Година VI. – Број 28
ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Духовски број – 2008. г.
Цијена 10 kn
Свети Никодим Милаш (1890-1911) – фреска у капели Тројеручице – Шибеник 1. стр. – Крст – радионица манастира Драговић
Јун 2008.
Беседа 4. на Педесетницу 1977. г. у манастиру Ћелије Eво Празника, браћо, који нам казује шта је то човек: шта је то дух човечији, шта је то ум човечији, шта је то срце човечије, шта је то мисао човечија. Данашњи Велики Празник казује нам ту тајну. Господ је, стварајући нас као људе, дао духа, дао душу – ради чега? Казује данашњи Празник: ради тога да ми дух свој Духом Светим усавршимо, Духом Светим развијамо, Духом Светим ходимо кроз овај свет и кроза сву вечност. Није човек шала, бре! Бог се није шалио када је стварао човека. Човек је врло озбиљна тајна, и велика и највећа тајна Божија у овоме свету.
На Спасовдан, шта смо ми прослављали? Прославили смо Господа Христа који се са телом Васрксе и Вазнесе на Небо. Шта је тиме казао Господ? Господ је казао то да ће тело наше, моје и твоје и свачије, васкрснути из мртвих и узнети се изнад свих Небеса. Господ је постао човек да покаже пут човеку кроз овај свет. И оно што се десило са његовим телом, десиће се са свачијим телом, са телом сваког човека. Ми идемо, галопирамо ка гробу, јер (је) то завршетак нашег живота. Да ли је црвињак завршетак нашег живота? Ако је тако, онда се Бог подсмева
Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија
Беседа 4. на Педесетницу 1977. г. у манастиру Ћелије .......................................................3 Где је Евхаристија, ту је и Саборна црква .................6 Један важан предлог ..................................................10 Адам и Нови Адам .....................................................12 О Пилипенди Симе Матавуља ...................................13 Тријаде ..........................................................................15
човеку када га је створио као човека. Напротив, Бог је створио тело човеку да тело победи грех, да тело победи смрт, да тело победи ђавола, и да васкрсне из мртвих, и узнесе изнад свих Небеса. То је пут човековог тела. И тај пут пропутио је Господ Христос. Нико други осим Њега! Он ти је показао којим ће путем ићи моје и твоје тело, и свачије људско тело. И данас, на Духовдан, на дан Свете Тројице – шта ми славимо? Ми славимо највеће чудо овога света, браћо. Славимо рођендан Цркве Божије. Шта је то рођендан Цркве Божије?
Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Милорад Ђурђевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, јереј Владо Благојевић, монах Доситеј Јовић Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr
У Равним котарима .....................................................16
Графичко обликовање: Miodrag Raos
Тешко је живети у непријатељском окружењу ......................................................................19
Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840
Вијести из Епархије .................................................... 20
Тираж: 2.000 примјерака
Приложници ............................................................... 29
ISSN 1334-4293
Излази шест (6) пута годишње
3
4
наставак са стр. 3
Силазак Духа Светога на Свете Апостоле, на Цркву Христову, и вoђство Цркве од стране Духа Светога кроз овај свет, и кроза све светове. Данашњи Свети Празник показује какво је сила и моћ Господа Христа и у чему је наша вера. „Наша вера је у Сили и Духу Светоме” – како вели Свети Апостол. У Сили и у Духу Светоме. Гле, дванаест рибара Галилејских, дванаест простих сељака, крећу у свет после данашњег Дана да проповедају – кога? Шта? Највеће чудо, најмилије чудо да проповедају – Господа Христа, Васкрслог из мртвих! И да Његовом силом, силом Духа Светога, чине чудеса која људи не могу никада чинити, без Божанске Силе Божије. Дванаест простих рибара кренули су после овог Великог и Славног Празника у свет. Ради чега? Да проповедају Васкрслог Господа Христа. Васкрслог Господа Христа! То значи: да проповедају Победитеља смрти, Победитеља греха, Победитеља ђавола. Нису се они никога плашили у овоме свету. Цела Римска империја ондашња, цела царевина Римска устала је на љих. Они су постали буктиње, које су незнабошци спаљивали. До триста тринаесте година стално је гоњено Христово име, Христови следбеници. И ко је победио? Да ли оружје Римске империје? Не, не, не! Победило је дванаест простих рибара Галилејских. Чиме? Силом Христовом! Исцељивали су болне, васкрсавали
БОГОСЛОВЉЕ
мртве, чинили безбројна чудеса, изгонили ђаволе. Свет је било запрепашћен и запањен, гонили су их, приморавали да се одрекну тога. Не! Нико се од њих није одрекао Господа Христа, сви су с радошћу ишли у смрт, сви су ишли у погибију за Господа Христа. Тако је било у прво време Хришћанства, тако је остало у свим временима. Тако је и данас. Колико данас гоне нас хришћане, са свих страна? Одузимају деци духовне небеске радости. Нигде се не допушта да се Име Божије слави, да се деца уче Правди Божијој, Истини Божијој. Милиони, милиони хрпшћана и данас умиру за Господа Христа. Милиони, то што никада није било, у Римској империји гинули су за Господа Христа. На земљп данас четири милијарде људи, а милионп и милиони мученика. Шта је то? Каква то сила данас гони тебе и мене да неустрашиво проповедамо Госпо-
Јун 2008.
да Христа, да верујемо у Њега, када се не допушта да верујемо? То је та Сила која је пронела Име Господа Христа кроз свет, Име Спаситеља, и данас та иста Сила делује у нама. Погледајте на Српске светиње, о којима пишу гадости ових дана. Погледајте Свете мошти наших Светитеља. Погледајте Светог Василија Острошког. И данас дешавају се еванђелска чудеса. Ко је тај Србин а да не зна, и ко је тај Србин са болешћу, а да се није излечио од овог Славног и Дивног Светитеља Божијег? Он, Свети Јоаникије Девички, Свети Прохор Пчиљски, Свети Гаврило Лесновски, земља Српска пуна је светих моштију чудотворних. Еванђелска чудеса дешавају се и данас, као што су се дешавала за време Господа Христа и Светих Апостола, и кроз целу историју (Цркве). Зато, ми хришћани не бојимо се смрти, не бојимо се гонитеља наших. Нека знају, ми имамо сигурно оружје за победу – а то је смрт за Господа Христа. Ми тиме побеђујемо! Када је велики Светитељ Божији Григорије Богослов, обратио се гонитељима хришћана у четвртом веку, он вели: Знајте да ми хришћани имамо оружје сигурне победе, а то (је) смрт за Господа. Ми са радошћу идемо и гинемо за Господа Исуса, јер пред нама је отворена Вечност, пред нама је отворен Вечни Живот, пред нама је отворено Царство Небеско. Шта ће нам учинити људи, шта гонитељи данашњи? Мушице, му-
БОГОСЛОВЉЕ шице... Комарци који пљују на сунце и пљувачке се враћају на њих саме. Да, ми смо позвани као хришћани, да себе усавршавамо Духом Светим, Духом Који је у Цркви Христовој, Духом Који је Апостоле начинио Мученицима, и све, (сав) безброј Мученика, и безброј милиона Исповедника Господа Христа, и данас и јуче и вавек. Шта треба да радимо са својој душом? Оно што су радили Свети Апостоли са душама
свих верних: испунимо вером у Господа Христа, вером непоколебљивом; испунимо себе љубављу према Господу Христу и према браћи својој; испунимо себе молитвом, постом, свима еванђелским врлинама; и тако ми стичемо Духа Светога, тако ми узрастамо дух свој, душу своју онебесујемо, чинимо је бесмртном и вечном, уносимо Духа Светога у њу. Шта је циљ нашега живота? Циљ нашег живота да стекнемо што више Духа Светога, еда
Јун 2008.
бисмо могли побеђивати сваки грех, свако зло, сваког ђавола у овом свету. А то се стиче, браћо моја, помоћу молитве, поста, милостиње, милосрђа и свих осталих еванђелских врлина. Циљ је нашег живота стећи Духа Светога, а код Њега стекнемо, шта ће нам учинити људи? Наша је радост у томе што смо јачи од смрти, не само од смрти, него јачи од сваког ђавола, од свакога греха. Зато, чули сте на Светој Литургији: Горе имајмо срца! Не плашимо се наших гонитеља, не плашимо се оних који хоће да нам душу отму, него са вером у Господа Христа ми ћемо побеђивати све непријатеље вере наше. И смрћу нашом, ако треба. Нека би Благи Господ на данашњи Дан, дао силу и моћи да се духовно родимо, пошто је на данашњи дан рођена Црква Божија, а пошто је данас њен рођендан, данас је рођендан и свакога хришћанина, свих хришћанина уопште. Рођендан у Господу Христу, рођендан у Вечности нашој, рођендан за све што је Небеско и Наднебеско. Данас је, како се вели у дивним песмама црквеним, завршни Празник, завршило се Спасење. Казао је Бог и Господ Христос човеку ради чега је човек у овом свету. Дао му је сва средства за спасење, дао му је сва средства за обожење, дао му је сва средства за Живот Вечни. Зато не престајемо, браћо, смело и храбро, јуначки исповедати Господа Христа – тог Јединог Победитеља греха, смрти и ђавола. И Њему се клањати, живети Њиме, и у овом и у оном свету. Амин. преподобни ава Јустин Ћелијски
5
БОГОСЛОВЉЕ
6
Уколико у источној Цркви постоји неко ко је последњих година без икаквих предрасуда говорио о осетљивом питању првенства које још увек дели римокатолике и православне, онда је то Јован Зизјулас, Митрополит пергамски и члан Синода Васељенске патријаршије. Он је предводио константинопољску делегацију, која је крајем јуна, приликом прославе празни-
МИТРОПОЛИТ ПЕРГАМСКИ ЈОВАН ЗИЗЈУЛАС
Јун 2008.
нам јасно показује да се питање првенства не тиче само права римског епископа, већ и саме православне Цркве. Можете ли да нам наведете неке од аргумената, својствене онима који припадају првој групи? – митрополит Јован: Један од водећих православних богослова, професор Јован Карми-
Где је Евхаристија,
ка св. апостола Петра и Павла, посетила Рим како би указала поштовање новом Епископу Рима. По мишљењу свих најауторитативнијих живих православних богослова, митрополит Јован ће бити један од председавајућих православних представника Међународне комисије за дијалог између римокатоличке и православне Цркве, која ће се, након вишегодишњих проблема, састати следеће јесени, како би разговарала о питању првенства. Дакле, није тешко претпоставити да ће митрополит Јован на предстојећој расправи дати суштинске одреднице, историјску анализу и рамишљања, сазрела након дугог низа година. Ваше Високопреосвештенство, несумњиво је да питање првенства чини саму суштину римокатоличких и православних односа. Православно богословље у погледу ове теме нема јединствен став. Молим Вас да нам објасните неке основне критеријуме по којима се они разликују. – митрополит Јован: Постоји један број православних богослова – пре су били бројнији – који првенство у потпуности приписују организацији Цркве и тврде да оно што папа подразумева под својим првенством, нема догматски садржај, те се стога може и релативизовати. За њих је питање првенства канонско питање, које не подразумева и веру. Они не виде никакву везу између првенства и саме природе Цркве, те је оно за њих питање добробитија, а не суштине Цркве. А друга група богослова? – митрополит Јован: Остали православни богослови сматрају да питање првенства у Цркви припада Њеној суштини, а не области канонског поретка. Они схватају да се не можемо одрећи првенства, а да при томе не изгубимо нешто што чини саму суштину наше вере. То
рис је написао: „Због политичког значаја Рима и апостолства ове Цркве, као и због мученичког страдања апостола Петра и Павла и њених дела љубави, служења и саме мисије Цркве, римски Епископ је од Сабора, Отаца и благочестивих царева – дакле, по људском, а не божанском поретку – примио основно првенство части и поретка, као првог међу једнакима у односу на првојерархе осталих цркава.” Следујући овом становишту, стварне структуре првенства, укључујући и првенство Римске Столице, представљају резултат чисто људских и променљивих фактора. То значи да Црква може да постоји без примата, иако не може да постоји без епископа или сабора, од којих је овај
БОГОСЛОВЉЕ последњи стварност jure divino и чини део саме суштине Цркве. Православни богослови веома често користе формулу првенство части и поретка. Шта то заправо значи? – митрополит Јован: Када неко говори о првенству части он заправо намерава да одбаци право првенства над осталим епископима.
Јун 2008.
jure divino, такође, по том истом праву, мора да постоји и првенство. Да ли су неки православни богослови покушали да реше ову противречност? – митрополит Јован: Аливисатос, на пример, тврди да није неопходно да постоји стални протос; првенство се може смењивати. Сматрам да је ово његово мишљење неодрживо, јер се
ту је и Саборна црква Међутим, показало се да је ова формула прилично двосмислена. Изгледа да, у ствари, чак ни у православној Цркви не постоји једноставан појам части... Зашто? – митрополит Јован: У православној Цркви, на пример, док је патријарх одсутан или док је његов трон упражњен, не могу да се бирају нови епископи или да се подузимају било какве „канонске радње”. Можете ли онда да објасните првенство патријарха у смислу једноставног појма части? Има ли ова формула још неко значење? – митрополит Јован: Тај израз се користи да би се истакло како су сви епископи, почевши од папе и патријарха до последњег епископа, једнаки са становишта свештенства (hieratikos). Али, то је већ традиционално начело и за православне и за римокатолике... – митрополит Јован: Али са једном суштинском разликом. Наиме, римокатолици би поменуту једнакост применили само на ниво светотајинске благодати, која аутоматски не обухвата и питање јурисдикције, док православни не би правили такву разлику. Мислите да су ова становишта исправна? – митрополит Јован: Ова становишта као да превиђају извесне чињенице присутне у православном Предању и вери – једноставну и очигледну чињеницу да саборност не може да постоји без првенства. У православном Предању никада није постојао, нити може да постоји синод или сабор без протоса (првог) или примуса (поглавара). Ако, дакле, саборност постоји
првенство у Цркви никада није пројављивало на тај начин. Супротно томе, оно се увек везивало за посебну службу и за посебну личност. Штавише, ако логички применимо овај принцип у оквиру сваке аутокефалне Цркве, то би значило укидање чина патријараха и митрополита као сталних личних служби... Остали православни богослови се у својим богословским примедбама на питање првенства позивају на демократију... – митрополит Јован: Кармирис се, на пример, позива на демократију као карактеристику православне Цркве. Али, он, супротстављајући се папином првенству, екпслицитно поистовећује став православних са западним концилијаризмом: у Цркви не може да постоји никакво првенство, јер је највећи ауторитет и истински примус у Цркви – Сабор. Како би нашли излаз из садашњег ћорсокака, рекли сте да су се нове могућности отвориле у време пре и после Другог ватиканског концила. Зашто? – митрополит Јован: Питање које је већ један дужи период доминирало расправама пре Сабора, када су водеће личности Конгар, Ранер, Рајцингер, де Лубак и други прокрчили пут богословљу Другог концила, односило се на то да ли се пуноћа Цркве, њене католичности подудара са њеним устројством. И по том питању су се окренули Православљу... – митрополит Јован: Углавном су се окренули тзв. „евхаристијској еклисиологији” руског богослова Николаја Афанасјева, који је уобличио чињеницу „гдегод је Евхаристија, тамо је и Црква”. То значи да се свака помесна црква у којој се служи Евхаристија, посматра као пуна и саборна Црква. Римокатолички богослови су били под утицајем овог приступа, те је,
7
8
наставак са стр. 7
БОГОСЛОВЉЕ
као резултат тога, богословље помесне цркве ушло у документе овог сабора. То је имало утицаја и на расправу о питању првенства... – митрополит Јован: Ту расправу су повели православни богослови и то углавном они рукског порекла, који су најпре живели у Паризу, а потом се преселили у Америку. Четворица од њих – Афанасјев, Мајендорф, Шмеман и Колумзин – написали су један текст под насловом Првенство ап. Петра у православној Цркви (изд. на енгл. 1973. г.) Они ово дело почињу питањем: уколико је свака помесна црква католичанска Црква, због чега онда треба да се говори о општем првенству или чак о „васељенској Цркви”? Да ли су сви дали исти одговор на ово питање? – митрополит Јован: Не. Афанасјев, на пример, тврди да васељенска еклисиологија није била позната у периоду ране Цркве све до појаве св. Кипријана. Према његовом мишљењу, поједини православни богослови говоре да је васељенска Црква само привремена појава, која се пројављује када се епископи и поглавари помесних цркава састану на саборима. Да не постоје сабори, ни васељенска Црква не би постојала. У том случају би постојало само сабрање верних и светотајинска заједница, која не би утицала на само устројство Цркве. А шта остали мисле о томе? – митрополит Јован: Шмеман је, на пример, другачијег мишљења. Он сматра да је Цркви својствено васељенско првенство, које је jure divino карактера. „Првенство”, он пише, „пре-
Јун 2008.
дставља неопходни израз јединства вере и живота помесних цркава.” А Мајендорф? – митрополит Јован: За њега је првенство неизбежна потреба самог постојања Цркве у свету. „Никада није било време”, он пише, „а да Црква није познавала известан поредак, најпре међу апостолима, а затим међу епископима, те да је у том поретку један апостол – ап. Петар, а касније један епископ, који је предводио одређену цркву, заузимао прво место.” Он се усудио да тврди да је „функција тог једног епископа да ради на васељенском јединству, исто као што је функција поглавара једне регије да ради на јединству те регије.” А какво је Ваше мишљење о том питању? – митрополит Јован: Православни су одбацили васељенско првенство у Цркви колико из не-богословских, толико и из богословских разлога. Након велике шизме, православни су питање папског првенства тумачили као својеврсни еклисиолошки империјализам. У савремено доба, православни богослови се супротстављају првенству уопште, као непримереним демократским идејама савременог друштва, чиме остављају простора да не-богословски аргументи одлучују о овој богословској теми. Али сада, са становишта православне еклисиологије, треба да се запитамо да ли је то мишљење исправно. А у будућности? – митрополит Јован: Пре свега треба да се осврнемо на наше Предање. Као што сам већ рекао, у православној Цркви никада нису постојали сабори без протоса, а то јасно показује да уколико је саборност догматска неопходност, онда и првенство мора бити такво. Управо нам то казује и 34. канон св. апостола... О чему он говори? – митрополит Јован: Овај канон из IV века може бити златно правило богословља о првенству. Он захтева да за институцију синода протос буде conditio sine qua non, а да синод са друге стране представља неопходан предуслов за пројаву првенства. Чињеница да сви синоди имају право првенства значи да и васељенски сабори треба да буду први. То аутоматски обухвата и васељенско првенство. На основу тога, православно богословље би било спремно да прихвати првенство на свим нивоима црквене јерархије, укључујући и онај васељенски. Проблем о коме треба да се расправља у оквиру богословског дијалога
БОГОСЛОВЉЕ између римокатолика и православних јесте о каквом првенству ми овде говоримо. Каква врста првенства треба да се одбаци да би се две стране усагласиле по овом питању? – митрополит Јован: Православни не могу да прихвате еклисиолошку пирамиду, где носилац васељенског првенства, уместо да служи, себи покорава помесне цркве. Васељенско првенство може да функционише само у односу према онима који чине синод, а никада у изолацији, тј. ван стварности заједнице. Због чега је толико важно да сва првенства (укључујући и васељенско) буду укључена у првенство Поглавара помесне цркве? – митрополит Јован: Првенство није неки правни појам, који подразумева покоравање других, већ је то облик служења. То такође подразумева да ова служба допире до васцеле заједнице кроз заједницу помесних цркава и то преко епископа који чине сабор или синод. Из тога разлога први треба да буде поглавар помесне цркве, тј. епископ. Као поглавар помесне цркве, а не индивидуа, допринеће јединству Цркве као заједнице пуних цркава, а не као „колаж” непотпуних делова васељенске Цркве. Првенство схваћено на тај начин неће нарушавати целовитост ниједне локалне цркве. Због чега не размотрите улогу егзегетских аргумената који се односе на ову расправу о првенству? – митрополит Јован: Библијска егзегеза и историја нису баш сигурно тло за васпостављање блиских односа. Иако Петрову водећу улогу међу Дванаесторицом све више и више открива и православна Црква, посебну важност коју му приписују римокатолици, они снажно оспоравају. То је добро уочио кардинал Ив Конгар. Он је написао: „На Истоку ауторитет Римске Столице никада није био апсолутни владар. ... Тело Христово нема другу Главу до Самога Христа. ... Византијски богослови веома ретко приписују првенство Римске Столице апостолу Петру, иако истакнути писци попут Максима Исповедника или Теодора Студита понекад нешто говоре о овој теми.“ Дакле, у том смислу је тај пут затворен... – митрополит Јован: Ако будемо чекали да се библисти договоре о односу улоге Петра у Новом Завјету и првнства Римске Столице, онда ћемо морати да одложимо уједињење Цркве за други миленијум, ако не и заувек...
Јун 2008.
Како коментаришете предлог повратка на модел односа дефинисаних у првом миленијуму? – митрополит Јован: Тај пут ми се не чини реалним, углавном због тога што римокатоличка Црква не би била спремна да одвоји други миленијум од историје како би се ујединила са православним. Па, по Вашем мишљењу који је реални заједнички темељ за договоре о овим питањима? – митрополит Јован: Што се тиче будућег развоја дијалога о овој теми, од суштинског је значаја да православни прихвате да је првенство део суштине Цркве, а не питање Њене организације. Они исто тако треба да прихвате да је неопходно да постоји првенство на васељенском нивоу. У овом тренутку је то заиста тешко, али ће постати много лакше ако будемо дубље размишљали о самој природи Цркве. Црква не може бити помесна, а да није васељенска, нити може бити васељенска, ако није помесна.
9
БОГОСЛОВЉЕ
10
А како римокатолици са своје стране могу да помогну тај дијалог? – митрополит Јован: Римокатолици треба озбиљно да прихвате појам потпуне саборности помесне цркве промовисане на Другом ватиканском Концилу, те да је примене на њену еклисиологију. То значи да сваки облик првенства на васељенском нивоу треба да се пројављује на помесној цркви и не сме да се меша у помесну цркве без њене сагласности. Свака помесна црква треба да има могућност да, у односу на првенство, потврди властиту католичност. Из тога разлога опет понављам да је златно правило за исправно функционисање првенства 34 канон св. апостола. Како је могуће да се истинско зближавање догоди на основу нове богословске претпоставке? – митрополит Јован: Прихватање римског првенства би зависило од тога да ли прихватамо да се Црква састоји од пуних помесних цркава сједињених у једну Цркву, које при томе не губе своју еклисиолошку пуноћу. Али, то није богословска „иновација“. Отац Конгар је веровао да се папско првенство, упркос апсолутистичким тенденцијама које су повремено
Јун 2008.
преовладавале, пројављивало у еклисиологији заједнице и на Западу све до XVI века, када је папство успело да наметне апсолутно првенство целом Западу. Ако је то заиста тако, онда повратак таквој еклисиологији заједнице можда и није тако нереална претпоставка. И последње питање. Познавали сте кардинала Рајцингера, сада папу Венедикта XVI. Шта мислите, какав може бити допринос и приступ новог папе овим темама? – митрополит Јован: Имао сам ту част и привилегију да почетком 80-их упознам тадашњег кардинала Рајцингера, и то у време док смо били чланови Међународне комисије за званични Богословски дијалог између римокатоличке и православне Цркве. Он је изврстан богослов и стручњак из области еклисиологије, како западне, тако и источне. Сигурно је да у својој новој улози папе може буде од одлучујућег значаја за приближавање римокатоличког и православног разумевања првенства. Он је у прошлости дао неколико веома важних предлога за решавање овог проблема. Може се показати да је он по промисли постао папа у овом одлучујућем тртенутку расправа о овој теми. превод с енглеског сестринство Тројеручице – Шибеник
ЈЕРОМОНАСИ ЈУСТИН ПОПОВИЋ И ИРИНЕЈ ЂОРЂЕВИЋ
ЈЕДАН ВАЖАН ПРЕДЛОГ (о Житијама Светих) Професорском савету Богословије Светог Саве Наставничка, а нарочито васпитачка дужност дала нам је непобитне доказе да је душа наше школе у опасности. У опасности је, јер је систем наставе схоластички безживотан и протестантски механичан; у опасности је, јер нашој православној богословији недостаје оно што je специјално православно: недостаје оно што Православље издваја од свега неправославног. Гледано кроз призму наше наставе, Православље је библиотека, која се
може студирати, а не живот, који се мора живети. Православље се предаје неправославним методима, позајмљеним са неправославног Запада: и није чудновато што су наши савремени свештеници, у доста случајева, протестантски или католички настројени, и са јавним или тајним склоностима ка Католицизму и Протестантизму. Стање у нашој Цркви је очајно: очајно је због одсуства чисто православних подвига код већине нашег свештенства.
Неопходно је потребна одлучна и дефинитивно православна подвижничка реакција. Таква православна реакција може се извести једино стварањем чисто православног свештеничког типа. Увређена васељенска савест Православне Цркве налаже нама, који спремамо свештеничке кандидате, да Православље проповедамо православним методима и да православне свештенике израђујемо православно–подвижничким методима. Пра-
БОГОСЛОВЉЕ вославље има своју душу, своју суштину, има и своје специфичне православне методе и путеве. Неприродно је и немогуће је Православље истински успешно предавати неправославним методима, јер оно не подилази ни под какве католичко–протестантске системе и методе. Православље је на првом месту – Житије, и то – Свето Житије, а на другом месту – наука, и то животна, опитна, благодатна наука, у којој нема ничег схоластички-мртвог и протестантски-рационалистичког. Православље има своју методику и своју педагогику, то су – Житија Свјатих. У њима су изнети многовековни васпитни методи православни, помоћу којих је Православље стварало од несветих људи – Светитеље, од грехоликих душа – Христолике душе. Једино се у Житијама Светих налази право православно учење о души, учење израђено многовековним благодатним опитом, учење о томе шта је људска душа, откуда долази, куда иде, каквим се средствима, методима и подвизима очишћава и постаје христолика. Житија садрже православну психологију, опитноблагодатну психологију, која је сушта супротност псевдоопитној психологији Запада, психологији ohne Seele (=без душе). Осим тога, Житија Светих садрже опитно оправдање догмата: у њима се догматика јавља као опитна наука, наука преживљавана (= проживљавања). Животи Светитеља су изаткани од преживљавања православних догматских и моралних истина. У Житијама се налази и сва православна етика, опитно представљена, изражена и оправдана. Житија садрже у себи оно што Православље чини православним. У
њима се показује и непобитно доказује да је Православље – Живот, а не теорија, опитна наука, а не гомила безживотних правила. Житија Светих стварају убеђење да је лични православни опит – једини начин да човек постане православан, да позна Православље и да проповеда Православље. То је једини пут и другог нема: сваки други пут, посредно или непосредно, одводи Католицизму и Протестантизму. Због свих тих разлога: изучавање Житија Свјатих је најнеопходнија неопходност не само за свештеничке кандида-
Јун 2008.
те, већ и за сваког православног хришћанина. Стога ми предлажемо Професорском савету Богословије Светог Саве да што пре поднесе Светом Синоду предлог да се изучавање Житија Свјатих унесе као обавезни предмет у програм наставе за православне Богословије. А као још један чисто локални и привремени разлог за ово, нека нам послужи присуство чешких студената у нашој школи, јер ће изучавањем Житија Свјатих најбоље осетити велику разлику између Православља с једне и Католицизма и Протестантизма с друге стране.
11
БОГОСЛОВЉЕ
12
ИК ПР
АЗ
Јун 2008.
мр Драган Каран Свети Симеон Нови Богослов
Адам и Нови Адам Нова књига која jе недавно изашла у издању Епархије Далматинске – Свети Симеон Нови Богослов: Стари и Нови Адам – представља допринос православној богословској мисли. Она се, међутим, појављује у време потреса у нашој помесној Цркви. Честе „теолошке” расправе и разна „црквена” настојања да се сачувају православље и црквена традиција узнемирују јединство тела Цркве. Овакво стање намеће једно логично питање: шта је то православно предање и традиција? Где се може наћи одговор – да ли у празним „богословским расправама” или у повратку аутентичним изворима хришћанске вере? Управо је овај повратак изворима вере Цркве опште прихваћен од свих иоле богословски образованих хришћана. Наравно, свима је познато шта су аутентични извори и сведочанства вере Цркве: то су пре свега Свето Писмо и Свето Предање. Данас је
свима јасно шта се подразумева под појмом Светог Писма, иако у првим вековима то није било тако. Међутим, има нејасноћа око тога шта је црквено Предање, и шта је аутентично мерило које одређује шта спада у Предање. Пре свега, основни део предања јесу одлуке великих сабора Цркве (васељенских и помесних), богослужбена сведочанства, дела светих Отаца који износе и сведоче веру и поредак Цркве, као и црквена историја која нам тумачи и приказује остваривање свега овога у историји. Црква у својем целокупном историјском постојању темељи своју мисао и своје дело на Светом Писму и Светом Предању. Карактеристичан је израз „Ἑπόμενοι τοῖς Ἁγίοις πάτρασιν – следећи Светим Оцима” којег сусрећемо у догматском тексту Халкидонског ороса, као и одлукама Седмог васељенског сабора („Следећи богоданом учењу наших Светих Отаца и католичанском предању Цркве...”). Следовање оцима Цркве није ништа друго до непрестана брига за чувањем аутентичности тајне вере унутар живе тајне Цркве. Вера Цркве није нешто што је мртво, она је жива и животворна снага која подиже свакога човека у светлости и Духу истине. Данас се, као што истиче и о. Георгије Флоровски, заборавља ова димензија Цркве, која је аутентично изражена у њеним древним писаним споменицима. Ова књига појављује се у време које се може описати управо као доба недостатка библијског и отачког начина мишљења. И Црква прихвата начин размишљања секуларизованог друштва, што се понајпре огледа у кориштењу библијских фраза које при том не поседују католичански дух Светога Писма. Данас чак и људи из Цркве, користећи се изразима Светог Писма, и не покушавају да слушаоцу или читаоцу пренесу његов дух и његову духовну снагу. Овај вид секуларизације се протеже на многе сфере црквеног живота, па и на Литургију: учествовање у њој претвара се у пуко присуствовање. Богословске расправе око богослужбене праксе дубоко изражавају управо ово духовно посветовњачење, јер не задиру у животворну и логосну структуру свете Литургије, него
БОГОСЛОВЉЕ остају само на спољашњим формама типика. Мистагогија домостроја спасења, којом се вековима евангелизује Царство Божије, постаје некакв религиозни обред, ритуал. Оваква стања нису непозната историји Цркве. Пример сусрета секуларизације са животворним Духом Цркве налазимо и у делу Светог Симеона Новог Богослова, где се откривају основе богословске мисли Цркве тога времена, које могу бити од велике помоћи и свима нама данас. Књига започиње првим и трећим предговором издањима на енглеском језику, где се говори о њеним основним карактеристикама, циљевима и смислу њеног писања. У наставку читалац наилази на веома богат увод који га темељно упознаје са животом и временом Светог Симеона. Беседе које следе показују основне принципе антропологије Православне Цркве у којима се крије и дубоки смисао стварања човека. Такође, сусрећемо се и са детаљном анализом стања живота првога човека у рају, која открива основне карактеристике творевине пре пада, пре свега стање блаженства. Подробно се описује и појава греха у свету као и последице које грех има по квалитет човековог живота. Уз то се непрестано
Јун 2008.
наглашава и спасоносно дело Христа као Новог Адама. Занимљиво је да Свети Симеон, говорећи о староме Адаму, веома често то чини из преспективе Новога Адама тј, Христа. Природа старога Адама остваривши јединство са Богом Логосом, кроз оваплоћење пројављује Новога Адама.. Адам остварује животворну везу са Светом Тројицом, и та веза има онтолошки позитивне последице по живот човека, као што је и раскид те везе довео човека до катастрофе тј. смрти. Раскидање везе Бога и човека огледа се пре свега у истеривању човека из раја, са свим психофизичким последицама које су уследиле као природни наставак онога што се је одиграло у рају. Књига се завршава акатистом Св. Симеону Новом Богослову. Због свега реченог могу са радошћу да препоручим књигу свакоме заинтересованом хришћанину. Надамо се од свега срца да ће ово издање бити од духовне користи богословској мисли јер даје читалачкој публици прилику да се упозна са текстовима Светог Симеона који до сада нису били доступни на српском језику. Сваки подухват који има за циљ укрепљење и освежење тела Цркве и богословске мисли унутар Цркве вредан је похвале, па тако и овај.
О Пилипенди Симе Матавуља Ко се од нас не сјећа чувене приповијетке Симе Матавуља Пилипенда – приповијетке која се често прештампавала у српским календарима и алманасима (док су излазили) у Хрватској, поготово у онима које је издавала (и још увијек издаје) Српска православна Црква, са циљем да покаже моралну снагу и чврстину српског тежака из Далмације, са Петро-
вог поља, који је у стању и да умре од глади, али неће промјенити вјеру. Матавуљева приповијетка је кратка, као срезана, написао ју је пред крај живота, кад је већ десетак година иза себе имао објављеног Бакоњу, а био је познат као писац који се може свему и свакоме подсмјехнути. Морамо се сложити да је Пилипенда написан с одређеном тенденцијом, али Матавуљ не би и данас био и те како значајан писац кад би се у овој причи само то видјело. Лик Пилипенде надраста и саму тему и пре-
дмет приче, данашњим читаоцима је можда нејасна и небитна. Да се подсјетимо: Пилипенда на крају приче, кад га његов комшија унијат наговара да пређе у царску вјеру, правдајући се да ни он то није учинио из бијеса, већ да не умре од глади, одговара: „Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!” Комшија му одговара: „Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса.” Пилипенда на то каже: „Ја се уздам у мога српског ‘Риста’!
13
14
наставак са стр. 13
Ако ће ми помоћи, вала јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу...” Матавуљ није лагао, био је довољно мудар и искусан писац, од успјеха, да би се мучио измишљајући један књижевни лик који није у животу постојао. Пилиленду није требало дуго тражити, нити му било шта додавати. Српски народ у Буковици, Равним Котарима, Книнској крајини и Подинарју – на злехудом кршу, до дана данашњег одржале су Пилипенде. Али, све има своје вријеме и своје трајање. Морамо отворено поставити питање: Да ли су данас тамо могуће Пилипенде, колико их има, колико још могу издржати? Шта је то што их у данашњим општим животним и друштвеним условима може одржати? Одговор је лак, једноставан и негативан. Нема ништа. Матавуљев Пилипенда хвата посљедњу кокошку, иоси је у град на продају, добиће двије три шаке кукуруза, купиће жени нову мараму да може без стида отићи на причешће. Матавуљев Пилипенда је имао ослонац у својој цркви, у свештениковој бесједи, а вјеровао је и свом сеоском главару. Данашњи Пилипенда не иде у цркву, цркве зјапе празне, или су порушене, предсједник мјесне заједнице, чак и општине, нису за њега никакав ауторитет, најчешће и не зна ко су ни чиме се баве. Данашњи Пилипенда не мора радити, чувати стоку, држава му је додијелила милостињу, али је тако не назива, и може сваки час да му је узме. Како зна и умије Пилипенда саставља крај с крајем. Уз помоћ свједока,
БОГОСЛОВЉЕ којима не вјерује ни кад у његову корист свједоче, окићен је и он измишљеним јунаштвима, проглашен борцем и активним сарадником, само нека ћути. Данашњи Пилипенда је болестан и усамљен, добио је електрику, може до миле воље да гледа телевизијски програм, али не и онај који би желио. Умјесто фудбалске утакмице Црвене звезде нуде му алпско смучање и новозеландски голф. Кад се у Србији обиљежава нека годишњица из српске историје електрика зна и да нестане. Ако није раније научио латиницу, мора је под старе дане притврђивати. Сваких десет година пролазе пописивачи, нема ништа природније него да се Пилипенде пишу као Југословени. Пилипенде воле Југославију. Страх са старих Пилипенда, као зараза прелази на младе Пилипенде. Уписују се на факултете – у Загреб, Задар, Ријеку и Сплит, уписују у индекс да су Југословени, но, види ђавола – тек као такви су још више сумњиви. Колеге, а и неки професори гледају их с подозрењем и попријеко. Опет страх, тај стални пратилац: остаћу без студентског кредита, без сту-
Јун 2008.
дентског дома, падаћу безразложно на колоквијима и испитима, написаћу једно мало Хрват, привремено, да будем миран, а послије ћу по старом. Тако младе Пилипенде из српске и југословенске коже ускачу у хрватску кожу. (Попис становништва 1991. године у Хрватској, по мојој процјени, а не бих волио бити зао пророк, показаће двјеста хиљада Срба мање него 1981. године.) Може се учинити и смјешним, али је истинито: више је за очување Пилипенди и националног идентитета српског народа у западним крајевима учинила жељезничка пруга Београд – Сплит, него све друге српске установе, академије и институти. Како? Сви ми који често путујемо том пругом, примијетили смо да у дубокој ноћи већ од Босанског Новог, па преко Бихаћа, Книна и Бенковца, из воза се избацују неки пакети и радници их претоварују и одвозе. То су хиљаде примјерака београдских новина, већ у рано јутро наћи ће се у рукама читалаца. Ако се промјени ред вожње, па београдске новине у заладне српске крајеве почну стизати с даном закашњења, биће то највећи уда-
БОГОСЛОВЉЕ рац српском бићу у тим крајевима. Шта данас може да очекује и чему да се нада српски народ у Хрватској? Како да сачува своје име? На кога да се ослони? Ко му и колико може помоћи? Нико. Његове културне и националне институције неће нико обновити. Да су их мислили обнављати не би их ни укидали. Ако то покуша сам, неће му дати. (Случај са „Зором” и Јовом Опачићем).
Јун 2008.
Негативна селекција српских кадрова, од мјесних заједница до Сабора и Партијског предсједништва спроведена је без иједне грешке. Има ли српски народ у Хрватској данас довољно снаге и мудрости да се самоорганизује? Може ли се ослонити на своју вјеру и цркву која исто трпи подмукле и снажне ударе? Може ли уз цркве подизати скромне домове и сале у којима ће се по својој жељи, вољи и потреби окупљати, правити
своје културне програме, угошћавати и сачекивати из своје матице оне умјетнике, културне и јавне раднике које жели да види и чује, а да не мора тражити дозволу од надлежних мјесних власти? Може ли ишта сам урадити, кад га је његова интелигенција која тамо живи и ради, скоро потпуно напустила, однародила се, или и не постоји? Питања има много, одговори на њих, на нашу велику жалост, не иду нам у прилог. Јован Радуловић, По српској Далмацији, 1989. г.
НОВА КЊИГА У ИЗДАЊУ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ – СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА
ТРИЈАДЕ Увод Духовни и умни див православне Византије – свeти Григорије Палама – монах, архиепископ и истакнути богослов, већину свога живота посветио је богословској расправи о основној истини: Живога Бога је могуће познати кроз лично искуство, јер је и Он Сам проживео Свој живот са човеком. Девет расправа које је Палама написао између 1338. и 1341. године – У одбрану свештено–тиховатеља – Паламини савременици, али и касније генерације, сматрају његовим најзначајнијим делом. Будући да су оне штампане у три групе од по три књиге (беседе), како би најпре побиле усмено учење, а затим и писмене полемике калабријског философа Варлаама, често се називају Тријадама. Грчки термин исихија („тиховање”) се може наћи у монашкој литератури четвртога века, где он упућује на начин живота отшелника, посвећених созерцању и непрекидној молитви. Такви монаси су вековима били познати као исихасти. Варлаам је оповргавао исправност њихових духовних подвига и исказа о доживљавању божанског присуства. Палама је устао у њихову одбрану. Подужи одломци из Тријада, преведених и објављених у овој књизи, уводе читаоца у са-
н Јовадорф ен Мај
му суштину религијског искуства хришћанског Истока.
Исихастичко предање Усамљенички живот у египатским или палестинским пустиња ма предста вља првобитни облик хришћанског монаштва. Већ у четвртом веку свети Антоније усваја такав начин живота, те се он, по речима писца његовог житија, светог Атанасија Великог, сматра зачетником монаштва, с обзиром да је постао узор свим каснијим отшелницима. Појава општежитељног монаштва са његовим утемељивачем светим Пахомијем, који је у Египту основао прве организоване монашке заједнице, није спречила даљи развој отшелништва, као ни истовремено постојање општежића и отшелника на хришћанском Истоку у ранохришћанском и средњевековном периоду. Од самога почетка историје монаштва термин исихаста је упућивао на „испосника” или отшелника. Он се заједно са термином исихија појављује у списима Евагрија (четврти век), светога Григорија Нисијког, као и у царском законодавству које говори о положају монаха. наставак на стр. 18
15
16 чком: велики број ораница, ливада, винограда, крчма, дућан и већи број лијепо саграђених кућа. Једну од њих је изнајмио финанцима, за њихову касарну. Осим тога је имао: у Смиљчићу крчму и школу, у Надину касарну за финанце, а у Задру једну или двије куће. Много ме изненадило кад сам чуо да му је претходни учитељ био зет. Откад му је учитељ постао зет, Кожул није ни са њим ни са кћери имао никаквог контакта, осим када су се свађали. Касније сам сазнао да му је зет кварио лихварске послове и осуђивао га што својој кћери није дао никакву отпремнину, или било какву материјалну помоћ, приликом удаје. Ујутро, Брацо и ја пјешице кренусмо у Ђеврске, па пропјешачисмо села: Кашић, Смљчић, Придрагу, Карин, Поповиће, Бргуд, Добропољце, па преко Гошића стигнемо кући. Још сам три Кад сам добио декрет о премјештају из Билишана у Грчки Ислам, био сам у Ђеврскама код својих. Били су љетни школски празници и школа није радила. Никад прије нисам чуо за Ислам Грчки, па ми је име овог села изгледало чудновато. Распитујући се о том селу, сазнадох од једног старца из мог села да га добро познаје, да је у њему радио на надницу, да се налази повише Задра, у срцу Равних Котара, да је у њему кула Јанковића, да је село јако богато, али исто тако пуно маларично и да је права ријеткост да у њему неко није болестан од маларије. Ово задње ме прилично забрину и разочарах се са овим својим новим мјестом службовања. Истина, маларије је било и у другим селима сјеверне Далмације, све до Динаре, у неким више и неким маље. Али у дубоким Котарима, уз туберкулозу, маларија је била права народна пропаст и током времена многе је куће опустила. С лошим и климавим здрављем, о коме сам раније говорио, имао сам разлога да се запитам шта ћа бити са мном у том мјесту. Зато ја и мој старији брат Стеван (Брацо) одлучисмо да одемо у Грчки Ислам, да видимо гдје то треба да дођем, каква је школа, има ли у школи стан и ако је то прихватљиво, да се одлучим и да се преселим са оно мало сиротињског намјештаја из Билишана. У Исламу Грчком је била доста велика школска зграда. У приземљу је учиона, а на спрату учитељски стан. Иза школе је школски врт. У непосредној близини школе нема других кућа. Школска зграда је приватно власништво домаћег богаташа, газде Кожула, а и зидана је за школу. Око километар и по западно од школе, близу куле Стојана Јанковића, налазила се рушевина старе школе, која је изгорјела. У њој је некад, 1872-1873. године, радио учитељ Симо Матавуљ. Данас је близу ове рушевине изграђена нова, модерна школска зграда, с игралиштем и учитељским становима, а испред школе је изграђен споменик књижевнику Сими Матавуљу. Када сам стигао, школа је била затворена. Учитељ који је у њој радио одселио се са породицом у Дубровник. Добио сам кључ од школе, погледао учиону и учитељски стан. Како је било касно да се исти дан вратимо у Ђеврске, Брацо и ја преноћимо и вечерамо у Кожуловој крчми. Тако сам се упознао са власником школе и крчме. Из разговора с њим сазнадох о његовом богатству. Главно имање му је било ту у Исламу Гр-
РАДЕ ЛЕ
У РАВНИМ К четири дана остао код куће, а онда с млађим братом Гојком, преко буковачких села, кренух у Билишане, да неком предам школу и школски инвентар, па да одатле кренем у Ислам Грчки на нову дужност. Оно мало намјештаја и ствари, што сам имао, стрпах у трошни карић мог пријатеља Душка Олујића. Његови коњићи су били мршави, ситни, више навикнути да носе товар на себи, него да вуку кола, а и њихов господар их је невјешто гонио, често успут застајкивао и поправљао на њима коњску запрегу. Кренусмо из Билишана, прођосмо покрај Обровца, остависмо и Крушево и почесмо се спуштати низ вијугаву страну према Карину. Међутим, коњи се поплаше и почеше врцати, сад на једну сад на другу страну цесте. Од кола се откачи један вагир, па у оној јурњави поче ударати коња по стражњим ногама. Коњ се још више уплаши, па поче да се рита час једном час другом стражњом ногом. Сједио сам поред Душана, уклијештен разним стварима, тако да од коња добих неколико удараца, а добио их је и Душан. Док је невјешто држао редине Душан је покушао да умири и заустави коње. Ја се некако успјех ископрцати из стиснутог и неугодног положаја, неспретно искочих из кола на цесту, разбих кољено и распарах хлаче на кољенима, а и дланове сам озлиједио. Душан некако заустави коње, па кад погледасмо и не бијаде некакве друге штете, осим оних модрица које зарадисмо од коњских копита. Гојко је сједио позади и како му се ништа није десило, подругивао се и мени и Душану. Све у свему, опет смо добро прошли, а посебно кад се узме у обзир како је могло бити. У Карину кроз који смо пролазили, сви су становници били Срби, па ме зачудило када сам видио, негдје на средини села, одмах покрај мора, католички манастир. Да је то католички манастир, не бих ни помислио, да нисам око њега ви-
17 дио неколико фратара. Ту у близини манастира је било и ушће једне мале ријечице Каришнице. У Ислам смо стигли негдје предвече. Кола смо довезли пред школу и унијели ствари у учитељски стан. Док смо то уносили ту се окупило неколико сељака. Кад смо били готови, Душан ми рече: „Учитељу, неко ми украо торбу.” Ја просто нисам могао вјеровати да би неко од присутиих то могао учинити и рекох Душану да је можда торбу негдје путем изгубио. Не, мало прије је ту била, а сад је нема. рече он. Не познавајући људе, никоме ништа не казах. Закључали смо школу, Душан спреми своја кола и коње у Кожулову шталу, па сва тројица одосмо у крчму да вечерамо. Крчма бијаде пуна неког олоша. Сједе, пију, картају, вичу, а неки и пјевају. Нађосмо газду и замолисмо га да нам приправи не-
ЕЖАИЋ
КОТАРИМА што за вечеру. Сједе он са нама за посебан сто, па причајући о овоме и ономе, споменусмо и нашу торбу. „Није то никакво чудо”, рече он. „Има овдје доста људи који би украли и треба их се добро чувати.” Мени је било чудно, да у овом богатом мјесту има таквих људи. Додуше лопова је доста било и у Буковици, било их и у Билишанима, али код тих буковачких лупежа је било и неког поштења. Ја сам у Билишанима по који пут остављао отворену школу. Људи су к мени долазили разним пословима, али био ја ту, или не био, никад ми ни најмању ствар нису украли. Али кад су баш хтјели да украду, знали су то вјешто да ураде. Испричаћу овај случај: У близиии се билишанске школе налазила жандармеријска станица. Уз зграду станицс озидана је и мања кућица за прање робе, сушење меса и слично. Једне зиме, кад се у тој кућици сушило месо, дођоше ноћна браћа и не бојећи се ни жандара, ни њихових пушака, дигнуше све.
О овом су догађају Буковчани дуго и нашироко причали, хвалили су подвиг лупежа и помало исмијавали жандаре. Вјеројатно бих ја ову украдену торбу и заборавио, да ме послије нису често поткрадали. Ако бих оставио испред школе купљена дрва, ноћу би их однијели. У врту је било шљива, добро су рађале. Обрали би их и однијели као и друго воће и поврће када би доспјело, за брање. Па и то бих заборавио, али је било и горих ствари. Два пута су ми провалили у школу и учитељски стан. Кад сам у вријеме зимских празника отишао својима у Ђеврске, прије одласка сам добро утврдио приземне прозоре, али ни то није помогло. Кад сам се вратио из Ђеврсака, нашао сам један прозор проваљен и редом проваљена сва унутрашња врата до кухиње и моје спаваће собе, па је из кухиње и собе скоро све однешено. Оставили су ми само голе кревете и двије сједалице. Том приликом сам неколико ноћи преноћио код финанца, јер је један од њих био одсутан, па је један кревет био празан. Рекао бих нешто о раду у школи и приликама у којима се одвијао. Онда је школска година почињала 01. 09. и трајала до 28. 06. На Видовдан су ученицима обично дијељене свједоџбе. Осим љетних школских празника, који су трајали два мјесеца, и осим сваке недјеље и већег свеца, који се празновао, имали смо још божићне и ускршње празнике. Божићни празници су трајали 18 дана, од 23. 12. до 09. 01, а ускршњи 8 дана. Дакле празника је за ђаке било доста, а за учитеље не баш толико, како на први поглед изгледа. Учитељи су били обавезни да сваке недјеље и сваког празника свеца воде дјецу у цркву. Ако неко од дјеце не дође у цркву, а такве је дјеце било доста, нико о том није водио службену евиденцију, а изостанак учитеља се сматрао као да није радио радним даном у учионици. Објективно говорећи, ово обавезно присуствовање учитеља у цркви доста је овисило и о томе како су се поп и учитељ међусобно гледали. Ако се њих двојца нису трпила, онда би поп тужакао учитеља, ако је овај пропустио да дјецу води у цркву, па су онда школске власти позивале учитеља, на одговорност због његове несавјесне и немарне службе. И сами сељаци су онда лијепо гледали и више цијенили учитеља кад би га видјели да води дјецу у цркву, па ако је к томе био и добар појац, онда и поготово. Сјећања и успомене, Београд, 1999. г.
18
наставак са стр. 15
БОГОСЛОВЉЕ
Од свих раних учитеља монашке духовности, Евагрије Понтијски је боље од свих дефинисао основно учење о молитви, које ће надахњивати исихасте потоњих векова. Према Евагријевом мишљењу, молитва је „најузвишеније умно делање”, делатност „својствена достојанству ума”, „узношење ума Богу”. „Стање молитве”, пише он, „прецизно се може описати као уобичајено стање непомућеног мира. Оно до висина појмљиве стварности узноси ум који љуби мудрост и који је истински продуховљен најснажнијом љубављу”. Према Евагрију, непрекидна „молитва ума” или „умна” молитва јесте циљ, садржај и оправдање тиховатељског начина живота, и он га види „природним” за човеков ум. Човек у молитви постаје истински он, и то кроз поновно васпостављање исправног и природног односа са Богом. Савремена историја је показала да је Евагријево учење о молитви у ствари био израз посебне оригенистичке метафизике, засноване на неоплатонизму, која је „ум” сматрала природно божанским, који је првобитно постојао као нематеријалан, те стога садашњи материјални свет није ништа друго до последица пада. Евагрије је заправо због свога оригенизма био чак и формално осуђен на Васељенском сабору 553. године. Ипак, његови списи о молитви изузетно су популарни, распрострањени, и они су се веома често појављивали под псеудонимима, нарочито под псеудонимом светога Нила Синајског. То међутим, не значи да су и читаоци заступали његове метафизичке претпоставке. Источно духовно предање почело је Евагријеву умну молитву да разумева и практикује у контексту христоцентричне духовности. „Ум” је престао да се супротставља материји, будући да је хришћанско монаштво у потпуности прихватило саму чињеницу Оваплоћења. Тако је „умна молитва”, којом се Евагрије обраћао Божанству, које је он разумевао у неоплатонистичком и спиритуализованом смислу, постала „Исусова молитва”. У касном четвртом веку, на поменути развој исихастичке ду ховности у правцу христоцентризма увелико су утицали списи једног непознатог аутора, који је користио име светог Макарија Великог. Списи светог Макарија, на које се Палама веома често позива, прилизно се разликују од Евагријевог неоплатонистичког интелектуализма: Центар човекове свести и божанског присуства у човеку није „ум”, него „срце”. При томе, свети Макарије користи речи које су ближе језику Псалама (и јудејској антропологији уопште), него неоплатонизму. У хришћанству човек има искуство благодати Божје, он пише и
Јун 2008.
уверава се да је Господ сладак (Пс. 34, 9). Ово искуство јесте динамичка сила Духа која се у свој својој пуноћи пројављује у срцу. Деца светлости, учитељи Новога Завета у Духу Светоме, немају ништа да науче од људи: њих „учи Бог” (Ис. 54, 13. Јн. 6, 45). Сама благодат исписује законе Духа у његовом срцу... У ствари, „срце је господар и Цар целога тела, те када благодат прожме богочежњиво срце, она овладава свим човековим удовима и мислима. Јер, у срцу обитава ум, а у њему су све душевне мисли. Сва добра обитавају у срцу. Из тога разлога благодат прожима све удове тела”. Код светог Макарија, циљ и смисао молитве није довођење ума у непостојање, него преображење целокупне личности – душе и тела – кроз присуство оваплоћеног Бога, појмљивог „смиреном срцу”. Поред изузетних личности мона ха и монашких заједница које су остале верне православном хришћанству, у периоду ранохришћанског монаштва појавиле су се и разне секте. Извесне струје монашке духовности свесно су супротстављале лично религијско искуство и светотајинску јерархијску структуру Цркве. У том погледу
БОГОСЛОВЉЕ је од великог значаја био такозвани месалијански покрет, који је порицао неопходност Крштења и осталих светих Тајни, одбијао потребу за социјалном одговорношћу и прихватао само харизматичне вође, што се противило већ устаљеним учењима и пастирској служби епископа и свештеника. У периоду Средњега века, месалијани, такође познати као „евхити” или „богумили” (или „катари” на Западу) проповедали су дуалистичке идеје утемељене на манихејству. Овом аутору се покушаји појединих савремених научника да списе Такозваног-Макарија прогласе месалијанским, чине прилично неуверљиви. Међутим, познато је да проблем могуће повезаности месалијанства и неких огранака исихазма није нов – и сам Варлаам Калабријски је оптуживао византијске исихасте, његове савременике за месалијанство. Изгледа да је он сваку тврдњу о стварном и свесном богоискуству у ствари сматрао месалијанском. Палама је без икаквих тешкоћа, са изузетном лакоћом показао да православне исихасте нису имале ништа заједничко ни са антисветотајинством месалијанаца, нити са њиховом посебном тврдњом да телесним очима гледају Божју суштину. Међутим, он није негирао то да је известан контакт месалијанске и православно-монашке средине био итекако могућ, што ћемо ми видети у даљем тексту. У сваком случају, историјски значај и утицај списа Такозваног-Макарија није био у промовисању јеретичког месалијанства, него у поновном усмеравању евагријевског мистичког предања према више христоцентричном и светотајинском разумевању молитве. Тако су велики учитељи Молитве Исусу или „молитве срца” у наредним вековима били свети Дијадох Фотички (пети век)
Јун 2008.
и свети Јован Лествичник (580-650 год.), који су у суштини наставили исихастичко предање и то у библијском и суштинском смислу, у складу са грчким светоотачким учењем. Била је то у основи веома једноставна, али и веома тешка вежба „држања ума у срцу”, „смештања” Исусовог Имена у њега – будући да се Име Божје поистовећује са присуством Саме Божанске Личности – или „усклађивања Имена Исусовог са човековим дисањем” (свети Јован Лествичник). Она је такође добила један облик непрекидног умног понављања кратке реченице: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”. Духовност усредсређена на Молитву Исусу, која има своје корене у отшелништву, усталила се не само у општежитељним манастирима, него и међу лаицима. Њена једноставност и непосредност, усредсређеност на суштински садржај хришћанске вере, водила је до таквог личног богоискуства, да без њега, по речима светог Симеона Новог Богослова (949-1022), истинско хришћанство не би могло да постоји. У периоду касног тринаестог века, поједине писане „методе” молитве Исусу такође су претпостављале и посебну технику дисања, чиме је ова молитва повезана и са физиолошком страном човековог живота – удисањем ваздуха. Непросвећени људи су често погрешно разумевали тачно значење ове технике, која се упоређивала са јогом, те су је жестоко нападали. Међу таквима је био и Варлаам. Овим смо објаснили и главне теме Паламиних Тријада, усредсређене на одређивање улоге људског тела у молитви, а сходно томе, и на христоцентричност васцелог човековог живота. Превод с енглеског: Сестринство Тројеручице – Шибеник
ТЕШКО ЈЕ ЖИВЕТИ У НЕПРИЈАТЕЉСКОМ ОКРУЖЕЊУ Москва, Патријарх московски и целе Русије Алексиј Други, упутио је поводом предстојећег празника Ускрса, топле поздраве свим православним хришћанима у Србији, поглавару Српске Православне Цркве, патријарху Павлу и нарочито верницима, који живе на Косову и Метохији. Још једном истичући подршку српском народу у питању једностраног отцепљења Покрајине, руски патријарх је рекао да је Србима на Косову и Метохији потребна духовна подршка, будући да се пред њиховим очима руше цркве, а њихов живот је изложен опасности. Тешко је живети у непријатељском окружењу, рекао је Алексиј Други са горчином, пренела је агенција Итар-Тасс. Дуго година изражавамо солидарност са српским народом, а сада подржавамо позицију Србије поводом непризнавања самопрокламованог Косова, јер је та покрајина за Србе света земља, истакао је руски патријарх.
19
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
20
Јун 2008.
ПОКЛОНИЦИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ БАНАТСКЕ У МАНАСТИРУ КРУПИ У недјељу крстопоклону (30. марта 2008. г.) поклоници из Епархије банатске предвођени свештеницима Ненадом Милићем и Бранком Татарином посјетили су манастир Крупу и узели учешће у Светој Литургији. Сви присутни вјерни-
ци су се том приликом и причестили. Након Свете Литургије вјерници који су били импресионирани старином и традицијом манастира Крупе, обишли су и музеј у склопу манастира.
У наставку своје посјете вјерници су обишли и остале манастире у православној Далмацији.
СЕДНИЦА ПРОСВЕТНОГ ОДБОРА СПЦ У НИШУ У среду (16. 04. 2008. године) одржана је седница Просветног одбора СПЦ у Нишу на којој је председавао Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско–приморски г.г. Амфилохије. На седници су узели учешћа сви ректори богословија СПЦ, а тема је била унапређење просвете и примеравање плана и програма новим петогодишњим богословијама.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У КНИНУ На празник васкрсења праведног Лазара (19. априла 2008. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Книну. Епископу су саслуживали свештеномонаси и свештеници Епархије далматинске. У
току Литургије је обављено и освећење палмових и маслинових гранчица и Светој Тајни Причешћа је приступио велики број вјерног народа а нарочито дјеце. У својој пригодној бесједи Епископ Фотије је рекао да иако нисмо рођени у вријеме када су се догађали догађаји који
се тичу нашег спасења свако од нас те догађаје доживљава на Литургији. Епископ је позвао вјерне да нарочито у току Страсне седмице буду учесници крстоваскрсних догађаја и да доласком у своје храмове потврде своју припадност роду светосавском и православном.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2008.
ЦВЕТИ У МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на празник Цвети (20. 04. 2008. г.) служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У спомен свечаног уласка Господњег у Јерусалим на крају Свете Литургије извршено је благосиљање маслинових гранчица које символишу предстојеће страдање Христово на Голготи. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају празника Цвети јер је овај празник дубоко символички и указује како на спасење света у Христу, тако и на други долазак Христов и на свеопшти суд.
ОБНОВА ЦРКАВА У РАВНИМ КОТАРИМА Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије дана 21. 04. 2008. г. обишао је равнокотарску парохију и тамошње цркве које су у обнови: цркву св. Илије у Кашићу и цркву светог архангела Михаила у Смиљчићу. Надлежни парох равнокотарски отац Саша Дрча упознао је Епископа Фотија са током радова на овим црквама, као и са плановима о обнови цркве у Медвиђи за коју су средства већином прикупљена. Молимо све добронамерне људе пореклом из Равних Котара да се укључе у обнову ових православних светиња, јер ће њихова обнова помоћи надамо се опста-
нку и повратку православних Срба у задарском залеђу. Своје прилоге за обнову цркава у Равним Котарима можете уплатити на рачун: Ц.О. Жегар Код ОТП банке: 2407000-1100142999 са назнаком за коју се цркву уплаћује
21
22
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2008.
СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА У МАНАСТИРУ КРКИ Већ трећу годину заредом Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је уз саслужење шесторице свештеномонаха и свештеника Епархије далматинске на Велику Сриједу служио Свету Тајну Јелеосвећења у манастиру Крки. И ове као и прошлих година сабрао се већи број вјерног народа и дјеце да би се над њима извршила ова Света Тајна која се врши над вјерним народом још од апостолског доба. Приликом своје проповиједи Епископ је изложио историју ове Свете Тајне и њен духовни и цјелебни значај за сваког човјека. Владика је поново позвао вјерне да се прикључе и учествују на светим службама које ће се у току ове недјеље вршити у свим манастирима и храмовима Епархије далматинске.
ЈУТРЕЊЕ ВЕЛИКЕ СУБОТЕ На Велики Петак, када наша Света Црква слави успомену на Распеће Господа нашег Исуса Христа на Голготи, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је у манастиру Крки јутрење Велике Суботе уз саслужење свих свештеномонаха Епархије далматинске.
У току јутрења извршен је трократни опход око храма. На Велику Суботу Епископ ће служити Свету Архијерејску Литургију у Шибенику у храму светог Спаса, а на празник Васкрсења Христовог јутрење и Архијерејску Литургију у светоархангелском манастиру Крки.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2008.
ПИЛИПЕНДА – ПРИЧА КОЈА ТРАЈЕ Да је познатна приповетка «Пилипенда» Симе Матавуља, и данас актуелна сведоче нам бројни примери вољног или невољног преласка у «царску виру» и у наше време. Један такав најновији случај, који би се могао придодати приповетци Пилипенда, десио се у Црквеној општини Шибеник. Наиме, недавно се упокојио Андреј Вулиновић,
покојног Симе, православни Србин шибенчанин. Његова супруга, која је такође православна Српкиња, није смела због страха и притиска да позове православног свештеника да обави опело по православном обреду. Међутим, ту није крај приче. Православни Срби у Шибенику су се још више изненадили када су на осмртници покојног Андреја виде-
ли да је име његовог оца промењено, то јест да је посмртно прекрштен из Симе у Шиму. Време у коме живимо назива се временом екуменизма и толеранције. Међутим, овакви случајеви показују да још увек живи приповетка -река- Пилипенда, и да страдању православних Срба у Далмацији још нема краја.
ВАСКРС У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Највећи хришћански празник Васкрсење Христово (27. 04. 08.) свечано је прослављен у свим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је васкршње јутрење и Свету Литургију у манастиру Крки, где се по традицији сабрао велики број православних Срба из Буковице и книнскога краја. Посебан гост овога Васкрса у Крки био је г. Димитриос Димитриу представник Грчке амбасаде у Загребу са својом породицом.
На Светој Литургији прочитана је посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Павла у којој се говори о значају празника Васкрсења за живот и спасење читавога света, као и о великој голготи српскога народа на Косову и Метохији, које је као што је познато недавно нелегално прогласило самосталност нарушавајући тиме Повељу УН-а и читав међународни правни поредак. Епархија далматинска честита свим својим верницима и свима људима добре воље најрадоснији празник победе и Васкрсења Христовог!
23
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
24
Јун 2008.
ПАСХА У КРУПИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на први дан Васкрса (28. 04. 2008.) служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи. У манастиру Крупи је ове године за Васкрс било много људи из Жегара и обровачког краја тако да манастир Крупа наставља своју богату духовну мисију и у наше време. Многи посетиоци долазе и да виде богату манастирску ризницу која је отворена већ неколико година.
ДРУГИ ДАН ВАСКРСА На други дан Васкрса (29. 04. 2008.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Драговићу. У манастиру Драговићу после васкршњих празника настављају се радови на обнови манастирске порте и конака, а ускоро би требало да се наставе и радови на живописању манастирске цркве. Стога молимо све поштоваоце ове велике светиње Цетинске крајине, да се укључе и помогну обнову манастира Драговића, који је највише страдао у последњем трагичном рату на просторима Далмације.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2008.
КРШТЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ У суботу (03. 05. 2008. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је уз саслужење монаха манастира Крке и већег броја далматинског свештенства извршио крштење Димитрија Мајсторовића сина оца Саве и Мирјане Мајсторовић. Отац Саво је професор Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки и кнински свештеник, који је у договору са братством манастира Крке крстио свога сина првенца Димитрија у Крки. Епископ Фотије је у својој беседи после извршеног крштења честитао оцу Сави и његовој супрузи, његовим родитељима и пријатељима и кумовима на крштењу малога Димитрија и рекао да је свако крштење велики благослов за далматинску Епархију, јер оно представља бу-
ТОМИНА НЕДЕЉА У Томину недељу (04. 05. 2008.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају Томине недеље и блаженога неверја Томиног којим смо сви ми у Цркви проверили реалност Христовога Васкрсења у телу.
дућност Цркве на овим просторима. Епископ је зажелео да мали Димитрије узраста са својом Црквом и да буде добар православац и светосавац на понос својим родитељима и православљу у далматинској Епархији.
25
26
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2008.
ОПЕТ ПРЕТЕЋИ УСТАШКИ ГРАФИТИ НА ЕПИСКОПИЈИ У ШИБЕНИКУ У недељу (04. 05. 2008.) поново су осванули претећи усташки графити на зиду Епископије у Шибенику. Великим словима исписана су усташка знамења „U”, „Усташка младеж”, „Вуковар”, „Србе на врбе”... И овај случај поновне претње Српској православној Цркви и Србима Шибеника и далматинске Епархије пријављен је полицији, која тренутно ради на расветљавању овога вандалског чина.
ОБИЛАЗАК СРПСКИХ СВЕТИЊА У ХЕРЦЕГОВИНИ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија, а у оквиру наставе православне вјеронауке за средње школе, ученици средњошколског центра из Книна су дана 04. 05. 2008. године имали прилику да се поклоне светињама Српске православне Цркве на просторима Херцеговине и Далмације. Обишли су манастир Житомислић, рушевине Саборног храма у Мостару, као и храм Успења Пресвете Богородице у Имотском, и притом се упознали са историјом и значајем ових светиња за српски народ.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2008.
МЕДВЕДЕВ: ПОСЕБНИ ОДНОСИ СА ПРАВОСЛАВНОМ ЦРКВОМ ЋЕ СЕ И ДАЉЕ ОДРЖАТИ «Посебни односи између државе и руске Православне Цркве ће се и даље неговати и развијати», изјавио је председник Русије Димитрије Медведев. Након молитве «За почетак сваког доброг дела» у цркви Св. Спаса у Москви, Патријарх московски и целе Русије Алексије II је пожелео све најбоље новом председнику. «Црква је спремна да настави сарадњу са државом, будући да имамо једну Отаџбину, једну историју и једну будућност», рекао је Патријарх Алексије. Председник Медведев је уверио Патријарха да «ће са руском Православном Црквом и неговати и даље развијати посебне односе на добробит целе Отаџбине.» «Историја Русије 20. века је заиста драматична. То је историја смрти и пољуљаних нада», рекао је руски Председник. «Међутим, крајем 20. века, Русија је кренула једним новим путем. Држава, коју је
подржала руска Православна Црква и остале здраве снаге, се ујединила и кренула напред», изјавио је Медведев. «На нама је да учинимо све што би подржало и учврстило све позитивне тенденције које се сада осећају», рекао је. Патријарх Алексије је изразио наду да ће нови председник наставити да иде истим путем као и бивши председник Вла-
димир Путин. «Надам се да ћете у годинама које вам предстоје, заједничким снагама успети да учините много тога за наше друштво.» «Сигурно је да ће брига за сваког појединца и даље бити приоритет у Вашем председничком раду, али онај ко стоји на челу државе такође је дужан да оснажи и међународни углед Русије», рекао је Патријарх.
ТЕЛЕФОНСКА ПРЕТЊА ПРАВОСЛАВНОМ СВЕШТЕНСТВУ У ШИБЕНИКУ После исписаних претећих графита на епископији у Шибенику, исти дан отишло се и корак даље у претњама Српској Православној Цркви и Православним Србима у Шибенику. Наиме, у 19:29 сати, у Црквену општину Шибеник телефоном је упућена претња Православним свештеницима: «Брате хрватино, како си? Четнике смо протерали, а и вас мало што је остало ћемо протерати, ти си међу њима и тебе ћемо...» Овај небивали случај директне претње на националној и верској основи, пријављен је Шибенској полицији, која ради на расветљавању и овог случаја.
27
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
28
Јун 2008.
ПРАЗНИК СВ. ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ У МАНАСТИРУ КРКИ На празник св. Василија Острошког (12. 05. 2008.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У току Свете Литургије извршено је крштење Доротеје Дрча, кћерке свештеника Саше и попадије Иване Дрчa из Обровца. У својој беседи Епископ Фотије је нагласио значај Све-
те Тајне Крштења за читаву Цркву и за сваког човјека посебно. Крштењу су присуствовали бројна родбина и пријатељи свештеника Саше и његове породице, а на крају Свете Литургије пререзан је и славски колач и благословено славско кољиво поводом завјетне славе породице Дрча.
СКРНАВЉЕЊЕ ПРАВОСЛАВНОГ ГРОБЉА У БЕНКОВЦУ Дана 15. 05. 2008. г. свештеник бенковачки Љубомир Црнокрак је у старом гробљу покрај парохијског дома у Бенковцу затекао полицију, војску и судске вјештаке који су са багерима и осталом механизацијом прекопавали гробље. Након што их је упитао шта раде, нису му хтјели одговорити, али се на крају открило да су тражили масовну гробницу, која се по њиховом увјерењу налазила на том мјесту. Послије вишесатне неуспјеле претраге, отишли су из гробља
оставивши тужну слику тоталне девастације, прекопаних гробова и уништених надгробних споменика. Нажалост, читав овај догађај је протекао у духу непоштовања, нетолеранције, показивања надмоћности и спровођења силе према православној Цркви од стране присутних органа из војске и полиције, јер нико од надлежних није унапријед обавијестио власнике гробља (Српску Православну Цркву) да ће се у црквеном дворишту проводити
претрага. И послије завршених радова нико се није удостојио да обавијести представнике Српске Цркве о чему се заправо ради? Надамо се да ће се у току наредних неколико дана неко од надлежних органа у вези овог случаја огласити, јер следеће што можемо очекивати је то да ће нам без објашњавања рушити храмове и манастире под изговором да се у темељима налазе масовне гробнице.
29
Амерички долари Радислав Ђорђевић 25, протојереј отац Блашко Параклис 20, протојереј отац Петар Јовановић 20, Бранко Поповић 5, Александар Пантић 5, Горан Радовановић 5, Александар Меденица 10, Алекс Шкрбић 20, Милета Лукић 20, Дејан Иванчевић 10, Суренко Ћања 2, Славиша Милошевић 20, Петар Пантић 15, Наташа Брковић 10, Дејан Пантић 10, Милкана Трајковић 20, Данко Пантић 20, Милован Жежељ 40, Н.Н. 10, Жељко Драговић 10, Раде С. Тутулу Гпзија 40, Сцхрагер Валерија 10, Панћа Смиљковић 15, Бранислав Турудија 20, Ружда Биорац 20, Бождар Мандрапа 20, Звонко Мирковић 5, Лаза Лазић 40, Милоје Миленковић 20, Пр.Братислав Кршић 10, Бошко Кресовић 10, Н.Н. 2, Марко Кнежић 60, Миле Симовски 5, Предраг Митровић 20, Чедомир Добриловић 5, Момчило Ћурчић 20, Далиборка Шушковић 50, Србо Стојанковић 40, Душан Турудија 20, Славка Кљајић 10, Јован Жељко 100, Душан Вујко 10, Милорад Радић 20, Гордана Биорац 11, Драгољуб Бујашевић 20, Вучковић Бранислав 10, Анка и Борис Бабић 20, Никола Гојко 20, Арсо Ивановић 5, Александар Стојисављвић 20, Љиљана Петровић 3, фамилија Михајловић 10, Душко Трајковић 5, Саво Драгичевић 3, Предраг Пецић 20, Милан Танкосић 10, Андјелка Милошевски 20, Михаила Даниловић 20, Милан Ђокић 50, Ива Матић 5, Кафика Прпчевски 5, Јован Балобрђанин 20, Милан Медић 10, Зоран Ђорђевић 20, Марко Симић 20, О. Брацо Кршић 10, Милош Ковач 25, протојереј отац Милан Вуковић(од 20 листова из октобра) 100, ипођакон Тоде Манојловић 20, Божо Стевановић 20, Не-
ђо Сокић 10, Миломир Васиљевић 20, Неђељка Топић 10, Радивоје Стокић 5, Петар Миловановић 10, Бошко Југовић 5, Милош Кнежевић 10, Рајко Марковић 10, Петко Паљкић 10, Душан Гузина 5, Милаош Лаковић 5, Светозар Лудошки 10, Марко Сандољ 10, Јанко Стјаковић 10, Миломир Стојановић 10, Илија Ракановић 20, Никола Краишник 10, Драган Простран 20, Милан Бабић 20, Перица М.Манојловић 20, Милош Пеиновић 10, Петар Тинтор 10, Душан Билбија 3, Невенка Злокапа 10, Мирљуб Петровић 10, Петар Милановић 10, Рајко Дјурдјевић 10, Велимир Гавриловић 4, јереј Ирене Фортома 50, Предраг Скочић 40, Зоран Мркела 40, Јово Ињац 10.
Манстир Крка Ратка и Гаврило Чучук 1000, Смиља и Никола Дујаковић 100. Манстир Лазарица Смиља и Никола Дујаковић 100. Прилози из Канаде скупљени су благословом Епископа канадског Г.Г. Георгија, а трудом и залагањем ипођакона Тоде Манојловића из Хамилтона, Канада.
ИСПРАВКА Симо Љубо Петровић 250 АУД. СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција
30
Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Каштелима Јереј Милорад Станојевић Каштел Нови, Пут гробља 10 (Пошта 21216 Каштел Стари) Тел.: 021/235-232; Mоб.: 098/914-54-80 СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 e-mail: djurdjevicm@hotmail.com ђакон Миле Савичић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/594-89-74 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr
СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском Јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Jереј Владо Благојевић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/565-20-73 еmail: radoslavm@vip.hr СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Јосипа Јовића 5, 22300 Книн Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com
Манастир Крупа (1317.)
Манастир Крупа (1317.) – детаљ Фотографија на корицама – Анђелић – Маслина (уље на платну)