске, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу. После Свете Литургије Епископ Фотије се упознао са ра-

довима на обнови манастира Драговића, а било је речи и о повратку Срба у општини Врлика и Цетина, као и најближем селу до манастира Кољани. Општи утисак је да се веома мали број православних Срба вратио на ово подручје што показује да је стање и даље на овим просторима веома тешко.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2007.

ХРАМОВНА СЛАВА У БИСКУПИЈИ На други дан Духова (28. 05. 2007. год.), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију уз саслужење већег броја свештенства и монаштва Епархије далматинске, на храмовној слави у Бискупији. После пререзаног славског колача одржана је славска литија, а на крају је за све приређена трпеза љубави у просторијама општине Бискупија. Епископ Фотије је разговарао са представницима општине Бискупија о проблемима Срба-повратника и тренутном стању у

општини, па је, између осталог, помињана и предстојећа обнова манастира св. Лазарице, у који се активно укључила и општина Бискупија, обећавши материјалну подршку овоме значајном пројекту.

УМЕТНИЧКА КОЛОНИЈА „ДАЛМАТИНСКИ МАНАСТИРИ 2007” У организацији пододбора СКД „Просвјета” Карловац и Кистање у манастирима Крки и Крупи од 1-3 јуна 2007. г. одржана је уметничка колонија под називом „Далматински манастири 2007. г.” Овогодишњу колонију сачињавало је десетак уметника са простора Републике Хрватске и БиХ од којих су неки и Хрвати римокатолици, али својим радом у колонији далматински манастири показују да уметност нема граница и да је лепота нешто што увек обједињује. Уметничка колонија Далматински манастири 2007. г. је прва од овогодишњих колонија која ће се одржати у манастиру Крки. Увелико је у припреми Преображењска колонија, која ће се одржати пред сведалматински сабор у Крки 19. августа 2007. г., а такођер је договорена Светоархангелска колонија, која ће се одржати у јесен непосредно пред храмовну славу манастира Крке.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРУПИ На празник светог цара Константина и царице Јелене (03. јуна 2007. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је у манастиру Крупи Свету Архијерејску Литургију уз саслужење монаштва манастира Крупе, Крке и Драговића. Након Свете Литургије Епископ Фотије је обишао храм Рођења Пресвете Богородице у Билишанима. Храм у Билишанима је у обнови. У току су радови на обнови кровишта храма.

23

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

24

Август 2007.

ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ У недељу другу по Духовима служена је Света Архијерејска Литургија у манастиру Крки. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија, протојереја – ставрофора др Радована Биговића, изасланика Светог Архијерејског Синода на матури у Богословији Света Три Јерарха и свештенства и свештеномонаштва Епархија далматинске, тимочке и браничевске. У својој поздравној беседи Епископ Фотије је поздравио госте захваливши им се на братској љубави коју показују према Епархији далматинској и духовном центру те Епархије – манастиру Крки. Епископ је такођер поздравио овогодишње матуранте пожелевши им успјеха у будућем животу и раду.

По благослову Епископа Фотија присутнима се обратио и протојереј-ставрофор др Радован Биговић пригодном бесједом у којој се захвалио Преосвештеном Епископу Фотију, братији манастира и професорима богословије на братском пријему пожелевши да и убудуће из ове богословије излазе добре генерације које ће бити „свјетлост свијету”, проповједници Јеванђеља Христова.

ОБНОВА ХРАМА У БИЛИШАНИМА По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија почела је обнова храма Мале Госпојине у Билишанима. Храм је оштећен вишегодишњим пропадањем и његова је обнова почела захваљујући добрим људима и Епископу далматинском Г.Г. Фотију који нису хтјели допустити даљње пропадање ове наше светиње. Тренутно је у току обнова крова. Ово изискује много

средстава па молимо све људе који желе и имају могућности помоћи да се обрате надлежном парох у оцу Саши Дрча, а добровољне прилоге могу уплатити на сљедеће рачуне:

КУНСКИ:2407000-1100142999 ДЕВИЗНИ:2407000-2100142992 SWIFT:DBZDHR2X-OTP код банке Обровац уз назнаку „за обнову цркве у Билишанима”

ХИРОТОНИЈА ЕПИСКОПА СТОБИСКОГ Г.Г. ДАВИДА Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован 17. јуна 2007 године, у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоустог у Нижепољу код Битоља, извршио је хиротонију у епископски чин архимандрита Давида новоизабраног Епископа стобиског. Његовом Бла-

женству Архиепископу г.г. Јовану на хиротонији су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим у својству изасланика Патријарха Српског г.г. Павла и Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије, Његово

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2007.

Преосвештенство Епископ полошко кумановски г. Јоаким и Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и Местобљуститељ битољски г. Марко. На богослужењу су саслуживали свештеници и монаси из Русије, Грчке, и Србије, а био је присутан и велики броја верног народа из свих крајева Македоније, Србије и Грчке.

ХИРОТОНИСАН ЕПИСКОП СТОБИСКИ Г.Г. ДАВИД Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, 17. јуна 2007 год., у Ставропигијалном манастиру „Светог Јована Златоустог”, Нижеполе, Битола, извршио је хиротонију у епископски чин новог Епископа стобиског г.г. Давида. Његовом Блаженству при хиротонији су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ горњекарловачки г. Герасим у својству изасланика Његове Светости Патријарха Српског г.г. Павла и Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије, Његово Преосвештенство Епископ полошко-кумановски г. Јоаким и Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и Местобљуститељ битолски г. Марко. На богослужењу су присуствовали свештеници, монаси и верници из Русије, Грчке и Србије, као и мноштво верних из свих крајева Р. Македоније. Новорукоположени Епископ стобиски г.г. Давид, у својој приступној беседи је, између осталог, рекао: ...Ваше Блаженство, у пориву за слободу, никада нисам престао да слушам речи Ваше приступне епископске беседе „да ће те до задњег даха радити на јединству како помесне, тако и Цркве у целој васељени”. Јединство је дано Цркви као непроменљива вредност, те све бива призвано ка том јединству, ка јединству као путу, по коме Црква путује према слави будућег царства. Свако ко љубоморно не чува јединство Цркве, које је њена суштина, који га не љуби, или што је најгоре постаје његов непријатељ, у себи носи

веома тешку одговорност! Захвалан сам неизмерно што добијам могућност и одговорност, да Вам као Епископ будем сарадник на овом страшном и достохвалном месту, унутар нашег распетог народа и у овом очигледно голготском часу, приклањајући се Вашем надахнутом „до задњег даха”, јер за разлику од схоластичког призвука, који је присутан код многих при исказивању таквих израза, код Вас, због Вашег у пракси исцељивања раскола, преко страдања и саможртвене љубови, исказ „до задњег даха”, просијава и свој његовој сили... ...Срдачно сам захвалан и Његовој Светости Патријарху Српском г.г. Павлу и Преосвештеном Епископу горњекарловачком г. Герасиму који је у својству изасланика Свјатејшег Патријарха г.г. Павла и Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве видљиви доказ њихове родитељске љубави и беспоштедне бриге за Цркву Божју у нашој земљи. Захвалан сам и Архијерејима: Његовом Преосвештенству Епископу далматинском г. Фотију, Његовом Преосвештенству Епископу полошко кумановском г. Јоакиму и Његовом Преосвештенству Епископу брегалничком и Местобљуститељу битолском г. Марку... захвалан сам свој Цркви православној која се подвизава на земљи и торжествује на небесима, а без које сам и сам ништа ... ...Служба која ми се поверава, има за циљ, као што сам исповедао, обожење несазданом благодаћу Триличносног Бога, које је немогуће изван Евхаристије Цркве, увек, а, разуме се, и сада. За нас је важна и садашњост у којој

25

26

наставак са стр. 25

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

се показује да су помесне Евхаристије победиле вештачки наметнуто заточеништво у политичким границама, карактеристично за националшовинизам и комунизам у прошла два века. Епископ је иницијатор свих харизми, како наглашава наш Блаженејши Архиепископ. Његов учитељ, Митрополит апокалиптичне пергамске цркве, предочава и основну посвећеност епископске службе, наглашавајући да Епископ није само видљива глава евхаристијског сабрања, него и једини у Цркви предаватељ свештенства, а тиме и изразитељ, и чувар канонског јединства, нераскидљиво повезаног са Литургијом, јер она у простору и времену изражава јединство Цркве Божје. Ту Литургију ћу служити и том сабрању ћу служити, подобно Епископима стобиским, истим онима, који су као учесници васељенских сабора стајали у одбрану чистоће православне вере и јединства Цркве.

Август 2007.

Да ли је потребно да изложим због чега наглашавам поменуто? Управо зато, јер је у наше време, које одликује остатци богоборачког комунизма, још увек свежа крв бесмртних мужева, који су своје мученичке кости уградили у темеље Цркве. Тако, епископство је Голгота, кажу савремени свештеномученици, јер Епископ мора Христа Бога да стави испред свог живота... ...Ваше Блаженство, подражавајући Вас у љубави, дозволите да Вам сада још једном упутим овај родитељски позив: да народ који још пребива у душегубном простору раскола, преко преумљења пређе у земљу вечности, у Цркву изграђену на темељима Крви Христове. Додао бих, да ако неког позивамо код нас, онда га позивамо на крст, сматрајући крст као највећу и једину славу за нас... извор: Инфо Охридска Архиепископија

ЕПИСКОПИМА СПЦ ЗАБРАЊЕН УЛАЗ У МАНАСТИР СВ. НАУМА Делегацији Светог Арх. Синода СПЦ, која се налазила у посети канонској Охридској Архиепископији, на територији БЈР Македоније приликом обиласка културних знаменитости Охрида

забрањен је улаз у манастир светог Наума, који је иначе музеј и отворен је за све посетиоце. Коментар епископа СПЦ на овај нецивилизацијски чин расколничке јерар-

хије МПЦ је да су на тренутак имали осећај да су у мрачном средњем веку, а не на просторима дивне земље светих Климента и Наума, која је званично на вратима уласка у ЕУ. Шибеник, 18. 06. 2007.

КОНЦЕРТ ТОМПСОНА ИЗАЗВАО ЗАБРИНУТОСТ СРБА СПЦ у име Епархија горњокарловачке и далматинске, са својим свештенством и верницима изражавају своју велику забринутост поводом недавно одржаног рок концерта Томпсона у Загребу, који је неко назвао „концерт у црним мајицама” на коме је било присутно око 50 хиљада младих људи.

Посебну узнемиреност међу верницима СПЦ поменуте две епархије изазвало је то што су на овом концерту виђени усташки символи под којима је у II светском рату извршен највећи нацистички злочин над Србима, Јеврејима и Ромима у тадашњој НДХ. из канцеларије Епархије далматинске Шибеник, 20. 06. 2007.

ГОСПОДИН ДРАГАН ТАРЛАЋ ДОБИТНИК „СРЕБРНОГ ПРСТЕНА” ОДЛИКОВАЊА УМЈЕТНИЧКОГ БРАТСТВА МАНАСТИРА КРКЕ Господин Драган Тарлаћ, наш познати кошаркаш, добитник је одликовања Сребреног прстена и повеље које сваке године додјељује умјетничко братство манастира Крке. Ово одликовање умјетничко братство додјељује заслужним људима који помажу највећу светињу православне Далмације – манастир Крку.

ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ СВЕТА ЛАЗАРИЦА

На празник Светог кнеза Лазара и осталих косовских мученика 28. јуна 2007. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Света Лазарица на далматинском Косову. Његовом Преосвештенству су саслуживали свештеномонаси и свештеници Епархије далматинске.

По Светој Литургији извршено је резање славског колача и освећење славског жита и трократни опход око храма. У својој бесједи Епископ је истакао косовски завјет као дужност сваког Србина нагласивши да је данашња генерација по угледу на своје претке преузела обавезу да се стара о својим светињама и да смо ми у том погледу предузели кораке за обнову конака манастира Лазарице. Припреме за ову обнову су у току али по благослову Епископа Фотија већ за неколико дана почињу први радови око конака. До сада је на неколико мјеста организовано прикупљање прилога а посеб-

САСТАНАК ЕПИСКОПА ФОТИЈА СА ПРЕДСТАВНИЦИМА ОСЦЕ-а Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије примио је у манастиру Крки дана 27. јуна 2007. г. представнике ОСЦЕ-а из подручног уреда у Сплиту. Делегација ОСЦЕ-а је упознала Епископа Фотија са својим будућим плановима о затварању уреда у Сплиту и завршетку своје мисије у скорије вријеме у Р.Х. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је изразио наду да ће Р. Хрватска преузети потпуну одговорност

у вези проблема који остају након престанка мисије ОСЦЕ-а а који се тичу даљег живота и битисања православних Срба на овим просторима.

но су се наши православни Срби добро организовали у Хамилтону и Београду гдје се прикупила одређена сума за почетак обнове ове светиње. Епископ је својом граматом одликовао организаторе и иницијаторе ових окупљања који су се и до сада потрудили у обнови светиња у косовској долини и то: г. Александра Ченића, г. Жељка Трифуновића и г. Душка Трифуновића. Након Свете Литургије управа манастира Лазарице и црквена општина Марковац су организовали свечану трпезу за вјерни народ који се окупио на овој прослави.

ОБАВЕШТЕЊЕ У недељу 24. Јуна 2007. године у манастиру Гомирје одржаће се сабор православне омладине Епархија далматинске и горњокарловачке. Сабор ће почети Архијерејском Литургијом коју ће са почетком у 10:00 часова служити Епископ далматински г.г. Фотије, уз саслужење Епископа горњокарловачког г.г. Герасима и више свештеника Епархија далматинске и горњокарловачке. По завршетку Свете Литургије биће уприличен рецитаторски и културноуметнички програм који ће изводити ученици веронауке.

САБОР ПРАВОСЛАВНЕ ОМЛАДИНЕ „ГОМИРЈЕ-2007” У Недељу 4. по Духовима (24. јуна), у манастиру Гомирју одржан је сабор православне омладине Епархија далматинске и горњокарловачке. Сабор је почео Архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г.г. Герасим, крчког архимандрита Германа, протојереј-стварофора Душка Спасојевића, јереја Марка Ђурића и јереја Славише Симаковића. На Литургији, сви полазници веронауке, којих је било преко хиљаду, приступили су Светој Чаши причешћујући се

Часним и Пресветим Телом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Овом приликом у манастирској капели крштено је двадесетак малишана. По завршеној Литургији и краћег одмора, деца су извела занимљив програм верске садржине, који су у склопу наставе Православне веонауке припремали специјално за ову прилику. Како би овај догађај свима остао у сећању, Епископи Фотије и Герасим су за све учеснике овог сабора припремили пригодне поклоне, који су им уручени по завршетку сабора.

27

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

28

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ

Август 2007.

ВЕЧЕРЊЕ БОГОСЛУЖЕЊЕ У ЖАГРОВИЋУ

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију 01. јула 2007. г. у манастиру Крки. После Свете Литургије Епископ Фотије је примио у посјету градоначелника Обровца г. др Анту Жупана. У разговорима је било ријечи о досадашњој, као и о унапређењу сурадње између општине Обровац и манастира Крупе.

Уочи празника Рођења Светога Јована Крститеља 06. јула 2007. г. служено је вечерње у капели, која је посвећена овом празнику у Жагровићу на мјесту које благовјерни народ назива Светиња. По вјеровању народа вода која извире поред ове Светиње је љековита и до сада је било више случајева исцјељења људи, који су са вјером узимали ову воду ради лијечења својих духовних и физичких болести.

ПОЈАЧАНО ВРЕЂАЊЕ СРБА НА НАЦИОНАЛНОЈ И ВЕРСКОЈ ОСНОВИ Ових дана, широм далматинске Епархије евидентно је повећано вређање православних Срба на верској и националној основи. Увреде су доживљавали како свештеници и монаси, тако и верници СПЦ, и то обављајући своје најосновније животне послове, купујући у продавницама, или пак налазећи се на улици. Ови вербални напади, уз јучерашње приказивање Томпсоновог концерта у црном, у ударном термину Хрватске телевизије, унели су додатну узнемиреност и неспокојство, међу вернике СПЦ, као и међу Србе-повратнике на просторима Далмације. Шибеник, 02.07.2007. г. Информативна служба Епархије далматинске

ПРАЗНИК РОЂЕЊА СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ На празник Рођења Светог Јована Крститеља 07. јула 2007. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Рођења Светог Јована Крститеља у Бенковцу. У својој бесједи Епископ Фотије је истакао да је читав живот Светог Јована Крститеља био чудесан и да је његово житије подстрек сваком православном хришћанину да се усавршава у вјери а посебно православном хришћанину у Епархији далматинској. По благослову Епископа далматинског Г.Г. Фотија у току овога љета треба да почне обнова храма Рођења Светог Јована Крститеља у Бенковцу на радост свих православних хришћана Бенковца и читаве Епархије далматинске.

ПОСЈЕТА СВЕТИЊАМА ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ У оквиру обиласка светиња Епархије далматинске вјерни народ из Епархије сремске посјетио је село Баљке и храм Рођења Светог Јована Крститеља у том селу и духовни центар Епархије далматинске манастир Крку. Свету Литургију у храму Рођења Светог Јована Крститеља у селу Баљцима је служио свештеник Бранко Милановић из Епархије сремске. После Свете Литургије вјерни су посјетили гробове својих предака. Храм Рођења Светог Јована Крститеља у селу Баљцима је обновио наш познати кошаркаш г. Драган Тарлаћ чија је жеља била да обнова храма подстакне повратак православних Срба у Петрово поље. Надамо се да ће ова посјета би т и поче т а к повратка Срба својим кућама у дрнишкој крајини и православној Далмацији.

29 КАНАДСКИ ДОЛАРИ Јован Покрајац 10, Јованка Гаврилов 10, Јово Андић 20, Ђорђе Радић 10, Стево Гркинић 5, Невен Радић 20, Ђуро Миаковац 5, Ацо Драча 20, Душан Манојловић 10, Зоран Гајић 10, Ненад Богдановић 10, Стево Ченић 20, Јово и Томислава Анђелић 20, Вукоје Милица 5, Мила и Војо Радмиловић 20, Ђука и Владо Кешељ 20, Мирко Загорац 10, Милош Орчанин 5, Ђуро П. Кашић 10, Мишо Алепијевић 50, Весна Ђоковић 20, Оливера и Ђорђе Сретеновић 10, Милан Лазић 20, Милан Стевановић 20, Бранислав Куљанин 20, Хасан Потлић 40, Пантелија Ботић 40, Слободан Жовковић 5, Н.Н. 20, Зоран Чеко 40, Тоде Манојловић са Смиљом 20, Миле Ожеговић 20, Момчило Петка 20, Ацо Ченић 20, Ненад и Бојана Ченић 20, Никола Добрић 20, Стево Бачика 20, Милка и Стево Докић 20, Дражен Бувач 20, Јован Богдановић 15, Лука Крстановић 20, др. Александар Ченић 10, Бошко Ченић 5, Тоде Јвановић млађи 20, Милош Трифуновић 20, Перица М. Манојловић 20, Бранко Катић 20, Стеван Дамјановић 100, Драгослав Ђурић 80, Боро Застаниковић 20, Тоде Трифуновић Јакомир 20, Милош Матијевић 10, Верамирка Добрић 20, Мићо Шегрт 20, Небојша Тишма 20, Момчило Добрић 20, Милан Вукадин 20, Рајко Зарач 20, Радован Мрђен 20, Ратко Миздрак 20, Јован Дмитровић 20, Момчило Крњето 20, Драган Класнић 20, Владо Петровић 10, Душко Лазић 20, Дарко Ђурица 20, Никола Берић 20, Дарко Тринић 20, Саша Маријановић 5, Мирко Денић 20, Зоран Пецула 20, Жељко Ројић 10, Предраг Узелац 10, Илија Личина 5, Милан Красуља 20, Н.Н. 5, Милан Стојановић 5, Арон Маница 20, Алекса Стошић 100, Неђо Петковић 5, Миломир Стојановић 5, Радослав Вељовић 20, Никола Билбија 10, Остоја Маглов 10, Војо Станков 5, Станко Трифуновић 20, Драган Марковић 4, Десанка Шеховац 5, Живорад Новковић 5, Томо Зрилић 5, Стево Остојић 20, Милан Калаба 10, Љиљана Паскаљ 5, Слободан Маринковић 4, Мила и Војо Радмиловић100, Јово Мишчевиж 150, Миле Тркуља 50, Илинка и Душан Крнета 100, Стефан Икономовски 100, Жарко Зарић 50, Снежана Маријановић 50, Данило Стојс 30, Милан Королија 30, Весна Џорденски 25, Ђуро Кунац 20, Никола Тубас 20, Гојко Петковић 20, Стојан Симић 20, Младен Васић 20, Милан Митровић 20, Жана Крсмановић 20, Никола Шиповац 20, Озренка Шилоро 20, Јовица Калинић 20, Зоран Велимировић 20, Слађена Радунковић 20, Мира Божовић 20, Мирослав Марковић 20, Ана Бољенић 20, Мирослав Габрић 20, Владимир Радевски 20, Вера Николић 20, Бранислав Ђорђић 20, Томо Перовић 20, Јовица Сурдуковић 20, Даница Богдановић 20, Ненад Павловић 20, Јован Милановић 20, Радован Лајковић 20, Аћим Мандреш 20, Милан Тишма 20, Мирјана Ђурђевић 20, Мирослав Глигорев 20, Гордана Лубарда 20, Мирослав Марчетић 20, Смиља и Тоде Манојловић 20, Миле Радуловић 20, Рада Тодоровић 20, Василије Вујичић 20, Горан Поповић 20, Неђо Крајишник 20, Никола Крајишник 20, Вукашин Васић 20, Ранко Ракановић 20, Ранко Милинић 20, Радислав Ракановић 20, Рајко Ђурђевић 20, Душко Злојутро 20, Бранко Тумбас 15, Миломир поповић 10, Бранко Арсенић 10, Н.Н. 10, Милан Чоловић 10, Драган Симић 10, Н.Н. 10, Бојан Шеховац 10, Нинослав Миловић 10, Бранко Петровић 10, Никола Дабић 10, Предраг Младеновић 10, Олаица Кипић 10, драган Кесоња 10, Здравко Шиљеговић 10, Данило Коминжија 10, Небојша Марушић 10, Данило Оро 10, Милан Вукадин 10, Славко Мусић 10, Мајк Перучин 10, Н.Н. 10, Ружа Мачевић 10, Далибор Простран 10, Вања Новаковић 10, Владимир Живковић 10, Божо Батинић 10, Бојан Катанић 10, Славиша Павловић 10, Славиша Николић 10, Симо Наранчић 10, Н.Н. 10, Н.Н. 10, Н.Н. 10, Милан Живковић 10, Снежана Голић 10, Вељко Богић 10, Небојша Килинкат 10, Наталија Јоцић 10, Душко Вукадин 10, Верица Видосављевић 10, Ђорђе Ђого 10, Слободан Мерин 10, Мирослав Томић 10, Ранко Поповић 10, Мане Срдић 10, Његош 10, Крсто Бакоч 10, Милан Николић 10, Горан Шимшић 10, Боро Пајић 10, Милош Кнежевић 10, Момир Павловић 10, Петра Пајнић 10, Неђељко Топић 10, Цветко Јовановић 10, Љупко Зељковић 10, Васо Стокић 10, Милан Јовић 10, Миладин Шошкић 10, Бранко Његовановић 10, Небојша Пуповац 7, Новица Бубуљ 5, Синиша Куљанић 5, Н.Н. 5, Симо Колакол 5, Зоран Наумовић 5, Радомир Зубац 5, Драгутин Милановић 5, Н.Н. 5, Драгана Ђунић 5, Драган Миљевић 5, Никола Богдановић 5, Војислав Нинчић 5, Зоран Позновић 5, Душан РАдосављевић 5, Н.Н. 5, Јован Навић 5, Љиљана Тојчић 5, Радмило Марин 5, Ангелина Стојановић 5, Ђуро МАријан 5, Пешикан Трипко 5,

Љубиша Васовић 5Вера Поповић 5, Коста Радуловић 5, Н.Н. 4, Милош Чорапић 4, Неђо Крајишник 50, Милан Бркљач 20, Бранка Ђуровић 10, Јово Драгаш 20, Јованка Школавац 20, Новица Клисурић 20, Гојко Мутић 20, Рајко Радојевић 20, Марија Банакос 20, Ивана и Петар Илић 10, Зоран Чеко 20, Анђа и Дако Куруц 20, Мићо Куруц 20, Радован Куруц 20, Жарко Манојловић 20, Тоде Манојловић 140. Коса и Никола Стринић 20 АУД

АМЕРИЧКИ ДОЛАРИ Маринко Манојловић 100, Ђура Трескавица 20, Радован Грубнић 20, Раде Берић 10, Слободан Јецомић 20, Александар Стошић 100, Деса и Рајко Стринић 150, о. Милан Вуковић 100, Радослава Цемовић 100, Никола Грубнић пок. Тодора 100, Рада Цемовић 100, Живко Грубнић пок. Тоде 50, Ђуро Вукашин 50,Ђорђе Колунџија 50, Радивој Брацо Ђујић 50, Славка Манојловић за + Илију 50, Душан Простран 50, Милан Милинковић 40,Ђуро и Јово Иванчевић 40, Душан Радуловић 40, Ђуро Грбић 40, Жељко Тинтор 40, Милан Кангагра 40, Марко Вученовић 40, Јово Ивекић 40, Васо Бијеговић 20, Жељко Медић 20, Петар Перо Катић 20, Јелена Тутуш 20, Милан Деспонић 20, Петар Кљакић 20, Жељко Карановић 20, Јово Грубнић 20, Душко Ристић 20, Рајко Драганић 20, Милош Миленковић 20, Владимир Роквић 20, Петар Зековић 20, Милан Ингланџа 20, Зоран Кречак 20, Миленко Ђокић 20, Милутин Ђорђевић 20, Миле Новковић 20, Момчило Епемија 20, Јован Вученовић 20, Стево Вученовић 20, Милан Малић 20, Слободан Перић 20, Дени Вукас 20, Мане Огризовић 20, Н.Н. 20, Н.Н. 20, Никола Савић 20, Пајо Малић 20, Мирјана Борјан 20, Богдан Карађорђевић 20, Мирко Чулић 20, Ратко Доброта 20, Живко Драгичевић 20, Перо Рашковић 20, Милош Миодраг 20, Ђуро Бачко 20, Јован Кашић 20, Стево Лазић Ћевука 20, Душан Стринић 20, Милорад Борак 20, Никола Колар 20, Радован Бурсаћ 20, Ненад Богдановић 20, Душан Чепрља 20, Рајко Вукас 20, Ђуро Манојловић 20, Славко Стојић 20, Драгослав Вранић 20, Светозар Стринић 20, Јово Станисављевић 20, Стево Петровић 20, Мирко Симић 20, Александар Радовановић 20, Маринко Манојловић 20, Милан Танкосић 20, Гаврило Ћучук 20, Зоран Шљивар 20, Јован Шљивар 20, о. Недељко Лунић 20, Анка и Ђуро Драгишић 20, о. Драгољуб Поповић 20, Мара Грубнић 10, Н.Н. 10, Душан Манојловић 10, Урош Лакић 10, Никодим Добријевић 10, Ђорђе Ивекић 10, фамилија Дамјановић 10, Мара Грубнић 20, Миливој Вукашин 10, Душан Симић 10, Васиљ Колар 10, Ратко Бабац 10, Ђуро Карановић 12, Љубомир Ђурић 10, Симо Стојић 10, Душан Мандић 10, Илија Бјеговић 10, Милан Рапић 10, Бранко Петровић 10, Вучета Рутовић 10, Момчило Плавша 10, Вучета Рутевић 10, Којовић 5, Маријана Маљковић 5, Јован Јакшић 5, Душан Вукашин 5, Стана Нећак 5. Прилози из Канаде прикупљени су са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г. Г. Георгија. Прилоге je прикупиo ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона Канада.

ПРИЛОЗИ ЗА МАНАСТИР ЛАЗАРИЦУ Миле Тркуља 100 ЦАД, Стево Стојисављевић 50 ЦАД, Жељко Стринић 100 €, Петар Стринић син Тоде 100 €, Мирослав Мећешић 200 €, Војо и Мила Радмиловић 250 ЦАД, Маринко Манојловић 100 ЦАД и 100 $, Душан Вујков 200$, Никола Грубнић 500$, Никола и Деса Стринић 500 АУД, Тоде Манојловић 1000 ЦАД, Војислав Ожеговић 20 $, Душан Ћелебићанин и Анђа Зарач 2495 Ł, Петар Берић 50 €, Војислав Ожеговић 20 $

ИСПРАВКА У прошлом броју смо погрешно написали име приложника, па овом приликом то исправљамо: Јово Мишчевић 150 ЦАД.

СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

30

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/235-232; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 e-mail: djurdjevicm@hotmail.com – II парохија: ђакон Миле Савичић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел.: 022/215-415; Моб.:099/594-89-74 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 098/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије у Скрадину

Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Скрадинско поље б.б. Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском Јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Jереј Владо Благојевић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/565-20-73 еmail: radoslavm@vip.hr СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени, 22300 Книн Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com

Посета Архиепископу охридском г.г. Јовану

Сестринство Успења Пресвете Богородице – Скопље Фотографија на корицама – манастир Св. Јована Златоустог, Нижеполе – Битољ