Krka 022

Година V. – Број 22

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Малогоспојински број – 2007. г.

Цијена 10 kn

Икона Пресвете Богородице Чаша неиспијена

1. стр. – Пресвета Богородица Пророци проповедаше – рад сестринства Тројеручице – Шибеник

Септембар 2007.

БОЖАНСКО ПРЕДЗНАЧЕЊЕ И ПРОРОШТВО О СЕМЕНУ ЖЕНИНОМ

О свагдадјевству Богомајке Св. Филарет митрополит Московски Дело оваплоћења Сина Божијег, спасоносно за човека, не почиње тек архангелском благовешћу Пресветој Дјеви Марији. Јер је само по невеликој моћи људској, за извршење тога дела, неколико хиљада година очекиван пристанак Дјеве. Кажем: по невеликој моћи људској, зато што по великој моћи Божијој то дело започиње од саме вечности. Апостол сведочи да: „Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима... изабра нас у Њему прије постања свијета” (Еф. 1,34).

Но није неопходно да се узносимо ка тако пренебесној висини созерцања. Довољно је успети се до почетка Христове тајне, који се налази у земном рају. Када је лукавом кушачу пошло за руком да превари прве људе и тиме поруши њихово рајско блаженство, када је смрт, претходно предострожно запрећена а касније и потврђена осудом, у трагању за грехом нагазила на човека тада ју је Бог, милосрдан у Свом праведном суду, зауставио, благоволећи да у умирућем и пропадајућем човечанству посеје ново семе живота и спасења. Он је на

Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

О свагдадјевству Богомајке .........................................3

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник

Беседа о правој вери ....................................................6 Свето Писмо у Православној Цркви „Библија” .........8

чудесан начин, у речи осуде, делимично сакрио а делимично открио тајну помиловања, када је пресуђујући кушачу, рекао: „непријатељство мећем између тебе и жене, и између сјемена твојега и Сјемена њезина; оно ће ти на главу стајати” (Пост.

3,15). То значи: ти сањаш злобни душе, пошто си преварио жену као слабији део човечанства, а преко ње увукао у преступ и Адама, да заувек поробиш сав људски род. Али не! Међу људима које си победио дићи ће се против тебе повика, отпор и непријатељство. Оно ће да пређе и на њихово

Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Милорад Ђурђевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, јереј Владо Благојевић, монах Доситеј Јовић

О животу у пустињи ...................................................10

Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje

Одношај између Грка и Латина .................................11

Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr

Шекспир – Свечовек ...................................................14 Македонски раскол - резиме ....................................16 Вијести из Епархије .....................................................19

Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње

Приложници ................................................................ 29

ISSN 1334-4293

3

4

Септембар 2007.

наставак са стр. 3

потомство. Коначно, Онај Који се до навршења пуноће времена скрива под тајанственим називом Семе женино, згазиће твоју главу, одлучно те поразити, уништити твоју власт која се простире на област греха и смрти, а затим повратити човечанству одузету му светост и живот слободан од умирања. Пут ка разумевању тајанственог назива Семе Женино олакшаће нам управо његова неуобичајеност. Семе несумњиво означава потомство, или пак одређено лице из потомства. Али шта значи Семе Женино? Опште је прихваћено, у васцелом људском роду, а то се види нарочито из древних родослова, да се семе или потомство увек ставља у односу на мужа, а не у односу на жену. Такође, презиме деце или потомака узима се од оца или праоца, а никада од мајке или прамајке. На шта се то указује необичним називом Семе Женино? Можда ни на шта из природног поретка; можда на какву натприродну тајну на

рођење за које природа пита: „Како ће то бити кад ја не знам за мужа?” (Лк. 1,34), а благодат одговара: „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те” (Лк. 1,35) на чудесно рођење Сина од жене која није знала за мужа, на рођење од Дјеве Христа Богочовека. Да је Адам схватио тајну откривења Господњег о Семену Женином, могуће је закључити на основу тога, што је он одмах потом својој жени дао ново име, које би било потпуно неодговарајуће и неумесно, када се не би односило управо на ту тајну: „И Адам надједе жени својој име Живот (Ева), зато што је она мати свима живима” (Пост. 3,20). Ева, мајка живих та су имена прамајци одговарала у стању непорочности, због тога што би она онда заиста рађала само живе, односно никога не би родила ко ће умрети; но њој тада нису дата ова имена, већ је називана просто женом. Зашто је тек после пада у грех, када ће рађати смртне, а уз то још и сама бити разлог што је умирање постало опште наслеђе њеног потомства, зашто је дакле, баш тада Адам наденуо жени својој име Ева (Живот)? Је ли то поруга? Није, сигурно; јер не да би јој се наругао, него вероватније зато да би утеш ио и с е б е и њу, Адам јој је наденуо име Ева, посматрајући је у светлу Божије одлуке о Семену Женином које ће смрскати главу змији. Отац ћу, размишљао је,

бити ја; но нећу бити отац истинитог Живота, јер је за Његову Мајку одређено да буде жена која не зна за мужа; дакле, нека се зове Ева, зато што је она мати свима живима, иако не сама по себи, већ зато што ће једном од Еве изаћи Дјева, а од Дјеве ће се родити Онај Који јесте „Истина и Живот” (Јн. 14,6) и који има моћ да све смртне препороди у вечно живе.

2. Испуњење овог Божанског предзначења и пророшт ва , а та кође и сви х многобројни х потоњи х откривења и пророштава, која су постепено разјашњавала разне појединости и детаље те божанске одлуке. Свагдадјевство Богомајке. Из онога што смо до сада рекли, јасно се види да је спасоносну благовест о оваплоћењу Сина Божијег, још пре Архангела у Назарету, саопштио Сам Бог у рају јер већ је тамо објављена Божија одлука о победоносном Семену Женином, о рођењу од Дјеве Христа Спаситеља. Ако је Божија одлука о оваплоћењу Сина Божијег постојала и чак била откривена још првих дана од постанка света, зашто онда није извршена током многих наредних векова? Нећемо се одважити да себи припишемо способност за давање одговора на овакво питање. „Јер ко познаје ум Господњи?” (Рим.

11,34). Но без устезања можемо рећи, да узрок ове спорости није у Богу: „брзо иде реч Његова” (Пс. 147,15), „јер Он рече, и постаде; Он заповједи, и показа се” (Пс. 33,9). Код Вечног је увек све спремно; за Свемогућег је увек све могуће. Али створења су неизбежно спора, јер се крећу унутар одређених временских оквира, које не могу да убрзају. При

Септембар 2007.

томе, код створења обдарених слободом није довољно да приме Божије дејство, већ се захтева и сагласност њихове воље вољи Божијој. Такву сагласност нарочито је тешко устројити код палих и разрушених створења, која је претходно неопходно уздићи и обновити. Зато је реч Божија о Спаситељу света као муња бљеснула над човечанством у првим тренуцима греховног пом рачењ а , и не јед ном п росија ва ла у наредним пророчким откривењима. Но тама греховна притискала је и даље, па је требало да прођу хиљаде година пре него заиста „Логос постаде тијело” (Јн.

1,14) и „Бог се јави у тијелу” (1 Тим. 3,16). За све то дуго време, благослов о Христу којим нас је Бог благословио у рају, као муњеносни облак надвијао се над земљом, а тајанствено деловање Промисла Божијег тражило је у људском роду и припремало Благословену међу женама, која би својом чистотом могла да привуче божанствену муњу, да је прихвати, смести и задржи, а не буде спржена божанским огњем, те да тако кроз себе истински узме благослов Христов. Ту велику одлуку, ту „тајну од вјечности сакривену у Богу” (Еф. 3,9), Дух Свети је од давнина откривао својим тајницима пророцима, а преко њих и целом човечанству. Што је ближе и скорије бивало испуњење (остварење) тајне одлуке, то је и њено разумевање постајало потпуније. Тако један од Пророка, видећи да је човечанство већ прошло дане младости, да је под васпитним деловањем закона напредовало и дошло до оног узраста када треба да буде способно за договорено обручење са Богом

и рођење Вечног Младенца, приказује Сина Божијег као цара који се спрема за венчање и, узевши на себе лик друга жениковог, готово са нестрпљењем убеђује људску природу да више не одступа од овог блаженог савеза избегавањем или непокорношћу, но да му се преда са свом искреношћу и верношћу: „Чуј кћери, погледај и обрати к мени ухо своје, заборави народ свој и дом оца с војег а . И цару ће омиљети љепота твоја; јер је он Господ твој, и њему се поклони” (Пс.

45,1011). Исаија је на седам векова пре Христа пророчким духом већ потпуно јасно прозрео и објавио ову тајну: „Ето, девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама је Бог” (Ис. 7,14; Мт 1,23). Када каже: „девојка ће”, он указује на Преблагословену Дјеву Марију као на ону која ће доћи, иако тада не само Она, него ни њени родитељи, ни далеки, преци, још нису угледали свет. „Ето, дјевојка ће” каже он „зачети, и родиће сина”. Шта то говориш пророче? Може ли девојка зачети? Може ли родивши остати дјевом? Ако се и збуде, како ћемо знати да је управо то оно очекивано и потврђено знамење које си наговестио? „Зато ће вам Господ дати знак” (Ис. 7,14). Да ли ти заиста видиш ону кћер Давидову на коју указујеш речима „ето, девојка ће”? Видиш ли је у презреном и

од домовине Давидове далеком граду Назарету, у сиромаштву, у беди, без икаквих ознака Њеног царског достојанства, обручену за дрводељу? Реци, како ће Господ дати обећани знак, да би се Она показала као девојка из рода Давидова, која ће да роди у дому и отаџбини Давидовој, и то баш, као што је други пророк предвидео, у Витлејему? Гледајте, како заиста Сам Господ одговара за истинитост пророчке речи: „Дух Свети дође на Марију, и сила Вишњега осјени је” (Лк.

1,35). Она је зачела остајући дјева, и постала је Мајка Сина а да при томе девственост није умањила. Да не би они који не знају тајну овог зачећа могли увредити Преблагословену, Она је пре зачећа била обручена за мужа, Јосифа. Да ни он не би остао у недоумици, био је послан Анђео, да му открије тајну и укаже на знамење. А за остале, који анђеле нису могли да виде и чују, не мање поуздан сведок знамења и

5

6

Септембар 2007.

наставак са стр. 5

весник тајне био је баш Јосиф свима познат као „праведни” (Мт. 1,19), који дакле није могао обмањивати људе, а тим мање хулити на Бога и Духа Светог. Но како постићи да знамење, које се најпре појавило у готово незнабожачком Назарету, буде дато, по пророштву Исаијином, „дому Давидову” (Ис. 7,13), то јест да Дјева, Која је по зачећу од Духа Светог, и после тромесечног пребивања код своје рођаке, до у дубокој трудноћи живела у Назарету, ни не помишљајући на какав пут или селидбу да роди дакле Вођу Израиља у Витлејему, како је прорекао Михеј (Мих.

5,2)? Наравно овде је, како опет наговештава Исаија када каже „него досађујете и Богу” (Ис.

7,13), требало учинити тешка, за људско схватање недостижна дела, да би се збило проречено. Да би Марија, која је живела у дому Јосифовом, била доведена из Назарета у Витлејем, те да би поуздано и свечано било показано порекло Њеног Сина од цара Давида, за средство је изабран велики попис ста-

новништва. Јевреји пописе нису практиковали, чак су им и законом били забрањени, зато их је било потребно ставити под власт другог народа. Ради овога Бог је уздрмао готово све државе на свету и покорио их Риму; у Риму је зацарио Август; Августу је потчинио васељену да би га потпуна моћ и сигурност владавине навели на замисао да изда наређење „да се попише сва васељена” (Лк. 2,1) управо у оно време када је Дјева требала да роди Сина. Тај попис је колико неочекивано, толико и поуздано одвео Јосифа у град из кога је потицао Витлејем. Марија је ишла за Јосифом. На тај начин, Емануилово земаљско порекло открило се баш у време Његовог рођења. Оно што се до тада чинило неостваривим, догодило се Спаситељ се родио управо у Витлејему. Заиста је учињено све, да би се пророштво испунило, и да би кроз мала и велика људска дела постало видљиво велико дело Божије које над

њима господари, како каже Еванђелист: „А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће зачети и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог” (Мт.

1,22-23). Побожно проничући у тајну Оваплоћења Бога Логоса, нека свака хришћанска душа, заједно са Црквом Христовом запева: „Славно поштујмо људи, Пречисту Богородицу, која без повреде у утробу прими Божанствени огањ.” Подајмо као што доликује дар узвишеног и радосног дивљења благословеној међу женама, Пресветој Дјеви Марији, која је највиши од Божијих благослова, у тренутку када јој се јавио, дочекала са савршеном спремношћу и тиме омогућила коначно испуњење толико дуго припреманог, дозиваног, очекиваног и спасоносног за нас Оваплоћења Сина Божијег. Превео са руског М. Станковић

СВЕТИ САВА

Беседа о правој вери Браћо и друзи, и оци, и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша на послушање божанствених заповести и, саслушане вама, ове речи свете положите, браћо, у срца ваша и у свест душевну и у очи умне, и разумејте. Бог премилосрдни и човекољубиви, имајући безбројну милост према роду људском и прешав небеса, сиђе на земљу, и својим божанственим промислом вољно претрпе многоразлична страдања божанствене пути, и просвети род наш, и свете апостоле посла у сав свет, рекав им:

„Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа”. И они сами до нас не стигоше, али речи њихове, уистину чувши, оци наши вероваше. Али преблаги Бог, који има милост без краја, и који неће да ниједан од нас погине по првој заповеди, и на исти начин по учењу и по проповедању светих апостола, подиже мене на ово светитељство, хотећи мноме недостатке отаца наших испунити, и Духом Светим мени заповеди казати вам реч његову о вашем спасењу, да је, са љубављу

БОГОСЛОВЉЕ саслушавши, сачувате, да и ми будемо учесници у реду светих. И ово вас прво молим, браћо и чеда, наду нашу сву на Бога положивши, прво, да се праве вере његове држимо: јер другога основа, као што рече апостол, нико не може положити, сем онога који положи Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, што је права вера, на седам светих васељенских сабора објављена и проповедана, и потом на основу овом свете вере треба нам злато и сребро и драго камење, то јест, блага дела зидати; јер посебно старање о животу непросвећено и непоможено право вером према Богу, ни право исповедање без добрих дела не може нас представити Господу; него треба обоје да бива, да савршен буде Божији човек, а не да по недостатку храмље наш живот. Јер вера спасава, као што рече наш апостол, кад љубављу дела; верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божанствену, Творца, који је одувек, свега узрочног и створеног, видљивог и невидљивог, једнога дакле бића, то јест јестаства у три лица. Не трудимо се, дакле, да разумемо по облику и различитости три Бога, или три јестаства или бића. У једнога, дакле Бога и његово просто и беспутно јестаство и биће верујемо, са различношћу лица различне особине означујемо. Тројици се клањајући у јединству, и јединству у Тројици, јединству трисаставном, и Тројици једнобитној и једномоћној и беспочетној... ... То је, дакле, права вера Божја: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа. И тако обећавши се, ми који смо хришћани и молимо Бога својега, свагда чувајући заповеди његове и творећи вољу његову свагда; јер је вера без дела мртва по речи Јаковљевој. Него браћо и чеда моја драга, као што и више рекох, обоје да чувамо са страхом и трепетом, сачувајте реч Божју и свету веру његову. Трисвето име његово са чистим срцем призивајући и не ленећи се у светим молитвама припадајте му, исповедајте грехе своје, плачући са сузама пред њим, и њему појући и једнако појући у срцима вашим, свагда дан и ноћ не слабећи. Јер Бог, исповедан и мољен, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учења о Богу. Јер није игра учења духовно ни безумље мисли људских, него света вера Божја, која се проповеда, на којој основани бише сви чинови свети о Христу Господу нашем, о ком пророци свети духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и предостојни оци без

Септембар 2007.

покора задржаше, као на крајеугаоном камену црквеном, који се не сече, Христу... Он је премудрост очева и сила, оно што је сведуховно и силно, и крепко, и тврдо, и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и јавља свима своју веру божанствену, који и до нас као преблаги човекољубац богатом милошћу достиже, недостатке наше попуњавајући, пастир истинити, који хоће нас заблуделе овце да скупи у ограду небесну. Ту ограду дозирући мисленим и душевним очима, молимо му се увек, припадајући дан и ноћ, и исповедајући му се како сам дарује изрећи или помислити и оно што је неисказано сачувати. И вољу његову извршивши, спасење ћемо од њега примити у овом веку и у будућем, ако сачувамо заповеди његове верно, што нам сам Бог заповеди да сачувамо, и обећа нам награду небесну за то говорећи: „Заиста вам кажем који реч моју ишчувају неће окусити смрт навек”. Да, чеда моја драга, што је од ове речи поузданије или праведније, што сам Христос сведочи, истином утврђујући? Шта је од свега боље, него не окусити смрти занавек? Јер је далеко од греха то неокушање смрти; а греховшлм окушењем смрти окушење уђе у род људски до Христа. Тога ради он окуси смрти, иако безгрешан и бесмртан по првом рођењу од оца; али ради нас окуси и пострада, да и ми вером у њега окусимо бесмртности његове, као што пророк рече: „Окусите и видите како је благ Господ; благ веома, и прав и веран у свим речима својим, и сва су дела његова у вери”. Зато, чеда моја богољубива, ми који га љубимо треба да чинимо дела вере према Христу Исусу, Господу нашем, који смо примили веру бесмртну од њега, дар толики да не умремо занавек. Потом, ако ово сачувате, бићете благословени од Бога на веке, и блажена ће бити срца ваша и блажене ће бити душе и блажени ћете бити ви, који, примивши Божју веру, сачувате се чисто у њој на бесмртни дар Христов гледајући. И бесмртна дела према Христу свагда чините, веру чисту и молитву честу, а љубављу наду у њега имајте, и свест чисту према Богу и људима, с постом и бдењем, истину при свем чистоту телесну и душевну уздржавањем, чувајући разумевање светога крштења, просвећења Божјега, којим се одрекосмо сотоне и свих дела његових; него свагда љубите покајање и понижење, оправдање, проучавање, исправљање живота свога, мржњу на грех, неопијање, неблудничење, него више свега живот чист, како је Божјим очима у вољи гледати. Јер је Бог један од искони и у бескрајне

7

8

наставак са стр. 7

БОГОСЛОВЉЕ

веке. И ово је прва заповед речена онима који га љубе: да свако од вас љуби Господа Бога својега свим срцем својим, од ума свога, и од све душе своје, и од све силе своје. И да буду речи ове, које вам ја заповедам данас, написане у срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога сведржиоца, и њему једном да служите са страхом и трепетом, и њему једном част и славу шаљите, и њему једном прионите, и именом његовим не куните се, него да је реч ваша оно што јесте, а оно што није да није, и да се никако не именује други Бог међу вама до онај који је створио небо и земљу; колико је на небу горе и колико је на земљи доле и колико у води и под земљом, да се не поклоните и не послужите ничему од свега тога, осим Господу Богу вашем, којим

Септембар 2007.

се крстите и у кога веровасте, и одрекосте се тајних срамота, и учесници бисте благе вере његове и удеоничари бесмртности његове. Њега се једног неодступно држите, јер је пред очима његовим све наго, као што рече апостол, јер је Бог наш огањ, који прождире и предаје очеве грехе на чеда до трећега и четвртога рода оних који га не љубе, нити творе вољу његову, а који твори неизмерну милост онима који га љубе и чувају заповеди његове. Јер он је Бог богова и Господ господа, Бог велики и крепки и страшни. Да, да сачувате заповести његове и да чините пред очима његовим све речи, које вам заповедих, да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи ћете бити навек, ако учините добро и угодно пред Господом Богом вашим, коме слава, беспочетност у бескрајне векове. Амин!

Свето Писмо у Православној о. Димитрије Серфес Библија је црквена књига. Ми зато не читамо Свето Писмо као изоловане јединке, већ као чланови Цркве. Да бисмо сачували Свето Писмо у духу Цркве, ми посматрамо како се Писмо користи у богослужењу, и како су га тумачили Свети Оци. Онда је наш приступ Библији и литургијски и патристички. Православна Црква верује да Свето Писмо, тј. Библију Старог Завета и Новог Завета, морамо созерцавати у потпуности унутар Светог Предања. Предање је живот, лични сусрет са Христом нашим Богом у Светоме Духу. Према томе, предање није само одржавано од стране Цркве – оно живи у Цркви, то је живот Светог Духа у Цркви. Библија је према томе највиши израз Божјег откровења човеку. Допустите ми сада да вам понизно појасним значење

Признавање Светог Духа као јединог Надахнитеља и Тумача Светог Писма, и као Ујединитеља, у духу слободе, свих верујућих свих генерација, је оно што чини нашу Цркву Православном Њ.П. епископ Данило Будимски

Светог Предања у Православној Цркви: Појам Предања код раних хришћанских Отаца односи се на Божје откровење које је Бог предао Својим верним људима кроз пророке и апостоле. Стога, то не значи нешто тек тако једноставно „уручено”, предато. Грчка реч за предање, или њен одговарајући глагол, се на сличан начин употребљава у Новом Завету и на исти начин примењује да се искаже Јудина издаја Христа Јеврејима (предао), и на предавање (па-

радосис) хришћанског учења Светог Павла својим преобраћеницима. Предање је названо „Апостолским” зато што су га Апостоли предавали Црквама које су оснивали. Такође је касније названо „црквеним” зато што је опет предавано свакој генерацији од стране црквених учитеља свом народу. Сматра се да се његова бит састоји од главних чињеница и веровања искристализованих у Символу Вере велике православне цркве. У ранохришћанској литератури, постоји позивање на „неписано предање” којег су Апостоли оставили. Ово, међутим, се не односи на ниједну информацију одвојену од Писма већ пре на доказ првих хришћанских институција и обичаја који потврђују библијско учење. Затим, значајно је да су у Светом Предању (са великим

БОГОСЛОВЉЕ

Септембар 2007.

У сагласношћу са Апостолском вером која нам је предана традицијом Отаца, ја сам предао традицију, без проналажења било чега небитног у њој. Оно што сам научио, то сам записао, потпомажући се Светим Писмом Св. Атанасије Велики Њ.П. епископ Данило Будимски

Цркви „Библија” П) сабране верске истине; оне су првобитно биле усмено пренете од стране Христа и Апостола члановима Цркве и, после тога, предаване су у својој целости од стране Цркве. Ове истине су делимично формулисане и изнете од стране Васељенских Сабора, и мањих синода чија је правоснажност одређивана од стране истих; оне су такође кружиле у заједничкој вери и мисли Цркве и биле укључене у касније догматске и символичке текстове, у списима Отаца и у литургијским књигама цркве. Свето Предање такође садржи сва црквена предања (са малим п) која се односе на богослужење, црквену владавину, и, уопште, на обичаје везане за живот Цркве. Ова предања заслужују поштовање од стране конгрегације али их треба разликовати од догматског предања које се односи на истине пра-

вославне вере. Свето Предање се сматра извором хришћанске вере истог значаја и важности коју има Библија. Ово се односи на чињеницу Христовог појављивања у слави док је био још на земљи. То указују прва три Јеванђеља (Мат. 17:1-13, Mарко 9:2-13, Лука 9:28-36), и такође се наговештава у II Посланици Св. Петра 1:16-18. Чину Христовог преображења били су сведоци светитељи Петар, Јаков, и Јован, и њега су еванђелисти описали у главним цртама са упечатљивом подударношћу. Према Предању, преображење се одиграло на гори Тавор, али многи учењаци предлажу Гору Ермон, а неки чак и Маслинску Право тумачење Писма је Црквена проповед, то је предање Свети Иринеј

гору. Догађај је тумачен као потврда јеврејског закона и пророка да је Христос главни Месија, Избавитељ, с обзиром да су се и Мојсије и Илија појавили у време Преображења са десне и леве стране Христа. Догађај је био такође Божанска објава Христа као Божјег Сина и претсказање његове будуће славе. Празник Преображења потиче из Источне Цркве. Он је био првобитно локални и незванични празни к, али је постао широко прихваћен пре Х века. Одатле је проширен на Запад, али није постао опште прослављан до средине ХV века. Празнује се 6. августа. – Извор: Речник Гр чког православља, од п. Никон Д. Патрианкосs, Hellenic Heritage Publications., Pleanstville, N.Y., 1984., pp. 356-357 Душа Светог Православља је молитва, а то је такође Свето Писмо пошто је Хришћанска Црква, Библијска Црква. Православна Црква следи веровања Старог Завета, Новог Завета, укључујући и неколико књига Апокрифа. Пошто Православна Црква сматра Свето Писмо, Библију као највиши израз Божјег откровења човеку, и то не сме бити гледано као нешто изван Цркве, већ као на нешто што живи и што се подразумева унутар Цркве, (зато се не смеју раздвајати Свето Писмо и Свето Предање).

9

БОГОСЛОВЉЕ

10 Свето Писмо напослетку преко Цркве врши свој утицај, јер је Црква била она која је првобитно одредила које књиге чине део Светог Писма; и само је Црква меродавна за тумачење Светог Писма. Ово је због случаја да многе изреке у Библији које саме по себи су далеко од тога да су ја-

Поуке старца Порфирија Кавсокаливита

Септембар 2007.

сне, и самостални читалац, ма како искрен био, је у опасности да погреши ако се ослања на сопствено тумачење. Сада можемо рећи да православни хришћани када читају Свето Писмо, прихватају вођство Цркве. Према томе ко нам помаже у разумевању Светог Писма и ко нас води? Првенствено Све-

ти Дух а затим изнад свега ми припадници Православне Цркве окрећемо се већ вековима Светим Оцима који су помогли у тумачењу Библије или како Православна Црква воли да каже: Светог Писма. превод с енглеског Д. Лазаревић

О животу у пустињи

Ко о чему, ја о једном! Како да побегнем у пустињу... Како да затражим од старца дозволу и једну врећицу са двопеком, па да нестанем, да бих у самоћи непрекидно хвалио и славио Бога... Али мислио сам и ово: „Куда да идем? Нисам добро научио рукодеље, нису ми довољно показали.” Можда су се плашили да их не напустим. Тај страх је тада и владао Светом Гором. Нису послушнику довољно показивали да он не би усавршио вештину рукодеља, па онда отишао. Иначе, познавање рукодеља за монаха је важно као и ваздух који удише, јер на тај начин може да заради себи за двопек. Дакле, дошло ми је на ум да отидем у пустињу и да живим сам, само са Богом. Да живим несебично. Да живим без гордости, без себичности, без таштине, без свега тога. Верујете ли ми то? Тако се у мени и родило својство несебичности. Неки подвижници који су се сакрили у пустињи, достигли су право савршенство. Није их занимао ни свет нити било шта друго. Ништа, ништа, ништа... Лили су изобилно сузе пред Богом и сви су се молили за Цркву. Сви су најпре изгарали за свет и за Цркву, а тек после за себе. Мени се, као што вам рекох, увртела у главу помисао о томе какав је циљ имао онај славуј. Какав је циљ имао да усред пустиње пева из свега грла? Циљ му је, свакако, било богослужење, хвалопој и славословље Богу Творцу. Зашто, дакле, да и ја не одем у пустињу да служим Богу у ћутању, далеко од света и од љу-

дског друштва? Има ли ичега савршенијег? На све ове мисли надахнуо ме је онај славуј. Оо! Какве сам само планове правио: како ћу отићи у пустињу, како ћу се радовати, како ћу умрети! Ооо! Јешћу траву, радићу ово, учинићу оно!... Одлазићу повремено, у ритама и непознат, у неки манастир да ми даду понеки двопек који ћу јести, никоме не говорећи ни где боравим ни ко сам. Разрадио сам читав план. То је била моја тајна. Вратим се ја тако у келију пун ових осећања и снова. Исповедим их старцу. Старац се насмеши.

– То је прелест – каже он мени. – Избаци то све из своје главе. Немој уопште више ни да помислиш о томе, јер ће ти такве помисли пресећи и молитву. Као што сам вам често говорио, имао сам једну добру особину: што бих исповедио старцу, онога часа се завршавало, а ја сам у себи осећао велику радост. Било је то, изгледа, захваљујући старчевој молитви и благослову. Тако сам, као послушник, живео у земаљском рају Свете Горе. Никада нисам пожелео да отидем одатле. Али Божји план је био друкчији. Живот и поуке старцa Порфирија Кавсокаливита, Беседа, Нови Сад 2005.

БОГОСЛОВЉЕ

Септембар 2007.

Одношај између Грка и Латина Тешко је и мучно стање наступило за православну цркву у Далмацији од XI вијека. Ово смо већ казали. Као што је латинско далматинско свештенство безобзирним својим поступањем и ради своје материјалне користи, нападало на православне Хрвате и на њихову народну цркву, и тек се умирило према Хрватима, кад им је уништило цркву и све их полатинило, те себи подложило, тако је оно хтјело то исто да учини и са далматинским Грцима. Оштра реакција ових Грка осујећивала је сваки корак тога свештенства, који се клонио на штету православне вјере. Ово је изазивало исто свештенство, а посебно латинске далматинске бискупе, на најбезобзирније поступање са православним Грцима у Далмацији, много одлучујуће и жешће, него што је било поступање њихово са православним Хрватима. Хрвати су се мушки опирали насртајима тих бискупа на њихову цркву, али су морали подлећи сили, јер нијесу имали заштите код својих владара, који су први цркву своју народну изневјерили и подвргли себе и своју државу слијепој послушности Риму. Грци далматински били су срећом својом у другом положају. Штитио је њих цариградски двор, који није престајао сматрати Далмацију својом темом, а у вјерској заједници били са великом црквом цариградском, и према томе су они и осјећали у себи моралне снаге да се одупиру нападачи-

ма на вјеру своју; а умјели су Грци у приликама и мило за драго враћати Латинима, кад би им у цркву дирали.

1. Мржња је стара постојала међу Грцима и Латинима, и у народним и у вјерским односима. Ова је мржња прогресивно расла, особито у XII и XIII вијеку за вријеме злосретних крсташких ратова, којих несреће нијесу минуле ни Далмацију. Већ први крсташки рат (1095. год.) показао је Грцима, колико мало хришћанске љубави проникава западне крсташе према источној цркви. Ништа нијесу поштовали ти крсташи: све су само рушили, све скврнили и свуда само пљачкали, не штедећи ни највеће грчке светиње. Природно је по себи, да су Грци морали сматрати на те латинске крсташе, као на најљуће непријатеље своје; а пошто су ти крсташи долазили на исток и на грчке посједе у име цркве латинске, то су Грци на ту исту цркву сматрали, као на штитницу разврата и зла, те су само са мржњом гледали на њу и на њено свештенство. Ова је мржња још јачом постала, кад 1185. год. Латини освојише Солун. Византијски писци грозотом описују, шта су тада Латини ту починили. Никита Хонијат, сувременик догађаја тога, овако између другога о истоме пише у спису своме о времену владања цара Андроника Комнина: „Догађаји који су се збили, кад Латини освојише

Солун, састављају нову илијаду невоља, које су више него трагичне. Све су куће у граду опустјеле; није било једнога склоништа, гдје би се човјек могао сачувати, нити једне улице, да се избавиш од убица, па ни лагума, да се сакријеш. Нијесу помагале ни прошње ни жалбе; мач је све и свакога дохватио, и само онај удар, који би умртвио, био је угодан бијесним оним људима. Узалудно су се многи приклањали у цркве, узалудна је била нада и под светим иконама. Варвари они, смјешавши божанско са човјечанским, нијесу зазирали ни пред светим мјестима, нити су штеђели оне који су се у та мјеста приклањали... Непријатељи са оружјем у рукама усртали су у цркве, и убијали су свакога, кога би ту нашли, и као животињу, која је за жртву, клали су кога би год ухватили. Па јесу ли и могли штеђети људе они, који нијесу уважавали светињу и који се ни Бога бојали нијесу? Али, колико је страшно то, што су ти нељуди отимали ствари, које су Богу посвећене, дирали поганим рукама оно, што се не смије у цркви дирати, и псећим очима

11

12

наставак са стр. 11

завиривали у оно, што је тајна у цркви, толико је безбожно са њихове стране то, што су бацали светогрдно на земљу свете иконе Исуса Христа и Његових угодника, газили их ногама, и ако су на њима налазили каквих драгоцјених украса, скидали су то безобзирно, а саме су иконе бацили на улици, да их газе, који пролазе, или су их на ватру стављали да кухају себи јела. А још је безбожније и страшно, што су неки између тих бијесних Латина скакали на свети пријесто, пред којим се клањају и сами анђели, и ту играли пјевајући најразвратније пјесме, и затијем каљајући својом нечисти свето мјесто....” (књ. И гл. 7.) „Угоднике Божје јавноме су презрењу Латини излагали. Тако, миро које је текло из гроба славнога чудесима и страдањима својима мученика Димитрија, они су грабили обичним посуђем, лијевали су га у рибње лонце, мазали су њим своје чизме и употребљавали су га за све оно, за шта се обично уље употребљује... Кад су православни били скупљени у цркви на молитву, ушли би Латини хрпама у исту цркву, и показујући као да се тобоже и они моле, међу собом су на своме језику на глас се разговарали и безобразно се дерали. Скочили би изненада на појаче црквене, ухватили би их за грло, давили би их и тијем наравно прекидали појање. Осим тога, неки би почели тобоже да заједно са појачима поје и као да се, несретници, хоће и они да Богу моле, подвикивали би најнеприроднијим гласом, започињали би скаредне пјесме или би ударали, да гласом подржавају псеће лајање... Све су ово Латини чинили само да подвргну руглу православно богослужење и да по-

БОГОСЛОВЉЕ кажу, како га презиру ... Тада се јасно показало, да међу њима и нама неће, нити ће се икада више моћи наше душе сјединити с њиховима, макар да и будемо приморани с њима живјети.” (И 9.) Ми смо из Хонијатове историје привели само светогрдна дјела Латина, који су толиком дрскошћу дирали светињу Божју. А нећемо да приводимо остало што овај историк пише о томе, како су они поступали са грчким женама и до каквог је цинизма и јавнога разврата долазило то њихово поступање. Стид нам је то и написати. Исти историк спомиње у истој историји тадашњег православнога солунскога архијепископа Евстатија, човјека особитих врлина и велике учености. За овога архијепископа каже, да се настојањем његовим и молитвом Бог смиловао на Солуњане и ослободио их најпосље од латинскога зла. Од овог архијепископа Евстатија имамо жалосну потврду онога, што смо из Хонијата привели. Каже Евстатије, описавши како су Латини освојили Солун, да су „улице биле пуне људских трупова, и ту су ти трупови лежали голи, јер су грабежни Латини свукли их били да им и одијело присвоје. Па ни то им није било доста, него су допуштали себи и најсрамотније поступање са труповима побјеђених Грка. Људска тјелеса су измијешана била и нарочито од Латина стављена заједно са мрцинама магараца, паса и мачака, те намјештена једно уз друго на такав начин, као да се грле и да путеној жудњи задовољавају. Најпослије та људска тјелеса заједно са мрцинама бивала су спаљена. Грчке цркве не само што нијесу светињом својом

Септембар 2007.

укроћавале бјеснило тих људи, него су биле за њих поводом највећих безакоња. Улазили су у цркве, ругали се светињама и молитви и заклоњене у црквама људе бијесно су били и убијали. Жене и дјевојке без разлике подвргавали су се скотској страсти војника, а цинизам при томе није познавао граница. Много стари људи и жене међу Солуњанима, не могући да одоле толикој невољи, бацали су се са кровова кућних на улицу, или су се бацали у бунаре, на погину и тијем да се отму безбожницима. Који би Грк остао жив, томе је још страшнији живот постајао. Латини би свакоме Грку нос одсјекли у знак да је побјеђен и жалосници нијесу више један другога познавали. Тако онакажени, те голи и гладни, биједни само смрт су жељели.” Доста би било и овога догађаја у Солуну, да се види, колико су Латини у оно доба мрзили Грке и православну цркву, а уједно би овога већ довољно било и да се с друге стране оправда мржња Гр-

БОГОСЛОВЉЕ ка према Латинима и њиховој цркви. Али требало је још, да се испуни чаша злоће, и да се за све потоње вијекове раствори пропаст између Грка и Латина, између православне цркве и латинске цркве. Четврти крсташки рат, да се тобоже ослободи света земља од некрста, имао је да ту пропаст створи. Умјесто ослобођења свете земље, злосретни ови крсташи нађоше да им је пробитачније отимати хришћанске земље од законитих својих господара, да тијем очитије покажу, колико су искрено стављали на себе знамење крста и колико им је стало било за свету земљу и за гроб Спаситељев! Први је посао ових крсташа био, да навале на Задар, да га опљачкају, да му растерају грађане и да га на пола разруше. Послије овога дјела, достојнога онаквих нељуди, који светогрдно ношаху на себи биљег часног крста, дошао је ред на Цариград да с истим градом учине исто, што и са Задром. Ударише ти крсташи на Цариград и у априлу 1204. године освојише га, протеравши

из њега законитога му цара хришћанског и православног патријарха са епископима. Онај исти хисторик Хонијат, у спису о времену владања Алексија Дуке, овако казује, шта учинише тада Латини у Цариграду и са Цариграђанима: „Чим да почнем, чим да продужим и чиме да завршим казивање о ужасима, које су тада починили они крвници? Тешко ми је споменути, како су нечастиво погажене биле свете иконе, како су разбацане по нечистим мјестима мошти светих мученика, који пострадаше за Христа! Што је иначе страшно и чути, тада се могло то већ видјети, како се божанствено тијело и крв Христова бацала и пролијевала на земљу. Пљачкајући драгоцјену црквену ризницу св. Софије, Латини су неке између светих ствари разбијали, узимајући себи оно што је скупоцјеније било, а друге су употребљавали за обични живот при јелу и пићу, и радили су то, као истинити претече антихристових дела! Што је накада претрпио од народа Христос, кад су му хаљине скинули и ругали Му се, то је Он исто и сада претрпио: хаљине су Његове и сада латински војници дијелили на дијелове, бацајући коцку шта ће коме допасти, и фалило је само још да га у ребро прободу, па да опет потече на земљу божанствена крв. О безакоњима, која су тада почињена била у цркви св. Софије, тешко је и причати. Света трпеза, која је од најдрагоцјенијих комада састављена била и која је у својој цјелини представљала савршенство љепоте и богатства, разбијена је сада била и у једнаке дијелове раздијељена између пљачкатеља заједно са осталим црквеним богатством, које је огромно било

Септембар 2007.

по количини и беспримјерно по љепоти. Па умјесто да бар на својим рукама износе из цркве разграбљене скупоцјености свете, они су уводили у цркву коње и магарад до самога нејсветијег мјеста и на њих су товарили опљачкане свете ствари; па кад би животиња посрнула и пала због глаткости тла, они су је ножем пробадали, и таквим начином скрнили нечистом крвљу света мјеста” (гл.

3). „Увели су били у цркву и сјели на патријархшески пријесто једну женетину, препуну свакога гријеха, жрицу нечастија, слушкињу ђавола, хулитељицу Христову, и та је несретна женетина на пријестолу извађала скаредне пјесме и плесала. Нити су то једина безакоња, што су Латини ту извршавали, него сваке врсте пријеступе чинили су они ту са једнаким бјеснилом. А извађајући така безакоња над свим што је свето било, Латини већ дошљедно томе нијесу могли штеђети поштене жене и дјевојке, које су за удају биле, или које су себе у дјевичанству Богу посветиле биле... Ми смо видјели и још много другога сличнога, што ако и није у свему представљало царство антихриста, али је у свему протуположно било ономе, што хришћани зову благочастивим и сходним Божјој ријечи” (гл. 4). Много је ово што каже Хонијат. И премда је он сувременик овога догађаја и очевидац, могло би се ипак посумњати у истинитост сваке ријечи његове и помислити, да је можда као Грк преувеличао ствар. Али има један други исто тако сувременик тога догађаја, који пише о истоме догађају и понавља у главноме оно што је Хонијат казао, а коме се не може не вјеровати. Тај сувременик није нико други, него

13

14

наставак са стр. 13

тадашњи римски папа Инокентије III. У писму своме од 10. јула 1205. Инокентије овако о томе пише у Цариград кардиналу Петру, папскоме легату на истоку: „Ви сте се завјетовали, да ћете све силе своје уложити да ослободите свету земљу из руку некрста, а на мјесто тога сада безрасудно погазисте чистоту завјета вашега. Ви нијесте подигли оружје противу невјерних, него противу хришћана; пожељесте не да ослободите свету земљу, него да завладате Цариградом, давајући тијем предност земаљском богатству пред небеским добром. Али што је још горе, неки између вас нијесу поштеђели ни вјеру, нити су имали обзира наспрам женскога пола, него предавајући се јавном блудочинству и прељуби, силовали су не само просте женскиње, него и дјевојке, које су Богу себе посветиле биле. Није вам доста било царских ризница и иметка богатих и простих људи, него сте грамзиве руке своје пружили и на црквену имовину, а што је још преступније, и на богослу-

БОГОСЛОВЉЕ жбене предмете, јер сте крали свештене одежде и присвајали иконе, крстове и свете мошти. Тугом и срамотом морамо сада казати, да оно, што се сада сматрало да се догађа за добро цркве, сада служи јој само на штету. Јер како ће грчка црква, која је изложена толиким невољама и гоњењима, пристати на сједињење и на послушност апостолскоме пријестолу, кад у Латинима не види него примјере разврата и дјело мрака, тако да их по праву мора мрзити више него ли псе?” А што је најгоре у овоме папиноме писму, то је да он осуђује за пљачкање не само латинске војнике, као Хонијат, него кори за то и латинско свештенство, а на првоме мјесту тога свога легата, кардинала Петра. На жалост, све што је папа написао, нијесу биле друго него пусте ријечи и само тренутни израз осјећаја хришћанског човјекољубља. Јер тај је осјећај послије само неколико мјесеци охладио у њему, кад му приказаше све материјалне користи, које он добива од тога, што му се Цариград покорио и што је

Септембар 2007.

он сада господар и православног Истока. Ово дознајемо из једног писма истог овога папе од септембра 1205, управљенога латинским бискупима у Цариград, у којем писму папа изјављује радост своју, што је Бог ослободио грчко царство од гордих и предао га смиренима, а ти смирени су западни крсташи! Овијем папа је узео на себе сва ова недјела, што су крсташи на истоку почињели били, и тијем је пренио и на себе ону мржњу, коју су Грци према Латинима услијед оних недјела зачели, а што је још дубљи јаз изрило између латинске цркве и цркве православне. Ово смо овдје сада ми привели ради тога, да се боље разумију сва она гоњења, којима ће се од сада унапријед подврћи православна црква у Далмацији, и сва она ужасна борба, коју ће имати православни у Далмацији да издрже, а да очувају своју вјеру и да не подлегну латинству. из књиге Православна Далмација, еп. Никодим Милаш

Владика НИКОЛАЈ

ШЕКСПИР – СВЕЧОВЕК Ja не познајем Шекспира. Чак и не могу да га познајем. Али он зна мене; он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да читајући њега, налазим самога себе у њему. Можда сам ја човек са једном главном мишљу, једним осећањем, једним тоном, једном бојом – чак једно. А он је био мулти – и мyлти. Он није никад био сам. Његово име је Легион. Он је скоро Свечовек. Ето зашто се Шекспир тако снажно доима нас Словена. Свечовек је наш идеал, наш сан,

наша неизрецива чежња, наша нада, наша збуњеност. ШЕКСПИРОВО ЦАРСТВО Енглески народ је остао веран панхуманистичком духу Шекспировом. Његов народ покушава да разуме свакога у свету, мистично поштујући у свакоме – као што је и Велики Песник – неки велики закон Васионе, која шаље свакога у овај живот са неком тајном мисијом. Тешко је сазнати која је то мисија човека или

БОГОСЛОВЉЕ нације и изнаћи оно суштинско добро које они можда садрже у себи као оправдање свога постојања. Temeritas est damnare quod nescials! (Смелост je осуђивати оно што не знаш!) – рекао је Сенека. Шекспир је ипак знао, као што знају и Британци, васпитавани на Шекспиру. Њихово начело није да свет униформишу, већ да умноже сопствени дух учењем и разумевањем духа свих других како би били праведни према свима. Њихов пут не води ка Надчовеку, веч ка Свечовеку; не ка Ничеу већ ка Шекспиру. Они имају шекспирску способност да изаћу из сопствене душе па да неко време носе душу некога странца. Они разумевају много више различитих душа него ико други. Од леденог севера Канаде до вреле и сунчане Индије и Јужне Африке они истовремено и стичу и шире знања, увек спремни пре да уче од других него да друге уче. Молим вас уочите: на њиховим уснама увек лебди питање а не одговор; никада нису тако брзи да одговоре као да питају. Њихово разумевање људске природе и различитих душа нација је огромно. Они се с поштовањем односе према тим различитим душама које настањују њихову велику Империју. Они воле овај мозаик од малих и великих нација, великих и малих држава, оригиналних обичаја, различитих боја и религија – овај мозаик, који они називају Британским Царством. Оснивач овог Царства је, по моме мишљењу, Шекспир. Он је положио темељ, он је дао душу, да, и сам програм за тај велики мозаик. Он, цар Шекспир! Царство мора бити велико! – био је програм. Шекспиров дух је био гаранција за то. Био је то сувише велик дух да би запосео простор само од једне до друге обале Британског острва. Царство мора бити вишебојни мозаик, повезани multum, не униформисани и досадни unum! Оно је постало таквим. А Царство ипак не сме бити ни гордо ни самодовољно, јер ‚Онај који је горд поједе самога себе’! Оно и није. Шекспир је био примордијални творац и инспиратор Британскога Царства; Кромвели, Елизабете, Џорџи, Викторије, Питови и Гледстони – то су помоћни градитељи тог великог здања. Смем ли да кажем – Британски свет је велико тело у којем је оваплоћен шекспирски

Септембар 2007.

дух? Поседовати такво царство, знати њиме управљати, како с њиме поступати, како га покретати ка прогресу и цивилизацији – за то је потребан специјалан одгој. Такав одгој могао је дати британском народу само Шекспир. Током тристагодишњег периода британске историје мислим да би Шекспир могао да се упореди само са Библијом по утицају на ту историју. (Говорим о нацији као целини – ускогруди патриоти овог острва – ако има таквих – немају ничег заједничког са Шекспиром и више су рушитељи него ослонци славнога Шекспировог царства). ОН ЛИЧНО Свечовек! Платон је изговорио ову реч, а при том је мислио на Васиону. Достојевски је изговорио ту исту реч, а он је мислио на Човечанство, у истом смислу као свети Павле. Али нема ниједног другог смртника који је у толикој мери био калеидоскоп Човечанства својим личним умом и срцем као Шекспир. Он је прави микрокосмос. Он описује стотине људи тако јасно и верно као да пише своју личну биографију. Њему није ништа одвећ мало нити ишта одвећ велико. Он не обожава ни једног човека нити мрзи и једнога. Он може, попут античкога бога, лако да сиђе са Олимпа и прометне се у облик који жели, било у краља или просјака, човека или жену, свеца или злочинца. Нека брза метемпсихоза, чак калеидоскоп света – панантропос, свечовек! Ја се питам: да ли је овај човек могао стварно бити веран пријатељ икоме, или трајан непријатељ икоме? ЧОВЕК СА „МУЗИКОМ У СЕБИ” Шекспир је био човек са „музиком у себи”. У словенском свету нема ниједног човека са „музиком у себи”. У англо-америчком свету постоје таква два – други је био Емерсон. Велики Словени су били обузети болним утиском о људској патњи у овом свету у толикој мери да су сви они посветили свој таленат решавању „социјалног проблема” „људске среће”. Они наставак на стр. 18

15

16

Архиепископ ох

Еклисиологија Православне Цркве не зна за проблем назван аутономија или аутокефалност. То је вештачки проблем наметнут осамостављивањем балканских држава у 19. веку. Нити може једна помесна Црква да буде Црква, ако није аутономна, па чак и аутокефална (у правом смислу те речи) у односу на остале Цркве, нити пак може да буде Црква, ако се потпуно одвојила од осталих Цркава и не општи са њима. Да би Црква била Црква треба да буде у литургијско-канонској заједници са осталим поменсим Црквама, без разлкике на начин њиховог устројства. Шизме мотивиране национално-филетистичким побудама карактеристичне су за живот Цркве у периоду 19. и 20. века. И оне су вероватно најнеразумније и најбесмисленије шизме у историји Цркве. Мотив за њихов опстанак је потпуно нецрквен и плод је опадања вере у времену после притисака у турском и комунистичком ропству. Раскол је супротстављање Цркви. Зато у њему нема спасења. Могу расколници прихватити интегрални текст Светог Писма, могу да мисле како чувају исту веру и исте догмате као и православни, могу да имају Свете Тајне, које ће бити потпуно исте као и Свете Тајне Цркве, али и поред свега они немају спасење. Само зато што су изван тела Цркве. Догмати имају свој темељ и јединствено се потврђују у саборности Цркве. Изван Цркве, учење о вери постаје философија. Зато, без обзира што расколници сматрају да православно верују, њихова вера је неплодотворна, зато што се не потврђује саборношћу Цркве, а без те потврде веома лако може да постане кривоверје, односно јерес. Раскол који се догодио Цркви у Републици Македонији 1967. г. има политички карактер. Сматрамо да су за пучистички акт самопроглашења аутокефалности постојала два разлога. Прво, да се задовољи потреба тадашње комунистичке власти да преко Цркве контролише дијаспору, која у то време није могла бити контролисана ни на један други начин, пошто је била антикомунистички расположена; и друго, да се умањи моћ

СПЦ тако што ће се оутђити један њезин део и направити дугогодишњи раздор у телу Цркве. Не бисмо овде наводили како је преко Цркве дошло до давања националног идентитета народу у новонасталој Републици, зато што и поред тога што је Црква, посебно на на Балкану била чувар националног идентитета неког народа, ипак њена улога и смисао није у томе. Црква на територији Републике Македоније у периоду њеног једностраног дељења од тела Православне Цркве, у суштини и није имала капацитет за аутокефално управљање. Посебно

17

хридски ЈОВАН

је жалосно што се то изгледа продужило све до данас, а доказ је повлачење потписа са Нишког споразума. (Нико нека не мисли да се добри могу оделити од Цркве. Ветар не развејава пшеницу... Деле се они, који без Божијег устројства, самовољно прихватају да руководе саборима лишеним расуђивања, без канонског посвећења проглашавају се вођама, присвајају звање Епископа, иако их нико није посветио у епископство.

– Св. Кипријан Картагински, За јединство Цркве, Софија, 2000; стр. 40-41) Још горе од тога, у Синоду расколничке организације још од 1967.

г. има епископа код којих постоји канонска забрана да буду у било ком свештеном чину, а камо ли да буду епископи. На велику радост целе Православне Цркве у икумени, раскол са Црквом у Републици Македонији решен је 22. 06. 2002. г. када је Његова Светост, патријарх српски г.г. Павле примио велеску и повардарску свету митрополију, којом епископствује митрополит Јован, у литургијско и канонско јединство са СПЦ, а преко ње и са свим осталим православним Црквама у свету. Тако сада на територији Републике Македоније има канонски призната Православна Црква – Охридска архиепископија. С правом се верује да ће 21. век бити век Православља. Последњих неколико векова, Православна Црква је претрпела много притисака и потпадала под разне утицаје. Осим тога, земље православног вероисповедања прошле су и кроз многа ропства. Није било услова за слободно развијање православног богословља нити је као Православна Црква могла да утиче на живот људи у тим земљама. Сада је Црква споља гледано слободна. Спољашњи непријатељи нису више тако моћни. Међутим, сада јој преостаје да решава унутрашње проблеме како би могла да наступи у 21. веку као јединствена у свету. Од унутрашњих проблема свакако да је највећи раскол. Иако смо рекли да би свако градирање раскола било непрецизно и произвољно, јер скоро да и не постоји велик и мали раскол (већ смо се позвали на св. Кипријана који сам каже да број расколника ништа не значи), ипак бисмо могли рећи да је потпуно неоснован, потпуно неодржив и најбесмисленији раскол до којег је дошло из етнофилетистичких разлога. На жалост, у данашње време највећи број раскола се дешава управо из етнофилетистичких побуда, међу којим је и овај којем смо посветили толику пажњу у ово раду. Превод са македонског: Сестринство Тројеручице – Шибеник

18

наставак са стр. 15

БОГОСЛОВЉЕ

су сви проповедници и реформатори: Хус, Мицкјевич, Гогољ, Толстој, Достојевски, Соловјев, српска епска поезија, Горки, па чак и Сјенкјевич, који је то на један уметнички начин више него други. „Једна несавршеност показује ми другу, тако да ме терају да искрено презирем самога себе”! То може бити најбоља илустрација негативне стране словенских генија. Сви они су сломљена срца, скршена огледала; свет се не може сасвим јасно огледати у тим огледалима. Њихова писана дела су више вапај и молитва за правду, милосрђе, братство, људско саосећање и кротост. Сви они су веровали да људска срећа лежи иза првог брда које дели нашу генерацију од будућности. „Желание блага всему живушему!” узвикнуо је Толстој, тј. „желети срећу свим живим бићима”. То је била suprema lех (врховни закон) његове етике и религије. Шекспир је био смион до дрскости. То је оно што му Толстој није никада могао опростити. Шекспир није проповедао и вапио, већ расветљавао: чак ни најбоље и најимпресивније странице Библије нису оне које директно проповедају, већ оне које илуструју. Ово је Давид, а оно је Савле – бирај! Ово је Антонио, оно је Шајлок – бирај! Толстој је иза себе оставио секту, као и сви учитељи који проповедају директно и свесно, ангажовано. Шекспир није иза себе оставио секту, већ Човечанство. Нема књиге (чак ни у Толстоја), сем Библије, у којој је контраст између добра и зла тако пластично приказан као што је у Шекспира. Он је најздравији гениј у историји, најздравији и са највећом унутрашњом хармонијом. Он гледа на живот као на драму, Сви елементи који постоје у свету у неком историјском тренутку (као на пример, у време Перикла, или Цезара, или Хенрија VIII) потребни су као компоненте светске драме у таквом тренутку. Све, свака мисао, реч или осећање важни су само ако су уткани у ту велику драму, у акцију, патњу, заплет. Зло мора бити кажњено, и Шекспир заиста немилосрдно кажњава зло бичем судбине или сопственом иронијом – али зло је ипак неизбежна компонента у драми људског живота на земљи. Зашто? Шекспир не даје oдговор; Библија даје. Наш грех је био почетак наше овоземаљске трагедије, а патња је њена последица. Симболично, када су Адам и Ева напустили Рај, Змија је испузала испред њих. Змија – нешто што пуже – постала је њихов вођа у свет. Да ли је то истина? У саму чињеницу

Септембар 2007.

можемо и посумњати, али не и у симбол. Шекспир вам неће дати директан одговор. Он ће вам само показати неухватљиве призоре овог живота и мозаички карактер глумаца на позорници света. Он ништа не проповеда, он само слика, али својим снажним сликањем он веома потврђује Библију у свему што је највеће, најплеменитије, најузвишеније и што највише у њој надахњује. Он је био и још увек јесте друга Библија за своју нацију и све своје обожаваоце. Откако је Библија донесена у Велику Британију није било сличног свељудског документа који се читао на овом острву као што је Шекспир. Шекспир је панантропос – на руском: Всечеловек – и то епски. Достојевског бисмо можда могли назвати лирским панантропом. То је разлог зашто ове две велике расе, АнглоСаксони и Словени, толико тајно гравитирају својим душама једни према другима, упркос свим могућим привременим разилажењима у политици. Њихов идеал је исти – свељудски. Само је изражавање њиховог идеала различито. У прослави тристагодишњице Великог Песника Велике Британије, словенски свет ће још једном осетити најдубљу захвалност и бескрајно дивљење према Шекспиру, епском панантропу, у чијем чаробном језику Словени налазе најјаснији израз и сoпствене душе, да, своје панхуманистичке душе, за коју ни једно Божије створење на земљи није одвећ мало да би требало бити одбачено, а никаква људска слава толико велика да би се поредила са славом Божијом.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Септембар 2007.

ПЕТРОВДАН У БИОВИЧИНОМ СЕЛУ На празник првоврховних Апостола Петра и Павла 12. јула 2007. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију и пререзао славски колач у цркви Светих Апостола у Био-

вичином Селу. По Светој Литургији извршен је трократни опход око храма. У својој бесједи Епископ је истакао подвиг Светих апостола нарочито нагласивши њихов мисионарски рад и њихову мученичку кончину. Обојица ових апостола су пострадали у Риму а називају се првоврховни јер су веома много учинили на мисионарском пољу ширећи ријеч Јеванђељску и сијући сјеме хришћанства широм свијета. По благослову Епископа Фотија а молитвама Светих Апостола овај храм који је у веома лошем стању требао би у току ове године да буде обновљен. Владика је позвао вјернике да

се придруже обнови свог храма који су градили и обнављали њихови преци.

ПРАЗНИК СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ НЕДЈЕЉЕ У ОЋЕСТОВУ Село Оћестово се налази у Буковици, а на раскршћу путева који воде из Босне и Лике према Приморју. Ово село краси црква Свете великомученице Недеље која је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија због свог значаја проглашена манастиром. У овом селу је рођен велики јерарх Цркве православне Епископ Стефан Кнежевић, који је био велики градитељ храмова и његове су заслуге велике посебно поводом изгра-

дње храма Светог кнеза Лазара на Далматинском Косову и храма Светог Саве у манастиру Крки. Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење игумана древних далматинских манастира Крке, Крупе и Драговића, оца Николе Црнокрака из Париза (Цариградска патријаршија) и свештенства Епархије далматинске.

У својој бесједи Епископ је истакао подвиг Свете великомученице Недеље која је по тијелу била жена али је мушки претрпила муке и данас ми православни хришћани у Далмацији треба да се поучавамо њеним животом. Посебна је радост у Епархији далматинској што се на данашњи празник, као и сваке године, окупио велики број вјерника, који су вођени љубављу према својим светињама читав дан долазили на поклоњење овој светој обитељи и Светој великомученици Недељи. Ово окупљање вјерног народа из Далмације око својих светиња одражава љубав која има свој врхунац на празник Преображења Господњег у манастиру Крки.

19

20

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Септембар 2007.

ОБНОВА БОГОСЛОВИЈЕ „СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА” У МАНАСТИРУ КРКИ У току школскога распуста школске 2006/07. године извршени су велики радови на реконструкцији и обнови зграде Богословије у манастиру Крки. Зграда богословије је као и већина православних објеката у Епархији далматинској била оштећена и девастирана, али је хвала Богу ипак обновљена. Тренутно се приводе крају радови на обнови фасаде богословије а претходно су извршене поправке на крову и на оштећеним олуцима а претходно су промењени сви прозори на згради интерната богословије. Колики је значај Богословије Света Три Јерарха не треба посебно наглашавати па стога молимо све добронамерне људе и пријатеље наше богословије и манастира Крке да својим добровољним прилозима помогну ово велико богоугодно дело обнове и очувања овог најстаријег богословског училишта СПЦ. Ваше прилоге можете уплатити на рачуне Богословије Света Три Јерарха: Kunski žiro račun: 2484008 – 1101075158 Devizni račun: 7030 –(978) – 405315 Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb; Swift RZBHHR2X

Свим приложницима желимо свако добро од Господа.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Септембар 2007.

ПОЧЕЛА ОБНОВА КОНАКА У МАНАСТИРУ СВЕТОЈ ЛАЗАРИЦИ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија ових дана је у манастиру св. Лазарици на Далматинском Косову почела обнова конака који је девастиран у последњем рату. Манастир Лазарица је метох манастира Крке и проглашен је манастиром

1939. г. у вријеме Епископа далматинског Г.Г. Иринеја (Ђорђевића). Обнову манастира ће финанцијски помоћи Министарство обнове РХ, а радове изводи Миниградња из Водица. Добровољне прилоге можете уплатити на рачун манастира Лазарице код РБА д.д.

Кунски: 2484008 – 1104157944 Девизни: 2100127475 – IBA HR9124840082100127475 Swift RZBHHR2X

ПРОВАЉЕНА ЦРКВА СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА У КНИНУ За сада непознати починиоци су, у ноћи са уторка на сриједу провалили у храм Св. великомученика Георгија у Книну, починивши материјалну штету. Проваљена су улазна врата, и притом је однесена мања количина новца која се налазила у храму, и испретуране су ствари у олтару.

Оно што је интересантније је да су истом приликом, лопови скинули бакарни громобран који се налазио на звонику храма. Надлежни свештеник је у сриједу после подне о томе обавјестио службенике полицијске станице у Книну који су извршили криминалистичку обраду на мјесту догађаја.

21

22

ПРОСЛАВА СВЕТЕ НЕДЕЉЕ У КОЖЛОВЦУ

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије у недељу осму после Духова, 22. jула 2007. године, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Недеље у селу Кожловцу, у близини Бенковца. Његовом Преосвештенству саслуживали су: јеромонах Симон, сабрат манастира Крке, презвитер Милорад Ђекановић, парох кистањски, презвитер Ђорђе Веселиновић, парох ђеврсачки и ђакон Миле Савичић. У својој беседи Његово Преосвештенство поздравио је све присутне бираним речима и рекао да је захвалан Господу што се из године у годину увећава број повратника и верника у овом крају. Прелепо је видети цркву испуњену вернима, који се сабирају на Свету Литургију, где се слави име Господње и спомен на Свету великомученицу Недељу, којој је овај храм и посвећен. Познато је да Срби из православне Далмације веома поштују и славе ову угодницу Христову.

Преосвећени је такођер позвао народ да остане на својим вековним огњиштима и да их не напушта. Православље нас учи да поштујемо друге људе и да живимо у љубави са својим суседима. Епископ Фотије је похвалио предани рад свештеника Љубомира Црнокрака, пароха бенковачког, као и народа у обнови порушеног храма. Сада предстоје радови на изради иконостаса и пода, који треба да се обложи каменом и да му се врати стари сјај. После заамвоне молитве уследио је чин благосиљања и резања славског колача, и свечана славска литија.

МАНАСТИР БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ ПРОСЛАВИО СВОЈУ СЛАВУ У навечерје празника Пресвете Богородице Тројеручице (24. јула), у храму Светих апо-

стола Петра и Павла у Доњем Будачком, служено је вечерње богослужење, коме су поред

више свештеника и монаха Епархија горњокарловачке и далматинске, присуствовали и

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије и Епископ горњокарловачки г.г. Герасим. Сутрадан, на сам празник Епископ далматински г.г. Фотије, уз саслужење Епископа горњокарловачког г.г. Герасима и више свештеника и свештеномонаха Епархија: далматинске, шумадијске и горњо-

карловачке, служио је Свету Архијерејску Литургији. После заамвоне молитве извршен је обред резања славског колача и освећења славског жита. По завршеној Литургији Епископ Герасим је поздравио све присутне госте захваливши им се на овом молитвеном сабрању и узношењу молитава Пресветој Богородици као покрови-

ПАРАСТОСИ ЗА ПОСТРАДАЛЕ И НЕСТАЛЕ И ове године, већ по устаљеној традицији по црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске 04. августа 2007. г. служиће се парастоси за све пострадале православне хришћане од Косова до најновијег трагичног рата на просторима Далмације. Позивамо све православне вернике да узму учешћа у овим молитвама за своје сроднике и ближње са молитвом Богу да се ратне страхоте никада више не понове.

Септембар 2007.

тељици и заштитници православних хришћана. Након тога Епископ Герасим је ово место прогласио за четврти манастир у Епархији горњокарловачкој са називом Манастир Пресвете Богородице Тројеручице у Доњем Будачком са поруком да овај манастир буде прибјежиште свих богочежњивих душа жељњих спасења.

23

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

24

Септембар 2007.

ХРАМОВНА СЛАВА У КАРИНУ На прослави светих Кирика и Јулите 28. јула 2007. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је служио Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у Карину и пререзао славски колач. Обраћајући се сабхраном народу Епископ Фотије је

у с в ојој б е с е д и по с е бно истакао да се треба држати своје православне вере и да ништа светије и веће нема од православља. Овогодишњу храмовну славу у Карину посетило је много православних верника, а посебно радује то што су се многи и причестили на Светој Литургији.

ПРОСЛАВА НЕДЕЉЕ ОТАЦА У МАНАСТИРУ КРКА У недељу 29./16. јула 2007. г. када Света Црква прославља сјећање на свете оце шест васељенских сабора Литургију св. Јована Златоустог у манастиру Крка служио је протојереј – ставрофор Милован Влаовић из Боботе уз саслужење братства Светоархангелског манастира. Беседу је одржао Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије. Преосвећени епископ је захвалио драгом госту о. Миловану на љубави и помоћи коју даје за манастир и Богословију Света Три Јерарха, а посебно се обратио окупљеним вјернима указујући им на значај данашњег празника. Говорећи о опасностима и искушењима са којима се сусрећу савремени православни вјерници попут секуларизације и глобализације, као и о остацима пропалих идеологија и философских концепција, попут комунизма и безбожништва, Епископ је истакао да вјечни живот, којим теже сви људи, могуће је добити само у Цркви и кроз Цркву, и то једино учешћем у њеном светотајинском животу. Преосвећени владика је пастирски савјетовао и позвао све вјерне да редовно учествују у

Светој Литургији, прије свега кроз Свето Причешће, не би ли на тај начин савладали сва искушења која им намеће свакодневни живот, али првенствено и што је најважнијем како би задобили спасење и вјечни живот. Након Свете Литуригије г. Епископ је разговарао са бројним расељеним Србима, очински их позивајући да се врате на своја вјековна огњишта.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Септембар 2007.

ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА СВ. ПРОРОКА ИЛИЈЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију на празник св. пророка Илије 02. августа 2007. г. на храмовној слави у Задру и пререзао славски колач. Обраћајући се сабраном народу Епископ Фотије је посебно нагласио да је свети пророк Илија посебно поштован светитељ у далматинској Епархији пошто су и многи храмови посвећени у част овога великога пророка. Свети Илија је био ревнитељ за чистоту вере – православља у Староме Завету. Са пророком Мојсијем се заједно јавио на гори Преображења показујући тиме да је Господ Исус Христос давалац закона и пророка те Спаситељ живих и мртвих. Пророк Илија је једини од светитеља жив на огњеним колима узнесен на небо, зато што његова мисија на земљи још није завршена. Он ће пред други долазак Христов поново јавити на земљи да разобличи антихриста и слуге

његове и укрепи Цркву Христову која ће у том периоду бити у великом гоњењу. На празник светог пророка Илије Епископ Фотије је пререзао славски колач и у храму у Кашићу који се тренутно обнавља а на вечерњем богослужењу је такођер пререзао славски колач у храму светог Илије у Ђеврскама где се по традицији окупља велики број православних Срба.

ОДРЖАНИ ПАРАСТОСИ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Већ по устаљеној традицији 04. августа 2007. г. широм далматинске Епархије у свим црквеним општинама и манастирима одржани су парастоси за пострадале православне Србе од Косова до данас укључујући и све трагично преминуле и пострадале Србе у последњем трагичном рату од 1991. – ’95. г. на просторима Далмације. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фо-

тије овим поводом је служио парастос у манастиру Крки. У својој беседи Епископ је посебно истакао на потребу непрестане молитве за све упокојене православне хришћане а посебно за оне пострадале у недавном трагичном рату на овим просторима. Наша православна вера нас учи непрестаном праштању по примеру самога Богочовека Исуса Христа, то је људски тешко разумљиво, али богочовечански је разумљиво

и потребно. Бог као врховни Судија живих и мртвих види и суди и у овоме животу свима и свакоме по његовим делима, али нам даје могућност покајања у овоме животу, па тако и највећим злочинцима. Међутим, на крају историје ка којој идемо, Бог ће судити свакоме по правди својој, а у Царство Небеско ће примити само оне који су се уподобили Њему, тј. постали слични Њему управо по љубави и праштању.

25

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

26

ИЛИНДАНСКИ САБОР У МАРКОВЦУ У недељу 10. после Духова, 5. Августа 2007. године, одржан је традиционални Сабор о Илиндану у далматинском селу Марковцу. Свету Архијерејску Литургију, уз салслужење бројних свештеника, је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински господин Фотије. После Свете Архијерејске Литургије је обављено резање колача и

прошла је литија око храма Светог пророка Илије. Након резања колача Преосвећени Владика се обратио пригодном беседом у којој је поучио многобројни окупљени верни народ о животу Светог пророка Илије, по ко зна који пут позвао на повратак у ове наше крајеве и говорио о братским односима међу верницима.

ОДРЖАНА КОЛОНИЈА УМЈЕТНИЧКОГ БРАТСТВА МАНАСТИРА КРКЕ У МАНАСТИРУ КРКИ У првом дијелу мјесеца августа 2007. г. одржана је умјетничка колонија „Умјетничког братства манастира Крке” у манастиру Крки. Ова колонија је први пут одржана 1990 године, а поново је обновљена ове године. Учесници овогодишње колоније су: Здравко Мирчета, Миливоје Богосављевић, Чедомир Кесић, Зоран Кричка и Никола Русић. Последњи дан колоније одржан је парастос свим досадашњим упокојеним члановима колоније.

ВАМА ЈЕ МЈЕСТО ПРЕКО ДРИНЕ Ових дана се у нашу Црквену општину обратила парохијанка парохије шибенске и говорећи о својим мукама, испричала је, како је доживјела једну неугодност у уреду за обнову и Шибеику. Подносећи захтјев за обнову своје породичне куће у Скрадину, а која је срушену у последњем рату 1995. г. добила је одговор: „Што се Ви трудите око те куће, Вама је мјесто с оне стране Дрине!” био је то подругљив одговор шалтерске раднице у Уреду за обнову у Шибенику. Поред овога случаја, који сам по себи све говори, православни вјерници наше парохије

су узнемирени и појавом графита, који су пратили процесије поводом римокатоличких празника ових дана, а на којима је писало: „Убиј Србина, Србе на врбе”, што су пренијели и хрватски медији.

ОБАВЈЕШТЕЊЕ ПОВОДОМ РАДОВА ИСПРЕД МАНАСТИРА КРУПЕ Пошто се у последње време много људи интересује о радовима који су недавно почели у манастиру Крупи, а тичу се обнове економских зграда испред манастира порушених од II светског рата – Управа манастира обавештава све добронамерне вернике о следећем: 1. Манастирска управа није продала ни један дјелић манастирске земље, нити то може учинити.

2. Део терена на коме се налазе економске зграде испред манастира Крупе са легалним уговором издан је под концесију г. Радовану Чичи из Новог Сада, који је родом из ових крајева, а до сада је на много начина већ помогао обнову манастира Крупе.

3. Сви радови који се изводе испред манастира имају за циљ обнову дотрајалих економских зграда и њихово привођење правој сврси, а то је културна и духовна обнова немањићкога манастира Крупе. Сви радови се изводе под надзором Министарства културе, то јест Завода за заштиту споменика из Задра.

4. Уз радове на обнови економских зграда испред манастира Крупе извршиће се обнова старих сухозида око манастирског имања, затим чишћење реке и уређење околног терена, а све у складу са законима Парка природе Велебит.

5. Уговор о коцесији који је склопљен са г. Радованом Чичом на првом месту штити духовну и културну вредност самог манастира Крупе, а затим се обавезује и на држање строгих норми који у оваквим слу-

чајевима прописује Министарство културе Р. Хрватске, као и Парк природе Велебит.

6. Кад ови радови на обнови економских зграда буду готови манастир Крупа би требао постати место организованих туристичких посета, како из општине Обровац, тако и из читаве задарске жупаније. Очувању старине и лепоте манастира Крупе верујемо да ће допринети и ови обновљени економски објекти који ће бити урађени у етно-стилу и као такви чинити једну културно духовну целину са самим манастиром.

7. Управа манастира Крупе сматра да ће овај одговор бити довољан свим добронамерним људима и поштоваоцима манастира Крупе. Манастир Крупа је од свог оснивања 1317. г. доживљавао велике трагедије и разарања, али се хвала Богу и обновљао. Ми се сада налазимо управо у периоду обнове ове древне светиње далматинске Епархије и молимо све добронамерне људе да се укључе и помогну обнову овог манастира. Ни у ком случају да не слушају гласине, које не желе добро овоме манастиру и његовој обнови. Антицрквене снаге које су кроз историју рушиле ову светињу би и данас највише желеле да виде манастир Крупу као једну трајну рушевину. Њих морамо упознати да је Бог господар историје и да је манастир Крупа посвећен Пресветој Богородици заштитници ове светиње, па се ми надамо да ће благослов Божји и молитве Пресвете Богородице сачувати и допринети обнови ове светиње и у ова наша тешка времена. Управа манастира Крупе

МИНИСТАР НАУМОВ ПОСЕТИО ШИБЕНИК Поводом празника Преображења Христовога (19. август 2007. г.) министар вера у Влади Републике Србије г. Радомир Наумов посетио је седиште Епархије далматинске Шибеник и саборну цркву Успења Пресвете Богородице, која је тренутно у обнови. Министар вера је заједно са Епископом далматинским Г.Г. Фотијем и шибенским свештенством погледао како теку радови на крову саборне

цркве као и простроијама које се припремају за Музеј Епархије далматинске. Министарство вера Републике Србије је до сада највећи донатор обнове саборне цркве у Шибенику, па је министар вера г. Наумов обећао да ће Министарство вера и даље помагати овај значајни духовни и културни објекат, како би седиште Епархије далматинске било обновљено и доступно многобројним туристима из Европске уније

који организовано посећују културне знаменитости града Шибеника.

27

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

28

Септембар 2007.

ПРОСЛАВА ПРЕОБРАЖЕЊА ГОСПОДЊЕГ У МАНАСТИРУ КРКИ 2007. г. Свечано прослављање традиционалног Сведалматинског сабора о празнику Преображењу, 2007. године у манастиру Крки, је почело са празничним вечерњим богослужењем које је служио Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски из Охридске Архиеписко-

пије г. г. Марко уз саслужење свештенства епархије далматинске. После празничног богослужења одржана је промоција фотомонографије манастира Крке на којој су говорили Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије, Његова Екселенција Министар вера у влади Р. Србије господин Радомир Наумов и Његово Преосвештенство Епископ брегалнички г.г. Марко. Владика Фотије је у својој беседи говорио о издавачкој делатности Издавачке установе „Истина“ Епархије далматинске и значају која та делатност има за духовну обнову Епархије далматинске. Потом је отворио и изложбу фотографија срушених и девастираних

храмова у Епархији далматинској аутора Марка Н. Вујичића. На сам дан Преображења Господњег Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ брегалнички г.г. Марко уз саслужење Епископа домаћина и свештеника из Епархија сремске и далматинске. Владика Фотије је у својој беседи истакао значај личног преображења кроз тајне Цркве, а пре свега кроз свето причешће, као најнепосреднији пут за сједињење са Христом. Поздрављајући Владику Марка говорио је о страдању Цркве у Македонији. Посебну захвалност изразио је Министру вера Р. Србије г. Радомиру Наумову за свесрдну помоћ и бригу коју његово ресорно министарство и Влада

Републике Србије показује према Православној цркви у Далмацији. Овај свечани и празнични скуп, уз присуство многобројног верног народа, увеличали су уз Министра вера и: господин Ратко Гајица, посланик у скупштини Р. Хрватске, господин Милан Брдар, државни секретар Министарства вера Р. Србије, госпођа Бојана Ристић, генерални конзул Р. Србије у Вуковару, гђа. Мира Јегдић, конзул-жеран Генералног конзулата Р. Србије у Ријеци, Зорана Влатковић и Татијана Гарчевић, помоћници у Министартву дијаспоре у Влади Р. Србије, г. Милан Симурдић, саветник Председника управног одбора НИС у Новом Саду, и велики добротвор и пријатељ ове свете обитељи господин Драган Тарлаћ са својом породицом и пријатељима. Свим људима добре воље који су се скупили на овај велики празник желимо благодат и помоћ од Господа у подвигу личног преображења са којим се задобија Царство Небеско.

29

ПРИЛОЗИ ИЗ АУСТРАЛИЈЕ (у америчким доларима) Љубомир Калањ 30, Дарко Калањ 30, Гроздан Дуброја 30, Милорад Арчаба 30, Илија Вранковић 30, Дмитар Чеко 30, Ненад Вујасиновић 30, Гојко Кужет 30, Ђуро Цупаћ 30, Гордана Шкорић 30, Љубомир Шормаз 30, Урош Шормаз 30, Борислав Вукша 30, Милан Гушавац 30, Драган Ожеговић 40, Владо Маричић 40, Јово Нонковић 40, Рада Зарић 40, Н.Н. 40, Живорад Гушавац 40, Маринко Добрић 40, Јовица Траживук 40, Зоран Траживук 40, Илија Поповић 40, Стеван Штрбац 40, Саша Зелембаба 40, Предраг Мркела 40, Драган Дрча 40, Драгомир Гушавац 40, Стојан Ловрић 40, Јелена Мркић 40, Божо Завођа 40, Дујко Бојић 40, Раде Мркела 40, Раде Траживук 40, Невен Пуповац 40, Горан Дејановић 40, Мирослав Бјелан 40, Борислав Бјелан 40, Војислав Трифуновић 40, Јован Стринић 40, Душан Дегенек 40, Зоран Видаковић 40, Бошко Дрча 40, Раде Дрча 40, Небојша Маричић 40, Стево Шимпрага 40, Илија Мирковић 40 Здравко Маричић 40, Милан Црнобрња 30, Вујо Црнобрња 30, Радован Дрча 30, Јован Тасић 30, Томислав Ерцег 30. Заслужни за скупљање прилога из Аустралије су: протојереј-ставрофор Ђуро Ђурђевић, Драгомир Гушавац, Јово Тошић и Мирослав Бјелан

ПРИЛОЗИ ИЗ ХОЛАНДИЈЕ И ФРАНЦУСКЕ о. Војо Билбија, Станко Кресовић, Миле Лончар, Никола Плејо, Јово Каблар, Зоран Бједов, Рајко Тишма, Наташа Бјелановић, Гордана Тишма, Милан Вукас, Милутин Маринковић, Слободан Маринковић, Блаже Дроњак, Сретен Стаменковић, Биљана Катић, др Михаило Ђолић, Радојица и Грујица Миличевић, Васо Клац, Димитрије Бачић, Томо Шумадинац, Станко Јаћимовић, о. Радослав Пантовић, Синиша Пупавац, Васо Милеацкић, Крстивој Јовановић, Милан Хрња, протојерејставрофор Никола Шкрбић Ц. О. Париз 300. Прилоге из Холандије прикупио је г. Станко Кресовић.

ПРИЛОЗИ ИЗ КАНАДЕ: КАНАДСКИ ДОЛАРИ Петар Јовановић 20, Јова Тркуља 20, Тоде Јовановић мл.

20, Нена Злокапа 10, Ђура Т. Кашић 20, Душан Винчић 10, Драган Грковић конзул у Торонту 20, Милан Јеркан 10, Раде Смољановић 10, Душица Новоселац 5, Душан Билбија 5, Илија и Боса Ченић 100, Драшко Билић 10, Душан Ћирић 10, Жељко Маринковић 5, Миле Ожеговић 20, Миле Гаћеша 10, Миле Станковић 20, Срећко Чолаковић 5, Мирјана Ђурић 10, Јова Ђурић 20, Ђуро Кунац 5, Радован Живковић 20, Александар

Видовић 10, Ненад Лацковић 20, Душан Мирковић 20, Мирослав Илић 10, Стево Мрмак 20, Боб 10, Тоде Чинбур 10, Момчило Добрић 10, Мајк Стојаковић 10, Петар Божић 10, Милан Андић 5, Душан Манојловић 5, Недељко Нешковић 10, Душан Маглов 10, Славко Ждеро 10, Бранка Билбија 50, Марија Маринковић 5, Сима Анђелић 20, Марко Ђаковић 30, Милан Вукадин 5, Томислав Маринковић 20, Радослав Ђурђевић 50, Трипко Першикан 5, Омерка Петров (Пишкун) 10, Ненад Поповић 20, Ненад Стојанчић 10, Саша Стојанчић 10, Душан Чимбур 5, Илија Тодоровић 10, Миша Радуловић 20, музичари браћа Самарчић 40, Арон Моника 20, Мила и Војо Радмиловић 20, Милка Загорац 10, Н.Н. 20, Бора Вакић 20, Јелена Радић 5, Душанка Тутуш 10, Мара Мићавић 20, Петар Преочанин 20, Петар Драгичевић 10, Петар и Анкица Тинтор 10, Коста Ђурић 10, Ружица Пави 10, Драган Ђамбо 20, Милан Бабић 20, Гојко Ковачевић 50, Душко Злојутро 20, Петар Миловановић-тузлак 10, Илија Добрић 10, Милорад Андић 20, Миодраг Дагумбић 6, Валан Вујичић 20, Радослав Ђурић 20, Драгољуб Николић 5, Дмитар Мржић 20, Вељко Гузина 5, Чедо Чукља 5, Душанка и Стево Трифуновић 10, Томислава и Јова Анђелић 20, Јово Калинић (Јовица) 10, Славко Видаковић 20, Дарко Трнанић 40, Душан Маглов 20, Петар Црногорац 20, Никола Алексеиченко 20, Душан Андић 20, Глиша Радиновић 20, Драган Маријановић 10, јереј Душан Гњатић 20, Ђуро Кунац 20, Милан Добрић 20, Милица Вукојев 20, Мића Вученовић 20. АМЕРИЧКИ ДОЛАРИ Марко Вученовић 100, протојереј Милан Вуковић 20.

ПРИЛОЗИ ЗА МАНАСТИР ЛАЗАРИЦУ Епископ америчко-канадски Митрополије новограчаничке г.г. Лонгин 500$, Мирослав Маћешлић 200 , Жељко Стринић 100 , Петар Стринић 100 , протојереј Стево Стојисављевић 50 долара, Милан и Воја Радмиловић 250 ЦАД, Маринка Манојловић 200$, Никола Грубнић 500$, Душан Вујко 200$, Коса и Никола Стринић 500 АУД, Војислав Ожеговић 20$, Миле Тркуља 100$ и 50$ за манастир Крку, Јова и Марта Драгичевић 100 ЦАД, Сава Трифуновић 20ЦАД, Тоде Манојловић 1100 ЦАД. Прилози из Канаде прикупљени су са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г. Г. Георгија. Прилоге je прикупиo ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона Канада. СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

30

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/235-232; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 e-mail: djurdjevicm@hotmail.com – II парохија: ђакон Миле Савичић 22000 Шибеник, Божидара Петрановића 5 Тел.: 022/215-415; Моб.:099/594-89-74 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 098/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије у Скрадину

Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Скрадинско поље б.б. Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском Јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 091/762-38-97 СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Jереј Владо Благојевић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/565-20-73 еmail: radoslavm@vip.hr СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Пађени, 22300 Книн Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com

Лахан, ризница манастира Крке

Ручна кадионица, ризница манастира Крке

Фотографија на корицама – манастир Драговић, 1395.