Година VI. – Број 29
ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Преображењски број – 2008. г.
Цијена 10 kn
Чудотворна икона свете великомученице Недеље, манастир Оћестово 1. стр. – Преображење Христово, Синај (1260.)
Август 2008.
митрополит Јован (Зизјулас)
Богословље Светог Силуана Атонског Уважени оци, браћо и сестре са дубоким осећањем радости и одговорности пристао сам да говорим о богословљу светог Силуана. Изабрао сам ову тему, јер уз помоћ његовог духовног чеда и мог духовног оца – незаборавног оца Софронија Есешког, поштујем светог Силуана не само као хришћанин, и не само као онај који учи и који предаје богословље, већ и као епископ. Свети Силуан јесте мој руководитељ у духовном животу, зато што је његова целокупна и многообразна мисао од суштинског значаја не само за оне који живе монашким животом, већ и за
оне које су се посветили богословљу и онима који учествују у руковођењу васеленске Цркве. Зато ћу вам о светом Силуану говорити са осећањем дубоког уважавања и части. Него, какво ми је то богословље открио овај старац? У наше време богословље се идентификује са интелектуалном делатношћу, будући тако један клон науке. У раној Цркви назив богослов припадао је само неколицини – и то колико нам је познато светом Јовану Богослову, светом Григорију Богослову и светом Симеону Новом Богослову, док се он данас користи за све оне који
Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија
Богословље Светог Силуана Атонског ........................3
Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник
О пагубним новотаријама тзв. ревнитељâ старог начина служења ................................................9 Др Никодим Милаш епископ
су стекли Богословску диплому, након неколико година студирања на богословском факултету. У случају светог Силуана наизглед нема ништа од оног што би се могло назвати «академским богословљем». Он никада није студирао на Богословском факултету и никада није написао нешто што би се могло назвати богословском анализом. Према томе, не може се назвати «богословом» у савременом поимању те речи. Постоји ли онда нешто што бих могао да назовем «богословљем светог Силуана Атонског»? Препород монаштва и поновно враћање подвижништву
Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, јереј Саша Дрча, монах Доситеј (Јовић)
далматинско-истарски ................................................12
Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje
Историјат и развој гусларске традиције ...................14
Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић
Похвално слово Светом Василију Великом .........................................................................16
e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos
Микрокосмос и посредник .........................................19
Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840
Вијести из Епархије .....................................................21
Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње
Приложници ............................................................... 29
ISSN 1334-4293
3
4
наставак са стр. 3
тј. делању отаца пустињака, или како их још називају «мистичним» делатељима Цркве, принуђује многе наше савременике да се изјашњавају против академског богословља, које у најбољем случају сматрају излишним, ако не и штетним за духовни живот. Данас многи духовници саветују својим чедима да се не баве озбиљно академским богословљем, већ да се усредсреде на молитву и остала «духовна» делања. Живимо у времену веома изражене дихoтомије, подељености ума и срца, интелектуалне делатности и аскетског живота. Када сам ја био студент није било могуће наћи до само један спис пустињских отаца у облику некаквог уџбеника из догматике (веома добри примери догматика у Грчкој су Андру цијева и Трембелова, али предпостављам да такви постоје и у руском догматском богословљу). А после као предавач догамтике на православном Богословском факултету много пута сам се срео са студентима, којима њихови духовници саветују да не узимају за озбиљно ставове својих предавача, већ да их оставе процени свога старца, који у већини случајева нема никакаво богословско образовање. Таква подела је погрешна и опасна. Иако може бити да су академско богословље и аскетски опит две различите ствари, оне се ипак међусобно не искључују нити су једна другој супротстављене. Међутим, ово се ипак дешава када се поставке ова два аспекта удаљавју један од другог, и када сваки од њих покушава да апсолутизује своје место и улогу у Цркви. Црква поседује мноштво дарова и ниједан од њих оном другом не може да каже: «Ти ми ниси потребан». Историја Цркве
БОГОСЛОВЉЕ препуна је подвижника, чије је опит надахнуо велике богослове на пример, свети Атанасије говори «богословски» о светом Антонију, мање-више и отац Софроније слично говори о светом Силуану. А има и не мало примера, када је једна те иста личност сјединила подвижнички живот с сјајном академском мисли, како је то био случај са светим Максимом Исповедником. Према томе, академски богослов може много да научи од једног подвижника какав је свети Силуан Атонски. Ако при томе поседује и стваралачку мисао, успеће да аскетски опит представи и у форми догматског богословља. Управо зато бих покушао сада, истаћи нека од догматских питања, због којих и ставови светог Силуана имају тако велик значај.
Учење о Светој Тројици или уопште о Богу Једна од поука светог Силуана, коју је отац Софроније такође запазио гласи: «Једно је да верујеш у Бога, а сасвим друго је да познаш Бога». А како то да познамо Бога? Постоје две врсте знања: прво је знање о некоме или нечему, а друго знање је када познамо некога или нешто. Веома је лако да побркамо ова два вида знања, али се они разликују у самој својој суштини. Знање о Богу се може стећи из књига, кроз разна открића или једноставно проучавањем природе, како је то још Платон приметио. Али познање Бога није могуће без личног односа са Њим. Ово се темељи на две основне истине: 1. Бог се познаје само кроз лични однос, који чини Његово биће, тј. само као Света Троји-
Август 2008.
ца. Није могуће познати Бога некако другачије, осим овако како Он сам Себе познаје (то је и разлог због којег нико никада не може познати природу Божију). У супротном, постоји могућност да познам нешто друго или неког другог
БОГОСЛОВЉЕ уместо истинитог Бога. И тако Бог познаје Себе као Отац и Син и Дух Свети. Како то примећује свети Атанасије у полемици против аријанаца, да ако Син није одувек са Оцем, Отац не би могао да позна Себе, зато што је Син истина Очева, у којој
као у огледалу Отац види Самог Себе и тако познаје Себе. Отац познаје Самог Себе гледајући Своје огледало које је Син. Како то опет примећује апостол Павле, само Дух Божији познаје Бога и дубине суштине Његове. Према томе, само када постанем учесник једног тројичног личног односа, другим речима, када будемо прихваћени као синови Очеви, усиновљењем кроз Духа, Који нас позива да Бога називамо својим Оцем; и да Га као таквог познамо, једино тада ћемо моћи познати не само «нешто у вези са Богом», већ Самог Бога. Ево шта каже отац Софроније: «Каквог смисла би имало неко теоретско богословље о Светој Тројици, ако ниси разумео (осетио) свештену силу Оца, остварену смирењем и љубављу Сина и нествореном светлошћу Духа Светог?» Свети Силуан непрестано трага за новим значењима које Свети Дух има у познавању Бога: «Душе Свети... Ти ми откри једну скривену тајну;» «Дух Свети невидљиво даје души познање Бога». А то знање истоветно је са љубављу којом нас Бог љуби: «Дух Свети ми је дао могућност да познам колико нас Господ љуби» – на другом месту рекао је свети Силуан. Ово нас упућује на другу истину богопознања. 2. Љубав претходи знању или боље речено: љубав је знање и знање је љубав. Отац Софроније наводи Декартову мисао: Cogito, ergo sum; тј. «мислим, дакле постојим» и сматра да у случају светог Силуана она гласи: «љубим, дакле постојим». Ово мења силогизам светог Августина на којем је он, а касније и Тома Аквински засновао своје аргументе о питању филиокве, тј. како не можеш волети некога или нешто, ако
Август 2008.
га не познајеш (силогизам светог Августина и Томе гласи да ако је Син знање Очево и Дух је љубав Божија, онда Син треба да претходи Духу). У суштини, тачно је обратно: ако не љубиш, не познајеш. Будући да нас Бог тако познаје, онда нас и љуби и открива нам се као љубав. Исто тако и ми Њега познајемо само онолико колико Га љубимо и колико љубимо оне које је Он заволео. Тема љубави као пут ка истинском знању повезана је са најдражом мисли светог Силуана о љубави према непријатељима. Било би погрешно размети ову мисао, до које толико држи свети Силуан, као некакав природни закон. За свете оце она има дубоко и јединствено богословско значење. Наиме, треба да љубимо своје непријатеље, само зато што и Бог љуби Своје непријатеље у личности Свог распетог Сина. Не постоји други начин да познамо Бога, јер ово је јединствен и богооткривен начин – да љубимо своје непријатеље. Ово је богословски, а не морални принцип. То је пут познања Бога. На исти начин треба да разумемо и расуђујемо о љубави коју је свети Силуан имао према биљкама и животињама, а којој је отац Софроније посветио доста велик део у својој књизи. «Срце које је научило да воли, осећа милост према читавој творевини». Ово треба да се разуме богословски: волимо творевину, јер ју је Бог саздао и страдао ради нашег пада. Што се учења о Богу тиче, свети Силуан зна много више о личном познању Бога од нас савремених богослова. Сматрао је да се Света Тројица познаје само кроз живот у љубави и открива се само Духом Све-
5
6
наставак са стр. 5
тим, Који је Светлост управо зато што је љубав. Знање Бога је «сусрет очи у очи» и по оцу Софронију то је начин на који је свети Силуан у својој молитви општио са Богом. Отац Софроније који је познавао искуства источних религија, у светом Силуану је открио оно што се назива «ипостасним принципом». Када човеково биће постане ипостас тј. постане способно да својом љубављу и молитвом Богу загрли и целу творевину, те да говори лицем к лицу са Богом и другима, тада се испуњава оно «по Нашем образу и подобију», те тако човек улази у вечни живот. Тројично богословље и лично битије идентично је са оним што се односи на «ипостасни принцип», на којем је отац Софроније ревносно радио до краја свог живота.
Христологија У самој сржи учења светог Силуана је христологија, према којој се овај светитељ односи егзистенцијално, а не схоластички, како смо научили да се она обрађује у уџбеницима догматике. Веран једном типично руском предању, о којем нам говори Достојевски и остали руски мислиоци, свети Силуан посматра христологију кроз призму кеносиса и наглашава да је пут Крста опитни начин спасења. Не можеш да се приближиш животу, ако не умреш, као што је Христос умро, пре него што је васкрсао. Свети Силуан развија ово питање до неке своје мере, «достојевскијевски» изражено у познатој његовој мисли: «Држи ум свој у аду и не очајавај.» Изван христологије, ова реченица би звучала потпуно нихилистички. Ако се издвоји из свог христолошког контекста, могла би да доведе до
БОГОСЛОВЉЕ самоубиства. Ад је прелаз (етапа), а не циљ. Нисмо призвани да обитавамо тамо. Међутим, не постоји заобилазни пут, који бисмо могли искористити да бисмо га избегли, ако желимо да стигнемо до крајњег циља – до неба и Царства Божијег. Управо тако ствари стоје, јер је и сам Христос умро. Страчева мисао је христолошка и зато не доводи до очајања. Христова победа ада је претпоставка за прелазак преко њега. Намеће се један спој опречности смрти-васкрсења. Али, сада нас на улазу у ад чека Христово васкрсење и управо зато не можемо да очајавамо. Ако о горе наведеним речима размишљам христолошки, духовне добродетељи као смирење и љубав постају дубоко богословске. Када свој ум држиш у аду, смираваш се, али не психолошки већ онтолошки. Учествујеш у бездану ништавила, где си био пре него те је Бог призвао у биће. Проживљаваш отсутство Бога као егзистенцијалну празнину и таму, и у тој празнини срећеш свог прародитеља Адама како плаче и тугује због изгубљеног раја (једна од најомиљенијих тема светог Силуана). Тако се поистовећујеш са целим човечанством, посебно у палом стању и тако се поистоветивши са падом, задобијаш истинско самопознање и престајеш бити горд – то је истинско смирење. А истовремено почињеш да саосећаш са свима који су грешни као и ти, укључујући и своје непријатеље, те зато и почињеш да волиш све и свакога. Не емотивно, већ егзистенцијално, не као задужење које се испуњава по неком природном закону, већ учествујући у њиховом бићу, у њиховој удаљености од Бога, у њиховом умирању. Христос је испунио све ово, и
Август 2008.
без те чињенице христологија би остала лишена смисла свога учења. Ова кенотичка христологија светог Силуана повезана је с темом Преображења, која је основа атонског предања још из времена исихаста. Ово је интересантно како са историјске тако и са богословске тачке гледишта. За исихасте 14. века питање кеносиса изгледа није било водеће. Оно је мистично присутно, али свети Силуан га изводи на површину и поставља у средиште хришћанског живота. И зато нам је оно ближе него што су нам исихасти четрнаестог века. Наша епоха има огромно познање трагедије, празнине и ништиавила, више него Византија. Истовремено, ова тема може да заштити исихастички интерес христологије Преображења од опасности да овај буде схваћен у позитивистичком духу, слично ономе како то чине источњачке религије. Ако искуство Преображења треба да буде повезано са искуством Крста – а управо ово изискује
БОГОСЛОВЉЕ
само библијско сведочанство – исход је да аскетизам није индивидуални опит, већ учествовање у тузи целог света. Нема другог начина да угледамо нестворену светлост осим кроз страдање за друге и страдањем заједно са другима. Ово би променило учешће у искуству Преображења Христовог у проблем саучествовања у страдањима Христовим, Његовог силаска у ад, место смрти, а не у питање доприноса некој одређеној техници. Речи светог Силуана «држи ум свој у аду и не очајавај» нису метод, већ христолошки мотив за постојање аскетизма. Аскетизам црпи надахнуће и бива оправдан христологијом, а не моралом. Без христологије цео хришћански аскетизам би се претворио у демонски мазохизам.
Учење Цркве Постоји ли некаква еклисиологија у учењу светог Силуана? Одговор на ово питање зависи од тога шта очекујемо да откријемо у термину «еклиси-
ологија». Разуме се да се у њему не постоји никаква систематична анализа Цркве, а још мање треба да очекујемо да тако нешто нађемо код једног подвижника какав је свети Силуан. Иако су то наизглед само делови у његовом учењу, који се директно или индиректно односе на тему Цркве, ми ћемо управо на њих сада усмерити нашу пажњу. На самом почетку треба нагласити да код светог Силуана посебно откривамо како он неуморно и упорно говори о свеобухватности Цркве или тачније речено о њеној католочности. За њега, Црква није ништа друго до распростирање љубави Божије на сваког и на све – «да се сви спасу». Овај атонски светитељ није задовољан својим личним опитом љубави Божије према њему. Он жели, и то на веома категоричан начин изражава, да ову љубав виде и познају и други људи. «Господе, даруј Светог Духа тако да те сви познају у Духу Светоме». «Господе, дај ову љубав Своју читавом свету». Свети Силуан постојано моли Господа да се открије свим људима. Има сведочанство о томе како се једном кијевском подвижнику, светом Партенију, који је желео да проникне у тајну монашког живота, јавила Пресвета Богородица и рекла му: «Истински монах је онај ко се моли за цео свет». Све ово указује на то колико је његово богословље блиско светој Евхаристији, кроз коју Црква даје Христа целоме свету. Ово објашњава зашто је свети Силуан толико држао до молитве за мртве. Ово питање је толико битно у његовом учењу, да је он чак спреман да се супротстави мишљењу неких отаца, који једногласно држе до тога да не треба да плаче-
Август 2008.
мо за мртве, већ само за себе. «Када бих престајао да плачем за мртве, – говорио је – нисам више могао да их проливам ни за себе». И наводи речи једног подвижника: «Тражио бих, ако је могуће, да се сви избаве из ада, и тек тада би ми душа стекла спокој и блаженство». Ово је такође еклисиологија. Свети Силуан је рекао како је подвижник који му је рекао горе наведено, у том тренутку сабрао зрна за сетву. Једна метафора која нас води управо до Евхаристије. Тема је у сваком смислу евхаристијска. У време Евхаристије, Црква не само да се делатно моли за мртве и то у кључном тренутку анафоре, већ то и доживљава као општење живих и упокојених. Много тога је написано о великом значају који је старац придавао љубави за непријатеље. Већ смо поменули да је за овог светитеља то дубоко богословско питање. Треба да допуним да је оно истовремено евхаристијско и еклисиолошко. За светог Силуана «ако покушаваш да сачуваш умну молитву, треба да волиш оне који су те увредили и да се молиш за њих док у души не стекнеш мир. И тада ће ти Бог даровати непрестану молитву, јер благодатна молитва се дарује само онима који се моле за своје непријатеље». Опраштање непријатељима је толико битно за наше учешће у Евхаристији да га Господ поставља као услов за приступање Светој Трпези. Исто чине и свети оци као свети Максим Исповедник у свом тумачењу молитве Господње, затим свети Анастасије Синаит и остали. Сви грехови могу бити опроштени исповешћу пред свето Причешће, али ако се не помириш са својим непријатељима и носиш у срцу то зло које су ти нанели, није
7
8
наставак са стр. 7
дозвољено да учествујеш у Евхаристији. Зато свети Силуан толико настоји на очувању љубави према непријатељима. Друго занимљиво питање које је повезано са еклисиологијом и мишљењем светог Силуана јесте о томе шта бива са јеретицима. Међу догађајима из његовог живота које је отац Софроније забележио има једна приповест о оцу Касијану који је непрестано понављао како су сви јеретици пропали. А свети Силуан му је на то једном одговорио: «То не знам, али верујем само у Православну Цркву. У њој је благодатно спасење са христоподобним смирењем». Овакав став је веома важан. Он се јасно разликује од зилотског духа који је својствен многим монасима и на самој Светој Гори. Његов однос према овој теми која се дотиче деликатног богословског питања о границама Цркве, подудара се са ставом већине савремених православних богослова и то је оно што ми као православни јединствено можемо да кажемо за њих, који су изван Цркве, јер на тај начин избегавамо да осуђујемо било кога и остављамо да Бог на крају суди свима, па и нама. И на крају, да видимо како свети Силуан размишља о свештенству, а при томе посебно о епископима. Он на њих гледа као на носитеље благодати Духа Светог и оне који имају власт да «свезују и разрешују» грехове. Назива их пастирима чија је мисија да сабирају растурене овце, те да их духовно хране. Они су такође посредници народа пред Богом. «Господ њих нарочито љуби, а они љубе народ Његов». И свима скреће пажњу када каже: «Братијо, да будемо послушни својим пастирима, и тада ћемо имати мир и Дух Свети
БОГОСЛОВЉЕ уселиће се у нас». «Шта да кажем за епископе? Њима је дата велика благодат Духа Светога – они су постављени да буду над свима и као орлови обитавају у висинама одакле надзиру свеколику васељену и богословским знањем управљају својом паством». Изгледа да свети Силуан није био под утицајем модерних моралистичких ставова о свештеницима и епископима. Даље он каже: «Можда се питате како неки епископ или духовник могу да имају Духа Светог, када они воле да једу и имају друге слабости? Рећићу вам: То је могуће, ако они не прихватају лоше помисли. Тако да и ако има неку салбост, она не спречава благодат да обитава у његовој души, исто као што здравом дрвету не смета по нека сува грана да даје плодове». Оваквим ставом, свети Силуан изражава типично традиционалну еклисиологију, која је и данас карактеристична за целокупно монаштво Православне Цркве, и која извире из евхаристијске еклисиологије, а која је опет основ подвижничког настројења и живота. Ово је само неколицина кратких белешки о богословљу светог Силуана, па тако оне никако не исцрпљују богословско значење његове мисли. Наиме, да бисмо стекли комплетну слику, потребно је додати још нешто што је уско везано са антропологијом. Наиме, ово што до сада рекосмо дозвољава нам да изведемо неке важне закључке који се тичу односа богословља и подвижничког живота. Богословље је «слово» о Богу. То «слово» може бити изражено речима, али њихово значење и смисао разум не може да појми. Оне се дотичу читавог нашег битија. Аскетско предање светог Силуана се не убраја у
Август 2008.
Евагријеву аскетику која инсистира на очишћењу ума. Од недавно, она се убраја у аскетску традицију коју је прихватио и развио свети Максим Исповедник, а која је кроз исихастички покрет и атонско монаштво стигла и до нас. Ово предање истиче очишћење срца, које је средиште љубави и послушања. У том предању љубав је гносеолошка категорија – кроз љубав познајемо и кроз љубав Божију бивамо познати. Подвиг љубави води ка једном богословљу које може бити предано преко логичних концепата у облику односа, општења, личности итд. Према томе, то богословље није нерационално, већ је то богословље које гради концепте, чији је циљ ослобађање човековог ума од уског рационализма. Пружајући нам тако могућност да у свом слову о Богу укључимо читаво наше биће у његовом односу са другима и са Богом, Који вечно постоји и Који јесте. Богословље о очишћењу срца од сваке страсти, тј. од самољубља ишчезава пред Христовим Крстом. Христос будући слободан од сваког егоизма и поистоветивши се са људима чак и у смрти, открива нам битије Божије као Тројицу – Три љубљене Личности и на тај начин нас обожује, дарујући нам благодат Духа Светог како бисмо могли да познамо Бога и како ми бивамо познати од Њега у Христу тј. љубећи Онога који је пре тога нас заволео. Све ово се у Духу Светом остварује у заједници као Телу Христовом, која јесте Црква. Зато се подвижништво не јавља као нешто што иде упоредо са Црквом, већ је његово место у Цркви где се остварује и сама суштина Цркве, као заједница у љубави, кроз борбу са стра-
БОГОСЛОВЉЕ стима, које јесу препрека тој заједници и љубави. Тројично богословље гледа на аскетско богословље светог Силуана као на христологију, пневматологију и еклисиологију. То је богословље које лако може да се преведе на језик догматике. Дошло је време када богослови стваралачки могу да искористе ове изворе, тако да се наново откривају онтолошка
значења догмата, а не да и даље буду суве тврдње које стручњаци непрестано понављају. Нека би нас молитве светога Силуана водиле путем истинског богословља, које није ништа друго до виђење и познање Бога у благословеној Тројици, кроз љубав која повезује три божанске Личности у једно неразделиво јединство зајединичарења, које нам
Август 2008.
се открива у оваплоћеном Сину, Господу нашем Исусу Христу. И у заједници љубави коју Дух Свети саздаје у нашим срцима, тако да Га познајемо управо како Он и јесте, љубећи све што је Његово – наше ближње и сву твар у заједници Тела Христовог тј. у Цркви. Превод са бугарског: Сестринство Тројеручице – Шибеник
О пагубним новотаријама тзв. ревнитељâ старог начина служења осврт на испаде секташких псевдозилота у Душковцима код Пожеге Истински побожни, црквено, светосавски савесни људи у нашој Цркви запањени су новонасталом халабуком у делу Жичке Епархије, коју изазива групица (или пар групица, које претачу „из шупљег у празно”, као они Мирашеви, с путујућим аутобусом) псевдозилотâ, секташа по менталитету, по понашању сасвим туђем Православљу, а што несрећна, плаћеничка мас-медија „проевропске” Србије итекако надувавају, репризирају – као да је то главни проблем Србије и Српког народа, и то у моменту док Косовски пожар гори и спаљује савести, уз подршку истих проевропских мас-медија, разноразних владиних и невладиних Еврослинаваца, за које не постоји, и треба да нестане, Србија на Истоку, и Балкан као колевка Европе, а да остане само бедно епигонство трабаната оних који су нас јуче здушно бомбардовали због суманутог, њима а не народу служећег комуњаре.
Црквени људи се питају (био нам је у посети, у Острогу и Тврдошу, пун аутобус верника управо из Пожеге): Какви то медиокритетски менталитети брукају Србију у име „предања Цркве”, у име тобоже „одлуке Сабора”, коју нису ни добро прочитали, а камоли схватили, јер, и таква како је срочена, одлука Сабора говори само о „вековном поретку наше Цркве”, а не о јучерашњем, скоројевићском, умишљеном тзв. „старом начину служења”, секташки схваћеном „поретку” Литургије – каквога нема ни у српском Синодском Служебнику (ни оном о. Јустина) – који „/без/поредак” по незнању и игноранцији литургијско-канонског реда и поретка у Цркви намеће секта конвулзивних „духовника”, и њихових суфлера, одметнутих и једних и других од својих канонских Епископа. Да је то тако види се из неколико елемената духовног слепила које их карактерише: 1) Откада то да су, сад одједном, незнатне разлике у поступцима и покретима, небитним и променљивим детаљима, при свршавања Свете Наднебеске Тајне Евхаристије – тобожње „одступање од Праве вере” (коју су они учили „по звездама” и „месечевим менама”), кад је то одувек тако бивало, и бива, и биће: као што је једно па ипак 4 Јеванђеља! Једна па ипак 3
9
10
наставак са стр. 9
БОГОСЛОВЉЕ
Литургије! Један у основи, па ипак више разних манастирских и парохијских Типика (не постоји, нити је икада постојао „један важећи Типик” за све и свагда, ако се иоле зна о чему се говори; осим ако новопечени „типичари” не мисле на лоше и дефектно склепан „дајџест” П. Николајевића, из времена црножуте монархије). Двадесет Светогорских манастира и данас служе Једну Свету Службу Богу Живоме, уједињени у „јединству Вере и Заједници Духа Светога”, али неједнаки (јер нису клиширани, попут Латина) у детаљима, у „типицима” (зато кажу: „сваки манастир – свој типик”), а тако служе и манастири и цркве широм Православног света, па и унутар једне и исте Помесне Цркве (на које Православне цркве Арх. Сабор у својој одлуци упућује, али ко од „зилота” стварно слуша Сабор или другу Православну једноверну и једноцрквену браћу?). Тако смо и ми служили, и служимо, откако смо предстали – недостојни одувек и до данас – пред Страшни Престо Господа Славе, на коме лежи Јагње Божије – од века Жртвовано, из безмерне Љубави Свете Тројице, за живот света и спасење. (Да ли та смућена група људи, подстицана или предвођена смушеним „вођама” и идеолозима небивалог антилитургијског бунта, из својих маловерних, скрупулозних, или окорелих савести, помишља уопште какву хулу чине кад Свету Тајну Бескрвне Жртве Богочовечанске прекидају – зарад чега? зар зарад фарисејског „не дотакни, не додирни, не окуси”?! – Кол.2,21). Ако им ишта вреди, потсећам их да сам тако, како одувек служим (ево 50 година, мање 1) служио и у пожешким Душковцима, када сам, замењујући Еп. Жичког + Стефана, освећивао темеље овога дивног Храма кога сада „путујући циркус” једног дојучерашњег удбаша срамоти, пред лицем честотог народа какав је у Светосавској Жичкој Епископији. 2) Ко је то фамозно „удружење грађана Законоправило”, и каква је то еклезијална, црквено– парохијска (а надепископска!) величина, или ентитет за себе, да се оно са-поставља и супротставља Епископу и свештенству и мноштву народа Божијег – пуноћи Цркве Православне у свету? И притом на челу има дојучерашњег удбаша, који је у време комунизма на то исто свештенство уперавао пиштољ? Нажалост, свима је већ познато да иза тог и таквог „удружења Законоправило”, као црни маг и спиритус агенс свега сличног антицрквеног у СП Цркви, стоји извесни Миодраг Петровић, који је то исто Законоправило упрљао и осрамотио када је у тај
Август 2008.
канонско–правни зборник уносио унијатску кривоверу и кривочтеније, учитавао и уписивао непостојеће, ни у једном православном старословенском тексту, тобожње писање и изговор Свесветог Имена ХРИСТОС као унијатско крње, дефектно и осакаћено „Христ”! И то је подметнуо Жичкој Епископији (као издавачу) за прославу 800 годишњице Свете Жиче! Овај пропали у свакој научној струци, у којој се огледао, и самозвано титулисани „академик” (питајте о њему било кога у САНУ), пише том „удружењу Законоправило” упутства, директиве, сао-
пштења, па и најновија о овоме срамном испаду у Душковцима, и обајвљује их на дозлабога срамним сајтовима (какви су „revnitelj.com”, „novinar.de”, „Ihtys” – раније „gazimestan”), а подмеће сличне текстове и једном младом, неупућеном а болесном човеку: како је у СПЦ на мајском Сабору „извршен пуч”! (тако се они „позивају” на „Сабор” кад им треба, и они му, својом папистичком „непогрешивошћу”, прописују шта је „канонско” урадио или одлучио, а шта није), па је и овде у унапред режираном скандалу у Душковцима – јер је група „Законоправило” дошла из Чачка са готовим паролама и транспарентима, уз намонтиране микрофоне, припремљене провокације, режирану галаму и хаос у Храму, гужви и беспоретку, који углавном изазивају у најсветијем часу Литургије: нпр. стану одједном певати углас будибогзна шта, или полежу по патосу, и тако праве сцене (које снима од њих наручена ТВ екипа), дакле проду-
БОГОСЛОВЉЕ кују новотарије небивале код нас, у име „одбране старог поретка” богослужења, за које, кад су неки од њих питани, нису знали ни да бекну, мимо онога што су научили „негде у Овчару”. Тај популарно звани „Мики” Петровић написао је: како је „народ” у праву да бунтује против свога Епископа, позивајући се притом, као велеучени „канониста” (а уствари дилетант, као секташ који произвољно цитира Св. Писмо) на 15. Канон Прводругог Фотијевог Сабора, који баш никакве везе нема са оваквим понашањем самозваних „ревнитеља”, а притом је прескочио и да спомене Каноне 13. и 14. истог Светог Сабора, који се управо односе на такве мутиводе и цркворушитеље, какав је он и његов „председник” самозваног „удружења законокварило” – познат већ као „Патријарх Милоје”. Нажалост и Петровић и фамозни Милоје у милости су код неславног по новијем нецрквоградилачком понашању „духовника свега Овачара” и шире (иако му је Владика Жички то право већ ускратио, јер га је толико пута злоупотребио), игумана Венијамина из Преображења (чије је друштво одметника од својих Епископа порасло за још њих пар, па му Милоје, пред њим лично, врбује и друге), који је својим псевдозилотизмом већ изгубио један женски манастир (Стјеник) и иде даље, ако се не заустави покајањем пред својим Епископом, ка секти коју већ зову „Венијаминовци” (као некада „Авакумовци” у Русији). Боље би му било да је послушао савет који му је недавно упутио његов некадашњи сабрат из Преображења, потом дугогодишњи Хиландарац и сада две деценије Светосавац-Јерусалимац (у ман. Св. Саве Освећеног), отац Григорије (чији смо савет објавили у изашлој 3. књизи о Литургији, стр. 534). 3) Игуман Венијамин, са пар својих епигона, чини и ово безакоње, бесавесни акт антидуховнички и антиканонски (сазнао сам то, нажалост, тек пошто сам отишао из Жичке Епархије): Забрањује деци да се Причешћују чак и кад их Епископ позива да се причесте! По којем ли то „вековном поретку” Најсветије Службе Православне он одлучује: да се деца не могу чешће причешћивати!? – па ни на Ускрс, што је сасвим супротно Јеванђељу Благога Исуса Христа – Најлепшег Детета међу синовима људским (Мт.18,2-6;19,13-15)? Или: где у Светом Предању Цркве има примера, које он и потстиче и толерише: да се у Цркву продире, упада, и бунтовнички намеће присуство Божанској Литургији са паролама и транспарентима у рукама, као
Август 2008.
на митинзима несрећних народоразбијачких странака? Или пак, певање били шта и било кад на Литургији, кад и како се коме од заведених а незнавених „богомољаца” допадне, па онда галамљење и прекидање Службе Божије коју служи Епископ! (Знам да ће он, и слични му, одмах споменути „Светог Николаја”, а ја ћу им на то споменути: да су и ту слични епигонима окупљеним око грубијана и јеретика Диоскора, творца разбојничког Сабора (у Ефесу 449. г.), који се и позивао и заклањао иза Св. Кирила Александријског, а ни веру ни богословље и Црквоградитељство Кирилово није имао ни знао, нити следовао итосу и етосу – моралу и нарави, христољубљу и братољубљу великога Оца Цркве Кирила). 4) Откуда, и откада, у Цркви братољубивог, јер христољубивог, Светога Саве Свесрпског и Свеправославног, изненадна појава ових нових, језуитских инквизитора, шпијуна савести Епископа и Свештенослужитеља, са шиљаним по Србији својим уходама и жбирима, са огавним сајтовима, e-mail-пљуваоницама, текстовима без потписа, препуних бескрупулозних лажи, клевета, подметања (ја сам за њих, рецимо, „агент Ватикана”!), који су одједном умислили да „Богу службу чине” таквим подозрењима свих и свакога ко се не понаша или „не служи” онако како су они „одувек” служили? Да ли су, питамо се, ти фанатични (све до штрајковања у Храму!) поборници умишљеног „старог начина служења” завирили макар у неки наш рукописни Служабник (ево сад смо објавили факсимил Ораховачког из 18 века!) или рецимо Хиландарски, Дечански, Пљеваљски, Никољачки, Крушедолски, или пак у који Србуљски штампани Служебник, као Ободски, Гораждевачки, или макар добро проучили Служебник о. Јустина или Св. Синода, преведен и приређен под руководством Свјатјејшег Патријарха Павла? Али, док је он био здрав, и такође док је био жив Патријарх Герман, није било овакве халабуке и бруке, а служило се како и данас служимо, без хистеричне, неуротичне ускости, исључивости, незнања и бесловесја, какво у овој години и по показују овакви инквизиторски, медиокритетски менталитети. (На жалост, уз подршку пар митроносних глава, који – еда Бог дâ – да се тако ревњиво баве својом градином!). И њима – самозадуженим „поборницима предања” – не смета „штрајк глађу” сабраће свештенослужитеља, пред очима неба и земље, и то кога и где? – а смета им неки откачени поп: са колико тонова јачине он изго-
11
12
наставак са стр. 11
БОГОСЛОВЉЕ
вара неку молитву у Служби, а да се притом и не запитају о смислу, дубини, висини, ширини, бескрају садржаја богонадахнутих речи те молитве у Литургији, која је плод неисказивих уздаха Духа Светога (Рим.8,26) као душе у Телу Христа Богочовека, чији смо ми сви удови и чланови!? Е да ли се то, браћо, Христос раздели у нама, или се ми оделисмо од Њега? Уместо да Га, у јединству вере и заједници Духа Светога, у Литургији нераздељиво раздељујемо и Причешћем се узајамно сједињујемо с Њиме и међу-
Август 2008.
собно, и освећујемо Њиме, Једино Светим, јер Он као Јагње Безазлено и Непорочно узима све грехе наше и свега света, ми изгледа, по Апостолу, „једни друге гриземо и прождиремо”, не гледајући да се, можда, „међусобно не истребимо”! (Гал.5,15) – на злурадост онима којима је мало српске народне пропасти, па раде здушно да нам и Општи Дом Спасов растуре. А Жича се зове, и јесте, Општи Дом Спасов, и она је родила и Општи Дом Спасов у Пећи Метохијској и Свесрпској. Недеља Свих Светих, 2008. + Еп. Атанасије, ман. Тврдош
прота Васо Ивошевић
Др Никодим Милаш епископ далматинско-истарски Епископ Никодим Милаш као знаменита личност у новијој историји Православља, напосе за нашу Цркву представља још непроцењени капитал богословске наукe, архипастирске службе и националног рада. – 1955. г. навршило се сто десет година од његовог рођења, четрдесет од смрти и двадесет пет од преноса његових посмртних остатака из Дубровника у родни му град Шибеник. Родио се у Шибенику 16. априла 1845. г. у породици врличког трговца Трифуна Милаша. Основну школу завршио је у Шибенику, а филозофски факултет у Бечу. Теологију је студирао у Кијевској духовној академији, у којој је 1874. г. промовисан за магистра богословља, после успешно одбрањене дисертације «Достојанства у православној цркви по црквеноправним изворима до XIV века». Ради усавршавања у грчком језику, боравио је годину дана у Богословији на Халки. Још 1871. г. постављен је
за наставника црквеног права и практичног богословља у Задарској богословији. Замонашио се у манастиру Драговићу 1873. г., а затим га је епископ Стефан Кнежевић рукоположио у чин ђакона и јеромонаха. Ускоро је постављен и за ректора богословије. Године 1875. достојно је репрезентовао Српску Цркву на интерконфесионалној конференцији теолога у Бону. Знајући све то, српска влада га је позвала да реорганизује Београдску богословију, у којој је остао као ректор две године. Високи углед Задарске богословије и одлична научна спрема њених слушалаца је углавном резултат савесног и интензивног Милашевог рада, у којој је провео већином као ректор, од 1871. до 1890. г. Његов успех у теолошкој науци, особито у области црквеноправној и историјској, прочуо се не само у православном свету, него је цењен и од римокатоличких и протестантских богослова,
а његове савете тражили су и поглавари аутокефалних цркава у решавању важних правних питања. Черновички богословски факултет изабрао га је за почасног доктора теологије 1881. г. поводом објављивања његовог познатог дела «Словенски апостоли Кирил и Методије и истина Православља». Шеснаестог септембра 1890. г. посвећен је у Бечу за епископа од черновичког митрополита др Силвестра (Андрејевића) и бококоторског епископа др Герасима (Петрановића), а 19. октобра је устоличен у Задру. На својој дужности је остао до 19. јануара 1912. г. када је насилно пензиописан. Епископ Никодим тада се преселио у Дубровник, где је написао, поред осталих, и два своја важна дела «Казнено право Православне цркве» и «Стон у средњем веку». Објава Светског рата затекла га је на лечењу у Рогашкој Слатини. Аустриске власти окривиле су га за велеиздају. Полиција је обила његов стан
БОГОСЛОВЉЕ 23. јула 1914. г. после поноћи и однела многе драгоцене рукописе, поред осталих и студију у рукопису о односу државе и цркве у Аустро-Угарској монархији, као и читаву приватну преписку. После краћег боловања, 20. марта 1915 г. на наш Велики петак, епископ Никодим је умро у Дубровнику и сахрањен је у приватној гробници једне српске обитељи. Тихо и скоро незапажено опојан је и сахрањен највећи канониста православног света у пожару рата. Тек 1930. г. у октобру, његови посмртни остаци пренети су о државном трошку из Дубровника и свечано сахрањени у посебној капели на православном гробљу у Шибенику у присуству претставника Цркве и научних установа. Та-
ко му је одано опште народно признање за његов неуморни архипастирски, научни и национални рад. Епископ Никодим био је носилац ордена Гвоздене круне II ст., Св. Ане, Св. Саве и Даниловог ордена I ст., био је члан Далматинског земаљског сабора, почасни члан Петроградске и Московске духовне академије, бугарског словенског добротворног друштва у Софији, Свештеничког и Монашког удружења у Београду, дописни члан Српске академије наука, прави члан Друштва за новије историје Аустрије у Бечу, Друштва филохриста у Атини, Матице далматинске, Матице српске, Српског археолошког друштва и Друштва св. Саве у Београду. Српска влада нудила му је 1905. године положај београ дског
Август 2008.
митрополита, који је одбио, а био је и кандидат при избору патријарха у Карловцима 1906 год. чему се противила мађарска влада. Његови научни радови до 1914. г. износе преко 180 публицираних расправа, монографија, критичких осврта и прилога. Одлично је познавао грчки, латински, италијански, руски, немачки, француски и енглески језик. Многи његови радови превођени су и по више пута на руски, италијански, немачки, грчки, руму нски и бугарски језик. Библиографија његовог целокупног научног стварања дели се, углавном, према једној стручној подели у три основне групе, и то: I) црквеноправна дела, II) црквено-историјска дела и III) радови разне богословске садржине. Из области права, поред осталих, истичу се: «Правила св. апостола и прва четири васељенска сабора. Српски превод правила с тумачењем» I и II књ. Панчево 1878. г.; «Зборник правила св. апостола, васељенских и помесних сабора и св. отаца који су примљени православном црквом» (у српском преводу с грчког оригинала) у Задру 1884; «Православно црквено право», Задар 1890. (три издања на српском, преведено на руски, немачки, грчки, бугарски и румуњски језик); «Правила православне Цркве с тумачењима», I и II књи. Н. Сад 1896; «Устав Св. Синода и Устав православне конзисторије у Црној Гори», Цетиње 1905; «Рукоположење као сметња браку», Мостар 1907; «Црквено казнено право», Мостар 1911. Из области историјске науке, скренуо је пажњу особито својим расправама: «Словенски апостоли Кирил и Методије и римске папе», «Источно црквено питање и задаћа Аустрије у ријешењу тога питања»,
13
14
наставак са стр. 13
Задар 1899; «Св. Фотије, цариградски патријарх», Задар 1896; «Documenta spectantia historiam orthodoxae dioecesis Dalmatiae et striae a XV usque a XIX seculum» (I књ.), Задар 1899; «Православна Далмација», Н. Сад 1901; «Ммтрополит Стефан Стратимировић о православној Цркви у Далмацији», Задар 1902; «Унијаћење у Далмацији», Задар 1904; «Православна дијаспора у Аустрији», Задар 1907; «Источно питање», Задар 1907; «Св. Василије Острошки», Дубровник 1913; «Пропаганда, њезин постанак и данашња уредба», Београд 1889.
БОГОСЛОВЉЕ Одлично познавање класичних и савремених европских језика, теологије и друштвених наука, омогућило је епископу Никодиму овако многоструки и обилни научни рад; оно му је дало могућности да води строго стручне полемике са ученим људима свога времена, као што је случај и са познатим берлинским професором Деличем, на чију је књигу »Babel und Bibel « одговорио познатом критичком расправом »Ex Oriente lux«, Задар 1903. Животно дело еп. Никодима Милаша с правом очекује свог обрађивача. До сада се мало на томе учинило. Једи-
Август 2008.
но што је Преосвећени г. епископ Симеон Станковић објавио своју информативну студију о великом покојнику у четвртој свесци «Богословља» за 1930. г., којом се и потписани, углавном, користио. Проучавање живота и рада овог научног великана и примерног архипастира, чија је хуманост и брига о народу и клиру добро позната у овим крајевима захвална је тема и биће драгоцени прилог историји православне Цркве у Далмацији. А то је и наш дуг његовим заслугама. (Весник, бр. 156.)
Пише: Јован Папан
Историјат и развој гусларске традиције Гусле су инструмент који се помиње на нашим просторима још у 10 веку. Претпоставља се да су пренете на тло Европе из Азије. Биле су присутне на двору Стефана Првовенчаног (13. в.) и помињу се током целог средњег века. Гусле су једноставан кордофони инструмент са једном струном (много ређе са две, па разликујемо једноструне и двоструне гусле), и основна им је намена да буду пратња гласу при певању епских песама. Ради се о гудачком инструменту – звук се производи превлачењем гудала преко струне. Главно подручје распрострањења гусала у великој мери се поклапа са територијама тзв. динарске културне зоне, и обухвата Црну Гору, Херцеговину, Босну и Србију (највише јужну, југозападну, Косово и Метохију и Срем). Гусле је кроз историју својим инструментом сматрао не само православни, већ и муслимански и католички живаљ, а распрострањене су и у Хрватској, нарочито у Далмацији и њеном залеђу (где преовлађује динарско становништво) и Албанији. Македонија такође
познаје гусле, а негује и епске песме у нешто другачијим формама. Већ у Вуково време у Србији је гусларска пракса била у опадању, а у Срему и Бачкој су гуслали готово само слепи просјаци. Најживља гусларска традиција одвијала се у Црној Гори, Босни, Херцеговини и јужним и брдовитим крајевима Србије. По речима Вука Караџића, у овим крајевима „тешко је наћи човјека да не зна гудјети”. Као време процвата гусларске традиције обично се узима период краја 18. и почетка 19. века. Овом периоду припадају песме које је сакупио Вук Караџић, између осталог и циклус устаничке епике који је управо тада био у настанку. Ове песме теоретичари народне књижевности обично сматрају „највишим дометом” нашег епског усменог израза. По речима филолога Јована Деретића, оне се данас још називају и класичном редакцијом наше народне епике, због високог уметничког квалитета који им се признаје. Захваљујући овим песмама српска јуначка епика често се сматра главном вре-
БОГОСЛОВЉЕ
дношћу наше усмене књижевности и једном од најзначајнијих појава у епској поезији европских народа после Хомера, последњим великим поглављем њене историје. Али, ово је и доба последњег аутентичног таласа епског усменог певања. Период од друге половине 19. века па надаље често се сматра периодом деградације и постепеног изумирања епске песме. Насупрот овој генерализованој тези о процвату, пропадању и нестанку епске традиције током два века – од устаничког доба до модерног периода, озбиљније проучавање показује да епска традиција данас постоји у веома развијеном и распрострањеном виду, а негује се чак у оквиру посебних институција. Гусларска пракса је данас, по речима Д. Големовића, постала „масовна, изражавајући се на безброј начина, од одржавања гусларских концерата и такмичења, до публиковања гусларских песама на разним аудио и видео ‘носачима’. Феномен гусала, по његовим речима, прети да својом масовношћу ‘угрози’ чак и новокомпоновану народну музику”. Као илустрација данашњег стања, послужиће нам податак да тренутно постоји „бли-
Август 2008.
зу 60 друштава гуслара, сврстаних у три републичка савеза и обједињених у савез гуслара, популарно назван Савез гуслара српских земаља”. Ако притом додамо да у раду ових друштава учествује скоро 4000 чланова, јасно је да се ради о веома виталној и снажној пракси. Током 20. века је неминовно, услед општег процеса модернизације, дошло до промена и у гусларској традицији – она није преживела у свим својим облицима. Културни елемент динарске географске зоне, са (историјски гледано) најснажнијом епском активношћу (подручја Црне Горе и Херцеговине), изглада да је највише утицао на опстанак гусларства. Истовремено, у другим областима, као што су Војводина и Србија, дошло је скоро до потпуног изумирања оне епске традиције каква је постојала у 19. веку (нпр. слепих гуслара и песама клањалица). Мада су и раније постојала организована окупљања гуслара, (као што су такмичења у време краљевине Југославије), до праве институционализације долази од 60-их година, када се формирају гусларска друштва. Прво друштво са радом у континуитету основано је 1961. године у Сарајеву, и својим деловањем подстакло је стварање других друштава широм Југославије. Данас се готово сва гусларска активност одвија у оквирима друштава, која обједињују савези гуслара са својим статутом, програмским задацима, циљевима. Иако распрострањена на читавом подручју српских земаља, друштва гуслара данас окупљају становништво претежно пореклом из црногорско-херцеговачке области (Црногорска брда и Стара Херцеговина). Ова црногорско – херцеговачка гусларска „струја”, која се показала најживљом, установила је, преко својих припадника, једну нову, више градску него сеоску гусларску праксу какву данас имамо на целом подручју Србије, Црне Горе и Републике Српске. Д. Големовић данашњу праксу због тога назива хибридним сеоско–градским обликом. Начин гуслања који се овде негује (црногорско-херцеговачка област) постао је данас доминантан те обликује извођачки стил нових генерација гуслара. Народ овог подручја је кроз историју био веома везан за гусле и епску песму, он је, по речима Владимира Дворниковића: „вековима сав свој душевни живот изражавао и проживљавао кроз епски десетерац.” Црна Гора се издвајала по својим епским специфичностима још у Вуково време – он у својим наставак на стр. 18
15
16
Ново издање издавачке установе Епархије далматинске – ИСТИНА Свети Григорије Ниски
ЖИТИЈА – ОДЛОМАК – На чудесан начин Бог је установио ред и поредак празника које прослављамо сваке године. На пример, данас смо већ прославили један празник о којем ћемо касније рећи коју реч. Наш поредак духовних празника којем нас велики Павле поучава, се састоји у знању о небеској стварности (1.Кор. 12, 28; Еф. 4, 11). Он каже да су на почетку апостоли поштовали поредак који су установили пророци заједно са пастирима и учитељима. Ред годишњих прослава се поклапа са овим апостолским поретком. Међутим, први (поредак) се не поклапа са осталима, јер богојављење Јединородног Сина Божијег, кроз Његово рођење од Дјеве, није у свету васпостављено само као свети празник, већ као Светиња над светињама и Празник над празницима. Зато хајде да набројимо оне који следе овај поредак, који нам предаде сабор апостола и пророка. Заиста, људи попут Стефана, Петра, Јакова, Јована и Павла поседују апостолски и пророчки дух, а одмах после њих долази свештеник и учитељ (Василије) који припада хору оних које данас прослављамо. Шта је, онда, овај празник? Да ли да говорим о имену или о благодати довољној да открије човека? Знате да постоји учитељ и пастир међу апостолима и разумете значење оваквих титула. Говорим о Василију, сасуду изабраном (Дап. 9, 15), познатом по свом часном животу и проповедању. Од рођења је угађао Богу, достојанствено се од своје младости владао и био је, попут Мојсија, научен мудрости (Дап. 7, 20-22), хранио се словом освештаним од јуности своје до зрелог доба, да би потом и даље настављао да узраста и плода доноси. Све нас је поучавао божанској и световној му-
СВЕТОМ
дрости. Као храбри, искусни човек наоружан против непријатеља, поразио их је у обема вештинама. Био је победник у свакој од њих, противећи се онима који се истини одупираше и наметаше дела јеретичка уместо Светог Писма, односно мешаше јелинско учење са својим сопственим. Победа над овим непријатељима није изазвала њихов слом, већ васкрсење; они који су истином побеђени посташе победници, против лажи крунисани. Радујемо се овом данашњем славословљу које се узноси истинском тумачу Духа и добром војнику Христовом (2.Тим. 2, 3). Он који ужива друго место са апостолима, гласно проповеда спасење, а његове снажне беседе отворено за Христово Име ревнују. Да је Василије живео у исто време када и свети апостол Павле, уживао би исто поштовање као Сила и Тимотеј. Штавише, следеће запажање није далеко од истине коју ми разумевамо: благослов светих је у времену присутан. Када је у питању врлина или зло, време не
17
М ВАСИЛИЈУ ВЕЛИКОМ признаје разлику између прошлости и будућности; нити је оно исто или различито, јер се добро у избору састоји, а не у времену. Али, потражимо оно што је предмет вере и разума. Када праведник упоређује чуда постављена пред њега, он један дар у оба проналази, који је истога духа (Рим. 12, 6). Ако поштујемо светог апостола Павла који је у прошлости живео и Василија који је живео много генерација после њега, можемо рећи да промисао Божији у нашу корист сведочи, те да, по врлини, ниједан од њих није мање вредан. Исто тако, на пример, имамо Мојсија и много раније Авраама; Самуила после Мојсија, а онда Илију; затим Јована (Мт. 11, 11), Павла и коначно Василија. Као и у ранијим временима, не постоји никакво друго место када су у питању светитељи, који Богу славу узнесоше, па је боље да не говоримо о врлини и привилегованом месту у времену. Ове речи сведоче да промисао Божији сведочи у нашу корист. По пророковим речима, Бог је знао све ствари пре него што
су оне настале и узео је у разматрање ђавољу порочност која се укоренила у роду људском. Бог је у сваком времену нудио лек за човекову болест, како она не би остала неисцељена и како тај лек којим Он жели да одржи род људски не би недостајао. На пример, када је халдејска философија преовладала, они који су одређивали узрок бића помоћу кретања звезда, нису у обзир узели стваралачку силу Бића које их превазилази. Тада је Авраам истражио оно што лежи иза видљиве стварности. Вером је созерцавао Бога истинитог, усмерио је своју пажњу, напуштајући лажну домовину (1.Мојс. 12, 1) и посматрао однос чула и видљиве творевине. Верујем да би у обзир требало да узмемо дух и знање Мисираца, гатање које паметно обмањује душе; Мојсије је сигурно био упознат са њим и његова узвишена мудрост је била у стању да разори мисирску лажну мудрост. Свакако да је Мојсије знао за њихову препреденост о којој сведочи Свето Писмо, зато што је његова моћ надмашивала њихово издајничко гатање, те је он египатску коњицу уништио божанским знацима свише. То ти је познато и кроз друге примере – путем симбола штапа (2.Мојс. 7, 9-12,15,17,19). Током времена Израиљ је осто без вође и начинио је велику грешку уједињујући се са локалним племенима. Док је још Самуило био жив, он је остао послушан и одбио је било какву работу са иноплеменицима. У тако замршеној ситуацији, народ је бирао цара и Самуило је окупио племена са намером да изабере једно. Превод с енглеског: Сестринство Тројеручице – Шибеник
18
наставак са стр. 15
БОГОСЛОВЉЕ
збиркама посебно означава песме из Црне Горе. У Црној Гори гуслар никада није било занимање, али мало је било Црногораца који нису били гуслари. Главни ток црногорских песама чине песме о црногорским бојевима 18. и 19. века. Поред сукоба са Турцима, теме песама су и отмице стада, пљачкашки походи, четовања, међуплеменски сукоби. Све песме, па и оне које су дошле са стране, одликује снажан локални колорит – оне су веома сведене, са више историје него поезије, врло реалистичне, са готово документарном тачношћу. У Црној Гори, критеријум за опстанак песме је њена поузданост, јер се оно о чему песма говори узима за посведочену истину. „Црногорци: за сваку своју работу помислите шта ће гусле казати!” – ово су речи кнеза Данила које довољно илуструју претходно речено. Као што је наведено, главне теме су везане за општу и локалну историју, а готово да нема личних повести, песама о женидби, љубави – ове теме су црногорској епици 18. и 19. века углавном стране. Историјска слика црногорске епске песме у 19. и 20. веку може се довести у везу и са узроцима њене данашње виталности. Овде је она најпре почела да се трансформише, прилагођава новим околностима. Те нове околности су пре свега развој писмености и утицај писане књижевности. Под овим утицајима, прве „песме на народну” стварају владике Петар I и Петар II, уводећи у епску песму израз својствен индивидуалистичком песништву. Међутим, ове песме довољно су блиске изворној народној епици да их народ прихвата као своје, па за њима песме у народном стилу спевавају и многи други. Од средине 19. в., путем штампаних књига и брошура, епске песме се преносе и шире и по Црној Гори и изван ње. Права поплава штампаних песама, оних изворних, али и писаних епских хроника у народном стилу појављује се како у облику збирки, тако и као појединачне песме „јефтини броши-
Август 2008.
рани репринти” – како их назива Алберт Лорд. Њихова ниска цена и распрострањеност утичу на то да оне временом постају све доступније народном певачу па је тако њихов утицај на њега све већи. Под утицајем штампаних песама учвршћује се идеја о фиксираном тексту, песме се уче напамет и губи се усмени поступак испевања песме који су познавале старије генерације. Репертоар гуслара временом постаје све разноликији – поред песма из Вукове збирке и других збирки из 19. века, у 20. веку то су махом поетске творевине књижевника и песме самих гуслара. Важна нова карактеристика ових песама је рима – песма се испевава у римованим двостиховима, а овај „модернизам” се толико укорењује, да се стари епски садржаји чак препевавају, преоблаче у рухо риме и савременог језика. У последњим деценијама 20. века, поред десетерца уводи се и све више осмерачких песама, уз гусле се певају тужбалице, свирају кола, па чак и лирика уз гусле наилази на одличан пријем код публике. Паралелно са овим променама, током 20. века долази до потпуне доминације гуслара са црногорско-херцеговачког подручја. Они долазе у нове средине, у Србију, Босну, (на школовање, рад – врло често војну службу, или као колонисти), и ту доживљавају успех и признање као гуслари. Тако су још у првој половини 20. века (период између два светска рата) најбољи гуслари у Србији (нпр. Петар Перуновић, Јеврем Ушћумлић и др.) били они који су се доселили из Црне Горе. Од 80-их година надаље, гусле доживљавају праву масовну продукцију, издају се бројне плоче, касете и видео касете, које се продају у тиражима од 100.000 или чак пола милиона примерака. Овај период обележавају гуслари Бошко Вујачић и Бранко Перовић, док их на крају века смењују гуслари млађих генерација, Саво Контић, Ђорђије Копривица, Миломир Миљанић и др. Током деведесетих година, под утицајем актуелних политичких (ратних) и културних збивања долази до нагле еманципације гусларства и на подручју Републике Српске, као и до уједињења гусларских савеза на све три српске територије у Савез гуслара Србије, Црне Горе и Републике Српске, који функцонише као једна целина са корпусом од више хиљада активних гуслара свих генерација. (овај текст представља део из дипломског рада под називом „Гусле некад и сад: гусле као музички и друштвени феномен”)
НОВА А Њ ИЗДА
БОГОСЛОВЉЕ
Август 2008.
Ларс Тунберг
Микрокосмос и посредник Теолошка антропологија Светог Максима Исповедника ИСТИНА – Издавачка установа Епархије далматинске
– ПРЕДГОВОР – Поновно објављивање ове књиге готово тридесет година после њеног првог појављивања јесте само по себи изванредно одавање почасти трајној вредности Тунберговог пионирског рада у овом пољу. Такође, то је догађај неумањене вредности у свету свеукупне теолошке науке, јер мислилац којем је посвећен јесте човек од великог значаја. Максима Исповедника треба посматрати не само у контексту источне хришћанске традиције, већ у контексту свеукупног историјског хришћанства. Он је једна од истакнутих фигура Православног Истока која са неуспоредивим ауторитетом изражава пуну равнотежу и интегритет византијске мисли, писац чије име заслужује да стоји раме уз раме са највећим представницима хришћанског Запада. Док се ова књига налазила у процесу настајања, о Максимовој теологији много мање се знало у енглеском говорном подручју него што је то данас случај. Рад научника попут Јована Мајендорфа (John Meyendorff) и Јаросла-
ва Пеликана (Jaroslav Pelikan) учинио је много да би скренуо пажњу јавности на пресудан положај овог мислиоца у традицији Истока, „правог оца византијске теологије,” како га назива Мејендорф у својој студији Византијско богословље (Byzantine Theology (1974)). Значајно је што у другом тому своје историје развоја хришћанског учења, Дух источног Хришћанства (The Spirit of Eastern Christendom (600 – 1700)), објављеном исте године, Пеликан посвећује Максиму цело уводно поглавље. На неки начин то поглавље представља прекретницу. Та иста деценија такође је била сведок објављивања бројних значајних студија у Француској од стране аутора попут Гаригеа (Garrigues), фон Шенборна (von Schönborn), Летела (Léthel) и Ријуа (Riou), који су увећали наше поштовање многих димензија Исповедниковог рада. Све ово је постигнуто, али остаје још много да се уради. Тунбергов рад, подједнако изванредан и због своје прецизности у анализи и због темељито-
сти историјског истраживања, остаје незамењива алатка за било кога ко жели да се ухвати у коштац са мишљу овог великог али још увек занемареног писца. Јер, уколико је истина да је Максим познатији него што је био, нико коме је стало до његовог рада не може имати осећај да је он добио пажњу коју заслужује. Ово је барем једним делом последица чињенице да се, све у свему, до њега не долази лако. Као што сам Тунберг напомиње, Максим „је волео јасноћу, и због тога је увек тражио посебне формулације. Његове дефиниције и мисли су достојни дивљења. Али он је такође познавао сложености хришћанског теолошког размишљања. Често је конструисао реченице попут кинеских кутијица које је требало отварати полако и са неометаном пажњом, да би се стигло до драгоцене коначне истине коју је желео да пренесе својим читаоцима.” Иако је сада више Максимових радова доступно на енглеском језику, на пример у серији Класика западне духовности (Classics
По уговору са издавачем Open Court права за издавање на српском језику има искључиво Епархија далматинска
19
20
наставак са стр. 19
of Western Spirituality) и у другом тому енглеског превода Филокалије (The Philokalia) у настајању, неки од најважнијих текстова остају тешко доступни обичним читаоцима. Они који упознају теологију Максима кроз његово проучавање антропологије засигур-
БОГОСЛОВЉЕ обичних свакодневних брига и постигнућа. Као што Тунберг наглашава на крају исте књиге, оно што је од највећег значаја за Максима јесте „да кроз визију коју сами стичемо кроз наш практичан труд и наша стварна искуства,” од Бога можемо примити снагу и охрабрење, дарове који нас уверавају да смо на путу за царство вечности. Прикладно је да живот овог научника чији је академски рад почео овом студијом о византијском светитељу треба највећим делом да буде посвећен, на веома разнолике начине, ра-
Август 2008.
ду на хришћанском јединству у његовој родној Скандинавији, као што је у међународној средини требало да да нарочити допринос у унапређењу лутеранско – католичког дијалога. Дело теолошке учености, када се спроводи са одговарајућим степеном отворености ка другима и оданости традицији, само по себи има витални општехришћански смисао; и проучавати писца какав је Максим значи доћи у додир са особом чије дело ће тешко оставити икога непромењеним у том смислу. А.М. ОЛКИН
Мирко Королија
Јанковић Стојан но ће желети да се врате Тунберговом другом, краћем делу, Човек и косомос (Man and the Cosmos). Поднаслов ове књиге је Визија светог Максима Исповедника (The Vision of Saint Maximus the Confessor). Кљу чна реч притом јесте визија. Јер, како Тунберг наглашава, у свој њеној сложености налази се изванредно јединство и доследност у мисли овог теолога. ”Његова теологија није била једна од оних са различитим суштинама... Максим је био свестан опасности од фрагментарности. Његов теолошки систем заправо је био духовна визија.” Та визија уједно је универзална и свеобухватна, есхатолошка и крајње трансцендентна. Па ипак, она нас се дотиче у свакој тачки наших
Млечић и Турчин као лака варка неста, и с њиме паше, провидури; још само гдегод лав свештеног Марка врх врата кога старог града зури. Но, с наших гора пуних сунца јарка, с Котара Равних, с Буковица сури›, диже се песма о Стојану жарка и к мору слази слична бујној бури. Море се пита: «Је ли ово јека прошлости пуне славе, пуне звека оружја бојног што јунаке кити? Ил’ химна крви, младости и зора народа овог младог, који с гора високих к мени ко бујица хити?»
По уговору са издавачем Open Court права за издавање на српском језику има искључиво Епархија далматинска
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Август 2008.
ПРАЗНИК ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВ. НИКОЛАЈА У ВРБНИКУ Дана 22. 05. 2008. г. празник Преноса моштију светог Николаја свечано је прослављен у Врбнику као храмовна слава. После Свете Литургије пререзан је славски колач и извршен опход око светога храма литија. Особи-
та је радост била што је на Светој Литургији присутвовало мноштво народа и деце, а то је показатељ да наш народ на овим просторима све више узима учешћа у литургијском животу Цркве.
NO T СРБИЈУ ТУЖИМО И ЗА ОРГАНИЗИРАНО E N ИСЕЉАВАЊЕ СРБА У ОЛУЈИ 1995. M M O C Хрватска тужбом тражи да Суд објави да је Србија крива за злочин геноцида у Хрватској и да нареди казну за све одговорне Хрватска је тужила Србију за вишекратно кршење Конвенције о геноциду, од злочина почињених 1991. па све до 1995. „охрабривањем и потицањем” крајинских Срба на исељавање у Олуји. У материјалу којим поткрепљује наводе тужбе највећи дио се односи на документиране злочине почињене у
источној Славонији, јер је ту најлакше утврдити директну везу између Милошевићеве власти у Београду и почињених злочина. Хрватска тужбом тражи да Суд објави да је Србија крива за злочин геноцида у Хрватској, нареди Србији да казни све одговорне за злочине, објави податке о несталима и врати отето културно благо.
Тражимо и да Суд објави како је Србија дужна исплатити одштету жртвама геноцида. То би били и увјети под којима би Хрватска, у преговорима са Србијом, била спремна повући тужбу. Иако је Србија тражила, државни врх није озбиљно расправљао о повлачењу тужбе. Хрватски правни заступник Иван Шимоновић каже како је његов став да тужбу не треба повући јер захтјеви нису испуњени. Сњежана Павић 24. 05. 2008. г. Преузето са www.jutarnji.hr
21
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
22
Август 2008.
ПОКЛОНИЦИ ИЗ БОРОВА У ПОСЈЕТИ МАНАСТИРУ КРКИ У организацији Српског националног вијећа општине Борово 24. и 25. 05. 08. у манастиру Крки су боравили поклоници из општине Борово. Након Свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије зажелио је добродошлицу гостима из Борова нагла-
сивши да носимо исти крст страдања и у Славонији и у Далмацији. Епископ је пожелио да се и убудуће чешће срећемо. У наставку свога боравка у Епархији далматинској поклоници из Борова су посјетили и манастир Крупу.
СПАСОВДАН У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ На празник Вазнесења Господњег (05. 06. 2008. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у
Шибенику. Уочи празника Епископ је присуствовао празничном вечерњем богослужењу послије којег је јеромонах Јевтимије (Мојсејев) професор Московске духовне академије одржао предавање
на тему „Савремени живот Руске Цркве”. Отац Јевтмије је на празник Вазнесења служио Свету Литургију у манастиру Крки уз саслужење клира из Руске Заграничне Цркве и монаштва манастира Крке.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Август 2008.
СЛАВА У ШИБЕНИКУ На празник Вазнесења Господњег (05. 06. 2008.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у цркви светог Спаса у Шибенику. После пререзаног славског колача и литије одржан је мали помен ктиторима, приложницима и обновитељима свих православних цркава шибенске парохије. У својој беседи Епископ Фотије је између осталог рекао да је Својим вазнесењем на Небо у славу Божију, Господ Исус
Христос свима нама показао где је и која је наша права отаџбина. Ка овој отаџбини треба сви ми да стремимо и да по примеру светог архиђакона Стефана првомученика, Господа Славе тамо созерцавамо. Честитиајући православним Србима, Шибенчанима срећан празник и храмовну славу Светог Спаса, Епископ Фотије је говорио и о обнови Саборне цркве и Музеја у Шибенику, као и цркве Светог Димитрија у Коњевратима, а наговестио је ускоро и обнову цркве Све-
тог Јулијана у Шибенику, која стоји разрушена од Другог светског рата.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недељу Светих отаца I вас. Сабора (08. 06. 2008.) Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим изасланик Светог архијерејског Синода на матури, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки, уз саслужење надлежног Епископа далматинског Г. Фотија и братства манастира Крке. У поздравној речи Епископ Фотије је захвалио владици Герасиму што је у име Светог архијерејског Синода дошао у манастир Крку да предводи матурски испит у Богословији Света Три Јерарха и што је началствујући на Светој Литургији принео Господу бескрвну жртву за живот и спасење света. На крају Свете Литургије Епископ Герасим се захвалио на речима поздрава и пожелео матурантима добар успех на испиту зрелости и
зажелео да манастир Крка и Богословија Света Три Јерарха наставе успешну мисију и просветну делатност и у ово наше распето време.
23
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
24
Август 2008.
ПЕДЕСЕТНИЦА У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Празник Силаска светог Духа – Педесетница (15. 06. 2008.) свечано је прослављен у свим манастирима и црквеним општинама Епархије далматинске. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на празник Педесетнице служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају овога великог празника којега оци другачије називају „рођендан Цркве”. Од празника Педесетнице Црква Христова живи Духом Светим који у телу Цркве оприсутњује Оца и Сина чинећи тако од свих верујућих једно мистично Тело Христово – Цркву. Свети Серафим Саровски је у новије време говорио оно што су већ рани оци учили, да је смисао човековог живота на земљи задобијање Духа Светога. У том смислу је живот сваког хришћанина после Светога
Крштења – „лично саборне Педесетнице” подвиг узрастања у Христу, кроз задобијање и умножавање благодати Духа Светога. После Свете Литургије Епископ Фотије је са братством манастира Крке посетио крчки метох манастир Лазарицу где се приводе крају радови на обнови конака.
ДРУГИ ДАН ДУХОВА На други дан Духова (16. 06. 2008.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Бискупији. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о празнику Педесетнице и о предстојећим далматинским саборима на којима се по традицији окупља највећи број православних Срба у Далмацији.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Август 2008.
ПРЕДСТАВНИЦИ ОПШТИНА БАЧКЕ ПАЛАНКЕ И ТРПИЊЕ У ПОСЈЕТИ ДАЛМАТИНСКОЈ ЕПАРХИЈИ У понедјељак 23. јуна 2008. г. Епархију далматинску су посјетили представници општине Бачка Паланка и начелник општине Трпиња г. Ђорђе Ћурчић. Општина Бачка Паланка већ другу годину заредом организује наградно путовање за одличне ученике са територије општине. Ове године je 60 ученика ходочастило манастирима Епархије далматинске и у оквиру овог путовања су посјетили сва три манастира Крку, Крупу и Драговић. На крају посјете, госте из Бачке Паланке и Трпиње је примио Епископ далматински Г.Г. Фотије пожелевши им даљег успјеха у раду и школовању.
Приликом разговора са представницима ове двије општине договорено је да се овакви сусрети и убудуће организују.
САБРАЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ОМЛАДИНЕ „КРКА - 2008” У Недељу свих светих (23. 06. 2008), у манастиру Крки одржан је сабор православне омладине Епархија далматинске и горњокарловачке. Сабор је почео Светом Архијерејском Литургијом у цркви св. Кирила и Методија у Кистањама, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим уз саслужење Епископа далматинског Г.Г. Фотија, и свештенства и монаштвa из Епархија горњокарловачке и далматинске. На Литургији,
сви полазници веронауке, којих је било око 800, приступили су Светој Чаши причешћујући се Часним и Пресветим Телом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Гости овог сабрања били су и дјеца из Велике Хоче са Косова и Метохије. Они су извели пригодан културно умјетнички програм, сплет пјесама и игара са Косова и Метохије у порти манастира Крке. Дружење дјеце које је већ постало традиционално трећу
годину заредом у Епархијама горњокарловачкој и далматинској наставило се све до послијеподневних сати.
25
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
26
Август 2008.
ВИДОВДАН НА ДАЛМАТИНСКОМ КОСОВУ Празник светог цара Лазара – Видовдан (28. 06. 2008. г.) свечано је прослављен у Епархији далматинској, а посебно на Далматинском Косову. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије Свету Архијерејску Литургију на Видовдан служио је у манастиру Лазарици на Далматинском Косову. Посебна радост овога празника била је то што је Лазарица добила свога настојатеља у лицу преподобног јеромонаха Симона (Кузма-
новића) сабрата манастира Крке. Блаженопочивши Епископ далматински Иринеј (Ђорђевић) је 1939. г. цркву Лазарицу је прогласио манастиром, а данас после 70 година она је добила своје монашко братство и ако Бог да, наставља мисију која јој је намењена у Епархији далматинској. У својој беседи поводом празника Видовдана Епископ Фотије је говорио о мучеништву српскога наро-
да посебно у далматинској Епархији и косовском опредељењу за Царство Небеско. Епископ Фотије се такођер захвалио свим ктиторима, приложницима и обновитељима манастира Лазарице на Далматинском Косову који ће ако Бог да постати духовни центар православних Срба книнскога краја.
СВЕТА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недјељу другу по Духовима (29. 06. 08.) служена је Света Литургија у манастиру Крки. Свету Литургију је служио игуман Крке архимандрит Герман. Након Свете Литургије извршена је Света Тајна Крштења. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије крстио је Ђурађа Котура сина Горана и Милице Котур из Бања Луке. У својој бесједи Епископ Фотије је честитао новокрштеном Ђурађу и његовом куму и родитељима, пожеливши му да буде добар вјерник и православац и да узраста у вјери својих отаца.
ЧАСНИ КРСТ НА ДАР МАНАСТИРУ КРКА Поклоници из Београда даровали светињу освештану о Васкрсу у Јерусалиму Далмација – Манастир Крка, бисер Далмације, минулог викенда је на дар добио Часни крст, освештан о Васкрсу у Светој земљи. Жеља да се крст дарује манастиру или цркви који до сада такав поклон нису примили потекла је на традиционалном Никољданском дечјем сабору. Међу поклоницима који су кренули из Београда биле су и девојчице из Велике Хоче, учеснице ове манифестације и чланице Kултурно–уметничког друштва „Божидар Мицић”. Часни крст осликао је Зоран Маслић, по узору на иконостас манастира Крка, а на гроб Господњи носио га је Вуја-
дин Еркић са Хаџи Ристом Пурићем. Најмлађи који је у наручју родитеља Часни крст пратио у Свету земљу, а потом и до коначног одредишта у манастир, био је једногодишњи Илија, син Хаџи Ристе Пурића. После десеточасовног путовања поклоници су у цркви Св. Кирила и Методија у Кистању, надомак манастира Крка, присуствовали празничној литургији, коју су служили Епископ горњокарловачи Герасим и Епископ далматински Фотије, уз саслужење свештеномонаха и свештеника епархија Далматинске и Горњокарловачке. Била је то прилика да се
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ основци из ових епархија, који су током године похађали часове веронауке, сретну на Дечјем сабору. Порту кистањске цркве и манастирско двориште испунио је жагор неколико стотина малишана из Огулина, Грачаца, Горског Котара, Книна... Овдашње становништво скоро да не памти када се толико душа слило у овај крај. – То је најбољи доказ колико нас љубав по вери повезује – рекао је епископ Фотије, не кријући радост што су на сабору биле и девојчице из Велике Хоче, па се тако потврдило да народ није забадава овој простор назвао далматинско Косово. Одвајкада се овде водила борба за опстанак. И манастир Крка, посвећен св. архангелу Михаилу, памти тешке године. Смештен у долини реке Крке, између Книна и Шибеника, био је увек на добром видику, како добронамерницима, тако и непријатељима, од чије руке је пљачкан и спаљиван. Према предању, основала га је 1345. године, кнегиња Јелена, сестра цара Душана, жена хрватског кнеза Младена Другог Шубића. У Крки је 1615. године основана прва богословија. Рад је прекидала за време турске најезде 1647. године, да би на поновно отварање чекала до 1964. године. И током рата 1995. године је затворена, а услови за њено отварање стекли су се пре седам година. Сада се у њој школује 50 ученика, углавном из Хрватске и Федерације Босне и Херцеговине, међу њима и један ђак из Канаде. – За стицање знања у овој установи ускраћени су будући богослови из Србије и Црне Горе, јер су им потребне ђачке визе – појаснио је епископ. Манастир је познат и по богатој културној ризници, јер су у њега свраћали Никола Тесла, Милош Црњански, Симо Матавуљ, а на књигама су своју посвету манастиру оставили Вук Караџић и Доситеј Обрадовић. Међу драгоценостима има оних из Јерусалима, Венеције, царске Русије, а овде је и епитрахиљ Светог Саве са 33 светитељска лика, рађен у његово време. – За ово благо непроцењиве вредности постојала је велика брига током рата у Хрватској. Монаси су били принуђени да од 1995. до 1998. године напусте манастир, па је у њему боравила хрватска војска. Преко 2.200 експоната пренето је у Музеј Српске православне цркве у Београду – истиче епископ Фотије. Он се нада да ће ускоро ове вредне ствари бити враћене кући, а на томе инсистирају и хрватски званичници.
Август 2008.
Манастир се полако опоравља од оштећења које је претрпео у последњем рату. Духовно средиште повратила су му четири монаха која у њему бораве. На питање како опстају, епископ Фотије, кратко одговара – Бог се брине. Знајући да се већина Срба са овог поднебља обрела у иностранству, може ли се рачунати на њихову помоћ? – Наши људи у дијаспори мисле да је акцијом „Олуја” све изгубљено. Кад шаљу помоћ „вагају” јер су у недоумици коме помажу, ако је све отишло унеповрат. Овај велики данашњи скуп то негира, јер за наше епархије и манастир има наде, а и они који искрено верују помажу од срца – каже владика Фотије. Епископ подсећа да су манастир својевремено посећивали Стипе Месић и Борис Тадић, а чести гости су и људи из земаља Европске уније, који се са знатижељом интересују за историју ове средњовековне светиње. Важно је да се њима на најбољи начин представи култура, како би се уверили да су нам корени овде дубоки. Књиге из 15. и 16. века које се чувају у манастирској библиотеци о томе сведоче. Наду да се корени неће затрти дају управо деца. У Далматинској епархији њих око 300, а у Горњокарловачкој око 700 младих иде на веронауку. Саборовањем се подстиче жив контакт са вером, па оно треба да се и убудуће одржава, сагласни су свештеници ових епархија. Манастир Крка био је познат и као место где су се одржавале различите уметничке колоније, попут чувене – ликовне. Оживљавање њиховог рада за све би била велика радост. Веровање је да они који су макар једном сишли до манастира, у долину реке Крке, сигурно ће доћи поново, да душу нахране лепотом. Александра Куртеш – Политика, 29/06/2008
АПЕЛ ЗА ОБНОВУ МАНАСТИРА ЛАЗАРИЦЕ У манастиру Лазарици на Далматинском Косову након радова на обнови манастирског конака наставља се уређење порте и дворишта манастира. У плану је да се у току овога љета заврши са зидом око манастирске порте, затим да се уреди подијум поред манастира. Послије ових радова наставити ће
се са зидањем просторија неопходних за живот у манастиру (конак за госте, магацин итд.). Молимо све добронамерне људе да се укључе и помогну обнову ове велике светиње на Далматинском Косову. ВАШ ПРИЛОГ ОБНАВЉА СВЕТУ ЛАЗАРИЦУ!
Ваше добровољне прилоге можете уплатити на: Рачун код: RBA d.d. ZAGREB Poslovnica Zadar Кунски: 2484008 - 1104157944 Девизни: 2100127475 IBAN HR9124840082100127475 SWIFT RZBHHR2X
27
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
28
Август 2008.
ХОДОЧАШЋЕ МАНАСТИРИМА ЛЕПАВИНА И ГОМИРЈЕ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија, а у
организацији Црквене општине Книн дана 30. Јуна 2008. г. вјерници Книна и околине су
посјетили српске светиње, манастире Лепавину и Гомирје. Том приликом су се ходочасници поклонили чудотворној икони Пресвете Богородице Лепавинске и упознали су се са историјом ових светиња. Захваљујемо се свим нашим домаћинима на указаном гостопримству.
ХРАМОВНА СЛАВА У БЕНКОВЦУ На Ивањдан (07. 07. 2008.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Рођења светог Јована Крститеља у Бенковцу. Том приликом, после свете Литургије пререзан је славски колач и одржана је славска литија. У својој беседи Епископ Фотије је сабраном народу честитао храмовну славу и говорио о светом Јовану Крститељу и Претечи као учитељу свенародног покајања. Говорећи о обнови православне цркве у Бенковцу која је у току, Епископ Фотије се захвалио свим приложницима и добротворима бенковачке цркве. Епископ је посебно истакао господина Петра Матића, који је својим последњим прилозима обновио зид око црквене порте, а тренутно је у току унутрашње уређење порте.
Због великих заслуга и труда око обнове бенковачке цркве као и других цркава у бенковачкој парохији, Епископ Фотије је одликовао надлежног свештеника Љубомира Црнокрака чином протонамесника.
Август 2008.
СЛАВА У ОЋЕСТОВУ У недељу по Петровдану (13. 07. 2008. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Оћестову поводом празника свете великомученице Недеље. После Свете Литургије пререзан је славски колач и одржана славска литија на којој је ношена икона свете великомученице Недеље. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о великом подвигу свете великомученице Недеље која је пострадала у време римскога императора Диоклецијана и својим мучеништвом се уподобила страдању светога Георгија и светога Димитрија. Сабор у Оћестову је и ове године протекао свечано и у духовној радости по званичним подацима било је присутно више од 2000 православних Срба, док се у току дана очекује и много већа посета. Овим се показује да је манастир Оћестово велика светиња и уточиште, како православних Срба, тако и римокатолика, који у великом броју долазе да испуне свој завет пред чудотворном иконом свете великомученице Недеље у манастиру Оћестово.
Приложници часописа „КРКЕ“ из Холандије ( у € ) о. Војислав Билбија 40, о. Радослав Пантовић 40, проф. др. Михајло Џолић 30, Никола Плејо 30, Лончар Миле 30, Каблар Јово 30, Бједов Зоран 30, Тишма Рајко 30, Миленковић Васо 30, Јекић Душан 30, Бјелановић Ружа 30, Јовановић Крстивоје 30, Тодоровић Милорад 30, Јаћимовић Станко 40, Дроњак Блаже 20, Стаменовић Биљана 30, Клаћ Васо 25, Стојан Софроније 10, Маринковић Милутин 5, Јовичић Драгослав 5, Гајић Славко 5, Зорановић Миле 5, Вукадин 5, Маринковић Слободан 5, Небојша 5, Н.Н. 5, Клачар Зденко 5, Перовић Сузи 5, Марковић Горан 5, Радојчић Мира 5, Војводић Милан 5, Глумац Илија5, Маринковић Никола 5, Мики 5, Јовић Милорад 5, Даниловић Миленко 5, Трегер Стево 5, Вујин Ружица 5, Васић Нада 5, Гроздана Сцхyк Петровић 5, Берибака Рајка 5, Јовановић Мирослав 5, Ненадић Остоја 5, Момић Живко 5, Н.Н. 5, Н.Н. 5, Н.Н 5, Милисављевић С. 5, породица Кресовић Станко, Мира, Јована, Александар 60. Прилоге прикупио Кресовић Станко. Часопис Крка 800€ Три књиге монографија манастира Крка 90€ Укупан прилог 890€
Прилози из Аустралије ( у $ ) Ђуро Ђурђевић 100, Милорад Арчаба 50, Илија Вранковић 50, Гроздан Дуброја 50, Радован Дрча 50, Љубомир Калањ 30, Дарко Калањ 50, Жељко Комазец 30, Гојко Кужет 30, Вујо Црнобрња 50, Ђуро Цупаћ 30, Дмитар Чеко 30, Љубомир Шормаз 50, Урош Шормаз 50, Гордана Шкорић 30, Јован Тошић 30, Мирослав Бјелан 40, Борислав Бјелан 40, Свемир Ћалић 50, Стеван Чубрић 50, Горан Дејановић 50, Томислаав Ерцег 50, Душан Кекуш 50, Зоран Кричка 50, Небојша Маричић 50, Здравко Марчић 40, Владо Маричић 50, Предраг Мркела 50, Петар Лежаја 50, Илија Поповић 50, Невен Пуповац 50, Јовица Траживук 50, Раде Траживук 50, Бранко Видић 50, Милан Гушавац 30, Драгомир Гушавац 50, Живорад Гушавац 50, Стојан Ловрић 50, Рајко Мацура 50, Рада Зарић 50, Никола Мартић 20, Божо Завођа 50, Дујко Бојић 50, Јово Нонковић 50, Свето Шапоња 50. Прилоге су скупили: Драго Гушавац, Дмитар Чеко, Дарко Калањ и Вујо Црнобрња на чему им благодаримо. СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција
29
30
Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 e-mail: djurdjevicm@hotmail.com ђакон Миле Савичић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/594-89-74 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62
СПЦО и Управа парохије у Имотском Јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Јереј Милорад Ђекановић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-165; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу 22312 Марковац, Марковац б.б. СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Јосипа Јовића 5, 22300 Книн Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Mоб.: 098/198-42-73 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com
Панорама манастира Крке
Обнова цркве светог Илије у Ђеврскама Фотографија на корицама – Шибенски залив