Krka 024

Година V. – Број 24

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Божићни број – 2007. г.

Цијена 10 kn

Ризница манастира Крке – портрет игумана Неофита Његуша, (рад Влахе Буковца), 1884. год.

1. стр. – Рођење Христово, фреска у капели Тројеручице, Шибеник

Децембар 2007.

А. Шмеман

РОЖДЕСТВО ХРИСТОВО 1. Смисао Рождества (тј. хришћанске) ере у Христовог Рождество твоје Христе Боже наш, возсија мирови грчко-римском свету свјет разума, в њем бо звјездам служашчиј звездоју једнако брзо ширио и У Јеванђељу нигде учахусја, тебје клањатисја солнцу пра вди и тебје последњи н велики паније записан тачан давједети с висоти востока, Господи слава тебје. гански култ сунца. Сетум рођења Господа надамдесетих година III шег Исуса Христа. Не Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светвека римски цар Аурепомиње се чак ни које лост разума, јер у њему они који звездама слулијан је тај култ проглаје годишње доба тада жаху од звезде се научише да се клањају Теби, сио за званичну релибило. Но, судећи по Сунцу Правде (Истине), и Тебе да познају с висогију читавог Римског томе што се у јеванђета Истока, Господе, слава Теби. царства. Та религија је лској причи помињу прослављала сунце као пастири који су ноћу извор живота и, стога, напасали стада оваца може се закључити да се рођење хришћанске вере, тачније о на- као вишу божанску силу. Као Христово збило у лето. Отуда чину на који Хришћани схва- и свеколико паганство и култ и питање: откуда се онда и ка- тају свој однос према споља- сунца је је био религија обоко појавио хришћански датум шњем свету који још није знао жавања природе и природних Христа, нити је у Њега веро- живих сила. Главни празник Рождества – 25. децембар? религије сунца су били дани Ово питање није резултат вао. Ради се о томе да се истовре- такозваног зимског солистипуке љубопитљивости. Одговарајући на то питање, сазнаће- мено са ширењем Хршћа- ција, то јест последњи дани децемо нешто и о суштини саме нства у време почетка наше мбра када би после највећег раИзлази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Рождество Христово .....................................................3 Евхаристијско виђење света ........................................7

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник

Часни крст као символ и знак Христа .....................10

Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Милорад Ђурђевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, јереј Владо Благојевић, монах Доситеј Јовић

Црногорски језик је једини страни језик који се предаје на српском језику ............................14 Свети апостол Андреј ..................................................15

Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje

Полатињена Далмација (Други део) .........................18

Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr

Вијести из Епархије .................................................... 20 Интервју Београдској Политици ............................... 24 Миран повратак и живот Хрватских грађана српске националности од интереса за Републику Хрватску ...................................................31 Приложници ................................................................ 34

Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3

4

Децембар 2007.

наставак са стр. 3

стојања земље од сунца изнова започињало приближавање земље сунцу и, заједно са тим, поновни надолазак топлоте и светлости у природу, односно приближавање пролећном васкрсењу природе и тријумфу живота над зимским умирањем. Људи те епохе, наравно, нису знали за астрономске законе окретања земље око сунца. За њих је та победа светлости над тамом и то васкрсење природе било заиста божанско чудо. У средишту тог чуда је стајало сунце као извор светлости и извор живота. Култ сунца је, тако, постао последња велика религија паганског света осуђеног на нестајање, а празник зимскога солстиција у месецу децембру је представља последњи велики пагански празник. Зато је управо тај култ био главни противник и непријатељ првих Хришћана. Са тим су култом су први Хришћани водили одсудни бој. Римски цар Константин – који је најпре и сам био идолопоклоник култа сунца – обратио се почетком IV века у Хришћиство. Тиме се завршила епоха тровековног гоњења

Хришћанства. Хришћанска Црква је добила могућност да јавно и несметано организује свој живот, да гради храмове и, што је најважније, да слободно проповеда своју веру. По проценама историчара, у тренутку Константиновог обраћења у Хришћанство, Хришћани су чинили не више од десет процената целокупног становништва Римскога царства, при чему су они готово у потпуности припадали градском становништву. Међу земљорадницима готово и да није било Хришћана. Црква је, дакле, одједном била принуђена да крене у масовну проповед о Христу као Спаситељу да би и тих преосталих деведесет процената становника Римскога царства преобратила у Хришћанство као нову веру. Да би уопште могла да приступи том задатку Црква је морала да победи паганство и то не средствима спољашње принуде, већ изнутра, то јест објављујући људима не само супериорност Хришћанства над сваким паганством, већ – пре свега – објављујући у Хришћанству откривену универзалну и спасоносну Истину.

Главни метод којим се Црква служила да би незнабошце преобратила у Хришћанство био је метод „сублимисања и преображавања самих паганских веровања: Црква је „пречишћавала” неке паганске обичаје и испуњавала их хришћанским смислом и садржајем. Пагани су у децембру празновали рођење сунца. И тог истог дана су Хришћани почели да празнују рођење Исуса Христа као истинскога, духовнога Сунца, то јест као дан улажења истинске, духовне Светлости у овај свет... Ми чак и данас на дан Рождества Христовог у тропару, главној црквеној песми тог празника певамо: „Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлосш разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу Правде (Истине)...”. Као што видимо, Хришћанство је прихватило идеју сунца као извора светлости и живота: оно је ту идеју – која је била карактеристична за готово све пагане и све прехришћанске културе – преобразила у откривење своје вере у Христа.

Децембар 2007.

„Ви верујете у сунце – говорила је Црква паганском свету – али то природно и физичко сунце и није ништа друго до символ, одблесак и оруђе једног другог, вишег, духовног и божанског Сунца. А једино је у том божанском Сунцу истински Живот, Светлост и Победа. Ви прослављате рођење физичког сунца, а ми вас позивамо да прослављате долазак у свет Божанскога Сунца – Христа, зовемо вас да узведете ваш ум од физичког и видивог сунца ка духовном и невидивом Сунцу – Христу”. Тако је празник Рождества Христовог постао нека врста коначног испуњења свега онога штоје празновало паганство: Рождество Христово је постало догађај и празник окончаног и испуњеног очекивања, чежње и надања свих људи. Свему томе што је пагански човек уграђивао у своје поклоњење сунцу – своју веру у смисао света и његов светли, смислени и божански карактер – Хришћанство је дало лично име: Христос. Тако је празник Рождества Христовог утемељен као испуњења свих човекових предосећања и чекања, испуњење свеколике и неуништиве човекове жеђи за смислом и добром, али – у исто време – и као празник почетка нове религијске епохе. Епохе у којој је човек престао да обоготворава природу и слепе силе и почео да се поклања Ономе Који се јавља у природи, али Који је изнад природе. Ономе Који је сами извор свеколиког живота, Који је садржај и циљ тог живота. Тако је Црква изнутра победила паганство, то јест идоклонство твари, клањање твари уместо Творцу. Тако је човек – примивши од Христа „светлост

разума” – био ослобођен од ропства свету и природи.

2. Светлост Разума „Рођење Твоје Хрисше, Боже наш засија свешу светлост разума...”. Тропар празника Рождества Христовог, дакле, почиње тврдњом да је са Христом у свет ушао не само образ савршеног човека, већ и вишње, свеобухватно откривење личног Смисла света. Светлост Разума! Међутим, управо се ту – око питања разума – води та непрестана битка против Христа и Хришћанства, управо у име разума устају против Христа сви они који мисле да само они имају разум и да је разум искључиво њихово власништво, те да су у име разума и разумности дужни да сруше све то што стоји у вези са Богомладенцом Христом из Витлејемске пећине. И та битка траје већ готово две хиљаде година. Погледајмо уназад и видећемо апостола Павла који долази у Атину и то право на Ареопаг, на коме је било званично састајалиште највећих умова науке и философије тога доба и тамо – у срцу античкога света – проповеда Христа Распетога и Васкрслога. И ти му се мудраци подсмевају говорећи: „О томе ћемо од тебе

слушати сутра”. А иза тих мудраца је стајала и моћ Римскога царства. Антички свет се скоро три стотине година борио против Хришћана, прогонио их, убијао. Скоро три стотине година Хришћани су се налазили ван закона, лишени свих права и сматрани најгорима од свих. Њиховом учењу су се ругали, њихове су обреде исмејавали, њих саме су клеветали. Но, усред свег тог мрака и злобе апостол Павле тако једноставно и тако спокојно пише Хришћанима: „Нас сматрају варалицама, а ми смо истинити. Непознати смо, а ево знају нас: Сматрају нас онима који умиру, а ми живимо. Кажњавају нас, а ми не умиремо. Жалосте нас, а ми се свагда радујемо. Сиромашни смо, а многе богатимо. Ништа не поседујемо, а све имамо” (упор. 2. Кор. 6, 8-10). Пролазиле су многе године. И мало по мало, постепено учени људи и философи почели да размишљају о хришћанском учењу које им је изгледало тако несхвативо, нерационално и страно. Средином II века појавио се философ по имену Јустин. Он је читав свој живот посветио трагању за истином, изучио сву науку онога (незнабожачког) времена и, после свега, пришао Хришћанству. Он нам је оставио и своје списе. Шта је то што је философа Јустина привело вери која је тада била гоњена од свих, што га је привело и самој мученичкој смрти за ту веру? Он одговара: „Светлост разума”, то јест – виша разумност и свеобухватна мудрост хришћанскога Откривења. Он одговара да једино Хришћанство даје одговоре на сва пи-

5

6

Децембар 2007.

наставак са стр. 5

тања, да је једино Хришћанство кадро да утоли сваку радозналост људскога ума и сваку жеђ људскога срца. Хришћанство јесте Логос (Слово, Реч) што на грчком значи ‚‘смисао” и „разум”. Зар није казано у Јеванђељу да је сам Христос – Логос, то јест смисао и разум свега? Неколико година после св. Јустина Философа појављује се један други великан античкога света – Климент Александријски. И он се обраћа у Хришћанство и њему се хришћанска вера открива као врхунац разумности, као крајње испуњење свих човекових очекивања. А колико их је само било сличних св. Јустину и св. Клименту. И, коначно, само Римско царство приклања своју горду главу пред распетим Учитељем Кога је Рим три стотине година презирао. Тако започиње „хришћанска ера” у историји човековог развоја и културе. Зар је могуће заборавити корене из којих је израсло све то чиме данас живимо и дишемо? Хришћанство је ушло у тело и крв нашега живота, и без њега више није могуће ни уметност, ни философију, ни науку. Али, у наше време гордост ума човековог поново се против хришћанских ризница разума, добра и лепоте. Загледајте се у суштину те нове побуне против Хришћанства и видећете да се она држи искључиво на насиљу. Ту се, чак, не ради ни о каквом спору, нити расправи. У коначном исходу се увек покаже да непријатељи Хришћанства немају никаквих других аргумената осим клевета и антихришћанске пропаганде. Но, из хришћанских се храмова – као одговор на те клевете и ту пропаганду – силно разлеже победна песма: „Рођење

Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлост разума”. Исто тако непоколебиво и неодступно ми Хришћани верујемо да свако искрено искање истине, жеђ за истином и љубав према истини пре или касније доводе човека ка Христу. Јер – како богонадахнуто говори јеванђелист Јован – „У Њему беше живот и живот беше светлост људима. И светлост светли у тами, и тама је не обузе”(Јн.1,4).

Управо у овим јеванђелским речима и вери јесте прави смисао празника Рождества Христовог. Светлост Разума је тада ушла у свет и засијавши тада у њему више никада није отишла од нас и није никада више угаснула. Колико је само човек далеко отишао у изучавању света и, гле, најумније главе нашег времена поново по-

чињу да осећају славу Божију и светлост Његовога разума у том бескрајном козмосу, у законима и лепоти тог козмоса. Јеванђелска прича о звезди која је тројицу источних мудраца довела до Витлејемске пећине престаје да буде ганутљива причица и ми изнова почињемо да чујемо вечну истину псаламских речи: „Небеса казују славу Божију, и дела руку Његових оглашава свод небески!”. Сав свет стреми ка јединству, миру и љубави. Али, где ће их свет наћи? У економији? У звецкању оружјем? У супарништву? Све очевидније се у савременом човеку разраста туга жеђ за оним што би се – захвативши свецело срце његово – разгорело у њему као свеосвећујућа светлост његовог живота. Али, човек нема другог срца свог бића осим Христа. Нема другога пута за човека осим заповести о љубави према Богу и ближњима коју нам је даровао Христос. Нема друге мудрости, нити другога циља осим Царства Божијега које нам је објавио Христос. Нема другога пута осим пута савршенства које нам је јавио Христос „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески!”. А управо том козмичком љубављу, том светлошћу сија и светли празник Рождества Христовог. Духовним слухом ослушкујемо и упијамо ту свепобедну божићну песму: „Слава Богу на висинама и на земљи мир, међу људима добра воља!”. Духовним видом видимо и упијамо божићну светлост разума, духовним гласом одговарамо на радосну вест Рождества певајући благодарну песму: „Христос се рађа – славите! Христос је на земљи – сретните Га! Христос са небеса – узнесите се к Њему!”.

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2007.

Јован (Зизиулас), митрополит Пергамски

Евхаристијско виђење света — II део — Осим овог очувања целосности своје, човек у Светој Евхаристији налази и једно друго основно својство своје, чији губитак у наше дане ствара стварну кризу у савести и животу његовом. Нагласили смо у почетку, а то треба увек подвлачити и наглашавати, да Света Евхаристија (Литургија Цркве) није простор једног вертикалног сусрета појединца са Богом, него је она изузетно заједнична („киноники”, социјална) и црквена (еклесијална) појава и пројава, а као таква је, очувана баш на православном Истоку. Вероватно ни у једној другој од својих манифестација осим у Евхаристији хришћани не престају да делују као индивидуе и преображавају се у Цркву. (Грчка реч Црква “Екклисиа” значи: сабрање сабор заједница). У Евхаристији: молитва, вера, љубав, милостиња, тј. све оно што ван Евхаристије, изван Литургије, верници чине сваки понаособ, престају да буду моје манифестације и претварају се у наше, а сав однос човека са Богом постаје однос Бога са Својим народом, са Својом Црквом. Евхаристија није само заједница (“кинониа”) сваког појединца са Христом, него је она особито заједница свих верних са Христом и свих верних међусобно. “Не многа тела, него једно тело”, као што запажа св. Јован Златоуст, тумачећи сасвим тачно Апостола Павла. На тај начин, библијска истина да пут ка Богу неизбежно пролази кроз ближњега, особито се доживљава у евхаристијском виђењу и схватању човека. На овај начин човек престаје да буде индивидуа и бива схватан као личност, тј. као реалност која не представља делић једне машине који ће послужити неком циљу, макар тај циљ био и најсветији. Човек није средство за остварење неког циља, него је циљ сам по себи, јер је слика и подобије Божје, и као такав само у заједници са Богом и другим налази своје оправдање. Данашњи човек живи свакодневно под теретом супротности између јединке и друштва. Његов друштвени живот није (заједничко општење), него социетас (друштво), и његово нагло и праведно реаговање на колективизам одво-

ди га у индивидуализам који, парадоксално, представља предуслов за тај исти колективизам, јер у ствари нема другог избора. Западно хришћанско предање није дало савременом човеку антропологију која би га оправдала као личност, јер је у Западној Цркви човек увек посматран или под призмом индивидуализма или под призмом колективизма. Међутим, Православна Литургија има у основи својој, а и сама води у такву антропологију, у којој се човек не схвата друкчије него као “нова твар у Христу”. Православна Литургија, која не теологише, нити дефинише, него показује и открива, одговара на питање “шта је човек” указујући на Христа као на човека раr ехсеllеncе, тј. као на човека сједињеног с Богом, као на човека обоженог. У заједници “светих” (тј. светих дарова на св. Литуригији) који се дају “светима”, стрелица компаса аутоматски указује на “јединог

7

8

наставак са стр. 7

БОГОСЛОВЉЕ

Светог, јединог Господа, Исуса Христа”, Онога у коме човек, сједињен кроз свету заједницу (тј. свето причешће), постаје оно што стварно и јесте: потпуни човек. Све ово до сада речено представља искуство и доживљај онога који учествује у Светој Литургији. Али шта бива када се он “отпусти у миру” из храма и поново се врати у свет? Какав значај може да има за морални и социјални живот света Света Евхаристија? Ми обично говоримо да кроз Свету Евхаристију човек добија натприродне силе које ће га помагати у његовој борби против греха. Али независно од те трансфузије сила, Света Евхаристија као праксис (акт и радња) и као киононија (заједница и заједничарење) пружа моралном животу један основни допринос: откривање правог смисла моралног живота. Западна теолошка традиција претворила је етику у систем правила о понашању, и у једну аутономну област теологије. На тај начин су извесне форме моралног понашања уздигнуте до законских одредби, апсолутних и независних од различитих историјских епоха и од различитости самих људи. Али људи су на тај начин претворени у форме које се узајамно копирају, да би онда надаље морално процењивали свет на основу тих својих форми и образаца. У том случају морално понашање добија законски (јуридички) карактер и однос човека са Богом постаје јуридички, као што га је одувек и схватао Запад. Насупрот оваквој традицији, православни евхаристијски поглед на свет и на друштво не дозвољава и не подноси аутономију морала, или узрастање истога на степен апсолутних правних одредаба, независних од времена и од разноврсности људских личности. У православном литургијском животу моралност не извире из једног правничног (јуридичког) односа са Богом, него из једног преображења и обновљења човека и све твари Христу, тако да се свака морална наредба схвата као последица мог сакраменталног (светотајинског) преображења. У једном мистириолошком (светотајинском) погледу на етику и морал, као на пример оном који се среће у Посланици Колошанима св. Апостола Павла, морално владање се схвата само као наставак и продужење литургијског преображења: “Ако дакле васкрснусше са Христом... умртвише уде своје који су на земљи... свукавши старог човека с делима његовим, и обукавши новога који се обнавља...” (Кол. 3,1.5.9.10.) (Треба приметити овде да из-

Децембар 2007.

рази: “свући се” и “обући се” у ствари су литургијски и везани за сакраментални акт тајне крштења, као уосталом и сав речник овога дела ове Посланице). Зато Света Литургија употребљава само једну врсту речника за морал, а то је: “освећење душа и тела наших”, да бисмо тако у заједници са”Пресветом Богородицом... и свима Светима” предали “сами себе и један другога и сав живот свој Христу Богу”. На овај начин Света Евхаристија не пружа свету један систем правила, него једну освећену заједницу, један квасац који ће да закваси сву творевину, не наметањем својих етичких наредби, него својим освећујућим присуством. Овде се ради о једном присуству сведочења, које не веже бремена “тешка за ношење људима” да би их морално везане вукла у спасење, него их позива на слободу деце Божје, позива их у заједницу с Богом која доноси обновљење свету. Савремени човек изгледа да са негодовањем одбацује моралне законе које му је наметнула традиција једне хришћанске (западне) цивилизације већ дуже векова. Нећемо сада расправљати о узроцима тога стања, него ћемо се ограничити на констатацију да та грађевина, коју смо и ми, под утицајем Запада, са толиким жаром подизали, спајајући једну с другом наше вољене “моралне вредности”, већ се показала за човека као затвор којега се темељи већ љуљају од његовог револта. Бавимо се са западњацима и ми проблемом пада тих вредности и чудимо се зашто наш глас, као хришћана, пада у празно. Прибегавамо рационалистичким и етичким проповедима да бисмо “убедили” свет, и доживљавамо неуспех. Прибегавамо и догматским проповедима и опет нас не слушају. Реч Божја се даје, али “свет је не прима”. Али у својој самокритици ми заборављамо да

БОГОСЛОВЉЕ реч логос Хришћанства није обична реч (“лексис”), него личност; није глас, него живо присуство, једно присуство које се особито оваплоћује у Евхаристији, у Евхаристији која је синаксис (црквени скуп) и кинониа (заједница и заједничарење). Ова “кинониа”, која се преображава да би преобразила, као да не постоји више, јер ју је разбио пијетистички индивидуализам, који је поверовао да му више не треба парохија, тј. евхаристијска општина, да би деловао у свету. Њу као даје заменио наш дидактички рационализам, који верује да је довољно да говоримо свету да би га променили. Црква као присуство у свету као да је постала само проповедаоница без Жртвеника, и скуп хришћана без јединства и синаксиса. Ми као да не црпимо етичке заповести из новог живота који окусисмо и којим се причешћујемо на нашем евхаристијском скупу, а наша заједница изгледа као да је изгубила оно заквашено тесто од Бога происходеће киноније (заједнице), која би заквасила и покренула на морални препород. Свим овим до сада не настојим да тврдим да ће евхаристијски поглед на наше друштво да реши његове моралне проблеме. Напротив, овде треба нагласити да уједном евхаристијском посматрању света нема места за “опијум” једног “социјалног Еванђеља”. Земаљски рај једног моралног савршеног друштва представља ишчекивање које је породио западни рационализам, а ту ствар евхаристијско сведочење и схватање не може да усвоји. Јер Евхаристија, у својој најунутарњијој природи, садржи једну есхатолошку димензију, која ма колико да улази и задире у историју, ипак се не претвара сасвим у историју. Овде је по среди најдраматичније сведочанство о једном сусрету оног есхатолошког са овим светом историје, сусрету савршенога и релативнога унутар људске егзистенције овде и сада. То је сведочанство

Децембар 2007.

једне етике која није историјска еволуција, него егзистенцијална битка која се добија да би се поново изгубила, док се дефинитвно не добије “у посљедњи Дан”. Овај, есхатолошки продор у историју није једна логички и искуствено схватљива еволуција, него јеј едан вертикалан силазак Духа Светога. Призивањем (“епиклезом”) Духа Светог које призивање (епиклеза) је толико фундаментално и карактеристично за Православље “садашњи век” преображава се у “нову твар” у Христу. Овај силазак неба на земљу, који чини могућим узношење земље до неба, испуњује земљу светлошћу, и благодаћу, и радошћу, и чини од Литургије један празник, једно свечано славље, са којега се верници враћају у свет радосни и харизматични (обдарени благодаћу). Међутим, изван двери храма увек их очекује битка. До краја времена они ће проходити свој евхаристијски пут, добијајући у себе само укус оне од Бога происходеће киноније (причешћа као заједнице), да би је мало после тога помешали у себи са горким укусом зла у свету. Света Евхаристија ће им међутим дати најживљу потврду и јемство Христове победе над ђаволом, али победе која ће на овој земљи бити победа “кенотичка”, победа крсна, победа херојске аскезе (подвижништва), као што ју је схватио и доживео Исток кроз своје монаштво. На тај начин Света Евхаристија ће увек да отвара пут не ка сањању о једном еволуционом моралном усавршавању света, него ка потреби херојског подвижништва, ка доживљају кенозиса и Крста у којем доживљају се једино и доживљава у свету победа Васкрсења до краја времена. Истовремено она ће да даје свету и пред укус есхатолошке стварности, стварности која продире у историју преко евхаристијског скупа и чини могућим у времену и простору наше обожење. Без ове димензије, коју у свет доноси Света Евхаристија, никакви методи мисионарства, никаква генијална дипломатија дијалога са светом, и никакви морални системи не могу преобразити у Христу савремени свет. Криза савременог човека у његовом односу са Христом и немоћ Хришћанства да га сусретне, у великој мери потиче од западне теолошке традиције која му је давана, тј. оне која га је учинила дихотомичним и шизофреничним, која га је поставила у дуалистичке форме, или у придављујуће моралне одредбе, и која му је разбила целосност. Док му је то и такво предање у прошлости било начин његовог мишљења,

9

10

наставак са стр. 9

БОГОСЛОВЉЕ

сада, када се кроз модерну науку и философију развио нови поглед на живот, све те форме пале су, и модерни човек је остао у дилеми шта да изабере између тих двају антитеза које смо му дали, а ми опет са своје стране, по угледу на Запад, дали смо се и ми у одбрану тих западних форми, што је у резултату и довело до кризе у односима Цркве са светом. У тој и таквој ситуацији Православље стоји као једно сведочанство. Ако и оно буде настојало да брани те западне форме о којима је реч, онда ће теолошки и оно доживети неуспех. Али Православље стоји пре свега литургијски, као

Децембар 2007.

нада свету јер се у његовој Евхаристији укидају споменуте дихотомије и човек у Светој Евхаристији, у Литургији Православне Цркве поново налази своју целовитост, свој интегритет, и своју заједницу кинонију са Богом Живим и Истинитим. Ако Православље још и богословски то схвати, онда ће можда благовремено преиспитати себе богословски (тј. ослободити се западних утицаја), и на време предузети практичне мере из свога предања, да би на тај начин спасло себе од секуларизације, а свет спасло од његове удаљености од Бога. преузето из књиге О литургији, Београд, 1997.

Архимандрит Георгије Капсанис

Део други

Часни крст као символ и знак Христа

б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их

примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао: „Једно славословље „Слава ти Боже” у време болести има већу вредност од хиљаду „Господе Исусе Христе” кад смо здрави.” Христу сараспет ап. Павле нас уверава: „Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати” (2. Тим.

2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са

блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали. Познати православни богослов о. Димитрије Станилоје говорећи о овој теми поучава: „Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сaмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би

БОГОСЛОВЉЕ могао да каже: „Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш.” Такав човеков став би значио да је Бог сам по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино самога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао. Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се до дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили. Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога (ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност) осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сам Бог измиче испред њих.”

На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. „Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса” (св. Григорије Палама). Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу „намисли да је тајно отпусти” (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије. Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди. Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту. Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина. Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење.

Децембар 2007.

Саслушајмо св. Николу Кавасилу: „А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама. И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове. Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сама прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу Христовом „стајала поред крста”, тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада

11

12

наставак са стр. 11

над самим собом стари човек неће одступити, страсти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: „Дај крв и добићеш дух.” Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора (сараспећа Христу) не може се доживети радост Васкрса. У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. „Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо.” Св. Јован Златоуст „Беседу о крсту” почиње следећим речима: „Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара.” У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сам Господ наговестио: „Благо онима који плачу јер ће се утешити”. Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга.

БОГОСЛОВЉЕ Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви. Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишње ропство под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу. Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи? Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу. У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку. За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу.

Децембар 2007.

То је уздарје Богу који се жртвовао за нас. Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: „Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје

БОГОСЛОВЉЕ Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква. У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример

савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, право, директно се нападају овим духом. Врло добро примећује о. Димитрије Дудко у књизи „О нашем надању”: „Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: „Хришћанство је радост.” А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. „Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном,” рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Хри-

Децембар 2007.

ста достојан. То нам је сам Христос врло јасно рекао: „Није мене достојан.” А то значи: „вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак.” Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа. А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање. Јудеји су тражили „знак” од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погреб и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: „Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране при-

13

14

наставак са стр. 13

хвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин.” Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма. Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: „Јер многи за које вам много пута говорих,

БОГОСЛОВЉЕ а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.” (Фил.

3, 18-19). Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати (са крстом у руци не напредујеш), него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да

Децембар 2007.

напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту (српски би ова скраћеница била ХСК, прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. превод са грчког: Зоран Јелисавчић

Матија Бећковић

Црногорски језик је једини страни језик који се предаје на српском језику Црногорски језик је једини страни језик који се предаје на српском језику. Само тако је могуће разумети да професоре српског језика у Црној Гори нагоне да предају језик који нису студирали и за који нису квалификовани. Можда би прво требало да им нострификују дипломе. Али ако постану стручњаци за црногорски или матерњи језик, не знам где би га могли предавати кад их ни рођена мајка неће разумети. Занимљиво је да професоре француског или руског језика не приморавају да предају црногорски језик. Не знам на ком језику се у Црној Гори предаје историја, физика или математика. Што је Црна Гора даља од српског језика даља је од свог бића и свог памћења. По цену коју су спремни да плате црногорски властодршци ка-

ко би избегли судбину српског народа, једва би вредело и живети. Најистакнутији српски лингвисти били су Црногорци. Да почнемо са Вуком Караџићем, “старином из Дробњака”, па да наставимо са Радославом Бошковићем, Михајлом Стевановићем, Радомиром Алексићем, Митром Пешиканом, Драгољубом Петровићем, Матом Пижурицом, Драгом Чупићем, Светозаром Стијовићем, Браниславом Остојићем, Радојицом Јовићевићем, Радмилом Маројевићем… А знате ко је на другој страни. То су они који одушевљавају незналице и проглашавају свеце по кафанама. Победа на изборима ни једној власти до сада није давала за право да мења језик, веру, писмо и име једног народа. Утолико је ово што се до-

Децембар 2007.

гађа у Црној Гори нешто нечувено у историји цивилизације. Све што друге државе решавају референдумима и поверавају стручњацима и надлежним институцијама, власт у Црној Гори обавља сама. Зато ће те одлуке трајати колико и власт која их је донела. Овде није реч о именовању него о преименовању српског језика који је давно именован. Његово преименовање је поништавање духовног постојања црногорског народа. Код Богишића се то зове „незвано вршење туђих послова”. Не знам ко је надлежан за такве преступе, али знам да многи позвани ћуте зато што незвани и непозвани о томе одлучују. Народ који се дичи својим памћењем, традицијом и дугим постојањем, започиње неку нову историју у часу кад се проглашава крај историје. Тако се не угрожава само будућност него и поништава прошлост једног народа. Сви они који сада хоће да преименују српски језик не би завршили ни први разред основне школе да нису знали којим језиком говоре. То у Црној Гори знају и птице у гори, живи и мртви, глуви и глувонеми, а камоли они који тим језиком јасно и гласно говоре. Једном невољнику који се Светом Сави упорно обраћао да му нешто опосли код Бога, Свети Сава је рекао: „Утеши се општом људском судбином, да Богу твојим случајем не досађујемо”. Нека се и оних пет-шест Црногораца који се осећају оштећени зато што се језик не зове црногорски утеше судбином стотина милиона Американаца, Канађана, Бразилаца, Египћана, Швајцараца, Белгијанаца, Аустралијанаца чији се језик не зове именом њиховог народа. Нека

се Марица Перова утеши судбином Габријела Гарсије Маркеса. Мој језик је, као код сваког песника, првенствено песнички и нигде га у стварности нема. Његош је писао и екавски и ијекавски. И владика Василије и владика Данило и Свети Петар Цетињски посрбљавали су и екавизирали и турцизме и русизме. Његош је једнако владао руским као и српским језиком. Без књиге Светозара Стијовића „Славенизми у Његошевом делу” не можемо разумети неке од најбитнијих појмова његовог песмотвора. Његош је писао престо, а не пријесто и пријестоница. Такав је случај и са осталим српским писцима, да овде споменемо само Ђиласа, Лалића, Миодрага Булатовића. Никаквог дуализма нема, све је то један велики српски језик са различитим изговорима. Адам Мицкијевич га је због његове мелодиозности назвао „талијански међу словенским језицима”. Ни један језик и ни један народ не би били ни народ ни језик када би се сводили на један дијалект и један изговор и спали на два слова и неколике речи. Језик је космос и све што је у космосу постоји и у језику.

СВЕТИ АПОСТОЛ АНДРЕЈ Свети Апостол Андреј, као и брат му Симон Петар, бијаше рибар на Генисаретском језеру у Капернауму, камо обојица дођоше из родне Витсаиде. У апостолском хору рибари бијаху у већини, иако су били присутни и земљорадници као св. Јаков Млађи и брат му Јуда Тадеј, те трговац и банкар, цариник Матеј. Први који је од два-

наесторице пошао за Господом Исусом Христом бијаше баш Свети Апостол Андрија, зато је он и назван „првопозвани или првозвани”. Уз њега је био и Свети Јован Јеванђелист. Они су били најприје ученици Светог Јована Крститеља, који је проповиједао скори долазак Месије. Кад је на Јордану упро прстом на Њега и рекао

„Ево Јагњета Божијега”, Свети Андрија и Јован, као прави идеалисти, приближише се к Христу у једноставности срца, онако спонтано, а он их је тако и прихватио. Били су то искрени и поштени људи који су жељели живјети за наставак на стр. 16

15

16

наставак са стр. 15

нешто више и зато већ некако склони да прихвате и слиједе Господа Исуса Христа. Свети Апостол Андрија је к Христу брзо довео и свога брата Симона, касније прозваног Петра, „Он нађе најприје брата својега Симона и рече му: ми нађосмо месију, које значи Христос. И доведе га к Исусу. А Исус погледавши на њ рече: ти си Симон син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, које значи Петар. ( Јн.

1, 41-42). Зато га јеванђелисти Матеј и Лука у апостолском хору стављају одмах иза Симона Петра. Док су се Свети Апостоли Андреј и Петар јако разликовали у погледу карактера и расположења, треба забиљежити и признати заувијек на њихову част, да су се одлично међусобно слагали. Свети Апостол Андреј никад није био љубоморан на Петову ораторску вјештину. Ријетко се може наћи старији човјек Андрејевог типа који би испољио тако снажан утјецај на свог надареног млађег брата. Свети Апостоли Андреј и Петар никад нису осјећали ни најмању узајамну љубомору, било у погледу способности или постигнућа. Кад је постао Апостол, 26. године, Свети Апостол Андреј имао је 33 године; био је пуну годину старији од Исуса и најстарији апостол. Потекао је од изванредне линије предака и био је најспособнији апостол. С изузетком ораторске вјештине, био је раван осталим апостолима у готово свим замисливим способностима. Господ Исус Христос Светом Апостолу Андреју никада није дао надимак, очинску ознаку. Али једнако као што су апостоли ускоро прозвали Христа Учитељем, тако су прозвали Андреја именом Првозвани.

БОГОСЛОВЉЕ Његова је мисија водити Господу Исусу Христу не мислећи на властиту корист. Он је Христу довео свог брата Симона, који ће постати Петар – Стијена. Свети Апостол Андреј је тада могао размишљати: ја сам први нашао Христа, можда би требало да ја будем на првом мјесту. Но он није био завидан своме брату. Ту се види његова понизност и смирење; он себи не приписује никакве заслуге. Учинио је само оно што је било његово послање. Нови завјет још на неколико мјеста спомиње Светог Апостола Андреја. У Матејевом Јеванђељу: „И идући покрај мора Галилејскога видје два брата, Симона, који се зове Петар, и Андреја брата његова, гдје мећу мреже у море, јер бијаху рибари. И рече им: хајдете замном, и учинићу вас ловцима људскијем. А они тај час оставише мреже и за њим отиђоше.” (Мат. 3, 18.–20.) Свети Јеванђелист Јован још два пута спомиње Светог Апостола Андреја. Први пут код умножења хљебова: „Рече му један од ученика његовијех, Андреј, брат Симона Петра: Овдје има једно момче које има пет хљебова јечменијех и двије рибе; али шта је то на толики свијет!” (Јн.6, 8.–9.) и други пут кад су странци хтјели видјети Христа: „А бијаху неки Грци међу онима који бијаху дошли на празник да се моле Богу. Они дакле приступише к Филипу који бјеше из Витсаиде Галилејске, и мољаху га говорећи: господине! ми бисмо хтјели да видимо Исуса. Дође Филип и каза Андреју, а Андреј и Филип опет казаше Исусу. (Јн. 12, 20.–22.) Након Христовог Вазнесења и Силаска Духа Светога, Свето писмо Светог Апостола Андре-

Децембар 2007.

ја више не спомиње, али зато о њему пишу обилно многи апокрифни списи који, дакако, нису вјеродостојни. Једино има неку вјеројатност податак да је Свети Апостол Андреј проповиједао јеванђеље међу Скитима, у данашњој јужној Русији, о чему говори отац црквене историје Јевсевије и Ориген. За Андрејеву мученичку смрт на такозваном Андрејевом крсту у облику слова X знамо једино из једног списа, звани Пассио (мука), у којем је описано Апостолово мучеништво. Проповиједао је и у грчким покрајинама Витинији и Понту (данас сјеверна Турска – уз обалу Црнога Мора), па и у самој Грчкој. Мучеништво је претрпио у Патрасу гдје је био бичеван и привезан на крст. Прича се да је, угледавши крст, клекнуо и овако проговорио: „Поздрав, Крсту! Ти си посвећен Христовим тијелом. На теби Његови удови блистају попут драгуља! Долазим к теби. Прими ме у радости и побједи! О Крсту благословени, тако жарко љубљени, тако дуго жељени!” Пољубио је крст, а онда су га ужетима узвукли и причврстили уз крст. Два је дана тако на крсту висио и проповиједао. Трећи дан је издахнуо. Умро је крајем првога вијека. Његове су се мошти 357. године чувале у Византији у Цариграду. Онда су пренесене у талијански град Амалфи. Глава Светога Апостола Андреја се од 1462. године чувала у Риму. Папа Павао VI. вратио је граду Патрасу кивот с главом Светога Апостола Андреја. Драгоцјени дар је свечано предао знаменити кардинал Аугустин Беа. Празник Светог Апостола Андреја славио се 13 децембра већ у доба Св. Григорија Ниског, дакле, у другој половици IV. вјека.

БОГОСЛОВЉЕ Одмах након Христовог Вазнесења, Свети Апостол Андреј је започео с писањем особне архиве многих ријечи и дјела Христових. Овај приватни запис је умножен након Апостолове смрти, те је слободно кружио међу раним учитељима хришћанске цркве. Ове Андрејеве неслужбене биљешке, касније су уређене, дорађене, измијењене и допуњене, све док нису примиле облик хронолошког записа Учитељевог живота на земљи. Посљедња од ових неколико измијењених и проширених копија је уништена приликом пожара у Александрији отприлике стотину година након што је првоизабрани Апостол написао оригинал. Свети Апостол Андреј је био човјек бистрог увида, логичне мисли и чврсте одлуке чија се велика карактерна снага састојала у највишој стабилности.Његова спотицајна мана која представља резултат темперамента, почива у недостатку енту зијазма; рије тко би охрабрио своје пријатеље. И ово уздржавање од похвале вриједних успјеха својих пријатеља произлази из гнушања према улагивању и неискрености. Свети Апостол Андреј је био један од оних свестраних, уравнотежених и успјешних људи скромних послова чија постигнућа представљају резултат властитих залагања. Док су остали апостоли вољели Христа, сваког је привукла нека црта Исусове личности која га се нарочито дојмила. Свети Апостол Андреј се дивио Христу због Његове досљедне искрености, Његовог неизвјештаченог достојанства. Након што би упознали Господа Исуса Христа, људи су имали жељу да Га упознају са својим при-

јатељима; стварно су хтјели да Га упозна цијели свијет. Многи су свети Оци својим говорима и списима прославили Светог Апостола Андреја. Од њих спомињем само Св. Јована Златоустога, а наводим дијелове из похвалног говора Светом Апостолу Андре ју, што га је изрекао Свети Атанасије Велики (295–373), Епископ александријски, који је сав свој живот посветио борби против аријанске јереси која је порицала Божанство Господа Исуса Христа, Другог Лица Свете Тројице.

Децембар 2007.

„Андрија бијаше први ученик који је Господа признао својим Учитељем. Он је првина апостолскога хора. Његов продорни поглед замијетио је Господов долазак. Он је Јованове поуке замијенио за Христове; а на тај је начин ударио печат Крститељевим ријечима. Он бијаше веома цијењени Јованов ученик: у свјетлуцању свјетиљке тражио је истину свјетла; и у њезину несталном сјају навикао се на пунину Христова сјаја.” Душан Вуковић

17

18

Био је Мануил према Далматинцима особито милостив. Архидј. Тома каже за њега: erat benignissimus circa omnes sibi subjectos, non tributorum exactor, sed divitiarum suarum liberalissimus distributor. Били су ради тога у Далмацији, а нарочито Спљећани, одани томе цару и у свему му угађали. Показивали су му своју оданост и у томе, што су се према царевима једновјерницима не само пријатељски понашали, него опћили с њима и у црквеним службама. Између другога знадемо, да је 1171. године у Спљету у једној цркви грчкој, која је посвећена била Успенију Богоматере, држана свечана служба у присуству Константина Севаста, царског заповједника Далмације и Хрватске (Dalmatiae et Chroatiae) и да је на тој служби било много народа са првацима главних градова далматинских, који су признавали власт грчког цара. Арцибискупијом спљетском управљао је од 1175. године побожни арцибискуп Рајнерије. Позната је наклоност његова према православној цркви, и ту наклоност није он гајио из рачуна или из удворности према цару и цариградској цркви, него из искрене оданости. Милостива пажња цара Мануила према главноме граду Далмације Спљету, одлучила је Спљећане, да благодарности својој цару израза даду нарочитим посланством у Цариград. У том посланству неколико је најугледнијих Далматинаца било, а на челу им арцибискуп Рајнерије. Цар је најљубазније примио посланство, и особито је одликовао Рајнера за све вријеме док се у Цариграду са посланством спљетским бавио, и на одласку из Цариграда богато га обдарио. У Спљету су обрадовани били успијехом посланства тога сви грађани, који не пропустише и према православним својим суграђанима исказати љубав своју. Између првих, који се у томе одликоваху, био је сам арцибискуп Рајнерије. Али на жалост, није могао овај арцибискуп да и на дјелу покаже ово, јер мало времена послије повратка свога из Цариграда, морао је добри човјек овај подлећи мученичкој смрти на брду Мосору код Клиса (1180. год.) Усљед тога настало је за православне у Спљету већ теже стање. Са Спљећанима у пријатељству су за вријеме Рајнерија били и Шибенчани. И иста она слобода за православне, која је била у Спљету, била је и за

православне Шибенчане. Рајнеријева смрт била је узроком, да је и за њих послије тога наступило теже доба. Није задарска православна колонија сретна била уживати у ово вријеме оно, што су православни у Спљету под владом византијскога цара Мануила Комнина уживали, премда нема никаквог податка, о томе, као да би је неко ради вјере православне узнемиравао. Задар је био у то доба под млетачком влашћу. Послије смрти задарског бискупа Мике (1137. год.), нашљедник његов Петар, настојао је свом снагом, да се ослободи испод власти спљетске арцибискупије. Ради кратког живота није у томе успјео, али зато успјео је у томе Петров нашљедник, Лампридије. Био је овај Лампридије учен и енергичан човјек, а имао је много моћних пријатеља. Помоћу тих пријатеља, који су у Млецима настојали, да се повољи тежњама задарскога бискупа, Лампридије изради, да му је млетачка република и повољила. Ово је, кажу, млетачка република учинила зато, што је хтјела да покаже Задранима своју наклоност, и да их више себи приљуби, а такођер и зато, да се освети онима у Далмацији, који су нагињали мађарскоме краљу. Ствар је свршила тиме што је исти Лампридије постао арцибискупом и митрополитом за сва она мјеста, у провинцији, која нијесу била подвласна мађарскоме краљу, и постао је дакле неодвисан од спљетске арцибискупије, а папинском одлуком од априла 1155. год, буде ова нова задарска арцибискупија стављена под јурисдикцију градског, односно, млетачког латинског патријарха. Ова радња поменутих задарских бискупа о ослобођењу Задра од јурисдикције спљетског

19 Други део

арцибискупа, која је трајала неких тридесет година (1124-1154) за православну колонију задарску била је корисна у толико, што је та колонија слободна била у исповиједању своје вјере и вршењу црквених обреда. Уплив су такођер на ово имали и млетачки државни закони, који су према Грцима уопће сношљиви били, а такођер, и то, што је грчка култура и грчки језик у Задру тада у пуној снази још био, и што је православни источни обред био у употреби и у многим црквама задарским, премда и нијесу од цариградскога, него од римскога патријарха зависиле. У осталом ово мирно стање православних у Задру није много трајало. Првих година XIII вијека бива несретни четврти крсташки рат, који је имао све да преокрене за православне, како у Цариграду, тако исто и у Далмацији. У Спљету овај се покрет још није догодио. Година 1180. била је тешка година за православне у Спљету. Те је године престала врховна власт византијског цара у Далмацији, и наступила апсолутна власт мађарскога краља; а исте године умро је и добри арцибискуп спљетски Рајнерије. Чим се ова државна промјена у Далмацији догодила, догодио се преокрет и у јавним односима према православнима. Послије пет година безвлашћа у арцибискупији спљетској, за које се вријеме сваком недјелу маха давало, ступио је 1185. год. на арцибискупски пријесто Петар, фанатични Мађар. Гоњење православних почело је већ било за вријеме безвлађа. За вријеме Петрово то је гоњење имало да добије и формални израз. Оне исте године, кад је Петар постао арцибискупом, држан је био у Спљету обласни сабор, на коме је под Петровим предсједништвом било још неколико бискупа (трогирски, кнински, нински и скрадински) и много латинскога свештенства. Православне су Латини сматрали за јеретике још од времена гласовитог кардинала Хумберта (половине XI вијека), а за јеретике су их прогласили такођер за вријеме првог крсташког рата (крај XI вијека). Нијесу смјели тако их у Спљету називати за вријеме владе цара Мануила Комнина, јер су се бојали државне власти, и јер је црквом спљетском управљао савјесни поглавица. Али обзира већ никаквих имали нијесу да искале мржњу своју на православне, кад је дошла мађарска влада, и кад су спљетском црквом почели мађарски арцибискупи да управљају. Између првих предмета на поменутом Петровом

сабору, расправљано је било о православнима и њиховој цркви, те једнодушно буду проглашени за јеретике и као такви предати анатеми. Уједно буде установљено, да се помоћу свјетовне власти имају прогонити сви, ма гдје се нашли у области спљетске арцибискупије, који спомињу на црквеним службама име цариградскога патријарха. На основу ријечи ове красне саборске наредбе, могло би се држати, да је грчких православних колонија било осим Спљета (Задра, Шибеника и Макарске) још и у свима оним епархијама, којих су бискупи на сабору били и заговарали исту наредбу, дакле и у Книну, и у Нину, и у Скрадину, и у околинама тих мјеста, али о тим колонијама односни податци нама су непознати. Папа Урбан III у новембру 1186. године потврдио је закључке тога сабора, који су се од тада већ почели и извађати. А да су их Латини морали и безобзирно извађати, може се закључити из тога, што се овај сабор у Спљету држао управо оне године, када су Латини чинили она светогрдна дјела у православним црквама Солуна. Мало година кашње бива споменути четврти крсташки рат. Крсташи освоје 1202. год. Задар, а 1204. год. Цариград. Шта су ти крсташи починили у Цариграду са православним народом и православним црквама, казали смо. А да нијесу друкчије могли поступати ни у Далмацији, појмљиво је само по себи. Једни су и исти људи били: безаконици у Цариграду, па безаконици и у Задру. Преласком православног патријаршеског пријестола из Цариграда у Никеју прекинута је била, бар за ово доба, мал не свака црквена веза између православних грчких колонија у Далмацији и васељенским патријархом. Ово су уједно пријечили и непрестани ратови, што су се на истоку водили; а знали су то вјештачки да запријече и латински далматински бискупи, само да би коначно одцијепили православне у Далмацији од средишта православља. Грчки свештеници, што су се од прије затекли у Далмацији, самостално су сад ту вршили пастирску службу својим једновјерницима. Надошла је уз то ова невоља за православне у Далмацији, и не само у Далмацији, него и у Дубровнику и Боки Которској, а исто и у Босни. из књиге: еп. Никодим Милаш, Православна Далмација

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

20

Децембар 2007.

МАЛА ГОСПОЈИНА У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију на празник Рођења Пресвете Богородице (21. септембра 2007. г.) у манастиру Светој Лазарици на Далматинском Косову (метоху манастира Крке), уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархија далматинске и горњокарловачке. Епархија далматинска поред три дејствујућа манастира, Крупе , Крке и Драговића има још три манастира у који-

ма не живе монаси, јер у тим манастирима не постоје услови за нормалан рад и живот монаха. У манастиру Лазарици се обнавља конак и по благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија до краја ове године би требало да започне монашки живот и редовно богослужење на радост свих вјерника Косовске долине и читаве Епархије далматинске. Грађевински радови на конаку манастира Лазарице су при

крају и након завршетка обнове конака приступиће се обнови монашког живота, обнови манастирске порте и уређењу манастирског храма Светог кнеза Лазара. Свим досадашњим приложницима благодаримо на љубави коју су показали према свом родном крају и према нашој светињи манастиру Светој Лазарици, а уједно молимо све добронамјерне Србе Далматинце да схвате значај ове светиње и помогну при њеној обнови.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2007.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је у недјељу 17. по Духовима (23. септембра 2007. г.) Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење братства манастира Крке. У својој бесједи Епископ Фотије је поучио сабрани вјерни народ о значају Мојсијевог знамена змије од мједи као праобразу Христовог Распећа. Свети праотац Мојсије је израиљском народу када су пролазили пустињу изградио змију од мједи и свако ко је са вјером погледао овај знамен би се исцјељивао. Тако се и данашњи људи који су обремењени грехом и који се окрећу удобностима овога свијета, требају окренути Христу. Како је и Мојсије убио Египћанина који символизује грешног и палог човјека, тако и ми морамо убити грешног Египћанина у себи и избавити се од властитог греха да би се сјединили са Христом.

ПОКЛОНИЦИ КЛУБА МЛАДИХ СДСС-а ВУКОВАРА У ПОХОДУ СВЕТИЊАМА ДАЛМАЦИЈЕ У организацији Клуба младих СДСС-а града Вуковара дана 29. – 30. септембра 2007. г., поклоници из Епархије

осјечко–пољске и барањске боравили су у дводневној посјети светињама Епархије далматинске, манастирима Крки

и Крупи, а донијели су и помоћ Богословији и манастиру Крки у храни и основним намирницама. наставак на стр. 22

21

22

наставак са стр. 21

У суботу 29. септембра навечер, након вечерњег богослужења а у склопу „Трибине Света Три Јерарха“, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је одржао предавање гостима и ученицима Богословије Света Три Јерарха на тему „Појам духовног живота у Цркви“. Говорећи о потреби обнове ду ховног живота Епископ Фотије је нагласио о с и р ом а шењ е з а п а д ног

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ човјека што је видљиво у пренаглашавању спољашње љепоте у покрету ренесансе. Са друге стране исток је доживио искушење богоборног атеизма. Епископ Фотије је даље разложио присутним потребу и начин обнове духовног живота кроз Свету Литургију и заједницу са Исусом Христом. У недељу 30. септембра Е п ис коп г. Фо т и је је у манастиру Крки служио Свету

Децембар 2007.

Архијерејску Литургију којој су саслуживали јереј Владо Недељковић из Епархије осјечко–пољске и барањске и братство манастира Крке. Након бесједе Епископа Фотија, присутнима се у име гостију бираним рјечима захвалио јереј Владо Недељковић, након чега је приређена трпеза љубави. У наставку посјете поклоници су обишли и манастир Крупу.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

МАТУРСКА ЕКСКУРЗИЈА У периоду од 22. – 29. септембра 2007. г. благословом Светог архијерејског Синода СПЦе, ученици IV разреда Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки, су боравили на матурској екскурзији у склопу које су обишли православне светиње Херцеговине и Црне Горе. Посјетили су град Дубровник и обишли православне храмове и музеј Српске православне Цркве у Црквеној општини дубровачкој, а затим црногорске и херцеговачке светиње: манастире Подмаине, Режевићи, Прасквица, Подластва, Михољска Превлака, Савина, Ру-

стово, Тврдош, те храмове Свете Тројице у Будви, Светог Луке и Светог Николе у Котору и Преображења Господњег у Требињу. Као круна овог путовања била је посјета Богословији Светог Петра Цетињског у Цетињу, те посјета Цетињском манастиру и манастиру Острог гдје су се професори и ученици поклонили моштима двојице свјетионика православља, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског. Овим путем у име Наставничког вијећа наше богословије се захваљујемо свим нашим домаћинима на учињеној части и братском дочеку.

ПОЧЕЛО ЖИВОПИСАЊЕ САБОРНЕ ЦРКВЕ МАНАСТИРА КРКЕ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија и залагањем братства манастира Крке почело је осликавање цркве светог архангела Михаила у манастиру Крки. Живописање крчке цркве већ пред последњи рат на просторима Далмације почео је господин Драгомир Марунић Србин Далматинац из Бјелине, а сада је хвала Богу прихватио да настави радове на даљем осликавању светога храма, како би он добио своју пуну лепоту којом су одисали древни византијски храмови. Осликавање саборног храма манастира Крке ће трајати сигурно неколико година, али се надамо да ће довршење овога великога богоугоднога дела допринети даљој мисији манастира Крке и његовом сведочењу светога Православља и у наше распето време. октобар 2007. г.

Децембар 2007.

23

24

Интервју београдској Политици, 05. 10. 2007.

Његово Преосвештенство Епископ далматински г. г. Фотије Да ли је ово Ваше прво јавно обраћање председнику Месићу и премијеру Санадеру у којем тражите заштиту за православне Србе и на какве реакције је овај апел наишао у Хрватској. Да ли Вас је неко већ контактирао и понудио помоћ? Ово је други пут да сам писао председнику Р. Хрватске г. Месићу као и премијеру Санадеру. Први пут је било поводом напада на Србе повратнике у Биљанима, а други пут ево сада поводом ових најновијих напада у Мирању, Церњу и Пристегу. Оба ова инцидента су се догодила на просторима Равних Котара тј. у задарском залеђу, где се ионако најмањи број Срба вратио. Приликом прошлог обраћања било је реакције, а премијер и председник Р. Хрватске су сами посетили нападнуте Србе у Биљанима. Овај пут није било никакве реакције. Полиција је открила починиоце ових напада, али шта је потребно учинити да до њих више не долази? Па, то је тешко рећи. Требало би учинити све да се просто клима измени тј. да се у свести тих трагичних људи, који су спремни чинити злочине па и према потпуно недужним људима, пробуди осећање одговорности, па у крајњем случају да постану свесни да ће сигурно бити кажњени за своје почињено недело. Да би се до тога стања дошло потребна је узајамна сарадња политике, медија, верског образовања, па и образовања уопште. Колико ће ови нови напади на имовину Срба и Далматинске епархије утицати да се заустави ионако спор повратак прогнаних на своја вековна огњишта?

Ми смо у неком смислу навикли на повремене провокације и нападе на наше црквене објекте као и на куће Срба повратника у Далмацији. Зашто је тако то је друго питање. Људски гледано тешко је живети у таквој атмосфери, али хришћански и православно и није. Ми се као Црква морамо трудити да нашем народу откријемо дубоки смисао страдања, па ће онда нашим верницима, надамо се бити много лакше да носе свој сопствени крст, који их је пратио кроз велики део историје на овим просторима. Што се тиче повратка, мислим да он неће стати, али је потребно да се много више људи и државних институција укључи у процес повратка и обнове кућа Србима на простору Далмације, при томе мислим и на саму матичну државу Србију. Да ли имате података о броју напада, малтеритирања и других инцидената у којим су жртве били Срби њихова имовина и православна црква. Да ли њихов број у опадању или не? Све нападе на наше објекте и на наше вернике Србе повратнике, ми региструјемо и најчешће објављујемо на сајту Епархије далматинске. Сматрамо да су та сведочанства једна врста прилога нашем страдању на овим просторима. Напади се обично догађају циклично, без неког посебног правила. До сада су мете напада били наши верски објекти, па чак и православна Епископија у Шибенику. Просто нема правила. Ми се наравно као Црква непрестано молимо Богу, с једне стране да тај крст прихватимо без роптања, а са друге стране да Бог умудри и оне који та безакоња чине и дарује им меко срце, речено библијским језиком,

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ како би се неопходни мир и слобода коначно вратили на ове просторе. Недавно сте имали сусрет са градоначелником Задра око повратка имовине СПЦ. Који су проблеми који отежавају рад православне цркве у Далматинској епархији? Један од великих проблема са којим се сусреће СПЦ у Далмацији је питање повратка њене национализоване имовине. На простору читаве далматинске Епархије укупно је враћено можда тек око десет посто наше имовине. Тај проблеме имамо не само у Задру, већ и у Шибенику, Сплиту, па и Книну. Једнаоставно ту све стоји и не решава се и не знамо када ће. Закони су у том смислу потпуно јасни, али се они споро или готово никако не примењују када је у питању СПЦ. Докле се стигло са обновом манастира Драговић и колико цркава и других манастира обнављате у вашој епархији?

Децембар 2007.

Манастир Драговић, духовни центар Цетинске крајине, подигли су далматински Срби после косовске битке 1395. године. Он је највише пострадао у последњем трагичном рату на овим просторима, али је хвала Богу сада у довољној мери обновљен тако да већ неколико година у манастиру живи монашко братство. Тренутно у манастиру, између осталог, припремамо и живописање манастирксе цркве, коју би требале радити монахиње манастира Градац у Србији. Што се тиче обнове у далматинској Епархији, радимо доста, иако дизати из пепела није лако. Поменуо бих само две најважније ствари, а то је обнова Саборне цркве у Шибенику и конака манастира Лазарице на далматинском Косову. То су све велики и значајни послови за опстанак наше цркве и нашег народа на овим просторима, па се ми надамо да ће нас се уз Божију помоћ сетити и добри људи, који су носиоци ктиторског немањићког духа, да помогну како би опстало огњило живе православне вере на овим просторима.

ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ СРПСКИМ СВЕТИЊАМА У ЦРНОЈ ГОРИ И ХЕРЦЕГОВИНИ Вјерници имотске парохије су по благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија, заједно са својим свештеником јерејем Драганом Михајловићем били на дводневном поклоничком путовању 06. и 07. октобра 2007. год. Посјетили су и обишли велике српске светиње у Црној Гори и Херцеговини. Поклонили су се моштима Св. Василија Острошког у манастиру Острогу, а у Херцеговини су посјетили Грачаницу и манастир живјели и њихови преци прије него су се наТврдош. Обишли су и Попово поље и Мр- селили у Имотску крајину прије више стокоњић гдје је рођен Св. Василије, а гдје су тина година.

СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕН ПРАЗНИК СВ. ЈОВАНА БОГОСЛОВА У МАНАСТИРУ КРКИ На празник Светог Јована Богослова 09. октобра 2007. г. у манастиру Крки пререзан је славски колач и благословено славско жито. Празник Светог Јована Богослова је по благослову Епископа далматинског Г.Г. Фотија друга слава богослова поред школске славе Света Три Јерарха. Овај празник се у богословији свечано прославља већ три године.

25

26

Децембар 2007.

наставак са стр. 25

КРШТЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ Дана 13. октобра 2007. г. у манастиру Крки су извршена три крштења. Крштене су Јована Ђекановић, кћерка јереја Милорада и Бранке Ђекановић и близанке Мила и Мара Ковачевић из Бања Луке. Крштење је обавио игуман манастира Крке архимандрит Герман.

СЛАВА ЦРКВЕ НА БИТЕЛИЋУ У Бителићу је 14. октобра 2007. г. прослављена црквена слава Покров Пресвете Богородице. У обновљеној цркви на богослужењу је присуствовао већи број вјерника из Бителића и околних мјеста. У пријератном периоду на дан Покрова Пресвете Богородице овдје је био највећи црквени сајам у овом дијелу

Цетинске крајине. Ове године је уз помоћ општине Хрваце на челу са господином Динком Бошњаком постављен асфалт на пут до цркве у ду-

жини од 400 метара. Уз благослов Епископа далматинског Г.Г. Фотија ускоро почиње обнова братске куће која се налази поред цркве.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2007.

СЛАВА ГРАДА КНИНА Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије, на празник Покрова Пресвете Богородице, служио је Свету Архијерејску Литургију у Книну. Покров Пресвете Богородице је слава саборног храма града Книна. Епископу су саслуживали свештеници и свештеномонаси Епархије далматинске. У пригодној бесједи Преосвећени владика је указао на значај данашњег празни-

ка у православном свијету уопште, те између осталог упутио присутне вјернике на важност хришћанског живљења као што је била вјековна традиција народа на овим просторим а што је истовремено очувало њихов национални и вјерски идентитет. У склопу Свете Литургије пререзан је славски колач и обављен трократни опход – литија око светог храма.

ОБНОВА МАНАСТИРА КРУПЕ ма за даље уређење манастира и манастирске ризнице, коју су ове године посетили многобројни туристи, како из Хрватске, Србије, тако и из Европске Уније. Епископ Фотије је истога дана посетио и у последњем рату девастирану цркву све-

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије поводом обнове конака манастира обишао је 16. октобра 2007. г. манастир Крупу и разгледао тренутне радове. Конаци манастира Крупе са овогодишњим радовима биће хвала Богу потпуно довршени, тако да убудуће предстоји само унутрашње уређење манастирских просторија. Игуман Гаврило (Стевановић) упознао је Епископа Фотија са пројекти-

тог архангела Михаила у Смиљчићу, која би требала ускоро да почне са обновом. Овом приликом апелујемо на све православне Србе из Смиљчића, Равних Котара и читаве Далмације, да својим прилозима помогну обнову ове дивне светиње.

27

28

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2007.

ОСЛИКАН ПАРАКЛИС СВ. АПОСТОЛА ПАВЛА У КРКИ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија данас, 18. октобра 2007. г. довршено је осликавање параклиса посвећеног светом апостолу Павлу у манастиру Крки. Свети апостол Павле је заједно са својим ученицима Титом, Луком и Ермијем почео подвиг евангелизације Далмације управо из катакомби, које се налазе у крипти цркве светог архангела Михаила у манастиру Крки. Ово значајно дело у славу Божију и част великога апостола Павла осликали су православни Руси из Кијева и то: г. Борис Проњин, г. Димитрије Бољаков и гђа Ирина Горај. Епископ Фотије је у циљу очувања културног блага Епархије далматинске договорио са г. Проњином и радове на заштити и рестаурацији старих ико-

на итало-критске школе, које се тренутно налазе у манастиру Крки. Ове радове ће, ако Бог да, изводити такође стручњаци рестауратори из Кијева.

ПОСЕТА ЕПИСКОПА МАНАСТИРУ КРКИ Дана 19. октобра 2007. г. Епархију далматинску су посјетили Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим и Епископ стобиски Г.Г. Давид, викар Његовог Блаженства Архиепископа охридског и митрополита скопског Г.Г. Јована. Госте је у манастиру Крки дочекао Епископ далматински Г.Г. Фотије са братством манастира и професорима и ученицима Богословије. Домаћин Епископ Фотије је госте упознао са историјом ма-

настира и тренутним радовима који се обављају на обнови ове древне светиње. У наставку посјете епископи су обишли метох манастира Крке манастир Лазарицу који је такођер у обнови. Након обиласка ових светиња епископи Герасим и Давид су обишли стару немањићку лавру манастир Крупу, гдје их је срдачно дочекао и угостио игуман Гаврило са својим сестринством.

ПОКЛОНИЦИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ ПОСЈЕТИЛИ СРПСКЕ СВЕТИЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија ходочасници из парохије скрадинске посјетили су 20. и 21. октобра 2007. г. манастире Острог, Тврдош и херцеговачку Грачаницу. Предводили су их свештеник Саво Миланковић, парох скрадински и игуман манастира Крупе о. Гаврило (Стевановић). Ово поклоничко путовање светињама Црне Горе и Херцеговине помогло је да се ходочасници, од којих су један број полазници вјеронауке, упознају са православним светињама и на тај начин обогате своје вјерско образовање.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2007.

ПРАЗНИК СВЕТЕ ПЕТКЕ У СКРАДИНУ

Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је свету архијере-

јску Литургију на храмовној слави (27. 10. 2007.) поводом празника свете Петке у Скрадину. Епископ Фотије је у својој беседи истакао велики подвиг свете и преподобне матере Параскеве, која је савршенство живота у Христу достигла подвизавајући се у јорданској пустињи. Света Петка је једна од најпоштованијих светитељки Цркве Христове, која је својим светим моштима објединила ско-

ро све православне народе – Грке, Бугаре, Србе и Румуне, потврђујући јединство и нераздељивост Православља. Храм свете Параскеве у Скрадину се тренутно обнавља и у њему се редовно одржавају богослужења за православне хришћане скрадинског краја, док се за саборну цркву светог Спиридона у Скрадину, која је девастирана у последњем рату, припрема пројекат за обнову, која би ако Бог да, требала да почне 2008. године.

УСПЕШНО ПРЕДСТАВЉЕНА ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ На 52. Међународном сајму књига одржаном 22 – 28. октобра 2007. г. у Београду, Епархија далматинска је по први пут после II светског рата преставила своја издања у склопу „Истине“ издавачке установе Епархије далматинске. Епархија далматинска је и у тешким временима владавине комунизма имала издавачку дјелатност, међутим у данашње вријеме се та дјелатност интензивирала. У оквиру представљања издања „Истине“ одржана је промоција свих издања нарочито сабраних дјела Епископа Никодима Милаша, монографија манастира Крке, часописа Истина и Крка. На промоцији која је одржана на штанду Српске православне Цркве о издавачкој дјелатности Епархије далматинске говорио је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, затим се са пар ријечи успомена о манастиру Крки присутнима обратио

Епископ рашко–призренски Г.Г. Артемије, монографију манастира Крке је представио игуман манастира архимандрит Герман и посљедњу књигу која је издана у оквиру издавачке дјелатности Истине „Православна икона Педесетнице“ је представио протојереј Николај Озољин аутор књиге. Ова интересантна књига је превод са француског, а на преводу се потрудио г. Новак Билић студент постдипломских студија у Паризу. Посебна радост за Епархију далматинску је што је штанд Епархије далматинске био веома посјећен и што су многи показали интересовање за издања „Истине“ издавачке установе Епархије далматинске. У припреми је још неколико теолошких књига које ће да до следећег сајма обогате понуду православним теолозима и свим осталим који се интересују за православну теологију.

29

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

30

Децембар 2007.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ На празник светога апостола Луке и светог Петра Цетињског (31. 10. 2007. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о житију ове двојице великих светитеља. Свети апостол Лука је био заједно са апостолом Павлом проповедник Јеванђеља у Далмацији, први историчар Цркве и утемељитељ православног живописа. Са друге стране Свети Петар Цетињски је био велико светило Цркве српске у XVIII веку када се заједно са својим народом борио против турскога ропства, као и против унутрашњих подела у српском народу Црне Горе.

Епископ Фотије је посебно скренуо пажњу садашњим крчким богословима да треба увек да се угледају на светитеље Цркве, као што су данас

ПРОСЛАВЉЕНА ХРАМОВНА СЛАВА У КОЊЕВРАТИМА На празник светог великомученика Димитрија (08. новембра 2007. г.), заштитника града Солуна, Његово Преосвештенско Епископ далматински Г.Г. Фотије је служио Свету Архијерејску Литургију и пресекао славски колач о храмовној слави у селу Коњеврате поред Шибеника. У својој беседи Епископ Фотије је поучио многобројни окупљени верни народ о страдању светог великомученика Димитрија и нагласио потребу међубратских хришћанских односа међу верницима.

празновани Свети апостол Лука и Свети Петар Цетињски, а никада да слушају науке људске које их не воде путем спасења.

ПРОВАЉЕН ХРАМ СВ. ГЕОРГИЈА У КНИНУ У ноћи са 07. на 08. новембар, поново је обијен храм Светог великомученика Георгија у Книну. Ово је већ трећи пут у последњих годину дана како је овај храм на мети вандала. И овај пут су проваљена улазна врата храма, и провалници су из храма однијели новац који су нашли у храму. О свему је обавјештена полиција, која је на лицу мјеста извршила увиђај, и трага за починиоцима овог недјела.

Децембар 2007.

МИРАН ПОВРАТАК И ЖИВОТ ХРВАТСКИХ ГРАЂАНА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ ОД ИНТЕРЕСА ЗА РЕПУБЛИКУ ХРВАТСКУ одговор Епископу далматинском г.г. Фотију из Уреда Председника Р. Хрватске Стјепана Месића РЕПУБЛИКА ХРВАТСКА УРЕД ПРЕДСЈЕДНИКА КЛАСА: 070-03/07-03/02 УРБРОЈ: 71-02-02/1-07-02 Загреб, 7. студенога 2007. Његово Преосвештенство Госп. Фотије епископ далматински Ваше Преосвештенство, Предсједник Републике примио је Ваш допис од 2. листопада, у којему сте изразили притужбу због вријеђања младића српске националности из Чисте Мале и напада на обновљене куће Срба повратника на подручју Епархије далматинске. Захваљујући Вам на изразима повјерења у напоре које Предсједник Републике улаже у изградњу помирења и превладавања посљедица рата, допустите ми да подсјетим да је Предсједник Републике више пута нагласио и примјером потврдио увјерење да је миран повратак и живот хрватских грађана српске националности од интереса за Републику Хрватску и да ниједан народ не може бити обиљежен оптужбом колективне кривње. Желим такођер истакнути да Предсједник Републике на темељу уставних овласти трајно води бригу о томе да мјеродавна тијела на темељу својих уставних и законских обвеза штите све хрватске грађане, без обзира на вјеру и националну припадност. Слиједом тога, свака пријављена односно евидентирана инцидентна ситуација – прекршајно или казнено

дјело – разрјешава се на законом предвиђен начин, чему придоносе и припадници српске националне мањине који су укључени у рад тијела локалне и подручне управе и самоуправе као и у тијела државне власти. Уз жеље за свако особно добро и успјех у Вашој одговорној служби, ПРЕДСТОЈНИК Борис Шпрем

31

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

32

Децембар 2007.

СЛАВА ЦРКВЕ У ПЛАВНУ По благослову Његовог Преосвештенства епископа далматинског г.г. Фотија на храмовној слави Св. Великомученика Георгија – Ђурђиц служена је Света Литургија у новосаграђеној Цркви у Плавну, засеок Зорићи. После Св. Литургије пререзан је славски

колач, освећена су и подигнута нова звона која је даривао Душан Савић са својом породицом родом из Плавна. Свим приложницима захваљујемо на средствима уложеним у досадашњу изградњу храма. Вјерујемо да ће се и даље трудом и добровољним прило-

зима наших вјерника ускоро довршити храм који је у веома тешким временима за наш народ подигнут из темеља.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У КРКИ У недељу 18. новембра 2007. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о јеванђељској причи Милостиви Самарјанин подсећајући на дубоки смисао ове приче. Ова прича открива саму суштину наше вере, а то је љубав према Богу и ближњему. Своју љубав према Богу сваки човек потврђује љубављу према ближњем, па и саму веру у Бога. Без делатне вере кроз дела љубави и милосрђа свака вера постаје формална и без садржаја. Од тог иску-

шења „фарисејске вере“ нису поштеђени чак ни свештенослужитељи и чланови црквене јерархије, ако у својој пастирској служби не поступају по примеру Милостивог Самарјанина, то јест самога Богочовека Исуса Христа.

ХРАМОВНА СЛАВА МАНАСТИРА КРКЕ Празник Св. Архангела Михаила (21. новембра 2007. г.) је ове године свечано прослављен у манастиру Крки. Празнично вечерње уочи манастирске храмовне славе служио је високопреподобни архимандрит житомислићки Данило уз саслужење већег броја монаштва и свештенства. На сам празник Свету Архијерејску Литургију служио

је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим и домаћин Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење свештеномонаштва и свештенства из Епархија захумско–херцеговачке, горњокарловачке, осјечко– пољске и барањске, будимљанско–никшићке, сремске и далматинске. Епископ Фотије је на крају Свете Литургије честитао славу братству манастира и сабраном народу истакао значај манастира Крке у историји далматинске епархије и српскога народа на просторима северне Далмације. Послије Свете Литургије Епископ горњокарловачки

Г.Г. Герасим осветио је живопис параклиса посвећен Св. апостолу Павлу, који је заједно са својим ученицима Светим апостолима Титом и Ермијем у римским катакомбама испод манастирског саборног храма у Крки основао Цркву у Далмацији. Након Свете Литургије за све присутне је приређена трпеза љубави.

33 Прилоге из Канаде са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г.Г. Георгија прикупио је ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона у Канади

ИЗ ЕНГЛЕСКЕ Прилози у фунтама:

Јован Марчетић 10, Никола Уркало 5, Ђуро Бква 5, Милош Вуиновић 5, Вељко Илић 5, Душан Стоисављевић 5, Владо Новаковић 5, Мирко Илић 5, Стеван Челебићанин 10, Даница Тривић 10, Рајко Ројић 5, Илија Преочанин 20, Марко Преочанин 10, Милан Крагуљ 10, Алекса Радиновић 10, Мирко Мирковић 5, Миленко Торбица 5, Душан Гркинић 10, Никола Тркуља 5, Јован Новак 5, Љуба Крча 25, Спасоје Судар 10, Обрад Вагић 15, Спаса Ђурић 2, Мирослав Веселиновић 20, Горан Ловрња 20, Момчило млади Ђујић 5, Бошка Рнић 10, Драган Шкрбић 20, Марија Сировица 10, Душан Буач 10, Божидар Зарач 20, Душан Челебићанин 20, Марко Говоруша 20, Лазо Драгичевић 10, Милан Стојисављевић 20, Србо Берић 5, Ђуро Зеленовић 20, Сава Устић Лазић 2, Мара и Никола Тркуља 20, Н. Н. 1, Марија Врањеш 2, Никола Торбица 5, Отац прота Радомир Аћимовић 20, Милан Стојановић 5, Обрад Миљевић 10, Александар Ранковић 5, Предраг Лукић 10, Младен Пријић 10, Божидар Мартић 10, Милан Малеш 10, Бранко Мане Шарић 20, МАрија Ајдер 3, Никола Милаш5, Бранислав Двокић 10, Тоде Петковић 2, Никола Стојисављевић 7, МИрјана Симић 10, Марија Ђурић 5, Борис Церанић5, Момчило Петровић 5, Милан Симић 20, Вукосава Берић 20, Петар Жарач 2.5, Душан петко 5, Владе Смиљанић 5, Жико МАлешевић 5, Милош Петко 5, Раде Шарић 10, Марко Петко 5, Лазар Говоруша20, Воислав Живановић 5, Александар Николић 5, Никола Црномарковић 10, Гојко Мићић 5, Илија Грубнић 20, Момчило Јелић 5, Јелица и Марко Бачковић 10, Марко Адамов Бачковић10, Стево Чупац 5, Миле Трифуновић10, Мирослав Лукић 5, Мира Апроцовић 5, Симо Грубнић 20, Тоде Угрнић 1, Симо Мијековац 6, Драгана Миленковић 1, Мићо Марчетић 2, Отац прота Обрад Вуховић 2, Отац Жарко Недић 5, Отац прото Никола Котур 20, Ђорђе Стојисављевић 10, Петар Ђухић 10, Стеван и Мира Мијаковац 20.

Прилози у америчким доларима:

Томислав Јекнић 20, Др. Зоран Милошевић и др. Вера Драгишић 50, Георге и Анка Драгишић 50, Мирјана Толмачхев и Елизабет Пакер 50, Елизабет Т. Пакер 50.

Прилози у канадским доларима:

Радован Гајић 40, Цвико Видаковић 40, Јово Тркуља 20, Ђуро Кашић 15, Мила и Војо Радмиловић 30, Остоје Маглов 30, Томислава и Јово Анђелић 20, Мирко Загорац 20, Светозар Комазец 10, Н. Н. 5, Милан Суботић 20, Свето Поповић 5, Мира Клисурић 10, Бојана Стојисављевић 20, Даница Блажичко 10, Бојана Јовановић 10.

Прилози у аустралијским доларима:

Раде и Ика Шаре 10, Сандра Брховић 20.

Прилози у еврима:

Гојко Мирковић 20, Тоде Манојловић 10.

Прилози у динарима:

Рајко Лазић 500, Зорка Ковачевић 100.

ПРИЛОЖНИЦИ ЗА МАНАСТИР ЛАЗАРИЦУ: Прилози у еврима:

Епархија банатска – Епископ банатски Г.Г. Никанор 1000.

Прилози у фунтама:

Мирјана Ђурић 20, Вукосава Берић 20.

Сандра Бранковић 25 (аустралијских долара) прилаже цркви Св. Недеље у Оћестову.

ПРИЛОЗИ ИЗ АУСТРАЛИЈЕ: (у америчким доларима) Марко Малбаша $40, Петар Лежаја $40, Илија Трифуновић $40, Саво Секулић $40, Зоран Кричка $40, Зоран Ђукић $40, Свето Шапоња $30, Александар Гњатовић $40, Свемир Чалић $40, Сава Кужет $40, Драган Савић $30, Драган Драгаш $50, Миланка Ласица $40, Александар Чупић $40.

Заслужан за скупљање прилога из Аустралије је г. Љубомир Шормаз из Сиднеја. ОДБОР ЗА ПОМОЋ МАНАСТИРУ КРКИ ПРИЛОЗИ ЗА МАНАСТИР КРКА И БОГОСЛОВИЈУ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА Прилози у америчким доларима:

Р.П.О.С. 500, Саша Кушевић 300, Константин и Сава Дрча 200, Мирко Лакић 200, Јово Рашић 100, Екипа Громовник-Мервил 100, Слободан Арчаба 100, Маринко Манојловић 100, Славко Стоић 100, Никола Лакић 100, Божо Четник 100, Урош Дупор 100, Мирко Кречак 100. Снежана Бабић 100, Слободан и Мирјана Бабић 100, Мишо Јовић 100, Екипа Голубић 100, Бранко Раковић 100, Стеван и Драгица Лазић са фамилијом 100, Ненад и милица Годић 60, Васо Дратичевић 50, Никола Ћикара 50, Небојша Пуповац 50, Борис Јелача 50, Синиша Зелембаба 50, Невен Његован 50, Милан Васић 50, Милан и Милка Плавшић 50, Милан Грчић 50, Јован Лакић 50, Славко Странчевић 50, Драган и Сава Вучковић 50, Драгица Станчевић 50, Прото Драган велеушић 50, Ратко Поздер 40, Слободан Андрић 40, Сергеј Пуповац 40, Србољуб Попратњак 40, Борис Штрбац 40, Драган Веселиновић 40, Славко Вујанић 40, Жељко Гагић 40, Слободан и Мара Вигњевић 40, Момчило и Бранка Видовић 40, Роберт Матијаш 40, Драго павић 40, Тоде Кесић 40, Лазар Батас 40, Милан Ожеговић 40, Недјељко Вудраговић 30, Милорад Штрбац 30, Неђо Тркуља 30, Милан Кутлача 30, Предраг Простран 20, Даки Стојисављевић 20, Војо Тубић 20, Илија Анђелић 20, Ђуро Манојловић 20, Драго Мићић 20, Слободан Рашић 20, Жарко Шкипина 20, Владо Огризовић 20, Милорад Аћамовић 20, Лазар и Стана Лазић 20, Војислав Буач 20, Павао Малић 20, Душко Вучинић 20, Милан и Рада Милеуснић 20, Душан Челебићанин 20, Мирољуб Гишић 20, Милан Малиновић 20, Драган Бура 20, Радован Ступар 20, Дмитар Јовић 20, Видослав Благојевић 20, Лако ћилас 20, Петар Дрча 20, Олга Марић 20, Драгица Ћилас 20, Младен Дукић 20, Симо Стоић 20, Радиша Кузмић 20, Зорка Богдановић 15, Деспот Поповић 10, Милица Рађеновић 10, Милан Веселиновић Ликота 10, Драгица Павловић 7.

ЗАХВАЉУЈЕМО И ПОСЕБНИМ ПРИЛОЖНИЦИМА:

Ђурђа Лончар, Вјера Ристић, Драгица Станчевић, Драгица Павловић, Софија Олујић, Јела Лакић, Милица Васић, Нада Ноковић, Мирјана Бабић, Сава Гуша, Милица Годић, Олга Грубор, Јелена Дрча, Љиља Лучић.

ПРИЛОГЕ ЈЕ ПРИКУПИО Г. ЈОВО РАШИЋ, МИЛВОКИ, САД. СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

34

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/235-232; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 e-mail: djurdjevicm@hotmail.com ђакон Миле Савичић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/594-89-74 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr

СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском Јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Jереј Владо Благојевић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/565-20-73 еmail: radoslavm@vip.hr СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Јосипа Јовића 5, 22300 Книн Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com

Ризница манастира Крке – митра епископа далматинског Стефана Кнежевића, – 1854.

Ризница манастира Крке – Тамјаница – 1768. Фотографија на корицама – Петар Лубарда – Вук Мандушић (+1648.)