Krka 033

Година VII. – Број 33

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ О Света Три Јерарха – 2009. г.

Цијена 10 kn

Сретење Господње 1. стр. – Нова Света Три Јерарха – икона рад сестринства Тројеручице, Шибеник

Фебруар 2009.

Пети јеванђелелист СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ КАО ЕГЗЕГЕТА РЕЧИ БОЖИЈЕ Овога Лета Господњег, 2007-ог, празнујемо 1600-годишњицу блаженог престављења св. Јован Златоуста (14. 9. 407 – 2007. године), Архиепископа Цариградског, једног од Три Васељенска Јерараха Православне Цркве и великог Оца Цркве Божије и наше. Личност несумњиво и неоспорно велика, богата, многострана, какав је био као – хришћанин, монах, јереј, Архијереј, Пастир, беседник, богослов, проповедник и егзегета Речи Божије. Реч је о човеку равноапостолске величине, светости и мудрости, истинском облагодаћеном човеку у Христу Богочовеку, који је, по речима Оца Јустина (Поповића), заиста био „живо ходеће Јеванђеље” Божије. Из пребогатих, предубоких и многодимензионалних његових дела, која заиста представљају бесцен благо за Цркву Христову, њено „пето

Еванђеље”, како је рекао опет Отац Јустин, изабрали смо да одмуцамо неку реч о његовом ерминевтичком делу, то јест о његовом схватању и тумачењу Свете Речи Божије, записане само делом у Светим Књигама. Он је протумачио скоро цело Свето Писмо – Стари и Нови Завет. Тумачио је Пророке као пророк, Апостоле као равнопаостолни, Јеванђеља као пети јеванђелист, због чега је и назван „Пети Jeванђелист” од стране Православних, и конкретно од оца Јустина, како ћемо даље видети. Свети Златоуст је библијска и црквена личност, облагодаћени лик светог пророка, патријарха, апостола, јеванђелиста, заиста Свети Отац Цркве и духоносни егзегета Речи Божије, гласник и весник (=толмач) Самога Христа као Ипостасног Само-Логоса (Аутологос), СамоРечи Божије, како он често, а с њиме и други Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Пети Јеванђелист: Свети Јован Златоусти као егзегета речи Божије .............................................3 Синови и најамници: Љубав као тајна хришћанског живота .........................................10 Приказ Крста у Старом Завету ..................................12 Благодат Божија не зависи од човекове старости .......................................................15 ИНТЕРВЈУ: Црква није шематизована, већ заједница Божанске љубави ..............................16 Ново издање: Света Нова Три Јерарха .....................18 Ново издање: Свети Фотије Велики ...........................18 Етнички преображај северне Далмације после доласка Срба .................................................... 20 Вијести из епархије ................................................... 22

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, јереј Саша Дрча, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3

4

наставак са стр. 3

БОГОСЛОВЉЕ

Свети Оци, поистовећују свету писану Реч Божију са Христом као Личном Речју Божијом. За Златоуста и друге Свете Оце: слова и речи Светога Писма у Старом Завету су месо и тело Христово, а у Новом Завету то је – Јеванђеље, Црква, Божанска Евхаристија, Свете Тајне, Светитељи. После Христа, Свети Златоуст је волео више од свих других Светих Старога и Новога Завета – Апостола Павла. Толико дубоко га је волео, да га је тако дубоко протумачио да, као што вели једно предање – а то предање хоће нешто да каже – да није било њега, било би потребно да Апостол Павле поново дође да протумачи своје Јеванђеље, то јест своје Посланице. „Јер, вели Златоуст, Павле нас је нагнао да учинимо овај скок. Павле, и љубав према Павлу! Опростите ми, или боље немојте праштати, него подражавајте ту љубав!”. Толику је велику љубав имао према Апостолу Павлу, да му је заиста и долазио Апостол Павле у Духу Светоме, и учинио га духонадахнутим тумачем његовим, то јест њему повереног и њиме проповеданог и записиваног Јеванђеља Христовог. Златоустово понирање у дубине Светога Писама личи заиста на Павлово удубљивање у Реч Божију Старог Завета и у Ипостасну Реч Божију, јављену лично у Новом Завету – у Христу Оваплоћеном, Сину и Логосу, Богочовеку Спаситељу, Који је уствари сав садржај и смисао и циљ и Старозаветне и Новозаветне усмене и писане Речи Божије. Изабрао сам, рекох, да говорим о Златоусту као егзегети Светога Писма да бих показао из самих његових текстова: какве је то врсте или рода светописамски егзегета и тумач био, и какви треба да су истински православни егзегети и тумачи Светописамске Речи Божије. Повод за то ми је дат од самог почетка његовог тумачења Матејевог Јеванђеља. Сам Златоусти у својој 1. Омилији на Матејево Јеванђеље, дакле на почетку тумачења Новог Завета, говори о ономе што је најзначајније у православном приступу Светоме Писму, у Православној ерминевтици и егзегетици, у правом православном ставу и сазнању и схватању и доживљавању Речи Бога Живога. Да прочитамо почетак те његове 1. Омилије на Матејево Јеванђеље, како је написано у оригиналу, уз наш превод и појашњења: „Требало је да ми уопште не потребујемо помоћ од слова (и писаних књига), него да имамо тако чист живот да сама благодат Духа (Светога) буде у нашим душама; и као што су књи-

Фебруар 2009.

ге (Светог Писма) исписане мастилом, тако да наша срца буду исписана Духом (Светим). Но пошто смо ту благодат одбацили – тј. немамо чиста срца да у њих директно Дух Свети уписују Речи Божије, – хајде да прихватимо ову другу пловидбу (=пут/начин). Јер, да је први начин био бољи, – тј. да је боље било да Реч Божју учимо од Светог Духа него ли од слова и књига – показао је Бог и оним што је рекао и оним што је учинио. Јер и Ноју, и Аврааму, и његовим потомцима, и Јову, и Мојсију, није говорио словима (=књигама), него (им је говорио) Самим Собом, налазећи чистим ум њихов. Али, пошто је сав Јеврејски народ упао у саму дубину зла, тада су настала слова (=списи), и плоче (Закона), и потсећање кроз њих (тј. тако је настало Свето Писмо). И то није било само код Светих у Старом Завету, него се догодило и код оних у Новом Завету. Јер, ни Апостолима није Бог дао ништа написано, него је уместо слова (и књига) обећао дати им благодат Духа (Светога). Јер, вели (Христос), Он ће вас – Дух Свети – потсетити на све (Јн. 14,26). И да дознаш да је то било много боље, слушај шта каже (Бог) кроз Пророка: Завештаћу им Завет Нови, дајући законе Моје у ум њихов, и на срце ћу их написати, и сви ће бити научени Богом (Јерем. 31,32; Јевр. 8,10;10,10). И Павле (Апостол), – наставља даље Златоуст – показујући то исто преимућство, говорио је да је примио закон не на каменим плочама, него на плочама телесног срца (2Кор. 3,3). Но пошто су током времена (људи) скренули: неки због (искривљених) учења (=наука/заблуда/јереси), а други због (рђавог) живота и понашања, потребно је било опет подсећање кроз слова (и писма). Замисли, дакле, колико је зло: да будући дужни тако живети да нисмо потребовали слова (и списе), него да уместо књига дајемо наша срца Духу (Светоме); па пошто смо изгубили ту част, дошли смо до тога да потребујемо слова (и књиге), да се и овим другим леком нисмо користили како треба!? Јер, ако је преступ (већ) то да потребујемо слова (и списе), а не да стекнемо благодат Духа, погледај колика је оптужба (на нас) да нећемо да се користимо ни овом помоћи (Светог Писма), него презиремо ова слова (=Свето Писмо), као да она ту стоје узалуд и непотребно, и тако навлачимо себи већу казну. Али, да тога не буде, пазимо са тачношћу на оно што је написано (у Светом Писму), и научимо се како је дат Стари Закон, а како Нови Завет”(Омилија 1,1 на Матеја). Даље Свети Златоуст прелази на тумачење Матејевог Јеванђеља.

БОГОСЛОВЉЕ

Ето на који начин Свети Златоуст објашњава како је настало Свето Писмо Старог и Новог Завета, а исто можемо рећи и за Списе Светих Апостола и њихових наследника, Светих Отаца, и самога Златоуста. Дакле: требало је „да не потребујемо слова/списе” – ни Божанске списе Светога Писма, ни утолико више људске списе и књиге – него да „уместо књига пружамо срца наша Духу Светоме”: да Он у њима уписује своју Божанску Реч, то јест Самога Христа, Логоса Божијег и Мудрост Божију. Али, пошто на тај први спасоносни начин нисмо поступили, нисмо га прихватили, онда је Бог нашао овај „други лек”, други начин да наш немар, наш заборав творачке Речи Живота и Смисла, исправи и излечи, па нам је зато дао писано Свето Писмо, говорено и записивано Духом Светим преко духонадахнутих људи (1Петр. 1,20-21), те је зато потребно слушати и изучавати Свето Писмо. Тако, дакле, започиње овај Свети и Златоусти егзегета своју херминевтику, своје тумачење Речи Божије – Светога Писма. То јест, започиње давањем потпуне предности Духу Светоме над писаном речју, над текстом Светога Писма. Тиме он показује и пројављује тајну Православне херменевтике, тајну и смисао самога Светога Писма као живе и спасоносне Речи Божије. Тиме нам уствари открива и тајну своје сопствене херменевтике, свога надахнутог тумачења Свете Књиге Божије, као уосталом и тајну осталих Светих Отаца и правих Црквених егзегета. Зато је за нас тако важно светоотачко тумачење Светога Писма. Греше они међу православнима, и још више међу западним хришћанима, који мисле да је прошло доба Светих Отаца и да треба сада дати

Фебруар 2009.

места неким другим, било којим, необиблистима, или тако названим „библијским наукама” да бисмо пошли даље у схватању и тумачењу Речи Божије. Не кажемо, наравно, да не требају и савремене библијске науке, даља истраживања и продубљене студије савремених библиста, итд., али – ако изгубимо Светога Духа као руководитеља и надахнитеља поимања и тумачења богоданог садржаја и смисла Светога Писма, онда смо изгубили живу и спасоносну Реч Божију и остајемо само при голом слову и мртвом тексту. А као што је познато: слово убија, а Дух оживљује (2Кор. 3,6). А нас у Цркви Православној Господ је удостојио и оспособио Духом Својим да будемо служитељи Новога Завета, служитељи не слова, него Духа, и та служба Духа је много већа у слави (2Кор.

3,6.8), тј. много више Духом Светим служимо и сведочимо Славу Бога Живога и Истинога, и нашу вечну славу и живот и спасење у Њему и са Њиме. Јер Дух Свети, Утешитељ Цркве, „помаже у нашим немоћима... и сам се Дух моли за нас уздасима наисказаним” (Рм. 8,26) – како у свршавању Свете Литургије, тако и у светом служењу проповедања и објашњавања Речи Божије – Светога Писма. Врло је интересантно и веома значајно да је овај Златоустов херменевтички увод и приступ Јеванђељу Матејевом, и уопште Светоме Писму, ушао у живо Предање наше Цркве, и остао у дубоком сазнању и осећању Православља, тако да је и буквално употребљен од бројних Светих Отаца и Црквених писаца кроз векове. Навешћу само један пример. Кад сам се бавио словенским преводима и издањима Псалтира (о томе сам и написао један чланак), запазио сам да као срж предговора или поговора у Псалтир, стоје напред наведене богонадахнуте речи Светог Златоуста. Тако, у предпоговору ободског Октоиха Ђурђа Црнојевића са Цетиња, из 1494. године, и такође у од њега изданом Псалтиру, следеће 1495. године, а онда и у даљим издањима ових и других богослужбених књига у милешевској, грачаничкој и др. нашим првим штампаријама, мудри штампар – на Ободу је то био јеромонах Макарије – унео је ову мисао и дословни текст Светог Златоуста. Ту стоји поновљена мисао Златоустова: да је Бог са Авраамом, Мојсијем, Давидом, као Његовим причесницима и саговорницима, разговарао не „писмом” – словом и књигом – него уживо и лично, па после Оваплоћења Христовог, Он је Духом Светим, у Цркву као у царску ризницу, преко Пророка и Апостола положио „непотрошиво богатство”

5

6

наставак са стр. 5

БОГОСЛОВЉЕ

Речи Божјих, а онда после ових Божијих саговорника, „божанствени мужеви Дамаскин и Козма и Јосиф, песници црквени, научавани наиласком Духа Светога, предадоше нам да песмословимо трисветим гласима Онога Кога у Тросунчаном Божанству славослове на висинама Анђели. И тако изобиловасмо у Писмима (=божанским Књигама), која су учитељ целомудрија, измирење с Богом, узрок сваког доброг дела”... итд. Ово показује да је у живом предању Православне Цркве било присутно и делатно живо осећање те истине коју наглашава Свети Златоуст: да Живи Бог Духом Својим открива директно, без слова и писма, живу Реч Своју живим људима, који имају отворено и чисто срце и чист ум. Тако је Дух Божији и давалац и критеријум Светога Писма, а не обратно. Према томе, није Свето Писмо као слово и текст, него Дух Божији оно главно у и око Светога Писма. Јер иначе, не би Бог ни јављао се ни силазио у наш свет и историју, и не би сама Ипостасна Реч Божија – Син и Логос, постао оваплоћењем човек, него би било довољно „написати” неко писмо, или дати неку „књигу” (као муслимански „Китаб”, или чак и као јеврерјску „Тору”). Због тога су и сами Божији људи, и сами писци Светога Писма, били и према самоме Писму слободни у Духу Светоме, као Творцу и Надахнитељу самих њих као писаца, и онога што су они написали. Такав пример је Златоустов љубљени Апостол Павле, а затим и сам Златоуст. Например, када неки библисти, протестантски или римокатолички, кажу како Апостол Павле цитира Стари Завет час по преводу Седамдесеторице, час по јеврејском тексту, а час опет не чини ни једно ни друго, него својим речима слободније предаје Реч Божију из Старог Завета, често дајући и посебан, „павловски” смисао, другачији од наизглед буквалног смисла текста, они тиме само показују да не схватају истину: да није Апостол Христов роб слова и текста, нити је он ученик преводилаца Септуагинте, или Масорета и рабина, или још мање да је везан схватањима ондашњих „књижевника” или данашњих „библиста”, већ он као Апостол има у себи Духа Божијег (Рм. гл.8), има ум Христов (1Кор. 2,16), одакле и потиче сво Свето Писмо и Старог и Новог Завета. Из овога је такође јасно: зашто фарисеји и књижевници јеврејски нису могли да Апостолима и првој Цркви наметну своје схватање и тумачење Закона и уопште Светога Писма, јер су Апостоли и писци Речи Божије, у Новозаветним Јеванђељима и оста-

Фебруар 2009.

лим књигама, имали у себи Духа Светога Утешитеља, Који у њима у Цркви пребива, и уводи њих и њу у сву Истину, и Он им лично сведочи о Живој и Ипостасној Речи Божијој (Јн. 14,16-17.26; 16,13; 15,26). У наведеном тексту предпоговора штампаних Псалтира вели се даље да су писци тих црквених богослужбених књига, као што су песници Свети Јован Дамаскин, Свети Козма Мелод, Свети Роман Слаткопевац, имали истога Духа Светога као и Давид и остали Пророци, и зато су њихов песме – химне, тропари, кондаци, канони – продужетак Псалтира. И заиста, за дивљење је како се у нашем богослужењу проткивају и преплићу Псалми и Црквене песме, збива се заиста „плетеније словес”, како каже премудри Соломон. Зато су ови Оци – песници Цркве – наставак Псалтира, писци нових Псалтира. Јер Дух Свети није престајао да надахњује и руководи народ Божији и људе Божије у Цркви, и да тако продужује и обнавља живу Реч Божију, изражавану кроз речи и списе Светих Апостола и Светих Отаца, па дакле и Црквених песника. Узмимо, на пример, ранохришћанску песму „Свјете Тихиј”, или величанствену песничку синтезу Великог Славословља, или песме Велике Недеље и Васкрса и Педесетнице. Какви су то богонадахнути састави и творенија! Каква духонадахнута поезија, какво богословље и богославље. Није био у праву о. А. Шмеман кад је, у своме „Дневнику” (последњи његови текстови), говорио да песме Велике Недеље заостају за Псалмима и Библијом. Јер, један је исти Дух Свети надахнуо истим дахом, истим благодатним искуством и те њихове речи, као и речи Пророка и Апостола; разлика је можда

БОГОСЛОВЉЕ само у мери вере и мери дара Христовог. Сигурно је да су и једни и други били учесници Трапезе Господње, у предокусу, у предокушају, да би затим сви они заједно опет били још приснији и непосреднији учесници у пуноћи Вечере Царства Небеског. Дакле, Свети Јован Златоуст, као егзегета живе Речи Божије, као тумач Светога Писма, имао је Духа Светога, творца Светога Писма, и Њиме је тумачио цело Свето Писмо и нарочито Посланице свога љубљенога Апостола Павла. Исти је Дух Утешитељ надахнуо Апостола Павла да напише то што је написао, и Златоуста да објасни и шире протумачи то што је у својим егзегетским Омилијама објашњавао и излагао народу Божијем – из Јеванђеља Светих Четворице Јеванђелиста и код Петог Јеванђелисте – Апостола Павла, који недвосмислено назива своју проповед Речи Божије – Јеванђељем, јер ни Јеванђеље није завршено са бројем четири. Златоуст се, са слободом надахнутог ученика Христовог и Павловог, односио слободно и према слову и тексту Светога Писма, тако да из његових егзегетских дела видимо да је Свето Писмо доживљавао изнутра, и према њему се односио као свој према своме, свој у своме, па је, рецимо, и надопуњавао смислом понешто што је Апостол Павле у брзини оставио нејасно или недоречено. За пример, наводимо Павлове речи у 1. Кор. 12,12: Јер као што је тело једно, и има удове многе, и сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело, тако и Христос, које задње речи Златоуст мења, па каже: „Апостол је овде рекао (уствари) да су Црква и Христос једно, зато је ставио (реч) Христос, уместо (речи)

Фебруар 2009.

Црква, називајући тако тело Његово” (Омилија 30,1 на 1Кор.). Интересантно је да ову наизглед „грешку” у Павловом тексту, тј. замену речи Црква са речју Христос, нико од преписивача или егзегета никада није покушао да измени (не постоји ниједан рукопис Новог Завета са таквом „корекцијом” или „варијантом”). Међутим, Златоуст из овог оваквог Павловог текста, као и из других сличних места, изводи сву своју Еклисиологију, која је заиста доследно изведено – „егз-егетизирано” (потсећамо да реч ексигисис= егзегеза значи буквално: извођење на јавност!) Павлово Црквословље – богословско исповедање и сведочење о Тајни Цркве, још тачније: о Тајни Христа као Цркве. Златоуст слично изводи и своју Евхаристиологију, тј. сведочење о поистовећењу Евхаристије и Цркве, из познатог, иначе врло кратког, Павловог места у 1Кор.

10,16-17: „Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједницца крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница тела Христовог? Јер је један хлеб – једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо.” Из овога темељног места Павловог Јеванђеља о јединству Цркве и Евхаристије у Једноме Христу, Свети Златоуст изводи кратак и јасан закључак: Павле речју „заједница - коинониа” показује да „смо ми (верни=чланови Цркве=Христа) само оно Тело. Јер шта је хлеб? – Тело Христово. А шта постају причасници? Тело Христово. Не тела многа, него једно Тело... Јер је Христос нас учинио Својим Телом, и Тело је Своје опет нама дао. Тако, сви постадосмо Један Христос, пошто смо Тело Његово” (Омилија 24,2 на 1Кор.; Омилија 3,3, на Еф.; Омилија 8,2 на Кол.). Ови дубоко еклисиолошки и евхаристиолошки текстови Павлови и Хризостомови показују јединство Речи Божије у обојици, јединство Једнога и Истога Духа Светога Утешитеља у њима, јединство Тела Христовог, Цркве, у којем су они, и сви ми, сједињени у једном Хлебу и једној Чаши, тј. у Једноме Христу – једно Тело и један Дух. Такви су, мање-више, били и сви остали Оци Цркве Христове Православне, било да су писали мања или већа богословска, истим Духом надахнута дела. Или, пак, да су написали врло мало, као што је, на пример, Свети Сава Српски, други Просветитељ нашег и других околних народа на Балкану. (Први Просветитељи су били Света Браћа Кирило и Методије). Када је Свети Сава Српски, када се повукао са положаја Архиепископа Жичког, и отишао 1232. године у Јерусалим, тада, како пише његово биограф Доментијан, дочекао га је тамо

7

8

наставак са стр. 7

БОГОСЛОВЉЕ

Патријарх Јерусалимски Атанасије Други (12241236. г.), Свети Првојерарх Мајке свих Цркава Божијих – који ће ускоро мученички пострадати за Христа од муслимана, и зато се слави као Свештеномученик – и он га је поздравио речима васкрсне песме (што значи да је вероватно то било у време Ускрса, или је то Патријарх изговорио пред Гробом Господњим, где се стално живи у атмосфери Христа Распетога и Васкрслога): „Гробу отврсту, аду плачушчусја, Марија вопијаше ко скрившимсја Апосотолм: Изидите, винограда делатељије, пропоједите Воскресенија слово!” (Васкрсни Сједален 1, на Јутрењу, гл. 6). Затим је Свети Патријарх те речи применио на Светога Саву, указујући да је и он, као духоносни Божји човек, са Апостолима сведок и проповедник Васкрсења Христовог, и уз то је додао управо ове наведене речи Светог Златоуста: „Ево, и овај је човек Духоносац, и он нам говори оно што говори Свето Писмо: говори нам тако да му није потребно писано Свето Писмо, јер има у срцу своме Духа Светога и Животворнога!” – Ето, из ових речи Светог Патријарха Атанасија види се како је живо Свето Предање у Православној Цркви, живо јер живи Свагдаживим и Животворећим Духом Божијим. Овим је јавно посведочен и потврђен Свети Сава Српски, попут Светог Златоуста, као богонадахнути и духоносни проповедник и објавитељ живе и истините Речи Божије, која је увек Реч Крста и Васкрсења, Реч вечног Спасења и Обожења. Да додамо, као врло карактеристично, и ову чињеницу: да је Свети Сава, после манастира Русика где се замонашио, прешао у манастир Ватопед, и тамо, по сведочењу његових биографа, први параклис који је подигао посветио Светом Јовану Златоусту! Толико га је волио, као што га воли и сав православни свет. Зато су свети ликови Златоречивог Благовесника Јована, његове иконе и фреске, и његова дела, рукописи његови, тако многобројни, далеко бројнији од свих осталих Отаца Цркве. А пре и после свега – његова Божанствена Литургија, која је постала свагдашња Литургија целе Православне Цркве у свим вековима и на свим континентима. Блажене упомене отац Јустин (Поповић), српски богослов и егзегета наших дана, који спада у исту линију, или боље у исто сазвежђе православних, духонадахнутих и духовођених егзегета и проповедника Речи Божије, веома много је волео Светог Златоуста. Говорио нам је: „Бог да ми опрости, али ма колико да

Фебруар 2009.

волим све Светитеље, Златоуста волим изнад свих!” – Питали смо га: „Зашто, аво?” – „Зато што он изражава сву пуноћу Јеванђеља, све димензије Благовести Христове за свет и човека.” И наравно, Ава Јустин је одмах додавао: „И Јеванђеља Павловог!” Јер је и он, како и Златоуст особито волио и следовао Апостолу Павлу. (Своје духонадахнуто тумачење Павлових Посланица назвао је: „Са Апостолом Павлом кроз живот!”). Отац Јустин је то говорио и из још једног разлога. Наиме, он се, вели, дуго питао: „Шта значе речи Светог Апостола Јована на крају његовог Јеванђеља: А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге (Јн.21,25)? Шта је то много друго? Или још боље: Који су то многи други?” – И одговара: „То су Светитељи, који су Духом исписане књиге, као жива Јеванђеља Христова. Сваки је Светитељ наставак Јеванђеља Христовог. Као што су Дела Апостолска продужетак Светих Јеванђеља, тако и Светитељи, и њихова житија, и њихова дела – наставак су Јеванђеља.” – Ето, то је Живо Предање Јеванђеља Христовог, настављано и продужавано у Цркви Духом Светим кроз Светитеље до Златоуста и до данас, и до краја века. Ово је говорио Отац Јустин и за Светог Златоуста. Касније смо, по Јустиновом упокојењу, дознали да је он волио Светог Златоуста и из једног посебног разлога. Наиме, њему се јавио сам Свети Златоуст лично, и Ава је то јављање записао у своме личном Молитвенику својом руком, где каже да му се јавио Свети Златоуст и „над главом му читао молитву из свога Требника! После тог јављања живео је, вели, дуго једно благодатно стање, плод благодатне посете благодатног и духоносног Залтоустог Светитеља. Обојица су, дакле, били људи духоносни, и такође духонадахнути егзегети живе Речи Божије. И Свети Златоуст и блаженопочивши Отац Јустин протумачили су Матејево и Јованово Јеванђеље, и скоро све Полсанице Апостола Павла. Наравно, да Отац Јустин не би никако пристао да се упореди са Светим Златоустом, кога је називао Петим Јеванђелистом! Свети Јован Златоуст је, заиста, био нови Јеванђелист, настављач и продужавалац Јеванђеља Христа Логоса и Спаситеља, и као жива христолика и духоносна личност, и као надахнути истим Духом Светим егзегета новозаветне Благовести спасења и вечнога живота за човека и сву творевину. У истом смислу и смеру Златоуст

БОГОСЛОВЉЕ је био и настављач проповеди и свештенодејства Јеванђеља, по угледу на Апостола Павла, који своју проповед Јеванђеља назива јерургијом = свештенодејствовањем Јеванђеља Божијег (Рм.

15,16). Од свих Светих Отаца Цркве Златоуст је био најближи Светом Апостолу Павлу. Зато је с правом речено: „Уста Христова – Павле, уста Павлова – Јован!” Као богонадахнути, заиста духоносни егзегета Речи Божије, златоречиви тумач Светога Писма, он је за нас и данас, после 1600 година, духовни вођ и учитељ у Јеванђељу и читавој Библији, тој Књизи Живота, у којој, Црквом и у Цркви, дише Дух Свети и не дозвољава да та књига, као само текст, постане „мртво слово на папиру”, како каже наш православни народ. Златоусти Благовесник је за нас православне богослове и служитеље у Цркви Богочовека и Спаситеља свега света Христа Господа, и конкретно за наш приступ и схватање и објашњавање Речи Божије, живи пример и образац егезегезе – изношења на јавност и извођења на видик свима – онога што и јесте слово и дух Светога Писма, а то су речи које су Дух и Живот – Речи Живота Вечнога (Јн. 6,63и70), које извиру из Ипостасне Речи Божије, Живототворног и Светворног Логоса Очевог, и увиру у Њега као Логоса Оваплоћеног и Спасоносног, као Слово Које је постало Тело и уселило се у нас и међу нас, и видесмо – и доживисмо – славу Његову као Јединороднога од Оца, пун благодати истине, тј. Духа Светога (Јн. 1,14.18; 3,16; 4,4,23; 14,26; 15,26; Мт. 3,16-17; 12,18.28). Видесмо и доживесмо – и видимо и доживљавамо у Духу Светом у Цркви Апостола и Отаца – славу Његову као Проворођенога међу многом браћом (Рм. 8,29), јер је Он постао Црква – заједница верних и Светих, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Јн.

1,14; Еф.1,22-23). Као богослови и егзегете Речи Божије није довољно да Светог Златоуста следујемо само у његовим текстовима, па ни у егезегетском методу којим он тумачи Свето Писмо, него пре свега да Богу пружамо и приносимо чист ум и срце своје, да би у њима Дух Свети могао да уписује и исписује Своје божанске и боготворне мисли, слова, речи, да уписује, опет и опет, Нови Завет Божији, не на каменим плочама мртве вере и срца отврдлог и задриглог „окамењеним нечувствијем”, како кажемо у молитвама Богу нашем, тј. срца и ума грехољубљем и пристрасношћу неспособног и непријемчивог за благодат покајања и смирења, за благодат богомудрости и смиреноумља, какве је духодарне

Фебруар 2009.

врлине и харизме имао Свети Златосут. Да ту опитну истину православне, црквене егзегезе изразимо речима Оца Јустина: творимо да бисмо разумели – „твори да би разумео”, говорио је он – то је по њему основно правило православног читања и тумачења Светога Писма. Или још боље познатим речима Светог Григорија Богослова: „Треба се прво очистити – па онда (друге) чистити; прво постати мудар – па умудривати; постати светлост – па просветљивати; приближити се Богу – па друге приводити Њему; бити освећен – па освећивати; руководити рукама (непосредно); саветовати – савесношћу” (Беседа 2,71: Апологија). У наставку речи Свети Богослов ублажава своје строге и за нас грешне и острашћене скоро недостижне речи, додајући једно „макар”, тј. макар започети очишћавати се; макар започети сопствено умудривање и омудрошћење; започети своје просветљивање, – али не европском „просвећеношћу”, од које данас заслепљује и срце и савест поштеног човека и хришћанина, него Божијом светлошћу, светлошћу оном којом је започео овај свет, када је Бог Творац рекао: Да буде светлост! – И би светлост (Пост. 1,3). То је она Светлост која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн.

1,9). И још више она светлост и просвећење које дарује Христос – Вечна Светлост света и свега створенога, и Дух – Фотодотис и Фотагогос – Светлодавац и Светловодитељ свих Светих, свега Светога, свега што је свето и и умно, и честито и „миломе Богу приступачно”, како каже наш народ, тј. свега Богоугоднога и Спасоноснога. Богу хвала, и данас, после 1600 година од блаженог представљења Светог Оца нашег Јована Златуста, од његовог пресељења из овога Божијег света и века, у онај бољи и непролазни Божији Свет и Век, то јест у Царство Небеско, у Град Бога Живога, Јерусалим Небески, у Свечани Сабор Анђела и Цркву Првородних записаних на Небесима, и међу духове савршених Праведника, код Господа Исуса, Посредника Новога-Вечнога Завета (Јевр. 12,22-24), има још сличних њему православних духовођених егзегета и проповедника живе Речи Божије, која је делотворна, оштрија од свакога двосеклога мача, и продире све до раздеобе душе и духа, и зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца људских (Јевр. 4,12; ср. Јерем. 23,29: „Реч Моја – подобна је огњу, вели Господ, и подобна је чекићу који разбија стену”). Међу таквима су и Златоустови благодарни и благородни ученици и следбеници у овоме маломе, али

9

10

наставак са стр. 9

БОГОСЛОВЉЕ

Христу верноме народу Божијем – Свети Николај Жички, Нови Златоуст, и Преподобни Јустин Нови Ћелијски, који је Светог Златоуста и назвао Петим Еванђелистом, и написао му дивни, духонадахнуту Молитву, после онога, напред поменутог јављања овог Светитеља њему и благодатног благосиљања над главом његовом. Ту Јустинову Молитву Светом

Фебруар 2009.

Златоусту приложићемо у прилог нашем кратком муцању о овоме Златорерчивом и Богоносноме егзегети Речи Божије, чију 1600-годишњицу сада прослављамо. Уз његов последњи у земном животу славослов Богу Живоме и Истинитоме: Докса то Тео пантон енекен! = Слава Богу за све! Епископ Атанасије бивши Захумско-херцеговачки и приморски

Синови и најамници ЉУБАВ КАО ТАЈНА ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА о. Георгије Флоровски Господ је народу о Царству Божијем говорио најчешће у причама. Овога пута Он пореди Царство са виноградом. Домаћин јесте Сами Господ, Виноград, „који насади Десница Божија”, јесте Црква. Ми смо радници које Он шаље на рад. И велика је част и радост у томе што нас Он удостојава да Му служимо, да се за Њега трудимо... Али, Господ нас призива и на оно што је још боље и узвишеније. Ми нисмо само слуге, нисмо само „раби Господњи” Више вас не називам слугама – говорио је Спаситељ ученицима – јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца Својега, објавих вам (Јн. 15, 15). Спаситељ јасно разликује и, чак, супротставља (слуге и пријатеље). Роб или слуга ради код свога господара из пукога повиновања, испуњавајући наредбу или заповест, и он је, у своме повиновању, ограничен оквирима наредбе односно заповести. Стварне циљеве и на-

мере свога господара он не зна. Али ми, Хришћани, призвани смо да се уздигнемо изнад овога ступња. Наше повиновање треба да се освешта вишњим поимањем. Воља Божија нам се открива, али ми треба да схватамо и прихватамо задатке и намере нашега Небескога Владике, да стичемо ум Христов и да творимо дело Божије као наше сопствено. Јер, Он нас призива не само на то да будемо радници, већ и „сарадници” Његови (1. Кор. 3, 9). Он нам поручује да треба да продужимо и завршимо Његово дело, дело нашега спасења и спасења наших ближњих, и читавога света. Ми морамо да уђемо у сами дух и смисао Његовога спаситељскога Домостроја. И нама је, ради тога, дата нова сила и власт, власт да будемо чеда Божија (Јн. 1,12). Ми нисмо најамници који раде искључиво ради плате или награде, и који су спремни да се са домаћином погађају о поштеној цени. За нас је Господ више од Владике. Он је наш Отац. И ми смо примили Духа усиновљења (Римљ.

8, 15). Ми више нисмо робови и не само да смо пријатељи већ смо удостојени да постанемо и синови Свевишњега и присници Божији. Зато љубав мора да буде покретачко начело самога нашега служења и делања. Чак ни блудни син, по своме повратку, није био лишен свога синовства и није му било допуштено да стане са најамницима и слугама... Штавише, ми смо удови Христови у Цркви која јесте Тело Његово. Његов живот нам је дат Духом Светим, у Њега се облачимо у нашем новом рођењу „водом и Духом”, у купељи Крштења. Његова воља нам је откривена, Његов живот нам је дарован. Ми више не припадамо себи, већ Христу: не само из послушности, већ из љубави! О колико је све ово далеко од најамништва и ропства! То је служење у савршеној слободи... Али, запитајмо сами себе, са смирењем и чиста срца: да ли смо заиста успели да превладамо (у себи) ту најамничку саблазан? Нисмо ли у себи још увек робови? Не размишљамо

БОГОСЛОВЉЕ ли превише о плати и награди? И када иштемо Царство Божије, није ли то пречесто управо због тога што очекујемо да нам се придода и све остало (Мт. 6, 33)? Суштина ствари овде није у заслугама. Истинита вера је нераскидиво повезана са смирењем и нико од верујућих не сматра да има икаквих заслуга, јер зна да их нема. Верујући, напротив, зна и свестан је своје немоћи. Он зна да се човек не може оправдати делима Закона. Он зна да је, чак, и када би истински испунио све што му је заповеђено, дужан да себе сматра слугом непотребним и да не полаже никакво право на награду (в. Лк. 19, 9-10). Он зна, такође, да никада није у стању да испуни све, и да све добро што му је било дато да учини јесте – дар свише, дар милости и благодати, а не његово сопствено достигнуће. Једино у сујеверју и самообмани човек може да се „погађа” са Богом у погледу заслуга и награда... Али, постоји и једно другачије и много опасније искушење, тим опасније зато што, исувише често, не само да га не примећујемо, већ га, чак, и прихватамо као врлину. Не мислимо ли и ми, обично, о нашој вери, пре свега, из перспективе користи коју вера доноси и нама и другима? Не процењујемо ли, исувише често, чак и истинитост вере по критеријуму корисности? Не оправдавамо ли веру, како у својим тако и у туђим очима, њеним животним или житејским наградама, односно оним што нам она даје, чиме нас она утешује, обдарује и награђује? И чини нам се да, напросто, није могуће мислити другачије. Ми смо се навикли да самеравамо веру Христову нашем животу. Многи остају

у Цркви или се, пак, враћају Цркви, после дугих лутања изван ње, само зато што су у хришћанском вероучењу нашли ра зрешење својих интелектуалних недоумица, одговоре на своје интелектуалне запитаности. За њих је Хришћанство, пре свега, узвишена мудрост или философија. За друге је у Хришћанству најважније његово етичко учење, као најузвишенији образац и пут врлинскога живота. Трећи у Евангелију налазе кључ за друштвене проблеме, образац праведнога друштва на основама узајамнога служења и братољубља. Четврти у хришћанскоме богослужењу налазе образац неземаљске и непревазиђене красоте. Има и оних који поштују историјска дела Хришћанства, уопште или, појединачно, у историји свога народа, и Хришћанство је у њиховој свести нераскидиво повезано са славом или силом њиховога Отачаства. Та, зар већина нас не размишља на овакав или сличан начин (о Хришћанству)? Хришћанска философија, евангелска етика, „друштвено Евангелије”, предачка вера или отачаствено Православље, умилна красота богослужења, слаткопојање и величанственост храмова – да ли је то баш читаво Хришћанство и да ли нам нешто, можда, ипак ту недостаје? Шта мијош недостаје? (Мт. 19, 20). И ми се дубински збуњујемо и, чак, почињемо да негодујемо ако нам кажу да све то, чак и узето заједно, не само да није све, него да уопште није неопходно.

Фебруар 2009.

Ми заиста исувише често напросто не схватамо шта значи волети Бога свим срцем, свом душом, свом мишљу. А зар то није само највиша, већ и прва заповест, и у Закону и у Царству Благодати? Шта значи та заповест, шта се њоме од нас тражи? Од нас који смо, данас, у Цркви Христовој? Замислимо се и испитајмо себе! Све то што ми сматрамо за Хришћанство, на неки чудан начин, у нашем искуству тако често нема никакве везе са Самим Христом! Могуће је бити „за предачку и отачку веру” и немати дух Христов, живети у братомржњи и безосећајности. Могуће је чинити добра дела и не знати за Живога Христа. Могуће је говорити о хришћанским начелима и идејама, и на своме личном путу никада не срести Христа Спаситеља. Сви ми живимо делићима и одломцима Хришћанства или, пак, произвољним изборима из њега, али од делића и одломака никада се не може сачинити целина. Управо зато ми, увек, више волимо да говоримо о Хришћанству, о Православљу,

11

12

БОГОСЛОВЉЕ

наставак са стр. 11

о заветима прошлости, избегавајући да говоримо непосредно о Христу. Али, истинито Хришћанство јесте управо Он и једино Он лично. И све друго има свој смисао једино у Њему: и мудрост, и етичност, и врлине, и праведност, и красота, и умиљење, и љубав према Отачаству. А ово многи од нас, Хришћана, уопште не знају, нити виде. Они не ишту Самога Спаситеља. Зато су спремни да „спасавају Хришћанство” на, крвљу заливеним, бојним пољима, да маштају о „православном мачу”, да осуђује другачије мислеће људе, сурово и без самилости. И, обрнуто, свагда се збуњују и негодују када Хришћанство није одевено у спољашњи блесак, земаљску славу и силу, када није праћено спољашњим напретком или успесима. Не значи ли то да ми, више од било чега другог, очекујемо награду, плату, земаљске „додатке” Царству Божијем, и да, уствари, искључиво тих „додатака” ради и иштемо само Царство? Онај који је нашао драгоцени

бисер, тај ништа друго више не ишчекује нити цени, нити ичему другоме тежи, већ све заборавља, од свега се другог одриче ради те једине драгоцености. И, на тај начин, он изабира бољи део који се никада од њгш одузети не може (Лк.

10, 42), осим ако се он сам не саблазни... Све ово нам можда, звучи чудно и, чак, сурово. Али, у Цркви нема лаких и широких путева. У Цркви се може битовати искључиво силом послушања. Неопходан је лични и стваралачки подвиг устројавања своје сопствене личности. Бити Хришћанин значи – живети у Христу, свагда стајати пред Њим, волети Га свом силом своје благодарне и жртвене љубави, и ништа друго не волети више (од Њега), па чак ни оно што је, само по себи достојно љубави. На човековом хришћанском путу, чак и домаћи његови могу постати непријатељи његови (Мт. 10, 36), ако почну да му заклањају Спаситеља. Хришћански пут је пут свецелога одрицања. Али, ми

Фебруар 2009.

нисмо одлучни у томе да се одричемо до краја, исувише се трудимо да збирамо световне драгоцености, и остајемо Хришћани само у оној мери у којој наша вера не ремети наше световне привезаности и, обрнуто, у којој их она поткрепљује безусловношћу свога ауторитета... Такво половично Хришћанство се неизбежно показује као неделотворно и немоћно. Не може се служити двојици господара (Мт. 6, 24)... Истину треба волети не зато што је она корисна или утешна. У Бога треба веровати не зато што од Њега долазе животна добра и на ради тога да бисмо од Њега добили световно благостање. Њега треба волети некористољубиво и тада нам се у Њему открива таква пунота живота пред којом бледе све наше житејске привезаности... Само и тек тада престаћемо да будемо најамници, и, у синовској љубави према Небескоме Оцу, удостојићемо се вечне радости и вечнога живота. са руског: Матеј Арсенијевић

Прикази Крста у Старом Завету „Казивања пророка предсказују свето Дрво, којим је Адам ослобођен од древног проклетства смрти. И данас, на Воздижење Часног Крста, целокупна творевина подиже свој глас, тражећи од Бога обиље милости. Господару, ти који си безгранично самилостан, буди наше искупљење и спаси душе наше!” (Тропар глас 6. Часноме Крсту) Сваке године 14. септембра, само две кратке недеље након почетка нове литургијске године, верници се окупљају у храмовима ради јединственог празника обавијеног тајном и парадо-

ксом. Годишњи литургијски циклус богослужења је опет на свом почетку, и у овом период Крст, најстрашније од свих оруђа, слави се у центру цркве. Епископ, узимајући украшени крст изнад своје главе (или ако је то велики крст, изнад својих рамена), наставља да иде до центра храма где, као да кроз њега он представља његов благослов, људи свечано поју „Господи помилуј” не мање од пет стотина пута. Ипак ово није тужни догађај. Овај празнични дан има сасвим другачији тон од оног када је Крст био тако истакнут у средини народа:

БОГОСЛОВЉЕ Велики и Свети Петак. Тада, упркос семену неугасиве радости које је већ засијано у нама, дух који је испунио наше душе био је првенствено дух туге и губитка. Али данас, док тај исти Крст стоји међу нама у средини, влада дух непобедиве наде и славне победе. „Слава животворном Крсту! Слава непобедивом споменику побожности, вратима Раја, помоћи вернима, бедему постављеном око Цркве! Кроз тебе је трулежност сасвим уништена, моћ смрти је уништена, и ми смо уздигнути са земље до неба: непобедиво оружје, противниче ђавола, славо мученика, прави украсе светаца, луко спасења дарујеш свету велику милост!” Можда весела мелодија гласа 1. никад не звучи тако победнички и радосно као кад објављује тропар овог нарочитог празника: „Спаси Господе народ Свој и благослови наслеђе Своје, даруј победу свим Православним Хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом Твојим народ Твој.” На овај велики дан, драгоцени Крст Христов не само да се обожава, већ се и узноси. Подиже се до места највеће почасти, обожава увек изнова као „столичица” којом Христос влада универзумом. На овај дан, можда чак и више него других дана, пун парадокс Крста се гласно објављује: овај инструмент најстрашније смрти је постао знамење победе и вечног живота. Свирепо оружје за мучење је Бог узео у своје руке и претворио га у мач којим се побеђују сви непријатељи. Мач је подигнут, и ђаво је пао. Без Крста – ништа. Како се Празник приближава, неко се присећа, такође, пуног описа догађаја тог дана: овом приликом у средини септембра, Црква прославља сећање не само на воздижење Крста (и као вечне стварности и у сећање на одређени, историјски догађај када је Прави Крст враћен људима); она прославља „универзално” уздизање Крста. Универзално. „Католичанско”. Ово су речи које чине да препознамо истиниту космичку природу овог светог воздижења: свуда, у свим стварима, Христов Крст се објављује. Као што су Светитељи и свети људи видели Крст кроз природу, урезаног у свим стварима, тако нам и псалмопојац говори да чак и поља кличу и дрвеће у шуми пева од радости њи-

Фебруар 2009.

ховог освећења Спаситељевом жртвом. Свуда и у свим стварима се инструмент Христове победе свети, објављује и велича. „Универзално” се, додуше, односи на више од простора. Као што химнографија тог дана чини веома јасним, „универзално” се подједнако односи и на „време”. Крст који је стајао на Голготи увек баца своју сенку у будућност – у саму вечност. И у тајни безвременог Бога, Крст такође залази у прошлост, и досеже до самог почетка историје и стварања. Иако је одређено време донело човечанству најјасније откровење Крста кроз реа лност Христовог распећа, догађаја чији су сведоци били Његови ученици и свет, ипак никад није постојало време у коме свет није величао ово божанско и драгоцено Дрво. Од почетка људске економије, Бог је открио човеку славу ствари које ће доћи. Такво откровење одзвања у списима Старог Завета, које, кад се чита кроз црквену свест због које је и дат, нуди безброј блесака, погледа на силу Крста. Текстови у којима наши сопствени помрачени умови могу наћи записе невеликог значаја, или можда само историјски значај, црква објављује кроз њене Оце као откровење велики број приказа и наговештаја драгоценог и животворног Дрвета. Јер почетак „предсказања о светом Дрвету” нема потребе тражити даље од сведочења оних ствари које су се одиграле „на почетку”, записаних на уводним страницама Постања. Није од малог значаја то што је један од елемената у Рају који је имао моћ да одведе у смрт било Дрво (1. књг. Мојс. 2, 16-17 ); ипак, није само по себи Дрво Познања било зло – Св. Јустин Мученик је сигуран да је дрво символ Христа – већ да говорећи неистину о дрвету ђаво је могао извести своју превару. „Онај који је помоћу дрвета обмануо нашег праоца Адама, је Крстом сам заведен”. Химне празничног дана не остављају места сумњи да је зли употребио дрво да порази човека и то је било мистично предсказање Христове употребе Дрвета у будућности да победи самог ђавола. Чињеница да је човек постао смртан појевши плод дрвета је, кажу Оци, јасан наговештај да једног дана може „наћи обнову у дрвеном Крсту”.

13

14

наставак са стр. 13

БОГОСЛОВЉЕ

Свето Аврамово умало извршено жртвовање вољеног сина, Исака (1.књг. Мојс. 22, 1-19), поново наговештава будуће жртвовање Јединородног Сина Божијег на Голготи. Али овде није предсказано само Страдање: сам Крст је посебно предсказан – јер као што је Исак одведен на врх брда да тамо буде жртвован, он је носио дрво свог мучења на својим леђима (1.књг. Мојс. 22, 6). Слика Исуса који се успиње до Голготе са Својим Крстом на Симоновим раменима (Марк 15, 21; Лука 23, 26) је изванредно предсказана. И откривамо да и у животу патријарха Јакова, у време пре његове смрти, његови поступци, такође, наговештавају крст; јер у давању очинског благослова Јосифовим синовима, положај његовог тела са рукама положеним на њихове главе, је положај човак распетог на крсту (1. књг. Мојс. 48, 14). За Израелца, божански благослов долази Божијој деци од Крста. Свети текстови нам такође обезбеђују ликове одређенијег карактера. Дрвени штапови који су се користили да воде Изабрани Народ, су примери који показују стварност узвишене моћи Крста. „Израел, предвидевши будућност, клањао се врху Јосифовог штапа, откривајући како ће у временима која долазе наславнији Крст бити чувар краљевске моћи”. То је био дрвени штап који је означавао краљевско свештенство Арона (4. књг. Мојс. 17, 1-8), и дрвени штап кога је Боговидац Мојсије употребио да раздвоји море (2. књг. Мојс. 14, 15-29). Овај целокупни део Изласка из Египта је сам по себи зрачећа икона духовног живота: јер свети људи, пре него што су се спасли од својих гонилаца, морали су да прођу кроз воде Црвеног Мора – воде које тајно предочавају воду којом се крштавају људи. Али пре него што вода може постати пут у живот, била је потребна сила дрвета да их призове у свети поредак. Има ли игде значајнијег приказа силе Христовог Крста? Писмо такође предсказује величину силе Крста: не само да ће он имати моћ, већ да ће имати космичку моћ – моћ која се протеже изван граница „природних закона” универзума. Када је Јона, заробљен у трбуху кита, испружио своје руке у молитви и тако направио облик крста, само морско чудовиште се повиновало божанској заповести и безбедно га избацило на суву земљу. И Исус Навин је зауставио сунце и месец подижући своје руке унакрсно и извикујући име Господње. Како дивно пристаје да је овај први Исус водио Изабран Народ у победу кроз облик крста, јасно наговештавајући

Фебруар 2009.

вечно ослобођење које нам је даровао Исус тим истим обликом. Писмо открива, такође, да ће спасење човечанство задобити само кроз Крст и самим Крстом. Кад је Мојсије заповедио Исусу сину Навиновом да се бори против Амалика, стари пророк је стајао на врху брда; и кад год је Мојсије држао своје руке (испружене у облику крста), Израел је побеђивао. Али кад год би спустио руке, Амалик би побеђивао (2. књг. Мојс. 17, 10-11). Као што је овај први Исус водио Божији народ у победу само под сенком крста, тако је Крст вечног Исуса сила Божија за оне који се спасавају (1. Кор 1,18). Као што Јустин пише, „Људи нису били јачи зато што се Мојсије молио, већ зато што је, док је онај који је носио име Исус био у првом борбеном реду, сам Мојсије направио знак крста.” Да ће жртвовање Сина на Крсту бити врата спасења је чак мистично предсказано у упутствима које је Бог дао Мојсију како треба да изгради и уреди свети Храм; јер пре него што неко може добити дозволу да приђе Заветном Ковчегу, право место обитавања Израиљевог Јединог Светог, мора да прође поред табле жртвовања (2. књг. Мојс. 25, 1-30). Не треба да будемо изненађени сазнавши да ова табла треба да се направи, не од камена што је уобичајено за жртвене олтаре, већ од дрвета. Могли би смо да завршимо овде. Овакви примери су довољни да покажу да се универзалност узношења Крста протеже сасвим до почетака људске историје; да је божанско оруђе спасења тајанствено предсказивано у животима и делима најранијих чланова људске породице. Али са свим што је речено, ми смо тек стигли до најпроницивљијих наговештаја светости Христовог Крста. Писмо предсказује силу Крста, краљевство Крста, утицај Крста; али оно подједнако предсказује и његову слаткоћу и животодавни карактер. У химнографији празника, ми увек изнова чујемо о нарочитом сукобу из Старог Завета: Израелци, у сред њиховог лутања, налазе да их је њихово нестрпљење одвело – као и наше нестрпљене нас – у смртоносно царство греха. Смртоносни отров змија је за њих био живи симбол смрти у коју воде сви греси; и наравно да су њиме сви пропали. Ипак је спасење дошло, оно је дошло од Бога и на крсту. „Мојсије је поставио на дрвену мотку лек против смртоносног и отровног уједа змија; јер је унакрсно на дрвету – као симбол Крста – поставио змију која гмиже око земље, и стога тријумфује над несрећом.” Израел је на-

БОГОСЛОВЉЕ шао живот у знаку Крста. Смртоносни отров змије (треба ли да поменемо коју злу силу змија представља?) није могао надвладати силу која је дошла кроз дрво. Крст је можда справа за мучење, али од почетка су постојали наговештаји његовог животворног карактера. И то што води у живот води и, такође, ка милости Божијој. Када Изабрани Народ није могао пити воду јер је била горка, Господ их није оставио да пате. Још једном се Мојсије, од кога смо тако много научили о Спаситељу, окренуо к божанском вођству. „И Мојсије завапи ка Господу, а Господ му показа дрво, те га метну у воду, и вода поста слатка” (2. књг. Мојс. 15, 25). Крст у својој сили. Крст у својој слави. Крст у свом краљевству. Крст у својој слаткоћи. Крст

Фебруар 2009.

у својој величини. Крст у својој узвишености. Све су ово чудесна предсказања исписана на страницама Старог Завета за које сви често мисле да је „застарело” или „старомодно”. Али кад Црква пева своје химне, она пева о овим причама; и када велича драгоцени и животворни Крст, она окреће своје очи ка овој слици. То је срцем уроњено у ову заиста космичку и вечну универзалност Крста којег она узноси: „Крст је чувар целе земље! Крст је лепота Цркве! Крст је снага царева! Крст је верних потпора! Крст је слава ангела и ударац демонима!... Ми се клањамо Твом Крсту, Господару, и славимо Твоје свето Васкрсење!”. с енглеског превела: Душица Лазаревић

Старац Јосиф Исихаста

Благодат Божија не зависи од човекове старости Чедо моје, добио сам твоје писмо и дајем ти одговор на оно што ми пишеш. Ти, дакле, питаш ко ће од ово двоје пре задобити благодат: безмолвник или послушник. Несумњиво је да послушан ученик брзо задобија благодат и да никада није у опасности. Он се не плаши нити да ће пасти, нити да ће се изгубити. Само да не падне у немар. Када Христос уђе у човека, он безмолвствује и када је сам и када је са другим људима, и свугде има мир. Благодат Божија не зависи од човекове старости, него од начина (на који се подвизава) и од милости Господње. Опитност кроз делање задобија се с годинама. Благодат се и назива благодаћу зато што је то дар, даровање које зависи од Бога, и даје се сразмерно то-

плини вере, смиреноумљу и доброј намери. Соломон је добио благодат као дванаестогодишњак, Данило у истом том узрасту, а Давид у време док је био дечак који је напасао очево стадо. На исти начин задобијали су је и древни и новији оци. Када се човек уистину покаје, благодат му се одмах приближава и умножава се његовом ревношћу. А опит захтева вишегодишње подвизавање. Онај који од Господа тражи благодат, мора да трпи тескобу и искушења, без обзира на то како она долазе. Ако у време искушења негодује и не покаже довољно трпљења, онда неће доћи ни довољно благодати, његове се врлине неће усавршавати и неће се удостојити никаквих благодатних дарова.

Ако је неко сазнао какав је дар Божији – да су то жалости и уопште све оно што нам искушења проузрокују – онда је уистину нашао пут Господњи. Он чека када ће она (искушења) доћи јер се њима очишћује, и трпећи их, просветљује се, и созерцава Бога. Бог се не може видети другачије него посредством знања. То знање је созерцање, односно, када спознаш да је Бог уз тебе, да се крећеш у Богу, да Он види шта чиниш и пазиш да га не ражалостиш. Он види све што је изван и све што је унутра, и тада не грешиш јер га видиш и волиш и пазиш да га не ражалостиш, «јер ти је са десне стране». Сваки, дакле, који греши, не види Бога, него је слеп.

15

16

ИНТЕРВЈУ: ЕПИСКОП ДАЛМАТИ

ЗАЈЕДНИЦА БОЖ „Бог није случајно изабрао да се роди у скромној пећини, већ нам је тиме дао поуку за читав живот и делање. Витлејемска пећина има и дубљи, унутрашњи и духовни смисао, а то је потреба да своје срце начинимо витлејемском пећином, у којем се вером непрестано рађа и обнавља Христос у нама. Тако живећи са Христом и у Христу, издржаћемо, уз Божју помоћ, сва животна искушења, па и економску катаклизму која се наговештава”, овако за „Политику”, уочи најрадоснијег хришћанског празника, говори епископ далматински Фотије (Сладојевић) који ће због реконструкције Саборне цркве у Шибенику божићну литургију служити у оквиру свеноћног бденија у манастиру Крка. Владика Фотије (1961) је и ректор богословије Света Три јерарха у Крки и припада генерацији млађих архијереја Српске цркве чији се глас са пажњом слуша, не само на саборима, већ и у јавности. Ове године ће обележити 10 година како је на трону страдалне Епархије далматинске. Божић дочекујемо у атмосфери неизвесности која доноси глобална економска криза. Шта је „хришћански рецепт” да се издрже предстојећа искушења? Тешко је говорити о неким „хришћанским рецептима” за било шта, па тако и за глобалну економску кризу, која долази или се најављује. Православни хришћани у начелу треба да имају подвижничко схватање живота. То значи да ништа што је од овога света не треба да нам буде важније од онога чему нас учи наша православна вера, као и то да треба да живимо сходно нашој православној етици. Будемо ли тако живели, нећемо бити идолопоклоници богатстава и лепота овога света, већ ћемо тежити дубљим законима живота. Ти дубљи закони живота су нам управо откривени и дати у витлејемској пећини, где се родио Христос. Ипак, не мисле сви тако? Сведоци смо и тога да људи који су већином оријентисани ка овоме и само овоме свету доживљавају данашње тренутке веома трагично, јер виде како им се земаљско царство пред очима руши. То је, међутим, како за њих, тако и за нас могућност да се поново враћамо правим и истинским вредностима, управо вредностима Божића и ономе чему учи наша светосавска црква. Да ли у временима када се продубљују социјалне разлике и све већи број људи остаје без посла Црква треба јаче да „дигне глас” против похлепе која разара друштво? Мисија Цркве се садржи у томе да се људима укаже на оно што је једино потребно у овоме животу, а то је да познамо свога Творца и Створитеља, који је наш небески Отац, односно Бога и да са Њим остваримо заједницу у Цркви. То је првенствена мисија Цркве: „Да познају Тебе једнога истинитога Бога и кога си послао

Исуса Христа” (Јн. 17, 3). Ако то остваримо или, боље речено, остварујемо, онда ће све друго у нашем животу происходити из те заједнице љубави са Богом и са ближњима у Цркви. У том духовном стању ћемо бити спремни да скинемо капут са себе и дамо га неком сиромаху, јер ћемо то чинити ради Христа, који се, из своје божанске љубави, поистоветио са свима нама. СПЦ пролази кроз један веома изазован и драматичан период и изгледа да се јединство Цркве тешко одржава? Црква није некаква шематизована, монолитна заједница, већ заједница тројичне божанске љубави, која нам се дарује у Цркви и у којој смо сви позвани да учествујемо. Црква је, кажу Свети оци, радионица Светога духа, а „Дух дише где хоће” (Јн. 3,8), али увек на добро и на наше спасење, само ако имамо уши да чујемо и очи да видимо. Тако је исто и у нашем епископату, а и шире гледано у пуноћи наше светосавске Цркве. Различита мишљења која се понекад чују

17

ИНСКИ ФОТИЈЕ (СЛАДОЈЕВИЋ)

ЖАНСКЕ ЉУБАВИ у Цркви не морају бити проблем. Она чешће доносе и рађају нови квалитет, само ако су мотивисана духом јеванђељске љубави. Како помирити те разлике? У Цркви, као и у било којој другој заједници, постоје генерацијске разлике, постоје разлике у степену образовања, постоје разлике у припадности појединим духовним школама и традицијама, па чак, дубље јеванђељски гледано, постоје и различити дарови вере... Само на основу овог поменутог јасно је да мора бити и различитих мишљења и ставова у Цркви. Међутим, све њих заједно артикулише и уобличава светотајински живот Цркве и њено саборно устројство. Саборно устројство Цркве је гарант њеног јединства, наравно на челу са патријархом. Откуда толика размимоилажења у Цркви око Косова, односа према ЕУ, сарадњи са римокатолицима, али и око литургијских питања? Рекао сам већ да је различитих ставова увек у Цркви било, од Првог апостолског сабора, који је одржан 49. год. у Јерусалиму, па кроз читаву историју Цркве. Црква је своје учење дефинисала кроз васељенске саборе и каноне Светих отаца и њих се у основи држи. Међутим, унутар тога хода Цркве кроз историју постојала су и постоје многа различита мишљења и ставови. То су код нас Срба данас новоотворена питања око Косова или европских интеграција, као и питање екуменизма. На та горућа питања ће наша црква, ако Бог да, у богоподобно време дати свој став. Само треба да будемо стрпљиви и спремни да чујемо и поштујемо глас своје цркве. Припадате групи епископа која сматра да је Црква у „блокади” због немоћи и болести патријарха Павла? Стање у нашој цркви данас најбоље показује колико је значајна институција српског патријарха. Он је заиста духовни отац нашег народа, иако га многа његова духовна деца можда и не воле, а неки чак и хуле на њега. Пошто Црква живи светом литургијом, тешко да можемо говорити о „блокади” у животу Цркве, али се може више говорити о земаљској компоненти и проблемима црквене организације и устројства, који би допринели бољем и пунијем животу наше цркве. Наш сабор је у новембру рекао своје, па нам ваља чекати и видети шта ће се десити на мајском сабору. Зашто сматрате да би за СПЦ било боље да је на сабору усвојена молба патријарха Павла да се повуче? Његова светост патријарх Павле је био написао молбу да се повуче, али ту његову молбу Сабор СПЦ није усвојио. Ко је какве ставове на сабору заступао, то сада више није толико ни важно. Оно што је, по моме мишљењу, битно то је да у ово време, време дијалога и превирања, будемо са својом црквом

и да имамо поверења у њу, јер нас она никада кроз историју није изневерила. Шта је суштина представке о лустрацији коју сте Ви и епископ горњокарловачки Герасим поднели Сабору СПЦ? Било је разних предлога, разних расправа у оквиру новембарског сабора и биће их вероватно и убудуће. Један од подвига који нам свакако предстоји јесте и сусрет са недавном комунистичко-атеистичком прошлошћу, кроз који су наша црква и наш народ прошли велику голготу. На томе голготском путу пројавили су се многи сведоци и мученици наше свете православне вере, које треба отргнути од заборава. Ако је на томе крстоносном путу, нажалост, било и оних који су, из овога или онога разлога, издавали Христа и Цркву за тридесет сребреника, и то свакако треба забележити, како ради наше савести, тако и ради поуке младима и њихове будућности. Како гледате на то да и Вас све чешће спомињу као могућег 45. поглавара СПЦ? Овде бих морао некако да се нашалим на свој рачун, али у овом тренутку не знам како. Што се тиче избора новог патријарха, познато је да сваки епархијски архијереј и члан нашег сабора, који је на епископској служби више од пет година, потенцијално може бити биран и за патријарха. То значи да имамо много кандидата и хвала Богу што је тако. Мислим, међутим, да је важније ово друго, да када дође време за избор новог патријарха сви ми молитвено будемо у то укључени. Како наш народ, тако и свештенство и монаштво на челу са својим епископатом, те да Бог на основу наше заједничке молитве покаже онога ко ће бити нови патријарх да би водио нашу цркву и народ путем Светога Саве. Када се то деси, треба исто тако да будемо спремни да, сходно својим моћима и својим службама, помогнемо новом патријарху, а не да на њега гледамо „страначки” или непријатељски, јер није „по нашој мери”. Патријарх мора увек бити по мери богочовека Исуса Христа и Светога Саве. Углед СПЦ није опао „Сматрам да није опао углед Цркве у нашем народу, нити је то уопште могуће ако Цркву посматрамо очима вере. Мени се чини пре да је Црква у нашем народу коначно изашла из гета и да може да каже свој став јавно, као и да проповеда своје учење. То је до јуче била узурпирана привилегија партије и владајуће идеологије. Ту привилегију су, по духовном наслеђу, у наше време преузели разни самозвани ’црквени коментатори’, који најчешће недобронамерно и са аспекта атеизма, говоре о Цркви”, каже владика Фотије. Миленко Пешић Политика, 06. 01. 2009.

БОГОСЛОВЉЕ

18

СВЕТА НОВА ТРИ ЈЕРАРХА

Фебруар 2009.

УСКОРО И ЗЛАЗИ ИЗ ШТАМ НОВО ИЗД ПЕ АЊЕ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИ НСКЕ

житија и учење

Кратка житија Свети Фотије, патријарх цариградски. Велики светионик Цркве. Царски сродник и унук славног патријарха Тарасија. Неодољиви заштитник цркве од властољубља папског и осталих римских изопачења вере. За шест дана прошао све чинове од световњака до патријарха. Постао патријархом на Божић 857, а скончао у Господу 891. године. Св. Григорије Палама архиепископ Солунски. Отац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије свршивши светске науке не хте поћи на дворску службу него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита Солунског 1347. год. Прослављен и као подвижник, и као богослов, и као јерарх, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица, св. Јован Богослов, св. Димитрије, св. Антоније Велики, св. Златоуст, ангели Божји. Управљао црквом Солунском 13 година, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. год. и преселио у царство Христово. Мошти му почивају у Солуну, где се налази и красна црква његовог имена. Свети Марко, архиепископ ефески. Знаменит због одважног штићења Православља на Флорентинском сабору

МИ ЈЕ У ПРИПРЕ АЊЕ НОВО ИЗД АТИНСКЕ М Л А Д Е Ј ЕПАРХИ УВОД Девети век у сваком смислу подразумева један од најбурнијих периода у историји. Тај век бележи бројне, значајне догађаје, који су утицали и на све потоње нараштаје, те тако обележили почетак нове епохе у историји човечанства. Отуда

упркос и цара и папе. Упокојио се мирно 1452. године. На смртном одру молио свога ученика Георгија, доцније славног патријарха Генадија, да се чува замки Запада и да брани Православље. Свети Николај Жички ПРОЛОГ

СВЕТИ ФОТИЈЕ ВЕЛИКИ Астериос Геростергиос и развој људске мисли и духовности средњег века као и савременог доба, своје упориште налазе управо у периоду деветог века. Тако да девети век, заиста, представља неисцрпни извор надахнућа за све оне који се баве научним радом. Као што је добро познато, прва половина деветог века

била је уздрмана иконоборачком јереси. Сав тадашњи свет Истока и Запада са свим својим расположивим духовним снагама учествовао је у тим борбама. Културне струје класичног, јелинског, римског и хришћанског старог света, које су се мешале са другим струјама које су долазиле са

БОГОСЛОВЉЕ Истока, међусобно су се бориле за опстанак и превласт у будућности. Као и у првим хришћанским вековима, и тада се хришћанство сударало са јелинском философијом због чега је дошло до настанка бројних хришћанских јереси, које су потом много година смућивале хришћанску васељену. Тако исто и у деветом веку, чак и нешто раније (од 726. до 843. г.) хришћанство је водило сличне борбе као и у прошлости. Док је већина кључних проблема који су доминирали у периоду првих пет-шест векова потпуно проучена, и скоро да је постигнут јединствен став међу научницима и историчарима; узроци страшних духовних сукоба у периоду осмог и деветог века још увек су сасвим нејасни и постоји веома много размимоилажења у ставовима већине научника. Тако, неки од њих тврде да је ова борба имала христолошки карактер, док други у њеној основи виде буђење старојелинског духа, који је опет почео да долази до изражаја након таме шестог и седмог века. Опет, неки други виде узрок овог сукоба у утицају који је долазио са Истока, а посебно из муслиманског света, јер је та борба била предвођена и непрестано оживљавана од стране царева који су владали Истоком (нпр. Лав III Исавријанин 717-774 итд.). Али, оно што посебно изненађује све оне који проучавају историју овог периода, а при томе посебно деветог века јесте процват у свим областима. Док је током шестог и седмог века људски дух био на прилично незавидном нивоу, сада видимо нагло буђење које је резултирало невероватним достигнућима духа. Тако смо сведоци процвата књижевности, лепе уметности и науке.

Када су се 843. године иконобранитељи радовали коначној победи над иконоборцима, духовна обнова која је тада почела није јењавала. Напротив, сама та победа је била основа за даљи плодоносни развој. Главни покретач овог духовног препорода био је тадашњи патријарх – свети Фотије Велики. Овај васељенски патријарх и светитељ православног Истока установио је веома редак феномен и загонетку, коју потоње генерације никако нису могле одгонетнути. Будући веома даровит човек, који је темељито развијао своје способности, Фотије је убрзо постао водећа личност међу својим саверменицима у Византији. Тако несагледиво богатог и творачког ума, остао је и неисцрпан извор потоњим генерацијама. Битно је овде поменути да ниједан реномирани научник никада није умањивао или омаловажавао његове способности које је он показао као научник, учитељ, јерарх, проповедник, дипломата и богогослов. Иако постоји оваква сагласност када је Фотије у питању, ипак до недавно је постојала и извесна несагласност када је у питању његов карактер, светост и допринос јединству хришћана. Међитим, недавно су нова истраживања његовог живота и времена дала потпуно нови увид у ову проблематику, те

Фебруар 2009.

су тако након доста дуго времена исправљене неистине и неправде које су Фотију кроз историју приписивали историчари Запада. Фотије, као и свака изузетна личност, отварајући нове хоризонте у историји, постао је символ противречности свога времена, као и векова који су следили, јер су га почели сматрати подстрекачем и оцем ра скола између Источне и Западне Цркве. Али пре него изложимо та мишљења из прошлости и ставове савремених научника о Фотијевој одговорности за раскол, непоходно је да напишемо детаљано житије светог Фотија, управо зато што из његовог конкретног живота и животних прилика можемо извући разумне и веродостојне закључке о његовој личности. превод с енглеског: сестринство Тројеручице – Шибеник

19

20

Фебруар 2009.

Историјски преглед северне Далмације – наставак

Етнички преображај северне Далмације после доласка Срба На прелому средњега и новога века Јадраиско Приморје улази у нови период своје историје. Поред старих ривала, Мађара и Млечића, на њему се јављају и Турци. И док се на западној, италијанској обали Јадранскога Мора издиже грандиозна обнова, дотле на источној, далматинској, бесни крваво разрачунавање међу ривалима. После слома Мађарске на Мохачу (1526. год.) на Јадранско Приморје нагрнуше с копна Турци, а с мора Млечићи, па истиснуше Мађаре. Уговором о миру, 2. октобра 1540. године, Турцима припаде Далматинско Загорје, а Млечићима Далматинско Приморје. Уски посед на обали од ушћа Зрмање до ушћа Неретве Млечићи прозваше старим регионалним именом Далмација. Од земљишта у Боки Которској са зетском обалом до Драча образоваше другу провинцију, којој дадоше име Млетачка Албанија. Обе провинције ставише под заједничку управу генералног проведитора („провидура”) који је имао седиште у Задру. По неком „природном праву“ Јадранско Море прогласише својом искључивом доменом и прозваше „Млетачким Заливом”. Тако и Турци извршише своју административну поделу на освојеном далматинском и личком земљишту. Крајеве и гра-

дове на југу Јадранског Приморја присајединише Херцеговачком санџаку, а на земљишту Средње и Горње Далмације са пограничним босанским крајевима испочетка образоваше један, па доцније два санџаката: Клишки и Лички. Реку Крку направише границом међу њима. Приморске санџакате присајединише Босанском Пашалуку. У Далматинском Загорју Турци остадоше преко стотину и педесет година. Код освајања Далматинског Загорја, Лике, Крбаве и Западне Босне Турци су се служили својом опробаном тактиком. После освојења Босне (1463), Херцеговине (1482) и Зете (1499) турски „крајишници” приређивали су честе пљачкашке походе чак до мора и пустошили све крајеве кроз које су пролазили. На тај начин, Турци су систематски подривали сигурност на својим границама и ширили страх код суседа. Тако су поступили и на Јадранском Приморју. Кад би заплашили, проредили и распршили заточено становништво, онда су прелазили на систематска освајања. Тако су им градови, утврђења и куле на далматинском копну одреда као зреле крушке падали. у крило. Али тим поступањем они су старо становништво покренули на исељавање у масама, чак и у далеке крајеве. Године 1465. стано-

вништво из Макарског Приморја пребеже заједно са својим католичким свештенством на острва. Године 1475. много је хрватског народа побегло из Цетинске Крајине и отселило к мору. Један део тог народа зауставио се на далматинским острвима, а други пребеже чак у Италију и тамо основа неколико својих села. За време млетачкотурског рата од 1498. до 1503. год. на хиљаде народа, „немогући да гледа плачевне призоре” што их починише турски „крајишници”, напусти стара огњишта у Далматинском Загорју и повуче се к морској обали. Већи део пређе на острва у близини Задра и Шибеника (Угљан, Пашман, Зларин, Првић, Крапањ), а мањи нађе заклона под утврђеним бедемима млетачких градова на обали. За трајања турскомаћарског рата од 1520. до 1533. год. тешко настрадаше сви крајеви у Далматинском Загорју. Из равница, поља и долина „побјегоше тада сви далматински Хрвати заједно са својим свештенством, и пређоше неки у утврђене приморске градове, а већи дио на питома далматинска острва, гдје се и настанише и гдје и данас састављају искључиво насеља тих острва; а многи у галијама пређоше у Италију” (Др Милаш). По тврђењу свих писаца који су се бавили проучавањем тадашњих догаћаја, прилике у Горњој Далмацији, биле су тако

Фебруар 2009.

страшне да се „сав хрватски народ тада иселио из оних предјела, које су Турци заузели” (Фра Стјепан Златовић). „Угарски краљи – пише фра Златовић – забављени размирицами велможа и у свеђерном рату с околними владари, нису се ни сиећали овога краја своје круновине. Тврди градови у власништву заповиедника без блага и војника, залуд вапијаху у приетећој погибли краљеву помоћ; док Турци на чете и на јаке одиеле продираху сад на један, сад на други крај, плиенећ, палећ и пук у робство одводећ без одпора и страха, јер не бијаше

стани разкопани и свећенство се разбјегло и разсуло. Заклонио се тко је жив утекао да сахрани главу за млетачке бедеме покрај мора. Од Цетине до Зрмање нигдје свећеника, нити светог мјеста, него се усједнула права abominatio desolationis”. У то доба, Папска курија прогласила је Книн и Книнску Крајину као земљу „in partibus infidelium”. Слично се догодило у Лици и Крбави после пораза, који су Хрватн претрпели од Турака у боју на Крбавском Пољу испод града Удбине (1493) и пада Јајца (1538). Велики део старога хрватског становништва побегао је

војске, нити могућства окупити је и уздржати... Хрватски кнезови власници великих посједа и властитих тврдих градића, видећ се изложеним неизбјеживој погибли дивјих чопора, оставише дворе и имања, и заклонише се у млетачке градове при мору, или се преселише у Хрватску... За господари одселише и кметови, те земља остаде пуста на потарлуку турских парипа... Столне су цркве биле попаљене, жупе и села разметнута, само-

из тих крајева у Посавину. На тај начин „поткрај XVI и на почетку XVII вијека – вели г. др Ф. Шишић – средњовјековни географски назив „Хрватска ишчезнуо је из данашње Далмације, између Велебита и ушћа Неретве”. Име „Хрват” и „Хрватска” пренело се из Северне Далмације и западне Босне на ону страну Велебита, у област старе Славоније, на земљиште између Саве и Драве, које се од тада почело сматрати језгром хрватских земаља.

Испред турских пљачкашких похода по Северној и Средњој Далмацији један део досељених Срба побеже заједно с Хрватима к мору, под градске зидине и на острва, а други како се чини много већи, са незнатним остацима хрватског становништва, повуче се у неприступачне брдске и планинске крајеве, пак се сасвим предаде сточарском занимању. „Из свих мјеста отворених турском погазу прибјеже пук у Приморје – веле фра Г. Вињелић и фра С. Златовић – и настани се у близини млетачких тврдих градова, или навезе на отоке. Поља и равнице осташе у турском подручју, али већином необрађиване, пусте и дивјачне. Само крше и планинска мјеста, гдје бијаху сјегурни од турских навала, кршћани напучише. Ондје у чистом зраку преко изма свиета се народи и узмнажа, ако су и живјели у оскудици сваких потребоћа и сваку хрђу и потребу подносили”. Фратарски историци још додају и то, како су католици повучени „у планинске збиегове” са православнима „свеђерно живјели у најлипшој слоги и љубави”. На тај начин, српски сточари дођоше у још ближи додир са романским Морлацима или Власима, па по заједничким „катунима” убрзаше процес етничког стапања у словенску корист. По наводима др Вј. Клаића, Морлаци или Власи, као засебна етничка група, живели су у XV в. по жупама: Врхлици (Врлици), Цетини, Посушју, Петрову Пољу. Одорји (на Зрмањи), изнад Омиша, Клиса и Камичца. Били су раштркани и по Велебиту у Лици. У Северној Далмацији имали су свој засебни „закон влашки” (урећење), а у Лици свој засебан „влашки стол” (суд). Мирко Лежаић: Северна Далмација некад и сад, Београд, 1939.

21

22

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

ОБНОВА ЦРКВЕ СВЕТИХ ПЕТРА И ПАВЛА У БИОВИЧИНОМ СЕЛУ Дана (06. 12. 2008.) Епископ Фотије је обишао храм у Биовичином Селу на коме се врши обнова кровишта. Прва фаза обнове би требала бити завршена у току ове године, док се наставак радова планира за прољеће сљедеће године. Овај храм је био у веома лошем стању и ако Бог да у току току сљедеће године би требао да буде комплетно обновљен. Стога апелујемо на све православне Србе из Биовичина Села и Буковице да се укључе у обнову ове велике светиње Епархије далматинске. Своје прилоге можете слати на: Erste & Steiermärkische Bank d.d. рачун 2402006-1100413106 с назнаком за „обнову цркве у Биовичином Селу”.

Фебруар 2009.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Фебруар 2009.

ПОМЕН ПАТРИЈАРХУ МОСКОВСКОМ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ АЛЕКСЕЈУ II У суботу (06. 12. 2008.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је у манастиру Крки помен Патријарху московском и целе Русије Алексеју II. У својој бесједи Епископ Фотије је истакао значај патријарха Алексеја за православље а нарочито за Руску Цркву коју је он мудро водио 18 година. Патријарх Алексеј је био велики пријатељ Српске Цркве и српског народа, а то се нарочито видјело по томе што је увијек истицао да је Косово душа и срце српског народа.

ГОСПОДИН АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ ПОСЕТИО МАНАСТИР КРКУ Дана 08. 12. 2008. господин Александар Вучић подпредседник Српске напредне странке посетио је манастир Крку. Господина Вучића и његову пратњу у манастиру Крки примио је Епископ далматински Г.Г. Фотије са игуманом и братством манастира. Након обиласка храма и староримских катакомби господин Вучић се упознао са бога-

том историјом манастира Крке и Богословије Света Три Јерарха у којој се тренутно школује око 40 богослова СПЦ-е. Поред упознавања са животом и обновом манастира Крке господин Вучић се интересовао и за духовни живот Срба у Далмацији, као и за обнову других цркава у Епархији далматинској.

23

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

24

Фебруар 2009.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недјељу (14. 12. 2008. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење братства манастира Крке архимандрита Германа, јеромонаха Никодима и игумана Софронија из манастира Рмња. У својој бесједи Епископ Фотије је поучио вјерни народ сабран у храму јеванђељском причом о безумном богаташу који је сакупљао материјална богатства занемарујући духовна и тиме остављао своју душу сиромашном пред Господом. Епископ Фотије је поздравио и игумана Софронија из манастира Рмња, постижника крчког и зажелио му успјешан наставак студија у Светој земљи. Присутним ученицима пожелио је срећне предстојеће празнике на божићном распусту.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Фебруар 2009.

ПРАЗНИК СВЕТОГ НИКОЛАЈА МИРЛИКИЈСКОГ На празник светог Николаја Мирликијског (19. 12. 2008.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу. У својој беседи Епископ Фотије је нагласио, да је свети Николај Мирликијски највише празновани светитељ на простору далматинске Епархије, јер овог дивног светитеља ране Цркве (4. век) за своју крсну славу има највећи број православних Срба у Далмацији. Свети Николај је био велики ревнитељ за чистоту Парвославне вере као и добри пастир словесног стада Христовог, а посебно се одликовао делима љубави и милосрђа. Свети Николај Чудотворац се како за живота тако и после смрти прославио многобројним чудесима, а посебно га поштују путници и морепловци, који га сматрају својим заштитником.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки поводом празника Обрезања Господњег и св. Василија великог (14. 01. 09). По одслуженој Литургији Епископ је прочитао молитве за благослов почетка Нове године. И у другим храмовима Епархије далматинске служена је Света Литургија поводом овог празника и Нове године по старом јулијанском календару.

25

26

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Фебруар 2009.

БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Овогодишњи божићни празници у Епархији далматинској протекли су у великој духовној радости, где се по традицији на божићним богослужењима окупио велики број верника. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на Бадњи дан служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви св. Спаса у Шибенику, а на сам празник Божић свеноћно бденије и Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У оквиру божићне Литургије прочитана је божићна посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Павла. Посебну духовну радост овога Божића у Крки, поред великог броја верника, представља и то да се највећи број од њих причестио у току Свете Литургије, чиме наша Црква у Далмацији постаје све више у правом смислу евхаристијска заједница. Божић је свечано прослављени у свим другим манастирима и црквеним општинама Епархије далматинске.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Фебруар 2009.

ПРАЗНИК БОГОЈАВЉЕЊА У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Велики празник Богојављења свечано је прослављен у свим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на Крстовдан је служио Свету Архијерејску Литургију у цркви св. Спаса у Шибенику, а на Богојављење у манастиру св. Архангела у Крки. После Свете Литургије на Богојављење је извршено и велико освећење воде, као спомен на крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану и као знак обновљења и спасења читаве твари у Христу.

САБОР СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ У уторак 20. јануара 2009. г. на Сабор светог Јована Крститеља Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештеномонаха из манастира Крке, Драговића и и свете Лазарице. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о проповеди светог Јована Крститеља. Својим крштењем покајања свети Јован Крститељ, највећи међу старозавјетним пророцима и први новозавјетни пророк показао је пут који је био дарован старозаветном Израиљу како би ушао у вечни савез са Богом. Након Свете Литургије пререзан је славски колач и освећено кољиво, јер је свети Јован Крститељ Крсна слава архимандрита Германа игумана манастира Крке. Том приликом Епископ Фотије је честитао Крсну славу игуману Герману, а после је приређена трпеза љубави за све присутне. Након тога Епископ Фотије је обишао и манастир Крупу и

пререзао славски колач и осветио кољиво слављенику оцу Гаврилу, игуману манастира Крупе. За заслуге Епископ Фотије је овом приликом одликовао игумана Гаврила правом ношења напрсног крста, и честитао му на одликовању, зажељевши му сретну Крсну славу. И у осталим црквама Епархије далматинске празник св. Јована Крститеља је свечано и достојанствено прослављен.

27

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

28

Фебруар 2009.

ПОЧЕЛИ РАДОВИ НА ОБНОВИ ХРАМА СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА У ГОЛУБИЋУ С благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина, Г. Фотија почела је прва фаза обнове храма Св. Стефана у Голубићу. Већ су при крају радови на прилазном степеништу, као и на уређењу самог степеништа, а до краја мјесеца је планирано да се асфалтира и прилазни пут до храма како би се даљи радови на самом храму могли лакше реализовати. Почетак радова на обнови самог храма је планиран за средину фебруара, када ће се поставити нова кровна конструкција и приступити радовима на темељима храма.

ПОСЈЕТА МАНАСТИРУ КРКИ У суботу 24. 01. 2009. г. манастир Крку и Епархију далматинску посјетили су Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим, представник СНВ-а из Загреба г. Слободан Платиша и начелник општине Крњак г. Раде Косановић. Високе госте је примио Епископ далматински Г.Г. Фотије и братство манастира. У својој поздравној бесједи Епископ Фотије је упознао госте са историјом и садашњим

стањем манастира и богословије и захвалио се на помоћи коју су у име СНВ-а гости донијели богословији. Епископ је истакао важност српске православне богословије која дјелује на територију Епархије далматинске, али која је уједно и једина српска богословија у Републици Хрватској. Сви присутни су се сложили да је приоритет српског народа у Републици Хрватској очување православних манастира који су извор духовности и чувари православне традиције, а нарочито манастира Крке из кога сваке године излазе нови посленици на Њиви Господњој. Манастир Крка је познат по томе што је до сада дао српској Цркви велики број епископа, свештеника и монаха, а нарочито радује податак да је након поновног отворења богословије неколико ученика наше богословије успјешно завршило богословске студије и већ раде на добро наше Цркве и нашег српског народа у свим крајевима гдје живе Срби.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Фебруар 2009.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У СПЛИТУ У недељу 32. по Духовима (25. 01. 09.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у капели светог Саве у Сплиту. Након Свете Литургије одржан је пригодан програм поводом празника светога Саве, а по традицији програм су извела школска дјеца чији је свети Саво заштитник. Послије Литургије Епископ је одржао састанак са спли-

тским свештеницима и њиховим сарадницима у вези на ста вка радова на храму светог Саве у Сплиту. Радови на храму ће, ако Бог да ускоро поново почети на славу Божију и на радост свих православних Срба у православној Далмацији. Ову празничну атмосферу покушао је да поквари Момчи-

ло Русић осведочени непријатељ православне Цркве у Далмацији својим некултурним добацивањима у храму након Епископове проповиједи. Ово није први његов безобразан иступ а његове су намјере да створи свађу и раздор у српској Цркви и српској заједници у Далмацији. То су Епископу потврдили и свештеници у Сплиту а и вјерни народ који одлично познаје његову предратну и ратну биографију. Господин Русић је неким чудом један од ријетких или једини Србин у Сплиту који у току рата није имао проблема, па сама та чињеница јасно говори о каквом се човјеку ради.

АПЕЛ ЗА ОБНОВУ ЦРКВЕ ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВ. НИКОЛЕ У ВРБНИКУ Драга браћо и сестре, Овим путем апелујемо на све људе добре воље да помогну обнову Цркве Преноса моштију Св. Николе у Врбнику. Црква је подигнута крајем XVII вијека, тачније у периоду између 1669. и 1682. године. Данас се налази у веома тешком стању и захтијева комплетну санацију. Изузетна вриједност цркве је њен иконостас са богато осликаним и украшеним иконама итало – критског умјетничког правца. Иконе такође захтијевају рестаурацију (обнову). Вјерујемо и надамо се у Господу, да ће ова многозначајна светиња како за Врбник а и шире прилозима вјерујућих у скорије вријеме бити обновљена. Своје прилоге можете уплатити на рачун: ERSTE&STEIERMARKISCHE BANK d.d.

SWIFT: ESBCHR22 ДЕВИЗНИ РАЧУН: СПЦО ОПЋИНА КНИН 7030-01470833 КУНСКИ РАЧУН: 2402006-1100086049 Са назнаком – за обнову Цркве Преноса моштију Св. Николе у Врбнику Свим приложницима желимо благослов Божији

29

30

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 e-mail: slknezevic@inet.hr – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 e-mail: nikola.skoric@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com Ђакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари јереј Миле Савичић Смилчић, Смилчић 49

Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Скрадину јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама опслужује јереј Ђорђе Веселиновић СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Милорад Ђекановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Давор Стојановић Јосипа Јовића 5, 22300 Книн Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022; Mоб.: 098/198-42-73 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/784-51-26; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com

Освећење темеља храма Светог Саве у Сплиту – 1938. године

Освећење темеља храма Светог Саве у Сплиту – 1938. године Фотографија на корицама – Црква Светог Георгија у Книну (1468.)