Година VI. – Број 27
ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Ђурђевдански број – 2008. г.
Цијена 10 kn
Св. Георгије – рад сестринства Тројеручице, Шибеник
1. стр. – Пресвета Богородица Млекопитатељница – Кареја, Света Гора
Мај 2008.
ЊЕГОВА СВЕТОСТ ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ ВАРТОЛОМЕЈ
Богословље, литургија и безмолвије Изворно учење Источних отаца за савремени свет Са радошћу смо прихватили великодушни позив Папског оријенталног института да одржимо ово почасно предавање (Donohue Chair предавање) за академску 2007/2008 годину, поводом прославе деведесте годишњице његовог оснивања од стране Папе Венедикта XV (15. 10. 1917.) Овај институт је веома познат и нама лично и читавом академском свету по својим истраживањима на угледним факултетима у областима Источне Цркве и Источног канонског права, као и по радовима у својим академским часописима и серијама монографија, која излазе од самог почетка. Замољени смо да овом приликом говоримо о богословљу какво би Православна Црква очекивала од Папског института као служења савременом свету.
На неки начин, историјски пут самог Папског оријенталног института одражава постепено отварање ове цењене институције која је – посебно након узајамних братских размена и екуменских отварања Папе Јована XXIII и Васељенског Патријарха Атинагоре – тражила начине да служи јединству Цркве као целине. Из тог разлога смо одабрали да истаржимо различита начела богословља, како се оно развијало у раној Источној, премда тада неподељеној Цркви Отаца, те како би и даље могло да уобличава богословски рад вашег цењеног института на корист целе Цркве. У том смислу, наш циљ је да размотримо улогу богословља, улогу молитве, и силу безмолвија будући да наведено открива службу богослова у савременом свету. Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија
Богословље, литургија и безмолвије .........................3 Житије св. Георгија ........................................................8
Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник
Стазама светог апостола Павла ...................................9 Ја сам са онима који страдају ...................................10 Сто година од смрти писца Сима Матавуља ...........................................................12 Апел хришћанске савести за Косово и Метохију ....................................................................14 Нова књига у издању ‹Истине› издавачке установе Епархије далматинске ................................15 Циљ је био да Срби нестану из Хрватске ........................................................................16 Биометрија – добро дошли у дигитални конц-логор .................................................19 Вијести из Епархије .................................................... 20 Приложници ............................................................... 29
Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Милорад Ђурђевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, јереј Владо Благојевић, монах Доситеј Јовић Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293
3
4
наставак са стр. 3
БОГОСЛОВЉЕ
Мај 2008.
а) Ширина богословља „Кажи ми Аво како могу да се спасем.” Овим речима су људи вековима прилазили људима и женама светог живота, тражећи реч спасења. Данас бисмо се могли упитати која је то реч спасења коју би богословље Источне Цркве, као богословље ране, неподељене Цркве, могло понудити савременом свету? Која је то јединствена богословска реч коју Источни Оци Цркве нуде свету који је данас жедан целовитости и исцелења? На самом почетку треба нагласити да се патристичко богословље не може свести на структурни систем истина. Оно је пре светлост и благодат Духа Светог које дају живот читавој Цркви, а која за узврат подмлађује цео свет. Заиста, богословље одвојено од Цркве и света само доказјуе да бива јалова наука доктриналних формула, пре него обожујућа визија уверења и посвећености, способна да преображава читав свет. Ово је свакако био случај у Византији где је „верски” живот обухватао и сваки детаљ „секуларног” живота. Богословска култура је обухватала сваки аспект, испољавање, активност, институцију, интуицију и књижевна достигнућа у византијском друштву. То је било тако зато што су Оци Цркве, пре свега, били пастири, а не философи. Њихова главна брига је била како да пресаздају људско срце и преобразе друштво, али не довитљивим концептима или решавајући спорове. Зато хајде да размотримо неке од основних аспеката патристичке мисли, која би требало да просветли модрено богословље, посебно зато што се овим бави факултет и студенти у Институту за Источне студије као што је Папски оријентални институт. Вероватно је централна тема патристичког богословља динамичка природа њеног учења: учење о Светој Тројици и њено христолошко учење, као и њено разумевање људске личности и читавог света, од којих се ниједна никада не посматра као аутономна статичка стварност. Ова се особина уобличавала од најранијих времена до данас – заједно као урођено искуство и као непрекидно ишчекивање. Свеобухватна ширина таквих писаца као што су Св. Симеон Нови Богослов и Св. Гриогорије Палама јесте битан део овог динамичког светоназора, који понекад бива затомљен византијским преукрашеним изражавањем, као на пример у култури и уметности. Међутим, византијски споменици, рукописи и иконе на најреалнији могући начин допиру до потпуно неухватљивог духа.
Било кроз комплексну анализу учења и проучвања историјског живота Цркве, или дивећи се уметничким изразима вечних вредности, чак понављајући литургијске изразе, непрестано откривамо исту и јединствену визију људског рода призваног да позна и постане Бог, као и преображеног света испуњеног присуством Божијим. У том смислу су се Оци Цркве усудили да изложе учење о обожењу (theosis). Да цитирам Св. Григорија Богослова, нашег претходника на Васељенском трону из 4. века: Прихватите порекло свог постојања. Прихватите порекло оног што је од свега најважније, ваше познање Бога, ваша нада у Царство небеско, ваше созерцање славе. Прихватите – и сада храбро кажем – да сте призвани да будете богови.1 Овај позитиван, отворено-завршен став о човечанству и свету указује на сталну трансцедентност граница, призив да се учествује у животу охристовљеном кроз Духа Светог. Комплетно 1
Св. Григорије Богослов, Беседа XIV
БОГОСЛОВЉЕ богословље мора тумачити и бранити ово могуће заједничарење између Бога и људског рода, онако како су то искусили Апостоли, а изразио Св. Јован Богослов с обзиром на оно што су ученици „чули и видјели својим очима, што сагледаше и руке њихове опипаше о Логосу живота.” (1. Јн. 1,1) Осим тога, морамо имати увек на уму да Оци Цркве никада нису доживљавали богословље као монопол учених стручњака или званичне јерархије. Ниједно доба није било поштеђено бројних расправа и спорова: омоусиос или омиусиос, две природе у једној личности, две воље или монотелизам, иконе или иконоборство, суштина и енергије. Сви нивои – епископски, монашки и лаички – били су дубоко упућени у ова богословска решавања. Никада није постојао неки спољашњи, правни дефинисан критеријум истине. Православље је била заједничка одговорност и обавеза свих. Природно је да се у данашњем не-богословском свету као што је наш тешко може замислити тај степен у којем је друштво било прожето религијом. Довољно је да се сетимо како је Григорије Ниски описао непрестане богословске расправе током Другог васељенског сабора у Цариграду: Цео град их је пун; тргови и тржнице; стари трговци и продавци хране – сви су заокупљени расправљањем. Ако замолиш неког да ти да кусур, он философира о Јединородном; ако се распитујеш колико кошта хлеб, рећи ће ти да је Отац већи од Сина.2 Шта, онда, ова динамичка природа учења значи за улогу богословља у савременом свету? Пре свега, захтева један отоврен – заиста можемо додати, екуменски – светоназор, сходно којем смо призвани да разумемо најдубљу тајну у свим људима и целокупној творевини. Увек се од наших очију крије много тога када размишљамо о људском животу и природном окружењу. У свако време и у сваком тренутку морамо бити спремни да стварамо нове почетке и да градимо мостове, непрестано продубљујући наш однос са Богом, са другим људима и са самом творевином. Никада не смемо самозадовољно да одмарамо у утврђењима било академских или црквених институција.
Мај 2008.
Дакле, уколико је богословље искуство заједнице, које тежи да, по речима ап. Павла – расвијетли свима у чему је устројство тајне од
вјечности сакривене у Богу (Еф. 3, 9) – онда нам управо Црква гарантује нормативни континуитет од апостолског, преко патристичког периода до наших дана. Црква је најаутентичнија када се пројављује као молитвено сабрање. Јединство и идентитет светоотачког богословља се најверодостојније огледа кроз богослужење Цркве, које своје богословље изражава у Литургији. Ова литургијска димензија је била главно средство којим су се светоотачка култура и наука преносиле другим народима у време мисионарског деловања византијске Цркве; а такође ова димензија је и сачувала источну Цркву у тешким временима. На пример, управо је богослужење било то које је храбрило и служило као средство образовања источних хришћана, како за време 400-годишње отоманске власти, тако и нешто касније, у време прогона у Русији после револуције. Црквени Оци и даље прихватају овај динамички символ јединства и живота, будући да се он пројављује на свакој божанственој Литургији. Литургија је сама суштина светоотачког богословља. Она, можда више од било чега другог, представља само срце хришћанске Цркве. На Евхаристији се небо огледа на земљи, а земља се уздиже на небо, како то описује патријарх Герман Цариградски у осмом веку: Црква је земаљско небо на којем наднебесни Бог обитава и ходи. … О томе сведоче патријарси, пророкују пророци, проповедају апостоли, поју јерарси а испуњавају мученици.3 Као што нам је већ познато из Миланског Едикта (313. г.), Црква је, између осталог, стекла слободу свог јавног и спољашњег деловања. Последице тога су биле видљиве готово истог тренутка у самој организацији Цркве, њеној архитектури и пре свега у Литургији. Оно што је некада била строго чувана тајна прогоњене мањине, сада је постало саставни и плодоносни део свакодневног јавног живота. Ваистину, нарочито од времена озакоњења хришћанства у периоду раног четвртог века, Нови Рим је постао центар литургијске синтезе, док се велика константинопољска Црква поштовала као критеријум богословља и богослужења. То се поготову види у многим канонима – на пример, трулског сабора (692. г.) – који говоре о литургијским обичајима. Као непосредни резултат ове креативности, литургија се непрекидно органски развијала.
2
3
б) Литургија Цркве
О божанству Сина и Духа, PG 46.557
О божанственој литургији, поглавље 1.
5
6
наставак са стр. 5
БОГОСЛОВЉЕ
Литургија је била ауторитет који су и сами Оци признавали. Богато литургијско предање, бројни литургијски текстови и непрекинути литургијски изрази (нпр. акимити, који су „неуспављиво” упражњавали молитву), сведоче о искуству литургијске молитве као основног критеријума духовног ауторитета. Овакав приступ је увек одвајао источне Оце од њихове западне браће. Међутим, ова разлика никада није дефинисана и опште прихваћена. Штавише, док је постепени развој правног ауторитета водио Запад ка разумевању литургијских обреда као превасходно спољашњих знакова, источно хришћанство је Литургију разумевало као основни критеријум вере и етике. Стога Црква литургијско предање види као неповредиви елеменат свога живота. „Правило молитве” је суштински део „правила вере”. Сваки покушај разумевања светоотачке вере и светоотачког учења је непотпун без богослужења. Литургија је „мелодија богословља”: читања, химне, молитве и византијске службе осликавају богословске, еклисиолошке, политичке и друштвене теме тога доба. Јер је једна и иста Чаша напајала народни духовни живот, али и друштвену мисао и политичко деловање. Из тога разлога св. Никола Кавасила Литургију описује као „крајњу тајну, изнад које више ништа не постоји.”4 Тако је учење нераскидиво повезано са доксологијом; богословље и славословље говоре истим језиком. Митрополит Јован пергамски пише да учење раних Отаца стоји у непосредној вези са њиховим искуством као началствујућих на евхаристијским сабрањима њихових локалних заједница: Епископи овог периода, пастирски богослови попут св. Игнатија Антиохијског и пре свега св. Иринеја, и касније св. Атанасија, приступали су Божанском Бићу кроз искуство црквеног сабрања, црквеног бића… (То) евхаристијско искуство Цркве је руководило Оце у формирању њиховог учења о Божанском Бићу.5 Зато овај дубоки осећај заједништва мора да карактерише и нашу богословску перцепцију савременог света. То значи да ниједна индивидуа, одвојена од осталих, никад не би могла да исцрпи пуноћу истине, уколико је лишена општења са светима. Примењено на братске односе наших сестринских цркава, два плућна крила источне и западне Цркве – да употребим термин који су разменили папа Павле VI 4 5
О христовом животу, kw. 4, 1. Биће као заједница, New York, 1985, 16-17.
Мај 2008.
и васељенски патријарх Атинагора – морају складно да дишу. Ниједна страна не треба да прихвата провокативне наговоре – било једнострано или уопштено – у своме руковођењу Божијим народом. Штавише, исти осећај заједништва подразумева одговорност за међуверску отвореност и дијалог у оквирима шире глобалне стварности. Коначно, последњих година смо научили болну лекцију да смо – сви ми – заједно одговорни „за живот свијета” (Јн. 6, 51), за блоагостање сиромашних и развој природног окружења.
в) Безмолвије апофатичког богословља На крају, светоотачко богословље се не може исправно разумети без његове апофатичке димензије. Апофатика се повезује са списима св. Дионисија Ареопагита из петог века. Већ је у Светом Писму наговештена ова димензија, и то и у Изласку где се говори о Мојсијевом боговиђењу, и у Јеванђељу по Јовану када се говори о божанској светлости. Кроз апофатичко богословље, источни Оци потврђују апсолутну трансцендентност Божију, али истовремено наглашавају Његову Божанску иманентност. Ово усхођење човековог ума Богу се може описати као позитивна негација; то је процес елиминације сличан аскетској катарзи (очишћењу) душе, при чему се одбацује сваки облик умне представе. Свакако, класична философија, као и они најпобожнији, прихватају овај у основи негативан приступ, пошто су свесни страшне трансцендентности Божије. Ипак, у светоотачком богословљу апофатика није само умни начин приступања тајни Бога. То није просто неки практичнији начин богопознања кроз схоластичко истраживање. Оци увек наглашавају недораслост људског ума и језика да изрази ову пуноћу истине. По речима св. Василија Великог: Бога познајемо кроз Његове енергије, али нам Његова суштина остаје неприступна. Божанске енергије силазе на нас, али нам Његова суштина остаје неприступна.6 Ова дистинкција између божанске суштине и божанских енергија – коју је тако богонадахнуто описао св. Григорије Палама у периоду 14. века – нас упућује на то да се божанска истина не открива само у уму; већ се васцелом свету открива у човековом срцу и то кроз евхаристијско сабрање. У крајњој линији свест о Божанској трансцендентности води ка личном 6
Писмо, 234, 1.
БОГОСЛОВЉЕ
Мај 2008.
Такво безмолвије јесте непрекидни славослов и вапај Богу.9 Аскетско безмолвије апофатике свима нама – као и образовним и црквеним институцијама – намеће осећај понизности пред страшном тајном Божијом, пред светим свештенством и пред красотом васцеле творевине. То нас подсећа да – поред и изнад онога чему тежимо и желимо речима да изразимо – коначна реч никада не припада нама, већ Богу. То је више од просте рефлексије наше ограничене и пале природе; то је првенствено вапај пред Оним Који „тако завоље свијет” (Јн. 3, 16) и Који нам обећа да нас никада неће оставити без Утешитеља Који ће нас „увести у сву истину” (Јн. 16, 13). Да ли икада можемо довољно благодарити на овом штедром божанском дару?
сусрету са Непознатим. Овде се ради о знању које превазилази свако знање, а које се опитно доживљава као божанско „незнање”.7 На тај начин богословље превазилази сваку формулу и дефиницију, и превасходно се поистовећује са личносном и љубавном везом са Богом оствареном кроз молитвено сабрање. Као што то Евагрије Понтијски потврђује: „Ако себе називаш богословом, онда се истински молиш; а уколико се истински молиш, онда си богослов.”8 На крају, црквени Оци не философирају о неким апстрактним стварима, већ благовесте мистичко богословље. За њих безмолвије апофатичког богословља означава познање заједнице у њеном најдубљем, најличнијем и најснажнијем смислу. Св. Јован Лествичник је искусио ову истину кроз сопствено подвижништво: Безмолвије тела је познавање и уређење нарави и чула, а безмолвије душе – познавање помисли и неукрадива мисао. … Мудар безмолвник нема потребе за речима: њега сама дела уче. 7 8
Св. Григорије Палама, Тријаде у одбрану свештених исихаста 2, 53. О молитви, 60.
Поштовани професори, цењени факултети и драги студенти Папског орјенталног института, Молим вас да будете служитељи богословске речи, тако што ћете удисати ваздух богословља и тако што ћете кротко клечати пред Живим Творцем. Молите се Богу да очисти срца и ум ваш; тражите Његову милост да спасе сваког човека, па чак – и то нарочито – оне најмање од наше браће и сестара (Мт. 25, 45) и молите се приљежно за преображење васцелог света, до најситнијег зрна прашине. Ова институција је умногоме допринела проучавању и ширењу православног богословља на Западу. У данашње време екуменског дијалога овај Институт је позван да одигра одлучујућу улогу у приближавању Истока и Запада. Учење и истраживања која се спроводе на овом Папском орјентралном иснтитуту ће у многоме допринети званичном богословском дијалогу који се одвија између православне и римокатоличке Цркве. Бог благословио све вас који се сабрасмо поводом ове историјске деведесете годишњице! 9
Лествица, поука 27.
Предавање Његове Светости патријарха Вартоломеја одржаног на Папском орјенталном институту, Рим, 06. 03. 2008. превод с енглеског: сестринство Тројеручице – Шибеник
7
8
наставак са стр. 7
БОГОСЛОВЉЕ
Мај 2008.
Житије св. Георгија (6/23. мај) Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. Потом га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. Потом преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посе-
чења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те
љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају. св. Владика Николај, Пролог
БОГОСЛОВЉЕ
Мај 2008.
НОВА КЊИГА У ИЗДАЊУ – ИСТИНЕ
Стазама светог апостола Павла ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ ФОТИЈЕ Предговор Идеју за објављивање књиге Стазама светог апостола Павла дали су монаси манастира Крке, подсетивши нас у недавном разговору да је, ево, прошло скоро десет година од нашег устоличења за Епископа далматинског. Ова књига је замишљена као скромно сведочанство о томе. Назив књиге је символичан. Познато је већ из Светог Писма Новог Завета, да је свети апостол Павле са својим ученицима Луком, Титом и Ермијем проповедао у Далмацији и ту у ранохришћанским катакомбама, које се данас налазе у крипти олтара манастира Крке, основао Цркву у Далмацији. У књизи Стазама светог апостола Павла сабране су беседе, интервјуи, као и разна писма и друга сведочења везана за новију историју далматинске епархије. Генерално узевши, ми смо у ово распето време покушавали најпре да очувамо, а потом колико је могуће и обновимо разрушене светиње Епархије далматинске, као и то да наше вернике Србе прогнанике и повратнике очувамо у православној вери. Књига Стазама светог апостола Павла садржи и богословске текстове, који су настали у овом периоду нашег архијерејског служења.
Ми смо своје епископско служење од почетка схватали, првенствено као служење (свештенодејство) Речи Божије, а потом смо и чинили све друго, сходно својим људским моћима, што би било на добро и допринело животу и обнови распете Далмације. Надамо се да ће ова књига бити скормни прилог историји, а још више сведочењу Епархије далматинске. Наша Епархија је кроз своју историју пролазила кроз велика страдања, али ово последње чини се да је највеће и најтеже. Текстови у књизи Стазама светог апостола Павла су сведоци тога. Сматрамо да је ових десет година протекло у крсто-васкрсном служењу нашој Цркви, у којем смо ми уз помоћ Божију покушавали, како својом речју тако и делом, очувати пребогато предање овог апостолског трона. У Шибенику, о Васкрсу 2008. г.
9
ИЗ СВИЈЕТА
10 АУСТРИЈСКИ држављанин, француски резидент, светски писац, преводилац, сценариста и, како сам за себе скромно каже, „скривени филозоф”, Петер Хандке већ годинама указује на неправду учињену Србима. И сам је, због тога, доживео многе неправде. Између осталог, пре две године скинута му је с репертоара представа у чувеној париској „Комеди Франсез”, због чега се, вероватно, и сам Молијер окретао у гробу. – Срби су једини народ који је распадом Југославије све изгубио и био угрожен, у Хрватској, Босни и Херцеговини, а сада, ево, и на Косову – каже Хандке у разговору за „Новости”. Зашто се то догодило? – То је као грчка трагедија. Све је унапред било предвиђено. Та трагедија је, можда, могла да се одигра без жртава, организовањем мировне конференције, али нико није желео да је организује. Све је предвиђено унапред судбински, или је то неко заиста режирао на хартији, за столом? – Урадили су то демони историје који све пишу унапред! Поводом једнострано проглашене независности Косова, живо сте реаговали и у протестном писму у „Фигароу” истакли да су, „признајући албанску државу на Косову, самопрокламовани лекари из западне хемисфере прекршили Хипократову заклетву и показали се као лажни доктори”... – Био сам још оштрији. Написао сам да су државе–протуве са Запада створиле државу–протуву за пример! Због чега су то урадили? – То је механизам историје. Физика историје. Реч је о осве-
Мај 2008.
ти. Освета је физика историје. Мрзим ту реч, али ово је освета за борбу коју су за време Другог светског рата водили Југословени, пре свега Срби, затим Словенци, неки Хрвати, неки Босанци и неки Албанци против нацистичке Немачке. На ред је, као страшан злочин, претходних година дошла освета. Уцене се настављају. Ништа што је урадила Србија није довољно...
ПЕТЕР ХАНДКЕ – Европа која је, ипак, изазвала рат и распад Југославије, сад наставља с уценама, поручујући Србима да не могу да уђу у Европску унију, ако не изврше одређене уступке. Сигуран сам да сви Срби желе да уђу у ЕУ, али не под условима уцене. Западна Европа мора коначно да увиди да је крива за сву несрећу и да одлучи да отвори границе, без услова. Тада више неће ни бити потребе за формулацијама као што је „ултранационализам”. То су само повређени људи. Постоји велика разлика између патриотизма и национализма. Био сам у Србији, срео сам те људе, и то су патриоте које не пристају на уцене. Желе да буду Европљани, можда чак и бољи него овде у Француској или Немачкој. Зашто не оставе судовима у Бањалуци, Београду или Неготину да суде? Било би то много правичније него у Хагу, где ништа не функционише. Затвореници годинама чекају на процес и ником ништа. Суд у Хагу ради пристрасно у корист Запада.
ЈА САМ СА Чему, у оваквом свету каквим га описујете, могу да се надају мали народи? – Ничему! Зашто волите Србе? – Никада нисам рекао да волим Србе. Волим неколико Срба, српске пејзаже, реке, литературу, сликарство, музику... Увек волим народе који трпе неправду. Зар то није нормално? Са народима сам који пате. То је мој народ. Да моји Аустријанци тако пате, био бих с њима. Али, пошто су доста богати и безбедни, не видим никакав разлог да будем уз њих. На изложби „Косово, време енклава”, постављеној пре две године у српској православној цркви Свети Сава у Паризу, помно сте разгледали фотографије и записивали у вашу бележницу места, лица, предмете, трагичне ситуације, истучући да ћете, можда, једнога дана о томе нешто написати. У међувремену је изашла ваша нова књига „Моравска ноћ”... – То што сам видео, не само на тој изложби, претворио сам у књигу која је недавно објавље-
ИЗ СВИЈЕТА на на немачком, где описујем, у некој врсти метаморфозе, оно што сам доживео у Србији и на Косову. Јер, за мене је епопеја реалнија од репортаже у описивању проблема. Описујем путовање Европом једног писца који више није писац. Зато што можда Европа више није Европа? – Да, данашња Европа, тренутно, више није Европа! Није она Европа која ми је била идеал када сам имао двадесет годи-
и осамим се, размишљам. Планирам да одем већ за православни Ускрс, крајем априла. Како сачувати гробове? Како у садашњој ситуацији Срби могу да задрже Косово? И, шире, како могу да се боре против неправде коју истичете? – Нажалост, немам одговор! Албанска деца с три, четири године, играју се на улици, и чим примете ћирилицу на аутобусу, аутоматски се сагињу за ка-
Мај 2008.
сам од владике Луке то што смо се договорили. Наравно, под условом да останем достојан тога, и под условом да сахрана не траје превише дуго, нарочито уколико буде одржана зими! Православна служба понекад траје доста дуго...
Право више не постоји ВАШ комад „Путовање у звучну земљу или уметност питања– је пре две године скинут с репертоара „Коме-
ОНИМА КОЈИ СТРАДАЈУ на. Када је било много наде. То није дефинитивно, а оно што је тренутно, крајње је тужно и за жаљење. Пре две године провели сте две недеље на Косову, посетили Косовску Митровицу, Велику Хочу, Ораховац и остале енклаве. Говорили сте тада да су вас веома погодили ожиљци страшних страдања и ужасан живот људи којима је ограничено кретање. Како тим људима помоћи данас? – Српски политичари имају доста правилан став. Слажем се са Солжењицином који каже да никако не треба напустити гробове предака. Тамо где их, уопште, има, јер је много српских гробаља уништено на Косову. У Ораховцу, на пример, због претњи, мртви више не могу да се сахрањују ван села. А око цркве више нема места за гробове. И аутобуси, који ретко иду за Косовску Митровицу, више не могу да се окрену, због гробова усред села! То је тема „Моравске ноћи”. Намера ми је да убудуће два–три пута годишње одем на Косово, у Велику Хочу
мен. Како албански родитељи мисле да формирају државу с насиљем које се ствара у најранијој доби? Шта планирају? Шта конкретно нуде српском народу који би с Косовом изгубио срце нације?
Умрећу као православац ПИСАЛИ сте својевремено владици западноевропском Луки молбу да, кад дође време, будете сахрањени по православним обичајима. Да ли вам је владика одговорио? – Нешто смо, у том смислу, заједно ставили на хартију и направили неку врсту уговора. Надам се да се тај папир неће загубити! Зашто напуштате рођену религију? – После рата НАТО, у оно време, против Југославије, када Србија још није била самостална, Ватикан и Католичка црква су били за тај страшни рат, с бомбама и „колатералним штетама” у људским животима. Рекао сам себи да више не могу да останем у Католичкој цркви. Напустио сам је, а пошто се осећам хришћанином, тражио
ди Франсез”, нисте чак добили ни заслужену награду у Диселдорфу, јер је неко одлучио да уведе политику у уметност. С друге стране, у политици се не поштују основна међународна права. Стиче се утисак као да је свет постављен наглавце... – И боље је што од оних који тако размишљају нисам добио награду! Што се мене тиче, немам ништа против, али све је то тужно због историје будућности... Можда сам ја, у неку руку, и скривени филозоф. Као младићу, била ми је блиска идеја анархије, оне која на грчком значи: „Нико ко влада другим”. У тој анархији сви су исти. Али, сада је наша Европа постала анархија у смислу безакоња. Право више не постоји. Говори се о моралу, а не поштује право које је основ свих друштава. Право је постало пета категорија живота. Ова данашња анархија је најомраженија која је постојала на овом свету... извор: Вечерње новости, 17.03.2008. г.
11
12
наставак са стр. 11
ИЗ ИСТОРИЈЕ
Мај 2008.
ПРВАК НАШЕ ПРИПОВЕДНЕ ПРОЗЕ
Сто година од смрти писца Сима Матавуља (1852–1908) Прва деценија минулог века била је помор за српску књижевност. Између погреба Јована Илића (1901) и Лазе Костића (1910) умрло је више од десет српских писаца: 1902. Љубомир Недић и Милош Цветић; 1903. Матија Бан; 1904. Јован Јовановић Змај и Драгомир Брзак; 1905. Јанко Веселиновић; 1906. Стеван Сремац; 1907. Павле Марковић Адамов и Милорад Митровић. Наредна, 1908. отела је Милована Глишића, Радоја Домановића, Милана Ђ. Милићевића и Сима Матавуља. Учестало умирање наших списатеља – неким од њих (Змају, Јанку Веселиновићу, Стевану Сремцу, Павлу Марковићу Адамову) држао је и говоре и некрологе писао – као да је подсетило Матавуља на неумитност скончања. После ненадне смрти Стевана Сремца, ведрог и руменог, коме је у име Академије требало и говор да одржи, Матавуљ је сачинио тестамент. Није, на жалост, прошло ни годину и по дана до његовог испуњења… Изненада је, 20. фебруара/4. марта 1908, умро од мождане капи. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. „Ту је, у последњој парцели, на узвишици иза Цркве св. Николе, чекао нов, посве обичан гроб, да у себе прими земне остатке пок. Матавуља.” Према изричитој опоруци својој, Матавуљ је сахрањен веома скромно, „без помпе, без ларме, без музике, без венаца, без силних попова, без говора, без споменика, без парастоса, дискретно и отмено”. Човек, који је заузимао прво место међу нашим књижевницима, како ће за њега многи рећи, академик, почасни члан Матице српске, члан управног одбора Српске књижевне задруге, председник Српског књижевничког друштва (три пута биран на то челно место), носилац три ордена (Даниловог, Таковског и Светог Саве) починуо је у обичној
хумци. Тек доцније, по жениној жељи, премештено је његово тело у раскошну гробницу од белог мермера, с рељефом Богородице и речима „Пресвета Богородице спаси нас”, рад угледног оновременог вајара, Ђорђа Јовановића. Матавуљева смрт доживљена је уистину као велики национални губитак. На здањима Академије наука и Народног позоришта истакнуте су црне заставе, а две угледне институције приредиле су комеморације: у Академији наука говорио је умни Стојан Новаковић; у Матици ср-
ИЗ ИСТОРИЈЕ
пској одржао је топлу беседу његов Кирије (Лаза Костић). Матавуљеву смрт ожалило је и неколико песника (Мићун Павићевић, Тодор Поповић, М. Димитријевић, Новица Шаулић и други). Штедро у хвалоспеву, саучесно, топло, величајно, обележило је растанак с великим писцем и педесетак листова, готово сви српски и не мали број осталих јужнословенских (загребачки – 3 листа), шибенски, сарајевски, мостарски, дубровачки итд.). „Бранково коло” посветило је своме упокојеном сараднику читав двоброј, прештампавајући осврте оновремених медија. Сарајевска „Српска ријеч” је поредила почивалишта двојице српских посленика пера, преминулих месец дана један за другим: „То је чудна игра судбине: два добра пријатеља, који су годинама друговали и били нераздвојни, у смрти су размијенили мјеста своја. Милован Глишић, син сјеновитих шума шумадијских, почива на обалама Јадрана, а Симо Матавуљ, чедо са обала српског Приморја, оставља кости своје у престоници слободне краљевине Србије.” Загребачке „Народне новине” напомињу да је „Симо Матавуљ, који је родом Далматинац, једнако био познат хрватској кано и српској публици, па је стога и његова ненадана смрт једнако велик губитак за српску кано и хрватску књижевност”. Београдска „Штампа” обзнанила је и својеврсну анкету о Матавуљу на питање „Његов таленат и његово најбоље дело” уз удео двадесетак списатеља – Драгутина Илића, Јована Дучића, Бранислава Нушића, Јевте Угричића, глумца Чича Илије Станојевића, Ристе Одавића и других. Одзив би се могао свести на три закључка: да је Матавуљ првак наше приповетке или у врху њеном; да је најобразованији наш писац и да му је „Бакоња фра Брне” најбоље дело. Матавуљ је уистину писац особен, самосвојан. Васпитаник романске културе, италијанске и француске за разлику од тадашњих писаца на-
Мај 2008.
ших, подложних утицају немачке, руске, мађарске писане речи. Увео је у нашу приповетку више наших подручја: завичајно море, Боку, црногорске горштаке, београдски шаролики градски живаљ итд., по Андрићевим речима – „проширио географску основицу српске приповетке”. Оставио нам је пунокрвне ликове својих приповести: „Поваретом”, која би сама, речено је, могла обезбедити творцу место у нашој књизи, започео је прве стране и наш најугледнији часопис, „Српски књижевни гласник”. Уз сеоско поднебље тада преовлађујуће у највећем делу наше писане речи, отворио је широм врата и градском живљу. Пленио је читаоце и језиком и богатством лексике. Из средине чакавско-икавске, пуне талијанизама израстао је сопственим трудом у врсног творца наше уметничке прозе, лексички богате (преко пет стотина речи расутих у његовим радовима нема у Вуковом Рјечнику). Сматрао је себе прилењим, а оставио нам је, пак, велико дело и бројем и разноврсјем, близу две стотине радова: стотинак приповедака, по два романа, мемоарска списа и драме; шест стихотвора, један етнографски спис, 12 чланака, по три предговора и дописа, осам реферата и приказа, шест путописа, девет некролошких написа, седам предавања, два говора, четири јавна писма и 22 превода. „Матавуљ је своје књижевне другове”, рећи ће Јован Скерлић, „надмашао својим интелектуализмом, својом књижевном културом, својим знањем књижевног заната, и он је у српској књижевности врло лепо представљао европског писца”. Један од првака наше приповедне прозе, по многима и првак њен, Матавуљ је и последњи представник нашег класичног реализма, и данас драг и свеж, неотуђен и неотуђиви део наше књижевне баштине. Голуб Добрашиновић Политика, 04.03.2008. г.
13
14
Мај 2008.
наставак са стр. 13
ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ ФОТИЈЕ
АПЕЛ ХРИШЋАНСКЕ САВЕСТИ ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ Упућен председнику Р. Хрватске г. Стјепану Месићу и председнику Владе Р. Хрватске г. Иви Санадеру Поштовани господине ценимо Вашу борбу за мир председниче, и демократију, али Вам из најдубљих људских и У име Епархије далма- хришћанских побуда укатинске нашег свештенства, зујемо да би признање јемонаштва и верног народа дностране независности Коупућујемо Вам свој Апел сова и Метохије било равхришћанске савести за Ко- но «чупању срца из бића срсово и Метохију, у којем Вас пског народа», које се тиче пред Живим Богом и пред сваког Србина на свету, јер људима молимо, да још док и ми, као и сваки други наје могуће, преиспитате своју род, јесмо једно колективно евентуалну одлуку о про- биће. глашењу једностране независности Косова и Метохије – колевке српске духовности и историје. Овај наш Апел је заиста «глас вапијућег у пустињи» и вапај за очување међународног поретка, повеље УНа и резолуције 1244 Савета безбедности по којој је Косово и Метохија неотуђиви део Републике Србије. Ми као чланови Српске Православне Цркве у Епархији даламтинској високо
Сви други европски народи имају своје светиње, своју културу и своју историју коју поштују, чувају и цене, па сматрамо да то право има и српски народ, вапијући за Косовом и Метохијом као за «витлејемском пећином» свог националног бића. Шта би била Света земља без Јерусалима или Египат без Синаја? Слободно можемо рећи и шта би била Србија без Косова и Метохије на којем од 1389. г. и чувене Косовске битке српски православни народ брани не само себе него и целу хришћанску Европу, о чему сведочи безбројна историјска литература, а то потврђују и данас највећи европски интелектуалци, који као «савест човечанства» устају у одбрану Косова и Метохије и међународног светског поретка. Шибеник, 07. 03. 2008.
Мај 2008.
прочитају у часопису Православна реч (бр. 79 и 80, 1978.) и који сматрају да она може бити од душевне користи и данашњим православним хришћанима. При томе не треба да обраћамо пажњу на комплетност ове студије богословља блаженог Августина, будући да се детаљније говори само о теми благодати и слободне воље, док је остатак углавном историјски. Заправо, њен циљ је да открије став Православне Цркве према блаженом Августину кроз историју Цркве. Такође, надам се да смо истовремено, макар унеколико, осветлили проблем православног начина живота у савременом свету, у коме се осећање и сила истинског Православља тако ретко среће чак и међу православним богословима. При томе је ауторова намера била да доведе у питање мишљење данашњих академских богослова о Августину као о „жртвеном јагњету” и тако нам омогући да јасније сагледамо његове, али и сопствене слабости, које су изненађујуће сличне. Сопствена немоћ се пред самим аутором веома живо открила готово одмах после објављивања ове књиге и то после сусрета са једним совјетским емигрантом, који се обратио у Пра-
Нова књига у издању ‹Истине› издавачке установе Епархије далматинске Садржај Житије блаженог Августина Ипонског, Место блаженог Августина у Православној Цркви, Расправе о благодати и човековој слободној вољи, Учење о предестинацији (предодређењу), Мишљења у петовековној Галији, Став Истока и Запада у шестом веку, Девети век: Свети Фотије Велики, Каснији векови: Свети Марко Ефески, Савремено мишљење о блаженом Августину, О савременим противницима блаженог Августина, Писма оца Серафима Роуза, Вечерње, Јутрење
Предговор Ова кратка студија о блаженом Августину је написана на захтев једнога броја православних хришћана, који су имали прилику да је
вославље још док је живео у Русији, али га је разумевао у оквирима источњачких религија, које је до тада био упознао. И за њега је блажени Августин био жртвено јагње: критиковали су га због погрешног превођења и разумевања јеврејских термина, због погрешног учења о „првобитном греху”, итд. Заиста, не можемо порећи Августинову пре-рационалност, као ни чињеницу да је заступао погрешно учење о прародитељском греху, које, да поново нагласимо, није било толико „не-православно”, колико уско и непотпуно. Августин готово да је порицао постојање сваке доброте или слободе у самом човеку, те је учио да сваки човек носи кривицу Адамовог греха и његових посленаставак на стр. 18
15
16
У ХАГУ ПОЧЕЛО СУ
Циљ је био да Срби У Хагу почело суђење хрватским генералима Анти Готовини, Ивану Маркачу и Младену Чермаку за ратне злочине почињене над српским становништвом у лето 1995. Шест и по година после подизања оптужнице у Хагу је данас почео „процес столећа” – како хрватски медији називају суђење тројици хрватских генерала оптужених пред међународним трибуналом за ратне злочине и злочине против човечности почињене над српским становништвом током војне операције „Олуја” и одмах после ње у лето 1995. године на подручју тадашњег „сектора југ” УН. Суди се тројици генерала – Анти Готовини, Ивану Чермаку и Младену Маркачу – али су они само мали и то не баш највиши „врх леденог брега”, који су у том, како га хашко тужилаштво назива, „удруженом злочиначком подухвату” чинили и у оптужници наведени преминули државни и војни челници Хрватске из тог времена Фрањо Туђман, Гојко Шушак, Јанко Бобетко и Звонимир Червенко. Њих тројица су живи, а у време „Олује” били су оперативци који спроводе одлуке и политику утврђену у тадашњем највишем хрватском државном врху. Суђење је почело читањем обимне оптужнице коју је предочио главни тужилац Алан Тигер, чија се суштина своди на доказивање основне тезе да је главни циљ који су спроводили оптужени био „планско и смишљено спровођење етничког чишћења простора на којима су Срби чинили већину”. „Иако операција ’Олуја’ није значила крај оружаних сукоба између Срба и Хрвата, била је крај живота многих Срба у њиховој прадомовини. Српско становништво, већином старијег животног доба и беспомоћно, било је злостављано, а многи старци су и убијени”, навео је тужилац Тигер и на бројним детаљима и документима илустровао ову основну тезу оптужнице. Тројица генерала оптужени су по командној и индивидуалној одговорности да су од јула па до краја септембра 1995. године учествовали у удруженом злочиначком подухвату чији је главни циљ био трајно уклањање српског становништва из Крајине, а у ту сврху користили су бројна средства.
Поименце се кроз девет тачака оптужнице набрајају и илуструју депортације и присилно премештање, разарање и паљење српских кућа и предузећа, пљачка јавне и приватне српске имовине, убиства и друга недела попут гранатирања и разна злостављања цивила, наметање рестриктивних и дискриминаторских мера укључујући дискриминаторске законе, такву експропријацију имовине, незаконита заточења, нестанке... „На основу команде Анте Готовине, снаге Хрватске војске су извршиле дела наведена у оптужници. Готовина је тим делима и пропустима подстакао друге, као и хрватске цивиле, да и они почине дела наведена у оптужници”, рекао је тужилац Тигер и навео бројне примере. Тако је указао да је гранатирање Книна „било само у сврху да се истерају Срби”. Јер, Книн није био главно војно упориште, а Анте Готовина је – сматра тужилаштво – намерно гађао цивилне циљеве да би се деморалисали цивили, што је унапред планирано. Изнео је такође податке из којих се закључује да је непосредно после „Олује” организовано тајно скупљање лешева по терену са циљем прикривања почињених злочина, а тужилаштво је утврдило и постојање директне наредбе Војној полицији да не истражује случајеве убистава српских циви-
17
УЂЕЊЕ ЗА „ОЛУЈУ”
нестану из Хрватске ла. „Генерал Готовина не може се бранити тезом да Војна полиција није радила свој посао када је требало, да осигура српску имовину или заштити српске цивиле, јер је Војна полиција била директно подређена њему”, рекао је Тигер. Прекомерно гранатирање Книна и других градова и места на том подручју, наводи се у оптужници, било је у циљу планираног изгона Срба и насељавања Хрвата на њихово место. Да се радило о планској активности доказује се транскриптима састанака Туђмана са својим сарадницима и планерима „Олује”, посебно оног на Брионима када је рекао да „Србе треба тако снажно војно ударити да практично нестану из Хрватске”. Међу доказима о планском уништавању да би се Срби отерали из Хрватске наведени су и примери три уништена града (иако их има знатно више попут Доњег Лапца, Срба и др.). „Хрватске снаге су разориле три града без икаквог оправдања”, навео је тужилац, спомињући Кистање које је „потпуно спаљено и разорено”, затим Грачац у којем је 85 одсто зграда уништено, те Отрић у којем су уништене све српске куће. Као доказ показане су бројне фотографије и видео-записи спаљених српских кућа, споменут је масакр стараца у Груборима који нису хтели да
избегну с осталим мештанима, међу којима је један био старији од 90 година, као и стрељање девет затечених цивила у засеоку Шаре код Книна. Један је случајно преживео и посведочио да је хрватски војник који је пуцао у њега рекао да је усташа. Описујући акцију „Олуја”, која је започела у рано јутро 4. августа 1995, тужилац Тигер је навео да је у њој учествовало 127.000 хрватских војника међу којима и Војна полиција, као и око 2.500 припадника МУП-а. Подсетио је да су српске снаге још од раније биле у окружењу и закључио да „није постојало никакво војно оправдање за жестину војног удара” којом су хрватске снаге под командом Готовине, Чермака и Маркача деловале по српским цивилима. „Генерали су знали шта се догађало на терену”, рекао је такође тужилац и описао како су хрватски војници после уласка у градове и места на подручју Крајине пљачкали имовину из српских домова, чак и пред очима хрватске цивилне и војне полиције и страних посматрача.
Суђење 14 месеци Према плану трибунала, суђење тројици хрватских генерала требало би да траје око 14 месеци. После данашње уводне речи главног тужиоца, на реду су уводне речи бранитеља оптужених. Још на својим првим појављивањима пред хашким судом Готовина, Маркач и Чермак су се изјаснили да нису криви за оно за што их терети оптужница. И уверење највећег дела хрватске јавности (којој није промакло да суђење почиње баш на другу годишњицу Милошевићеве смрти у Хагу) јесте да генерали – ратни хероји, како их представљају – нису криви, иако полако али све више продире и свест да су заиста почињени злочини над српским становништвом. Премијер Иво Санадер на почетку данашњег суђења изразио је уверење да ће одбрана „побити све квалификације тужилаштва” и да ће „пресумпција невиности бити потврђена”. Од дописника ПОЛИТИКЕ Радоје Арсенић Загреб, 11. марта 2008.
18
наставак са стр. 15
дица. Православно богословље оваква становишта оцењује као крајности, суштински стране хришћанском учењу. Међутим, овај руски емигрант је поменуте недостатке Августиновог учења претворио у правдање изразито неправославног учења о човековој потпуној ослобођености од прародитељског греха. Поједине једностране критике Августиновог учења о првобитном греху су, чак и многе православне мислиоце, довеле до сличног претеривања, што је међу православне вернике унело непотребну смутњу. Тако су неки писци толико „против” Августина, да остављају утисак да је Пелагије можда на послетку ипак био православни учитељ (упркос томе што га је Црква осудила), док се други задовољавају тиме што шокирају читаоце изјавом да је учење о првобитном греху „јерес”. Тако су ове претеране реакције на Августинове заблуде нанеле много више штете од самих грешака које су намеравали да исправе. У таквим случајевима, блаженог Августин постаје не само „жртвено јагње” на које су се, оправдано или неоправдано, сручили сви могући богословски пропусти, већ се тиме ствара још већа опасност да блажени Августин постане изговор елитистичке философије надмоћи „источне мудрости” над свим што је „западно”. Према овој философији, не само Августин, већ свако ко је под било каквим „западним утицајем”, укључујући и многе истакнуте православне богослове каснијих векова, „заправо не разумева” православно учење, те га морају поучити данашњи представници „неопатристичког” („повратак Светим Оцима”) богословског тренда. Због овакве злоупотребе се често издваја епископ Теофан Затворник, велики руски Отац деветнаестог века. Наиме, он је са Запада преузео понеке изразе и превео је неколико западних књига из којих је избацио све не-православне идеје, јер је увидео да духовно осиромашени православни народ није могао имати никакве користи од таквих књига (у томе је сле-
Мај 2008.
дио пример св. Никодима Агиорита). Због тога данашња „елита” покушава да га омаловажи, називајући га „схоластиком”. Даље је већ само по себи јасно шта ове критике подразумевају: ако не можемо веровати великим православним учитељима као што су блажени Августин и еп. Теофан, колико ли тек онда ми, обични православни хришћани, можемо да разумемо сложено православно учење? Мора да је „истинско учење” Цркве толико суптилно, да га „заправо” може разумети неколицина људи са богословским дипломама стечених на модерним православним академијама (где цвета „неопатристички” богословски тренд), о којима се говори као о „правим светоотачким” мислиоцима. Ипак, нека врста чудне контрадикције напада ову „светоотачку елиту”: њихов језик, тон и васцели приступ поменутим питањима су толико западни (понекад чак и „језуитски”!) да човек просто занеми пред њиховом слепом критиком нечега што је очигледни део њих самих. „Западни” приступ богословљу, пре-рационалност, од које је блажени Августин увелико патио (али не и еп. Теофан), претерано ослањање на дедукције сопственог огреховљеног ума су особине, које су толико овладале данашњим човеком да заиста морамо бити сумашедши ако их схватамо као нечији други проблем, а не на првом месту као наш сопствени. Када бисмо имали макар делић дубоког и истинског православног срца (како каже св. Тихон Задонски), које су блажени Агустин и еп. Теофан у огромној мери имали, мање бисмо истицали њихове учињене и неучињене грехе. Нека критичари Августиновог учења и даље, уколико то желе, раде свој посао, али нека то чине са више милости, више разумевања, више православности, више свести да је блажени Августин на истом небу, коме сви тежимо, уколико не желимо да порекнемо православље свих оних Отаца, који су га сматрали православним светитељем, почевши од раних галијских Отаца, преко св. Фо-
Мај 2008.
тија Цариградског, св. Марка Ефеског, св. Димитрија Ростовског, па све до данашњих учитеља Православља, на челу са архиепископом Јованом Максимовичем. Ако ништа, није лепо и поштено са омаловажавањем говорити о Оцу кога Црква и Њени Оце воле и поштују. Наша „исправност” - чак ако је она „исправна” онолико колико ми мислимо да јесте – не може бити изговор за такво непоштовање. Они православни хришћани који и данас о благодати и прародитељском греху говоре августиновским језиком, нису лишени благодати наше Цркве. Они, пак, који су „исправнијег” размишљања, нека се плаше губљења ове благодати због сопствене гордости.
Првобитно издање ове студије је изазвало реакције римокатолика и ми смо оптужени за покушај „крађе” блаженог Августина од Латина! Не – блажени Августин је одувек припадао православној Цркви, која је исправно оценила његова спорна и исправна учења. Без обзира шта они мислили, ми смо само покушали да истакнемо место које је он увек имао у православној Цркви и у срцима православних верника. Молитвама св. јерарха Августина и свих Светих Твојих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас! Амин. Jеромонах Серафим Пасха, 1980. године
Биометрија – добро дошли у дигитални конц-логор 1. Личне карте са биометријским чипом су «наша међународна обавеза». Не постоји међународно тело које прописује «обавезе» за лична документа суверених држава (бар не још увек) на глобалном нивоу. Чак ни на нивоу ЕУ, таква обавеза не постоји, мада је сада у току процес прописивања пасоша ЕУ земаља са биометријским чипом. 2. Све земље ЕУ имају овакве личне карте (тврдња лансирана преко РТС-а). Већина земаља ЕУ нема овакве личне карте, а чак и оне које имају личне карте са биометријским чиповима већином их не везују за централну базу података, тако штитећи приватност соптвених грађана. 3. Све суседне земље имају овакве личне карте. Ни једна суседна земља нема овакве личне карте. Словенија и Хрватска су увеле пластифициране личне карте са већим степеном заштите, али без био-
метријских чипова и централизоване базе података. 4. Нове личне карте су «безбедније». Управо је супротно случај. Као прво, централизоване базе података су подложне «хакерисању», и такви случајеви су честа појава у технолошки развијенијим земљама од Србије. На пример, нови холандски биометријски пасоши су недавно «хаковани», као и централна база података Ветеранске администрације у САД, где је
преко 2,2 милиона досијеа америчких ратних ветерана «украдено». Као друго, грешке на оваквим личним картама је много теже исправити и, ако дође до погрешне идентификације, њен носилац може да има огромне проблеме, морајући да доказује полицији, државним органима и рачунарима у централној бази података да је у питању грешка. 5. Нове личне карте се не могу користити за праћење људи. Сваки пут када будете легитимисани за било коју трансакцију која захтева очитавање ваше личне карте, траг о томе улази у централну базу података. На основу ових трагова, држава, као и свако други ко буде имао увид у базу података, моћи ће да направи «мапу» ваших кретања, куповине, продаје, навика, итд. А кад у следећу генерацију чипова буду уграђени РФИД чипови који су минијатурни радио-одашиљачи, онда ће сваки ваш покрет бити видљив – у реалном времену. ИЗВОР: www.zazivot.org
19
20
наставак са стр. 17
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Мај 2008.
ПРЕТЕЋИ НЕОНАЦИСТИЧКИ И УСТАШКИ ГРАФИТИ НА ПРАВОСЛАВНОЈ ЕПИСКОПИЈИ У ШИБЕНИКУ У току дана 25. фебруара 2008. г. непознати починитељи исписали су претеће графите неонацистичке и усташке садржине на православној Епископији у Шибенику. На зиду испред дворишта Епископије, у дужини од 10 метара, исписане су претеће поруке: Србе на врбе, НДХ, Вуковар и слова У са кукастим крстом. Поред напада на Епископију у Шибенику у септембру 2005. год. и неонацистичке претње српском и јеврејском народу упућене Црквеној општини Сплит у јануару ове године, ови најновији претећи графити су доказ латентног притиска на Србе и Српску Православну Цркву у Далмацији, па и шире. Појава ових графита претеће садржине изазвала је велику узнемиреност Срба шибенско-книнске жупаније, који се и сами питају има ли краја хајки против Срба и Српске Православне Цркве, који сада никоме не
могу бити претња, јер представљају „остатак остатака”. И овај случај је пријављен надлежној шибенско–книнској полицији, а истрага је у току. Информативна служба Епархије далматинске
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Мај 2008.
Радови око Лазарице По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија започели су радови на уређењу дворишта и околиша манастира Лазарице. Пошто се прва фаза радова (уређење конака) приводи крају настављено је са радовима око конака. Први део ових радова је прикупљање камена за зид који би био сазидан са јужне стране ма-
настирског храма и затворио би порту манастира. Са задовољстом можемо да кажемо да су се православни Срби Косовске долине масовно одазвали овој акцији и даровали камен од својих кућа, помоћних зграда и ограда и на тај начин постали градитељи светиња као и њихови преци. Овом дјелу су се по благослову Епископа Фотија при-
кључили и ученици Богословије Света Три Јерарха који су својим радом започели акцију уређења манастирске порте. Посебну захвалност Епархија далматинска и управа манастира изражава г. Јаши Ђурђевићу из Рамљана који се и овом приликом као и увијек до сада потрудио и припремио ручак за све раднике.
21
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
22
Мај 2008.
МАНАСТИР ЛАЗАРИЦА У манастиру Лазарици на Далматинском Косову након радова на обнови манастирског конака наставља се уређење порте и дворишта манастира. У плану је да се у току овога прољећа заврши са зидом око манастирске порте, затим да се уреди подијум поред манастира и да се направи чесма са мозаиком. Чесму са бином финанцира г. Александар Ченић родом из Уздоља. Молимо све добронамерне људе да се укључе и помогну обнову ове велике светиње на Далматинском Косову.
НЕДЕЉА МЕСОПУСНА У недељу месопусну 02. марта 2008. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о духовној педагогици Цркве кроз четири недеље припреме за велики и часни пост. Епископ Фотије се посебно осврнуо на јеванђељски одељак који се чита у недељу месопусну а то је одељак о страшном суду. Епископ Фотије је рекао да сходно овом јеванђелском откровењу о суду Божијем над историјом, не треба завидети силницима и моћницима овога света „који нит’ се Бога боје, нити људи стиде”, јер њихова судбина у вечности сигурно није међу онима који ће бити са десне стране у слави Божијој, нити међу онима који ће наследити вечни живот.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Мај 2008.
ЛИТУРГИЈА У ШИБЕНИКУ У сиропусну недељу (09. 03. 2008.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Светог Спаса у Шибенику. У својој беседи том приликом Епископ Фотије је говорио о значају Великог поста и о потреби да се наши верници у овом периоду што чешће, кроз пост, покајање и исповест, припреме за свету тајну Причешћа. Поред тога, Епископ Фотије је нагласио да требамо сви умножити молитве за страдалнике на Косову и Метохији, јер је Косово и Метохија историјска колевка српске духовности и културе, и као таква не може никада бити изван Србије.
ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ У среду (18. 03. 2008.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Пређеосвећену Литургију у манастиру Крки. На овој Литургији била је саборно Причешће свештенства и монаштва Епархије далматинске. Свету Тајну Исповести јуче уочи данашње Литургије вршио је високопреподобни игуман Михаило (Вукчевић) духовник манастира Гомирје.
23
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
24
Мај 2008.
ТЕОДОРОВА СУБОТА На празник св. Теодора Тирона (15. 03. 2008. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У току прве недеље часнога поста света Црква се посе-
бно сећа успомене на мученике међу којима се данас празнују св. Теодор Тирон и свети Теодор свештеномученик кипарски. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о православној вери као непрестаном муче-
ништву да би се достигле вредности Царства Небескога. Томе циљу треба да теже сви чланови Цркве, а посебно наши богослови, који сутра треба да буду проповедници Јеванђеља Христовог.
НАПАДИ НА СРБЕ ПО ДАЛМАЦИЈИ Срби у околини Задра поново су били мета напада. Наиме, у селу Церање Доње у близини Бенковца непознати починиоци провалили су, опљачкали и демолирали кућу покојног српског повратника Гојка Чубрила, коју сада користи његова ћерка Ксенија Ј. Задарска полиција, осим тог напада забележила је и каменовање аутомобила православног свештеника Љубомира Црнокрака у Бенковцу, и том прилико су поразбијана сва стакла на аутомобилу. Полиција је на основу позива комшије који је приметио разваљена врата јуче направила увиђај којем је присуствовала и Ксенија Ј. Из куће су однете све вред-
не ствари и алатке, а починиоци су из буради просули око 500 литара вина. Полиција је обавила увиђај и на Црнокраковом аутомобилу, који се у моменту напада налазио у црквеном дворишту и на којем је почињена штета од око 1500 куна (нешто више од 200 евра). Нападе је осудила Епархија далматинска Српске Православне Цркве, која је оценила да је разлог напада на возило свештеника и на Црквену општину проузрокован лажним оптужбама од стране листа «Задарски регионал» да је свештеник избрисао грб Хрватске са таблица свог возила. Извор: Press
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Мај 2008.
НАПАД НА ЦРКВЕНУ ОПШТИНУ БЕНКОВАЦ У ноћи с 20-21. марта 2008. г. догодио се напад на Црквену општину Бенковац и на имовину Љубомира Црнокрака Српског православног свештеника у Бенковцу. Наиме, непознати нападачи су ушли у двориште Српске православне Цркве у Бенковцу и демолирали аутомобил свештеника Љубомира Црнокрака. У то вријеме свештеник се налазио у парохијском дому у истом дворишту са својом породицом. Разлог напада на возило свештеника и на Црквену општину је проузрокован лажним оптужбама од стране листа „Задарски регионал” од сриједе 19. 03. 2008. г. којима се оптужује свештеник из Бенковца „Живко” Црно-
крак да је избрисао грб Хрватске са таблица свог возила. Овај лист се није потрудио да сазна право име свештеника који се зове Љубомир а не Живко, али се својски потрудио да без икаквог истраживања оптужи свештеника за дјело које није починио. Свештеник Љубомир је о овом догађају обавијестио полицију која је изашла на мјесто догађаја и извршила увиђај. Надамо се да неће и овај пут, као и до сада бити изношени подаци о материјалној штети а извршилац остати непознат, него да ће се одговорне особе у власти одговорно и понашати и пронаћи и казнити починитеље.
НЕДЕЉА ПРОСЛАВЉА У ЗАДРУ У недељу Православља (16. 03. 2008. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је са већим бројем свештеника и монаха Епархије далматинске Свету Архијерејску Литургију у цркви св. Илије у Задру.
У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају недеље Православља и свештених икона у духовном и литургијском животу Цркве. Епископ Фотије је посебно нагласио да сваки православни Србин у своме дому треба да има најмање икону крсне славе, јер је кућа
у којој се живи благословено место и домаћа црква. После Свете Литургије у Задру Епископ Фотије је обишао цркву св. Јована Крститеља у Бенковцу, која је после извршених радова и обнове порте постала једна од најлепших цркава у Епархији далматинској.
25
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
26
Мај 2008.
ХУМАНИТАРНА ПОМОЋ ЗА МАНАСТИР КРКУ ВРАЋЕНА СА ГРАНИЦЕ Да се извесна чуда дешавају и у наше време томе смо и сами сведоци. Манастир Крка и Епархија далматинска обавештени су да је хуманитарна помоћ од стране Извршног већа АП Војводине из Новог Сада комплетно враћена са границе, због наводног недостатка оригиналних докумената за мањи део једне врсте паштета. Следећи покушај допремања те хуманитарне помоћи биће, колико смо обавештени, у току следеће недеље.
Сви медији када говоре о кризним подручијима у свету истичу посебно Авганистан и Ирак где несметано стижу тоне и тоне хуманитарне помоћи тамошњем унесрећеном народу, али када ће та врста помоћи до манастира Крке, видећемо. Извор: Инфо Епархије далматинске
ВАНДАЛСКИ НАПАДИ НА СРБЕ У БУКОВИЋУ Да страдању СПЦ и Срба повратника у Епархији далматинској нема краја доказ је и најновији напад на Србе повратнике у Буковићу, Општина Бенковац. Напад се догодио 24. 03. у послеподневним часовима од стране седморице младића Хрвата из Бенковачког села, а мета њиховог на-
пада су биле три породице Срба повратника и то: Олга и Војин Кошевић, Миливој Савић, а такође и брачни пар Голубица и Бранко Кресовић сви из Буковића. Сви ови несретни људи, приликом напада били су вређани и малтретирани, на верској и националној основи, а њихове куће су засуте камењем.
Бенковачка полиција ради на расветљавању овога случаја. Овај инцидент је узнемирио православне Србе бенковачког краја, јер се у последње време све више дешавају напади на имовину и свештенство СПЦ, као и на Србе повратнике, чему се тренутно не види крај.
Мај 2008.
ОБНОВА ЦРКВЕ У ЛИШАНИМА ТИНСКИМ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија почела је у бенковачкој парохији обнова цркве Св. Тројице у Лишанима Тињским. Главни ктитор овога великог богоугодног дела је г. Душко Јокић из Лишана Тињских. Позивамо све људе добре воље и наше православне Србе из овога краја да се укључе у овај значајни пројекат обнове цркве Св. Тројице у Лишанима јер као што каже народни песник „обнављајући своје светиње ми обнављамо своје душе”.
Руски патријарх Алексије II:
ИДЕЈА ВЕЛИКЕ АЛБАНИЈЕ КАО ТЕМПИРАНА БОМБА МОСКВА, 25. марта (Тањуг) – Патријарх московски и целе Русије Алексије Други изјавио је данас да идеја о стварању такозване Велике Албаније може да одигра улогу темпиране бомбе за Европу, која би подрила цео систем међународних односа формиран у послератним деценијама. Иступајући на свечаном означавању почетка курсева за стручно оспособљавање сарадника црквених прес служби и новинара црквених медија, поглавар Руске православне цркве се сагласио са аналитичарима који упозоравају да самопроглашењем независности Косова неће престати процес дезинтеграције Европе. Он је
додао да многи Европљани то подсвесно схватају, „али раде по сугестијама из САД”.
Патријарх Алексије Други је рекао да се недавно срео са једним грчким министром
који му је у разговору изразио страховање да и албанске енклаве у Грчкој могу тражити независност, пренела је прес служба Московске патријаршије. „Све то може довести до тога да се у центру Европе појави велики извор напетости”, упозорио је руски патријарх. Алексиј Други је поновио да одлуке о Косову доносе људи који никада нису били на Косову и не знају шта оно представља за Србе. „Косово поље за Србе има исти значај као Куликово поље за Русе. Косово поље је обилно заливено крвљу српског народа, тамо се решавала његова историјска судбина”, рекао је руски патријарх.
27
28
Мај 2008.
ПРЕМИНУО ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНИ МИТРОПОЛИТ ЛАВР
У недељу Православља (16. 03. 2008. г.), Његово Високопреосвештенство Митрополит Лавр првојерарх Руске заграничне Цркве преставио се у Господу. Блаженопочивши Митрополит Лавр „добру је битку војевао, завршивши живот и сачувавши чисту Православну вјеру”, савладавши дуговремену подјелу у Руској Цркви. Нека би му Господ подарио Царство Небеско. Вјечан му помен.
29
Епископ банатски Г.Г. Никанор 50 € (прилог за манастир Крку)
Канадски долари Анђа Драгичевић 50, Јово Радиновић 30, Славка Кнежевић 30, Јовица Каленић 50, Ђуро П. Кашић 10, Богдан Орлић 10, Иван Митровић 10, Јово и Томислава Анђелић 20, Маница Арон 10, Мирко Цвитичан 10, Даница Стнаковић 10, Стојана Ђорђевић 10, Саво Радовановић 10, Никола Врачар 5, Зрина Нилијашевић 10, Петар Преочанин 20, Бранка Радојевић 20, Душан Винчић 10, Миша Марковић 10, Мишо Вукчевић 5, Рстана Њењић 5, Миодраг Минић 10, Михајло Дурајлиј 20, Томислава Гуша 10, Предраг Палунчић 5, Јован Манојловић 7, Драган Конановић 20, Невенка Злокапа 10, Радмиловић Војо и Мила 20, Жељко Вулетић 10, Добрић Петер 20, Брујић Јован 10, Виослав Врњак 20, Ћосић Небојша 20, Илија ракановић 20, Трифун Дрљача 10, од 9 листова Крка црква из Калгариа 60, Стефан Икономски 50, Ђуро Драгичевић 10, Зоран Војиновић 20, Радован Гајић 40, Гојко Кузмановић 50, Витомир Шаренац 10, Бранко Дејановић 5, Малић Никола 20, Жарко Панча 5, Раде Самарчија 5, Ратко и Милена Бувач 20, Михаило Ђорђев 20, Жарко Апић 60, Ранко Стојић 10, Боро Штивић 20, Момчило Петка 20, Божо Шпирић 5, Добривоје Ненадић 10, Горан Обреновић 10, Миро Радинић 10, Јовица Дамјановић 10, Ранко Ћурувија 10, Љубовић Драги 10, Н.Н. 20, Мирослав Церебара 10, Ђоко Сурла 10, Миле Зарић 10, Динко Молић 20, Ана Дурић 20, Ђорђе Чајић 20, Жељко Радинковић 5, Милорад Лазо 10, Лазо Ненад 10, Миле Миливојевић 10, Комленац Жељко 5, Никола Златар 20, Милан Момчиловић 20, Сава Драгичевић 10, Боро Ђурђевић 20, Милан Бјелан 20, Дејан Замжа 10, Милован Бувач 20, Момчило Петко 20, Марко Мрђеновић 20, Рњак Јован 20, Милан Лешић 20, Горан Поповић 20, Вељко Драговић 20, Предраг скочић 20, Стојан Стојановски 20, Тоде млађи Јовановић 40, Тоде Манојловић 20, Дана Ђенераловић 20, Сава Трифуновић 20, новица Ристић 20, Милан Михајловић 20, Јован Ћућуз 20, Мишо Брчан 40, Милан Бабић 20, Перица Манојловић 20, Милош Пејновић 10, Петар Тинтор 10, Душан Билбија 3, Невенка Злокапа 10, Петровић Мирољуб 10, Петар Миловановић 10, Александар Митровић 4, Рајко Ђурђевић 10, Велимир Гавриловић 4, Предраг Скочић 40, Зоран Мркела 40, Јово Игњац 10, Горан Поповић 20, Свештеник Иринеј Фортома 50 , Божо Стевановић 20, Неђо Сокнић 10, Миломир Васиљевић 20, Недељко Топић 10, Радивоје Стокић 5, Петар Миловановић 10, Бошко Југовић 5, Милош Кнежевић 10, Рајко Марковић 10, Петар Фољкић 10, Душан Гузина 5, Милош Лаковић 5, Светозар Лудошки 10, Марко Сандољ 10, Јанко Стојаковић 5, Миломир Стојановић 10, Илија Ракановић 20, Никола Крајишник 10, Драган Прострен 20, Јовица Колинић 20, протојереј Михајло Додер 4, Илинија Кајтаз 5, протојереј Васо Пејовић 10, Н.Н. 10, Н.Н. 10, Цвијо 5, Брацо Вујић 10, Драган Ћирић 5,
Дејан Васковић 10, Неџо Крајишник 100, Илија Гојковић 20, о. Љубо Рајић и Жарко Калабић 25, Анђа Рикић 5, Биљана Гашовић 5, Н.Н. 20, Зденка Беадер 15, Ђорђе Ковачевић 20, Чедо Славић 20, Миленко Марић 20, Зоран Стојић 20, о. Милан Крстић 20, Богдан Нешковић 2, Живко Илић 20, Милан Арсић 10, Вељко Прокић 10, Гојко Савић 20, Даринка Савић 5, Саша Черкрлија 15, Мирко Савић 5, Боро Пејић 20, Жељко Бандић 20, Сергије 10, Милоје Закић 20, Славко Микитевић 5, Драган Милошевић 2, Љубан Тесла 5, Јован Вуковић 20, Стефан Радловић 5.
Амерички долари Никола Грубнић 500, протојереј отац Недељко Лунић 20, Драган Лазић 20, Марко Вучемовић 20, Врањеш Милан 20, Милијаш Роберт 20, Вучемовић Никола 20, Маринко Манојловић 10, Душан Стринић 20, Илија Маријановић 20, Петар и Мара Шеат 20, Васо Поповић 10, Живко Грубнић 10, Никола Вујаковић 20, Сергеј Крнета 20, Пајо Ћосић 20, Јово Катић 10, Љубан Матијевић 20, Јово Драгичевић 10, Берић Живко 10, Вељо Митровић 10, Добрић Горан 20, Рајко тринић 20, Данило Простран 10, Душан Андић 10, Душан Радуловић 20, Милан Жмика 10, Ненад Ненадић 10, Милош Попратњак 10, група Шатор 20, Драган Маријановић 20, Радован Грубнић 20, Милан Шарић 20, СинишаПетровић 20, Рада Маринковић 20, Жарко Манојловић 20, Никола Бојић 25, Милан Класнић 25, Драган Класнић 25, Илија Бјеговић 10, Жељко Каблар 10, Славко Стојић 7 , Војислав Бувач 20, Душан Манојловић 10, Лазар и Милка Бошковић 10, Ратко и Душанка Рашковић 10, Момчило Плавшић 20, Миле Тркуља 20, Јован Бјелан 20, Зоран Шљивар 20, Стево Бачко 10, Симо Барић 5, Ђуро Вукашин 20, Душко Бијеговић 20, Н.Н. 3, Драган Грубнић 20, Стево Машић 20, Јован Ђурић 10, Миро Грубнић 20, Стана Нећак 10, Стево Добријевић 5, Стојан Травица 15, Давид Дамјановић 20, Илија Трбојевић 20, Милан Свилар 20, протојереј отац Лазар Костур са протиницом Миром 25.
Аустралијски долари Симо-Љубо Грубнић 250, Александар Ченић 20, Ика и Раде Шаре 50.
ПРИЛОЖНИЦИ ЗА МАНАСТИР ЛАЗАРИЦУ: Никола Шаре 50 AUD, Душан Вујко 300, Јово Петровић 50, Никола Бојић 100 $, Јово Петровић 50. Прилози из Канаде скупљени су благословом Епископа канадског Г.Г. Георгија, а трудом и залагањем ипођакона Тоде Манојловића из Хамилтона, Канада. СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција
30
Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/235-232; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 e-mail: djurdjevicm@hotmail.com ђакон Миле Савичић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 е-mail: milinkovic_b@vodatel.net – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr
СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском Јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021/670-605 Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Jереј Владо Благојевић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/565-20-73 еmail: radoslavm@vip.hr СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Јосипа Јовића 5, 22300 Книн Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Факс: 023/644-993; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/784-51-26; Моб.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com
Обнова манастира Лазарице – Далматинско Косово
Обнова манастира Лазарице – Далматинско Косово Фотографија на корицама – Обновљена црква Св. Недеље у Кожловцу (1961. г.)