Krka 025

Година VI. – Број 25

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Светосавски број – 2008. г.

Цијена 10 kn

Св. Јован Крститељ, икона из ризнице манастира Крке – 15 век.

1. стр. – Св. Сава и Симеон, икона из ризнице манастира Крке – 17. век

Јануар 2008.

Св. Сава

ЖИТИЈЕ СВ. СИМЕОНА Оче, благослови! Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај на покој и умножење монашког чина. Јер нека је знано свима нама и другима, да Бог, који твори људима на боље, не хотећи људске пропасти, постави овога ваистину триблаженога господина нам и оца, овога самодржавнога господина, нареченога Стефана Немању, да царује свом српском земљом. И пошто је обновио очеву дедовину и још више утврдио Божјом помоћу и својом мудрошћу даном му од Бога, и подиже пропалу своју дедовину и придоби од поморске земље Зету са градовима, а од Рабна оба Пилота, а од грчке земље Патково, све Хвосно и Подримље, Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глбочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу. То све

мудрошћу и трудом својим све ово придоби што му је припадало од српске земље, а одузето му некада насиљем од своје дедовине. И уз помоћ Божју владавина његова примила је одасвуд мир и тишину, јер овај ваистину диван и страшан постаде свима који живе око њега, пошто је владавина његова била 37 година сачувана и цела и ни од кога повређена. Јер како ћемо овога назвати? Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и уразуми срца свију и научи нас како правоверни хришћани треба да држе праву веру у Бога. Прво на себи благоверност показа, а потом друге научи, цркве освети, манастире сазда, светитеље у сласт слушајући, јереје штујући, а према монасима гајећи велику смерност и љубав, безнадежним нада, убогим заступник, ништима хранитељ, наге у свој дом уводећи одеваше их, сирочад нахрани, удовице оправда, слепим и хромим и немоћним и глухим и немим ваистину мати постаде. И просто рећи: све своје имање у зајам издаде, јер постаде други Авраам страноИзлази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Житије Св. Симеона .......................................................3 Свети Сава у светлости јеванђеља Христовога ..................................................7 О монаштву ..................................................................10 О љубави .......................................................................13 Немачки пастор о Србима .........................................16 Престолонаследник Александар II Карађорђевић испод јелке хоћу круну .....................17 Отац Тадеј Витовнички ...............................................18 Приморска Далмација ............................................... 22 Деца на часу веронауке пишу своје жеље Богу ............................................... 24 Вијести из Епархије ................................................... 25

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Милорад Ђурђевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, јереј Владо Благојевић, монах Доситеј Јовић Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3

4

наставак са стр. 3

БОГОСЛОВЉЕ

примац, земаљски анђео, небески човек. „Стога га и Бог преузнесе и дарова му име које је изнад свакога имена”, а имену његову Поклонише се сви народи. Сам сазда манастире: прво у Топлици светога оца Николе, и други тамо Свету Богородицу у Топлици: потом опет сазда манастир Светог Георгија у Расу. И свима тим манастирима сатвори управу као што треба. А после тих овај наш свети манастир сазда, који и посвети имену пресвете Владичице наше Богородице Добротворке, саздавши од мала и до велика, и села предаде манастиру заједно са другим правима манастиру, иконама и часним сасудима и књигама и ризама и завесама, и што је писано у златопечатној повељи његовој, а још је и у цркви написано на зиду, и са клетвом и са везом да нико не измени његова предања, као што слушате и у овим књигама напред о томе реч. Божјом помоћу и својим трудом то све стече. И када је владавина његова уз Божје садејство добила мир и тишину одасвуд, усхте и сатвори себи пријатељем великога цара грчкога, Богом венчанога кир Алексу Комнена, и узе његову кћер за благороднога и љубљенога сина Стефана, кога и одреди да му буде намесник. А овај благоверни и христољубиви господин, пречасни старац, подвизаваше се да се у дан страшнога суда приброји у неки број са онима који су угодни Богу, и како би којим добрим делима добио оно рајско и неисказано насеље, нарочито жељаше како би му било могуће да прими анђелски и апостолски образ. И подвизаваше се да журно последује речима Владике: „Узмите јарам мој на се, јер сам кротак и смеран срцем, и наћи ћете покој душама вашим: јарам је мој благ и бреме моје лако”. Јер каже Писмо: „Љубав Божја привезана је у вернима”. А за овог блаженог старца сигурно се привеза ка вери његовој речено: „Ко љуби оца или матер више него мене, није мене достојан, и ко не узме крста свога и за мном не иде, није ми подобан”. „Јер сваки који остави дом или њиве или имање или жену или децу или браћу илп оца или матер имена мога ради, примиће стоструко и наследиће вечни живот”. Богољубни отац наш и ктитор желећи примити живот вечни, молбе узашиљаше ка премилостивом Владици, да га не лиши жеље. Прошло је много времена, пошто је сачувао државу 37 година у моћи и снази непобедно и неповређено са свих страна, и благородна де-

Јануар 2008.

ца његова била су подигнута у благоверности и чистоти. О владавини његовој и држави његовој не исписасмо по реду, што слушасмо и видесмо, да се не умноже речи. Јер сам Бог зна, а ни од људи није скривено колики је био његов подвиг за нас и за људска незнања, овога блаженога мужа, господина нам и учитеља, који има Соломонову премудрост, Давидову кротост, Јосифову добру нарав; свима диван и страшан владар владарима и господар господарима, и просто рећи други му неће бити раван. Зато ћу о овом укратко изложити, да се не умножи писање. Када је навршио 37 година у држави својој, премилостиви Владика не презре мољења његова, којим је уздисао из дубине срца, но милосрдан и трудопримац и наградитељ – хоће да се сви спасу. Јер када је дошло време, овај прозорљиви муж сву славу и част овога света сматраше као ништа, и красота овога света изгледаше му као и дим, а Христова љубав растијаше у њему и разараше срце његово као дом спремљен му и пречисти сасуд његову Све-

БОГОСЛОВЉЕ том Духу, пошто се неким усељењем у његов ум уселио Христос и водио га. И тако, пославши, скупи своју благородну децу и све изабране своје бољаре, мале и велике, и скупившн их ка себи, поче им говорити учећи: – Чеда моја вазљубљена и од мене отхрањена, ево знано је свима вама, како Бог својим промислом постави мене да владам над вама, и какву озлобљену земљу нашу примих у почетку, и помоћу Божјом и пресвете Владичице наше Богородице, колику моћ имађах, не облених се нити покоја дадох себи, докле све не поправих. И Божјом помоћу додадох вам у дужину и ширину, што је знано свима. А све вас, као и своју децу, отхраних, све до сада, и научих вас да се држите вере правоверне. „А многи иноплеменици устадоше на ме и опколише ме као и пчеле сат, но именом Господњим противљах им се и одолех њима”. Зато и ви, чеда моја вазљубљена, не заборављајте учења свога и правовернога закона, који сам ја установио. Јер, држећи ово, имаћете Бога као помоћника себи и пресвету Госпођу Богородицу, и моју, иако грешну, молитву. А мене сада отпустите, владара свога с миром, да виде очи моје спасење, које је спремио пред лицем свију, светлост за откриће народима и у славу вама, пастви мојој. Јер видимо како је ,,све људско што после смрти не остаје, сујета; неће остати богатство, нити ће сићи слава, јер када смрт дође, све ово ће уништити.” Зато се узалуд метемо: „кратак је пут којим течемо, живот наш је дим, пара, земља и прах; за мало се јавља, а убрзо нестаје.” Зато је све ваистину сујета. Јер „овај живот је сенка и сан, јер сваки земаљски мете се ни за што, као што рекоше Књиге: када и сав свет стечемо, тада ћемо се у гроб уселити, где су заједно цареви и убоги”. Зато, чеда моја љубљена, пустите ме брзо, да идем видети утехе Израиљеве. Овим поукама поучи их добри господин и добри пастир. А ови сви много су ридали и говорили му: – Не остављај нас сироте, господине, јер ти нас освети и ти нас научи и ти нас просвети, пастиру добри, који полажеш душу своју за овце, јер никада у твоје дане вук не уграби овцу од

Јануар 2008.

Богом преданога ти стада пастве! И у свих 38 твојих година бисмо сачувани и отхрањени, и другога господина и оца не познасмо осим тебе, господару наш! А он, блажени старац, посаветова их премудрим речима као отац да престану са ридањем и сузама; а Божјом вољом изабра благороднога и љубљенога сина, Стефана Немању, зета боговенчанога кир Алексија, цара грчкога, и овога им предаде говорећи: – Овога имајте у место мене, добри корен који је изишао из моје утробе, и овога постављам на престо Христом дароване ми владавине! И сам га венча и благослови га изванредно, као што благослови Исак Јакова, сина свога, сваким благословом, и поче га учити да напредује у сваком добром делу у својој владавини, и да буде доброга срца према хришћанском свету, који му предаде, Богом пасену од њега паству, говорећи му: – Чедо моје љубљено, паси овај мој Израиљ, и пази на њега, водећи га као јагње Јосиф! Заповедаше му да се о црквама брине и о онима који служе у њима, светитеље у сласт да слуша, и црквене слуге, и јереје да поштује, и над црнорисцима да бди, „да би се молили за тебе, и да ни у чем не будеш зазоран пред Богом и људима”. И другога свога благороднога и љубљенога сина, кнеза Вукана, благослови и постави га за великога кнеза, и одели му довољно земље, и даде и њему заповести дане овоме. И постави их добри отац обојицу преда се, и говораше им: – „Синови, не заборављајте мојих закона, а срце ваше нека чува речи моје, јер дужина живљења и године живота и света додаће вам се. Милостиње и вера нека вас не остављају, привежите их о свој врат и напишите на таблици срдаца својих, и наћи ћете благодат. И помишљајте добро пред Богом и људима. Уздајте се свим срцем у Бога, а својом премудрошћу не величајте се. На свима путевима својим знајте да прави буду путеви ваши и ноге ваше неће се спотицати. Не будите мудри за себе, а бојте се Господа и уклоните се од свакога зла; тада ће тело ваше имати исцељење и кости ваше одмор. Поштујте Господа од својих праведних трудова и дајите му првине од својих плодова праведних, да би се испуниле житнице ваше мноштвом пшенице, а пивнице ваше да би вино точиле. Синови, не губите снаге у казни Господњој, нити клоните обличавани од њега. Јер кога љуби Господ, онога кара, и бије свакога сина, кога прима. Блажен је човек који је нашао

5

6

наставак са стр. 5

БОГОСЛОВЉЕ

премудрост и онај смртни који је видео разум. Јер боље је њу куповати, него ризнице злата и сребра; скупља је од драгоценога камења; не противи јој се ништа лукаво, а слатка је свима који јој се приближују. Свака друга драгоценост недостојна је, јер дужина живота и године живота су у њеној десници, а у левици њеној је богатство и слава. Из уста њених излази правда, а закон и милост носи на језику. Путеви њени су путеви добри, и све стазе су у миру. Дрво је живота свима који се држе ње и који се ослањају на њу, као на Господа тврда”. Јер ја вам дајем ову заповед: да љубите брат брата, не имајући мећу собом никакве злобе. Овоме, као и од Бога и од мене посађеном на престолу моме, ти се покоравај и буди му послушан. А ти опет владајући не вређај брата свога, но имај га у почасти. „Јер ко не љуби брата свога, Бога не љуби. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога, нека љуби и брата свога”. Јер о овом сав закон апостоли научише, мученици венчани бише и пророци висе. „Зато ако хоћете и послушате мене, добра земаљска уживаћете; ако ли нећете и не послушате ме, оружје ће вас појести”. А вама, синови моји љубљени, нека вам буде мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Дух Божји нека почива на вама, крепећи и по-

Јануар 2008.

кривајући вас од свију видљивих и невидљивих непријатеља и водећи вас у миран пут. Мир буди вама, властело моја и бољари! Мир буди и вама млађи, које вас отхраних од рођења матера ваших! Мир буди вама свима, стадо Христово духовно, које ми Бог предаде, и напасавши вас сачувах неповређене, као добар пастир душу своју полажући за вас. Зато вас молим, чеда моја љубљена, богати и убоги, стари и млади, држите упутство моје, оца вашега. „Бога се бојте, цара поштујте”, просвећујући цркве, да и оне вас просвете, епископе слушајући, јереје имајући у част и према монашком чину имајући смерност, да се моле за вас. А ви мећу собом правду и љубав имајући, не заборављајте милостиње. И „благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека буде са свима вама. Амин”. И после овога, као што и раније писасмо, предаде им да међу њима царује вазљубљепи син његов Стефан Немања, и уклони се од народа. А они плакаху и ридаху, гледајући како се растају од таквог господина и пастира. И тако плакаху и ридаху, као што се „чуо и глас у Рами: Рахиља оплакује децу своју и не може да се утеши!” Ваистину у недоумици сам како да га назовем. Да ли господином добрим? Да ли учитељем праве вере? Оцем благим? Пастиром, који вером напаса предано му стадо? Просветитељем цркава и учитељем добрих обичаја и који вазда пребива у молитвама? Да ли преизобилним служитељем и љубитељем ништих? Да ли наставником праве вере и учитељем добре вере и чистоте, светилом васељене? Да ли наставником пуним вере и узором кротости и поста? Да ли наставником премудрости и смислодавцем и укротитељем несмислених? Да ли чуваром стада свога и премудрим бранитељем свију оних који живе око њега? Јер ваистину ово све догоди се на њему. „Јер беше пун премудрости и разума, и благодат Божја беше на њему”. А после свега овога учини да свима буде јављено дело овога премудрога и дивнога мужа, и благословивши свет свој, остави од Бога дану му владавину и све много своје изванредно и различно, пошто се Богу тако изволело и пресветој Владичици Богородици да му неизрециву и свету жудњу засити. Раздавши све своје имање ништима, изиђе од владавине своје и деце своје и жене своје, богоданога првога венца, јер овај не постаде учесник другога брака, но учини себе заједничарем неисказанога и ча-

БОГОСЛОВЉЕ снога и светоанђелскога и апостолскога образа, малога и великога, и би му наречено име господин Симеон, месеца марта 25, на Свето Благовештење године 6703 (1195). У исти дан и богодана му жена, која је била госпођа свој српској земљи, Ана, и она прими овај свети образ, и би јој наречено име госпођа Анастасија. Када је ово било свршено, отац наш господин дође у наш манастир, који и сазда, Свету Богородицу Добротворку, а госпођа Анастасија оде ка Светој Богородици у Рас. А овај предивни блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, пребиваше мећу нама у свакој благоверности и чистоти, преуспевајући и учећи све духовним подвигом, говорећи нама који смо око њега: „Узмите јарам мој на се и научите се од мене да сам кротак и смеран срцем, и наћи ћете покој душама вашим. Јер јарам мој је благ, и бреме моје је лако”. Јер ваистину отац наш господин Симеон сатвори писано у јеванђељу, продаде све што имаћаше и купи једини бисер бесцени, Христа, ради кога све учини, и уподоби се

Јануар 2008.

заповести ономе младићу, што му Спас заповедивши рече: „Ако хоћеш да будеш спасен, иди и раздај све своје имање ништима, и узевши крст пођи за мном”. Блажени овај старац све ово испунивши, остаде у овом нашем манастиру две године, и умножи стадо Христово монашкога чина. И зажеле на виши духовни степен узићи, видевши како Свето Писмо каже: „Уклоните се од места својих и рођења свога, јер ниједан пророк није примљен у својем отачаству”. Зато и богољубиви господин Симеон зажеле опет отуда да изиђе и странствује, да собом испуни све речено, и нађе реч која каже: „Они који се уздају у Господа уподобише се Гори Светој, што се никада неће поколебати непријатељским напастима”. Јер тако зажеле изићи прво ради светога места, а друго ћу вам укратко казати.

Свети Сава у светлости јеванђеља Христовога Свети Сава (1170-1235.) је свакако једна од најзначајнијих личности наше Цркве, али и целокупне наше историје. О њему се до сада много писало и говорило. Богослови у нашем веку, поготово свети владика Николај Велимировић и преп. Јустин Поповић, светитељи и просветитељи нашега доба и, благодаћу Божијом, настављачи дела св. Саве у нашем народу, видели су у св. Сави изузетнога богослова, равноапостолнога светоотачкога духа. Црквени историчари и историчари уопште – оснивача самосталне Српске Цркве и њенога првога Архиепископа. Св. Сава је, по њима, имао изузетан дар црквене организације, што је у многоме допринело

добијању самосталности наше Цркве 1219 год. Социолози виде у св. Сави мидрога устројитеља црквенога и друштевнога живота у Срба, заснованога на принципима јеванђеља Христовога, а по угледу на најузвишенија достигнућа тадашњег културнога света. Политиколози, пак, виде у св. Сави велику црквену и политичку личност. Поред тога што постаје архиепископ самосталне Српске Цркве, св. Сава крунише свога брата Стефана (1220. г. у Жичи) за краља Србије, утврдивши и поставивши тако темеље самосталне српске државе. Устројавајући унутрашње односе Цркве и државе, св. Сава се држао принципа ,,симфоније”, по коме су Црква и

држава независне у односу једна према другој, али се међусобно допуњују као душа и тело у људском организму. Градитељи и архитекте виде у св. Сави великога градитеља монументалних црквених здања, као што су Хиландар и Жича, који ће поостати узор свеукупном црквеном градитељству код нас. Педагози и људи из просвете виде св. Саву као оснивача школа код Срба, које је св. Сава оснивао уз наше велике манастире. Манастири су, по св. Сави, сами највеће школе и вежбаонице вечнога живота. Заиста, све ово горе поменуто био је св. Сава, али рекли бисмо и много више. Личност и значај личности св. Саве најбоље можемо разумети

7

8

наставак са стр. 7

или, боље речено, донекле наслутити, само у оквиру целокупнога јеванђеља Христовога, благодатно загледани у најдубље истине наше вере и наше свете Православне Цркве, као тајне реалнога присуства Божијега у историји. Када благодаћу Божијом сагледавамо и сагледамо житије и дело св. Саве, тога ,,српског Мојсија”, како га је звао свети владика Николај, видећемо да он и животом и делом показује и потврђује у себи истинитога и правога јеванђељског човека, човека достојног Јеванђеља (Кол. 2, 6), у коме је, слично ап. Павлу, благодатно живео Сам Богочовек Исус Христос (Кол.

2, 20). Ту је и почетак и крај загонетке и одгонетке личности св. Саве. Мимо тога и ван тога благодатнога виђења, немогуће је говорити о аутентичном лику нашега светитеља и просветитеља, иако су многи, што из незнања, што злонамерно то чинили и данас, на жалост, чине. Ако се осврнемо на било који тренутак његовог живота, препознаћемо ништа друго до само јеванђеље. По својој младости, св. Сава је био сличан старозаветном богоизабранику Јосифу, јер се као и он одликовао великим духовним даровима, првенствено богобојажљивошћу и боготражитељством (за разлику од нас, многих данашњих потомака св. Саве) тако да је по благодати Божијој, св. Сава својим животом и делом обогатио и нахранио читав наш народ (подобно Јосифу, који је нахранио своју браћу у Египту), али храном истинском, храном вечних и непропадљивих вредности Царства Небескога. Св. Сава је био и јесте онај, који нам показује пут који води у вечни живот, као што се пева у његовом тропару. Његов

БОГОСЛОВЉЕ одлазак из света, одрицање од земаљских почасти и славе су управо потврда речи светога јевађеља, да ако ко жели бити ученик Христов, мора се одрећи света и узевши крст свој, ходити за Христом (Лк. 14, 26). То је јеванђелски пут спасења, пут свалчења са себе земаљскога, старога човека, са његовим делима и облачење у новога, благодатнога, небескога (Фил.

3, 14), којега нам је собом показао св. Сава. Својим одласком, у раној младости, на Свету Гору, св. Сава је нераскидиво везао наш народ и нашу Цркву са ,,вртом Пресвете Богородице” – Светом Гором, тим најузвишенијим жртвеником православне духовности. Света Гора је за св. Саву била земља обећана, где се он, горећи духом, као некад пророк Илија, узносио умом созерцавајући најузвишеније божанске тајне и неувенљиве лепота Царства Божијега. Свети Сава нам је заиста читавим својим животом показао пут успења човека ка Богу, слично боговицу Мојсију, који се успео на гору Синај да би се тамо сусрео са Самим Богом. Ходећи босоног по оштром камењу Свете Горе, својом кротошћу и чистотом, св. Сава се уподобио великоме Мојсију и постао тако образац и пример свим истинским боготражитељима. Св. Сава нам је уз то показао да је не само Синај, него и свака стопа земље и твари Божије светиња, јер је подножје ногама Божијим (Мт. 5, 35) и место нашега непрестанога сусретања са Богом. Св. Сава је пример истинскога ученика Христовога који не само да је слушао Закон Божији, него га је и творио (Мт.

12, 50) и на тај начин се оправдао пред Богом. Све буре и сва искушења са којима се сусретао

Јануар 2008.

св. Сава у своме земаљском животу – неслога и раздељеност свога народа, недовољна духовна просвећеност и утврђеност народа у јединој спасоносној православној вери – издржавао је и побеђивао св. Сава захваљујући томе што је читаву своју личност, целога себе утемељио на камену Христу (Мт.

7, 25), који је онда Сам, рукама св. Саве, творио и чинио дела која нико у нашем народу није чинио. Св. Сава је један од оних светитеља Цркве Божије који је својим одречењем од света и благодатним подвизима Господа ради, усвојио сву лествицу јеванђелских врлина – лествицу блаженства, поставши тако, колико је то човеку уопште могуће овде на земљи, савршен као што је савршен Отац наш небески (Мт. 7, 48). Св. Сава нам је собом показао ходећега, живога Христа, прибројавајући се на тај начин хору највећих угодника Божијих – светих апостола, мученика и свих преподобних. Св. Сава нам је собом показао правога и истински савршенога човека у Христу (Мт. 5, 48), човека који је свестан да пролази слава и обличје овога света, и који хита, по речима ап. Павла, ка горњем небеском при-

БОГОСЛОВЉЕ звању Божијем у Христу Исусу (Фил. 3, 14). Достизање тога духовнога савршенства св. Сава, сходно речима св. Јеванђеља, поставља као главни животни мотив. То је био једини и основни разлог његовог одласка у Свету Гору, а исто тако из манастира Хиландара у карејску испосницу или из манастира Студенице у горњо-студеничку испосницу. Св. Сава нам је са једне стране истински благовесник спасења света и човека у Христу, благовесник велике и безмерне тајне љубави Божије, а са друге стране, он нам својим примером показује да спасење човек не може да усвоји без великих сопствених подвига, потврђујући на тај начин речи св. Јеванђеља да се Царство Божије на силу узима и да га подвижници задобијају (Мт.

11, 12; Лк. 16, 6). Држећи се овога јеванђелског и светоотачког правила, св. Сава је најпре сам задобио Царство Небеско, постао је већ за живота грађанин тога Царства, а потом је почео и друге да приводи томе Царству. Зато се он, испуњен Духом Светим, као некада његов Господ после светог крштења (Мт. 4, 1), враћа са Свете Горе у своју отаџбину Србију и почиње велико дело препорода свога народа. У чему се, у накраћем, огледао овај светосавски препо-

род? Превасходно у препороду душе нашега народа, у његовом изласку из таме греха и зла на светлост истине јеванђеља Христовога. То је св. Сава извео синхронизованим деловањем Цркве, школе и државе које су у његово време имале један те исти циљ – утврђење народа у истинама светога Православља. Како је само трагично и тужно упоредити просветитељску и учитељску делатност св. Саве са самозваним ,,просветитељима” овога нашега века, а можда и наших дана. Данашњи ,,просветитељи” су самог св. Саву прогласили легендом, непостојећим, мртвим, да би они у свести нашег народа засели незаслужено и недостојно на његово место. У своме безумљу, прогласивши зло за добро, а добро за зло, они, уместо да посташе просветитељи свога народа, посташе његови помрачитељи, покушавајући, за сада ипак неуспешно, хвала Богу, да читав наш народ врате у мрак из кога их је силом и десницом Божијом извео св. Сава. Поред тога што је био учитељ и просветитељ, св. Сава је био истински пастир Цркве, који је живот свој положио за овце (Јн. 10, 11). Он је читав свој живот, откад је био постављен за првог Архиепископа самосталне Српске Цркве 1219. г, као светило које се

Јануар 2008.

поставља на свећњак (Мт. 5, 15), светлио, и ево до данас светли у духовној кући нашега народа, бринећи се за своју Цркву. Св. Сава се већ у првим корацима наше сасмосталне Цркве, појављује као велики црквени прегалац, устројава нове епархије, рукополаже епископе, свештенике, старајући се, на тај начин, да свеспасоносна реч св. Јеванђеља допре до сваке душе у његовом народу. Било колико да говоримо о св. Сави, недовољно ћемо рећи. Чудотворац који утишава буру на мору, који мири завађену браћу и читаве народе. Исцелитељ народне душе и мученик после своје смрти, по свему је св. Сава био путеводитељ ка вечноме животу и Богу неприступном. Св. Сава нас је повезао и са Светом Земљом, Витлејемом и Часним Крстом са Голготе, који је најпре он сам својим животом понео, а ево и данас га наш српски народ, његово духовно потомство, носи на себи. Дај Боже да тај Часни Крст молитвама св. Саве и свих светих, достојно изнесемо на своју Голготу. То је пут Богочовека Христа, пут крста, али и васкрсења, којим је ходио св. Сава и на који и све нас позива. Амин. јеромонах Фотије (Сладојевић)

9

10

БОГОСЛОВЉЕ

Јануар 2008.

О МОНАШТВУ Заједнички и за сваког хришћанина неопходни пут спасења, јесте држање и испуњавање заповести Господњих. То се види из речи Господњих, упућених богатом младићу: Ако желиш ући у живот, држи заповести. Као одговор на младићеве речи да је већ све испунио, Господ додаје: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном. Овим речима Спаситељевим следовали су милиони верних, жељни духовног савршенства, почев од Антонија Великог, Макарија Великог, Пахомија Великог, па све до наших дана. Они измислише нарочити начин живота – како пише Авва Доротеј – то јест, монашки живот, и стадоше бежати из света и живети у пустињама, јер схватише да, живећи у свету, неће лако моћи творити врлине. Тако се образовао посебан вид хришћанског живота – монаштво. Као што трулежна и пролазна лепота овога света привлачи себи људе који жуде за њом, и чине те се они зарад и мале сласти колебају у осећањима и уму, па теже за страстима – тако да не само да презиру обећани небески живот, него се, авај, одвраћају и од самог Творца и истинитог живота, и претпостављају садашње будућем, драговољно пригрљујући на тај начин љуту и бесконачну смрт – тако и вечна, на небесима блага, побуђују у онима који се надају добити их, неизмерну чежњу за њима, насићују срца њихова неком божанственом и неисказаном слашћу, и чине да се они непрестано сећају тамошњег блаженства, награде за трудове и дивног славља подвижника. Мисао о томе подстиче их на толико усрђе према том вечном благу, да они не само да презиру временско и пролазно, него чак и живот свој не штеде, желећи да за Христа живот свој положе, и смрт за Њега претпостављају свим земаљским сластима и лепотама. А када нема гоњења хришћана, они узимају на себе дуготрајан, но за њих неопходан подвиг самоумртвљења. При томе подносе безбројне муке – сваки дан постећи, разним подвизима подвизавајући се и борећи се са невидљивим демонима. И будући у телу, непрестано приморавају своју природу да се противи бестелесним непријатељима. Монашки живот је похвала Цр-

кве Христове – каже један од великих Отаца Цркве из VII века, свети Исак Сирин. У монаштву су донесени најзрелији плодови живота по Богу, и у монаштву су досегнути непрегледни врхови хришћанског подвижништва. Монаси су кроз векове стајали на бранику своје вере, као чувари чистоте и узвишености хришћанског живота. Од њиховог броја и квалитета зависила је снага Цркве и народа. Рана хришћанска заједница није имала неке своје сталне установе монаштва. Међутим, отшелничко живљење старо је колико и пророчка традиција. Пророци, жеднећи за Богом, и незадовољни конформизмом установљене вере, развили су потпуну духовност пустиње. Може се чак рећи да је у дохришћанском јудеизму пустињаштво цветало. Четврти век за хришћанство доноси много промена, прво – проглашење хришћанства за државну религију, 313. године, а онда и – зачетке монаштва у правом смислу речи, у његовом отшелничком и општежитељном виду. Оцем монаштва сматра се свети Антоније Велики, који је живео и подвизавао се у Нитријској пустињи; подвизавао се у III, односно IV веку. Он је заступник анахоретског, односно пустињачког начина живљења. Вођа и оснивач киновијатског, односно општежитељног начина живљења, био је свети Пахомије Велики, а такозваног скитског монаштва свети Макарије Велики. Љубав према Христу потпуно мења човека, приморавајући га да припада не себи, него Ономе кога љуби – каже свети Теодор Студит. Та по Богу љубав доводи нас до тихог пристаништа – манастира. Као припрема за ступање у манастир служи од срца Богу упућена молитва да Он укаже манастир у који ступити, и духовника коме се поверити, јер је немогуће без наставе и подршке са успехом проводити по Богу живљење. Свети Оци посебно наглашавају значај духовника у нашем будућем монашком живљењу, као и однос између духовника и његовог васпитаника. Навешћемо неколико мисли светих Отаца по том питању: Брате, ако обитаваш у општежићу, помоли се усрдно Богу да ти укаже на човека који би те могао добро руководити. И кога ти Бог покаже, тајно или јавно, преко слуге свога, ти оти-

БОГОСЛОВЉЕ ди к њему, и гледајући на њега и разговарајући са њим, сматрај га као самога Христа, слушај га као самога Бога, и научићеш се корисном. Што ти буде говорио, извршуј без поговора, Па макар ти оно што ти он наређује изгледало мрско и по твом схватању штетно. Јер, боље је назвати се учеником ученика него живети на своју руку и убирати плодове своје воље (свети Симеон Нови Богослов). Свети Исаак Сирин каже: Не тражи савете од човека који не води са тобом подједнак начин живота, макар он био веома мудар. Боље повери своју помисао неуком, али искусном на делу, него ученоме философу који расуђује по својим закључцима, а нема искуства од делања. А шта је то искуство, опит? Опит се не састоји само у томе да се приђе извесним стварима и погледа на њих, не изградивши у себи знање о њима, него – после дугог бављења њима, осетити јасно њихову стварну корисност или штетност. Јер, неретко нека ствар по спољашности изгледа шкодљива, али унутра је сва пуна кориснога. А бива и супротно томе – нека ствар изгледа корисна, али је унутра сва шкодљива. Многе од наизглед корисних ствари нано-

Јануар 2008.

се штету. Стога прибегавај таквом саветнику који уме стрпљиво да размишља о ономе што захтева размишљање. Јер, није сваки који даје савет достојан поверења, него само онај који је сам добро упутио своју слободну вољу, и не боји се осуђивања и клевете. У том погледу, преподобни Симеон, ктитор манастира Симонопетра на Гори Атонској, иде тако далеко да каже: Колико смо с једне стране дужни љубити Бога Који нас је из небића увео у биће, толико смо с друге стране дужни љубити старца, јер он уз помоћ Божију преображава у нама унутрашњег човека, васпоставља и обнавља пали образ у нама – који је пао нашим нехатом и нашим гресима. Или, преподобни Јован Лествичник вели да је боље увредити Бога, него посредника између нас и Бога, то јест – духовника. Знајући то, и имајући на уму речи премудрог Соломона: Намере се расипају кад нема савета. У Грчкој је просто немогуће срести православног хришћанина који не живи у потчињености, и под духовним руководством неког духовника. Монашки завети своде се на три главна: девственост или целомудреност, послушност духовнику и братији, и сиромаштво. Али, суштина

11

12

наставак са стр. 11

БОГОСЛОВЉЕ

подвига и поприште борбе су далеко обимнији. Покушаћемо то да изнесемо, и колико можемо, објаснимо. Каже се за светог Прохора Пчињског: Стаде се подвизавати подвигом дивним и спасоносним, имајући увек пред очима душе Бога Творца и Спаситеља. На тај начин монахујући, саображавањем овог пролазног живота смрти Христовој, постаје исповедник, мученик, истовремено и сведок победе над смрћу. Монах сваку реч Господњу подвигом крсне љубави одстрадава, руководећи се само једним – постати заједничар Христовог васкрсења, и санаследник вечнога живота. Он дубоко поима циљ боравка на земљи, зато се бори до крви против зла и греха у себи и око себе, јер зна да без једне такве свесне и планске борбе нема спасења. На тај начин, он својом правилном употребом, или злоупотребом, од Бога му дате слободне воље, чини себе достојним славе или мучења – по светом Максиму Исповеднику. Монах живи заповешћу Господњом: Љуби Господа Бога својега из свег срца својег и из сведуше своје. Без једне такве љубави, сав тај труд и подвиг не би имали смисла и вредности у делима нашег спасења. Без трудова и подвига, љубав као свеза савршенства је незамислива и просто немогућа. Зато с правом сматрају монашки живот најузвишенијом философијом живота. Заиста је чудесна тајна скривена од мудрих овога света, пуна великих логичких парадокса: Монах умире да би живео, ограничава себе да би био слободан. И у тражењу свог истинског „ја”, свога лика, губи себе за овај свет, и тиме заборавља своје лажно ,,ја”, своје наличје. Продаје све, да би купио бисер многоцени. Радост која даје снагу и подгрева тиху наду, дубоко је урезана у тајну Крста; она је заправо његова скривена тајна. Јер је човек и у зноју, и у боловима, па чак и у смрти спознао једну изражајност коју у себи носе мука и бол – као једну живу могућност да ступи пред Бога, и да Му открива и исповеда своју жеђ за изгубљеним обожењем. Језик који може да заиште васпостављање божанског општења јесте језик жртве – најживљи и најизраженији језик страдања за Христа и Царство Божије, каже један Светогорац наших дана, и додаје: Немогуће је да нема порођајних болова у души која воли Бога, утолико је то пре у монашком позиву – које је девственичко рађање духа спасења у утроби човековој. Престанак страдања би за монаха био губитак сигурности, свог односа са Христом, јер

Јануар 2008.

душа која заиста жели подвижнички живот не може да се задовољи једним компромисним стањем, већ стално тежи ка већим подвизима и болнијим страдањима, желећи на тај начин да пројави своју љубав према Богу и да живи у тој љубави. Умри савршено, да би живео савршено – вели свети Варсануфије. Дај крв, прими дух – вели авва Лонгин. Господ свима отвара врата свога човекољубља, позивајући: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим. Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако. На тај начин, осетивши у својој души трагове Божанске љубави и милосрђа, и спознавши дубину свог пада, монах решава да збаци окове самољубља и гордости, себичне индивидуалности, и обнови своју првобитну красоту. У нашем веку нема много оних који су спремни да одбаце логику свог рационалистичког ума, да се разапну на Крсту љубави Божије, одричући се себе и своје пале воље. Зато данас, као и некада за Јевреје и Јелине, Крст постаје камен спотицања. На монаштво често гледају као на један пасиван, бесплодан, чак и себичан живот. Монаси својим силама настоје да промене свет, устајући против његове несавршености и неправедности, његових личних мери-

БОГОСЛОВЉЕ ла, односа и вредности, упињући се да их учине праведнијим и бољим. Православни монах, прихватајући свет као дар Божији, Њиме мери све и свему даје своје место у вечности. И поред свег свог самовања, монах се не удаљује од човека. Напротив, враћа му се. Монах је онај ко се од света одвојио, и ко је са свима спојен, јер – нема богољубља без човекољубља; по речима оца Софронија: Волети се не може без страдања. Највећи је бол љубити, њега нам јасно сведочи Господњи пример; а разумети таквог Бога немогуће је без живота у Богу, у најдубљим дубинама срца. Монаси се удаљују од овога света и људи да би се поново са њим сјединили у љубави, али у љубави Христовој, љубави нелицемерној, несебичној, кроткој. Монах је оличење љубави Христове, љубави жртвене. Зато прави монаси плене својом једноставношћу и пријемчи-

Јануар 2008.

вошћу за свакога и све. Они у другима не налазе нешто вредно осуде, јер у себи виде сваку туђу слабост и грех. Они се сажимају са свим људима, и плачу над грехом целог овог света, као њихове заједничке несреће. Монах је позван да буде сведок својим животом да је смрт побеђена кроз Христа. Он доказује и оличава Христову борбу и победу; у њему се она поново збива на личном плану, у оној мери у којој се он доследно држи заповести Господњих и иде путем бестрашћа. Монашки живот је стално умирање. И док је мучеништво тренутно страдање, монаштво је стално мучеништво. Живот монаха је време Христовог страдања, са благим наговештајем дарова Његових. Цело његово уздање и богатство је живот после овог живота, у Христу и са Христом. архим. Пајсије (Танасијевић)

Преп. Јосиф Исихаста

О ЉУБАВИ Чедо моје, будући да смо већ писали о разним стварима ја сам, подстакнут твојом ватреном вером и побожношћу, сматрао да ће бити добро да ти нешто мало напишем и о љубави, на основу онога што сам научио од некадашњих преподобних отаца и читањем Писма. Али уплашен сам узвишеношћу ове натприродне благодати и страхујем да нећу бити у стању да ово слово доведем до краја. Па ипак, почињем га загрејан надом твојих светих молитава. Како бих ја, чедо моје, својим снагама могао да пишем о тако великом благодатном дару који далеко превазилази моју снагу? Каквим би језиком требало да говорим о том наднебеском наслађивању и храни светих анђела, пророка, апостола, праведника, мученика, преподобних и свих оних који су записани на небесима? Истину ти говорим, чедо моје. Чак и када бих могао да

говорим језицима свих људи почев од Адама и када би ми сви они помагали, опет ми се чини немогућим да достојно похвалим љубав. И шта ја то кажем: „Достојно”? Смртни језик ништа не би могао да каже о љубави, ни једну једину реч, ако нам Сам Бог, сама Истина и Љубав, не би дао снагу речи, мудрост и знање, и ако нам посредством људског језика Сам Бог и наш најслађи Исус Христос Сам од Себе не би дао да га призивамо и хвалимо. Љубав није ништа друго него Отац и сам Спаситељ, наш најслађи Исус, заједно са Светим Духом. И сви остали божански, благодатни дарови човекољубивог Бога поседују божа нско чу вство, када у нама посредством божанске благодати дејствују смиреноумље, кротост, уздржање и остало. Уопштено говорећи, без дејствовања божанске благодати они

су једноставно врлине. Благодарећи заповести Господњој, ми их негујемо да бисмо се исцелили од страсти. Пре него што задобијемо благодат, непрестано бивамо изложени променама, од смирења ка гордости, од љубави ка мржњи (ненависти), од уздржања ка преједању, од кротости ка гневу, од дуготрпељивости ка јарости и сл. Међутим, када бивамо изложени дејствовању божанске благодати, престају те непрекидне промене и измене у души. Тело преживљава уобичајене и природне промене као што су хладноћа, топлота, терет, труд, бол, глад, жеђ, болест и остале, док душа, храњена дејствовањем божанске благодати остаје непромењена у природним, божанским даровима који су јој дати. Ту непроменљивост о којој говорим мораш разумети на следећи начин: када се у нама налази благодат, душа је непро-

13

14

наставак са стр. 13

менљива у даровима који су јој дати од Бога. То, међутим, не значи да, након што се благодат удаљи, више нема промена. Посредством снажне разборитости душе, човек може постати тешко променљив, што не значи да се уопште не мења. На другом месту ове посланице написали смо да, све док носимо овај глинени оклоп, нико не поверује да без доласка Божије благодати може постојати узвишено стање непроменљивости којем ништа не прети. Међутим, када дође Божија благодат, човек се наслађује чувствовањем сваког дара Божијег и све непогрешиво разуме. Када човек досегне чувствовање божанске љубави која је Сам Бог, сагласно ономе што каже да је Бог Љубав, и да онај који пребива у љубави пребива у Богу и Бог у њему (1.Јн. 4,16), може ли тада смртни језик, будући потпуно лишен божанске енергије (дејства), говорити о Богу и о Његовим божанским даровима? И данас постоје многи врлински и побожни људи који речима и делима угађају Богу и користе ближњем, али који сматрају да су малим делом милосрђа и састрадања какво показују према ближњима досегли љубав. Али у томе нема истине. Они испуњавају заповест љубави, сагласно Господу који каже: Љубите једни друге (Јн. 13,34). Онај који држи ову заповест достојан је похвале као њен чувар. То, међутим, нипошто не значи да је то дејствовање божанске љубави. То је пут према извору, али не и сам извор. То је приступ двору, али то нису и његове двери. То је царска одежда, али не и сам цар. То је заповест Божија, али не и Сам Бог.

БОГОСЛОВЉЕ Према томе, онај ко жели да говори о љубави мора најпре у пуноћи чувства окусити тајну љубави. Тек тада, ако му то допусти Извор љубави, најслађи Исус, може да преда плод од онога што је добио и да донесе несумњиву корист ближњем. Веома је опасно да говоримо погрешно, да размишљамо у незнању и да се гордимо да знамо оно што на самом делу не знамо. Љубљено моје чедо, поуздано знај да је једно заповест љубави која се због братољубља извршава делима, а друго – дејствовање божанске љубави. Ово прво могу учинити сви људи, уколико то хоће и уколико приморају себе да је запо-

Јануар 2008.

вест изврше, док друго не могу. То не зависи од наших дела или од нашег хтења: хоћемо ли, када ћемо хтети и како ћемо хтети. То зависи од извора љубави, нашег најслађег Исуса. Он нам то даје ако хоће, како хоће и када хоће. Ако корачамо у простоти и чувамо заповести, ако сузама, трпљењем и упорношћу усрдно тражимо, и као Мојсије, добро чувамо Јоторове овце односно добра и духовна кретања ума и размишљања, у врелини дана и хладноћи ноћи непрестаних ратова и искушења, ако страдавамо од напора и смирења, бићемо удостојени виђења Бога и Купине, која у нашим срцима гори, а не сагорева од божа-

БОГОСЛОВЉЕ нског огња љубави. Када јој се приближимо умном молитвом, зачућемо глас Божији који говори у тајни духовног познања: „Скини обућу са ногу својих” односно, скини са себе сваку својевољност и бриге овога века, и свако детиње умовање, и потчини се Духу Светом и Његовој божанској вољи „јер је место на којем стојиш свето” (в. Изл. 3, 5). И када све то буде скинуто, човек задобија одговорност за народ и за рањавање фараона, односно задобија расуђивање и управљање божанским даровима и победу над демонима. Након тога добија божанске законе. Не на каменим таблицама као Мојсијевим које пропадају и разбијају се, него су Светим Духом божанствено урезани у наша срца. И не примамо само десет заповести, него онолико колико је у стању да обухвати наш ум, знање и јестество. Човек затим улази унутар иза завесе. Када га божански облак осени у огњеном стубу љубави и када сав постане огањ тако да више није у стању да то поднесе, тада божанско дејствовање љубави призива Извор љубави и човечијим устима говори: „Ко ме може разлучити од Твоје слатке љубави, Исусе?” И када се лаки ветар појача, да ли у телу или изван њега, Бог зна, да ли у келији или изван ње, у ваздуху, Бог зна, и зна само онај који је видео, сав поставши огањ са огњем, излива сузе

љубави, задивљено и усхићено узвикујући: „Заустави, слатка љубави, воде Твоје благодати, јер ми се растављају удови!” Док он то говори у дувању поветарца Духа са Његовим чудесним и неизрецивим миомирисом, умирују се чувства и бива немогуће свако телесно дејство. И сасвим заробљен и свезан ћутањем, једино се диви богатству славе Божије док не прође божански примрак.

Јануар 2008.

Блажен је час, чедо моје, у који ћемо, ако се тога удостојимо, своју душу чисту предати Господу и радовати се заједно са свима које смо споменули, тамо где у свима и над свим царује Исус Христос, наш слатки Спаситељ, Отац и Бог, Дух љубљени, свети, благи и мирни, животоначалник и животодавац, нераздељива Света Тројица, сада и увек и у бескрајне векове бесконачних векова. Амин.

И стоји као безумник изван себе, као опијен, и ништа не збори. Ни језик, ни ум, ни срце, не допуштају души и вољи да нешто прозборе. Само Исус мој, љубав и сладост! Оче и Спаситељу мој, најслађи божански еросу! Боже мој и Створитељу, и Душе Свети Пресвета Тројице у божанској Јединици! Животе моје душе и насладо мога срца, просветљење мога ума, савршена Љубави! Источниче љубави, наде и вере, научи ме како да живим, да бих Те нашао! Да, слатка моја Љубави, Исусе и Спаситељу мој, само ми реци и ништа више нећу хтети. Да Те нађем и да паднем пред Твоје божанске стопе, да слатко целивам ране и ексере. Да непрестано плачем са болом у срцу и да стопала Твоја квасим, као некада Марија. Да ме не раздвоје ни све силе, власти и начала непријатеља Велијара. Ни васцели свет, са свим својим насладама и уживањима овог века. Узми моју душу одавде, где квасим Твоје стопе, и куда знаш поведи је Да бих Тебе, мог Спаситеља, Створитеља и Бога вечно гледао и славио и Теби се клањао, са свима праведнима, пророцима, апостолима, мученицима, преподобнима, и светим женама, са свом небеском војском анђела, херувима, серафима, власти и престола, и са Мајком, најслађом Пресветом Дјевом и Владичицом свих, Богородицом Маријом. Амин.

15

ИЗ ХИСТОРИЈЕ

16

Фридрих Грисендорф

Немачки пастор о Србима Проповед коју је одржао немачки протестантски свештеник Фридрих Грисендорф године 1945. у своме селу Евербургу крај Оснабрика, где се тада налазило на хиљаде српских заробљеника. „... Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби. Ми смо их раније само површно познавали. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини.

Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора–насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и Мађари и Шиптари и Бугари и... Знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да „ко се не освети – тај се не посвети”, и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо за-

мишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било? Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бонбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – Србија! Та побједа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајени у њиховом светском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео... Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед”.

ИЗ СВИЈЕТА

Јануар 2008.

Интервју за „АЛО!”, 31. 12. 2007.

Престолонаследник Александар II Карађорђевић испод јелке хоћу круну Престолонаследник истиче да „ма како Титулу, која је засад само почасна, ви и неповољан исход био, наш народ не може да ваша супруга успешно користите за бројне осуди себе на тешку будућност”. хуманитарне активности?

– Више се може постићи за добробит це– Веома смо задовољни резултатима рада лог нашег народа стварањем услова за здра- хуманитарне Фондације моје супруге и моје ву будућност Србије, Фондације за културу чак и ван њених пои образовање, али увек Морамо бити добри са Русијом, али у ЕУ стојећих граница. Под постоји могућност да је спас за Србију. Неопходно је постићи котим подразумевам, у се уради и више, мномпромис о Косову, али и отпочети преговоре што краћем року, вего више. Поносни смо о судбини БиХ, која је вештачка држава. Поома озбиљне преговона чињеницу да поманекад сам, као сваки Србин, поносан и тврре о судбини Босне и жемо људима, без обзидоглав. Једем превише хлеба и меса, обожаХерцеговине, која је, ра на верску или навам сарму и ћевапе... признајмо, вештачка. ционалну припадност. држава. Морам нагласити да Све више политичара тврди да, у ситуа- сам посебно импресиониран несебичним хуцији у којој смо, морамо окренули леђа ЕУ и манитарним радом моје супруге. Осим нас САД и тражити ближе везе са Русијом. двоје, ту су и људи у нашим фондацијама и – Морамо неговати добре односе са свима добротворним организацијама и надам се да и, наравно, имати одличне односе са Русијом, ћемо моћи да урадимо и више. али би наша судбина требало да буде активно Који догађај у 2007. ћете посебно памтичланство у ЕУ, које доприноси тој заједници, ти?

– Како да заборавимо Косово и Метохију, који а не сателит или пион у рукама великих сила. Не заборавите да су многи наши суседи су стално у мојим мислима? Моја супруга и ја већ у ЕУ а није спорно да ће и друге земље у смо више пута били на Косову и у нашим енклаокружењу постати њене чланице пре или ка- вама, заувек су нам се урезале у памћење сцене сније. Да ли наши грађани заиста желе да жи- тих ужасних услова живота и тешке ситуације. ве у земљи изолованој попут острва? Уколи- Те слике са Косова не могу да заборавим. ко не учинимо истински напор да се придру- Како ћете и где провести предстојеће пражимо ЕУ, као што то чине и сви остали, еко- знике?

– Моја супруга и ја смо били у Грчкој и таномски потенцијали и животни стандард наше земље, као изолованом острву, били би знатно, мо обележили Божић (25. децембра) са њеном смањени, а будући напредак за наше грађане породицом. За наш Божић бићемо у свом добио би доведен у питање и нимало лак. Пре- му у Београду а са нама ће бити и Принц Фипоручујем нашим грађанима да се определе за лип, док ће Петар ове године бити са мајком у ЕУ и да рационално мисле о томе шта је боље Шпанији, а Александар у Калифорнији. за садашњу генерацију као и за будуће генера- Шта бисте волели да нађете испод новоције у Србији. Определите се за ЕУ и Србији годишње јелке? наставак на стр. 20 ће бити боље.

17

18

Када сам једном (1994. године) разговарао са оцем Тадејом у манастиру Витовници, како то да у Румунији има преко триста манастира са неколико десетина хиљада монаха и монахиња, отац Тадеј је пронашао четири разлога за овај феномен, као и за издржљивост православља у Румунији у току најгоре комунистичке диктатуре под Чаушескуом: 1. делатност Пајсија Величковског и духовна обнова после њега (много манастира, просветитељска делатност у народу); 2. хомогеност народа; 3. дисциплинованост народа и 4. Чаушеску није био против цркве јер му је његов претходник Георгиу Георгије Деж поручио да православна црква у Румунији и под комунизмом мора остати недирнута јер је захваљујући њој Деж спасао главу од прогона. Наводим оцу Тадеју пример честитог домара у једном београдском музеју који је нерелигиозан, а изузетно поштен и има срећну породицу. Шта мисли отац Тадеј о оваквим људима? „Тамо где је правда и милосрђе и Бог је присутан, свеједно што такав човек не показује споља своју религиозност. Пример домара који наводите доказ је да је душа људска хришћанска.” Какав је однос Сатане и Бога, питам оца Тадеја. „Све до времена Исуса Христа, Сатана је имао приступ Богу. Пример је прича о Јову. Од времена Христа, Сатана је бачен на земљу, и земља је постала његово царство”. Да ли је постојало цивилизација пре познате историје које су пропале? Да, Атлантида је пример, без обзира што није од науке призната. Верујем да је она постојала”. Како се односити према видљивим духовим, а, духовима који се приказују, свеједно, тренутно, да ли су добри или рђави духови? „Прави хришћани никад не желе да им се духови појављују видљиво, светитељи су их одбијали и кад су били добри духови. Духови су енергетске мисли и ми смо стално у додиру преко мисли са невидљивим духовима.” Питали су једном архимандрита Тадеја у манастиру Витовница да објасни загонетне Христове речи: „Лакше је камили проћи кроз иглене уши, него ли богатоме ући у Царство Божије” (Марково Јеванђеље, 10, 25)

Сетио сам се, најпре, да сам у неком преводу овога места у једној неправославној Библији нашао овакав превод: „Лакше је дебелом ужету (камилос, а не камелос камила – прим. В. Ј.) проћи кроз иглене уши, него ли богатоме ући у Царство Божије”. Отац Тадеј међутим је, овако протумачио „камилу и иглене уши”, позивајући се и на део објашњења овога места код владике Николаја Велимировића: „Постојала су у Јерусалиму једна врата кроз која су пролазиле овце и камиле. Да би могле да прођу кроз та, релативно мала врата, камиле су морале бити растерећене товара (богаташ се одриче богатства), затим да клекну (понизност хришћанина) и тек онда да прођу кроз врата”. На друго, по моме мишљењу веома тешко и значајно питање једног посетиоца манастира, откуд да се појави Мухамед после Христа, отац Тадеј подсећа на два Аврамова сина од којих онај други, који није био по благодати, треба собом и својим поступцима да подсећа брата на ревност према Богу. Овакво објашњење оца Тадеја учинило ми се прихватљиво. Зар следеће речи апостола Павла не могу објаснити на сличан начин: Јер нећу, да ви не знате ову тајну, да не мудрујете сами по себи: дио Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца. И тако ће се спасти сав Израиљ, као што је написано: Доћи ће од Сиона Избавитељ и одвратиће безбожност од Јакова. И ово им је завјет од мене, када скинем гријехе њихове. По јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради, а по избору, мили су отаца ради. Јер Бог се неће раскајати за своје дарове и призвање. Јер као што и ви некад не покоравасте се Богу, а сад сте помиловани због њихове непокорности, Тако се и они сада не покорише ради вашега помиловања да би и они били помиловани; Јер Бог затвори све у непокорност, да све помилује. О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитиви судови његови и неистраживи путеви његови! Јер ко познаде ум Господњи? Или ко му би савјетник?” (из Посланице Римљанима, 11, 25-36) Да ли је велики хришћански историчар у XX веку Арнолд Тојнби био до краја свестан дубине своје теорије о „изазову и одговору” у историји, питам се. Шта су и Јевреји и муслимани у историји, све до данас друго до „изазов” хришћанима да постану ревноснији и полетнији у својој љубави према Христу! Како друкчије објаснити генијалне „тврдоврате” Јевреје, попут Маркса, Фројда, Ајнштајна, Вајнингера, Витгенштајна и других, него позивом пробуђеном хришћанину да то постане уистину! Није ли одмах после званичног признавања хришћанства, па све до Халкедонског сабора (451. године) и све до Мухамедовог рођења (570. године) дошло до неслагања и поделе унутар једне хришћанске Цркве (појава монофизита који се доводе у везу са појавом националних цркава)?

19 Владета Јеротић

ПОУКЕ СТАРЦА ТАДЕЈА 1. У непослушног се неће уселити Царство Божије, јер такав увек жели да се врши његова, а не Воља Божија.

2. У Царству небеском је искључена могућност царства у Царству. То су хтели пали духови и зато су отпали од Господа Цара славе.

3. Човек ће у себи наћи Царство Божије. Сиђи у своје срце и наћи ћеш у њему лествицу за пењање у Царство Божије, саветује преп. Исаак Сирин.

4. Сваке недеље макар један члан породице да иде на Богослужење у цркву, ако већ не могу сви, али макар један да донесе благослов у своју породицу из цркве.

5. Свети Оцу прокрчили су нам пут и показали како треба да се потрудимо са Божијом помоћи.

6. Има људи који су од рођења кротки, и благи и добри. То је и сва њихова награда од Бога. Много више је у свету жустрих и тврдовратих људи који морају проћи кроз многе невоље.

7. Где су јединомишљеници, ево мир, ево рај!

8. Савршенство хришћанског живота је крајње смирење, као што каже пророк: ,,На кога ћу погледати, само на кротко и смирено срце.”

9. Депресија је комбинација мисли. Човек комбинује једно, друго и треће и ето депресије…

10. Каквим се мислима бавимо – такав нам је живот!

11. Божанска љубав не трпи егоизам и егоисте.

12. Спаљивање мртвих није хришћанско дело.

13. Бог је сав љубав, а завист не трпи да се ближњем учини добро. Како каже Нил мироточиви: ,,Завист је печат антихриста на срце човека.”

14. И биљни свет има осећај да чита наше мисли.

15. Христос је рекао Никодиму: ,,Ако не разумеш земаљске ствари, како ћеш разумети небеске!” Човек мора достићи светитељски лик да би му се нешто открило.

16. Св. Јован Златоусти учи да свако зло потиче од нас самих, па тек онда од ђавола.

17. Историја ипак иде своме крају. Већ би одавно наступила апокалипса и страшни суд да није молитава верних, који одлажу овај час.

18. Љубав је најјаче оружје које постоји. Нема те силе и тог оружја које може да се бори против љубави.

19. Ко нема љубави према ближњима, и у ватру да се баци ништа му не помаже, јер не може задобити вечни живот.

20. Св. Јован Кронштатски се у појединим случајевима хитног исцеливања преносио у најудаљеније крајеве Русије.

21. Старац Амвросије из Оптинског манастира био је необично благ игуман. Никада никог није кажњавао.

22. Покајање је измена живота.

23. Хула на Духа Светога је упорност у непокајању и противљењу Истини.

24. Свети Оци кажу: Послушност је већа од поста и молитве.

25. Хвала Богу што ће сачувати Православље до последњег времена.

26. Реинкарнација је наметнута људима у Азији од стране палих духова (демона).

27. Свако ће доћи на Божји суд и Бог ће судити по правди Својој и по делима нашим.

28. Треба припремити срце да се у Светом Причешћу сједини са Господом.

29. Кад би се наши политичари ујединили, не бисмо имали непријатеље, онда непријатељу не вреди ни оружје, ни војска. ни ништа.

30. Не треба туговати за умрлима, већ се треба молити Богу да им да јеванђелска насеља.

31. Господ је после Свога Васкрсења и Вазнесења оставио Пресвету Богородицу као утеху св. апостолима као пример ревности за Господа.

32. Духован човек се бори за духовно, за небо, а телесан човек се бори за земаљско.

33. Шта каже духовни родитељ (духовник), то је Амин.

20

наставак са стр. 17

ИЗ СВИЈЕТА

Јануар 2008.

– Био би заиста леп поклон када бих испод Ко брине о вашем стајлингу? Питате ли јелке нашао акт Уставотворне скупштине о по- супругу за мишљење? новном успостављању уставне парламентар– Сам доносим своје одлуке, али поштујем не монархије. туђе предлоге. Моја супруга је пуна идеја и ве Без којих српских специјалитета не може ома је енергична особа. Обоје верујемо у дијада прође ваша новогодишња трпеза? лог, разговор, али и у слушање других и спре– Одувек сам волео сарму и ћевапе, а није мност да се признају сопствене грешке. Ми учина одмет ни мало црног вина. мо сваки дан понешто ново и још нам је оста Шта из Србије носите на поклон када иде- ло доста тога да видимо. те у Атину у посету породици принцезе Ка- Које сте српске особине наследили? тарине?

– Наследио сам понешто што нам је свима – Има дивних, руком рађених предмета које заједничко – ту и тамо, тврдоглав сам и поноправе наше избеглице, а које моја супруга на сан. Такође једем превише хлеба и меса. базарима често иза Коју славну истобере. ријску личност бисте Врло сам суморан због Косова и дубоко за Које особине су ваволели да упознате и бринут за сигурност нашег народа на Косову, ши синови наследизашто? као и за будућност наших светилишта. Надам ли од вас?

– Фасцинира ме мој се да ће ускоро бити постигнут компромис при– Посвећени су онопредак Карађорђе. Он хватљив за све. Не желим да Косово користе ме што раде. Дају све је за мене херој јер је велике силе као тачку надметања нити да се од себе за то. Знају да створио Србију у веооно користи у опасној игри њихових интереса ништа не пада с неба, ма тешким условима, ради добијања поена на уштрб наше земље већ да морају да раде а било би лепо и када и народа. Импресиониран сам апсолутним јенапорно како би добибих могао да упознам динством свих државних органа када је реч о ли оно што желе. прадеду, краља Петра Косову и Метохији. Преговори морају бити на На који начин се Првог, који је био вестављени – каже у интервјуу за новогодишњи принц Петар припрелики демократа. „Ало!” престолонаследник Александар Други Кама за наслеђивање ва Исправити непрарађорђевић. шег положаја? вду?

– Петар је добар мла– Желим да сви знадић и веома се поносим његовом способношћу ју да је оно што се догодило 1945. године било да сам ради и заради за живот. Веома је добар илегално и драстично кршење не само људсу комуникацији са људима и врло шармантан. ких права него и општих међународних вредУспеће у животу. ности. Мој отац, краљ Петар II, био је на челу Да ли сте у контакту са вашом бившом наше државе у то време. Он никада није абдисупругом и мајком принчева Маријом да цирао и ја сам рођен за време Краљевине. Није Глоријом? било референдума, само диктаторске акције – Да, у контакту сам са принцезом Маријом опортуниста, које су биле врло насилничке. да Глоријом. Са супругом и ћеркама дошла је По смрти мог оца, 1970. године, ја сам аутомапре две године на мој рођендан. Моја супру- тски постао краљ, али сам се определло за скрога и ја сматрамо да је важно одржати пријате- мнију, привремену титулу престолонаследнлка, љство. То је такође у најбољем интересу мојих не губећи при томе права која ми припадају. синова и нас. Имам пуно право да користим моју титулу и Како ваши синови проводе слободно вре- поносим се њоме и поносим се Србијом. Бићу ме у Београду? још задовољнији када оно што је погрешно је– Момцима се Београд веома свиђа, посебно днога дана буде исправљено оним што је пранаша омладина. Били су на „Егзиту” и другим ведно. Поштујем све наше политичаре, али наконцертима. На „Егзит” су довели и своје при- глашавам да ће им свима бити боље у сваком јатеље, којима се Србија веома допала. Воле да погледу у демократској, уставној парламентарпроведу одмор на Дедињу, где уживају у пли- ној монархији. вању и тенису. И овде имају доста пријатеља. Новогодишња честитка Која ваша особина није баш омиљена у Нашим грађанима, без обзира на то које су породици?

– Мислим да би требало то њих да питате. вере или националности, желим мир, добро

ИЗ СВИЈЕТА

Јануар 2008.

здравље, успех, напредак, нова радна места и светлију будућност. Себи и својој породици желим добро здравље, срећу и успех.

– Петар има своју фирму, која се бави међународним графичким дизајном уз помоћ информационих технологија. Филип је недавно за-

Вратићу оца у Србију

вршио курс из финансија и тренутно стиче још једно звање из бизниса. Александру је остала још једна година до магистрирања у Калифорнији, из области адвертајзинга ликовних уметности, уз истовремено стицање радног искуства. Хоће ли Србија ускоро добити и неку нову принцезу? Мислимо на женидбу неког од принчева.

– О томе немам никаквих вести засад.

– Моји родитељи су имали доста тежак период након рата, а мој отац је чезнуо за отаџбином. Увек је гајио наду да ће се вратити и да ће ми показати где је живео као дечак. Сећам се колико су родитељи бринули о мени, иако им је живот био тежак. Намеравам да пребацим на Опленац у породични маузолеј земне остатке мог оца, краља Петра Другог, моје мајке, краљице Александре, и моје баке, краљице Марије.

Чекају се принцезе Чиме се баве принчеви Петар, Александар и Филип?

Извор: http://www.royalfamily.org/index_cir.html

21

22

Јануар 2008.

Еп. Никодим Милаш

Приморска Далмација Приморска Далмација услијед мира, склопљенога између млетачке републике и мађарскога краља 1420. године, дошла је под власт републике. Овим се догађајем завршује један период политичке историје далматинске. Исти догађај узимљемо и ми, као свршетак једног периода у историји православне цркве у Далмацији. Па прије него што почнемо причати догађаје новога периода, да се осврнемо на оно, што смо видјели у овоме периоду. Спљетским црквеним сабором 1075. године установљено је било, да православне вјере у Далмацији више не смије бити. Тај саборски закључак у пуној су строгости изводили латински далматински бискупи, а на челу им спљетски арцибискуп. И послије двадесет година није било у Далмацији никога, који би смио јавно да исповиједа православну вјеру, а да не би за то позван био на одговорност пред надлежну власт. Романско насељење Далмације на брзо је и лако заборавило православну вјеру, а латински језик при црквеним богослужењима учврстио га је за свагда послије тога у римокатоличкој вјери. Хрватски народ у Далмацији силом је био полатињен, и та сила, коју су Мађари знали већ како ће му је показати, приморавала га је да и остане у новој вјери, савлађујући сваки покушај његов у обрану некадашње своје православне вјере. Само нијесу могли латински бискупи да грчко на-

сељење Далмације савладају и да га приморају на превјеру. Нијесу ни Грцима признавали право на јавно исповиједање своје вјере и на јавно богослужење; али нијесу смјели силом на њих ударати, јер су се бојали византијскога цара, под чијом је врховном влашћу још тада де јуре била Далмација. И благодарећи само овој околности могли су православни далматински Грци уздржати, и покрај свега прогонства православне вјере, неколике своје цркве у Спљету, Задру, Шибенику и другим појединим мјестима. Тешком су искушењу они подвргнути били послије првог крсташког рата, кад им на силу у почетку XII вијека отеше једну цркву у Спљету и двије у Задру. Али ипак не клонуше духом. Тек немири, који затијем наступише у самоме Риму ради тога, ко ће да засједне на папски пријесто, исто и немири између задарских бискупа и спљетских арцибискупа, ти немири међу Латинима учинише, те су далматински Грци могли мало духом данути и бити нешто слободнији у исповиједању вјере своје. Ово је у осталом само неколико деценија трајало, до 1180. године, кад престаје сасвијем над Далмацијом власт византијскога цара. Наступа опет тада гоњење противу далматинских православних Грка, којима отеше и пошљедње цркве, што су још имали, тако да су принуђени били Богу се молити кришом и у приватним домаћим богомољама. А што

су се овако опирали далматински Грци латинском свештенству има се приписати, колико урођеној противности Грка наспрам Латина, заоштреној особито пошто Латини отеше Цариград и сва она недјела починише са православним светињама у Солуну и Цариграду, толико и свијести тадашњих грчких свештеника, главним начином оних што су били у Спљету и Шибенику, који су своје једновјернике у Далмацији храбрили на постојанство у православној вјери. А много је овоме допринашало и то, што латински далматински бискупи нијесу зазирали јавно називати „јеретичком” православну грчку цркву, те се и реакција сасвијем природно јављала код право-

Јануар 2008.

славних Грка, како на Истоку, тако и у Далмацији. У помоћ православним далматинским Грцима, кад су можда у највишој опасности били за своју вјеру, дођоше православни Срби. Најприје утицај Светосавске цркве, који се показао одмах у почетку на далматинска мјеста, и затијем долазак Срба у Далмацију, ово је оживјело грчко насељење Далмације, које се тада већ оштријом реакцијом почиње истицати наспрам Латина. Сеобе Срба у Далмацију, почињући од пошљедњих година XIII вијека, слиједе тако рећи непрестано, и већ до половине XIV вијека, а и прије још, толико је српскога народа доселило у Далмацију, да се већ и православни манастири тада ту подижу, и постају нове српске православне црквене општине у Скрадину, Брибиру и Клису, поред старијих грчких општина Спљета, Задра, Шибеника и Макарске; а при крају истога вијека поста-

ју општине: книнскопољска, пађенска, голубићка, полачка и цетинска. Да ли је тада допуштено било јавно православно богослужење у поменутим грчким црквеним општинама на приморју, ми не би могли казати, јер нам није позната ни једна јавна црква у тим мјестима у XIV вијеку, осим оне св. Параскеве у Шибенику, која је постојала у почетку овога вијека, али која се већ кашње нигдје не спомиње. Али зато нам је познато, да је то богослужење тада јавно било у далматинском континенту. И оно се вршило у наша три манастира: Крупи, Крци и Драговићу, који су у ово доба саграђени били, у цркви св. Јована Крститеља у Скрадину и у цркви Вазнесенија Господња, коју је саградио краљ Стеван Твртко. Друге се православне цркве у далматинском континенту у XIV вијеку не спомнњу, премда их је морало бити, стојећи на податцима, што нам љетопис наш даје о Твртковом добу у Далмацији. Свакако ми мислимо, да у већем дијелу осталих далматинских, а од Срба насељених мјеста, потпуно саграђених цркава тада још није било, него да су у дотичним црквеним општинама служили свештеници Божју службу у каквој угледнијој кући односнога мјеста, или можда и на отвореним мјестима. О сталном и редовном устројству јерархијском код православних у далматинском приморју у ово доба не може наравно ни ријечи бити. Далматински Грци зависили су непосредно од надлежних епископа далматинских, док нијесу ови епископи превјерили, а посредно су зависили од цариградскога патријарха. Кад епископи они пређоше Риму, тада је природно пре-

стала и свака зависност православних далматинских Грка у духовним стварима од њих, и исти се Грци ставише у зависност од митрополита Кефалоније и Закинта, који су се о духовним потребама њиховим старали, шаљући им св. миро и св. антиминсе, и бринећи се за нужни број свештеника, који би пастирску слу жбу вршили, остајући свагда у свези са цариградским патр. пријестолом. Овако је било до почетка XIII вијека, док Латини не освојише Цариград, поставивши и ту латинскога патријарха. Од тога времена прекида се и свака веза између Цариграда и грчких далматинских црквених општина православних. Општине се ове нађоше усамљене у латинском мору, и благодарећи само дубокој оданости њиховој к православној вјери, а и националној свијести, оне се могоше сачувати и уздржати. Овако је стање трајало сво док се Цариград није ослободио Латина и док није била успостављена у њему опет православна патријаршеска катедра, те и цариградски патријарси тада предузеше опет старање о далматинским Грцима. Ово старање, у осталом, цариградских патријараха о православнима у Далмацији од мале је користи сада било, јер се и на православној катедри патријаршеској у Цариграду почеше, бар у то доба, јављати људи, који, ради неповољних тадашњих политичких прилика на истоку, нијесу могли, нити смјели опирати се Риму, као што су то прије а и послије чинили, и пријечити ширење латинства, те је дакле могла пострадати православна вјера и у грчким црквеним општинама далматинским. Да није та вјера, по Божјем расположењу, пострадала у Далмацији, јер у

23

24

Јануар 2008.

наставак са стр. 23

најопаснијем часу дошла јој је у помоћ српска Светоса вска црква, и сачувала је ту православље за све будуће вијекове. Ни о јерархијском црквеном устројству код Срба у далматинском континенту у ово доба не може бити у строгоме смислу ријечи. У почетку XIV вијека тек је почела ту српска црква, и вријеме до краја овога периода било је вријеме тако рећи формације њезине. Свештенство, које је вршило пастирску службу, састављали су (ми мислимо, искључиво) калуђери, браћа манастира: Крупе, Крке и Драговића, а сами манастири су зависили од дотичних најближих српских епископа: зетских, хумских и дабарских. Ови су епископи имали надзор над свештеницима, које су они рукополагали и са односним синђелијама слали на службу у Далмацију. Од тих су се епископа добива-

ли и св. антиминси за цркве, премда постоје поједини, ма и ријетки споменици из овога доба, који нам казују, да су се добивали св. антиминси и од грчких епископа, а тако исто и св. миро. Особито се св. миро добивало већином из Јерусалима, куда су наши калуђери често одлазили на поклон Христовом гробу; а доносили су св. миро и поједини грчки калуђери са св. гроба, који су ради милостиње овамо долазили, и предавали га на чување у нашим манастирима, од куда га је свештенство узимало на употребу народу. О овоме има и данас још не један запис у нашим манастирима. Према овоме факту, што се св. миро за сва православна мјеста далматинског континента чувало у манастирима, а узимајући у обзир што наш љетопис казује о значају и важности тих манастпра и што и данас о њима по предању

говори наш народ, ми имамо право закључити, да су у ово доба све српске православне цркве у Да лмацији, заједно са дотичним свештенством, зависиле од истих манастира, односно од манастирских старјешина, који су као такви замјењивали редовну епископску управу у земљи, а која се управа тек у слиједећем периоду правилно уредила. Овако је то бивало у опће и прије и кашње у свима оним предјелима, гдје се није могла одмах да уреди правилна црквена јерархија. Црквено–богослужбени живот код православних Далматинаца текао је тада, како је то према приликама онога доба могло бити. Живота је ипак било колико је требало, да вјера не малакса и православна црквена свијест да се не угаси до односно бољих времена. из књиге: еп. Никодим Милаш, Православна Далмација

ДЕЦА НА ЧАСУ ВЕРОНАУКЕ ПИШУ СВОЈЕ ЖЕЉЕ БОГУ • Боже, волела бих да уклоните лопове (безобразне људе).

• Волела бих да ми мама и тата дозволе да имам пуно животиња. (Хвала ти Боже, Јелена) • Боже, желим да добијем бабу Љубицу.

• Боже, желим пса и мацу, женску и мушку. Пса мушког и женског. Да роде мале!!! (Сара, хоћу да добијем) • Нека породица Ратајац буде здрава. Хвала Боже што је ту свети Стефан.

• Драги Боже, је л’ знаш мене Софију? Моја жеља је да Те видим.

• Желим да имам у школи све 5.

• Волела бих да се не појави нешто страшно у мом крају (олуја, поплава, вулкан...)

• Драги Боже, ја сам Ања Живанов и желим само једну жељу, а то је пас!

• Жеља ми је да добијем мобилни телефон. (што пре!)

• Боже, хвала ти што имаш тако добру маму (Богородицу), зато што си створио све на овом свету, зато што си створио свет.

• Боже, хвала ти за срећу. (Богородица)

• Боже, желим да добијем робоквад. (Молим те, Боже!)

• Боже, моја жеља је да моја породица Пешић буде заштићена и здрава и све остало! (Молим Вас, учините ми то!)

• Драги Боже, волела бих да моја мама отвори дом за животиње.

• Волела бих да људи не буду лењи.

• Волела бих да се сиромашна деца школују и нађу своју срећу.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јануар 2008.

ХРАМ СВ. ГЕОРГИЈА ПОНОВО НА МЕТИ ВАНДАЛА У ноћи с 23-24. 11. 2007. године, храм Св. Георгија је други пут у овом мјесецу, а четврти пут у последњих годину дана проваљен. Непознати починиоци су имали исту мету као и прошли пут, разваљена су улазна врата и однесена је незнатна количина новца која је била у храму. О свему је обавјештена полиција, која је на лицу мјеста извршила увиђај, и трага за починиоцима.

ПОСЈЕТА ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ Г.Г. ФОТИЈА МАНАСТИРУ КРУПИ На 26. недјељу по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г Фотије посјетио је манастир Крупу. Послије св. Литургије прегледао је обновљене конаке сјеверног крила манастира који су ове године завршени. Након тога посјетио је парохије: равнокотарску и обровачку, гдје су завршени главни радови на црквама: св. Илије у Кашићу, св. Тројице у Обровцу и Мале Госпојине у Билишанима у којој је обављено прво крштење након рата. Том приликом епископ Фотије је дао благослов за почетак радова на цркви св. Архангела Михаила у Смилчићу.

25

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

26

Јануар 2008.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недјељу 27. по Духовима (02. децембра 2007. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Његовом Преосвештенству су саслуживали свештеномонаси манастира Крке. У својој надахнутој бесједи Епископ је поучио вјерне о значају поста и Причешћа за православне хришћане и истакао да је хришћанин без сједињења са Христом духовно мртав. Сваки од нас треба што чешће да преиспитује свој живот, да се исправља и да се исповиједа да би што достојније приступио овој Светој Тајни. Хришћани својом љубављу одговарају на Христову љубав и прилазе Светој Чаши и на тај начин показују своје смирење пред позивом свештеника: „са вјером и љубављу приступите”.

Након Свете Литургије Епископ је у манастирској гостопримници разговарао са вјерницима који су се сабрали на Литургију о духовном животу и о животним проблемима православних Срба у Далмацији. У току поподнева Епископ је обишао конак манастира Лазарице који је у фази обнове. Обнова конака манастира се хвала Богу завршава и након завршетка обнове се очекује и обнова монашког живота у овој светињи.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ЛАЗАРИЦИ На празник Ваведења Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију

у манастиру Лазарици метоху манастира Крке. Епископу су саслуживали свештеномонаси и свештеници Епархије далматинске. У својој бесједи Епископ Фотије је истакао значај празника Ваведења Пресвете Богородице и подсетио да је Пресвета Богородица од своје треће године боравила у Јерусалимском храму и изграђивала храм Божији у себи и притом је позвао и све нас у Цркви да, по угледу на Пресвету Богородицу сав живот свој посветимо Господу. Епископ Фотије је поново позвао све људе добре воље да помогну обнову манастира Лазарице, која је тренутно у

току. Епископ Фотије је рекао да очекује завршетак радова на манастирском конаку до Видовдана када би се, ако Бог да, у нове манастирске конаке могло уселити монашко братство манастира Лазарице.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јануар 2008.

ОСНОВАН ДОБРОТВОРНИ ФОНД ЕПИСКОП ДР НИКОДИМ МИЛАШ Eпархијски управни одбор Православне Епархије далматинске са седиштем у Шибенику регистровао је 19. новембра 2007. године код Министарства културе Републике Србије Добротворни фонд Епископ Др Никодим Милаш са седиштем у Београду. Циљ овог Фонда је прикупљање помоћи за обнову девастираних црквених објеката у Далмацији, помоћ за живот Српске Православне Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка, помоћ даровитим студентима на Богословским факултетима, као и побољшање свеукупне мисије СПЦ укључујући и бригу о потребама Срба повратника на просторе Епархије далматинске, промовисање и заштита културне

и уметничке баштине Епархије далматинске и лика и дела Епископа далматинског Др Никодима Милаша. У овај душекорисни пројекат укључени су: Његово Преосвештенство Епископ далматински г. г. Фотије, Председник Управног одбора Фонда, јеромонах Никодим (Косовић), секретар Фонда, представник ЕУО-а Епархије далматинске, господин Драган Тарлаћ из Београда, познати кошаркаш и осведочени добротвор наших светиња на територији Епархије далматинске, који се прихватио одговорне дужности Директора фонда. Господин Драган Тарлаћ је овлашћена личност за заступање и промовисање Фонда,

господин Милан Симурдић, бивши амбасадор Р. Србије у Загребу, господин Душан Торбица, бизнисмен, из Бања Луке. И на предлог господина Драгана Тарлаћа: господин Предраг Стојаковић, познати кошаркаш, из Солуна, господин Владимир Радмановић, познати кошаркаш, из Београда. О оснивању овог Фонда желимо да обавестимо све људе добре воље надајући се да ће се одазвати што више људи и помоћи рад овога добротворнога Фонда, а на корист Српске Православне Цркве и српског народа на просторима мученичке и страдалне Епархије далматинске.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ДРАГОВИЋУ У недељу 09. децембра 2007. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу и благословио почетак радова на живописању манастирске Саборне цркве.

Радови на фрескописању цркве манастира Драговића поверени су академском сликару Зорану гребенаревићу из Београда који је већ са својим сарадницима успешно осликао храм Успенија Пресвете Богородице у Имотском. Осликавање манастира Драговића је велико и благословено дело и дај Боже молитвама Пресвете Богородице да се доврши на Славу Божију и духовну корист манастира Драговића и свих поклоника ове древне православне светиње Цетинске крајине.

27

28

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јануар 2008.

мр ДРАГАН Г. КАРАН

ПРИКАЗ КЊИГЕ СВЕТИ ОЦИ О ДЕПРЕСИЈИ Књига под насловом Свети оци о депресији*, која се недавно појавила у издању Епархије далматинске, јесте антологија светоотачке мисли о депресији. Читаоцу се пружа могућност да се на 170 страна упозна са светоотачким тј. црквеним приступом овој болести са којом се савремени човек свакодневно сусреће – ако не у својој породици, сигурно у својој околини. Депресија је поремећено стање осећања, које човеку и његовој породици квари квалитет живота. По својим симптомима веома се лако препознаје као болест, али се не лечи лако. Свакодневне екстремне промене расположења чине живот човека оболелог од депресије веома тешким и за њега и за његову породицу. Савремена медицина кроз психијатрију и психологију не успева у потпуности да пружи одговор о узроку настанка депресије, што је отежавајућа околност у превенцији овог опаког душевног, емоционалног поремећаја. Књига Свети оци о депресији пружа читаоцу прилику да се упозна са темељним елементима хришћанске антропологије, као и са светотачким приступом и поимањем човека. Сабрани текстови пружају широк преглед богословске мисли и духовног искуства познатих древних Светих Отаца Цркве: Св. Исака Сирина (+7. век), Светог Симеона Новог Богослова (+1022), Св. Јована Касијана (+435), као и савремених Отаца попут Светог Серафима Саровског (+1833) и Светог Нектарија Егинског (+1920). Неопходно је напоменути да су ставови и учења Светих Отаца о човеку, наведени у књизи, плод њиховог животног подвига. Главног узрочника депресије Оци виде у демону туге, који онеспособљава човекову душу за здраво созерцање и расуђивање, као и за сваки вид добродетељи. Осећај туге који обузима човека пореди се са мољцем који нагриза тканину и чини човека неспособним за сусретање и прихватање другога човека. Истиче се значајна разлика између туге по Богу и туге која није по Богу: први део књиге описује природу туге по Богу и корист коју она доноси човеку, као и, с друге стране, жалост од овога света која води човека ка духовној смрти. Други део књиге („Порекло депресије”) покушава да појасни главне духовне претпоставке које у души човека узрокују осећај унинија и туге: егоистични однос човека према Богу, бли-

жњем и према самом себи. Егоцентричност ствара у човеку осећај остављености од Бога и ближњих, што у души рађа тугу и безнађе, који воде у униније. Трећи део књиге („Како савладати депресију”) пружа читаоцу могућност да сазна како се ова опака духовно-душевна болест савладава. Темељ је чврста вера у Бога Који не напушта човека, без обзира на његово духовно стање. Чврсто поуздање у Бога гради у човеку стрпљење као и наду за променом. Такође, овај духовно–душевни процес захтева покајање и духовну борбу без којих се и не може замислити човеково исцељење. Последњи део књиге („Ризница поука о духовној борби”) описује исправно светоотачко искуство духовне борбе. Теме у овом делу органски су повезане и са процесом исцелења човека од ове савремене душевне куге. Многи аспекти духовне борбе, које обрађује овај део књиге, приказују широку лепезу могућности и пада и духовног усавршавања човека. Књига је у целини веома корисна јер упознаје читаоца са многим сегментима његове личности и духовно-душевног живота које у савременом времену потрошачког друштва често и не примећујемо. Начин и редослед обраде теме, заједно с постављеним проблемима и пруженим одговорима, веома су јасни, због чега ова књига данас може бити многима од духовне користи. Свакоме ко је под страшном сенком депресије ова збирка светоотачког духовног искуства пружа светлост за сагледавање многих простора сопствене личности и дарује нове начине сусретања и ношења овога веома тешког животног крста. У њој свако, без обзира на стручност и образовање, може пронаћи много духовно корисних мисли на којима може да позавиди и савремена хуманистичка мисао. Због свега овога могу да је топло препоручим и ширем читалачком свету, као и онима које се свакодневно професионално сусрећу са проблемом депресије. * Истина, издавачка установа Епархије далматинске, Београд 2007. са енглеског изворника Wisdom from Got – illumined Teachers on Conquering Depression, превод Сестринства „Тројеручицe” – Шибеник

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јануар 2008.

ПОСЈЕТА ЕПИСКОПА ФОТИЈА БЕНКОВАЧКОЈ ПАРОХИЈИ У суботу 15. децембра 2007. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије посјетио је бенковачку парохију и храмове у овој парохији који су у фази обнове. Тренутно се у бенковачкој парохији обна вљају храмови: Рођења светог Јована Крститеља у Бенковцу, светог Симеона у Јагодњи, светог архангела Михаила у Мирањама и храм светог Илије у Церањама. У плану је и почетак обнове храма Свете Тројице у Лишанима Тињским. Епископ је похвалио рад јереја Љубомира Црнокрака пароха бенковачког и вјерника који му помажу приликом обнове ових древних светиња. Послије обиласка храмова Епископ је посјетио и повратнике у селу Јагодњи и нају-

гроженијима у име Епархије далматинске уручио помоћ. Епископа и његову пратњу је нарочито обрадовала чињеница да се у ово село вратило доста људи који упркос минималним животним условима желе да живе на својим имањи-

ма. Овај дио Епархије далматинске је још увијек најугроженији јер многи повратници живе без струје, воде, запослења а многи још увијек чекају обнову кућа да би могли да се врате на своју ђедовину и својим светињама.

ПРАЗНИК СВЕТОГ НИКОЛЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Поводом празника светог оца Николаја (19. Децембар 2007) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Све-

ту Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу и пререзао славски колач поводом Крсне славе драговићког игумана о. Варсонуфија (Рашковића). У својој беседи Епископ Фотије је честитао Крсну славу игуману Варсонуфију и господину Зорану Гребенаровићу протомајстору и живописцу манастира Драговића. Епископ Фотије је посебно истакао ревновање светога оца Николаја у очувању чистоте православне вере и његову велику врлину милосрђа коју је показивао према свим убогим и ништим у време свога земаљског живота. Тренутно се у манастиру Драговићу осликава олтар Саборне цркве, а ако Бог да радови на овом великом богоугодном делу живописања Драговића би требало да се заврше до манастирке славе Мале Госпојине 2008. г.

29

30

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јануар 2008.

ПОСЈЕТА ГОСПОДИНА БОЈАНА ПАЈТИЋА ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ У четвртак 20. децембра 2007. г. манастир Крку је посјетио господин Бојан Пајтић предсједник Извршног Вијећа Војводине са сарадницима. Госте је примио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије са братством манастира Крке. Након обиласка саборног храма манастира и староримских катакомби Епископ је разговарао са угледним гостима о ситуацији у којој се тренутно налази Епархија далматинска и православни Срби у Далмацији. Истакнути су

најважнији проблеми са којима се свакодневно сусрећу како свештеници, тако и вјерни народ ове Епархије. Захваљујући се на пријему уважени гости су обећали да ће колико је у њиховој моћи помоћи Епархији далматинској, што се посебно односи на повратак ризнице манастира Крке као и рестаурацију постојећих оштећених икона и других културних вредности које ће бити изложене у Епархијском музеју у Шибенику и у манастиру Крки.

УСКОРО ИЗЛАЗИ БИОГРАФИЈА АЛЕКСАНДРА СОЛЖЕЊИЦИНА Најпознатији живи руски писац Александар Исајевич Солжењицин прославио је 11. децембра 89. рођендан тихо, у кругу најуже породице. Руски политичари су га овог пута „заборавили” и нису му, као некад, помпезно преко ТВ честитали празник, заокупљени, вероватно, својим фотељама и расподелом „изборног плена”. Зато су се издавачи потрудили да припреме његову прву биографију на руском језику. Већ почетком идуће године издавачка кућа „Молодаја гвардија” објављује Солжењицинову биографију коју је написала Људмила Сараскина, познати филолог, која је углед стекла истражујући дело Фјодора Михајловича Достојевског. Уз више од хиљаду страница текста о Солжењицину објавиће се и 120 његових фотографија. Сараскина, која је долазила код писца на дачу, на магнетофонској траци снимила је десетине сати његовог казивања.

– У 2001. години почела сам да састављам летопис живота Александра Исајевича. Схватила сам колико је до сада написано лажи о њему, каже Сараскина. На сва моја питања са стрпљењем и подробно је одговарао. Тако смо уз помоћ старих војних карти установили цео његов ратни пут... Причали смо и о његовом детињству, младости, о боравку у Гулагу. Тако је настала књига

која ће бити објављена у едицији „Биографија се наставља”, објашњава Сараскина. Велика заслуга у припреми ове књиге припада и пишчевој супрузи Наталији Солжењицин. Она је водила дневник док су се налазили у двадесетогодишњем изгнанству. Осим дневника, сачувана су и приватна писма. Наталија Дмитријевна Солжењицин сачувала је тридесет свезака, из којих се најбоље види како су писац и његова породица живели У САД. Биографија, коју је писац уз неколико ситних корекција одобрио, завршава се 11. децембра 2007. У њој је обухваћен и повратак у Русију, путовање по земљи, говор у парламенту 1994. године... При крају текста биографије, говори се и о великој полемици коју је изазвала његова књига о саживоту са Јеврејима „Двеста година заједно”. И док болестан Солжењицин (непокретан, у колицима), свакодневно руком исписује нове странице текста, намеће се питање шта живи руски нобеловац представља за данашње генерације Руса.

Јануар 2008.

После распада СССРа и Солжењициновог повратка у земљу, према њему су многи на Западу и изменили став. Олако су му лепили етикете „руског националисте” и „православног мистика”. Његова оштра критика совјетског система и полицијског режима и логора Западу више није била потребна, јер је нестао главни идеолошки противник, СССР. Њима није био потребан Солжењиции као руски патриота који пати због тога што су Јељцин и сарадници урушили земљу. Велики талас напада на Солжењицина догодио се кад је објавио књигу „Двеста година заједно”, где је покушао да објасни односе Руса и Јевреја кроз историју. Иако није измишљао историјске чнњенице, његови противници су га напали, називајући га духовним оцем антисемита у Русији. Солжењицин је, изгледа, био добар Западу само док је био велики противник совјетског система, чега су га многи прогласили „највећнм дисидентом 20 века”. Као официр Црвене армије, Солжењицин је био ухапшен у фебруару 1945, јер је у писму свом школском другу лоше говорио о Стаљину. Кад су „санитарци душа” прочитали шта пише официр Александар Исајевич, затворили су га и осудили на осмогодишњу робију. За време боравка у лотору, оболео је од рака и правим се чудом касније излечио. Они који памте податке из његове биографије, знају да је у новембру 1969. био искључен нз Савеза писаца СССРа, а годину дана касније добио је Нобелову награду. Четири године касније у Паризу је штампан „Архипелаг Гулаг”, а исте године је ухпашен и протеран из СССРа. Ни по повратку у земљу, Солжењицин се није плашио да нзнесе своје оцене о бившим, нити о садашњим политичарима. У разговору који је ове године дао немачком „Шпиглу”, оценио је оца „перестројке” Михаила Горбачова као наивног политичара, а Вориса Јељцина као неодговорног, јер је дозволио велику пљачку. За Влалимира Путина је рекао да се ухватио тешког

посла да подиже опљачкану земљу са осиромашеним деморализованим народом. Пре неколико година, после дугог ћутања, Солжењицин је у интервјуу другом програму ТВ Русије отворено рекао да је у Русији демократија тек у повоју. Велики писац мисли да се у Русији уместо праве демократије створила политичка класа. То је група људи, који су изјавили да су професионални политичари и намеравају да се баве политиком. Демократија се не може насадити као поклопац. Она може само да расте као све што расте одоздо нагоре. И мора пре свега да се развија у малим пространствима. На питање какав је данас однос Руса према Солжењицину, не може да се да једноставан одговор. Неспорно је то да је и даље ауторитет старијима, онима који знају шта су били логори у систему Гулаг. Додуше, има међу њима и оних који му замерају зашто је емигрирао на запад, а онда, отуда, нападао власт своје државе, ма каква она била. Кад је о младима реч, за Солжењицинове књиге занима се мали број њих. У овим временима таква врста литературе није више у моди. Они који су хтели да сазнају истину у стаљинистичким мучилиштима све су одавно прочитали, будући да су Солжењицинове књиге штампане почетком деведесетих година у милионским тиражама и за мале паре куповале су се испред сваке метро станице у Москви и већим градовима. Биће свакако занимљиво видети како ће се продавати ново издање његовог „Архипелага Гулаг” које је штампано са допунама: писац је први пут уврстио права имена људи о којима пише. Наравно да и међу данашњим нараштајима има оних које интересује прошлост свог народа. Што се тиче оних других који су се „уклопили” у свакидашњицу „новог капитализма” у Русији, они и не читају књиге. За њих су текстови о мучењима у Стаљиново време чак и из пера добитника Нобелове награде анахрони. Путин – Путин је почео да обнавља разрушену и опљачкану земљу. Ти напори нису одмах били примећени и оцењени. Нема ниједног примера у историји да човека који је кренуо да јача своју државу и њену управу хвале вани – казао је Солжењицин објашњавајући зашто на Западу критикују Путина да није довољно демократичан. Велики писац објашњава да је парадоксално да на Западу хвале оне руске политичаре који су разрушили своју земљу, а нападају Путина који настоји да је подигне.

31

32

Јануар 2008.

наставак са стр. 31

КГБ – На питање новинара „Шпигла” како то да је примио државну награду из Путинових руку, који је својевремено био шеф службе наследнице КГБ, који га је некада жестоко прогонио, Солжењицин је одговорио: – Путин је био официр те службе, али није био истражитељ КГБ, ни начелник Гулага. Он је радио у спољној обавештајној служби која се ни у једној земљи не пориче, него се чак хвали. Нико не кори Џорџа Буша старијег што је био шеф ЦИА. Демократија – Пре више од десет година појавио се бесмислени пројекат: насађивање демократије целом свету. У САД су схватили демократију на чудан начин, умешали су се у Босни, почели су да бомбардују Југославију, затим Авганистан, па Ирак, ко је следећи... можда Иран. У САД морају да схвате да демократију не могу донети на бајонетима, она се не може насадити – објаснио је Солжењицин у интервјуу руској ТВ. Отрежњење – Кад сам се вратио у Русију 1994, овде сам затекао скоро обожавање западног света и државног уређења. Треба признати да се то обожавање није темељило на знању већ на одвратности према бољшевичком режиму и

његовој антизападној пропаганди. Ситуацију је изменило жестоко НАТО бомбардовање Србије. То бомбардовање јо направило црну незаборавну црту у свим слојевима друштва, рекао је Солжењицин у интервјуу „Шпиглу”. Разлике у признањима – Давне 1990. године мени је влада Руске Федерације предложила награду за књигу „Архипелаг Гулаг”, а не Михаил Горбачов, како се прича. Одбио сам награду, јер нисам могао да је примим за дело које је написано крвљу милиона грађана. Касиње, 1998. кад је народ био у бедном положају, одбио сам да примим орден од Јељцина за објављену књигу „Разрушена Русија”. Казао сам да не могу да примим награду јер сам сматрао да су власти довеле у такво стање земљу. Недавно сам примио од Путнна државну награду, јер је предлог за њу дао Савет за науку и културу. И тада сам изразио наду да ће горко руско искуство које сам описивао бити изучено и да се надам да неће бити нових погибељних падова – објаснио је Солжењицин. Бранко Влаховић, Вечерње новости 19. 12. 2007. год, Београд

У ХРВАТСКОЈ КАО У ДОБА НАЈЖЕШЋЕГ КОМУНИЗМА Епархија далматинска и манастир Крка су у ове предпразничне дане добили рјешење о одузимању земље која је у власништву манастира Крке, а налази се код метоха манастира Крке, Свете Лазарице на далматинском Косову. Исто такво рјешење је прије пар дана добила и Ц.О. Марковац чија је земља близу овог манастира. Српској православној Цркви у Далмацији још увијек нису зацијелиле ране из II свјетског рата када су многи православни Срби на овим просторима пострадали и када су пострадали далматински манастири и цркве. Након рата безбожничка власт се својски потрудила да отежа живот православних свештеника и монаха па је 40-тих и 50-тих година прошлог вијека одузела скоро сву имовину манастирима и црквеним општинама. Данашња „демократска” власт Епархији далматинској није вратила имовину, али је сада почела и оно мало имовине које је претекло иза комуниста да одузима. Имовина манасти-

ра Крке и Ц.О. Марковац је извлаштена у корист фирме Кнауф д.о.о. и ова фирма ће након експлоатације, како смо обавијештени од њихових представника, ту земљу потопити. Комунисти су 1954. г. потопили манастир Драговић и сва српска села око манастира а народ раселили. Ми страхујемо да су ова догађања по узору на те догађаје, јер наши досадашњи вапаји да се та земља не одузима нису уродили плодом. Однос власти према манастиру Крки и његовој имовини нажалост није усамљен, јер и наши вјерници који су власници земље у Косовској долини имају исти проблем и принуђени су да ту прадједовску земљу дају у бесцјење.

Овим текстом желимо да изразимо своја неслагања са досадашњом политиком према црквама и манастирима и православним Србима од стране власти која би требала да се према сваком свом грађанину једнако односи. Када је у питању наш случај било на суду или на другим разинама власти ми се осјећамо као грађани другог реда о којима нико не брине. Да је то тако имамо конкретне доказе: као примјер наводимо случај дугогодишње парнице на книнском суду са једним Jањевцем римокатоликом који је узурпирао манастирску имовину и до данас је бесправно користи. Манастирске куће у Кистањама су разрушене, у њима нико не живи, али ни један досадашњи покушај да их добијемо назад није уродио плодом. То све подсјећа на вријеме када је бивша власт (од које се садашња ограђује, а по свему јој је слична) чинила безакоња према православним светињама. Управа светоархангелског манастира Крке

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јануар 2008.

ПРОВАЉЕН САБОРНИ ХРАМ У ШИБЕНИКУ Дана 03. Јануара 2008. г. у јутарњим часовима, парох шибенски Милорад Ђурђевић, нашао је проваљена врата на Саборном храму Успења Пресве-

те Богородице у Шибенику. Приликом обиласка храма у просторијама које се налазе у склопу храма, примјетио је да су нестала два сребрена кандила.

О свему томе обавијестио је надлежну шибенску полицију која је извршила увиђај. Истрага овога напада на православну цркву је у току.

БАДЊИ ДАН У ШИБЕНИКУ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви св. Спаса у Шибенику. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају празника Рођења Христовог, истакавши да је ово празник мира. Сваки хришћанин је дужан да своје дарове, то јест своју веру и хришћанске подвиге принесе пред Витлејемску пећину пред новорођеног Богомладенца Исуса Христа. Божић је како црквени, тако и породични празник, јер све окупља око новорођеног Богомладенца Христа.

БОЖИЋ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Празник Рођења Господа Исуса Христа (07. Јануара 2008. г.) свечано је прослављен у свим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на Бадњи дан је служио Свету Архијерејску Литургију у Шибенику, а на сам Божић у манастиру Крки.

Поводом овог великог хришћанског празника свечано је било широм далматинске Епархије пошто се православни Срби по старој традицији окупљају око своје цркве највише око Бадњег дана и Божића. На свим божићним богослужењима у Епархији далмати-

нској прочитана је посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Павла у којој је поред осталог истакнут велики проблем Срба на Косову, али и проблем избеглих и расељених са територије Републике Хрватске, који би ако Бог да требао да буде решен у току ове наступајуће 2008. године.

33

34

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/235-232; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 e-mail: djurdjevicm@hotmail.com ђакон Миле Савичић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/594-89-74 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr

СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском Јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Jереј Владо Благојевић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/565-20-73 еmail: radoslavm@vip.hr СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Јосипа Јовића 5, 22300 Книн Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com

Капела св. Саве – манастир Крка

Крчки богослови у трпезарији Фотографија на корицама – Манастир Св. Саве Освећеног – Св. Земља, 5 век