Krka 030

Година VI. – Број 30

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Малогоспојински број – 2008. г.

Цијена 10 kn

Пресвета Богородица – Купина неопалима, Синај 17. век

1. стр. – Пресвета Богородица – фреска у параклису св. ап. Павла, Крка

Септембар 2008.

Свети Григорије Палама

Беседа на спасоносно Рождество Пренепорочне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Свако је време погодно да се постави темељ спасоносном начину живота. Указујући на то, велики Павле је рекао: Већ је час да устанемо од сна, јер нам је сада спасење ближе него када поверовасмо... Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости, да ходимо поштено као по дану (Рим.13; 11-13). Није речено да је неки одређен дан или час погодан за спасење него се каже да је, након јављања Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, свако време погодно за то. Као што са изласком чувственог сунца за људе настаје време телесног делања, будући да Сунце гране... и излази човек на посао свој и на рад свој до вечера, како каже Давид (Пс.104; 22-23), тако је и од времена када нам је у телу заблистало Сунце правде, од Његовог јављања, свако време постало погодно за духовно делање. Онај исти пророк, након што је

о доласку Господњем рекао: Камен који одбацише зидари поста глава од угла, каже: Ево дана, који створи Господ. Радујмо се и веселимо у њему (Пс.118;22-24). Када се појави чувствено сунце, које бива заустављено (у оригиналу: прекинуто; прим.прев) током ноћи, излази човек на посао свој, на рад свој до вечера, док Сунце Правде, будући незалазно и, по речима апостола, немајући изменљивости ни сенке промене (Јак.1;17), допушта да време, погодно за духовно делање, непрекидно траје. Уколико је потребно да се издвоји неко време погодније од осталих (времена), као што, на пример, постоји време сетве и време жетве, време сађења и време сабирања плодова, као што постоји време сваком другом делу, открићеш да се и за добра дела време различито усаглашава. Сада је јесен, и у њој првенство припада овом Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Беседа на спасоносно Рождество Пренепорочне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије ...................................................3 Неугасиви светилник православне Далмације ...............................................7 Сви смо у подвигу .......................................................10 Свети Никодим Епископ далматински .....................15 Александар Солжењицин ...........................................16

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, јереј Саша Дрча, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos

За једну етику рађања ...............................................18

Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840

Вијести из Епархије .................................................... 20

Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње

Приложници ............................................................... 29

ISSN 1334-4293

3

4

наставак са стр. 3

БОГОСЛОВЉЕ

месецу (септембар), који рачунамо као први и као почетак године (у Византији је година почињала у септембру; у том месецу и сада почиње црквена Нова година, прим. прев), јер је тада постављен почетак нашем спасењу, а што данас и прослављамо. Будући да је ова свештена свечаност и празник који данас славимо наш први благодатни призив и пресаздање, то је и дан са којим је све почело да бива ново, са којим је започело смењивање променљивог (привременог) закона непроменљивим (тј. трајним), слова духом а сенке истином. Данас се, дакле, открио нови свет и чудесни рај, у којем се и из којега се родио нови Адам, да би старог Адама пресаздао и васцели свет обновио, (Адама) који неће бити обманут него ће, напротив, сам обманути обмањивача и даровати слободу онима, што су услед демонске обмане постали робови греха. Данас се на земљи приуготови зачуђујућа књига, али не књига уобличена речима, већ способна да у себи тајинствено носи Саму живу Реч (самог живог Логоса), и то не ону реч коју ветар носи него Реч небеску, не реч створену да би пропала него ону, која све што јој се приближи отима од пропадљивости, не реч насталу кретањем људског језика, него Реч превечно рођену од Бога Оца. Данас се показује одухотворена и нерукотворена скинија Божија, логосни (словесни) и духовни кивот Хлеба Живота који нам је уистину послан са небеса (Јн. Ѕ6;32-33). Данас, како каже Псалам, истина изникну од земље, истински небески украс благородства (племенитости) човечијег и показа се правда са небеса (Пс. 85;11), Правда (тј. Христос, Логос; прим.прев) која је и самог началника и истинско начело непра-

Септембар 2008.

вде одагнала, и будући неправедно осуђена и праведно осуђујући, свезала је силнога у злу и сасуде његове (пале људе; прим.прир) преотела и пресаздала, показујући да су способни да у себи понесу праведност Божију. На тај начин су се вером у Њега (Логоса, Христа) оправдали заточеници греха, јер их је узео да би вечно са Њим живели, док је кнеза греха, свезавши га неразрешивим оковима, предао вечном и мрачном огњу. Данас, по пророчком предсказању, изниче „лоза (жезло) из корена Јесејевог” (Ис.

11;1) и цвет који неће увенути поново призива нашу природу иако је увела и због тога отпала од неувелог места наслађивања, који води ка цветању и дарује вечно цветање, узноси на небеса и уводи у рај. То је жезло којим Велики Пастир управља словесно стадо на вечне пашњаке и када се наша природа ослони на ово жезло, збацује са себе прастару слабост и немоћ и лако се креће ка небу, оставивши испод себе земљу онима што су склони земном (доњем), будући да немају такву потпору. Какав је међутим, тај нови свет, задивљујући рај, чудесна књига, одухотворена скинија и кивот Божији, истина која је „изникла од земље”, многоопевано „жезло Јесејево?” То је пре и након рађања Приснодевствена Дјева, чије рођење од нероткиње данас прослављамо. Јоаким и Ана, који су живели заједно и били непорочни пред Богом, Израиљцима се, према закону, чињаху достојним прекора јер бејаху бездетни. Како у то време још није било наде васкрсења, мислило се да је неопходно наслеђивање рађањем. Сада пак, када нам је она, на данашњи дан рођена Дјева, девственим рађањем подарила вечност, није нам више неопходно наслеђивање кроз

БОГОСЛОВЉЕ рађање деце. У то време се дакле Израиљцима бројно потомство чинило великом врлином, а бездетство (неплодност) највећим пороком, због чега су и оне праведнике, уместо да их хвале због врлине, презирали што немаху деце. Ожалошћени, дакле, овим презиром, ови праведници се опомињаху Авраама и Саре, као и других што су осетили дубоку жалост због немања деце, а затим су, имајући на уму лек који су они нашли као исцелење у тако великој жалости, одлучили да и сами са молбом притекну Богу. Целомудрени Јоаким је отишао у пустињу, тамо се настанио и подвизавао постом, узносећи Богу молитву да постане отац. Он није прекидао молитву нити се враћао отуда све док није добио уверење да ће његово мољење бити услишено. Будући јединомислена са њим, Ана се затворила у оближњем врту, вапијући Господу са болом у срцу: „Услиши ме, Боже отаца мојих, и благослови ме као што си благословио и Сарину утробу”. И услиши је Господ, и благослови их, и даде им обећање, и то обећање данас (тј. на данашњи дан) и испуни, и подари им чедо од сваког претходног чуда чудесније, Родитељку Онога што је све створио, која је људски род обожила и земљу онебесила, Сина Божијег учинила (сином) човечијим, јер је у себи бесемено зачела и као Оваплоћеног неизрециво родила Онога који је све из небића привео у биће и пресаздао га у добробиће, не допуштајући да се расипа у небићу. Из ког је разлога Она потекла од неплодне утробе? Да би родитеље ослободила бола и прекинула њихово понижење, а такође и да би унапред изобразила ослобађање од бола и проклетства прародитеља нашег рода које ће се кроз њу извршити. Како би се природа одважила да оскрнави ону утробу, у којој је пребивала и из које је потекла једина жена која се настанила у Светињи над светињама и једина жена која је постала обитавалиште Створитеља природе? Као што се ни пре ни после ње није појавила Дјева Мајка и Мајка Божија и као што ни пре ње ни после ње нико није обитавао у Светињи над светињама, тако је доликовало да и унутар ове

Септембар 2008.

утробе не буде зачет ниједан други плод. Како је требало да Дјева постане Мајка Божија и то из рода Давидовог и у време погодно за наше спасење, како се приближило време и како је требало припремити ову Дјеву, не нађе се нико узвишенији у врлини нити се у роду Давидовом неко показа племенитијим по начину живота и роду. Тога ради постадоше ови бездетни почаствованији од оних што имаху много деце, да би се свеврлинска Дјева родила од многоврлинских и свепречиста од изврсних у целомудрености и да би целомудреност, сједињена са молитвом и подвигом дала плод, да би постала родитељка девствености и девственост која је по телу непорочно родила Онога, што је по божанству од девственог Оца рођен пре свих векова. О, каква је крила имала њихова молитва, и какву је одважност задобила пред Господом! О, она срца, толико непорочна, да су узнела овакву молитву, која је нечему таквом претходила и такво нешто достигла! Требало је да се приуготови велико чудо над чудима и да природа постепено уступи пред благодаћу. А ви, који сте освећени сабор и слушате моје речи, који сте моје у Христу словесно стадо и њива, принесите Мајци Божијој на дан њеног рождества дар творења врлина и узрастања у њима. Мушкарци и жене, старци и младићи, богати и сиромашни, старешине и потчињени и уопште, људи сваког рода, сваког узраста, умећа и наука, нека нико међу вама не буде неплодан и без душевног плода, нека нико не буде без љубави и непријемчив за духовно семе, него нека усрдно прихвати семе небеско, спасоносну реч, и нека са своје стране делом сатвори небески и богоугодни плод, нека нико не запостави почетак Доброг делања, нека нико своју веру у Христа не испољава само на речима. Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, но који Твори вољу Оца мојега који је на небесима (Мт. 7;21) и Ниједан који је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад није приправан за Царство Божије (Лк. 9;62). Девственице заветоване на монашки живот, као и све које чините добро,

5

6

наставак са стр. 5

БОГОСЛОВЉЕ

које сте из супружништва приступиле саживоту са девственицама и, уопште, све које сте стремљењем ка покајању изабрале тај начин живота, тражите све по Богу због Дјеве која се сада због нас роди и Онога, од девственог Оца рођеног пре свих векова а Којега она у времену девствено роди по телу да бисте живеле само за њу и од ње Оваплоћеног Бога, мотриле само на Њега, само се Њиме наслађивале, да бисте се у нади радовале, у невољи биле трпељиве (в. Рим. 12;12), надстојатељкама биле послушне (Јевр. Ѕ13;17), служиле једна другој старајући се да будете у миру једна са другом, непрестано се у будности, молитви и душевном умилењу посвећујући псалмима, химнама и духовним песмама (Еф. 5;19), будите непорочне и девствене телом и душом, сваким чувством и умом, у свему показујући духовни и девствени начин мишљења и живљења. Тако ћете, како каже псалам, следити Богомајку и бити близу ње, и ући у нерукотворени храм Цара небеског, у надземаљску и вечну брачну ложницу бесмртности. А ви, који сте у браку, не препуштајте се у потпуности овом свету, јер се ради вас овај новостворени и уистину надземаљски украс, односно Богомајка, данас појави као плод брака. Ви, старци, покажите старачку мудрост и својим помислима, речима и делима не будите као незрели младићи, телесно мудрујући и по телу живећи. Ви, младићи, подражавајте такве старце, поштујте их и покоравајте им се, и нека вам не буде непознато да је старост часна и да младост не заостаје за достојанственом старошћу. Ако то пак не знате, упитајте премудрог Соломона и од њега ћете чути да је старост мудрост човекова, и старачко доба живот непорочан (Прем. 4;9). Они што су прекомерно сабирали од овог земаљског, непостојаног и пролазног, од онога што стално прелази од једног до другог, нека се потруде да њиховим раздавањем задобију вечни живот: Нико не живи од имовине своје што је сувише богат (Лк. 12;15). Ви који оскудевате и у најнеопходнијем, обогаћујте се трпљењем и благодарењем Богу, да бисте били придружени блаженим си-

Август 2008.

ромасима и наследили Царство небеско (Мт. 5;3). Старешине, праведним судом судите (Зах. 7;9), не користите силу против својих подређених и не показујте према њима само праведност него и очинско расположење, имајући на уму да сте сродници и саслужитељи. Не противите се потчињености Цркви и њеном учењу, јер су то знаци добре воље. Потчињени, властима дугујете покорност само у ономе, што не омета обећану наду у Царство небеско. Сви заједно принесите сада Дјеви коју данас славимо њој најугоднији и најдоличнији дар, односно ваше освећење и непорочност тела, задобијено уздржањем и молитвом. Погледајте сви, како су уједињени целомудреност, пост и молитва сједињена са умилењем учинили да Јоаким и Ана постану родитељи сасуда Божијег, сасуда у тој мери изабраног не само да би у себи понео име Божије, каквим се касније показао Павле (Дела ап. 9;15), него и Њега Самога, коме је и име величанствено (Пс. 8;1). Ако се дакле, осим осталих врлина, будемо посветили и молитвама, ревносно обитавајући у храму Божијем, открићемо у нама похрањену чистоту срца, која у себи садржи и открива нам Бога (Мт. 5;8). Ту чистоту и наклоност душе према Богу која од ње потиче Исаија назива духом спасења примљеним у утробу и каже: Страха ради твојега Господе у утробу примисмо, и порођајне муке осетисмо, и породисмо дух спасења Твојега, који сатворисмо на земљи (Ис. 26;18, по Септуагинти и црквенословенском преводу). Видите ли како неплодне и неродне душе задобијају велико потомство? Овим речима пророк додаје и следеће: не падосмо, али падоше сви који живе на земљи (исто), тј. они што леже у земаљским помислима и страстима. Уколико, браћо, пожелимо да нам дом не буде земља него небо, да не паднемо на земљу и грех који по њој пузи, да се непрестано простиремо ка божанској висини, онда се плашимо Бога, удаљимо се од зла и обратимо Му се добрим делима, постарајмо се да путем уздржања и молитве уклонимо рђаве навике и да унутрашње помисли учинимо доли-

БОГОСЛОВЉЕ чнијима, да, по речима пророка, сатворимо и породимо дух свог спасења, имајући за Помоћницу коју призивамо Ону, која је својим родитељима, ради молитве и богоугодног начина живота, била дарована на данашњи дан, која је родитељску жалост преобратила (у радост),

Септембар 2008.

укинула прародитељско проклетство и прекратила болове прамајке и безболно у девствености родила Христа, Којем доликује свака слава, част и поклонење са беспочетним Његовим Оцем и благим и животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Симеон Кончаревић

Неугасиви светилник православне Далмације У давним временима међу народима насељеним у бескрајним пространствима средње Азије владао је зверски обичај подвргавања заробљених непријатељских војника страшним, неиздрживим мукама које би доводиле до потпуног губитка памћења и претварања несрећних младића у понизне робове, спремне да без поговора удовоље сваком, ма и најситнијем прохтеву нових господара. А охоли победници своје жртве, немоћне ни да се сете ни чији су потомци, ни којем народу припадају ничег, па ни властитог имена злурадо, с презиром називаху погрдним именом манкурти. Данас, на исходу XX столећа, у име универзализма и тријумфа „цивилизацијских вредности” спроводи се манкуртизација невиђених размера, којој се подвргавају и појединци и читави народи. Затирању памћења изложени су систематски и промишљено можда понајвише они народи код којих је осећај за историјску прејемственост нараштаја и за саборност једноверних и једнокрвних савременика нарочито развијен: православни Словени, Срби и Руси. Пушкиновском:

„Два су нам осећања чудесно блиска У њима срце нађе храну себи: Никад се гробова прадедовских и огњишта давних нагледали не би.” и Шантићевском: „И свугдје гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја, мој дом и моје рођено огњиште.” супротставља се, с једне стране, изнова актуелизовано космополитско „Уби бене, иби патриа” („Где је добро, ту је отаџбина”), са, разуме се, уско материјалистичким поимањем тога „добра”, чије су последице масовне економске миграције, посебно „одлив мозгова”, али и презир према земљи која та „добра” није у стању да обезбеди; с друге стране, отимају се вековне територије с тим да се затре и свако историјско сећање на њих. У таквим околностима, снажнија је него икада потреба за активним супротстављањем крађи и прекрајању народног памћења. Мати Отаџбина се не љуби само док блиста у слави и величини, него и када посрне, кад, пијана, лежи у самозабораву, кад у клонулости више нема снаге да се усправи: тада сваки добри син са суза ма и

стидом, гледа да прикрије наготу родитељке своје, да је сачува од злурадих погледа туђина и да, сећајући се красоте и моћи њене, верује у обновљење, у Васкрс. У тој вери крепки ослонац и многомоћно заступништво српска народна душа има у светлим ликовима својих најбољих синова, мученика и исповедника вере Христове, који се на небесима пред престолом Свевишњег за њу засту пају. Народ православне Далмације данас сав „у најму и расејању”, принуђен да се потуца од немила до недрага, окрепљење, утеху и наду налази у свеште-

7

8

наставак са стр. 7

ном сећању на своје небесне заступнике, предвођене његовим приснопамјатним архијерејем који „живот свој полагаше за овце”, горким страдалником и исповедником вере Христове, Симеоном Кончаревићем, који се после тегобних земаљских странствовања настанио у неразоривим дворима Оца Небескога пре двеста тридесет година. О овој несвакидашњој личности већ је изречена и оста ла општепри хва ћена оцена да је то била „без сумње најмаркантнија фигу ра и најзаслужнији човјек у историји Српске православнецркве и српског народа у Далма цији у XVIII ви јеку”, „искрен ду ховник, свештеник и првосвештеник, самопријекоран до крајњих граница, снажан и велик човјек, храбар и неустрашив, богољуб и родољубив” (еп. Стефан Боца). Његов подвиг потуцања по свету, подношење глади и жеђи, голотиње и болести, тамновање и прогањање ради имена Христовог уистину личи на исповедништво Светих Апостола и првих хришћана и на необичан начин у себи оваплоћује судбу свег православног живља далматинског, до дана данашњега. О епископу Симеону сачувана је доста обимна грађа, која омогућава да се његов живот и дело веродостојно расветле и да се о њима изрекне објективан историјски суд. Симеон Кончаревић рођен је селу Карину, недалеко од Бенковца, око 1690. године, од оца Јована и матере Павлине. Отац Симеонов, свештеник Јован, доселио се у Далмацију из Босне 1686. и био постављен на парохију бенковачку. Овде ће обновити и проширити парохијску цркву, која се од 1590. налазила на месту данашњег бенковачког храма посвећеном Св.

БОГОСЛОВЉЕ Јова ну Пре течи. Попут других свештеника, и парох бенковачки водио је свога сина још од малих ногу у цркву да му у олтару додаје кадионицу, а касније и пева за певницом. Преневши на малог Симеона своје знање и искуство, Јован Кончаревић је увидео да је то ипак исувише скромно за будућег свештеника: због тога је послао сина на школовање у Задар и Венецију. Говорећи о Симеоновом школовању, епископ Никодим Милаш пише да је пре рукоположења он „дуго бивао у Задру и Млецима, где се учио у разним школама, те је и стекао лијепа знања”. По завршеном школовању он ће се вратити у Бенковац 1719. са намером да продужи свештеничку лозу Кончаревића. Исте године венчао се са девојком из куће харамбаше Мидаса из Биовичина села, чије име није остало забележено, и у том бра ку добио сина Игњатија. Али када је детету било шест месеци, мати му је умрла, вероватно од маларије. Године 1720. Кончаревић је рукоположен од владике Ставана Љубибратића за пароха бенковачког. Примајући свештенички чин, он је био свестан свих невоља које ће имати да претрпи, по примеру подвигоположника и првосвештеника Христа; јер, како пише Никодим Милаш, „тамнице једне није било у Далмацији, гдје није тада био затворен по који православни свештеник”. На жалост, прилика за страдање указаће се веома брзо, после осам година. Наиме, 1728., у околностима када је владика Стеван био прогнан из Далмације, нински бискуп Андрија Балби дошао је у пратњи наоружаних војника да насилно изврши канонску визитацију српској цркви у Бенковцу. Са исуканом сабљом у руци Конча-

Септембар 2008.

ревић је забранио бискупу улазак у храм. „Тешко је рећи да ли је овде проговорио плаховити крајишник,” размишља Марко Јачов, „или је у питању смишљени акт којим се јасно дало до знања да се мора прекину ти са насилним бискупским визитацијама”. Уследило је утамничење на неколико месеци, које није сломило непослушног „шизматичког попа”. За 16. јун 1731. Кончаревић је сазвао скупштину свештеника у Бенковцу коју руски црквени историчар Нил Попов назива „помесним сабором”, чији су основни закључци били везани за неповредивост православних канона и самог богослужења, будући да „сав славеносрпски народ са својим свештенством у Далмацији и Боки Которској исповиједа непомично православну источну вјеру, признаје за главу цркве Господа нашега Исуса Христа и стоји у неразлучној вези са свима они-

БОГОСЛОВЉЕ

ма који вјерују у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, немајући „ништа заједничко са римском црквом” и не признајући „никакву власт над црквама и свештенством латинских бискупа, који исповиједају друге догмате и не познају науку православне Цркве”. Уследиле су године саможртвеног пастирског и националног рада, који ће бити крунисан избором Симеона Кончаревића за епископа 1750. године на црквенонародном сабору у селу Косову код Книна. На томе сабору узели су учешћа игумани манастира Крке, Крупе и Драговића, десет парохијских свештеника и двадесет осам световних лица. Нил Попов пише да су сви присутни на скупштини говорили Кончаревићу да он, као најспособнији, прими епископски чин; он се у почетку одупирао, али је, видевши једнодушне молбе свих присутних, дао пристанак. Са сабора је упу-

ћено писму патријарху Атанасију II Гавриловићу са молбом да хиротонише Кончаревића за епископа Далматинског. Уочи Божића 1751. Кончаревић је замонашен у манастиру Крупи, а 15. септембра исте године митрополит босански Гаврило хиротонисао га је у Требињу, уз учешће личног изасланика пећког патријарха, викарног епископа Дионисија, „на превасходителниј степен архијерејства митрополији далматинскија и албанскија”. Већ након две године уследиће, по наређењу Сената, прогнанство из Далмације. „Не могу га послати ни на робију, ни у затвор, нити га затворити и забранити му излаз из града, јер би то био државни изазов српском народу, који насељава не само овај котар, већ и дру ге територије”, писао је провидур Ћироламо Балби. Пошто му је саопштена наредба да напусти своју епархију, Симеон Кончаревић отиснуће се у прогонство на велики четвртак, 17. априла 1753. и настанити се у селу Попини, одакле је четири године, често гладујући и грчећи се од студени управљао далматинском црквом и где је рукополагао нове свештенике. А у међувремену је владика Симеон успео да учини веома много за своју епархију: основао је школу и женски манастир у Бенковцу, у којем се подвизавала и „черноризица Јелена Кончарева”, највероватније његова сестра или блиска рођака са сестрама. После пет година злострадања у изгнанству владика Симеон кренуће на још даљи пут у православну Русију, са намером да заинтересује руски двор за Србе у Далмацији и испослује заузимање те моћне царевине за то да поданици Млетачке Републике који су православне вероисповести буду макар

Септембар 2008.

толерисани. У да леку земљу, где ће моћи слободно исповедати своју веру, запутиће се на Илиндан, 2. августа 1758, после отслужене свете Литургије, колона од 120 световних и шест свештених лица са Владиком на челу. У литератури се могу срести наводи да се скупа са њима одселило још око 500 Срба из Црне Горе (митрополит Павле Ненадовић). У Кијев Кончаревић стиже кроз три месеца. Његови људи били су, мимо сваког очекивања, распоређени у старе хусарске регименте и новоформиране пукове у „Новој Србији” и одатле слати на ратишта: побегли су од беде и угњетавања у завичају, али их је у Русији дочекало горко разочарење. Владика ће кренути за Петроград, к царици Јелисавети Петровној, коју ће упознати са невољама српског живља у Далмацији и молити да му се омогући повратак на његову епархију скупа са пратњом. Венеција је позитивно одговорила на руску ноту и обећала слободу исповедања вере својим православним поданицима, али повратак у завичај Кончаревићу није био могућ, будући да је био прогла шен државним издајником са претњом да ће, буде ли ухваћен, издржавати казну у замраченом затвору у трајању од седам година. Зато је Синод Руске Цркве дозволио Кончаревићу да чинодејствује у Русији, и он се настанио у Петропавловском манастиру у Кијеву. Жеља да се врати међу своју паству била је, ипак, јача од свих претњи и уцена; 1761. владика прелази рускоаустријску гра ницу са намером да се тајно домогне Далмације, а млетачка влада, сазнавши за ово, расписује за њим потерницу, нудећи хиљаду дуката у злату ономе ко га доведе живог или донесе његову

9

10

наставак са стр. 9

главу... У таквим околностима Симеон Кончаревић обилази српска села и Лици и Крбави, разговара са свештенством, ру копола же нове посланике на њиви Господњој. Болест и исцрпљеност ће га после годину дана нагнати на повратак у Русију, где ће му поново бити указано гостопримство у Кијеву и омогућен књижевни рад. Под сводовима Петропавловског манастира владика ће, желећи да пером служи своме завичају, саставити „Љетопис грађанских и црквених догађаја”, дело које ће Никодиму Милашу бити

БОГОСЛОВЉЕ драгоцено при раду на „Православној Далмацији”. Измучен толиким злострадањима и обремењен годинама, првојерарх далматински упокојио се 26. августа 1769. и са храњен је у манастиру Светих Апостола којима се по ревности и истрајности у бедама и понижењима за живота уподобио, „свачим угњетаван, али не потиштен; збуњиван, али не очајан; прогоњен, али не остављен; оборен, али не погубљен; свагда носећи на тијелу умирање Господа Исуса” (2 Кор. 4, 8-10).

Август 2008.

Истрајност у вери, усправност у сра моћењу, верност отачким предањима и земљи прадедовској уз свагдашњу свест о томе да овде, у овоме свету ипак немамо постојана града, но чекамо онај који ће доћи то су завети на које нас опомиње неумрли „косовски Владика”. Нека би његов архипастирски благослов из Небеске Србије свагда био са синовима и кћерима страдалне Далмације онима у избеглиштву и онима што остадоше у својој земљи у зловремену још тежем од ропства млетачког. Ксенија Кончаревић

Манастир Крка је западно од Србије наша највећа православна светиња. Сви смо на Крсту, и наш народ на Косову, и ми овде, али је важно да не силазимо са свога Крста, да издржимо своје Распеће, јесмо у Распећу, али очекујемо Васкрсење

СВИ СМО У ПОДВИГУ Пише: Љиљана Дугалић

Када је Његово Преосвештенство, епископ из године у годину их је све више, а на питање далматински г. Фотије 1999. године добио по- од када се одржава Дечји сабор, Његово Преслушање и од стране Сабора СПЦ изабран за освештенство, владика Фотије је одговорио: Владика: Ми у Далмацији већ четири годивладику и из Војводине стигао у православну Далмацију, мало шта га је добро дочекало у тој не организујемо Дечји сабор на крају школске православној Епархији. Од порушених, девасти- године, а пре две године удружили смо се са раних и оскрнављених манастира, до порушених горњокарловачком епархијом. Владика Геракућа и напуштених села, измештене Богосло- сим, Епископ горњекарловачки је изабран, 2004. вије и празних просторија и зидова манастира године, и док се он мало снашао, почели смо Крке у коме су, током рата, боравили хрватски заједно да организујемо саборовање, јер смо на војници. Повод да са Преосвећеним владиком г. сличном подручју, сличан је менталитет људи, Фотијем разговaрaмо била је врло успешна ма- проблем је сличан и тако да смо сад почели нифестација која се по завршетку школске годи- заједно да се договарамо. Следеће године, ако Бог да, организоваћене већ четврти пут за мо Сабор код њега. Из редом одржава у ЕпарИма људи који хоће да у свом селу обнове своје године у годину је све хији далматинској, и у парохијске цркве, и то сада иде полако. Али има већи одзив деце и ако којој учествује све вии људи, који су напустили овај простор и питају Бог да Дечји сабор ће ше деце и одраслих, а какав је сада наш статус. Да ли је дефинисан, да бити устаљена традипридружују се и гости ли је све изгубљено, није ли изгубљено. Они су ту ција. Следеће године из других епархија. По неповерљиви, мало им је нејасно, и ја бих рекао ћемо сабор организоречима владике Фода је то један од основних разлога што не помажу вати у Медаку, старом тија, ове године је било у већој мери. Што се питају кога они овде помажу – каже у свом интервјуу Његово Преосвештенство, манастиру који је влаблизу хиљаду деце, и Епископ далматински господин Фотије

БОГОСЛОВЉЕ дика Герасим оживео, а онда опет, за две године, направићемо код нас у манастиру Крупи.

– У беседи у цркви у Кистању рекли сте да у Далматинској епархији има око 300 деце која похађају веронауку, док у Горњекарловачкој епархији има око 700 деце, дупло више. Шта то значи? Владика: Горњокарловачка епархија има преко 75.000 Срба, који тренутно тамо живе, а у нашој епархији има можда 25.000 Срба. Већина наше деце су основци из Книна. Они иду иду у основну школу и тамо похађају веронауку. Имамо и деце која иду у гимназију, а иду на веронауку. Њих има око 70-80 и они су такође из Книна. Значи да смо, у неком смислу, најдоминантнији у Книну и поред тога што смо из тога краја исељени. Још увек су у книнској општини доминантно станвништво Срби.

– У Вашој беседи у цркви скренули сте пажњу да се Дечјим сабором на крају школске године подстиче жив контакт деце са вером, са Црквом и манастирима... Владика: Да, јер постоји опасност од те школске веронауке. У ком смислу? У том смислу што се може догодити, да деца разумеју да је веронаука нешто што се предаје у школи, као и други школски предмети. Деца стекну одређена знања која после изговоре своме професору, добију оцену, потврде то своје знање, а у ствари прави, позитиван смисао веронауке је другачији

Септембар 2008.

од те школске веронауке, а он је тај да се деца приведу литургији. Вероучитељи треба деци да објасне шта се то догађа на литургији, шта се то догађа на богослужењу и да та деца дођу и учествују на богослужењу. Не да дођу у цркву као у театар и да гледају шта то свештеници раде, иду лево иду десно, певају једно, певају друго и то све тако лепо изгледа, али ми морамо да учествујемо у томе. То је смисао веронауке, да вероучитељи деци објасне основе вере. Деци из основне школе на њиховом нивоу, деци из гимназије на вишем нивоу, али је главно и суштинско да их приведу цркви, литиругији. То је смисао веронауке у школама.

– Какви су услови за рад вероучитеља у овим мањим местима, удаљеним селима Ваше епархије? Владика: Пазите, у Далмацији су углавном вероучитељи парохијски свештеници, пошто ми немамо много деце и онда може свештеник уз своју свештеничку службу да врши и веронауку. Што, у ствари, и треба свештеник да врши. Имамо једног богослова, теолога у Шибенику јер су наши шибенски свештеници заузети и не могу да стигну, онда смо поставили цивила и он је један једини цивил, сви други су свештеници. Знате, то је врло добро што се тиче веронауке, али не треба никада губити ту димензију да веронаука не постане школска веронаука. Неко интелектуално сазнање, које деца науче и треба да издекламују, да добију неку оцену и то је то. Понављам, вероучитељ треба да буде мост који децу треба да приведе Цркви.

– Ваш крај је познат по томе да је одувек имао јаку дијаспору. Колико је утицај дијаспоре присутан и колико помаже манастиру? Владика: Нажалост, ту морам да кажем да нисмо много задовољни. Има ту много проблема, не можемо у овом разговору све ни рећи. Знате постоје неки људи који сматрају да је овде сада све изгубљено, да је овим ратом и наводно неком «олујом», (ја избегавам да изговарам тај термин, не користим га), одавде нестало православље, да је нестало Срба. И овај данашњи скуп, Дечји сабор, показује да то није тачно. Такође ове наше светиње, цркве и манастири у Далмацији показују да то није тачно. Јесте се десила трагедија, јесмо ми остали без народа, народ је протеран, њихове куће су спаљене, цркве су спаљене, манастири оштећени... Ево, на пример, манастир Крка. Да сте дошли пре неколико година овде видели бисте и сами. Ја

11

12

наставак са стр. 11

БОГОСЛОВЉЕ

сам 1999. године послат од Сабора СПЦ овде на своје послушање, и када сам дошао ни једне ове столице које овде видите није било, намештаја, ничег није било, само су зидине остале споља. У Богословији, то је та зграда поред Крке, само зидови су остали. Хрватска војска је била овде. Манастир споља није био потпуно срушен, као што су друге цркве и манастири били. На пример у Драговићу су конаци били срушени, али манастир Крка није. Ми смо то и почели да обнављамо од нуле, нешто смо створили, разумете. Али, да наставим са дијаспором. Има неких људи који су отишли одавде и који сматрају да је овде све изгубљено. Чак да су људи који су остали издајници. Да су сарадници хрватске државе, разумете. Ми као црква не можемо бити, нити јесмо у политици, али чувамо ове светиње. Тако мисле понеки људи на жалост и у Републици Српској и Београду. Људи у класичној дијаспори на западу имају слично мишљење и онда кажу да не треба помагати. Насупрот њима има велики број људи, који хоће да у свом селу обнове своје парохијске цркве, и то сада иде полако. Многи људи који су напустили овај простор питају се какав је сада наш статус, да ли је дефинисан, да ли је све изгубљено, није ли изгубљено. Они су још неповерљиви, мало им је то нејасно. Ја бих рекао да је то један од основних разлога што не помажу у већој мери. Што се још увек питају кога они овде помажу.

– Како онда опстајете? Владика: Једноставно, Бог се брине. Разумете. Не знам како да кажем. Они људи који су искрено при Цркви, искрено при вери без икаквих спољашњих национализама, шовинизма, они помажу, такви људи, разумете. Други сматрају да је још комплексно. Све је врло комплексно. Али хвала Богу, овакав Сабор, или овакви скупови су важни за нас овде. Ми ћемо, на пример, за Преображење овде имати велики Сабор. То је и традиција манастира Крке, где у два-три дана дође 10-15 хиљада људи. Дођу на једно-два дана уочи Преображења и буду у Крки. То је увек највећи скуп православних Срба у читавој Хрватској. То показује да манастир Крка живи, и има своју мисију. Долазе у Крку и људи из Европске уније и људи који су некада живели овде. Сада им није далеко да дођу из Бања Луке, или чак из иностранства, просто их тај сабор окупља. Још увек је жива

Септембар 2008.

та добра традиција сабора, да у току лета буду у Крки тј. у Далмацији. Далматински Сабори окупљају наш народ који је некад живео овде, а сада живи далеко. Али их љубав и ти Сабори привлаче да дођу на неколико дана и бораве овде.

– Шта Вам значи данашњи долазак поклоника из Београда? Владика: Значи много, верујте ми. Знам да није било лако, путовали сте дуго, читаву ноћ, напорно је али је значајно, пре свега због комуникације између нас. Да ви из Београда, ако тако могу да кажем, не мислите само на Србе до Дрине. Ту постоји једна таква логика из Београда, сад ћу речи једну ствар коју ви можда не знате. Постоје пројекти по којима ће западни свет, западне свефе бити до Земуна. Не знам да ли то можете да разумете, али у Београду многи људи спавају сном праведника. А тај пројекат иде, тај пројекат постоји, он иде. Многи људи су побегли у Београд. Једни из Хрватске, једни из Босне, једни са Косова... Сместили се сви у Београд и тако ту сада мисле, сигурни смо, као, бићемо ту сигурни. Колико су сигурни, то је питање? Том логиком требали би сви да се населимо у Београд. У Београду нам је добро, на вестима ћемо чути шта је са овима, шта је са другима. Слушаћемо како је онима у надгледаној независности, или шта је са њима који су већ у надгледаној зависности. Та логика је губутничка и у том смислу је добро да дођете да видите сиротињу нашу која живи овде у овим крајевима, која живи на Косову, која живи у Републици Српској, народ који живи у другим угроженим крајевима. То је у неком смислу добро и црквено је мотивисано, није политички, хвала Богу. Ви сте на литургију дошли и то је добро да нас. Та љубав по вери повезује, и ова светиња Крка, друге светиње по Хрватској, то је битно да та комуникација постоји. Врло је битно да се долази и да се зна да је манастир Крка наша светиња као што је Студеница, као што је Жича, као што су Дечани. Да поред ове наше светиње Крке имамо и манастир Гомирје у горњокаловачкој епархији, или Леповину у митрополији, да имамо дивне светиње у Хрватској, манастир Ораховицу у славонској епархији. Зато треба мало и братија из Београда да навије на овај пут и да мало види ову сиротињу. Јесте мало теже овде код нас, али хвала Богу, кад ви дођете мало

БОГОСЛОВЉЕ

нас укрепите, а са друге стране видите да смо у нашем манастиру, слободни смо.

– Значи слободни сте немате никаквих проблема? Владика: Па имамо, видите, али ту смо, крећемо се, разговарамо, боримо се у име Крста који смо добили.

– Која би порука била београдској јавности? Владика: Па шта да кажем она наша православна порука да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довек!. Шта то значи сада? Непрестано говоримо о нашем распетом Косову. Колико ми јесмо заиста у том идеалу. Причају о Косову за дневну политику, а питање је колико су у томе искрено. Кад дође стани-пани признаше независност Косова ради очувања једног дела територије. Сутра могу казати признаћемо независност Војводине ради очувања другог дела територије. Политичари су људи овога света. Али ми као Црква то не можемо прихватити нити прихватамо. Ја бих могао рећи мени је овде тешко идем ближе у Бања Луку. Затим, не могу у Бања Луци, идем у Нови Сад. Из Новог Сада идем у Београд. Где ми је лакше ту бришем. Али ево ми смо ту где нас је Црква поставила. Ту смо да, чувамо ову светињу

Септембар 2008.

са монасима, братијом, свештеницима који ту живе. Да нас није било овде где би ви данас дошли? Разумете. Али и ова светиња нас обавезује, ова светиња коју је рођена сестра цара Душана, Јелена, подигла. Она је ктитор овог манастира. Мало би требало изићи из логике овога света и приближавати се логици Крста и Васкрсења. То је то. То је логика с којом смо ми Срби живели кроз векове Голготе наше, нашега Косовскога Крста, али и Васкрсења. Док је наш народ тако живео, био са својом Црквом, у тој философији, било је добро. Јесмо имали трагедије, али смо се очували. Очували смо своје светиње, никли су наши манастири. Ко је градио, кад је грађен манастир Крка у 14. веку. Чиме, људи на магарцима су доносили камење да зидају и граде. Који је труд тад требало уложити? Данас не можемо багерима урадити не знам ни ја чиме све ово што су некада они радили. Значи да је много већи труд много већа љубав била уложена, да би ми ово данас имали. Ми данас нисмо направили ништа зато што смо прихватили лагодан живот, критеријуме Европске Уније. ЕУ је сада замена за некада ући у Интернационалу. Мој отац је живео у ЕУ радио је као обичан радник 22 године у Немачкој. Нас петоро деце је морао да школује. За 22 године никада није отишао на боловање, ако оде на боловање дође неки шеф тамо и каже: господине ваш део у фирми се затвара, ви напоље. Прва, друга, трећа смена, нема боловања. То је ЕУ. Неки представљају ЕУ као: јешћете златним кашикама, како су говорили комунисти, лези лебе да те једем, то је представа ЕУ како ти људи говоре. То није тачно. У ЕУ се ради 24 сата. Тамо средом, четвртком нема празника. Верски празник можеш да имаш само недељом. Ако празник пада уторак премешта се у недељу пре тога дана, јер људи раде у току недеље од 6 до 6.То је ЕУ. А еуропоклоници кажу: ти само уђи у ЕУ и можеш лежати и јести. То је оно искушење прво којим је демон Господа Христа кушао у пустињи. Претвори ову стену, ове планине у хлебове па ћемо ми веровати да си Ти. А Господ каже човек не живи само о хлебу, већ о Речи Божијој. Земаљски идеал се на несрећу наметнуо многим нашим људима, а Црква зато говори да је за малена земаљско царство, а небеско увек и довека. Постоје много више вредности за које, ако треба, има смисла да се човек жртвује.

– Реците нам нешто о раду Богословије.

13

14

наставак са стр. 13

БОГОСЛОВЉЕ

Владика: Богословија Света Три Јерарха је неко време била измештена на Дивчибаре, па у Србиње тј. Фочу. 2001. године Свети Сабор СПЦ је вратио Богословију овде у Крку. Сад имамо 50 ученика у 4 разреда, највише ученика из Хрватске, па из Р. Српске тј. Босне, неколико је било из Словеније, један младић је био из Канаде, а један из Румуније.

– А из Србије и Црне Горе? Владика: Не, немамо из Србије и Црне Горе јер, знате ту постоји један проблем. Једноставно деца морају да имају ђачке визе, а пошто

Септембар 2008.

да Срби просто нису од јуче овде. Ми годишње до сада имамо 10-12 хиљада туриста из ЕУ који су већином протестанти и католици, посећују слапове Крке и онда дођу и до манастира Крке. Ми њима морамо презентовати своју културу, своје богатство, своје иконе, своје предање које имамо овде. Зато нам је потребно да се та ризница врати али, за сада, немамо још услове да је вратимо.

– Чије ће то власништво бити? Владика: То је манастирско. Свака част држави Хрватској, ми то поштујемо, налазимо се у

Родом сам из Западне Крајине из околине Бања Луке. Тамо сам кратко живео, али су се моји родитељи под притиском тамошњих државних снага морали одселити 1964. године у Војводину. У Војводини сам одрастао, у Чуругу. Ту сам се школовао и у Новом Саду. После сам дошао у Београд на теологију, онда сам на постдипломске студије ишао у Немачку. Постао сам монах у манастиру Ковиљ у Бачкој епархији. Потом сам постављен да будем професор у Сремским Карловцима у Карловачкој богословији. Одатле сам 1999. године изабран за владику у Далмацији. То су наша мучеништва разна, ту су наше службе. Сви смо у једном подвигу, ево и овај данашњи скуп показатељ је тога, само кад би оваквих скупова било више. Требало би више жртве, посебно око организације, а мало и медији да сазнају и да се просто заинтересују за ове просторе. Нама је овде у Крки био председник Месић, а пре две године је био са председником Тадићем. Једноставно манастир Крка је значајан по себи. Раније по Уставу СПЦ игуман Крке је могао да учествује у избору нашег патријарха уз хиландарског, дечанског, студеничког, жичког игумана. То је сада измењено, у избору патријарха могу да учествују само владике. Манастир Крка је значајан пошто овде постоји Богословија од 1615. године, који је један просветни центар. Тиме је манастир Крка један од најзначајнијих православних и културних центара западно од Србије.

не постоји државни спрозум између Србије и Хрватске, они не могу да среде визе и да дођу да уче овде. То је једини разлог. Ако се ту нешто измени онда ће моћи и из Србије.

– У каквом је стању била ова светиња и шта је сачувано? Владика: Пазите, 1991. године све је одавде изнешено. Позната ризница манастира Крке која има преко 2200 експоната, а ја сам је видео делимично, она се тренутно налази у Музеју СПЦ у Београду. Значи, то је било у време рата, тад је овде био владика Николај, они су изнели ризницу са покојним Слободаном Милеуснићем, тадашњим директором нашега Музеја СПЦ. Уз помоћ још неких људи који су радили на том пројекту, изнешени су експонати и сада стоје у Београду чекајући да буду враћени манастиру Крку. Морамо, значи, претходно оспособити просторије испод звоника, овде у манастиру, које су девастиране, да би могли вратити ризницу. То је велики пројекат. Хрватска држава инсистира на томе да се ризница врати, а и нама је стало јер се ми том ризницом бранимо. Постоје јако старе иконе из 15. века, рукописне књиге из тих векова, и оне говоре

хрватској држави шире гледано, али по папирима, дефакто, ризница је власништво манастира Крке и Српске цркве.

– Ви сте онда овде задовољни? Владика: Пазите, задовољан сам, како бих рекао, боримо се. Задовољан сам тиме што смо нешто учинили. Ради наша Богословија, манастир је оживео. Овде код нас има 4 монаха у Крки. Имамо једног игумана и монахињу у манастиру Крупи, двојицу монаха у манастиру Драговићу и сада ћемо, ако Бог да, на Видовдан, одавде из манастира Крке поставити једног јеромонаха у манастир Лазарицу на далматинском Косову. Тамо смо обновили један конак да буде метох манастира Крке. Имамо 4 жива манастира и доле код мене у Шибенику манастир Тројеручице. У Тројеручици живе сестре, монахиње које раде иконе, пишу, преводе. Значи имамо у неком смислу 5 манастира, а оживеле су све наше најзначајније парохије. До недавно није било ништа. Долазе нам људи из ЕУ, а наравно, ми се више радујемо кад долазе наши, православни, да учествују с нама на богослужењу. манастир Крка, 24. 06. 2008.

БОГОСЛОВЉЕ

Септембар 2008.

Свети Никодим Епископ далматински

НОВО Е Њ ИЗДА

Предлог за уврштење у Календар светих Српске Православне Цркве Синаксарско житије по шестој песми канона Овог месеца у двадесети дан спомен међу светима оца нашег, Никодима, епископа далматинскога, исповедника. Стихови: И ми вам благовијестимо да је обећање, дато оцима, Бог испунио нама, дјеци њиховој, васкрснувши Исуса. Овај преблажени и богоносни отац наш и учитељ Цркве, Никодим живљаше на древним православним просторима, свештене Далмације. Док, он столоваше у граду Задру који у то време беше под влашћу Млетака, поверна му паства, између осталог, бивствоваше

и под тешком аустроуграском владавином. Родитељи овог благог пастира беху благочестиви вером и велики у хришћанском трпљењу. Они живљаху веома скромно, чак и оскудно. Отац му Тривун, потомак веома побожне српске породице у Далмацији, бављаше се трговачким занатом у аустро-угарском граду Шибенику. Мати му Марија, пореклом Италијанка, свим срцем прими веру Православну; и касније како и сам свети владика Никодим сведочаше постаде таква православна, да беше боља од многих, које се у тој вери родише, те таква остаде и до своје блажене кончине. Овај велики бранитељ вере Православне, отац наш Никодим, упркос свим невољама и тешкоћама успе да заврши високе школе, како световне тако и духовне. По повратку из Русије, након школовања на Кијевској духовној академији, верно послужи Цркви Христовој као учитељ и духовни отац православне школе у Далмацији. Када је аустроугарска власт покушала да наруши црквено-канонски поредак свете Цркве Христове, овај богонадахнути јерарх устаде јеванђелски

и пером да брани Ону коју ни врата ада неће надвладати, те у том подвигу истрајаше све до своје блажене кончине. А каква све гоњења, клевете, лукавства и насртаје достојанствено поднесе овај Светитељ Божији у једном од својих, за веру отачку и Цркву Христову, дела непобитних и сам детаљно приповеда. И будући Промислом Божијим уздигнут на трон Епископа далматинских, смиреномудри отац наш Никодим благодушно још већа страдања, не само од безбожне власти, већ и од оних који стадо Христово хоћаше да поунијате, претрпе. Али, као што од давнина велики наши Оци устајаху у одбрану вере Православне, тако ни праведни Никодим не устукну пред новим учењем Латина, већ огњено и са великим усрђем учаше свеосвећена чеда своја и верни православни род српски љубави Христовој и хођењу уским путем ка горњем Јерусалиму. Апостолски ревноваши у винограду Господњем, непоколебиво се држећи Невидљивога као да Га види, овај богомудри пастир и проповедник науке Христове удостоји се да на дан великих страдања Христових преда своју трудољубиву душу у руке Оца Небеског. Али и сада, као миомирисни изданак лозе светосавске, овај богоносни Светитељ, делима и подвигом својим силно крепи и утврђује душе наше. Амин.

15

16

Биографија Студирао на Физичко-математичком факултету у Ростову на Дону, ванредно и у Институту за историју, филозофију и књижевност у Москви. Након напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез добровољно се пријавио у војску, где је напредовао од обичнога војника до заповедника артиљеријске бригаде. Године 1945. је, због писама у којима је индиректно критиковао Стаљина, ухапшен као официр совјетске војске у Источној Прусији, те осуђен и заточен у сибирском логору, од 1953. у прогонству у средњој Азији. Након рехабилитације 1956. учитељ у Рјазану. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1970., чија је литература обележена искуством из сибирских логора у којима је провео девет година. На робију је одведен 1945. право с фронта, на којем се у Отаџбинском рату истакао као врхунски официр совјетских инжењеријских јединица. Прогањан је и касније, чак му је одузето и држављанство, па је емигрирао 1974., вративши се у отаџбину после две деценије. У децембру 1998. одбио је највишу државну награду, Орден светог апостола Андреја Првозваног, којим га је одликовао председник Борис Јељцин, рекавши: „Не могу да примим награду од врховне власти, која је довела Русију до садашњег погубног стања”. Приповетком „Један дан Ивана Денисовича” у књижевност је увео тему Стаљинових логора, оставши јој веран у највећем делу опуса. На основу емигрантског искуства у западној Европи и у САД, испољио је јавни презир према вулгарном материјализму Запада. Остала дела: приповетка „Матрјонини дани”, романи „У кругу првом”, „Онколошка клиника”, „Август Четрнаесте”, „Црвени точак”, „Русија у провалији”, критичка аутобиографија „Борио се шут с рогатим”, драме „Гозба победника”, „Заробљеници”, „Република Рада”, „Светлост која је у теби”, публицистичка дела „Лењин у Цириху”, „Два век заједно I-II”, сценарији „Тенкови знају истину”, „Паразит”.

Дело Солжењицин је најистакнутије име књижевног отпора совјетском тоталитаризму. Познатим га је учинила приповетка „Један дан Ивана Денисовича”, 1962, која се темељи на опису „обичног” дана „обичног” Руса у логорском заточеништву. Тема је до тада била табуизирана, али је прича показала и стилско умеће писца који се ослонио на традицију руске класичне прозе (Лав Толстој, Фјодор Достојевски). Умеће фабулирања очитовало се затим у „Догађају на станици Кречетовка” (1963.), а оријентација на „сеоску прозу” у стилу и идеологији у новели „Матрјонини дани” (1963), цртици о напаћеној сеоској жени која и у позамашној беди зна очувати високе моралне квалитете. Врхунац првога раздобља су романи „Одељење за рак” (1968.), и „Први круг” (1968.), који су кружили у преписима, а

објављени су први пут у иностранству. „Одељење за рак” је полуаутобиографски (бивши затвореник, искуство у одељењу за туморе у ташкентској болници) роман који уз средишњи лик Костогутова даје низ портрета совјетских бирократа, лекара и медицинског особља и разних пацијената. Истовремено дирљив љубавни роман (или – роман о нереализованој љубави), сатира на постстаљинистичку епоху и студија о људском понашању у екстремној ситуацији смртоносне болести, тај велики роман је у најбољим традицијама руске класике која људскошћу и животношћу превазилази савремена јој остварења западноевропске и америчке приповедне уметности. „Први круг” (асоцијација на први, „привилеговани” круг Дантеовога пакла) рекреира пишчево искуство првих година затвора, када је радио у Шарашки, научно-техничкој установи за логораше научнике. Главни лик, Гљеб Нержин, опет је утелотворење самог аутора, а приказане су и неке друге особе које су играле важну улогу у Солжењициновом животу (његова прва жена, пријатељ Лев Копељев, руско-жидовски комунистички „верник”, по струци германиста, дан у лику Лева Рубина). Многобројне нити овога дјела имају тематску сродност с претходним делом: сатира је присутна на свим нивоима, а посебно у саркастичном портрету Стаљина, морална кушња у мешавини претњи и заводљивих понуда затворских власти. Реалистички је приказан живот изван логора за научнике и у

СОЛЖЕЊИЦИН њему. Но, као и претходни роман, и ово Солжењициново дело успева да понови чудо руске класичне прозе коју је Томас Ман не без разлога прозвао „светом”: веру у победу храбрости и величину људскости, која је укорењена у хришћанском поимању битно спиритуалног достојанства људског бића. Након романескних остварења, уследила је документарна, али и дубоко лична оптужба совјетског система концентрационих логора, „Архипелаг Гулаг”, (1973-75.), велико тротомно дело темељено на преплитању личних искустава и мноштва писама, белешки и осталих докумената које је писац добијао од бивших сапатника, а која су скупљена и обрађена у околностима крајње конспиративности. Та је уништавајућа оптужба совјетскога система за пропаст и смрт милиона људи сломила и последње комунистичке апологете на Западу. Брежњевљев СССР није могао поднети ни идеју да се о табуизованој теми пише, па је Солжењицин ухапшен и протеран из СССР-а. Најпре је живео у Швајцарској, затим у САД-у (Вермонт), да би се у 1990-им вратио у Русију, гдје је дочекан и као идеолог руске нације. У егзилу је настао низ романа који следе у руској књижевној свести опстали узор, Толстојев „Рат и мир”, и ревидирају историјски модел какав су наметнули бољшевици, с гледишта руске нације, и то од „Августа четрнаесте”, 1971., проширено 1983, преко „Октобра шеснаесте”, 1984 и „Марта седамнаесте „, 1986 до „Априла седамнаесте”, Александар Солжењицин (руски: Александр Исаевич Солженицын, Кисловодск, 11. децембар 1918 - Москва, 3. август 2008.) је био руски писац, драматург и историчар, добитник Нобелове награде за књижевност 1970. године. Био је члан Руске академије наука (од 1997. године) и Српске академије наука и уметности (од 1994. године)

191 8-2 0 08

1991. Заједнички им је наслов: „Црвени точак „. И док у концепцији „историјске епопеје” Солжењицин следи Толстоја, дотле њену структуру настоји модернизовати: сам своја дела назива „полифоничним” (Бахтинов појам за романе Достојевског), чему одговара различитост фрагмената од којих се у чвор (узел) целине везују фабуле о људским судбинама (претежно руских официра; ратни противници, Немци, остају углавном изван текста), документарни умеци, лирске дигресије. Језик је архаичан и кореспондира с намерама очигледним у његовом „Руском речнику језичног проширивања” (1995) – у смеру староруског лексика. Солжењицин је на тај начин истовремено модернизовао прозу (мешавина документарности, приказа историјских особа, исечака из штампе слична је поступцима у делу Јохна Дос Пассоса, док је употреба временских скокова и преплитање стилова и жанрова подсећа на Фокнера), а језичном архаизацијом је остварио посебну патину која не иде за моделом језичних игара карактеристичних за стерилност постмодернизма, него јој је сврха регенерација руског националнога бића у огледалу пишчевог дела. Важнија су му публицистичка дјела: „Како да преуредимо Русију” (1991.), „Руско питање крајем XX века”, (1994.), „Два века заједно”, (2003). Како у иностранству, тако по повратку у Русију након слома комунистичкога система, Солжењицин је често донекле површно етикетиран као руски православни националиста, антисемита, антикатолички бигот, мрзитељ Запада, апологет царизма и славјанофилски ксенофоб. Иако су те оптужбе бесмислене, сам ауктор сноси делимичну „кривицу” неким својим незграпним изјавама и површним генерализацијама. Но, снага је Солжењицинове критике у његовим јасним опажањима духовне празнине и кукавичлука који леже у срцу испразног секуларног хедонизма који доминира западњачким друштвима. По свеукупном делу Солжењицин је један од најзначајнијих прозаиста 20. века, писац који је истовремено наставио традиције класичне руске приповедне прозе, најпре Толстоја, но иновиравши је низом поступака карактеристичких за европски модернизам. Иронија која прати његово дело је и последица различитог животнога искуства и погледа на свет у односу на већину савременика који су живели или живе у нормалнијим и лагоднијим животним условима: у доба када је стварао свој најопсежнији и најамбициознији прозни циклус, „Црвени точак”, светском књижевношћу је доминирао (и још доминира) понешто тривијалнији приступ уметничком делу, уозбиљен у постмодернистичким фикцијама Умберта Ека, Томаса Панчона или Салмана Руждија. Писац као пророк је анахронизам, и већина неспоразума између Солжењицина и његових критичара проистиче из сукоба непомирљивих погледа на свет о човековом животу и судбини. Извор: Википедија

17

БОГОСЛОВЉЕ

18 ДАЊЕ З И О НОВ Ларше д о л К н Жа У овој књизи сабрано је пет студија које излажу ставове црквених Отаца о разним питањима везаним за рађање и почетке живота. Последњих година, питања те врсте су била повод многим важним друштвеним дискусијама, а ни данас не престају да изазивају бројне расправе. Нека од њих нису нова, попут контрацепције и абортуса, међутим експанзија и банализација ових појава у савременом друштву – доступношћу све бројнијих и сигурнијих начина контрацепције и легализацијом абортуса и његовим стављањем под окриље друштвених и медицинских институција – довела је до жестоких реакција и јачања расправа у оквиру хришћанских вероисповести (посебно римокатоличке) које су традиционално уздржане према првој, а противне другој појави. Напретком биологије и медицине, дошло је до развоја нових техника у области људске репродукције, па самим тим, и до појаве нових питања везаних за етичке проблеме до којих тренутне и будуће могућности тих техника могу довести, проблеме често веома сложене не само за религиозну, већ и за друштвену свест која је ради расуђивања о овим питањима оформила „етичке комитете за науке о животу”. Прва група проблема везана је за медицински потпомогнуту оплодњу (МПО). За одређе-

не кругове, проблематично је свако зачеће које се не оствари као израз и плод специфичног брачног сједињења, у оквиру реалних брачних односа.* Медицински потпомогнута оплодња (МПО) која захтева донатора сперме, донацију гамете или ембриона или сурогат–ма-

Септембар 2008.

Наиме, мноштво конкретних проблема извире из много ширих оквира који су неодвојиви од универзалних и непролазних вредности и принципа. Етика у свом подручју, као и морал у околностима свакодневног живота, не би требало да успостављају онолико

За једну етику јку доноси још озбиљније тешкоће. Другу врсту проблема представљају саме технике, попут одабира спермaтозоида или смањења броја ембриона, а затим старост родитеља, као и инсеменација или трансфер ембриона post mortem. Следећа група проблема везана је за третман људских ембриона: с једне стране, за судбину прекобројних ембриона (њихову редукцију, чување и уништавање), а с друге стране за интервенције на ембриону или фетусу (ембрионалну или феталну терапију, деловања са еугеничким циљем, феталну реанимацију, феталну еутаназију...). Наша намера није да на овом месту поставимо сва могућа осетљива питања; јер док су нека од њих непрекидно актуелна, друга нестају па се, због сталног техничког развоја, поново јављају. Наш циљ није ни да на све њих овде одговоримо. Међутим, сматрамо да отачка мисао, иако древна, може да пружи значајан допринос овим веома савременим и растућим проблемима.

правила и норми колико има различитих ситуација, већ да поседују способност да мали број етичких или моралних одредница прилагоде различитим појединачним случајевима или обрнуто, да сваку појединачну ситуацију узведу одређеној норми. Тако питања везана за медицински потпомогнуту оплодњу, у својој разноврсности и у свом захтевању посебних одговора, у целини зависе од питања да ли је рађање једини или основни циљ брачног живота, да ли жеља за дететом има апсолутну вредност и мора бити безусловно задовољена, односно, да ли је неплодност толико зло да мора бити превазиђено по сваку цену и на било који начин. Питање контрацепције – које, мада се то често занемарује, није ново већ је, како ћемо видети, постављано још у античко доба – се поставља у ширем контексту циља људске полности и места рађања у животу брачника. Питање абортуса – које такође, још у античко доба, ства-

* Ми смо је у главним цртама представили у нашим ранијим радовима: Theologie de la maladie, Paris, 1991, 2e

éd. 1994, p. 15-52 ; Thérapeutique des maladies mentales, Paris, 1992, p. 25-42; Ceci est mon corps. Les sens chrétien du corps selon les Pères de l’Eglise, Genève, 1996.

БОГОСЛОВЉЕ ра проблеме не само религиозној већ и друштвеној свести – условљено је схватањем статуса ембриона и фетуса и начином њиховог вредновања. Од тога зависе и сва питања која се односе на судбину прекобројних ембриона и на интервенције које се, са различи-

рађања тим циљевима (терапеутским, еугеничким или експерименталним) врше на ембрионима или људским фетусима. На крају, питања која се односе на генетске манипулације су тесно везана за начин на који се схватају људска личност и природа јер такве манипулације доводе у питање њихов идентитет и интегритет. Ова заиста темељна и кључна питања не могу да нађу задо-

вољавајуће одговоре у оквирима медицине и биологије или социологије и психологије. Те одговоре треба тражити у оквирима једне антропологије која поседује јасно поимање људске природе и човекове личности али и крајњег циља људског постојања и људских делатности. Патристичка мисао овим темама посвећује велику пажњу. Заснована на Светом Писму и обогаћена плодовима дуготрајних расправа о личности и природама у Христу, она је оформила једну зрелу и утемељену антропологију у односу на коју већина философских антропологија (нарочито кантовска на којој велики број етичких комитета темељи своја схватања појма личности) може изгледати прилично ограничено. Патристичка антропологија је у предности не само зато што има јасну представу о људској личности и природи већ зато што човека посматра у контексту његовог односа према Богу и контексту његовог духовног живота што укључује, најпре, његово стварање (по вољи Божијој), а затим и оно што следује његовој смрти (његову судбину у вечности). Овај широки контекст, који подразумева стварање као процес који није искључиво биолошки и случајан и смрт као догађај који не значи престанак живота већ остваривање пуноће човековог постојања, омогућава да вредновање човекове личности

Септембар 2008.

обухвати све етапе и све облике његовог постојања, али и да се коначни циљ свих човекових унутрашњих и спољашњих делатности препозна у контексту који надилази, али истовремено у себе укључује, биолошки, психолошки и социолошки оквир човековог живота. Мисао Отаца о темама којима се овде бавимо, поред свог историјског значаја, поседује, како ћемо видети, оригиналност у односу на савремену мисао, било религиозну било не-религиозну, и нуди, упућивањем на питање спасења, ново усмерење расправама и истраживачким делатностима, чиме могу бити на добитку и друштвене надлежности које трагају за одговарајућом дефиницијом етике, као и хришћанске конфесије које су често несвесне својих предањских извора и њиховог богатства. Наша студија о стерилитету ће, тако, показати да већина Отаца, дубоко саосећајући са патњама неплодних брачника, у решавању тог проблема даје предност духовним мелемима не искључујући, уз одређена ограничења, ни обраћање медицини. Међутим, са друге стране, они релативизују зло које ствара биолошка неплодност и наглашавају вредност духовне плодности и виши смисао коју брачни пар може, кроз њу, да да свом постојању. Наша студија о контрацепцији ће указати, исправљајући гледишта појединих историјских студија које јој претходе, на разноликост патристичке мисли и такву еластичност и отвореност појединих мишљења да би се, уколико би она данас постала актуелна у православном свету, пројавила као потпуни контраст монолитизму и непопустљивости

19

20

БОГОСЛОВЉЕ

наставак са стр. 19

римокатоличких магистерија савремене епохе. Наше излагање на тему абортуса ће показати двоструки парадокс: иако је становиште приличног броја латинских Отаца, које ће касније систематизовати томизам, навело католичку цркву да толерише одређене видове абортуса у првим недељама трудноће, она је завршила усвајањем једног тврдог и строгог става по том питању. С друге стране, такође парадоксално, источна Црква је, врло рано, уобличила једну антропологију која је сматрала да људско биће треба поштовати као целовиту личност од момента зачећа и строго осуђивала абортус, али је истовремено, у контексту црквене „икономије”, све више обра ћала пажњу на појединачне случајеве оних који су учинили тај грех и у свом ставу показивала све већу снисходљивост и праштање. Следећа студија, која износи патристичку антропологију

по питању ембриона и фетуса, показаће да су поједини грчки Оци приступали овом питању с пажњом какву не срећемо ни на једном другом месту. Ова мало позната антропологија може бити кључна за савремена етичка разматрања која, у недостатку одредница, наилазе на велике потешкоће у дефинисању статуса ембриона; такође, може бити подједнако важна за јасно и темељено разматрање, не само абортуса, већ свих деловања (терапеутских, еугеничких или експерименталних) која су везана за ембрион или људски фетус. Ослањајући се на врло утемељну и дубоку представу о човековој природи и личности коју сусрећемо код Отаца, последња студија ће омогућити прецизно одређење својстава која су претходно призната ембриону и фетусу и понудити јасне антрополошке одреднице, врло драгоцене за етику, за разматрање генетских манипула-

Септембар 2008.

ција које, чини се, с једне стране, отварају занимљиве терапеутске перспективе, а са друге, узнемиравају због могућности да доведу до измене структуре људског бића (па тако и саме људске природе), до стварања идентичних људских јединки клонирањем (доводећи тако у опасност идентитет људске личности и њен апсолутан, непоновљив и јединствен карактер), до производње људских бића сходно потребама друштва, до стварања деце сходно жељама родитеља или до покушаја реализације наводно савршеног људског бића. Ове антрополошке одреднице биће, такође, од велике помоћи етици да одреди свој став у односу на проблеме којима се ова студија не бави (ограничили смо је на питања везана за рађање), али која доводе у питање интегритет и идентитет људске природе и личности, не указујући им дужно поштовање. Превод с француског: Ирина Радосављевић

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

СВЕТА НЕДЕЉА У КОЖЛОВЦУ На празник св. Великомученице Недеље служена је Света Литургија у цркви која је посвећена овој светитељки у Кожловцу. Свету Литургију је служио игуман манастира Крке архимандрит Герман, уз саслужење свештенства далматинске Епархије. На Светој Литургији се причестио Епископ далматински Г.Г.

Фотије који је приликом свог поучног слова подсјетио све вјерне на потребу живота у Христу и повратка српског народа православној традицији и вјери. После Литургије пресјечен је славски колач и благословено славско кољиво, а затим је учињен опход око храма.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

ПОСЈЕТА ПАРОХИЈИ БЕНКОВАЧКОЈ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је у пратњи братства манастира Крке и секретара Епархије протонамјесника Милорада Ђурђевића и пароха бенковачког протонамјесника Љубомира Црнокрака обишао парохију бенковачку и храмове који се налазе на тој парохији. У току посјете Епископ је дао смјернице за даљњу обнову храмова на овој парохији која је у току прошлог рата највише страдала у читавој Епархији далматинској али која се данас највише обнавља захваљујући љубави бивших парохијана ове парохије који се тренутно силом прилика налазе свуда по свијету. По благослову Епископа настављају се радови у овој парохији и у току је комплетна обнова храмова који су годинама били потпуно уништени и девастирани али се данас с помоћу Божијом очекује завршетак обнове и ако Бог да поновно враћање српског становништва на ове просторе.

Септембар 2008.

21

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

22

Септембар 2008.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ ИЛИЈЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Свети пророк Илија свечано је прослављен у свим манастирима и црквеним општинама Епархије далматинске. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је на празник пророка Илије (02.08.2008.) служио Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у Кашићу. Храм светога Илије у Кашићу био је до скоро потпуно девастиран, али је прилозима људи из Кашића и Равних Котара који тренутно живе у Аустралији и Америци, храм обновљен. Ове године на празник светог Илије Епископ Фотије је извршио мало освећење храма а и служена је Света Литургија после 15 година пошто је храм светог Илије у Кашићу страдао у последњој ратној трагедији на овим просторима.

У недељу по празнику светога Илије Епископ Фотије је по традицији служио Свету Архијерејску Литургију у Марковцу, где се и ове године сабрао велики број православних Срба далматинаца. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о великом зна-

чају и подвигу светог пророка Илије у Цркви Христовој нагласивши да је суштина православне вере у љубави према Богу и ближњима. После Свете Литургије приређена је трпеза љубави у просторијамA црквене општине Марковац.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Септембар 2008.

ОДРЖАНИ ПАРАСТОСИ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Већ по устаљеној традицији 04. августа 2008.г. широм далматинске Епархије у свим црквеним општинама и манастирима одржани су парастоси за пострадале православне Србе од Косова до данас укључујући и све трагично преминуле и пострадале Србе у последњем трагичном рату од 1991. – 1995. г. на просторима Далмације.

23

24

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Септембар 2008.

УМЈЕТНИЧКА КОЛОНИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У оквиру љетних манифестација које се збивају око цркава и манастира у Епархији далматинској отворена је овогодишња колонија „Умјетничког братства манастира Крке”. Ова колонија је први пут одржана 1990. године, али касније због ратних збивања није одржавана и тек је обновљена 2007. г. На овогодишњој колонији учешће су узели петорица умјетника и сви њихови радови ће бити изложени у манастирској галерији.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

СВЕДАЛМАТИНСКИ САБОР У КРКИ По устаљеној традицији и ове 2008. г. на празник Прображења Господњег у манастиру Крки одржан је сведалматински сабор. Прослава је почела празничним вечерњим богослужењем у присуству мноштва свештенства и благоверног народа. На сам дан празника (19. 08. 2008.) Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење свештеника из Епархија: шумадијске, сремске, далматинске, као и из братске Руске Православне Цркве. Радост и смисао празника употпунило је присуство великог броја верника који су учествујући у Литургији Цркве кроз Божанско Причешће показали спремност да следују Христу у усхођењу на духовни Тавор – Царство Небеско. У празнику су узели учешће и угледни гости из државних органа Републике Хрватске и Републике Србије. Литургија је завршена трпезом љубави коју је приредило братство манастира Крке.

Септембар 2008.

25

26

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Септембар 2008.

ЗВАНИЧНО САОПШТЕЊЕ УПРАВЕ МАНАСТИРА КРКЕ ПОВОДОМ ЗЛОНАМЈЕРНОГ ТЕКСТА

„У МАНАСТИРУ КРКА ТУГА ЗА КРАЈИНОМ” Братство манастира Крке након своје Славе а у вези злонамјерног текста у Слободној Далмацији од 20. 08. 2008. г. даје своје званично саопштење: Манастир Крка се бави очувањем светоотачког предања и традиције православне Цркве и у том смислу жели да очува добре односе са свим људима који су у било ком погледу упућени на наш манастир. Поред тога ми смо непрестано изложени шиканирању, вређању и понижавању од медија који злонамјерно покушавају да нас представе као људе који су национално и вјерски нетолерантни. Сматрамо да досадашњим својим радом нисмо заслужили такав однос хрватских медија, јер смо увијек излазили у

сусрет и коректно и хришћански смо се односили према њима. Поменути текст у Слободној Далмацији покушава да баци сенку на највећи вјерски скуп православних Срба у Републици Хрватској који је био за све добронамјерне људе скуп мира, духовне радости и којим је доминирала прослава Преображења Господа Исуса Христа на Тавору. Међутим ми се надамо да поменути текст неће успјети да баци сјенку на прославу празника Преображења Господњег у манастиру Крки, јер је истина увијек изнад лажи и светлост изнад таме, на жалост свих нетолерантних људи попут новинара Жељка Хуљева и њему сличних.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Септембар 2008.

ПОСЈЕТА МАНАСТИРУ КРКИ Дана 23. и 24. 08. 2008. г. Епархију далматинску и манастир Крку су посјетили православни Срби из општине Маркушица предвођени начелником општине г. Будимиром Драчом и начелником општине Трпиња г. Ђорђем

Ћурчићем. Ове двије општине већ дуже времена помажу богословију при манастиру Крки, захваљујући господи начелницима који схватају потребу за постојањем српске православне богословије у Републици Хрватској.

САБОР У КРУПИ На празник Успења Пресвете Богородице (28. август 2008.г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију поводом манастирске славе у Крупи уз саслужење свештенства из Епархија горњокарловачке, милешевске и далматинске. После завршене Свете Литургије пререзан је славски колач, а потом се Епископ Фотије обратио сабраном народу честитајући му велики празник Успења Пресвете Богородице и храмовну славу манастира Крупе. На крупском сабору између осталих били су присутни градоначелник Обровца др Анте Жупан, саборски заступник Ратко Гајица и други представници локалних власти општине Обровац и Задарске жупаније.

Учесници ове екскурзије су имали прилику да обиђу манастир и околину и да присуствују на недјељној Литургији коју су служили свештеномонаси манастира Крке и гости из Епархије милешевске.

27

28

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

НОВА РУКОПОЛОЖЕЊА У МАНАСТИРУ КРКИ У недељу 31. 08. 2008. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки и том приликом рукоположио ђакона Милу Савичића у чин свештеника, а свршеног теолога Петроградске духовне академије Дајана Трифуновића у чин ђакона. У својој беседи Епископ Фотије је честитао новорукоположеним оцима на великом дару Духа Светога који су примили у Светој Тајни рукоположења и говорио о смислу свештеничке службе у православној Цркви, која је продужење дела самога Богочовека Исуса Христа и крстоносно служење Богу и Цркви Његовој. Епископ Фотије је такође говорио о значају манастира Крке у духовној обнови нашега распетога народа у Далмацији нагласивши при томе, да је лакше носити крст свој са Црквом својом, без обзира на историјске прилике и неприлике у којима живимо.

Септембар 2008.

Септембар 2008.

Прилози из Канаде ( у CAD ) Иво Ватовић 20,Радојка Вертић 20, Фил Петрис 20,Предраг Степановић 40, Бошко Новаковић 5, Маринко Тепић 20, Милан Петковић 40, Дијана Тодић 10, Верољуб Маџаревић 20, Милка Ћоћер 20, Станоје Павловић 5, Рајковић 4, Слободан Поповић 20, Силвана Танасић 10, Владими Цигљарев 5, Драган Косовац 20, Раденко Ђуровић 25, Жарко Петровић 5, Жарко Рајак 5, Васо Драпић 15, Ранко Суковић 20, Милка Златар 10, Јованка Шкакавац 20, Смиља и Миливој Перић 10, Љубица Ковачић 20, Снежана И Мирослав Веселиновић 5, Петко Матовић 20, Цвико Видаковић 20, Милица Квајић 20, Предраг Лакићевић 20, Стефан Лакићевић 5, Драгица Алопић 10, Џорџ Вучковић 100, ђакон Стефан и Слађана Икономовски 80, Бранко Зелембаба 150, Дарко Трнанић 120, Борка Ђукановић 20, Перо Радујковић 10, Саша Станковић 10, Никола Гаћеша 10, Горан Тодоровић 5, Миша Ђурђевић 10, Ђан Грујић 15, Никола Чудић 10, Гојко, 10, Анкица Личина 5, Мирко Басара 10, Перо Оклобџија 5Чедомир Цигановић 15, Ђорђе Јерић са супругом 20, Живко Алексић 20, Златко Богдановић 4, Слободан Јокановић 10, Зоран Рајовић 10, Слободан Бабић 20, Роберт Раде Стони 10, Стево Басарић 10, Момчило Богдановић 20, Жељко Боројевић 10, Миле Вученовић 5, Петар Рајшовић 20, Дражан Михаиловић 5, Ђуро Будимир 5, Живко Вујић 10, Александар Драча 20, Миљан Радоман 10, Љубица и Боја Стојисављевић 20, Милан Бабић 20, Маника Арон 5, Петар Преочанин 20, Ђуро П. Кашић 20, Мира Клисурић 10, Ђуро Кунић 2, Славонка Паркеничанин 10, Н.н. 5, Цвико Видаковић 20, Горан Поповић 20, Воја и Мила Радмиловић 20, Роса Илић 20, Н.Н.

5, Зоран Воиновић 5, Томо Растовац 10, Миле Ожеговић 20, Душан Симић 10прота Љубо Рајић 20, Петар Милановић 10, Коса и Никола Стринић 50, Предраг Скочић 20, Тоде Манојловић 20, Томислава и Јова Анђелић 20, Јован Богдановић 20, Илија Добрић 50, Ђуро П. Кашић 20, Б. Властов 10, јереј Милан Јовановић 10, Велибор Ристић 10, београђанин Н. 10, Радоје Стокић 5, Здравко Стокић 10, Никола Тумић 10, Драган Кесоња 10, Миодраг Крајишник 5, Иван Митић 10, Жико Учански 20, Жељко Стојић 20, Недељко Петковић 5, др Петар Туцаков 3, о. Михаил 5, Александар Радојевић 10, Милан Јаковљевић 10, Милан Алорић 20, Благоје Јовановић 10, Горан Шимић 10, Слободан Јокановић 10, Петар Милановић 5, Иван Поповић 5, Ружа Мачевић 10, Милка Златар 5, Боро Татић 5, Ненад Мандић 5, Недељко Топић 5, Бранко Богосављевић 5, Бојан Шуманац 5, Мирко Цветичанин 5, Илија Букоровић 20, Роса Суботић 5, Здравко Вукина 10, адвокат Петар Борковић 20, Перица Манојловић 20, Остоја Маглов 10, Мирко Цветићанин 20, Анђа и Дако Куруц 20, Богољуб Манојловић 20, Блаженка Чимбур 20, Бојан Бујок 20, Глишо Радиновић 20, Бранко Трнинић 20, Бранко Зелембаба 20.

Прилози из УСА ( у $ ) Стеван Милеуснић 20, Никола Таран 10, Верољуб Пуповац 18, Ратко Дуброја 20, Јовица Аћимовић 20, Небојша Ковачевић 10, Душан Алавања 20, Миладин Боровчанин 20, Мирко Јакшић 3, Гојко Шормаз 25, Предраг Грубнић 20, Симо Стојић 10, Н.Н. 3, Михаило Дангубић 10, Бранко Репац 10, Перо Станојчић 50, Милорад Карегић 10, Раде Мандић 10, Велимир Видаковић 20, Југослав Јовановић 10, Богданић Ћућуз 5, Живко Ђурђевић 20, Миле Тепшић 20, Жмико Милан 10, Младен Максимовић 5, Стево Јеленџа 5, Милош Пушара 10, Николас Бокван 20, Мар Вузја 8, Симо Барић 5, Душан Манојловић 5, Милојко Ћућуз 5, Драган Добраш 10, Стево Маријанов 20, Славко Стојић 10, Никола Беадер 20, Бошко Јовановић 20, Јово Крнић 5, Живко Кангрга 20, Ђерасин Вукас 10, Ђуро Манојловић 20, Сандра Томпсон 20, Момо Ракочевић 20, Момчило Стојић 20, Никола Богојевић 10, Евица Кобрлија 10, Данијел Дубоис 10, Марко Бједов 5, Даница и Дејан Буњевић 20, Васо Стојић 20, Тени Мило 10, Јосип Кипин 10, Зоран Јацовић 20, Јован Лончар 20, Ђуро Косић 10, Рокоз Рајмон 10, Рато-

мир Алавања 20, Ед Ибхих 20, Михаил Косановић 20, Милош Шуша 20, Јован Вученовић 20, Драгомир Маринковић 10, Милан Јовановић 10, Петар Ракетић 20, Стево Матијевић (Рамљане) 100, Никола Новаковић 10, Ник Савић 20, Стојан Бојовић 20, Анђело Аранђеловић 20, Пипип Манојловић 20, Милош Поратијан 10, Мирјана Адворија 15, Зоран Милошевић 10, Софија Голуб 10, Милош Михаиловић 5, Угљеша Маријановић 20, Крсто Перинац 10, Дејан Косановић 10, Ненад Пашић 10, Братислав Лукић 20, Верица Лалић 10, Рајко Вујић 20, Ђорђе Салаковић 10, Жељко Јелача 1, Данил Јовановић 5, Јова Бабић 20, Васо Мркојић 20, Јандрија Лошић 20, Вељо Митровић 20, Богдан Јакшић 10, Бранко Миловановић 20, Мара Грубнић пок. Тоде 30, Рај Доброшиновић 20, Душко Узелац 10, Мирјана Узелац 10, Милан Вишњић 7, Голчуб Петко 20, Доброслав Вукадиновић 5, Драган Сужњевић 5, Жељена Шпегол 10, Јовица Комазец 5, Марко Арделић 5, Милан Лазаревић 20, Јово Смиљић 20, Драган Вуловић 20, Винко Нединић 10, Слободан Обрадовић 20, Милош Лакетић 10, Јанко Јеклић 20, Петар Ложић 5, Н.Н. 20, Босиљка Михаиловић 5, Н.Н. 20, Млађен Јовановић 20, Н.Н. 1, Никола Добрић 50, Богдан Витор 5, Слободан Перић 20, Ђуро Новаковић 5, Милан Шкорић 5, Никола Вуковић 50, Мирко Обрадовић 20, Н.Н. 10, Михаило Паштор 20, Драган Самарџија 10, Мирослав Паровија 20, Зоран Милић 20, Нада Петровић 20, Јелена Ноглић 10, Олга Вранић 5, Љубиша Јовановић 5, Рада Ђурђевић 5, Милан Дроњак 20, Михаило Глишић 5, Светко и Милојка Гошић 20, Бранко Чичић 20, Мане Кнежевић 20, Марко Радовановић 10, Нада Мравовић 20, Неда Смиљанић 20, Милорад Топаловић 10, Мирослав Миџало 10, Небојша Пуповац 20, Здравко Лакић 10, Марина Маринац 20, Боро Гавриловић 10, Душан Татић 10, Новица Кечевић 20, Саша Радовановић 15, Миломир Ложић 10, Драгиња Стојисављевић 5, Драган Дупор 5, Игор Глишић 5, Драган Мијатович 20, Едвард Бауер 5, Зоран Пилиповић 12, Милорад Марић 10, Живко Сретић 50, Симеон Глумац 10, Драган Новаковић 10, Милош Остојић 20, Ђорђе Николић 30, Н.Н. 10, Давор Ћуковић 10, Маринко Аврамовић 20, Лука Лувнић 20, Чедомир Костић 20, Јован Тодоровић 20, Милован Гогић 20, Ненад Јовановић 20, Хранислав Стевић 20, ђакон Александар Петковић 20, Н.Н. 20, јерођакон Серафим новограчанички, конзул Душко Никитовић 20, Мићо Везман 20, Нада Стијеља 20, Милорад Вјештица 20, Мара Грубнић 20, Јелија Костов 10, Н.Н. 20. Прилози за часопис Крку (у AUD) Коса и Никола Стринић 20 Прилози за манастир Крку (у CAD) Анте Остојић 500 Прилози за манастир Лазарицу (у CAD) Бранко Кнежевић 20, Томислава и Јово Анђелић 60, (1 кг. тамјана и паковање брикета) Прилози за цркву св. Илије у далм. Косову (у CAD) Сава Трифуновић за + Марту 40 Прилози за цркву Успенија Пресвете Богородице (у CAD) Ђуро П. Кашић 500 Прилози из Канаде и УСА прикупљени су са благословом Епископа новограчаничке митрополије Г.Г. Лонгина и Епископа канадског Г.Г. Георгија. Прилоге прикупио ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона Канада

СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

29

30

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: јереј Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Mоб.: 091/594-38-24 e-mail: djurdjevicm@hotmail.com Јереј Миле Савичић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 Тел.: 022/886-109 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Јереј Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62

СПЦО и Управа парохије у Имотском Јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/843-247; Факс: 021 670 605 Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Опслужује јереј Ђорђе Веселиновић Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Јереј Милорад Ђекановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Јосипа Јовића 5, 22300 Книн Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу Јереј Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Mоб.: 098/198-42-73 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 098/979-66-86 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com

Сабор у Крки, Преображење 2008. год.

Сабор у Крупи, Успење Пресвете Богородице 2008. год. Фотографија на корицама – Обновљена црква св. Димитрија – Коњеврате (1864. год.), Шибеник