Krka 032

Година VI. – Број 32

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Божићни број – 2008. г.

Цијена 10 kn

Рождество Христово – Божић 1. стр. – Иконостас манастира Крке, 17. век

Децембар 2008.

инок Григорије Круг

Рождество Христово Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао са небеса Празновање Рођења Христовог светкује се још од времена ранога Хришћанства, од времена апостола. Апостолски наук налаже да се празник Рођења Христовог слави 25. децембра. Апостоли истичу нарочити значај овог празника за Цркву. „Поштујте, браћо, дане празничне, понајвише дан Рођења Христовог”. На посебан значај празника Рођења Христовог који је он имао још у то доба, указао је касније св. Јован Златоусти: „Ко њега назове (празник Рођења Христовог) мајком свих празника, тај неће погрешити...” Из празника Рођења Христовог извиру сви празници, као потоци из изво-

ра. Рођење Христово је поновно стварање света. Светковање Оваплоћења Бога Логоса је камен темељац свега. Веровање у Оваплоћење Божије на тајанствен начин одваја светлост од таме. Према речима св. Јована Богослова: „КО верује у Бога који се јави у телу, од Бога је, а ко не верује у долазак Бога Логоса што се јави у телу, од Бога није, тај је антихрист”. Христос, рођен од Дјеве Марије у малој пећини и повијен у пелене рукама Мајке Божије, би стављен у јасле као „камен за пад и успон многих” и би повијен у пелене „као облаци што небо покривају”. Време до Христа било је време не-

Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Рождество Христово .....................................................3 Јединство Цркве је нераскидиво повезано са њеном мисијом ........................................................6 Беседа о светом првомученику Стефану .................11 Житије светог Максима ..............................................14 Прва појава динарских Срба у северној Далмацији .....................................................................16 Писмо о Светогорскоим оцима .................................18 Правда (Владан Десница) ................................................21 Вијести из Епархије .................................................... 22

мира. Свуда се осећао недостатак чврсте руке. Народи до Оваплоћења Божијег беху у сталном покрету. Ни њихово културно стваралаштво није могло да има неке особене црте, него се све мешало, сливало једно са другим. Културе различитих народа су се узајамно прожимале, утицале једна на другу, мењале своје видове и при томе као да су се растварале једна другу. Свет је до Оваплоћења Бога Логоса личио на узорану, нађубрену и влагом натопљену њиву која жуди да прими семе вечног живота да би се зачео будући век.

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, јереј Саша Дрча, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње

Приложници ............................................................... 33

ISSN 1334-4293

3

4

наставак са стр. 3

Слику Рођења Христовог, тајновиту, видео је у сну Навуходоносор, чије је пророчанско објашњење дао пророк Данило. Камен што се без ичије помоћи свалио са планине и уништио кип идола јесте образ Рођења Христовог. И обично, на иконама Рођења Христовог, Спаситељ као да има приличје тог камена што се сручио и уништио људску гордост у виду идола. Христос је обично изображен на самој средини иконе, повијен у пелене и веома је мален. Често је Спаситељ изображен као веома мали у односу на друге ликове на икони, али Он истовремено има

БОГОСЛОВЉЕ и господарско, царско место. Димензије лика Мајке Божије су веће у односу на друге ликове, чиме је изражено испуњење пророчанства што га Навуходоносор виде у свом сну, а које је Данило протумачио. Слика планине и камена, који се сам одвалио од ње – то је пророчанска визија приснодјевства Мајке Божије. У тој мајушности Спаситељевој, који покорно прихвата пелене и животињске јасле, тајна је исцељења људског рода од смртног греха гордости који је сатана улио „у уши Евине”. Сва људска величина порођена узношењем палог сатане,

Децембар 2008.

Рођењем Христовим је изгубила своју привидно неизрециву славу. Пророчанство, о ком се пева у песми Мајци Божијој, испунило се – „свргни силне са престола, и уздигни понижене”. Икона Рођења Христовог је одраз непролазне славе Христовог својевољног снисхођења, и све њене црте, цело њено устројство говори о томе. Та икона као да је печат празника којим се одражава његов основни смисао. Одражава се слава вољног очовечења Христовог, слава Његовог снисхођења. Сматра се да је и камен којим је цар Давид победио, надменог због своје снаге Филистејца Голијата, такође прототип свргнућа гордости Рођењем Христовим. Сведочанство о Богомладенцу Христу, који лежи у пећини као у недрима земним, налазимо и у Јеванђељу, у речима Самог Спаситеља, у причи о семену горушичином и Царству Небеском. Бачено на земљу, семе горушичино, најмање од свих семена, постаје велика биљка и може се рећи да се Христос – Оваплоћење Царства Небеског, живи Јерусалим, попут семена горушице баченог у црна недра земље, родио у тамним недрима пећине. И самим тим што Га је Мајка Божија родила не негде на земљи, већ у пећини, под земљом, недра земље су постала освећена и осољена, у њима се зачео један нови, дотле непостојећи живот. На иконама Рођења пећина је обично веома једноставна, нема покушаја да се прикажу детаљи, да се прикаже светлост; то је обично црна јама, попут отворених уста земље, чије црнило ничим није ублажено. И као таква она је супротстављена светлости Спаситељевој, венцу који му овенчава главу и белини пелена у које Га је повила Мајка.

БОГОСЛОВЉЕ Земља на икони Рођења није ни глатка, ни равна; она је сва у покрету, пуна избочина, испупчења и удубљења. Њено кретање подсећа на морске таласе. Та брежуљкаста и таласаста земља не говори само о крајолику Витлејема, већ има сасвим другачији, много општији и дубљи смисао Земља је препознала дан када ће бити посећена. Она је одговорила Христу тако што је сва оживела, покренула се, почела попут теста да расте јер је у себи осетила квасац вечног живота. Земља око пећине, усталасана и наборана, није пуста, она је испуњена покретом узбуђења и радости. На иконама Рођења обично се изображавају и анђели, мудраци и пастири. Анђели као први сведоци и благовесници Рођења Христовог; мудраци и пастири, пак, представљају људски род који је позван да се поклони Христу. Мудраци и пастири не чине један збор, и они се међусобно доста разликују. Пастири су представници одабраног Јудејског народа који су на небу, када се оно отворило, угледали скуп Анђела и чули њихову песму којом су Бога славили. Они су били позвани да се поклоне Христу у име целог Јудејског народа. Њима су благовести донели сами анђели; мудраци су представници паганског света, и то њиховог врха. Они успевају да досегну смисао Рођења Христовог. Али пут до тога није једноставан, већ је то веома тежак, веома сложен пут; на поклоњење Христу они не долазе изблиза, већ из далека, према предању православне Цркве, из Персије, и пут који су прешли руковођени Звездом био је дуг и тежак. Није их водио глас анђела, већ Звезда, иако то није било сасвим једноставно. Св. Јован Златоусти каже да Зве-

зда која је довела цареве у Витлејем, није била обична звезда, већ је то био Анђео који је зрачио светлошћу слично звезди; он је довео источне цареве на поклоњење. Пастири и источни цареви су на различите начине чули Благовест, прешли различите путеве, а објединио их је и свезао у једно Христос Емануил Којем су дошли да се поклоне; они су обједињени као два зида и повезани угаоним каменом на којем почива јединство читаве грађевине, без којег та два зида никада не би могла да се споје и без којег не би било ни те грађевине. Та мисао се веома јасно очитује на иконама Рождества Христовог. Мудраци који иду на поклоњење чине засебну групу, не мешају се са пастирима. Пастири стоје одвојено и слушају анђеле. У горњем делу иконе, одмах изнад пећине, приказана је Звезда која води цареве на поклоњење Христу; Звезда није приказана једноставно, она као да је предодређена да стане изнад пећине; она није нека самостална појава, већ као да се рађа из небеса приказаних у самом врху иконе. Символ Витлејемске звезде није сачуван само на иконама Рождества, већ се чува и у црквеним обредима. По свршетку проскомидије на дискос се ставља „звездица” изнад агнеца извађеног из просфоре и положеног на дискос. Звездица је символ Звезде која

Децембар 2008.

је сијала изнад Богомладенаца Христа у јаслама. И свећњак, који се на Бадње вече износи и ставља на средину храма, је исто тако символ Божићне Звезде. Сматра се да Звезда има такав значај за празник Рождества Христовог, јер је она тајанствени праобраз Његов; о чему налазимо сведочанство и у Откривењу: „Ја сам изданак и род Давидов, сјајна Звијезда Даница” (Откр. 22,16). На икони Рождества Христовог Јосиф Заручник је обично приказан у дубокој тузи, измучен сумњама, будући да не може да схвати тајну Рождества од Дјеве. Пред њим је зли дух у лику старца–пастира, који жели да унесе немир у Јосифа. За многе иконе Рождества карактеристично је да Мајка Божија лицем није окренута Спаситељу, већ Заручнику; на њеном лику се види дубока туга и жалост. Мајка Божија као да свом својом снагом жели да помогне Јосифу Заручнику, и та Њена забринутост већ говори о служењу Мајке Божије као Царице Небеске, као Заступнице људског рода, оне која ће на Себи понети тугу целога рода људскога. Уочи рођења Христовог стари свет је био под неприкосновеном влашћу Цезара. Светом је господарио Цезар А ВГУСТ. Власт римске империје је била организована као власт јаког спољашњег одржавајућег и обједињавајућег начела. Иако једва приметно, у свету је ипак постојао још једно обједињавајуће начело – јеврејство које је било у расејању. Као танка златна мрежа оно је прожимало и сједињавало многе народе. Попут безброј канала за наводњавање, оно је прекрило земљу, и кроз те канале је потекла вода апостолских благовести. Григорије Круг, Икона

5

6 Ваша Светости, Часни Оци, Истовремено је смеран и надахњујући позив Ваше Светости да учествујем на Дванаестој редовној скупштини овог изузетног бискупског Синода, историјског сабора бискупа римокатоличке Цркве из целога света, сабраних на једном месту ради разговора о «Речи Божијој», размени искуства и изразу те Речи «у животу и мисији Цркве». Овај љубазни позив Ваше Светости упућен Нашој недостојности са собом носи дубоки смисао и значај – усуђујемо се да кажемо да је то историјски догађај. Јер, ово је први пут у историји да се једном васељенском Патријарху пружа могућност да се обрати Сабору бискупа римокатоличке Цркве и тако и у толикој мери учествује у животу ове сестринске Цркве. Управо то посматрамо као пројаву делања Самога Светог Духа, Који наше Цркве усмерава све при-

Његова Светост Васељенски Патријарх Вартоломеј

Јединство Цркве са њеном

снијем и дубљем односу, што је значајан корак на путу васпостављања наше пуне заједнице. Добро је познато да је за православну Цркву синодални систем од суштинског еклисиолошког значаја. Поред првенства, синодалност представља камен темељац црквене власти и организације. Као што је то наша Заједничка међународна комисија за теолошки дијалог међу Црквама то дефинисала у Равенском документу, ова међузависност синодалности и првенства прожима све нивое црквеног живота: локалне, регионалне и васељенске. Тако, имајући данас ту привилегију да се обратим Вашем Синоду, још више се надамо да ће доћи и тај дан када ће се наше две Цркве у потпуности сложити око улоге првенства и синодалности у животу Цркве, чиме се ове заједничке Теолошке комисије у данашње време и баве. Тема о којој се дискутује на овоме бискупском сабрању од суштинског је значаја не само за римокатоличку Цркву, већ за све оне који су данас позвани да сведоче Христа. Мисија и јеванђељска проповед остаје непроменљива дужност Цркве

свих времена и места; ваистину, таква је природа Саме Цркве, будући да се Она и назива «апостолском», како у смислу њене верности првобитном учењу Апостола, тако и кроз проповед Речи Божије на сваком месту и у свако време. Стога Црква свакој генерацији треба изнова да открива Реч Божију и, обновљеном ревношћу и уверљивошћу, учини је незамењивом у савременом свету, суштински жедном Божанске поруке мира, наде и љубави. Поменута дужност ширења јеванђељске речи би се свакако умножила и оснажила, да се сви хришћани налазе у ситуацији да је проповедају једним срцем и као у потпуности јединствена Црква. У својој молитви Оцу мало пре свога страдања, Господ наш Исус Христос је јасно рекао да је јединство Цркве нераскидиво повезано са Њеном мисијом «да свијет вјерује» (Јн. 17, 21). Зато је најважније што је овај Синод отворио врата екуменским братским делегатима, како бисмо сви постали свесни наше заједничке дужности ширења јеванђељске проповеди, али

БОГОСЛОВЉЕ и тешкоћа и проблема са којима се сусрећемо у савременом свету. Нема сумње да је овај Синод проучавао дубину и све аспекте Речи Божије – како богословске, тако и практичне и пастирске. У овом Нашем скромном обраћању, ограничићемо се на оне мисли које се односе на тему вашег сабора, али са становишта вековног православног Предања, уз посебан осврт на грчку патристичку мисао. Прецизније речено, жеља нам је да се усредсредимо на три аспекта ове теме: слушање и проповед Речи Божије кроз Свето Писмо; виђење Речи Божије у природи и изнад свега у лепоти икона и, на крају, додир и примање Речи Божије кроз заједницу са светима и у светотајинском животу Цркве. По Нашем мишљењу, све је то од суштинског значаја за живот и мисију Цркве. Имајући то на уму, желимо да се позовемо на богато светоотачко Предање, које датира још од раног трећег века, а развија учење о пет духовних чула. Наиме, слушање, гледање

Децембар 2008.

На свакој Литургији светог Јована Златоустог, служашчи свештеник тражи «да се удостојимо слушања Светог Јеванђеља». Јер оно «што смо чули, што смо видјели и руке наше опипаше Ријечи живота» (1.Јн. 1, 1) није прва и најважнија дужност или привилегија људских бића; то је привилегија и Његов дар нама – деци живога Бога. Хришћанска Црква је изнад свега утемељена на Светом Писму. Иако се начини тумачења разликују од једног светог оца до другог, од једне «школе» до друге и од Истока до Запада, Свето Писмо се увек прихватало као жива реалност, а не као мртво слово на папиру. Дакле, у контексту живе вере, Свето Писмо јесте живо сведочанство проживљене историје, које говори о односу између живога Бога и живога народа. Реч «која је говорила кроз пророке» (Никео–цариградски Символ вере), говорила је како би се за њу чуло и како би се показала делотворном. Ту се ради о првенствено усменом и непосредном општењу, упућеном самом човеку. Библијски текст је зато изведен и се-

је нераскидиво повезано мисијом и дотицање Речи Божије представљају духовне начине сагледавања јединствене божанске тајне. Позивајући се на Премудрости 2, 5 о «божанској способности опажања (aisqhsij)», Ориген Александријски тврди: «Ова способност се открива као вид за созерцавање невештаствених облика, слух за препознавање гласова, укус за наслађивање хлебом живота, мирис за сладосно духовно благоуханије и додир за примање Речи Божије, која се прима свим душевним силама.»

1. Слушање и говор Речи кроз Свето Писмо Духовна чула се различито описују као «пет душевних чула», као «божанске» или «унутрашње способности» и чак као «способности срца» или «ума». Ово учење је надахњивало богословље кападокијских Отаца (нарочито Василија Великог и Григорија Ниског) у истој мери колико и богословље Отаца – пустињака (посебно Евагрија Понтијског и Макарија Великог).

кундаран; он увек служи изговореној речи и не преноси се механички, већ се, са колена на колено, предаје као жива реч. Кроз пророка Исаију Господ је рекао: «Јер како пада дажд или снијег с неба, натапа земљу ... тако ће бити ријеч моја кад изиде из мојих уста, ... и срећно ће свршити на што је пошаљем.» (55, 10-11) Штавише, свети Јован Златоусти објашњава да божанска Реч пројављује дубоку осетљивост (sugkatabasij) на разнолике личности и културни контекст оних који је слушају и примају. Прилагођавање божанске Речи посебној личносној спремности и посебном културном контексту одређује и мисионарску димензију Цркве, позване да Речју преобрази свет. Ћутањем и говором, молитвом и делањем, божанствена Реч се саопштава васцелом свету, «учећи све народе» (Мт. 28, 19), без икаквих расних, културних, родних и класних привилегија или предрасуда. Извршавајући то божанско назначење, верујемо да је «Он са нама у све дане (до свршетка вијека)» (Мт. 28, 20). Позвани смо да пропо-

7

8

БОГОСЛОВЉЕ ведамо божанску Реч на свим језицима «свима постајући све, да како год неке спасемо» (1. Кор. 9, 22). Дакле, будући ученици Речи Божије, данас смо можда више него икада позвани да пружимо јединствену перспективу – која превазилази ону друштвену, политичку или економску – како бисмо искоренили сиромаштво, допринели равнотежи у свету уопште, борили се против фундаментализма или расизма и како бисмо развили верску толеранцију у свету пуном сукоба. Одговарајући на потребе сиромашних, рањених и запостављених, Црква поуздано може да дефинише простор и карактер глобалног друштва. Док се богословски језик религије и духовности разликује од техничког речника економије и политике, препреке које се на први поглед јављају како би раздвојиле религијске теме (као што су грех, спасење и духовност) од прагматичних интереса (као што су пословање, трговина и политика) нису несавладиве и не руше се пред многоструким изазовима друштвене правде и глобализације. Без обзира да ли се ради о екологији или миру, сиромаштву или глади, образовању или здравственој заштити, данас код побожних, али и код оних који имају изразито светован поглед на свет, постоји узвишени осећај заједничке бриге и одговорности. Наше бављење оваквим темама свакако не подрива или укида разлике између различитих дисциплина или неслагања са онима који на свет гледају другачијим очима. Даље, све очигледнији знаци заједничке бриге за добростање људског рода и за живот света све су више охрабрујући. Управо сусрет појединца и институције може донети добро данашњем свету; управо такво учествовање осветљава ово узвишено призвање и мисију ученика и следбеника Речи Божије да превазиђу политичке или религиозне разлике, како би, у славу Бога невидљивог, преобразили васцели видљиви свет.

2. Виђење Речи Божије – Лепота икона и природе Лепота невидљивог нигде није видљивије сачувана него у красоти иконографије и самој чудесној природи. По речима великог заштитника светих икона, светог Јована Дамаскина: «Као Творац неба и земље, Сам Бог Логос је први иконописац.» Сваки потез иконопишчеве четкице – попут сваке богословске речи, сваке музичке ноте псалмопојања и сваког избрушеног

Децембар 2008.

камена једне капелице или велелепног саборног храма – пружа сведочанство о божанској Речи у творевини, која слави Господа у сваком створењу и свему што дише (уп. Пс. 150, 6). Потврђујући поштовање светих икона, Седми васељенски сабор у Никеји се није бавио питањима религиозне уметности, већ је он био својеврстан наставак и потврда ранијих одређења пуноће човекољубља Речи Божије. Иконе су видљиви подсетник нашег небеског призвања. Оне су позив да се уздигнемо изнад наших свакодневних брига и робовања свету. Оне нас подстичу да у обичном тражимо необично, те да будемо испуњени истим оним мислима које су карактерисале божанствену чудесност у Књизи постања: «Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома» (1. Мојс.

1, 30-31). Грчка реч (Септуагинта) за «добро» јесте kalloj и она – етимолошки и символички – има значење «призвања». Иконе наглашавају основну мисију Цркве, а то је да проповеда да су сви народи и сва твар створени и призвани да буду «добри» и «лепи». Ваистину, иконе нас подсећају на један другачији начин гледања на ствари, другачији начин проживљавања стварности, другачији начин решавања сукоба. Позвани смо да прихватимо оно што се у Васкршњим химнама назива «другачијим начином живота», јер смо се арогантно и увредљиво понели према природној творевини. Одбили смо да Реч Божију сагледавамо у морима наше планете, у њеном дрвећу и животињама. Погазили смо саму природу, која нас позива да се скрушимо како бисмо у свој твари чули Реч Божију, уколико желимо да «постанемо причасници божанске природе» (2. Пт. 1, 4). Како да се оглушимо о скривени смисао божанствене Речи која тело прими? Из којег разлога не успевамо да створену природу посматрамо као продужено Тело Христово? Источни богослови су увек наглашавали космичке размере божанског Оваплоћења. Оваплоћена Реч је одувек била својствена творевини, која је божанском Речју и доведена у постојање. Свети Максим Исповедник инсистира на присуству Речи Божије у свој твари (уп. Кол. 3, 11); божански Логос јесте центар света, Који нам тајинствено открива његово првобитно начело и крајњи циљ (уп. 1. Пт. 1, 20). Ову тајну објашњава свети Атанасије Александријски: «Будући Логос, Он се ни у чему не садржи, а ипак све садржи. Он је у свему и истовремено ван свега ... првородни од васцелог света.»

БОГОСЛОВЉЕ Васцели свет јесте увод у Јованово Јеванђеље. Када Црква не успе да препозна шире, космичке димензије Речи Божије, сводећи своју бригу на чисто духовна питања, онда Она тиме одбацује Своју мисију да призива Бога – у свако време и свуда, «на сваком месту владавине Његове» - како би преобразио васцели загађени космос. Управо из тога разлога на Васкрс, када Пасхално славље доживљава свој врхунац, православни хришћани поју:

«Све се испуни божанственом светлошћу: небо и земља и све под сводом небеским. Нека се радује сва твар.» Стога је права «дубинска екологија» нераскидиво повезана са дубинском теологијом: «Чак и камен», пише Василије Велики, «носи знамење Речи Божије. То важи и за мрава, пчелу, комарца и најсићушнија створења. Јер Он рашири несагледива небеса и постави пространа мора; Он створи сићушну пчелињу жаоку.» Сећајући да смо ми само једна мрвица у Божанској разноликој и доброј творевини, само још више истиче нашу пресудну улогу у Божанском домостроју спасења васцелог света.

Децембар 2008.

3. Додир и примање Речи Божије – Сабор светих и животворне тајне Реч Божија се непрестано «креће ван Себе у екстази» (Дионисије Ареопагит), приљежно тражећи да се «настани међу нама» (Јн. 1, 14), како би свет имао живот у изобиљу (Јн. 10, 10). Велика благодат Божија се излива и даје «како би се умножило Његово доброчинство» (Григорије Богослов). Бог је предвидео све што нам је потребно, јер је Он «у свему кушан као и ми, али без гријеха» (Јевр. 4, 15), како би нам подарио све што је Божије и учинио нас боговима по благодати. «Богат будући, вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите», пише велики апостол Павле (2. Кор. 8, 9), коме је ова календарска година са пуним правом посвећена. То је Реч Божија; благодарност и слава која Њему приличе. Реч Божија се потпуно оваплоћује у творевини, пре свега у Тајнама свете Евхаристије. Управо тада Реч постаје тело и омогућава нам не само да Га чујемо и видимо, већ да Га и рукама додирнемо, како то свети Јован казује (1. Јн. 1, 1) и учинимо Га, по речима светог Јована Златоустог, делом нашег тела и крви (sosswmoi kai sunaimoi). На светој Евхаристији Реч се истовремено види и дели (koinwnia). Није случајно да се у раним свештеним списима, као што су Књига Откровења и Дидахи, Евхаристија повезује са пророштвом, те су началствујући епископи сматрани прејемницима пророка (нпр. Martyrion Polycarpi). Већ свети апостол Павле (1. Кор. 11) Евхаристију описује као «објаву» Христове смрти и Другог доласка. Пошто је главни циљ Светога Писма проповедање Царства небеског и благовест есхатолошких стварности, Евхаристија је предукус тога Царства, и у том смислу објава Речи par excellence. У Евхаристији Реч и Тајна постају једна стварност. Реч престаје да буде само «мноштво речи» и постаје Личност, оваплоћујући у Себи сва људска бића и сву твар. У животу Цркве, неописиво само–испражњење (kenwssij) и благодушно заједничарење (koinwnia) божанског Логоса се одражава у житијима светих као опипљиво искуство и људски израз Речи Божије у нашем друштву. На тај начин Реч Божија постаје Тело Христово, које је истовремено распето и прослављено. Као резултат тога, светитељ остварује органско јединство са небом и земљом, са Богом и свом твари. Кроз сами подвиг, светитељ измирује

9

10

БОГОСЛОВЉЕ Реч и свет. Покајањем и очишћењем, светитељ – како каже авва Исаак Сирин – састрадава са свим бићима, што представља коначно смирење и усавршавање. Из тога разлога светитељ љуби љубављу топлом и широком, безусловном и неодољивом. У светитељима познајемо саму Реч Божију, јер – по светом Григорију Палами – Бог и свети Његови учествују у истој слави и красоти. «У благом присуству светитеља, познајемо како богословље и делање постају једно. У састрадалној љубави светитељевој, познајемо Бога као «нашег оца» и милост Божију као «неразрушиво утврђење» (Пс. 135). Светитељ је обузет жаром љубави Божије и из тога разлога он додељује благодат и не може да занемари ни толерише ни најмању манипулацију или злоупотребу у друштву или природи. Светитељ једноставно чини шта је «добро и корисно» (Божанствена литургија светог Јована Златоуста), у свако време поштујући творевину и чинећи људски род достојанственијим. «Његове речи имају делатну силу, а његово ћутање силу самог говора» (свети Игњатије Антиохијски). У општењу са светима, свако од нас је позван да «постане као огањ» (Старечник), да дотакне свет мистичном силом Речи Божије, како би – као продужено Тело Христово – и свет могао да каже: «Неко ме се дотакао» (уп. Мт. 9, 20). Зло се искорењује само светошћу, а не грубошћу. Светост у друштву сеје семе које исцељује и преображава. Прожети светотајинским животом и чистом молитвом, пружа нам се могућност да уђемо у најдубље тајне Речи Божије. Слично тектонским плочама земљине коре – најдубљим слојевима је довољно да се помере за само пар милиметара а да при томе потресу земљину површину. Ипак, како би се оваква духовна револуција догодила, потребно је да искусимо крајње покајање – променимо начин мишљења, навике и дела – јер смо се на разне начине оглушили или злоупотребили Реч Божију, Божије дарове и Божију творевину. Таква промена је, наравно, немогућа без благодати Божије; она се не постиже само великим трудом или само силом човекове воље. «Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће» (Мт.

19, 26). Духовна промена се дешава онда када тела и душе утемељимо на живој Речи Божијој, када нашим венама тече животворна крв светих Тајни, када смо отворени да све поделимо са нашим ближњим. На то нас подсећа и свети Јован Златоуст, када каже да света Тајна «нашег ближњег» не може да буде одвојена од свете

Децембар 2008.

Тајне «олтара». Нажалост, запоставили смо ово призвање и обавезу да све делимо са другима. Друштвена неправда и неједнакост, глобално сиромаштво и рат, еколошко загађење и деградација су резултат наше неспособности или невољности да све делимо са ближњим. Уколико желимо да сачувамо свету Тајну олтара, не можемо да се одрекнемо или да заборавимо на свету Тајну ближњега, што је основни услов за схватање Речи Божије у свету у оквиру живота и мисије Цркве. Драга браћо у Христу, Управо смо се осврнули на светоотачко учење о чулима, разликујући моћ слушања или говора Речи Божије у Светом Писму, гледања Речи Божије на иконама и у природи, као и дотицања и делења Речи Божије са светима кроз свете Тајне. Ипак, како бисмо остали доследни животу и мисији Цркве, потребно је да се и сами том Речју променимо. Црква треба да наликује мајци, која другима даје храну којом се и Сама храни. Све оно што не укрепљује и не снажи свакога, не може да помогне ни нама самима. Ако свет не учествује у радости Христовог васкрсења, онда је то осуда и наше целовитости и преданости живој Речи Божијој. Пре сваке божанствене Литургије, православни хришћани се моле да се ова Реч «изломи и дарује, подели и раздаје» кроз свето Причешће, јер «ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу» (1. Јн. 3, 14). Налазимо се пред изазовом да пред лицем зла, покажемо правилно расуђивање у погледу Речи Божије, те да сваки детаљ и сваки недостатак овога света преобразимо у светлости Васкрсења. Та победа је већ присутна у дубинама Цркве, у Којој можемо да искусимо благодат помирења и саборности. Борећи се са собом и са светом за силу Крста, почињемо да увиђамо како свако праведно дело, свака мрвица лепоте, свака реч истине постпено може да одагна љуштуру зла. Ипак, поред наших слабашних напора, имамо обећање Духа, Који «помаже у нашим немоћима» (Рим. 8, 26) и стоји поред нас као заштитник и «Утјешитељ» (Јн. 14, 16), Који све испуњава и «преображава нас – по речима светог Симеона Новог Богослова – у све оно што Реч Божија говори о Царству небеском: бисер, горушичино семе, квасац, воду, ватру, хлеб, живот и мистичну брачна одаја.» Таква је сила и благодат Духа Светога, Кога на крају Нашег излагања призивамо, изражавајући

БОГОСЛОВЉЕ Вашој Светости благодарност и призивајући благослов на све вас:

Децембар 2008.

и спаси, Благи, душе наше. Јер си благ и човекољубив. Амин!

Царе небески, Утешитељу, Душе Истине, Који си свуда и све испуњаваш, Ризницо добара и Животодавче, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте,

Ватикан, 18. 10. 2008. год. обраћање васељенског Патријарха Г. Вартоломеја на Дванаестој редовној општој скупштини Бискуспке синоде о Речи Божијој Превод с енглеског: Сестринство Тројеручице, Шибеник

Свети Григорије Ниски

Беседа о светом првомученику Стефану Христос је Својим доласком донео спасење свету и основао Цркву. Сведок истине блисташе попут осталих сведока великог промисла. Ученици су ишли за својим својим Учитељем, јер после Христа дођоше христоносци (христофори); после Сунца Правде, они осветлише свет. Стефан је први од нас процветао, не замкама јудејским, већ он беше први принос са њиве Господње. Јевреји на Спаситељеву главу ставише венац од трња исплетен, иако је Посланик винограда увидео њихов рђави плод. Зато пророк и каже: «Да, виноград је Господа над војскама дом Израиљев, и људи су Јудејци мили сад његов; он чека суд, а гле насиља, чека правду, а гле вике» (Ис. 5, 7). Али дела јеванђељске истине јесу преду кус бла гочешћа, а принос Господу јесте Стефан, који је венценолики (степханос) првенац, исткан од врлина разних. Овај величанствени човек најпре беше сведок страдања, а затим га апостоли изабраше као богољубивог (човека), испуњеног Духом Светим Чијом силом премудар постаде. Показао је

ревност у проповедању божанске речи, а чуда несагледиве силе божанске, потврдише његову науку. Писмо каже: «А Стефан пун вјере и силе чињаше знаке и чудеса велика» (Дап.

6, 8). Он страдање не сматраше никаквом препреком и не оклеваше да пока же ревност у са врша ва њу дела свога, те постаде чудотворац велики и свако бреме с љубављу ношаше. Претрпе патње многе, побрину се за душе бројне, које хлебом (насушним) нахрани,

речима поу чи, принесе своје тело и (тиме) васпостави духовни празник, овај човек добри, испуњен Духом Светим. (Стефана) подржаваше његова добра воља да сиромашнима служи и непријатеље обуздава силом истине Духа Светога. Свака (мисао) треба да се одбаци и свака накана против истине да се одагна. Као што Писмо каже: «И сваку охолост, која устаје против познања Божијега» (2. Кор.

10, 5). Свето Писмо сведочи о тој сили и таквим делима, тако да нико «не може противстати мудрости и духу којим говораше» (Дап. 6, 10). Ипак, благовесник истине је потресао сабор нечестивих. Треба овом првому ченику хвалу да узнесемо, јер то, услед телесне немоћи наше, јуче не могосмо. Зато данас вршимо свети спомен његов, заједно са светим апостолима. Свака хва ла светих не може бити ограничена ни данима, нити временом, јер «у вечни спомен биће праведник» (Пс.

111, 6). И због тога је и њихов значај за свагда непроменљив. Тако, (похвала) мученика није похвала без апостола, нити

11

БОГОСЛОВЉЕ

12 апостола без му ченика. Апостоли су учитељи му ченика, а мученици образи апостола. Ваистину, блажени Стефан носи њихов лик и знамење крста и први смрћу прими венац мучеништва. Али и мученикова непоколебивост носи знамење његових учитеља и представља и њихов венац. Венац учитеља часних не служи славољубљу, већ пуноћи Цркве, како божанствени апостол каже: «Браћо моја љубљена и најжељенија, радости моја и вијенче мој, тако стојте у Господу, љубљени!» (Фил. 4, 1). Али, вратимо се нашем задатку. Христоносац (христофор) постаде део сабора оних који за Христа живот свој положише; овца је ушла међу чопор вукова, али није свака (овца) постала жртва и вуковима се предала. Јер они (вукови) растргоше и разделише стадо угризима разних клевета; али и сами беху погубљени истим тим увредама, претњама и понижењима. Не дозволимо да речи ове незапажене буду. Већ сам говорио о сабрању лукавих, који чистом безобразношћу сабирају чопор вукова, и на које се односи (овај строги) укор: «Тврдоврати и необрезани срцем и ушима, и се свагда противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви» (Дап. 7, 51). Тако онај ко се појавио на земљи, гледа ка небу, и онај који је заоденут у природу људску, преображава се изгледом и обличјем у анђела (ничега немогућег у овоме нема; ваистину, у овом првомученику достојанство свих мученика постаје очигледно и у томе можемо да познамо дејство нове благодати. Мучеников вапај није само анђелском лику угодан, већ и двери небеске отвара; ду ше више нису чељустима смрти предате, већ се у руке Христове полажу. Јер Човек који је и

Господ, на Крсту вапије Оцу Своме: «Оче, у руке твоје предајем дух свој» (Лк. 23, 46). Стефан, слуга Христов, руке подиже и Господу вапије: «Господе Исусе, прими дух мој!» (Дап. 7, 59). Изговоривши речи ове, он предаје дух свој. Анђели тако примише новог члана свога хора; односно, достојанствено га узносе, док га Јевреји каменују. Међутим, Стефан је након ових узвишених борби, наследио блага небеска. Сваки камен на њега бачен благовести божанствено Јеванђеље, док са њим пребивају мученици који спасоносном лепотом сијају. Претходно споменусмо блистање побожности, које тако сија кроз личности Петра, Јакова, Јована и предводнике апостолског једнодушја и венце божанствене славе. Далеко од тога да ми је на мера да ограничим (значење) Стефановог имена; већ пре да на неколико начина покажем колико је неисцрпно, јер не познаје границе тог савршеног блаженства што кроз венце сија. Дакле, ако у ду ху истинољубља учествујемо у венцима и сећању на Стефана, надамо се да ћемо се прославити са њим, јер када се обећање испуни, онда се и једнодушје по вери расцвета. Опет и опет братијо моја, причасници смо доброга када сећање на мученике просветљује дан васкрсења Господњег. Кроз ова изнесена запажања, блистање славе Јеванђеља Христовог, просветљује наш ум, у којем спасоносни зраци укрепљују правичност и одагнавају таму незнања, док познање истине осветљава душе наше. То ми се посебно лепим и драгоценим чини. Осећамо сунце које рано излази и чији зраци најављују долазећи дан, тако што зрацима осветљавају све што се под небом налази. Оно скрива и затамњује звездано сабрање,

Децембар 2008.

те више нисмо у могућности да гледамо њихов небески поредак. Али Господ наш Исус Христос са Својих висина долази до нас, како већ пророк каже: «којом нас је походио Исток с висине» (Лк. 1, 78). Не само да (сунце) свете људе који претече беху, попут звезда, скрива, већ чини да још сјајнији буду. Јер пророци засијаше након Његовог доласка више него пре. Својим доласком у свет Спаситељ је просветлио и укинуо неразумљивост пророштва књижевника, испунивши Закон и Пророке (Рим. 13, 10), јер Он није дошао да укине Закон и Пророке, него да их испуни (Мт. 5, 17). Спаситељ је говорећи о Себи, говорио и о новој благодати: «Ја сам свјетлост свијету» (Јн. 8, 12). Отац – Источник сваке доброте није презрео своје слуге, већ је рекао ученицима Својим: «Ви сте свјетлост свијету» (Мт.

5, 14) и «Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима» (Мт.

5, 16). Поново благодат Божија потврђује наше речи: Јован Крститељ је светиљком назван, а у Псалмима (Христа) објављује и сведочи Господ. Пророк у једној химни, кроз личност Оца каже: «Припремићу светилник Помазанику моме» (Пс. 131, 17). Дру гим речима, припремио сам помоћника и претечу светлости. Господ потврђује Очев глас речима: «Он (Јован) бјеше свјетиљка која гораше» (Јн. 5, 35). Међутим, та светлост се, по доласку Господњем, повукла и затамнила, јер Он јесте Светлост правде. Крститељ, дакле, може даље да сија као претеча (Христовог) божанства. Јован је и назван светиљком, јер он кроз једно (сунце) осветљаваше дом Израиљев (Мт. 5, 15). Спаситељеви апостоли не беху ни светиљке, ни светила, ни звезде, већ посланици светлости, који не осветљаваше само један крај

БОГОСЛОВЉЕ

или област, већ свако место под сунцем. Најважнији предводници беху Петар, Јаков и Јован, које је Христос препознао као сведоке, који хрлише своме крају, излажући се најразличитијим начинима сведочења. Јер онај кога је Господ створио као предводника апостолског хора, стекао је одговарајућу славу. Крстом је из(об)разио узвишену слику цара (мислим на слику крста за којег се он није стидио да страда, већ га је прихватио као велику награ ду). Ни ми, нити било ко други, како апостол Павле ка же, не може да каже да је Исус Христос наш Господ. Та ко апостол Пе тар просијава већом светошћу и поштовањем када виси наопако распет на крсту, јер се осећа недостојним Спаситељеве славе што при Његовом распећу сијаше, а која је људски род обасјавала и васцели свет закрилила. Апостол Јаков је мачем погубљен (обезглављен) (Дап.

12, 2) из љубави према Христу – његовој истинској Глави. Апостол каже да је Христос глава мужу и васцелој Цркви (1. Кор.

11, 3; Еф. 5, 23). Благословени

апостол Јован је такође многа и разна страдања претрпео, док није по васељени проширио благу вест. Покушали су да га удаве, те је могао да се придружи хору мученика. Апостола (Јована) су поштовали не због његових страдања, већ жеље за мучеништвом – смрћу која постаде знак бесмртности – те он својом смрћу украси Саму Цркву. Ваистину долично је да се сетимо сваког блаженог мужа, не само због његове изразите побожности, већ и узвишеног духа. Сви они беху апостолима равни, а њихова храброст, људском уму непојмљива, беше у складу са божанском истином. Те људе, по чудима многим познате, само Господ познаје, као непоколебиве стубове и сведоке вере истините. Такав беше призор на Гори, када се Господ преобразио у сјајној и божанској слави пред Петром, Јаковом и Јованом (Мт. 17, 1). Беху ту још и Мојсије и Илија и Његов сјај који облак покри, откри Цара славе. Тако беше и са Јаировом кћери коју Он поврати у живот (Мт. 26, 37), те они беху сведоци и овога чуда. Да не бисмо дужили нашу беседу, видимо да је Христос са Собом узео исте ученике у време Његовог спасоносног страдања, када их је храбрио и крепио да остану верни: «Сад је душа моја узбуђена» (Јн. 12, 27). Не наводимо ове речи да бисмо друге апостоле недостојним показали, већ ради сведочанства њихове добродетељи. Истину говорећи, сваку хвалу узносимо (свим) апостолима, јер се посебно место међу светима не даје по људском расуђивању, него по истини и суду Божијем. Удостојили смо се да имамо такве заступнике, те сваку хвалу треба да узнесемо не толико због тога што нам је то

Децембар 2008.

дужност (то је немогуће), већ у складу са нашим способностима (то ваистину јесте могуће). Светитељи прихватају нашу молитву, не из разлога да би нешто придобили за себе, већ само због тога да сви ми обретемо ду ховну корист. И даље сам мишљења да не треба да се сетимо само Петра, Јакова и Јована, већ да славимо спомен свих апостола. Ако неко докучи истину, сагласну њиховим учењима, такав човек надопуњујује једно тело. Како апостол каже: «Ако ли се један уд просла вља, с њим се ра ду ју сви удови» (1.Кор. 1, 26). Тако је истина посебно присутна у овим благословеним, савршеним мужевима, који исповедају исту веру, исто благочешће и који свечано учествују у истини. Ко се драговољно не испуњава и расте Ду хом Светим, кад се једном удостоји учешћа у хору апостола, у поучавању васељене (науци истинитој) и у ловљењу целога света мрежом вере истините? Да ли такав човек у замке заплиће све што истини припа да, ка ко би се дочепао сваког зла које на род људски делује и одвео га ономе ко их и кротким и спасеним чини? «По свој земљи изиђе глас њихов» (Пс. 18, 5). Ево темеља Цркве; ево тврђаве и стубова истине; неисцрпних источника спасења из којих изобилно теку дивне реке божанског учења! И гласови пророка нам о томе говоре: «С радошћу ћете црпсти воду из извора овога спасења» (Ис. 12, 3). Петар се првоврховним апостолом назива и остали удови Цркве са њим се поштују, јер је ваистину Црква Божија на њему основана. То је у складу и са Христовим речима, Који га је и учинио сигурним и најчвршћим каменом на коме је сазидао Цркву Своју (Мт. 16,

13

БОГОСЛОВЉЕ

14 16). Затим, споменули смо Јакова и Јована као синове грома које је Сам Спаситељ именовао и који донесоше кишне облаке као благовеснике кише. Облаци представљају апостолске и пророчке речи; иако се времена проповеди разликују, ипак закони вере истините у складу леже, јер је један дух источник дарова различних. Али, ко ће неспособнима објаснити храброст њихову и достојно величати врлину апостолску? Не мислимо на Симона, познатог по своме риболову или по жељи да хвалу прими, већ на његову непоколебиву веру, која утврди

васцелу Цркву. Даље, не спомињемо сина Заведејевог, већ Воанергес, односно Сина Грома. Како се тако слабашан глас претвори у речи громогласне које свачије ухо чу? Зато, говорећи о светима, отпуштамо неделатну тишину, у потпуности свесни да нас сећање на њих позива да се и ми достојнима покажемо и да подражавамо врлини њиховој. Не славимо њихове животе речима, већ непрекидним сећањем на њих. Показујемо се достојним ученицима не кроз речи измишљене, него (кроз) поштовање, добру реч, ревност и једномислије. Поштујете ли

Децембар 2008.

и славите спомене мученика? Сећање на њих са собом носи и стицање њиховог ума. Није ли светлост јеванђеља сла ве Христове обасјала такве људе (2.Кор. 4, 4-6)? Није ли се благодат из њих излила? Њихове заповести, начин живота, борба и расуђивање су јединствени, те молитвама и заступништвом светих које призивамо, удостојавамо се благодати Господа нашег Исуса Христа, Коме приличи свака слава, част и поклоњење, сада, увек и у векове векова. Амин. Превод с енглеског: Сестринство Тројеручице – Шибеник

Ларс Тунберг

Житије светог Максима До сада смо о Максимовом личном животу говорили на при лич но по средан начин. То смо смишљено чинили, јер би било погрешно да његово житије посматрамо само као издвојено приказивање његове личности. Максим је у великој мери прави представник свога времена, те једини исправни историјски приступ проучавању његовог живота јесте преко политичких и богословских расправа тога доба. Са друге стране, то не значи да је он био само жртва, пасивни посматрач у целом слу чају. Управо у односу на сукобе његовог времена, он се у историји појављује као личност која је у основи мотивисана својим богословским уверењима. Због тога треба да се потрудимо да скицирамо његово житије у складу са његовим унутрашњим настројењем. Максимов лични живот заиста одра жава читаво стање у Цркви тога времена. За њега се, што је било и карактеристично за то време, све јаснијим чинио избор између политичког

компромиса и мучеништва зарад истинске вере и правилног исповедања. Ипак, посматрати га првенствено као догматичара и полемичког писца, који је служио црквеним интересима тога времена, значило би погрешно ту мачи ти сим волички значај његовог житија. Он је управо својим даром созерцатељног монаха и богословског визионара себи обезбедио сигурно и ауторитативно место у развоју хришћанске свести. За њега је карактеристично да су га његови непријатељи у црквеним и политичким крговима пре оптуживали за политичка недела, него за јерес, управо због тога што је његово богословље, узвишени монашки живот и целовитост његове личности као мислиоца, толико прихваћена, да би се сваки покушај оптуживања за јерес показао узалудним и смешним. То тврдимо на основу његових Дела (у Мињеовој Patrologia Graeca, vol. 90). Пре свега истичемо Relatio motionis (сажетак његовог животног пута), који је написао његов ученик Анастасије

Децембар 2008.

655. године, који приказује историју првог случаја који је царски двор водио против њега. Треба да споменемо и Vita et certamen (његово званично житије), који датира из нешто каснијег периода, а који се ослања на Дела. Максимова писма (објављена у 91 делу) свакако представљају још један значајан извор. Максим се родио око 580. године у изузетно угледној породици, у царској престоници, у време када је преовладавао релативно висок степен хармоније у царству, која је ублажавала тензије и конфликте који су тек требали да насту пе. Имао је прилику да стекне високо образовање. Сва његова дела, у ствари, откривају његову дубоку упућеност у реторику и философију. Науком се бавио највероватније до своје двадесет прве године. Толико се спретно користио својим образовањем да је одмах привукао па жњу цара Ираклија, који му је одмах понудио да постане нека врста личног државног секретара. Вероватно се он у тим круговима већ био упознао са Анастасијем, личним царичиним секретарем, који му је постао ученик. Максим је напустио двор вероватно да би ступио на монашки пут, иако је и даље одржавао добре везе са њим. То закључујемо на основу бројних срдачних писама упућених Јовану Ризничару (посматрано са духовне тачке гледишта, врхунац поменуте преписке је познато Друго писмо о љубави). Око 614. године ступио је у манастир Филипик у Хрисопољу, азијско предграђе Цариграда. Касније (вероватно 615. године) сели се у Кизик, у манастир Светог Георгија. Међутим, Максим је сигурно био приморан да напусти Малу Азију због напада Персијанаца око 630. године. Године 632, поново га проналазимо у Африци, односно Картагини, након путовања бродом, када је вероватно посетио не само Крит, већ и Кипар. У Картагини је као монах ступио у манастир чији је игуман био познати Софроније, који је 634. године (како смо већ рекли) постао јерусалимски патријарх и први ватрени противник монотелитства. Максим је, како смо већ напоменули, управо као Софронијев ученик ступио у поменуту борбу.

Ваистину, Максим је постао ис так ну ти богослов управо због дубоке преданости монашком животу и опиту, а не из политичко–црквених разлога. Он је изнад свега био истиночежњиви мислилац. У току првог периода свог монашког живота (и то веома дугог), имао је приступа и усвојио је монашку практичну, аскетску и созерцатељну мудрост. У тој традицији је значајан био утицај Евагрија, оригенисте. Иако је оригенизам био званично осуђен, Максим је успео да га оправослави, истовремено га побијајући као онтолошки и философски систем. Максим је у томе процесу интеграције очигледно су протстављао дијалектички систем Псеудо–Дионисија Ареопагита (не поистовећујући се са њим) и богословље кападокијских отаца (Григорија Ниског, а посебно Григорија Богослова). Григорије Богослов је заправо тада постао један од најчешће цитираних аутора у његовом богословском опусу. Многи научници су проу ча ва ли са мо тај аспект Максимовог богословља. Постоје чак и нагађања да је у његовом животу постојала тзв. «оригенска криза», али је Поликарп Шервуд, бенедиктинац из Америке, дефинитивно показао да је Максим, у току првог периода док је био монах у Малој Азији, кориговао оригенизам (у првом делу своје Ambiguorum Liber). У том погледу Шервуд делимично исправља становиште његовог познатог колеге Ханса Урс Фон Балтазара. Можемо додати да је недавно један дру ги проучавалац светог Максима, Ј. М. Гариг, формулисао и додатно мишљење о монашким утицајима на Максима, показујући како је он могао да заузме тако чврст став против оригенизма, а да при томе ништа не наруши. Гариг је то формулисао на следећи начин: «Посматрано у ширем контексту ду ховне традиције, Максим је читао Оригена, исто као и Евагрија и Григорија Ниског...»* Како Гариг показује, тај контекст је тзв. макаријевско предање. Испоставило се да је борба против монотелитства далеко превазилазила оквир теоријске расправе о постојању једне или две воље у Христу. Учења о две природе, дефинисана на сабору

* J. M. Garrigues, Maxime le Confesseur. La charité – avenir divin de l’homme, Paris, стр. 76.

15

БОГОСЛОВЉЕ

16

у Халкидону, била су у опасности. Максимова борба је била заснована на дубоком духовном искуству. Његово диотелитско становиште (тј. његова одбрана становишта да у Христу постоје човечанска и божанска воља) је унапред било добро припремљено. Што се њега тиче, он је више из поштовања према ауторитету Psephos-а патријарха Сергија, него из својих дубоких богословских убеђења, оклевао да се активно укључи у борбу од самог почетка. Учење о две воље је – како је Гариг показао – пре свега логична последица учења о две природе. Али изгледа да је за Максима то постало нешто више од тога: постало је питање потпуног прихватања Христовог човечанства као предуслова нашег спасења.** Управо делатно са-постојање двеју природа – са својим вољама, у складу са њиховим својственим природама – чине тајну спасења (сотириолошку тајну) у и кроз Христа. Следствено томе, за Максима је негирање постојања двеју воља у Христу једнако погрешном разумевању саме суштине Христовог спасоносног дела. Ако нико није говорио о «једној јединој енергији», као што је то Кир чинио, чини се као да није било потребе да се отворено инсистира на двојности воља, али када се то догодило, онда се то учинило неопходним. Из тога разлога је, зарад постизања догматске јасноће, Максимова терминологија у овоме пољу постајала све прецизнија.

Децембар 2008.

Као што сам већ претходно напоменуо, Максимово мучеништво је било заиста трагично. Царско суђење папи Мартину се догодило 654. године. Следеће године је папа Мартин прогнан у Херсон, где се и упокојио у септембру исте године. Истовремено је окончано и суђење Максиму и то на основу његовог наводног одбијања да општи са цариградским патријаршијским троном, те је он прогнан у Визију у Тракији. Међутим, 656. године, Петар, нови патријарх цариградски, је послао дворског владику Теодосија у Визију у знак помирења, али Максим није променио своје мишљење. Поново се осетио дужним да одбије послушност царевој вољи. То се догодило у манастиру Светог Теодора у Перберису, такође у Тракији, где је провео шест година и то у непрекидној веома живој преписци. Године 662, Максима доводе у Цариград, заједно са Анастасијем Апокрисаријем и Анастасијем Монахом, како би га саслушао сабор, углавном састављен од људи наклоњених монотелитству. На овом сабору осуђен је и Максим и његови ученици. Одсечене су им десне руке и језици и послати су у даље прогонство: на Лазику на југоисточној обали Црног Мора. Ту се Максим у августу исте године и упокојио. Његов случај је однео победу после неколико година, на сабору у Цариграду 680-681 године. Ларс Тунберг, Човек и Космос превод с енглеског: Сестринство Тројеручице – Шибеник

Историјски преглед северне Далмације

Прва појава динарских Срба у северној Далмацији Са освајањем Јадранског Приморја, Мађари су примили у наслеђе и борбу са старим ривалом с мора. Тако се између Хрвата и Мађаре с једне, а Млечића с друге стране п род у ж и ла с тара борба о далматинску обалу. Та борба је била упорна, дуга

и са промењивом срећом. Трајала је неколико столећа, и то од 1115. до 1420. године. Историја је забележила двадесет и један рат међу њима! Кроз то време извршио се и унутрашњи преображај у хрватским земљама. По градовима на обали осетио се

извесни економски полет. Ти градови су постали као неке засебне републичице, са засебним статутима и засебном историјом. Код њих су се развили ривалство и утакмица на свим пољима (особито у архитектури) у толикој мери, да су некоје чак и ратовале ме-

** То је истакнуто у једној другој дисертацији: F. M. Léthel, Théologie de l‘agonie du Christ. La liberté humaine du Fils de Dieu et son importance sotériologique mises

en lumière par Saint Maxime Confesseur, Paris, 1979.

БОГОСЛОВЉЕ ђу собом. Иначе, те градове раздирале су унутрашње борбе између двеју странака, од којих се једна ослањала на Млечиће а друга на Мађаре. Ну ипак, сви далматински градови заједно били су увек, бар у главном, солидарни у аверзији и страху од свега што би споља угрожавало њихов политичко–социјални положај. Та солидарност је повезивала у заједницу све локалне и сепаратистичке интересе тих градова и давала снагу појму „Далмације” („далматинизма”‘), као некој регионалној и огпптој идеји („автономизам”). V Хрватској превладало је феудално уређење. Мађари су хрватске земље поделили у две административне јединице или у два баната. Границом међу њима био је Велебит. Банат у Посавини звали су Славонијом, а онај на Приморју – Хрватском. Тада се хрватско племство јако осилило. V Модрушкој жупанији постала је врло моћна породица Франкопана, а у Брибирској – кнезова Шубића. Павле Шубић (1312.) добио је наследно банско достојанство и успео да као неокрњени суверен завлада у Хрватској, и то од Гвозда (планине Капеле) до

Цетине, пак да освоји и неке босанске крајеве у залеђу. Његов син Младен II имао је велике планове, али при њихову извоћењу слабу срећу. Моћ породице Шубића прешла је на кнезове Нелепиће, великаше из Книнске и Цетинске Крајине. Нелепиће је сломио мађарски краљ Лудвик I Анжувинац, а Шубиће из Брибира преселио у Славонију и предао им град Зрињ, по коме су се прозвали грофовима Зрињским. Због унутрашњих немира у Мађарској, године 1389. на Јадранско Приморје провали босанска војска под за-

Децембар 2008.

поведништвом Влатка Вуковића („Владета војвода”) – Цело Јадранско Приморје, од Велебита до Котора, осим независног Дубровника и млетачког Задра, дође под власт краља Стевана Твртка I Котроманића (1353–1391). Тада, по свој прилици, Тврткову власт у вазалском облику признаше и Курјаковићи у Лици. За владања Тврткова наследника краља Стевана Дабише Западна Босна је са Северном и Средњом Далмацијом сачињавала једну политичко–административну целину. Том целином, готово суверено владао је Хрвоје Вукчић, моћни херцег сплитски и оснивач града Јајца. После његове смрти, Мађари су успели да истисну Босанце са Приморја и да униште моћ хрватског племства. У то доба јављају се и прве сеобе Срба из динарско– босанског залећа у Северну Далмацију, већином због верских и политичких разрачунавања у Босни. По подацима дра Никодима Милаша, прва знатнија сеоба Срба „из Босне у Далмацију” извршила се већ наставак на стр. 20

17

18

ПИСМА СТАРЦА ЈО

ПИСМО О СВЕТОГ Када љубав Господа нашег запали човекову душу, мера више нема власт над њим и он прелази њена ограничења. Услед тога Он изгони страх напоље (1. Јн. 4,18), и ако човек нешто пише или говори, тежи прекомерном. А ако нешто и говори у том благодатном тренутку, све што каже недовољно је пред пламеним блистањем божанствене љубави. Када се затим стегне срце и облак се удаљи у своје висине, компас се враћа у средину и он тражи меру да би расудио. Тако је све што сам вам написао имало један једини циљ: да загреје топлину ваше душе, да вас побуди на ревност и чежњу за нашим најслађим Исусом, слично као што војсковође у војсци говоре о подвизима одважних ратника и тако подстичу остале да се храбро боре. А тако исто и Житија и поуке светих, које су написали и оставили нам, имају тај исти циљ. Слично томе и душа, коју је Бог саздао таквом да уколико не слуша често о узвишеном и чудесном, запада у дремеж и нерад. И само тиме, читањем и чудесним приповестима, она прогони заборав и обнавља своје старо саздање. Када сам дошао на Свету Гору, затекао сам многе оце у делању и созерцању. Старе и свете људе. Био је ту старац Калиник. Прекрасан подвижник који је четрдесет година био затворник. Подвизавао се у умном делању и окусивши мед божанствене љубави постао је користан и другима. Окусио је усхићење ума. Нешто ниже од њега обитавао је и други старац, Герасим. Крајњи безмолвник. Пореклом са Хиоса. Чудесни подвижник који је упражњавао умну молитву. Деведесетогодишњак који је седамнаест година живео на врху пророка Илије. Борио се са демонима и шибан невременом, остао је непоколебиви стуб трпљења. Имао је дар непрестаних суза. Ослађен умозрењем Исуса проводио је свој мирни и безбрижни живот. Изнад њега је живео старац Игњатије, слеп за много година. Дугогодишњи духовник. Старац од деведесет пет година, упражњавао је непрестану умну молитву. Услед ове молитве, из његових уста ширио се миомирис, тако да је свако желео да беседи са њим уз његова уста.

Био је ту још један старац, најчудеснији од свих, старац Данило који је подражавао светог Арсенија Великог и обитавао у Светом Петру Атонском. Крајње ћутљив, затворник, Литургију је служио до последњег дана. Током читавих шездесет година, није ни помишљао да макар за један дан напусти божанствено свештенослужење. И током Великог поста, свакодневно је служио Литургију пређеосвећених дарова. До последњег дана није боловао и скончао је у дубокој старости. Његова литургија је увек трајала три и по до четири часа, јер од умиљења није могао да изговара возгласе. Од суза које би пролио била је мокра и земља испред њега. Због тога није

19

ОСИФА ИСИХАСТЕ

ГОРСКИМ ОЦИМА желео да ико, ко би дошао са стране, присуствује његовим литургијама и види његово делање. Али мене је примао јер сам га усрдно молио. И када бих дошао код њега, након што бих ноћу три часа пешачио да бих присуствовао том уистину застрашујућем божанственом призору, он би ми сваки пут, изашавши из олтара, упутио једну или две поуке и одмах се сакрио до наредног дана. До краја живота упражњавао је умну молитву и сваку ноћ проводио у бдењу. Од њега сам и ја добио правило, и то ми је било од велике користи. Свакога дана је јео двадесет пет драмија хлеба и био потпуно узнесен у литургији. А литургија се не би завршила док земља пред њим не би постала блато. Било је и много других созерцатеља; нисам се удостојио да их видим јер су се упокојили годину или две пре мог доласка. Али су ми приповедали о њиховим чудесним подвизима, јер сам се тиме бавио. Корак по корак, обилазио сам брда и пећине да бих пронашао овакве подвижнике. Мој старац је био добар и прост и чим бих му припремио храну, давао ми је благослов да се удаљим и да кренем у потрагу за онима који ће бити од користи мојој души. А кад сам га сахранио, претражио сам читав Атос. Био је један у пећини који је морао да плаче седам пута дневно. То је било његово делање. Али и читаву ноћ је проводио у сузама, тако да му је узглавље увек било мокро. Имао је послушника који је долазио два–три пута дневно, јер старац није желео да било ко прекида његов плач. Једном га је упитао: «Старче, зашто ти толико плачеш?» «Дете моје, кад човек созерца Бога, од љубави му потеку сузе и више не може да их задржи.» Било је и других, млађих подвижника, као што су отац Козма и остали. Било је и старијих, али ако бих писао о свима њима, требала би ми гомила хартије. Сада су сви они умрли овде и вечно живе тамо. А данас се о нечему таквом више ништа не може чути. Људи су толико заокупљени проблемима и материјалним бригама да у потпуности запостављају умно делање, тако да

већина њих не само да не жели да се распита, да истражи или да дела, него напротив, када чују да неко о томе говори, непријатељски устају против њега. И сматрају га неразумним и лудим, јер је «живот његов другачији и он је изложен њиховом подсмеху». А слично је било и у време идолопоклонства. Тада су те, ако се ругаш идолима, каменовали и осуђивали на срамну смрт. А сада свака страст заузима место идола. Ако разобличиш и осудиш страст која, као што видиш, све поробљује, они ће повикати на тебе: «Каменујте га јер је похулио наше богове!» А ја, пошто никога не примам, и чак и не желим ни да чујем како живе мирјани и монаси, непрестано сам мета осуђивања. И поред тога, ни дању ни ноћу не престајем да се молим за оце и да говорим да су у праву. Само нисам у праву када их саблажњавам, јер они виде очима какве им је дао Бог. Али зар нећу бити неправедан и крив ако кажем: «Зашто не виде онако како ја видим?» Нека Бог свих све помилује молитвама преподобних, богоносних отаца. Изложење монашког опита са грчког превела: Антонина Пантелић

20

наставак са стр. 17

при крају XIII века. У то време босански Срби постепено су населили најпре планинске, па затим се спустили и у приморске крајеве. Бану Младену II Шубићу они су почели убрзо да служе као војници по градовима и тврђавама: Островици, Скрадину, Шибенику, Трогиру, Сплиту и Клису. Године 1338. дошло је из босанског залеђа у Далматинско Загорје „много војске и народа”. Тај народ и ту војску послао је босански бан Стеван Котроманић као своју помоћ хрватском бану Младену III Шубићу, који је тада био у борби са Нелепићима. Народ је био насељен по околинама Скрадина и Брибира, а већи део војске под заповедницима Богданом и Остојом сместио се у клишкој тврђави. Држи се, да су ти досељени Срби били богумилске вере. Године 1338. куга је опустила околине Клиса и Брибира. Од те куге умро је и Младен III Шубић. Оставио је за собом нејаког сина Младена IV и удовицу Јелену, која је била рођена сестра цара Душана Силнога. Да Мађари или Млечићи не би Јелени отели градове Скрадин и Клис, цар Душан шј је послао нарочите посаде. Тако је године 1355. стигао у Клис војсковођа Палман, а у Брибир српски властелин стари Бураш Илијин, са браћом, синовима и синовцима. У то вре-

БОГОСЛОВЉЕ ме и Душанова војска освојила је Херцеговину, преплавила Имотску и Цетинску Крајину, па допрла чак и до крајева реке Крке. По нарећењу цара Душана, тада опустеле околине Клиса и Скрадина поново „населише српским народом већином из Херцеговине”. Године 1375. доселило се из Босне много народа и заузело земљиште у близини Трогира. Године 1386. босански досељеници су населили два села у непосредној близини Шибеника. Али тек за трајања босанске владавине у Далмацији јавиле су се праве миграционе струје већег обима. У то доба досељеници из босанско–херцеговачког залеђа просто су били преплавили далматинске градове и остала важнија места. То су били не само племићи него и трговци, занатлије и сељаци. Вештина тих босанских Срба у свему била је такова „да су се становници неких приморских градова чак и отимали да би се код њих могли настанити” (Др Н. Милаш). Тада се много властеоских породица населило и по острвима Хвару и Корчули, где су их старинци лепо примили. Досељени Срби убрзо су добили важан глас у свим јавним пословима: Обровца, Шибеника, Трогира, Макарске итд. Први турски нападаји на Босну та-

Децембар 2008.

кођер су појачали исељавање босанског становништва преко границе. Године 1394. Турци су продрли у Босну са неколико страна. Пред тим турским провалама пребеже из Босне „много српског народа” са својим свештеницима и насели се око извора Цетине и допре до мора близу Сплита и Трогира. Тај се народ бавио поглавито сточарством. Године 1397. опет провали у Босну јака турска војска која је читаву годину дана „немилосрдно пљачкала и пустошила све куда би са мо дошла”. Због тога исели се из Босне доста српског народа и окући у Книнском Пољу, Голубићу, Пађенама и Полачи. Од 1413. до 1417. пређе из Босне у Далмацију „много народа”. Провидур А. Контарини узе од тога народа пет хиљада добрих војника и посла извештај млетачком сенату, у коме изјави како ће ти војници „осигурати коначну победу млетачког оружја над Мађарима”. Млетачки адмирал Петар Лоредан у свом извештају од 24. априла 1423. год. спомиње „српске вазале” као поданике обровачког дворца, за које вели да су још од године 1392. били настањени на земљишту где се налази данашње село Жегар. По Фарлатовим наводима, град Задар у првим годинама XV века био је право стециште православне и богумилске властеле, која је убрзо прешла у католичку веру. У то доба босански досељеници основали су на падинама Мосора Пољичку Кнежију. Поплава Срба из босанског залеђа учинила је, да се етнички процес пословењивања Романа или Латина по градовима и Морлака или Влаха по горским крајевима настави и убрза. Мирко Лежаић: Северна Далмација некад и сад, Београд, 1939.

Септембар 2008.

Владан ДЕСНИЦА

П РА В Д А

Једног недјељног поподнева, прије више година, враћајући се с далеке шетње у град, наиђем путем на одвратан призор: насред цесте човјек немилосрдно бије жену. Лице му је имало разјарен, управо живински израз. Пограбио несретницу за косу, па је вукља амо–тамо по цести док није пала ничице; а онда стао да удара без поштеде, по очима, по устима, не пазећи гдје погађа... У мени се све преокрену. Хтједох да срнем на њ. Потекао из чистог милосрђа, мој би насртај био тим жешћи што је милосрђе било веће; а милосрђе је било толико, да бих засигурно и ја био навалио бјесомучно и ударао без поштеде, по устима, по очима, не пазећи гдје погађам. И, вјероватно, лице би ми било попримило разјарен, управо живински израз; по њему заиста нико не би могао да спозна племенитост моје побуде. Него, помисао на небројене прилике кад сам се пренаглио и залетио кану кап двојбе на моју распаљеност и смјеста закочи моју спремност на човјекољубачку интервенцију. Можда је у том правцу дјеловало и присуство још једног посматрача, ониска средовјечна човуљка пуних образа и свијетле жућкасте длаке који је спокојно гледао смијуљећи се неодређено. Сјећам се, његова комодна равнодушност у први мах изазвала је у мени гнушање. Али одмах затим учинио сам исто што и он: турио руке у џепове и стао да посматрам. Примјер, као што је познато, дјелује неодољиво. У већини случајева (будимо искрени!) ближњега сматрамо глупљим од нас. Но тај гријех одмах откупљујемо тиме што, на дјелу, обично слиједимо његов примјер. Ја се, дакле, обуздам и примирим. А чим се примирих, у мени проговори она добро позната „друга половица”, она која расуђује и сумња. Одавна сам дубоко освједочен да је главни услов за праведност – фантазија. Да бисмо били праведни суци, потребно је да познамо позадину, побуде и узроке, односе и зависности ствари о којој судимо. Не поводити се за првом импресијом, за вањским помолом ствари; испитати скривене узроке, нужне условљености, дуги ланац кривица и протукривица; увући се у кожу бића о којима судимо, потражити крај замршеног клупка – то нам је дужност прије него изречемо ријеч осуде. А како све те

СЦЕНА СА УЛИЦЕ

моменте никад довољно не познамо, морамо се потрудити да их реконструирамо фантазијом. И тад ћемо се увјерити да уз минималан напор можемо замислити и такве околности под којима би се читава ствар појављивала у сасвим друкчијем свијетлу. Штовише, нема тог случаја у коме се, уз довољну мјеру фантазије, не би дале

замислити и такве околности које би потпуно оправдавале дати поступак, па макар какав он био: ако на једну страну класичне тезуље поставимо кривицу, а на другу сипамо могућа оправдања, нужно мора да наступи моменат кад ће ова превагнути. Помислим: ко зна какве је све кривице, каква зла нанијела ова жена човјеку? Ко зна што је све он за њу учинио, жртвовао; колико је и колико трпио, и праштао, и мучао? Ко зна до какве је бестидности, до каквог цинизма она дошла у своме срозавању? Можда је то и нека мајка– звијер, можда је напустила дијете које се гуши у крупу да би отишла на састанак с јараном.

21

22

Децембар 2008.

И није ли, у таквом случају, она крива и зато што је довела мужа до овог ружног испада, у ово стање поживинчења? Није ли тада његов испад, ма колико ружан, ипак на концу конца људски разумљив? И не би ли он – ако тако ствар стоји – осјетио као крајњу неправду наше уплитање у корист жене, наше залагање за њу?

– Да, добро је што нисам интервенирао. Но док сам ја тако умовао а ударци и даље пљуштали, наиђе и трећи пролазник: стасит млад човјек дуге витичасте косе, у плавом џемперу и с тениским рекетом под пазухом. Једним махом уочи ситуацију; ошину презирним погледом нас два пасивна посматрача, па без сувишног испитивања срну на човјека – управо онако као што малоприје хтједох ја – и поче га млатити, жустро и без промишљања, не пазећи гдје пога ђа... Изненађен, муж пусти с ока жену и стаде се бранити од нападача. Жена је међутим измигољила, придигла се на кољена, устала: живнула брже него што би се могло очекивати, послије оних буботака. Стала отресати прашину с лаката и кољена, поправљати раскуштрану косу. (Због те бриге за фризуру, одмах ми се причинила мање жртвом.) Затим неопазице некуд нестаде. Уто се на супротној страни цесте појави времешан човјек водећи за руку дијете. Извео синчића у шетњу; брине се око њега управо дједовским стрпљењем; показује му нешто прстом у крошњи јаблана у дрвореду, ваљда неку птицу или гнијездо. Угледавши тучу, застаде. Али се убрзо снађе: видје гдје човјек – млад, изђикао мамлаз – немилице бије свог сабрата, и то старијег од себе; бије га немилице и очито неправедно (јер слабијем инстинктивно придајемо улогу праведника); видје и два себична, недостојна створа који то равнодушно проматрају – и његова одлука бје одмах готова: тргну се, склони дијете у крај, па насрну на нападача (јер јачега инстинктивно истовјетујемо с нападачем) и стаде га ударати што је боље могао. Гледајући ту нову компликацију, помишљао сам: да се малочас нисам суспрегнуо, сад бих ја био тај по коме пљуште ударци; и сад бих огорчено и с много увјерења узвраћао те ударце ономе који је интервенирао из потпуно једнаких побуда као и ја, и који је, према томе, уствари мој једномишљеник и суборац.

Ето, све из милосрђа и у име човјекољубља, три се људска створа дозлабога млате за нечију корист и за нечију правицу. А мало подаље, два недостојна егоисте ни прстом да макну за свога ближњег. Два егоисте, три нападача, четири испребијана. Међу самих пет–шест људи, нашло се, ето, грешника сваке врсте: криваца због учества у тучи, и криваца због комодног неучества; криваца због уплитања у туђе и непознате послове, криваца због неуплитања; нечовјечних млакоња и рабијатних човјекољубаца; криваца због самовласног успостављања правде, и криваца због спречавања да правда, макар и самовласно, буде успостављена! – Кад сам приступио, с презиром сам погледао човуљка пунаних образа, да бих одмах затим учинио исто што и он. Свакога од у чесника у датом сам моменту оправдавао и натезао на њ, да бих га час касније осудио повлађујући ономе који је надошао да га нападне. А одмах затим и овоме зажелио пораз и новог нападача. Ствар се одвијала и уплитања су упадала тачно онако како сам желио – таман као да ја невидљиво њима равнам. И сад, послије свега тога, опет нисам начисту ко је у праву и какав исход уствари желим! То јест, знао сам: желио сам сваком нападачу пораз а сваком нападнутом побједу, слабијему успјех, а јачему неуспјех; желио сам да се слабији прометне у јачега а јачи у слабијега, нападач у нападнутог а нападнути у нападача. Али тешкоћа је била у томе што су сви учесници пролазили узастопце кроз улогу јачега па слабијега, нападача па нападнутог, праведника и кривца. Па ко да се сад ту снађе, ко да подијели правду? Зар је кривица истовјетна са снагом? Зар праведност лежи у слабости? Зар наслов праведника треба платити поразом? У дну дрвореда, још сасвим далеко, помоли се тамна силуета полицајца. И сама појава службене правде необично је нагло дјеловала. Борбеност напречац попусти и туча престаде. Старчић се сјети свог дјетета и пожури к њему. Муж је изравнавао угњечени шешир, а младић притискао рупчић на масницу под оком отресајући витичастом косом. Вишак накупљене енергије био је утрошен и расплињавао се у млаком недјељном поподневу. Правди је било удовољено. Пролеће у Бадровцу – Приповетке

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2008.

ОШТЕЋЕН ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ СВЕТОГА СПАСА У ШИБЕНИКУ У току 25. октобра непознати починитељи разбили су огласну таблу за распоред богослужења на храму св. Спаса у Шибенику. И овај вандалски напад пријављен је надлежној полицијској управи Шибеник, а истрага је у току.

ПРАЗНИК ПРЕПОДОБНЕ ПАРАСКЕВЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Празник преподобне мати Параскеве (27. 10. 2008.) свечано је прослављен широм далматинске Епархије, а посебно у Скрадину, Кањанима и Бјелини, где су цркве и посвећене овој великој светитељки. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије поводом овога празника служио је Свету Архијерејску Литургију у обновљеном храму свете Тројице у Обровцу. Епископ Фотије је у својој беседи говорио о житију преподобне Параскеве и о потреби да се сви у својим молитвама обраћамо

овој дивној светитељки која се поштује како на истоку, тако и на западу. Храм свете Тројице у Обровцу је хвала Богу обновљен и сада му предстоји још спољашње уређење фасаде и црквене порте, па позивамо све православне хришћане и Србе обровачкога краја да се укључе у обнову ове беома значајне цркве Епархије далматинске.

23

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

24

Децембар 2008.

ПОСЕТА МАНАСТИРУ КРКИ Да је манастир Крка духовни, културни и просветни центар Епархије далматинске показала је између осталог и данашња по-

сета угледних гостију и пословних људи из Бања Луке и Републике Српске. У организацији господина Душана Торбице из Кистања манастир Крку су посетили г. Јово Видовић, Жељко Видаковић, затим Витомир Поповић декан Правног факултета из Бања Луке, Радиша Костић директор Електроизградње Бања Лука, и г. Ђуро Торбица из Старе Пазове. Угледне госте је, са монасима манастира Крке и секретаром ЕУО-а Епархије далматинске о. Милорадом Ђурђевићем, примио Епископ далматински Г.Г. Фотије и упознао их са животом и радом манастира Крке и Богословије Света Три Јерарха.

ХРАМОВНА СЛАВА У ШТИКОВУ На празник светога апостола Луке и светог Петра Цетињског (31. 10. 2008. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Штикову. Храм у Штикову

посвећен је св. Апостолу Луки, а у склопу Свете Литургије обављено је и опход око цркве и пререзан је славски колач. Храм светог апостола Луке у Штикову који је саграђен 1816. г. се тренутно обнавља. Молимо све православне Србе да помогну обнову овог храма и тако допринесу очувању ове светиње, као и повратку Срба на своја огњишта.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ МИ ЈЕ Е Р П И Р П У АЊЕ НОВО ИЗД ТИНСКЕ А М Л А Д Е ЕПАРХИЈ

Децембар 2008.

СМРТИ ГДЕ ТИ ЈЕ ЖАЛАЦ отац Александар ШМЕМАН

У свом преизобиљу поука Оци Цркве су нам назначење у свету, који отац Александар без оставили једну велику драгоценост: «Богослов претеривања назива «космичким гробљем». У овим сабраним предавањима нећемо бити је онај ко се моли, и онај ко се моли је прави богослов». Ово благо не можемо задобити не- лежерно и систематично вођени ходником одређених доказа који ће ким једноставнијим нам дати коначну реч тумачењима. Оно је Близу снега, близу сунца, на висоравнима, о теми смрти. То је по себи непобитна Погледај како та имена поштована су од траве усталасане, пре философско наистина. Према томе, И облаци бели струјањем част им шаљу, слеђе оних системаако је богословље усИ ветар шапатом својим на небу тихом. тских доказивања, ловљено тајном моИменима оних који у животу свом, за живот се бораше, за које отац Алексалитве, велики боКоји у срцима својим огањ носаше. ндар јасно указује, гослов је вероватно Од сунца рођени, за кратко ка сунцу путоваше, да нису ништа доонај који се одлучује И снажан траг на небу својим достојанством оставише. принели у разрешада напусти ту радост Стивен Спендер вању те константне свог молитвеног тиНепрестано мислим о онима који неодређености када ховања како би нама су заиста били великани (1936.) је смрт у питању, већ рекао шта је то што су уместо тога провиди и чује. Међу онима који су се по Спендеровим речима «бо- узроквали непомирљиву полазризацију двају рили за живот», отац Александар Шмеман је погледа на свет од којих један негира овај свет тај заиста велики богослов чије богословље го- зарад неког недостижног другог света, или јевори увек и само о животу, јер је утемељено на дноставно пориче смрт усредсредивши се на махнити материјални напредак, подједнако се Ономе који јесте Живот. Зато не изненађује да он у књизи о смрти, у губећи у некаквој нејасној утопији. «Заштитиовим транскрибованим предавањима, које је ни знак» оца Александра и његов карактериотац Александар снимао за емитовање у Русији стичан приступ овом проблему јесте да нас он на Радију Либерти, много више говори о жи- уместо тога води ка евхарситијском, посебно воту него о смрти. Овде нема сентименталног пасхалном тајинству, у којем се смисао и преображавање смрти у живот философирања о смрти као открива у сусрету са Оним, илузији, или као о неком туКоји је Живот живота. жном, али неопходном преУправо зато што тајна ласку у други, неухватљиви Пасхе, па према томе и учење и живописни загорбни жио животу и смрти, јесте у срвот. Он нам сасвим отворено жи хришћанског богословља износи апостолску тврдњу: и искуства; целокупно учење «Последњи највећи неприоца Шмемана, посредно или јатељ јесте смрт»! и подесећа непосредно, подразyумева нас да на гробу свог пријатему смрти. Наилазимо на теља Лазара, Исус никога одјеке његових позивања на није тешио и говорио како матријалисте и Фојербаха већ ће све бити у реду, већ укау уводном поглављу његове зује на речи јеванђелисте нацртне студије За живот који каже да је «Исус пласвета. Шесто поглавље тог као». У тим сузама које тедела Смрћу смрт уништи, ку низ Божије лице крије се наводимо овде као одговавелика туга због тога што је рајући епилог овој збирци свет постао, а посебно због текстова, али такође молионог што је човек трагично мо читаоца да у њој ужива прихватио да буде његово

25

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

26

у њеном оригиналном издању. И сам он пише: «Живот читаве Цркве је на известан начин тајна наше смрти, јер она непрестано објављује смрт Господњу и исповеда Његово васкрсење». У својим емисијама отац Александар бележи: Да би се утешио човек је замислио један другачији свет у којем нема смрти, и због тог сна он је изгубио овај свет, одлучно га предавши смрти. Зато, најважније и најдубље питање хришћанске вере мора бити како и одакле долази смрт и зашто је она постала јача од живота? Зашто је толико силна да је и свет постао нека врста космичког гробља, место на коме скупина људи, осуђена на смрт живи било у страху или

МИ ЈЕ У ПРИПРЕ АЊЕ НОВО ИЗД АТИНСКЕ М Л А Д Е Ј И ЕПАРХ Посланице апостола Павла упућене Ефесцима, Филипљанима, Колошанима и Филимону – познате као посланице из сужањства, или из окова – теолошки су изузетно занимљиве и у наше време веома актуелне. Прва од њих својом по-

ужасу; или пак у напорима да забораве на смрт, схвате да се врте у једном великом, зачарном погребном кругу? Ово су основна питања која нас уводе у тематику ове књиге и воде до коначног хришћанског решења прастаре дилеме и борбе са смрћу. Прва четири разговора о смрти су била узастопно емитована. Остали разговори у књизи емитовани су у различито време, а тичу се Пасхе и Васкрсења. Они су овде укључени зато што још дубље откривају тему смрти у светлости хришћанског учења и литургијског искуства Пасхе. Алексис Виноградов превод с енглеског: сестринство Тројеручице – Шибеник

ПОСЛАНИЦЕ АПОСТОЛА ПАВЛА ИЗ СУЖАЊСТВА проф. др Јоанис КАРАВИДОПУЛОС

уком даје одговор на проблем усамљености, бескућништва и искорењености савременог човека. Друга, пак, подстицањем на смиреноумље, слогу и радост, као и чудесном химном о Христовом смирењу до смрти, може да представља значајну противтежу савременим тежњама, како појединаца, тако и група људи за владањем над другима. Трећа, опет, истичући јединствену Христову улогу у саздању и пресаздању света, одговара на трагање савременог човека за идеологијом. Четврта нам, напослетку, даје мерило и модел по коме хрићанин треба да се суочава са друштвеним проблемима. Као и претходне књиге из едиције „Тумачење Новог Завета”, тако је и ова намењена пастирима и црквеним учитељима који имају удела у делу служења, за сазидање тела Христова (Еф.

4, 12), то јест колегама про-

фесорима у средњешколском образовању, који се баве духовним упућивањем младих. Упућена је и студентима богословља који се наоружавају за своје будуће деловање, али и сваком вернику кога интересује да што боље продуби своје познавање „свештених списа”. Сагласно основном начелу целе ове едиције, сва тумачења се ослањају на православно ерминевтичко предање, али се користе и савременим истраживањима, са циљем да се савременом човеку пренесе хришћанска порука. Библиографија самом почетку књиге, као и белешке у дну страна олакшавају захтевнијем читаоцу тражење обимнијих информација у студијама на грчком или другим језицима. Осим тога, показала се и потреба да се уз књигу приложи и списак скраћеница. Топлу захвалност дугујем богољубивом издавачу, г. П. Пурнарасу, који се радо поду-

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ хватио објављивања и ове књиге, затим колеги професору г. Никосу Сахинису, који је осмислио корице ове књиге, као и господи Павсанији Кутлема-

нису и Христосу Иконому, који су књигу лекторисали. Како сам и сâм бивши студент Теолошког факултета Аристотеловог универзитета у

Децембар 2008.

Солуну, ову књигу посвећујем својим ученицима – садашњим студентима овог факултета. Јоанис Каравидопулос Превод са грчког: Лада Јагушт Акад

ПРЕДАВАЊЕ О СВЕТОЈ ЗЕМЉИ У склопу отворене трибине Света Три Јерарха у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крки је 03. 11. 2008. г. у ве-

черњим часовима одржано предавање на тему Света земља. Предавање је одржао Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим. Он је присутне ученике богословије и друге заинтересоване из Кистања и околице упознао са историјом Свете земље. Затим је игуман манастира Крупе Гаврило (Стевановић) присутнима приказао слајдове из Свете земље и тако их упознао са мјестима страдања Христа и манастирима и храмовима Свете земље.

27

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

28

Децембар 2008.

СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у храму св. Димитрија у Коњевратима. Епископу су саслуживали свештеномонаси и свештеници Епархије далматинске. У току Свете Литургије пререзан је славски колач и благословено кољиво, а након Литургије извршен је трократни опход око храма. У својој омилији Епископ је све вјерне подсјетио на јеванђелске ријечи да љубимо друг друга и да нам је сваки човјек кога сретнемо у животу ближњи. Ми који живимо међу људима који нису православне вјере, нарочито треба да

потврђујемо своју вјеру, љубављу и поштењем, да би нас познали да смо синови Оца Небескога и да је наш Бог, Бог истине, љубави и правде. Сваки православни хришћанин треба да живи руководећи се овим поукама – ријечи су Епископа далматинског Фотија.

ЕКСКУРЗИЈА УЧЕНИКА ВЈЕРОНАУКЕ Ученици вјеронауке из основне школе Кистање посјетили су 12. 11. 2008. г. заједно

са својим вјероучитељем г. Душаном Вуковићем манастир Крку. У манастиру су ученике

дочекали монаси манастира и ученици богословије. Након обиласка манастирског храма и богословије за ученике је приређено послужење у манастирској порти. Ова посјета манастиру је веома битна, јер се на тај начин ученици вјеронауке директно упознавају са својом вјером, историјом и традицијом. Надамо се да ова посјета неће остати једина, већ да ће и остали вјероучитељи из епархије заједно са својим ученицима посјећивати светиње српског народа у Далмацији.

ХРАМОВНА СЛАВА У СМИЉЧИЋУ На празник св. Архангела Михаила 21. 11. 2008. у Смиљчићу у цркви св. Архангела Михаила служена је Света Литургија. Литургију су служили јереј Саша Дрча и јереј Миле Савичић. Ово је прва одслужена Литургија послије 1990. г. у храму у Смиљчићу. Храм у Смиљчићу је у обнови и до сада је урађен кров и врата и прозори, тако да је храм заштићен од даљњег пропадања. На прољеће се настављају вањски и унутрашњи радови на обнови храма. Захваљујемо се досадашњим приложницима из Америке и молимо све православне Србе из подручја Равних Котара да помогну обнову храма св. Михаила у Смиљчићу.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2008.

СЛАВА МАНАСТИРА КРКЕ Празник Св. Архангела Михаила (21. новембра 2008. г.) је ове године свечано прослављен у манастиру Крки. Празнично вечерње уочи манастирске храмовне славе служио је високопреподобни архимандрит житомислићки Данило уз саслужење већег броја монаштва и свештенства. На сам празник Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство

Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим и домаћин Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење свештеномонаштва и свештенства из Епархија захумско–херцеговачке, горњокарловачке, бачке, и да лматинске. Епископ Фотије је на крају Свете Литургије честитао славу братству манастира и сабраном народу истакао значај манастира Крке у историји далматинске

епархије и српскога народа на просторима северне Далмације. Прослава овогодишње славе у манастиру Крки била је у знаку малог јубилеја 10-годишњице од повратка монаштва у манастир 1998. г. и почетка духовне и материјалне обнове манастира. Након Свете Литургије за све присутне је приређена трпеза љубави.

ОБНОВА ЦРКВЕ СВЕТОГ ПЕТРА И ПАВЛА У СИЊУ У оквиру великог пројекта обнове цркава и манастира Епархије далматинске, хвала Богу, на ред је дошла и црква светих апостола Петра и Павла (1936. г.) у Сињу. На овој значајној светињи Епархије далматинске до сада је извршена унутрашња адаптација, а сада се врше завршни радови на спољашњем уређењу кровне конструкције и фасаде као и прилаза самој цркви. Тренутне радове на адаптацији православне цркве у Сињу финансира Епархија далматинска, али апелујемо на све добронамерне људе сињског краја и имотске парохије, да се и они укључе и помогну обнову ове значајне светиње. Радове на адаптацији цркве светих апостола Петра и Павла изводи грађевинска фирма Прогринг – Сињ.

29

30

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2008.

ОБНОВА ЦРКВЕ СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА У ОТИШИЋУ У суботу (29. 11. 2008. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије у пратњи игумана манастира Крке архимандрита Германа обишао је храм св. Архангела Михаила у Отишићу, на коме су завршени радови на кровној конструкцији. На самом црквишту Епископ Фотије се упознао са даљим током радова то јест са предстојећом унутрашњом адаптацијом храма, као и са радовима на спаљеној братској кући. Отишић је био највеће село на територију далматинске Епархије настањено православним Србима са 400 домова верника, а сада на жалост има само 18 становника и то људи старије доби. Поред цркве која сада хвала Богу има нови кров скоро да ниједна српска кућа нема крова, па све заједно личи на „мерзост запустјенија”. Међутим и поред тога ми се надамо да ће обнова храма светога Михаила помоћи повратку православних Срба у Отишић и читаву врличку општину. Епархија далматинска као и црквена општина Отишић на челу са својим свештеником о. Драганом Михајловићем, апелује на све православне Србе овога краја да помогну обно-

ву ове дивне светиње цркве светог Архангела Михаила, како би се уз обнову цркве вратио живот и у ово до скора велико и дивно место Отишић.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2008.

ПОСЈЕТА ЕПИСКОПА ФОТИЈА ПАРОХИЈАМА РАВНИ КОТАРИ И ОБРОВАЦ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије обишао је парохију Равни Котари која је недавно по његовом благослову поново успостављена. Надлежни свештеник јереј Миле Савичић упознао је Епископа са садашњим стањем у овој парохији која данас нажалост има веома мало вјерника. У овој парохији се у последњих годину дана захваљујући труду свештеника Саше Дрче и народа овог краја успјело завршити неколико храмова, али је још увијек у току обнова храма

у Смиљчићу који је центар парохије и обнова неколико филијалних храмова. Највећи проблем свештенику представља неразумијевање локалне власти која је забранила да се до парохијског дома доведе вода иако су сви услови за то од стране цркве испуњени. Ова власт, као и некадашња комунистичка, ради на спречавању нормалног живота и рада православног свештеника у Равним Котарима. Комунисти су у време своје владавине порушили цркву у Биљанима Доњим,

а садашња власт је црквену земљу продала фирми која се бави уништавањем угинулих животиња. Нажалост, након овога можемо да констатујемо да српска села у данашње вријеме у Далмацији служе за одлагање отпада (Отишић, Колашац, Биљани, Лишани Тињски) и да не постоји никаква иницијатива од стране власти да се стање поправи. Епископ је након Равних Котара посјетио и парохију обровачку, гдје се упознао са наставком обнове обровачког храма.

31

32

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2008.

ПРИЛОЗИ ЗА ДОПИС ЕПИСКОПСКОГ САВЕТА НАДЛЕЖНИМ ДРЖАВНИМ ИНСТИТУЦИЈАМА РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ ВЕЗАНО ЗА ЕПАРХИЈУ ДАЛМАТИНСКУ СПЦ Од подношења захтева за повратак национализоване и узурпиране имовине Епархије далматинске СПЦ (1997. г.) мало од тога или готово ништа није враћено у власништво Епархије. Навешћемо само највеће и најкарактеристичније примере: 1. Зграда поред Саборне цркве у Шибенику (ул. Божидара Петрановића бр. 5) у којој је тренутно смештен Радио Шибеник. Поред позитивних одлука шибенског општинског и жупанијског Суда, град Шибеник је улагао жалбу на та решења. Због тога се овај предмет тренутно налази на Управном Суду у Загребу, више од две године. До сада без икаквог резултата.

2. Дозвола за наставак радова на цркви Светог Саве у Сплиту. Црква Светог Саве у Сплиту је почета 1938. године и озидано је 8 метара зида цркве у висину и ту се стало. Тако стоји од Другог светског рата до данас. Скоро 70 година трају преговори око наставка радова на цркви Светог Саве без икаквог успеха, иако је СПЦ прихватила тзв. компромисно решење о закровљивању цркве. По овом пројекту кров цркве не би изгледао онако како је то првобитни пројекат предвиђао, међутим и пред тога ништа. Оно што је на темељима цркве Светог Саве у Сплиту урађено 1938. године пропада пред очима свих и нико не може да учини ништа, да се спасе та значајна хришћанска светиња у сред града Сплита.

3. Три зграде манастира Крке у Кистању. За повратак ових у рату оштећених и девастираних зграда манастира Крке у Кистању уредно је поднешена сва потребна документација, међутим ево, већ 10 година нема никаквог решења. Ови објекти манастира Крке нису ни у каквој функцији, стоје празни, па тако и даље пропадају.

4. Надокнада за земљиште манастира Драговића. Стари манастир Драговић (14. век) са својим великим обрадивим земљиштем је потопљен стварањем хидроцентрале Перуча 1954. године. Тада је поред манастира потопљено око 5 милиона квадрадтних метара (500 ха) плодног манастирског земљишта, за који манастир није добио никакво материјално обештећење. Тај предмет манастира Драговића се такође налази више од две године на Управном Суду у Загребу.

5. Тренутно у Епархији далматинској има 10 до темеља у последњем рату разрушених цркава, које сама Епархија не може да обнови, а државне институције не показују интересовање, иако су неке од њих биле регистроване као културна добра Републике Хрватске. Шибеник, 28. 11. 2008.

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије на празник Ваведења Пресвете Богородице (04.12.2008.), служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају овог великог празника, и истакао да по примеру Пресвете Богородице сви треба да будемо спрмни да се одрекенмо своје воље, како бисмо испуњавали једино спасоносну вољу Божију. Овом приликом Епископ Фотије, због великог труда у обнови свих парохијиских цркава обровачке парохије и преданог служења својој цркви одликовао је чином протонамесника обровачког свештеника Сашу Дрчу.

Децембар 2008.

Прилози из Канаде ( у канадским доларима ) Александар Стошић 100, Миленко Поповић 20, Миленија Пурић 10, Јованка Пилић 5, Слободан Бојић 5, Илија Кадијевић 20, Анђелија Лађевић 15, Мирко Загорац 10, Милица и Тоде Јовановић 20, Стеван Костић 4, Војислав Латиновић 20, Н.Н.

10, Нада Кнежевић 10, Вељко Обрадовић 20, др Предраг и Марина Гагић 40, Будимир Мицевски 10, Вера Гарднер 5, Ђуро Кунац 20, Лазар Одовић 20, Милорад Вижентијевић 5, Драгутин Благојевић 10, Ружица и Ђорђе Мамула 20, Александар Стојић 10, протојереј Живорад Суботић 25, Зорана Прелевић 10, Миша Бојовић 20, Срето Петрић 10, Предраг Јовандић 10, Нада Тодић 20, Драго Копетина 20, Милан Дујић 5, Зоран Вељковић 20, Перица Гарић 20, Владимир Вукобрадовић 5, Мирослав Арсић 5, Радмила Драгин 5, Велимир Телебак 10, Гордана Ракочевић 10, Дејан Спасојевић 10, др Милица Квајић 40, Душан Ђорђић 20, Душан Ђорђић 20, Момчило Благојевић 20, Данило Рочић 20, Михаило Илић 5, Јован лопичић 10, Милан Радановић 20, јереј Ђуро Самац 10, Ђуро Билић 10, Драгана Петровић 5, Лазо Деса 10, Добрислава Веселиновић 20, Воја Станков 10, Дујић 7, Петар Радујковић 20, Петар Јовановић пок. Паје 20, Биља и Тоде Јовановић 20, Боја и Љубица Стојисављевић 20, Предраг Томић 5, Недељко Воркапић 10, Коста Радовановић 5, Мирко Рајчетић 10, Ана Поповић 4, Слободан Алавања 5, Гојко Балчетић 10, Александар МАричић 10, Мика Каерман 3, Светозар Јовановић 5, Ђуро П. Кашић 20, Ђука и Владо Орељ 20, Мићо Грубач 20, Душко Касаловић 20, Ђорђе Чардашевић 10, Миодраг Ђуричић 10, Миодраг Машић 8, Боса Кнежевић 5, Предраг Мареш 10, Вида Вићентић 10, Н.Н. 3, Милица Билко 20, Никола Пецић 5, Никола Тубић 20, Драгица Драгић 20, Сретко Шљивар 20, Здравко Бешић 10, Ика и Раде Шаре (Бризбејн Аустралија) 11, Илија Тодоровић 5, Игор Мијановић 10, Илија Видовић 5, Јовица Калинић 40, Владимир Грубић 5, Властимир Бећировић 10, Мирослав Глигоревић 5, Боро Гостић 5, Гојко Божинић 10, Мирјана Ђурђевић 15, Слободан Михаиловић 10, Никола Тијанић 10, Војислав Жебељан 10, Маја Петровић 5, Ристо Расуљаш 5, Мариана Лакић 15, Стеван Кузминац 20, Александар Лалић 10, Душко Вукадин 10, Зоран Јанковић 5, Ђорђ Ковачић 20, Миленко Скакавац 10, Горан Будимчић 10, Милован Станишић 10, Ранко Радовић 5, Слободан Мишљеновић 20, Живојин Миловановић 5, Милутин Дробац 20, Неђо Крајишик 100, Мишо Алимпијевић 50, Радомир Дангубић 10, Смиља и Милан Лешић 10, Никола Самарџија 5, Трипко Пешикан 5, Милан Перчевић 20, Рада Тепачевић 9, Крстина Спаљевић 20, Михајло Кангрга 5, Стефан Радовић 10, Предраг Живановић 10, Душанка Влајковић 4, Вујица Тошо 5, Миленко Балић 10, Мирјана Попова 10, Петра Станић 20, Бранко Војиновић 20, Глишо Радиновић 20, Јован Миливојевић 20, Петар Миливојевић 10, Петар Црногорац 20, Столе Бокајић 5, Данко Зарић 10, Душан Маглов 5, Драган Чукић 5, Драган Простран 20, Боро Мирковић 5, Дамјан

Билбија 5, Раде Маљковић 5, Петар Јанковић 5, Младен Николић 20, Кузман Русић 10, Бојан Ковачевић 9, Радован Марић 10, Зоран Јоксимович 10, Благоје Јаковић 5, Драган Ивић 20, Светозар Докић 20, Сретен Вукић 20, Пеко Зеленовић 20, Илија Добрић 20, Павле Сучевић 40, Будимир Стефановић 20, Лазар Петров 6, Бранислав Живанковић 20, Радослав Миленовић 10, Ранко Пијановић 50, протојереј Вукић Танасковић 20, Зорка Ђурђевић 10, Милорад Кузмић 4, Вида Мркшић 5, Душан Винчић 10, Ранко Радишић 5, Гојко Кузмановић 100$, Синиша Василић 5, Радован Гајић 40, Слободан Гојковић 20, Зоран Наумовић 5, Воја Маџар 10, Миливоје Велимировић 60, Благоје Станић 70, Драган Марјановић 5, јереј Немања Павловић 20, јереј Александар Гујанчић 10, Драгана Вујасиновић 20, Милан Баук 20, Иван Ковачевић 20, Милан Вучковић 20, Неђо Петковић 5, Владимир Стјепановић 20, Славољуб Тодоровић 20, Божо Дамјановић 5, Остоја Маглов 10, Илија Ракановић 20, Мила и Војо Радмиловић 20, Мићо Драговић 10, Арон Маница 10, Загорка Баборац 5, протојереј Василије Томић 25, Милош Кнежевић 10, Љиљан Љубинковић 5, Бранко Зекавица 10, Млађен Посављак 10, Миломир Стојановић 20, Саво Андрић 10, Јован Важић 10, Драган Матијевић 10, Златан Ћатић 10, Јово Мискин 20, Зоран Дабић 10, Васо Карић 10, Н.Н. 5, Илија и Јела Шепо 20, Цвико Видаковић 20, Душан Гузина 5, Никола Тијанић 10, Јеленко Тубић 20, Љубица Ковачић 10, Лука 10, Милан Чуле 20, Арон Моника 5, Ратко Лукић 5, Дадомир Митић 10, Предраг Перић 10, Даринка Граубач 10, Милан Аврамов 20, Милорад Шормаз 10, Вељко Станојчић 20, Стојан Богдановић 20, Мирослав Перак 20, Ана и Петар Зарач 20 фунти, ипођакон Тоде Манојловић 20. Прилози из Енглеске за манастир Лазарицу ( у фунтама ) Петко Милош 20, Никола Тркуља 20, Бранко Лазић са синовима 20, Рајко Зарач 10, Стево Трифуновић са супругом Савом 20, Ђуро Урукало 30, Ђука Ераковић рођ. Јовановић 20, Никола Урукало 20, Никола и Бојан Радојчић 10, Марко Петко син Илије 20, Симо и Косовка Мијаковац 10, Владе Смиљанић 20, Јован Двокић 10, Зоран Вученовић 10, Тоде Јовић пок. Николе Риђане 10, Недељко Јовановић 20. (Свега 270). Прилози из Канаде скупљени су с благословом Епископа канадског Г.Г. Георгија. Прилоге прикупио ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона Канада.

СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

33

34

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Задру Протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com Ђакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу ОПСЛУЖУЈЕ протонамјесник Милорад Ђурђевић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу Протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари Јереј Миле Савичић Смилчић, Смилчић 49

Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Скрадину Јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском Јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу Протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама Опслужује јереј Ђорђе Веселиновић СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама Јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу Јереј Милорад Ђекановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Пађенима Јереј Давор Стојановић Јосипа Јовића 5, 22300 Книн Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022; Mоб.: 098/198-42-73 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/784-51-26; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com

Литија за Светог Саву, Дрниш 1938. године

Литија за Светог Саву, Дрниш 1938. године Фотографија на корицама – Дочек Јерузалимског патријарха за Божић, Витлејем