Krka 034

Година VII. – Број 34

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Васкршњи број – 2009. г.

Цијена 10 kn

Васкрсење Христово – фреска из капеле Тројеручице – Шибеник 1. стр. – Нерукотворени Образ – рад сестринства манастира Градац

Април 2009.

о. Александар Шмеман

ПАСХА Пасха* Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Васкрсења дан, просветимо се људи. Пасха Господња, Пасха!** Које друге речи су нам још потребне? Заиста нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство.*** Али, чим чујемо ове чудесне речи, радујемо им се, верујемо, постајемо свесни да у току ове свештене ноћи и пресветлога дана постоје милиони људи који их не чују и вероватно их никада неће чути. За многе људе ове речи не објављују ништа, не значе баш ништа. А колико је тек оних који када чују ове речи непријатељски слежу раменима, остају скептични и цинични? Како је могуће да се човек радује када толико људи не зна за ову радост, одбацују је и затварају своја срца пред њом? И да ли је могуће тим људима приближити ове речи и покренути њихова срца? На * ** ***

У спомен на оца Сергија Булгакова Ирмос прве песме Васкршњег канона Из васкршњег слова светог Јована Златоустог

Пасха ...............................................................................3 Беседа Његовог Преосвештенства епископа далматинског Г.Г. ФОТИЈА .............................................7 Не напуштај своје место у време искушења ..........10 Кратак осврт на историју Охридске Архиепископије ............................................................12 Насељавање Срба у турско и млетачко доба .........16 Косовка девојка .......................................................... 20 Беседа .......................................................................... 22 На Московски патријарашки престо изабран митрополит Смоленски и Калининградски Кирил ........................................... 23 Беседа најсветијег патријарха Московског и све Русије Кирила после устоличења 1. фебруара 2009. године у саборном храму Христа Спаситеља .......................................... 24 Вијести из епархије ................................................... 26

крају крајева, можемо ли им ми ишта од свега тога доказати? О таквим људима Христос је рекао: «чак и да неко из мртвих васкрсне, они неће веровати» (Лк. 16,31). Шта ми уопште можемо постићи са нашим бедним доказивањима? Него, сасвим је извесно да победничка сила Васкрса управо јесте у чињеници да се ту нема шта доказивати, да су целокупно људско знање, сви људски докази потпуно немоћни пред овом реалношћу. Крајем деветнаестог века, у самом срцу Русије у свештеничкој породици васпитавн је дечак Сергије, Серјожа Булгаков. Он одраста бивајући очаран поезијом и лепотом богослужења, прихватајући је са једноставном, слепом и отвореном вером. Без питања, без доказивања. «Нису нам ни падала на памет», касније је писао, «нити су нам могла надолазити... нама деци, с обзиром колико смо били погружени у тај свештено-радосни живот, с обзиром колико смо волели храм и лепоту богослужења. Како је само богато, дубоко и чисто било наше Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3

4

наставак са стр. 3

БОГОСЛОВЉЕ

детињство. Како су се само купале наше душе у тим небеским зракама божанствене светлости која је из њих избијала».* Али онда је дошло време доказивања и испитивања. И из овог простодушног и једноставног детињства, овај искрени, ревносни, частан руски младић пао је у руке неверја и атеизма, у свет сувих доказа и интелектуализма. Серјожа Булгаков, син смиреног гробљанског свештеника, постао је професор Сергеј Николајевич Булгаков, један од водећих људи прогресивно-револуционарне руске интелигенције, руског научног марксизма. Немачка, факултет, пријатељство са зачетницима марксизма, први научни радови, политичка економија, слава и част – како се то народски каже – на очи читаве мислеће Русије. Ако се неко борио за време читавог тог процеса испитивања, онда је то сигурно био он. Ако је неко успео да стекне целокупно академско знање, славу и част у марксизму, онда је то свакако био он. Ако је неко икада одбацио просту и неодговорну веру, онда је то опет био он. Неколико година академске славе, неколико опширних књига, стотине следбеника. Али полако, један по један од ових доказа губили су на снази и претворили се у прашину – на крају од њих баш ништа није остало. А шта се десило са њим – болест, лудило, туга? Не, ништа од тога није било у његовом свакодневном животу. Наиме, десило се то да је његова душа, у самом срцу његове свести престала да прихвата ова паушална питања и паушалне одговоре. Питања више нису била права, одговори *

Април 2009.

више нису били ефектни. Одједном је постало јасно да сво то нагомилано знање није успело да да никакве одговоре – тржиште, капитал, вишак вредности... какве они везе имају и шта нам уоште могу рећи о људској души, о њеном вечном трагању о неуништивим стремљењима, која у најдубљим дубинама, у њеним најскровитијим деловима никада не могу бити остварена? И тако је почео повратак коренима. Не повратак једноставној и наивној детињој вери или носта лгичан повратак детињству. Не, Сергеј Булгаков је целог живота остао интелектуалац, професор, философ, једино што су сада његове књиге почеле да сведоче нешто сасвим друго. Његове надахнуте речи почеле су да одишу сасвим другачијом реалношћу. Сећам га се у време данашње пасхалне радости, јер ми се чини да је читавим с војим животом и целокупним искуством био спремнији од свакога да одговори на питање: какав то доказ можемо пружити? Али, одједном ово питање се губи, јер је он најбоље разумео немоћ и узалудност таквих доказивања. Он се уверио да Васкрс није утемељен на њима нити да свој снагу црпи из њих.** Ево да видимо шта он бележи на дан Пасхе негде пред крај свог живота: «Када су врата отворена, и ми уђемо у храм, који зрачи блиставом светлошћу, за време појања величанственог Канона Пасхе, срца нам се испуњавају неизмерном радошћу, јер Христос васкрсе из мртвих. У том тренутку чудо Пасхе се збива у нашем срцу. Јер видимо Христово васкрсење; гледа-

Отац Сергеј Булгаков, Моја отаџбина, аутобиографски записи (постхумно издање, Париз 1946.) 16 Погледај сећања оца Александра Шмемана на оца Сергеја, поводом стогодишњице од рођења оца Сергија Булгакова, посвећену «онима изузетним и надсве часним руским младићима, који су тамо у Русији, у тешкој совјетској атмосфери, узели на себе прави подвиг васкрсавања руске духовне традиције, повратку предањској Русији. Јер и сам сам био један од тих «руских младића», досељеник. А то такође значи да сам и ја, на један други начин странац свему што ме окруживало, такође био одређен да тражим своје тј. оно што човеку омогућује да суштински живи, оно чему човек истински може да се преда, у чему заиста може да се пронађе. Али шта сам тада примио од оца Сергеја? Он нам је предао тај јединствени огањ, који сам може да упали нови пламен. Помогао нам је да осетимо како човек само овде успоставља однос са Божанском светлошћу. И то трагање и поимање те светлости јесте јединствено и суштинско човеково предодређење – «слава најузвишенијег призива». Он нас је закрилио својим страдањима, ликујућим духом, својом вером, и радошћу. Он ми је приближио оно најбоље и најчистије у духовној руској истини. И убеђен сам да и даље пружа исто то онима који данас читају његова дела». Александар Шмеман, Три образа, у Вестнику (РСКхД), бр. 101-102, 1971: III-IV, стр. 11. **

БОГОСЛОВЉЕ мо светлошћу обасјаног Христа, и приступамо Њему, Женику, уставшем из гроба. Тада заборављамо на све што нас окружује, изгледа као да смо изашли из себе, у тишину заробљеног времена, а сјај чисте пасхалне светлости затомљује све земаљске боје и наше душе су обузете само овом незалазном светлошћу васкрсења. Јер све се испуни светлошћу, небо и земља и преисподња. У тој пасхалној ноћи људском роду се даје предокус будућег века, могућност уласка у царство славе, Царство Божије. Људски језик нема речи којима би могао описати то откровење васкршње ноћи, ту савршену радост. Пасха је живот вечни, који подразумева препуштање вољи Божијој и заједничарење са Њим. То је истина, мир и радост у Духу Светом. Ово је била прва реч коју је васкрсли Господ упутио својим ученицама, поздрављујући их са радујте се (Мт. 28, 9), а прве речи које су апостоли чули биле су: Мир вам! (Лк. 24. 36)». Наглашавам да ове Булгаковљеве речи нису речи једног детета, нити речи простог човека,

Април 2009.

који није досегао ниво научне анализе. То су речи које изговара човек након постављања свих могућих питања, и након пружања свих могућих доказа. Али ово није доказивање Пасхе, ово је светлост, сила и победа Пасхе у једном човеку. Зато нема шта да доказујемо у овој светлој и радосној ноћи. Од пуноте ове радости, од овог знања, можемо само да кажемо целом свету, онима који су ту поред нас и онима далеко: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

НЕДЕЉА АНТИ-ПАСХЕ (Томина недеља) Тома, ученик Христов, није веровао осталим ученицима када су му рекли да су видели васкрслога Учитеља. «Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати» (Јн.

20,25). А ово је наравно исто оно осећање које људски род изражава кроз векове. Нису ли целокупно знање и наука утемељени на овим речима – видећу, додирнућу, вероваћу? Није ли то основа на којој људи граде све своје теорије и идеологије? Чини се онда да Христос не само да од нас тражи немогуће, већ наочиглед нешто неистинито и погрешно: «Блажени који не видјеше, а вјероваше» (Јн. 20,29), каже он. Јер како је могуће не видети, а веровати? И у шта веровати? Не само веровати у неку врсту вишег духовног бића, у Бога, нити у доброту, правду или милосрђе – не. Већ веровати у васкрсење мртвих – и то у јединственом и недокучивом поздраву на којем се хришћанство темељи, а то је: «Христос васкрсе!» Одакле треба да долази та вера? Да ли можемо присилити себе да верујемо? И тако, са тугом и гневом људи се одричу овог немогућег позива и враћају се својим једноставним и јасним тврдњама – да виде, да опипају, да осете да, докажу. Али заиста је чудно, без обзира колико

5

6

наставак са стр. 5

БОГОСЛОВЉЕ

човек гледао или потврђивао или додиривао, она коначна истина коју он тражи остаје за њега тајновита и измиче му. Он мисли да је коначно достигао правду, а онда она нагло ишчезава, јер се он опет суочава са истим падом, доминацијом, тиранијом и лажима. Па где је та слобода? На наше очи, управо они исти људи који су тврдили да су остварили јединствену, неприкосновену научну срећу послали су милионе људи у концентрационе логоре у име своје среће, правде и слободе. И тај ужас и страх се не умуањују, већ се увећавају, а са њима се увећава и мржња. Уместо да ишчезава, туга се увећава. Они су све видели, и они су све проверили, додирнули, прорачунали, све су испитали, и њихове лабораторије и кабинети развили су најнапреднију и доказану теорију среће. Међутим, показало се да она није резултирала ни најмањом, ни најједноставнијом, ни најосновнијом овоземаљском срећом. Она не успева да пружи основну, јасну и укрепљујућу радост, већ тражи све веће и веће жртве, нова страдања и увећава океана мржње, прогона и зла. А опет, након толико векова Васкрс наставља да доноси радост и усхићење – ту где изгледа да ништа не може бити виђено или потврђено, где ништа не може бити испитано. Али, чим стигнемо у цркву на богослужење уочи Васкрса и угледамо лица обасјана пламеном свеће, тог трена и ми се укључујемо у то радосно ишчекивање, осећамо благу, али преплављујућу радост. И у тами те ноћи прво што чујемо је «Христос васкрсе!», а хиљаде гласова се чују како одговарају: «Ваистину васкрсе!» Врата храма су отворена, светлост се пробија, почињемо да осећамо тајанствено озарење и ону надолазећу, неисказану радост, која се једино може доживети у овом тренутку. «Радујете се и веселите се...» Одакле долазе ове речи, одакле потиче ово клицање, ова победа радости, одакле навире овакво знање? Заиста су «блажени они који не видеше, а повероваше». Али управо се то и овде доказује и пројављује. Дођите, опипајте, докажите, осведочите се, осетите, и ви, о који сумњате, слаби у вери, слепе вође слепаца!

Април 2009.

Црква колебљивог апостола назва «неверујућим Томом», и значајно је то да његов помен врши управо прве недеље по Пасхи, називајући је Томином недељом. Јер, она нас наравно подесећа не само на Тому, већ на сваког човека, на читав људски род. Господе мој, какву су људи направили пустињу страха, безумља и патњи са својим напретком и лажном срећом коју он нуди. Човек је успео да оде на месец, велике удаљености више нису непознаница, покорио је природу, али опет као да не постоје боље речи које карактеришу стање света од оних: «Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада» (Рим. 8, 22). И заиста уздише и пати, а у тој патњи одјекује она горда, бесмислена и страшна тврдња: «Ако не видим, не верујем». Али Господ се сажалио над Томом, дошао је и рекао му: «Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран» (Јн. 20, 27). А Тома је пао на колена пред Њега и узвикнуо: «Господ мој, и Бог мој!» (Јн. 20, 28). Био је то крај његовој гордости, самоуверености, себељубљу, оној помисли – «ја нисам тако наиван као ви, мене не можете заварати». Он се подвизавао, веровао, предавао себе, али у том тренутку прибегао је тој слободи, срећи и радости, свему ономе због чега је одбио да простодушно поверује, очекујући доказе. У овим пасхалним данима пред нама су васкрсли Господ и неверујући Тома. Док из Првог зраче радост и мир, другог муче сумња и неверовање. А кога ћемо ми изабрати, коме ћемо се ми приклонити, коме ћемо од њих двојице ми веровати? У току читаве људске историје, од Првог ми примамо незалазну пасхалну светлост, пасхалну радост, док од другог таму сумње, неверовања и патње... У суштини данас ту радост можемо доказати, опипати, можемо је и видети, јер она је сада међу нама. Али и патња је такође прису тна. И шта ћемо изабрати, шта ћемо пожелети, шта ћемо ми видети? Вероватно није превише касно да узвикнемо, не само устима, већ искрено, читавим бићем оно што је узвикнуо и неверујући Тома када је видео: «Господ мој и Бог мој»!

БОГОСЛОВЉЕ

Април 2009.

Беседа Његовог Преосвештенства епископа далматинског Г.Г. ФОТИЈА на Недељу Православља Драга браћо и сестре, Нека је благословен овај данашњи дан и наше сабрање у Задру где смо служили свету Литургију и принели Господу нашем бескрвну жртву за спасење читавог света и за всјех и за всја. Посебно желим сваки благослов онима који су се данас причестили на светој Литургији, приступивши кроз пост, смирење и покајање најсветијој тајни Причешћа овде у цркви Светог пророка Илије. Данашња недеља је позната као Недеља Православља и постоји вековно предање тога назива. Прве недеље поста врши се поклоњење светим иконама, које је установљено у осмом веку јединствене Цркве у време Седмог васељељнског сабора, сазваног у одбрану свештених икона. У осмом и деветом веку је вођена велика борба за одбрану свештених икона. У то време се због икона подигла велика расправа и велики немир у народу, тако да је Цар морао сазвати Васељенски сабор, који је за главну тему имао поштовање икона као и богословље иконе. Црква нам је преко светих Отаца овог сабора објаснила зашто је потребно да имамо

иконе и који је њихов смисао у Цркви Христовој. Основни догмат на којем се темељи поштовање икона је икона Исуса Христа, јер нам она показује да је Бог у Христу постао човек, остајући при томе и даље истинити Бог. Зато је и било могуће да Га Црква наслика, покаже и објави свету у виду иконе. Икона Христова потврђује догму о Оваплоћењу – главну догму у коју верујемо – Бог постаје

човек ради спасења света. Тога Бога у Кога Црква верује видели су и посведочили свети апостоли, рана Црква и многи светитељи. По обрасцу Христове иконе, у Цркви су почеле да се сликају иконе и других светитеља, посебно Пресвете Богородице, па светих апостола Петра и Павла, а затим и других апостола и светих до данас. Предање тврди да је свети апостол Лука насликао неколико икона Пресвете Богородице, иконе светих апостола Петра и Павла и других апостола, што значи да је поштовање икона већ апостолска традиција. Међутим, како то већ у Цркви бива, све једном дође на проверу, па је тако у осмом и деветом веку дошло до расправа и немира у Цркви по питању икона. Поставило се питање: да ли је потребно поштовати иконе? да иконе можда нису идоли?, зашто се клањати ликовима на икони, а не Богу? итд. Тако су била отворена многа питања везана за иконе. Свети оци Седмог васељељнског сабора (Никеја, 787) су донели одлуку да треба поштовати иконе, јер оне имају дубоки богословски смисао у Цркви, објаснивши да се поклоњењем

7

8

наставак са стр. 7

и целивањем иконе, не клањамо предмету или дрвету, него лику који је насликан, а тај лик је првенствено лик Самога Христа. Пред иконом Пресвете Богородице, не клањамо се дрвету, него лику Пресвете Богородице, а пред ликом светитеља, изражавамо поштовање лику тога преображеног и охристовљеног човека. Свети оци су, дакле, на Седмом васељенском сабору установили догмат о поштовању икона, који је био јединствен и за Источну и за Западну Цркву. Не требамо заборавити да је Црква у то време била Једна, неподељена и да до данас постоји поштовање икона не само на православном Истоку, већ исто тако и на Западу. Ми смо недавно били у посети Риму и видели смо у тамошњим продавницама велики број православних икона, које се продају заједно са другим црквеним предметима, што показује да се и западно хришћанство све више враћа поштовању икона. У православљу не постоји ниједна црква без икона и иконостаса, а многе цркве су и читаве фрескописане. Тако украшене цркве показују оно што ми доживљавамо на Литургији: када проповедамо о Васкрсењу Христовом, то исто видимо и на икони Васкрсења; када празнујемо Божић, видимо витлејемску пећину на икони Рођења Христовог; када празнујемо Преображење, имамо фреску Преображења, која нам открива тај чудесни догађај; у црквама имамо и бројне иконе и фреске светитеља које поштујемо као своје заштитинике и учитеље. Иконописана и фрескописана црква, браћо и сестре, показује да ми нисмо сами у цркви, већ да смо у Цркви са Троједним Богом, са анђелима

БОГОСЛОВЉЕ Божијим, са Пресветом Богородицом и светитељима, као и то да њима треба да се уподобљавамо. У фрескописању и иконописању храмова нам се открива пуноћа наше вере и пуноћа догматике, која врхуни, као што смо рекли, у икони Христовој. Дакле, ми не верујемо ни у какву апстракцију, или философску контемплацију, већ у реалног Човека, Који је истовремено и Бог – Богочовека Исуса Христа. У многим религијама забрањено је сликати Божанство, као што је то било у периоду Старога Завета, пре Оваплоћења Бога Логоса. Међутим, од времена Јеванђеља и светих апостола, Црква изображава лик Божији, сходно апостолској проповеди: Оно што наше руке додирнуше и очи наше видеше, то вам сведочимо (1.Јн. 1, 1). Иконе нам, дакле, потврђују апостолско Предање и говоре о живој и реалној присутности Господа Исуса Христа у Цркви. Зато се ниједна православна Литургија не може служити без икона. Тако се служило чак и у време гоњења, када није било хришћанских храмова, већ се обично служило по катакомбама, као што је свети апостол Павле, оснивајући цркву у Далмацији, служио у катакомбама нашег манастира Крке. Знате да се тада служило најчешће ноћу, јер је Римска империја гонила хришћанство, али је и у то време за служење Литургије постављан знак Часног Крста и иконе Господа Исуса Христа или Пресвете Богородице. Почевши од ране Цркве, од времена гоњења и мучеништва, Литургија се служила уз хришћанска знамења, што ће се касније у време слободе Цркве, развити у иконостасе и фрескопис. Када бисмо данас неким случајем склонили иконе са наших ико-

Април 2009.

ностаса или фреске из цркава, ми бисмо били веома осиромашени, улазили бисмо у цркву као у пусту и празну пећину. Осликане цркве, браћо и сестре, сведоче нам о пуноћи благодати Цркве и нашега спасења у Њој. Недеља Православља је велики празник поштовања икона, који има како духовни, тако и догматски значај. Он нам потврђује истинитост наше вере, коју ми остварујемо и доживљавамо у Литургији Цркве, а сама Литургија је већ икона Царства небескога. Литургија нам потврђује да ми немамо теоријску веру, то смо потврдили данас причестивши се Телом и Крвљу Христовом и тиме показали да смо једно тело са Њим (Рим. 12, 5). Хранећи се Богом у Кога верујемо, ми остварујемо најприснију заједницу са Њим, показујући да је наш Бог живи и истинити Бог, у Коме ми живимо, ходимо и јесмо (Дап. 17, 28). Модерна медицина и биоетика покушавају данас пронаћи многе лекове, али и даље се трага за леком бесмртности, што је било посебно изражено у периоду Средњег века. Међутим, људи не знају да је једини лек бесмртности, по речима светог Игнатија Антиохијског, само свето Причешће. Видите колико се нас на Литургији причести из једног путира и нико се не разболи. Многи људи кажу да неће да се причешћују, јер морају да се причешћују заједно; можда је неко болестан, па се плаше, итд. Та кво маловерје је неоправдано. Свето Причешће, браћо и сестре, исцељује, као што је Господ у светом Јеванђељу исцељивао оне који су имали губу, а губа је тад била неизлечива болест, као што је данас сида. Христос је једним додиром такве љу-

БОГОСЛОВЉЕ

де исцељивао, парализоване подизао, демонизоване ослобађао. Таква се иста исцељења догађају и данас у светој Цркви вером, управо кроз свето Причешће. Зато не треба да долазимо у цркву као да долазимо у позориште или на концерт, него смо позвани да сви учествујемо у Литургији. Када свештеник изађе на свете Двери и каже: Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите – треба да приступимо и да се причестимо живим Христом. То нам је исто, како кажу свети Оци, као да се причешћујемо из животворнога Ребра Христовог на Голготи, јер се од тог истог Тела и Крви причешћујемо. Литургија је свеопште спасоносно дело народа Божијег, остварено Крстом и Васкрсењем Христо-

вим, у којем треба да учествујемо сви, на челу са епископом, свештеницима, ђаконима, чтецима, појцима и пуноћом народа Божијег. Ради освећења простора у којем живимо, потребно је такође да имамо или ако смо их склонили, да вратимо иконе светих у своје домове. Не треба да се плашимо да држимо иконе својих крсних слава у кућама, јер су оне знак општехришћанског наслеђа и културе, али су за нас и много више. Иконе су за нас знак вере, знак победе, знак Васкрсења Христовог. Зато не треба да се плашите да имате иконе у својим кућама, јер тиме сведочите основну истину наше вере на којој се све друго темељи. Знајте да је време гоњења престало, бар у

Април 2009.

оном облику у којем је било у време комунизма, после Другог светског рата. Са иконама и кандилима, наше куће и станови постају освештана места и домаће цркве, како каже свети апостол Павле (Рим. 16, 4). Свештене иконе поред догматског и литургијског имају за нас и етички значај. Саме иконе нас уче истини светог Јеванђеља, а то је да имамо љубав према Богу и да живимо у љубави према ближњим и свим људима. Моја је вера лажна ако кажем да верујем у Бога, а мрзим ближњег поред себе. Тако нам сведочи и свето Јеванђеље. Неће се оправдати пред Богом они људи који формално, спољашње верују у Бога, а живе чинећи зло ближњем. Недеља Православља нас поучава да живимо по Закону Божијем и сходно канонима наше свете Цркве. То нам исто сведоче иконе светитеља, које нису обичне слике или портрети, већ изображени ликови охристовљених и спашених људи у Цркви. Они су зато наши заштитници, путовође и учитељи. Широм света постоје многе чудотворне иконе, које потврђују да је живи и истинити Бог наш у Кога верујемо и Који је наш небески Отац и Спаситељ и да само живећи у заједници са Њим и Црквом Његовом можемо задобити спасење. Захваљујемо свима вама који сте заједно са оцем Петром допринели да се обнови овај дивни храм светог пророка Илије у Задру, како би се овде могли сабирати и Богу се молити, чувајући своју веру и богатство свештеног Предања, које нам је завештано Недељом Православља. Живели и Бог вас благословио и свако добро даровао! Задар, црква Светог Илије 08. 03. 2009. год.

9

10

БОГОСЛОВЉЕ

Април 2009.

Писма преподобног старца Јосифа Исихасте

Не напуштај своје место у време искушења Драго моје чедо са свом у Христу браћом! Радујте се светом радошћу Господа нашег Исуса Христа! Данас је празник светог Харалампија. Јуче смо дознали да је стигла пошта и, будући да су прошла прва три дана поста, један брат је отишао у Дафни и примио упутницу и препоручено писмо. Молим вас да их не шаљете препоручено, јер нам је веома тешко да одавде одлазимо у Дафни. С обзиром на наш садашњи положај, то нам сваки пут ствара велике трошкове. Што се тиче отварања писама, то се објашњава овако: неки мисле да о њиховим грешкама пишем старцу који је њихов духовник и због тога их отварају, да би видели шта тамо пише. То ме нимало не узнемирује. Немојте се ни ви узнемиравати. Нека се свако брине о сопственој души. Свако од нас ће одговарати, не само за праведна или неправедна дела, него и за празну реч, и за мисао коју смо грешно помислили. Начини метанију пред својим старцем и пренеси му моју захвалност за милост коју нам је показао и разрешио те епитимије. Убудуће буди опрезан, чедо моје, јер греси проузрокују жалости, задају бол и тешко је извршити епитимију. Када ти старац говори, а ти не пођеш или не одговориш, онда је то знак великог ниподаштавања. То се не може оправдати у случају онога, који ће сутра поново угледати лице свог оца. Тако би могао да поступи само онај, који је одлучио и који је спреман да се удаљи од њега и да га више не види. Иначе, са каквим лицем ће се онај, који остаје, поново обратити свом духовном оцу? Како ће говорити с њим, како тражити његов благослов? Буди опрезан, чедо моје, јер је то сурова саможивост и несмирени начин размишљања. Када ти се, као човеку, догоди да будеш уморан или болестан, или ти је тешко да извршиш послушање, смирено то саопшти свом старцу. Објасни то искрено и са чистом савешћу,

а старац ће знати да буде снисходљив. Он зна како да ти с времена на време олакша терет, да ти не би пропао труд и да не би видео штету уместо користи. Зато, научи да слушаш без приговарања и без преговарања. Не оптерећуј свог старца снисхођењем или уступцима. На крају ћеш, овде или тамо, ти платити за све те «уступке». Не оптерећуј рачун своје душе безначајним стварима. Сада, када си претрпео пораз и када си једанпут пао, убудуће буди будан у погледу те

БОГОСЛОВЉЕ страсти, јер је искушење увек уз тебе. Ако је човек био једном побеђен у неком боју, чим сретне оно искушење којим је једном био поражен, оно ће га поново савладати, макар од тада прошло и стотину година. Због тога и теби и свој осталој браћи кажем да се из сваког окршаја са непријатељем морате изаћи као победници. Или умрети у боју или са Богом победити. Другога пута нема. Не напуштај своје место у време искушења. Не дезертирај, не указуј на туђе грешке и не тражи правду, него ћути до смрти и мимоиђи искушење и пометњу. Кад прође искушење и наступи савршен мир, бестрасно укажи на штету или на корист, било да си старац или послушник. На тај начин се гради (устројава) врлина. Сва искушења и жалости захтевају трпљење, и оно је победа над њима. Опомени се имена оних који су издржали до смрти у искушењима, у чијим се устима пљувачка претварала у крв да не би проговорили. Према њима се односи са великом побожношћу и поштуј их као мученике и исповеднике. Све њих и сличне њима ја љубим и целивам, и ради њих сам дужан да свакодневно пролијем и последњу кап у љубави Христовој. Видиш да је он у свом трпљењу више волео и хиљаду смрти него да изусти и једну хладну реч. И када га људи муче, њега мучи праведност, мучи га и унутрашња помисао и он, борећи се, слаби и пада као да је мртав, али се и тада умно бори са искушењем, и прихвата сав терет на себе, болујући и уздишући као да је крив. Према томе, ништа тако снажно не желим, и ништа толико не волим као да чујем да имате трпљење у искушењима. Као самопрослављеном Бићу, Богу није потребан људски труд, али се радује и воли да види да због Његове љубави бивамо мученици и да страдамо, због чега нас крунише као подвижнике (као борце) и обилно нам дарује Своју благодат. Хтео бих да саставим три слова или три књиге, међу којима би се у једној говорило само о томе да је човек ништа, и непрестано бих узвикивао да сам ништа. У другој бих писао да је све у свему и над свим самопрослављени Бог, а у трећој: У свему имај трпљење до смрти. Било да си млад или стар, било да си се подвизавао током многих година, ако ниси имао трпљења до издисаја, ништавнима ће се сматрати дела твоја пред Богом.

Април 2009.

Према томе, «спознај самога себе» и знај да си ништа. То је твоје битисање - нула. Ти потичеш од глине, а твоја животна сила је дах Божији. Све је, дакле, Божије. Спознај самога себе и знај да си ништа, и имај трпљења у искушењима да би се од њих избавио и постао бог по благодати, јер си ти дах, дисање Божије. Често призивај Оца својега Који ти је увек близу и никада се не раздваја од тебе. Он ти је чак ближи него кретање твог сопственог ума. Он је у твом даху, у твом уму, у твојој речи. Бог све обухвата. У Њему живимо и Он нас, несрећне и безумне, држи у Свом наручју (в. Дап. 17, 25 и 27-28). Отац твој је овде и Он те увек види. А због чега ти не видиш Њега? Зашто грешиш? Због чега жалостиш Животодавца? А он, види тебе, жалости се и превиђа твоје погрешке јер си слеп. Моли га и подноси искушења која ти Он пошаље, и отвори своје очи да би га видео и са Јовом ускликнуо: Ушима слушах о теби, а сада те око моје види, зато презирем самога себе, и сматрам себе прахом и пепелом (Јов 42, 5-6).

11

БОГОСЛОВЉЕ

12

Април 2009.

Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид

Кратак осврт на историју Охридске Архиепископије – приказ савременог стања прогона Цркве у Р. Македонији* – Ваша Преосвештенства, Епископе далматински г. Фотије, Епископе горњекарловачки г. Герасиме, преподобни оци, ђаци и сви присутни, пре него што стигнемо до савременог стања Цркве у Р. Македонији, покушаћу да дам један веома кратак, један сасвим сажет преглед историје Хришћанства на тим просторима, како би стигли до данашњих дана.** Историјска област Македонија је област која се сусрела са Хришћанством још y I-ом веку. Када је свети апостол Павле долазио овде, код вас у Далмацији, историчари кажу да је свакако морао да прође веома познатим у то време путем, касније названим „Виа Игнатиа”. Тај пут је водио кроз старе градове који се и данас налазе и у Р. Македонији. То су Битола и Охрид. Тако, још од првих векова, на поменутој територији људи су се сусрели са Хришћанством. Византијски император Јустинијан установио је у VI-ом веку, веома познату из тог историјског раздобља, Архиепископију, која се звала Јустинијана Прима, и која је била организована Црква са својом катедром, са својим Архиепископом. Касније су се и Охридски Архиепископи потписивали као „Архиепископ Охридски и Ју-

стинијане Приме”. Јустинијана Прима је установљена, рекли смо у VI-ом веку, а Охридска Архиепископија се увек сматрала наследница Јустинијане Приме. После пораза цара Самуила у битци на планини Беласици, од византијског императора Василија Другог Македонца Бугароубице, сам император Василије, царским „хрисовулима” 1018. год., је уредио делатност Охридске Архиепископије. Тако, званична година када је почела да делује Охридска Архиепископија може се сматрати 1018. година. До 1767. год., Охридска Архиепископија је деловала као аутономна Црква у саставу Цариградске Патријаршије, када је султанским ферманом укинута, исто као и Пећка Патријаршија. И Пећка Патријаршија, и Охридска Архиепископија ушли су у састав Цариградске Патријаршије. Такво стање имамо до 1920. год., када тадашња Вардарска бановина улази у састав Краљевине СХС, и Српска Православна Црква која тада поново добија Томос о аутокефалији, преузима црковну јурисдикцију на просторима данашње Р. Македоније.

Такво стање траје до 1945. године. Зашто помињемо овај кратак увод? Због тога што је веома важно да се види из овог сажетог прегледа, да од I-ог века до 1945. год., Црква на територији данашње Р. Македоније, никада није била у расколу. Било је неких покушаја од стране бугарске Егзархије о нарушавању канонског поретка, али, као и данас, и тада су верни људи и јерархија канонске Патријаршије били присутни на просторима данашње Р. Македоније. Значи, 1945. год., када се завршава II светски рат, у Скопљу се одржава један самозвани „црковно-народни собир” на коме су присуствовали комунисти који су тада били на власти, припадници муслиманске вероисповести, јеврејске вероисповести и православни свештеници. На том сабору није био присутан ни један православни Епископ. Последњем канонском Епископу, Митрополиту Скопском Јосифу, власти су забранили улазак у тадашњу, први пут формирану, Народну Републику Македонију. Дакле, последњи канонски Епископ уопште није могао да уђе у своју Митрополију. Тај „црковно-народни собир”, формирао је један иницијати-

* Део усменог slide-show предавања на прославу славе богословије Света Три Јерарха, у манастиру Крка, 12. 02. 2009. ** На ову тему, види: Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован Кратка историја на Охридската Архиепископија, Охрид, 2007.

БОГОСЛОВЉЕ вни одбор, који се састојао и од православних свештеника, и од политичара који су учествовали у тадашњој, комунистичкој власти. Долазимо, дакле, до једног веома важног питања, које додире еклисиологију Православне Цркве. Од 1945. год., тај иницијативни одбор, декретом је забранио било коме православном Епископу, а посебно, разуме се, Митрополиту Скопском Јосифу, да уђе у Р. Ма-

У Патријаршији у Београду сачувана је свеукупна коресподенција која је Српска Православна Црква имала тада са тим такозваним иницијативним одбором. Рецимо, тај одбор је 1958. год., тражио од Патријарха да им рукоположи њиховог Епископа. Патријаршија, као мајка Црква, свакако да је показала бригу о Цркви у Р. Македонији, рекавши том иницијативном одбору да им пошаљу

кедонији. Значи, од 1945. год., до 1958. год., пуних 13 година, на територији данашње Р. Македоније није уопште крочила нога канонског, православног Епископа. Они су избацили све антиминсе на којима је био потписан Митрополит Скопски Јосиф, и на Литургији, на месту где треба да се помене Епископ, нису помињали Епископа. Свакако, разумете о каквој јереси је реч. Јер, јасно је да свештеници служе Литургију у име свог Епископа, он им даје антиминс, да на том антиминсу, у његово име, служе Литургију. Била је реч о једној, да кажемо тако, презвитеријанској цркви.

списак кандидата за Епископа. Укратко ћу Вам прочитати један аутентични докуменат.* То је списак кандитата за Епископа, који је тај одбор, потписан као „Православна Епархија скопска – црквени суд”, послао Патријарху српском. „16. Маја 1958. године, Скопље. Ваша Светости, У вези достављеног Вам предмета, преко овог црквеног суда, бр. 8/58 којим су достављене биографије и изјаве предложених кандидата-домородаца за Епископе на упражњене епархије у Народној Републици Македонији, а у вези

*

Април 2009.

постигнутог споразума у вези црквеног питања у Народној Републици Македонији, између Светог Синода и чланова иницијативног одбора за организацију православне Цркве у Републици Македонији, част нам је да Вам за предложене кандидате доставимо овај накнадни извештај. Први кандидат: Прота Нестор Поповски, стар 42 године, 20 година свештеничке службе, ожењен. Његова супруга Милка саглашава се да се разведе имајући у виду високе народне и црковне интересе, што их ова висока жртва њеног мужа налаже, и приправна је да свој живот проведе у старању и васпитању своје деце: Бранислава, рођеног 1940. године, који сада завршава седми разред гимназије у Скопљу, Кирила, рођеног 1942. године, који сада завршава шести разред гимназије у Скопљу и Добриле, рођене 1947. године која ове године завршава први разред гимназије у Скопљу. Други кандидат: прота Тома Димоски из Битоља, стар 55 године, има 27 година свештеничке службе, његова супруга Спаса ценећи његову жртву сагласна је да се од истог разведе и посвети својој деци: Љубици...” Итд, итд. Ево, да стигнемо до задњег кандидата који се зове Влатко Захировски, „професор гимназије у Охриду, ожењен, његова супруга сагласна да се у интересу и добробит народа и цркве, од истог разведе. Има четворо деце од којих је најстарије 12 година. Достављајући Вам предње, молим Вашу Светост да се овај извештај прикључи предмету који Вам је достављен од стране овог суда под број 8/958.

Протојереј др Предраг Пузовић Раскол у Српској Православној Цркви, Македонско црквено питање, Београд, 1997.

13

14

наставак са стр. 13

Целивам Вашу десницу и просим благослов. За претседника црквеног суда, архијерејски заменик, прота Нестор Поповски.” Први кандидат сам себе предлаже за Епископа. Треба рећи да после сабора 1945. год., кад је проглашен тај иницијативни одбор, Српска Православна Црква је сазвала ванредни Сабор и одмах прогласила тај сабор за разбојнички, за неважећи. Овог пута, сасвим разумљиво, Српска Црква је хтела да по некој икономији води бригу о спасењу православних људи који живе у Р. Македонији. Како СПЦ није могла да прихвати ни један предлог, одговорили су им да сви предложени кандидати не испуњавају основне услове да буду рукоположени за Епископе. Одмах затим је започет следећи сценарио: Доситеј, викарни Епископ тадашњег српског Патријарха био је, по мајци, родом из Македоније. Њега, без било каквог знања Патријарха и Епископата Српске Православне Цркве, комунистичке власти су одвеле у Охриду и тамо су га држали четири дана закључаног у претседничкој резиденцији без права да контактира нити са Патријархом, нити са било којим од Епископа. После тога, 1958. год., опет један такав црковно-народни сабор, без учества било каквог Епископа, прогласио је Доситеја за Архиепископа охридског и Митрополита македонског. Знате сви да је тадашња комунистичка власт хтела да ослаби Цркву и да је њима било од велике користи да унесу раздор у Цркви. И, видите, један велики парадокс: у свим црквама које су били у источним кому*

БОГОСЛОВЉЕ нистичким земљама, дешавао се прогон, свакако и у српској Цркви, али овде имамо један велики парадокс, да комунистичке власти „стварају” цркву. И то смо мало пре и говорили, да српска Црква има великих новомученика, као што је свети Епископ Варнава Настић, свети Сава горњокарловачки... У Р. Македонији, не само што није било никаквог гоњења, него су сви тадашњи Епископи живели у најбољим условима. Према речима Архиепископа охридског Јована, Цркви у Р. Македонији је сада дошао ред да страда. Српска Црква је тада због икономије признала то стање. Не можемо да кажемо, како се расколници хвале, да су тада добили аутономију, јер за разлику од данашње Охридске Архиепископије која може да покаже Томос о аутономији, они не могу да покажу ништа.

1967. год., у Београду, на једном састанку Централног комитета комунистичке партије, на коме су учествовали Едврад Кардељ, Драги Стаменковић, Стамболић, Влаховић, Мијалко Тодоровић, Никола Минчев, Крсте Црвенковски, цитирам: „одлучено је да се прогласи аутокефалија Македонске православне цркве, која прекида сваке даље канонске везе са Српском Православном Црквом.”* Видите само ко је одлучивао о Цркви. Они су то и урадили. Свакако, Српска Православна Црква није могла да призна такви политичку творевину, те је известила све помесне Православне Цркве о расколу, тако да од 1967. год., до данас, расколничка организација у Р. Македонији нема литургијску заједницу ни са једном од помесних Православних Цркава.

Доне Илиевски Смислата на некои отпори против автокефалијата на МПЦ, Скопје, 1970.

Фебруар 2009.

После распада СФР Југославије, 1992. год., почели су преговори о васпостављању црковног јединства. Преговори су трајали све до 2002. год., када је потписан Нишки споразум о васпостављању црковног јединства. Српска Православна Црква је поступила веома мудро, јер је сматрала да не треба да се решавањем једног спора произведе неки други. Договорено је да у међусобним односима може да се користи назив Македонска православна црква, а са црквама из грчког језичног подручја назив Охридска Архиепископија, и да Црква има статус аутономије. Расколнички епископи су потписали Нишки споразум. Али шта се десило: кад су се вратили у Скопље, доживели су такав притисак од власти, која их је створила, те су рекли да ништа од онога што су потписали – не важи. Онда је Патријарх српски упутио појединачно свакој Епархији, сваком Епископу позив за приступање у јединство са Српском Православном Црквом. Једино Архиепископ охридски г.г. Јован тада Митрополит велеско-повардарски није се уплашио власти, те је потврдно одговорио на тај позив, дакле, да он са свештенством и верним народом његове велеско-повардарске Епархије приступа у канонско и литургијско јединство са Српском Православном Црквом. Сви свештеници су потписали да и они желе да ступе у канонско и литургијско јединство са Српском Православном Црквом.* Архиепископ је то обзнанио рекавши је да ће да служи Литургију на којој ће за први пут поменути име

БОГОСЛОВЉЕ Српског Патријарха Павла. Из целе Епархије су свештеници дошли у Велесу, где је била катедра Архиепископа. Присутни су били много верних људи из Велеса, и из других градова, свесни где долазе и зашто долазе, људи који су са радошћу коначно сачекали да ступе у јединство са Православном Црквом. Али, већ следећег дана расколнички митрополит Тимотеј је сакупио недобронамерне људе и расколничке свештенике испред Митрополије у Велесу и позвао је полицију. Они су разбили браву резиденције, полиција је ставила пиштољ Архиепископу охридском г.г. Јовану на главу, запретивши да под хитно напусти Митрополију где је живео. Следио је период незапамћеног државног прогона усмереног против Архиепископа охридског г.г. Јована. Затим је Патријарх српски г.г. Павле рукоположио још двојица Епископа: Епископа полошко-кумановског г. Јоакима и Епископа брегалничког г Марка, те је у децембру 2003. год., формиран Синод аутономне Охридске Архиепископије. У јануару 2004. год., велики део монаштва које је било у Р. Македонији, приступило је Охридској Архиепископији. Када су монаси приступали Охридској Архиепископији, на Литургији, ушла је полиција, дошла до Свете Трпезе и рекли су Архиепископу Јовану да прекине са Литургијом. Он им је одговорио: „ако хоћете да прекинемо, треба да нас овде убијете.” Све су то власти доживели веома тешко, да су стигле дотле да утамниче Архиепископа охридског г.г. Јована. Тада је у затвору остао 20 дана. *

види: Заради идното Царство, Охрид, 2005.

Следила су још два утамничења Архиепископа охридског г.г. Јована по 8 месеци у затвору „Идризово”, у суровим условима, и увек на захтев расколника уз садејство суда. Једном је полиција буквално киднаповала Архиепископа. Зауставили су га на сред пута, ухватили, и однели директно у затвор „Идризово”. У манастиру који гради Архиепископ, где су били и Епископ далматински г. Фотије, и Епископ горњекарловачки г. Герасим, у богослужбеним местима Охридске Архиепископије полиција и данас упада, и прави претресе без било каквог објашњења. То је нешто свакодневно. На два пута су расколници и порушили храм и параклис Охридске Архиепископије. Архиепископ Јован је почео да зида храм, у манастиру где живи. Епископи из Грчке и из Бугарске Цркве служили су Литургију на отвореном, и после учествовали у освећење темеља храма.

Април 2009.

Када је храм био напола подигнут, једне ноћи у десет сати увече дошла је полиција са булдожерима и све су срушили. Без било каквог објашњења. За 500 година колико је земља била у турском ропству, никад ни једна црква није срушена. Дешавало се да претворе цркве у џамије, али да их сруше – никад. Ова црква је срушена после 7 захтева расколничког митрополита Петра упућених министру урбанизма Р. Македоније, који је послао и полицију, и булдожере, да сруше храм. Онда 2005. год., један монтажни објекат у Скопљу био је прилагођен да буде параклис, посвећен светом Нектарију Егинском. Расколнички свештеник Горан Каревски дошао је једног јутра са неким људима и порушио све. Свету трпезу и проскомидију газили су ногама. И затим, на крају, потписали су се: МПЦ. Да се зна да су то они урадили. Полиција је на захтев расколничке МПЦ чак слала и позивнице припадницима Охридске

15

16

наставак са стр. 15

Архиепископије, на којима пише да се јаве „због информативног разговора”. У полицији су људима говорили да не смеју да долазе у Охридској Архиепископији, да ће бити избачени са посла, свакакве претње.

2007. год., Архиепископ охридски г.г. Јован заказао је моју хиротонију јер сам ја био изабран за његовог помоћног Епископа. Тада су за први пут у Р. Македонији после решавања раскола, служили српски Епископи. Био је то велики благослов за сву Цркву у Р. Македонији. Епископи горњекарловачки г. Герасим, који је био изасланик Патријарха и Синода и далматински г. Фотије дошли су на хиротонији у Битољу, и лично су се уверили какво је стање прогона, видећи и живу Цркву, бројни народ који зна шта је Црква, и који се спашава *

БОГОСЛОВЉЕ у Њој. Због илустрацију расколничког менталитета навешћу следеће: док смо били у Охриду, срели смо једног расколничког свештеника који је на нас узвикнуо – расколници! Неко од отаца из Српске Цркве је досетљиво приметио „први пут чујем да неко српску Цркву зове расколничком”. Чули сте укратко која је историја раскола и са каквим људима сусреће Црква у Р. Македонији. Али и поред свега, како пролази време, видећи да ништа не може да науди Цркви, све више људи се ослобађају притиска и приступају канонској Охридској Архиепископији. Актуелно стање је следеће: у свим међународним извештајима Р. Македонија је истакнута као земља која својим грађанима одузима основне верске

Април 2009.

слободе. Ипак, живећи у изолацији, политички ментори расколничке МПЦ још спроводе један суптилни прогон. Архиепископу Јовану је по трећи пут пресуђен притвор, те кад би он ушао у земљу, одмах би био затворен. Од стране Синода је умољен да не улази, јер расколници нису извукли поуку од његова претходна два утамничења. То је један део прогона, а други део је то што за сада, и поред тога што су донели нови закон о регистровању верских заједница који је прошле године у мају ступио на снагу, још одбијају да званично региструју Охридску Архиепископију. Закључак је једноставан. То су речи Јеванђеља, које се односе на све људе и сва времена – да ни врата паклена никада неће надвладати Цркву.*

Мат. 16. 18

Насељавање Срба у турско и млетачко доба проф. Мирко Лежаић Јадранско Приморје уствари представља као неку обалу босанско-херцеговачког залеђа. Стога су миграционе струје динарско-балканског становништва, које су се у унутрашњости српских земаља кретале од југа к северозападу, и могле да одвајају поједине млазове и да тим млазовима од почетка XIII до краја XVIII века готово без прекидања преплављују приморске области. Али досељавање динарско-балканских Срба из ближега и даљега залеђа на Јадранско Приморје извршило се у највећим размерима и нарочито у доба турске и млетачке владавине. У Северној Далмацији, Лици, Крбави и Западној Босни тада се извршила потпуна смена старога хрватског и новога српског становништва На

пусто земљиште које је раније било колевком хрватске државе населили су се динарски Срби у густим и компактним масама. То насељавање помагали су и нарочито изводили и Турци и Млечићи. У времену од 1521. до 1527. год. Турци су довели из Босне, Херцеговине и Старе Србије «више хиљада српских породица» и населили их по Цетинској и Книнској Крајини, по Буковици и Равним Котарима. О том досељењу Срба има потврде у извештајима млетачких функционера од 16. фебруара 1531. и 20. децембра 1539. год. У тим извештајима још се напомиње како је тада дошло и много свештеника, којима досељени народ безусловно

Април 2009.

верује. Године 1551. Турци опет доведоше неколико хиљада Срба из динарско-балканског залеђа и населише их на далматинско-личко-босанској тромеђи, нарочито око Книна у Горњој Далмацији и око Срба у Лици. Исто тако, у то доба војни турски заповедници населише «сијасет српскоправославног народа по Босанској Крајини, по Крбави и по Лици, и дадоше томе народу све земље и сва поља око градова, а из градова заповиједаху Турци као аге и бегови» (Манојло Грбић). Из бројних извештаја аустриских граничарских заповедника од 1551. до 1586. произлази јасно, да су Турци Лику и Крбаву густо населили српским становништвом, које је са собом дотерало «преко 100.000 глава разне стоке». Год. 1577. јаке групе «Срба или Влаха сада званих Морлака и који су сви православне вере» – истиче фра Г. Вињалић – «спустиле су се са босанских планина на површ измећу Крке, Динарских Алпа и Јадранског Мора, па тако појачале ранија српска насеља. Године 1633. пређе «из Босне и Србије» због турских зулума знатан број српских породица, које заузеше – како се вели у једном млетачком званичном акту од 25.

октобра 1635. год. – пространа поља око Задра, Шибеника и других млетачких градова. Око год. 1640. Турци доведоше из унутрашњости и населише на граници у Лици и Крбави четири хиљаде муслиманских (турских) и влашких (српских) породица, а 1643. опет нових 300 турских и српских «кућа», које населише код Бага. У времену између 1671. и 1677. године Турци су довели много својих кметова из Херцеговине и населили их по различитим местима у Северној Далмацији, и то у Цетини од Драговића до Задварја. У исто време доселили су у већем броју и сељане из Раме и Дувна и сместили их у Цетини, а један део у Огорју и Загорју. Турци су своје пограничне области у нашим земљама насељавали српским становништвом из два главна разлога. Први је био, да од досељених Срба направе земљораднике, који ће им као раја обрађивати земљу и харач плаћати. Други разлог састојао се у томе, да им Срби као комора четама омогућују исхрану и у исти мах да врше службу на граници као мартолози. Чини се, да су православни Срби имали у једно време да постану и на турској страни војничким беде-

17

18

наставак са стр. 17

мом и живом одбраном турске границе против католичких суседа на Западу. Како било, факат је ту, да од времена турске владавине па непрекидно до данас, православни Срби сачињавају огромну већину становништва у Равним Котарима, у Буковици, у Книнској и Босанској Крајини (нарочито у Бихаћком округу), у Лици и Крбави. Од тих времена, дакле, православни Срби као велика и компактна маса у непрекинутој широкој етничкој зони простиру се од самих бедема Задра, Биограда н/м. и Скрадина преко целе Северне Далмације, Лике, Крбаве, Босанске Крајине и Посавине до саме престонице Београда. У доба турске владавине у Северној Далмацији се завршио и процес потпуног посрбљавања морлачких или влашких катунара по брдским и планинским крајевима. Иста вера и исто занимање Срба с једне и Морлака с друге стране учинили су да се то стапање завршило у потпуности. Кад је тако сасвим нестало Морлака или Влаха, њихово се име пренело на словенске сељаке у Загорју, без обзира на веру. Турци су и православне и католике, ваљда због истог сточарског занимања називали Власима, а никад Морлацима. Исто тако, Млечићи су од XVI века пренели стари назив, па све словенско становништво од Кварнера до Бара звали Морлацима («Моrlассо»; «Моrlachi»). Тако су учинили далматински грађани и приморски острвљани па на све сељачке становнике у Далматинском Загорју без обзира на веру пренели назив Власи или Морлаци. Загорски сељаци су грађанима одвратили називом «Лацмани», а острвљанима «Бодули». У XVII веку Јадранско Приморје постаде крвавим поприштем дуге борбе између Млечића и Турака. У млетачко-турском или кандијском рату, који је трајао двадесет и четири године (1645.1669.), Северна Далмација је много страдала, и то не само од рата него и од куге. Испочетка су Млечићи имали успеха, али на крају завршише наопако. Уговором о миру, 6. септембра 1669. морали су се одрећи Кандије (Крита) и примити у име одштете мало проширење свога поседа на источној обали јадранског Мора. Клис тако дође под млетачку власт. Нова граница повуче се по косама првих брда недалеко од обале. Повукао ју је на терену заједно са турским изаслаником млетачки повереник Нани, па се у млетачким мапама та граница означила као «linea Nani». Посед, који су на тај начин разграничили, Млечићи су назвали «vecchio acquisto»

Април 2009.

(стара тековина). После турске катастрофе под Бечом (1683.) плануо је нови рат између Млечића и Турака. Млечићи су год. 1686. освојили Сињ, а две године касније Книн. Тако је «сва сувоземна Далмација међу ријеком Зрмањом и Цетином дошла под дуждеву власт» (Б. Десница). Године 1687. Млечићи, уз помоћ шпанских чета, освојише Херцег-Нови, а 1694. херцеговачку тврђаву Габелу. Рат се завршио уговором о миру у Сремским Карловцима, месеца јануара 1699. године. Ново разграничење између турског и млетачког земљишта извршио је са турском комисијом на терену провидур Гримани на врло прост начин. Книн, Врлика, Сињ, Вргорац и Габела били су спојени равним линијама без обзира на брда и висове. Око сваког од тих места остављена је околина од једног сата хода унаоколо, као неутрални и одбрамбени појас. Нову границу у мапама забележишс под називом «linea Grimani», а добијено земљиште као «nuovo acquisto» (нова тековина). Год. 1714. дође због Мореје (Полепонеза) поново до рата између Турске и Венеције, који је познат под именом «морејског рата». Млетачке чете продреше дубоко у Херцеговину и освојише Мостар (1717.), али се морадоше вратити због неких дипломатских интрига. Интереси опште европске политике доведоше до журног закључења уговора о миру у Пожаревцу (1718.). Млечићи добише Имотску Крајину до Динаре и Пролога са неком коректуром старе границе. Нову границу са турским повереником на терену повуче провидур Моћениго, па се у мапама означи као «linea Mocenigo», а нови добитак у земљишту доби назив «novissimo acquisto» (најновија тековина). На тај начин Далматинско Загорје дође са Далматинским Приморјем у једну административну целину. На ту целину од Подвелебитског залива до Неретве Млечићи проширише стари географски назив – Далмација. Сав терет свих Републичиних ратова на Јадранском Приморју сносио је углавном само наш народ. «Лукавству и агилностн млетачких управника у Далмацији било је успјело да искористи сеобене тежње српскога народа у пограничној Босни и Лици, да канализује сеобени покрет и да бујицу заталасаног народа сведу у своје границе» (Б. Десница). У мамљењу народа нашег под млетачку власт служили су се вешто народним старешинама и народним свештеницима. Нарочито, Републици су били увек на услузи далматински и босански фратри-редовници фрањевачког реда. Год. 1667. оци Мале Браће превели су из турске земље под млетачку

Април 2009.

власт «знатну множину Морлака», од којих су се једни сместили у обе тврђаве града Шибеника, а други у суседном пољу. Међу њима било је око пет стотина грчког обреда са једним калуђером из Солуна. За кандиског рата, и то у време самога Фосколова генералата, рачуна се да је «прешло Млечићима до 28.000 морлачких душа.» Тада се много народа доселило и из Лике. Године 1686., одмах после освојења Сиња, сердар Стојан Јанковић провалио је с војском у Босну до Ливна и том приликом «много кршћанског пука» довео у Далмацију. Цетинску долину су «започели» насељавати сердари Никола и Милош Вучковић – као што се вели потомци Немањића – који су први из Босне довели 400 породица (X. Бидерман). Године 1692. задарски арцибискуп Виторио известио је конгрегације у Риму, да је у његову дијецезу добегло око 600 «шизматичких Срба» са својим епископом «из Београда», и са својим калуђерима. После освојења Книна (1688.), сердари Мате и Мартин Војновићи-Накићи, а уз помоћ книнског заповедника Јована Синобада преведоше из Босне 90 породица и населише их по Петрову Пољу око Дрниша. «Потла карловачког мира пусту Цетину населише ускоци из Босне, међу којима бијаше и ришћана. Кршћани се намјестише у Вароши (Врлици) и околици, а ришћани око врела Цетине» (фра С. Златовић). По уговору са провидуром Долфином и под заштитом морлачке војске, у почетку јуна 1692. год. стиже

под млетачку власт 5000 православних Срба из Бјелаја (Западна Босна), од којих је 1300 било способно за оружје. Они дођоше са «стоком и свом покретном имовином». Сместише их по селима: Плавну, Зрмањи, Пађенама, Мокром Пољу, Отону, Ервенику и Жегару. Год. 1720., по наговору задарског арцибискупа Ерица, досели се из скадарске околине неколико арбанашких породица и у близини Задра основаше своје насеље, које се прозва «Арбанаси». Године 1722. пређе из Херцеговине у Имотску Крајину 180 породица или 1400 душа. Како је један део тих Срба био из Зубаца близу Требиња, недалеко црногорске границе, назваше своје насеље «Црногорци», па се тај назив доцније пренесе и на све те досељенике. За доба турске и млетачке владавине било је много и расељавања новога динарског становништва. Узроци томе расељавању били су углавном ово: верска гоњења, ратови, болештине, буне, тешки намети, гладне године, лична и имовна несигурност итд. Расељавање се вршило у аустријске земље и у равнице Подунавља. Од свих тих исељеника највише су изашли на глас ускоци или пребези. Губитке од исељавања и расељавања у Далмацији надокнађивали су нови српски миграциони млазови, који су непрекидно текли из динарско-балканског залеђа, као из каквог неисцрпивога етничког резервоара наше расе. Северна Далмација некад и сад, Београд, 1939.

19

20

КОСОВКА Уранила Косовка девојка, уранила рано у недељу, у недељу прије јарка сунца; засукала бијеле рукаве, засукала до бели лаката, на плећима носи леба бела, у рукама два кондира златна; у једноме лађане водице, у другоме руменога вина. Она иде на Косово равно, па се шеће по разбоју млада, по разбоју честитога кнеза, те преврће по крви јунаке. Ког јунака у животу нађе, умива га лађаном водицом, причешћује вином црвенијем и залаже лебом бијелијем. Намера је намерила била на јунака Орловића Павла, на кнежева млада барјактара. И њега је нашла у животу. Десна му је рука одсечена и лијева нога до колена, вита су му ребра изломљена, виде му се џигерице беле. Измиче га из те млоге крвце, умива га лађаном водицом, причешћује вином црвенијем и залаже лебом бијелијем. Кад јунаку срце заиграло, проговара Орловићу Павле: «Сестро драга, Косовко девојко, која ти је голема невоља, те преврћеш по крви јунаке? Кога тражиш по разбоју млада: или брата, или братучеда, ал› по греху стара родитеља?» Проговара Косовка девојка: «Драги брато, делијо незнана, ја од рода никога не тражим: нити брата, нити братучеда, ни по греху стара родитеља. Мож ли знати, делијо незнана, кад кнез Лаза причешћива војску код прекрасне Самодреже цркве три недеље тридест калуђера? Сва се српска причестила војска, најпослије три војводе бојне:

једно јесте Милошу војвода, а друго је Косанчић Иване, а треће је Топлица Милане. Ја се онде деси на вратима кад се шета војвода Милошу: красан јунак на овоме свету, сабља му се по калдрми вуче, свилен калпак, оковано перје, на јунаку коласта аздија, око врата свилена марама; обазре се и погледа на ме, с себе скиде коласту аздију, с себе скиде, па је мени даде: «На, девојко, коласту аздију, по чему ћеш мене споменути, по аздији, по имену моме: ево т› идем погинути, душо, у табору честитога кнеза; моли Бога, драга душо моја, да ти с› здраво из табора вратим,

21

ДЕВОЈКА а и тебе добра срећа нађе, узећу те за Милана мога, за Милана, Богом побратима, кој› је мене Богом побратио, вишњим Богом и светим Јованом; ја ћу теби кум венчани бити». За њим иде Косанчић Иване: красан јунак на овоме свету, сабља му се по калдрми вуче, свилен калпак, оковано перје, на јунаку коласта аздија, око врата свилена марама, на руци му бурма позлаћена; обазре се и погледа на ме, с руке скиде бурму позлећену, с руку скиде, па је мени даде: «На, девојко, бурму позлаћену, по чему ћеш мене споменути, а по бурми, по имену моме: ево т› идем погинути, душо,

у табору честитога кнеза; моли Бога, моја душо драга, да ти с› здраво из табора вратим, а и тебе добра срећа нађе, узећу те за Милана мога, за Милана, Богом побратима, кој› је мене Богом побратио, вишњим Богом и светим Јованом; ја ћу теби ручни девер бити». За њим иде Топлица Милане: красан јунак на овоме свету, сабља му се по калдрми вуче, свилен калпак, оковано перје, на јунаку коласта аздија, око врата свилена марама, на руци му копрена од злата; обазре се и погледа на ме, с руке скиде копрену од злата, с руке скиде, па је мени даде: «На, девојко, копрену од злата, по чему ћеш мене споменути, по копрени по имену моме: ево т› идем погинути, душо, у табору честитога кнеза; моли Бога, моја душо драга, да ти с› здраво из табора вратим, тебе, душо, добра срећа нађе: узећу те за верну љубовцу». И одоше три војводе бојне: њи ја данас по разбоју тражим. Ал› беседи Орловићу Павле: «Сестро драга, Косовко девојко, видиш, душо, она копља бојна, понајвиша а и понајгушћа? Онде ј› пала крвца од јунака та доброме коњу до стремена, до стремена и до узенђије, а јунаку до свилена паса, – онде су ти сва три погинула! Већ ти иди двору бијеломе, не крвави скута и рукава». Кад девојка саслушала речи, проли сузе низ бијело лице, она оде свом бијелом двору кукајући из бијела грла: «Јао, јадна, ‹уде ти сам среће! Да се, јадна, за зелен бор ‹ватим, и он би се зелен осушио!»

22

Април 2009.

БЕСЕДА

Песник Јован Дучић, рођен у Требињу, умро у Гери у Америци, и још увек почива у туђини, записао је: «Врање спада у оне градове, благословене Богом, који су свом народу родили песника». Врање, град велможе Угљеше, град многих задужбинара, градитеља, трговаца, богаташа – из прикрајка, неосетно, освојило је сироче без оца и мајке, Бора Златин. Писац Бора Станковић. Велики уметник поништио је њихове тапије, катастарске мапе и камене плоче из давних времена. Власничка права оних који су с поносом и разлогом уз своја имена стављали: господар, газда, ефенди, хаџи... Десило се то после Станковићеве смрти – његов родни град постао је познат по његовом имену од миља. Борино Врање. Шта се друго и могло очекивати од писца, ако прихватимо Андрићеве речи да је «уметник ‘сумњиво лице’, маскиран човек у сумраку, путник са лажним пасошем», те да су «просте и убоге средине позорнице за чуда и велике ствари.» Сваки писац, добитник награде која носи име Борисава Станковића, хтео би се на неки начин увући под Борин кожух,

присвојити бар један делић његове биографије, прихватити књижевне врлине великог писца, али и Борине људске мане. Чини ми се да и сам имам право на то. Ко је и шта је све био Бора Станковић? Рођен на ондашњој периферији Српства, приповедач, романсијер, драмски писац, лош државни службеник. Велики патник, вечито незадовољан речима које дарује хартији. Обични људи поистовећивали су се с његовим књижевним ликовима, подносили тужбе суду. Било је и афера по новинама, мољакања да уредници на време плате хонораре, управници позоришта тантијеме. Жигосао је и описивао лицемерје, дволичност и лажни патриотизам београдске чаршије, од исте био оптуживан да није на прави начин стао уз свој народ. Отимао је Бора од сна и заборава крхотине људских судбина, уобличавао их у чудесне приповедачке венце, враћао своме граду заувек. Рањив и осетљив на сваку бол, шкртим речима исписивао је неслућене тајне своје осамљености. Није измишљао, али је однекуд памтио. Говорио је даје за њега писање што и орање. Орање јесте једноставна, али и веома тешка пољопривредна радња. И те како се разликује узорана њива од неузоране. Из сваке Борине реченице осећамо силну чежњу за једноставношћу, жељу да прича буде испричана (ако је могуће) без помоћних глагола и поштапалица. Зато је

Милан Кашанин могао написати: «Бора је имао један стил који је био савршено адекватан његовом начину осећања, а то и јесте стил». Моји књижевни јунаци изгнани су из својих градова и села; хвала Борином Врању што их је прихватио, нека их огреје сунце Јужне Србије. У Врању, 29. III. 1998. год.

ЈОВАН РАДУЛОВИЋ рођен је 29. септембра 1951. године у Полачи код Книна. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Книну. Почео студије књижевности у Задру, дипломирао на Филолошком факултету у Београду. Радуловићевог родног места више нема. У септембру 1995. године, «Вечерње новости», преносећи извештај једне комисије Уједињених нација о попаљеној Крајини, између осталог пишу: «У селу Полачи, у засеоку Радуловићи никога нема. Пуста је и родна кућа књижевника Јована Радуловића који је у својим делима описивао крај и судбину овог народа...» Објавио је три књиге приповедака: Илинштак, Голубњача, Даље од олтара, романе Браћа по матери и Прошао живот, драмске позоришне текстове Голубњача и Учитељ, Доситеј, те књигу документарно-прозних и есејистичких записа По Српској Далмацији. Књигу прича за децу Замка за зеца. Све Радуловићеве књиге објављене су у више издања. Драмски текст Голубњача извођен је у позориштима у Новом Саду, Београду, Крагујевцу и Приштини. Голубњача је

Април 2009.

у избору Телевизије Београд и «Вечерњих новости» изабрана међу десет најбољих драмских текстова написаних на српском језику 1944 – 1994. На Фестивалу малих сцена, у Новој Горици (Словенија) 1983. Голубњача је проглашена за најбољу представу. По роману Браћа по матери, режији Здравка Шотре, снимљени су истоимени филм и телевизијска серија. Филм је награђиван на фестивалима у земљи и иностранству. На Те-

левизији Београд изведене су Радуловићеве драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера и Свирач (по Миловану Глишићу), Никољдан 1901. (по Сими Матавуљу). Приредио је за штампу Изабрана дела Владана Деснице и Изабрана дела Мирка Королије. Радуловићеве приповетке преведене су на енглески, руски, талијански, шведски, мађарски,

украјински, немачки и македонски језик. Радуловић је добитник Октобарске награде града Београда, Андрићеве награде, награде «Исидора Секулић», Грачаничке повеље, награде «Јоаким Вујић», награде «Браћа Мицић», награде «Бора Станковић», награде Виталове књижевне фондације «Златни сунцокрет» и награде «Бранко Ћопић». Живи у Београду.

На Московски патријарашки престо изабран митрополит Смоленски и Калининградски Кирил Увече 27. јануара у храму Христа Спаситеља у Москви проглашен је резултат избора за предстојатеља Руске православне Цркве. Рјешењем Помјесног Сабора на московски патријарашки престо изабран је Митрополит смоленски и калининградски Кирил. Избор новог предстојатеља Руске Цркве огасили су ударци великог звона на звонику храма Христа Спаситеља у Москви. Како је саопштио предсједник Комисије за бројање гласова Митрополит екатеринодарски и кубански Исидор у тајном гласању узела су учешћа 702 делегата сабора. Број гласачких листића послије гласања је 700 од њих важећих 677 и неважећих 23. На завршетку гласања Митрополит смоленски и калининградски Кирил је добио 508 гласова, док је други кандидат Митрполит калушки и боровски Климент добио 169 гласова. По завршетку гласања новоизабрани Патријарх је одслужио благодарствени молебан. Митрополит Кирил (Гундјајев) је рођен у Лењинграду 20. 11. 1946. г. Године 1967. завршава Лењинградску богословију, а 1969. г. Лењинградску духовну академију. Замонашен је 1969. г. и рукоположен у чин јеромонаха од стране Митрополита лењинградског Никодима. Године 1973. је постао архимандрит и представник Московске патријаршије при Свјетском савезу цркава у Женеви, а 1974. је постао ректор Лањинградске духовне академије и семинарије. За Епископа виборског викара лењинградске Епархије је хиротонисан 1976.г. Већ 1977. г. постаје Архиепископ. У новембру 1989.г. назначен је за предсједника Одјела вањских црквених послова и потаје стални члан Светог синода РПЦ-е, а 25. фебруара 1991. постаје митрополит. Преузето са: www.pravoslavie.ru

23

24

БЕСЕДА НАЈСВЕТИЈЕГ ПАТРИЈАРХА МОСКОВСКО 1. ФЕБРУАРА 2009. ГОДИНЕ У САБО Москва, 1. фебруара 2009. године Ваша Блаженства, Предстојатељи и представници Светих Божјих Цркава! Многопоштовани Дмитрију Анатољјевичу Медведеве, Председниче Руске Федерације! Многопоштовани Владимире Владимировичу Путине, Председниче Владе Руске Федерације! Многопоштовани председници и представници дражава чији народи бораве у окриљу Московске Патријаршије, представници других земаља! Преосвећена сабраћо архипастири! Свечасни оци, матушке игуманије, драга у Христу браћо и сестре! Извољењем Светога Духа и чланова Помесног Сабора Цркве наше, сада мене недостојног узведоше сабраћа моја на престо Патријараха московских и све Русије, и из руку њихових добих одличја патријарашког достојанства. Ваше молитве, ваша добра лица крепе ме данас и управљају пред почетак патријарашког подвига који не може бити ни лак ни лишен потешкоћа. Господ и Црква полажу на мене тежак крст чије ношење захтева потпуну преданост и потпуну посвећеност том служењу на које сада бејах призван трократним седањем на патријарашки престо. Није случајно што се на рамена Патријархова полаже велики параман – символ одрицања од свега што није патријарашко служење, символ готовости на верност Богу до краја, предавањем себе послушању Његовој вољи по слици Оног Који је „унизио себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту” (Флп. 2, 8). Нема, нити може бити у животу патријарховом ничег личног, приватног: сам он и цео живот његов у целости припадају Богу и Цркви, његово срце страда за народ Божји, особито за оне који су отпали од црквеног јединства и који још не нађоше веру. Патријарашко служење је посебан духовни подвиг. Тај подвиг је немогуће вршити усамљено или уз подршку ограниченог круга истомишљеника. У тај се подвиг молитвеним општењем и саборним делањем укључује сав епископат, сва пуноћа Цркве са свом разноврсношћу дарова својствених њеним члановима. Стога, будући свестан своје недостојности, са великим унутарњим трепетом узлазим сада на Горње патријарашко место, смирено поверавајући себе молитвеном заступништву пред престолом Божјим мојих светих претходника – светих архијереја кијевских и московских. Мој мисаони поглед управљен је и ка Најсветијим Предстојатељима Цркве наше, особито ка онима који су вршили ову службу у новије време, почев од светог патријарха и исповедника Тихона па све до приснопамјатног Најсветијег Патријарха Алексија II. Патријарх је чувар унутарњег јединства Цркве и заједно са сабраћом по епископској служби чувар чистоте вере. За

мене је посебан Божји знак то што се патријарашко устоличење врши данас, на дан спомена Светог Марка Ефеског – одважног заштитника и поборника православне вере. Задатак патријархов је да не дозволи да разлике у мишљењима, којих по речи апостоловој „треба да буде” (1. Кор. 11, 19), прерасту у расколе, расуло и лажна учења. Патријарх се мора бринути о томе да свака личност у свој својој непоновљивости нађе своје место у црквеном организму и, истовремено, да неслагања не нарушавају дух љубави и не слабе заједничке напоре у изграђивању Дома Божјег. „У главном – јединство, у споредном – слобода, у свему – љубав”. Те речи светог Викентија Леринског треба да остану руководећи принцип црквеног живота. Патријарх је заштитник спољашњих канонских граница Цркве. То служење добија посебан значај у ситуацији која је настала после образовања независних држава на простору „историјске Русије”. Уважавајући њихов суверенитет и старајући се о добру сваке од тих држава, Патријарх је у исто време позван на бригу о одржавању и јачању духовних веза међу народима који их насељавају, ради очувања оног система вредности који свету објављује јединствена правосла цивилизација Свете Русије. Посебна брига Патријарха биће црквена проповед духовно-моралних идеала у складу са реалношћу современог живота. Сведочанство о истини и лепоти Павославља може бити прихваћено и усвојено само онда када људи јасно схвате значај тог сведочанства за свој лични, породични и друштвени живот, и науче да повезују вечне Божанске речи са реалношћу свакодневног живота, са његовим бригама, радостима и тугама.

25

ОГ И СВЕ РУСИЈЕ КИРИЛА ПОСЛЕ УСТОЛИЧЕЊА ОРНОМ ХРАМУ ХРИСТА СПАСИТЕЉА Повезати православну веру и јеванђељски морал са свакодневним мислима, очекивањима и надањима људи, значи помоћи им у одговарању на најсложенија питања савременог доба везана за морал и поглед на свет. Вера ће постати разумљива и реално потребна, и поред свег мноштва и противречности погледа и убеђења која постоје у друштву, онда када човек схвати и дубоко осети несумњиву исправност и снагу оне поруке коју сам Бог пружа људима кроз своје Откривење. Не може људска мисао и људска реч бити снажнија од речи Божје. А ако та очигледна истина не постаје очигледна многим људима, то само показује да се лепота и убедљивост Божанске Речи помрачује оним што данас називамо „људским фактором”. Сведочење Цркве свету не подразумева само проповед са црквене катедре, него отворен, добронамерен и заинтересован дијалог у коме обе стране и говоре и слушају. Кроз такав дијалог истине вере постају у најмању руку разумљиве, јер улазе у стваралачки и жив додир са мислима и уверењима људи. А Црква се обогаћује кроз такав дијалог сазнањем о томе шта представља савремени човек са својим начином мишљења и питањима упућеним Цркви. Такав дијалог доприноси и већем узајамном разумевању међу људима различитих погледа и убеђења, укључујући и религиозна, и потпомаже учвршћење мира међу људима и слоге у нашим друштвима и државама. У оквиру добронамерног дијалога и сарадње на уставној основи треба да се развијају и црквенодржавни односи, служећи добру Цркве и државе, служећи добру народа. Предстојатељ сваке Помесне Цркве по-

зван је да се заједно са сабраћом из других Цркава стара о јединству Васељенског Православља. Благодарећи за заједничку молитву присутним Првојерарсима и представницима Светих Православних Цркава, сведочим да ћу увек бити отворен за дијалог са Црквама-Сестрама и за заједничке напоре који би нам помогли да учврстимо и усавршимо свеправославну сарадњу, да постигнемо бољу координацију пастирских и мисионарских напора. Предмет наше посебне бриге биће млади, који данас имају посебно снажну потребу за духовним руковођењем. У доба моралног релативизма, када пропаганда насиља и разврата граби душе младих људи, ми не можемо мирно чекати да се они обрате Христу – ми треба да идемо у сусрет младима, ма како то тешко било нама, људима средњих година и старијим, помажући им да нађу веру у Бога и смисао живота, а уједно и да стекну свест о томе да постоји истинска људска срећа. Снажна личност, јединствена и многодетна породица, солидарно друштво – све је то резултат оног начина мишљења и оног начина живота који проистичу из искрене и дубоке вере. Наш хришћански дуг је брига о страдалнима, сиротињи, сиромашнима, инвалидима, старима, затвореницима, бескућницима, о свима којима можемо помоћи да нађу наду. Глас Цркве треба да буде у исто време и глас слабих и лишених власти који ишту правду. Предстоје нам многа и тешка дела. И ја се сада присећам светих завештања првог и петнаестог Патријарха. „Добро је дело украшавање и подизање цркава”, писао је свети Патријарх Јов, „али ако се у исто време будемо каљали страстима, Бог неће поштедети ни нас ни наше цркве”. „Дићи ће се, као што је не једном било, из пепела и из бездана греховног нова Русија – Русија која је свету подарила многе подвижнике вере и благочашћа, Русија која гради храмове у градовима, селима и срцима, Русија која зрачи целом свету правдом и љубављу, света Русија”. Дај Боже да ове надахнуте речи Светејшег Патријарха Алексија II постану пророчке. Од срца благодарим свима овде окупљенима на молитву. Надам се да ваша молитвена подршка, као и заступништво пред Богом целе Цркве за мене, никада неће престати. Свим Архипастирима, пастирима и чедима Цркве наше упућујем свете речи Апостола Павла: „Браћо, радујте се, усавршавајте се, утешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама” (2. Кор. 13, 11). Амин. Интернет-журнал: Православие, http://www.pravoslavie.ru/jurnal/29121.htm Превод са руског: СНЕЖАНА ЈЕЛЕСИЈЕВИЋ

26

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Април 2009.

СЛАВА ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ Г.Г. ФОТИЈА На празник Часних верига Светог апостола Петра (29. јануара 2009. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење игумана манастира Крке, Крупе и Драговића и свештенства Епархије далматинске. Након Свете Литургије игуман манастира Крке архимандрит Герман је пререзао славски колач и благословио славско кољиво и честитао Епископу Фотију његову крсну славу. У својој надахнутој бесједи Епископ Фотије је захвалио свим присутним свештеницима и вјерном народу што су узели учешћа на овом молитвеном слављу. Епископ је позвао све присутне да следују примјеру апостола Петра који је након многих падова устајао и својим житијем посвједочио да човјеку никад није касно да спасава себе и душу своју јер се управо апостол Петар три пута одрекао Христа али је и пострадао ради Христа. Из свог смирења апостол је пострадао стрмоглавце распет на крсту рекавши да је због свог одрицања недостојан да страда као његов Господ. По рјечима Епископа Фотија и ми данашњи православни хришћани често знамо да паднемо ради своје слабости али морамо и да се подигнемо по угледу на свете апостоле Петра и Павла који су заштитници православне Далмације. На трпези љубави госте је поздравио свечар Епископ Фотије пожелевши свима благослов

Божији и свако добро. У име свештенства, свештеномонаштва, богослова и православног народа Епархије далматинске Епископу Фотију је честитао славу протојереј-ставрофор Петар Јовановић из Задра. Прота Петар је истакао све досадашње успјехе на духовној и материјалној обнови у Епархији далматинској које је Епископ Фотије у току свог десетогодишњег служења постигао. На крају ове свечаности сви присутни су пожелели свом Епископу да још много година ради на добро свог народа и на корист православне Цркве.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Април 2009.

ЦРКВА МОРА ДА НАДИЛАЗИ СТРАДАЛНЕ ИСТОРИЈСКЕ ТОКОВЕ ШИБЕНИК, 1. ФЕБРУАРА (СРНА) – Његово преосвештенство епископ далматински Фотије изјавио је да у Далмацији, гдје је прије 1995. године живјело више од 100.000 православних Срба, данас има између 20.000 и 25.000 становника српске националности. Епископ Фотије је у интервјуу Срни рекао да су се у Далмацију вратили већином старији људи „који су при крају својих животних подвига”, истакавши да има доста разлога што је такво стање. „На првом месту су економски разлози, али наравно да су у то укључени и политички. Преко лета велики број православних Срба из Далмације долази у родни крај и обилазе наше цркве и манастире, али их мали број, нажалост, остане да и даље ту живи, јер су услови за живот и повратак још веома тешки”, нагласио је епископ Фотије. Он наводи да честе нападе на црквене објекте у Епархији далматинској, па и на саму Епископију у Шибенику сматрају као „додатни крст и израз свједочења православне вјере”. „Ми не мрзимо људе, који чине такве ствари већ се покушавамо молити Богу за њих. Томе нас учи наша православна вера и етика. Друга је ствар, шта би требало да у таквим случајевима чине држава и надлежне државне институције”, навео је епископ далматински Фотије. Он је додао да је, осим на црквене објекте, било и директних напада на Србе повратнике широм Далмације због чега је Епархија неколико пута морала

да пише званичан допис предсједнику Хрватске и предсједнику Владе, да заштите православне Србе повратнике на просторима ове епархије. Према њиховим сазнањима, пронађен је веома мали број починилаца. „Ти повремени инциденти и напади на Србе повратнике, показују да још нема потпуне слободе и демократије на овим просторима, што веома негативно утиче и на евентуални повратак других избеглих Срба”, нагласио је епископ Фотије. Епископ је навео да Црква и у тим околностима мора бити та која „надилази страдалне историјске токове, не негирајући ту реалност, али ипак дајући наду у превазилажење тих мука и страдања, вјером у васкрсење из мртвих и коначну побједу Божије правде”. Епископ Фотије сматра да је већи проблем у томе да законски од државе, као и од медија тако нешто буде жигосано као зло, недопустиво и кажњиво, чиме би се стварала атмосфера слободе и заштите свих људи и народа, без обзира на њихову различитост у вјери и култури. Он наводи да је то дуготрајан процес и да треба да се достиже, уз садејство свих надлежних и мјеродавних државних фактора. Владика истиче да у Епархији далматинској, посебно у великим градовима као што су Сплит, Шибеник и Задар, има случајева да се српска дјеца поново крштавају у Римокатоличкој цркви, на шта су ра-

није указивали и свештеници загребачких парохија. Таквих случајева, каже, највише има у тзв. мјешовитим браковима, гдје се православна дјеца „веома лако утапају у доминантну већину римокатоличког становништва”. „Ми, као Црква, покушавамо да спречимо ову појаву

нашим обраћањима, као и радом свештеника на парохијама. Пресудна ствар за решење овога проблема била би потпуна слобода вероисповедања и да су људи те слободе свесни, односно да је она видљива у практичном животу. Све док тога нема, људи ће се по својој слабости приклањати овим другим решењима”, сматра епископ Фотије. Он је рекао да је у унутрашњости Далмације много боље стање, наводећи примјер Буковице и Книнске крајине, гдје има више од 300 православне дјеце, која похађају вјеронауку.

27

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

28 „То је за наше услове у Далмацији веома значајна и велика ствар”, истакао је епископ Фотије. Говорећи о српским богомољама, епископ Фотије је рекао да је Епархија до сада успјела да обнови велики број парохијских цркава и додао да су обновљени и сви далматински манастири, који имају и своја братства. „Обнову је већином финансирала Епархија далматинска, али, хвала Богу, у последње време има све више Срба Далматинаца из света, који се укључују у обнову парохијских цркава. Такав случај имамо тренутно

у Бенковцу, Кашићу и у Имотском. Хвала Богу да је тако, јер се по томе види да Срби овога краја нису заборавили своје светиње и да имају љубави према њима, па их због тога желе обновити”, додао је епископ Фотије. Он је нагласио да је веома значајна помоћ стизала и од Министарства вјера Србије без које, како је рекао, не би могли учинити веома битне ствари и изразио наду да ће те помоћи бити и убудуће. Када је ријеч о помоћи хрватске државе, епископ далматински је истакао да је неколико објеката, као што су црква

Април 2009.

Светог Илије у Задру, манастир Крупа, Саборна црква у Шибенику, регистровано као културни споменици и да их помаже Министарство културе. Та помоћ је, наводи, „нажалост, мала, али у сваком случају постоји и то је добро”. „Ми се трудимо да цару дајемо цареву, а Богу Божије. То значи да уважавамо околности у којима живимо, али да и у тим животним распећима живимо Литургијом и богослужењем наше Цркве, обожујући тако своје душе и припремајући се за вечно Царство Божије”, рекао је епископ Фотије. Разговарала: Марија Богдановић

СЛАВА БОГОСЛОВИЈЕ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У МАНАСТИРУ КРКИ Празник Света Три Јерарха (12. 02. 2009.), слава Богословије свечано је прослављен у манастиру Крки, древној светињи Далматинске епархије. У предивном амбијенту и молитвеној атмосфери служена је Света Архијерејска Литургија са архипастирским благословом и духовним окриљем Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија. Ово молитвено евхаристијско сабрање, сажето у евхаристијском приносу Тела и Крви Господње, оку-

пило је поред Преосвећеног Владике Фотија и Његово Преосвештенство Епископа стобијског Г.Г. Давида и Преосвећеног Владику горњокарлочког Г. Г. Герасима, уз саслужење свештенства и монаштва архиепископије охридске и епархија горњокарловачке, захумско-херцеговачке, осјечко-пољске и барањске, сремске, бачке и далматинске. Овом молитвеном сабрању претходило је свечано празнично богослужење и предавање

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Април 2009.

Његовог Преосвештенства Епископа стобијског Г. Давида на тему: „Историјат Охридске Архиепископије и савремено стање Цркве у Македонији”. Свечани тон предпразничном и празничном расположењу дао је мушки хор из Београда под управом ђакона Владимира Руменића. После заамвоне молитве уследио је чин благосиљања славског кољива и резање славског колача, после чега је уследила трпеза љубави, која је завршена Духовном академијом и културно-уметничким програмом хора из Београда. Поводом славе Богословије, која ове године обележава велики јубилеј 45- годишњицу обнављања високошколске просветне установе, ову древну светињу посетило је мноштво верника Далматинске епархије, као и угледни гости г. Јовановић изасланик Екселенције амбасадора Р. Србије г. Радивоја Цветићанина, г. Војислав Станимировић предсједник СДСС-а, представици локалне самоуправе и гости из Богословије Св. Арсенија Сремца из Сремских Карловаца и остали угледни гости.

СРЕТЕЊЕ У ДАЛМАЦИЈИ На празник Сретења Господњег (15. 02. 2009.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Рођења Пресвете Богородице у Пољицима. Епископу су саслуживали игумани манастира Крке и Крупе и свештеници из задарског краја. Пред препуном црквом Епископ је похвалио рад и залагање о. Петра пароха задарског који је настојатељ овога храма и његових сарадника који се труде да кроз обнову светиња обнове и духовни живот на овом подручју и у овој парохији. Након Литургије вјерни народ је послужен у порти храма, а нарочито се могло видјети на лицима присутних радост што се Епископ и Црква непрестано брину за духовни напредак и добро овога народа.

29

30

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Април 2009.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ЛАЗАРИЦИ На празник светог Симеона Богопримца (16. 02. 2009. г.) служена је Света Литургија у манастиру Лазарици на Далматинском Косову. На Светој Литургији је началствовао Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, а саслуживали су монаси манастира Крке, Драговића и Лазарице и свештеници Епархије далматинске. Празник светог Симеона Богопримца је Крсна слава настојатеља манастира Лазарице јеромонаха Симона, па је на крају Литургије пререзан славски колач и благословено кољиво у славу Божију и спомен на овог великог светитеља. Славље је настављено трпезом љубави коју је домаћин отац Симон приредио у новом манастирском конаку. У својој бесједи на Литургији и на ручку Епископ је пожелио да Бог да да се настави на материјалној и духовној обнови ове светиње на корист свих православних Срба овога краја. У плану је да се заврши уређење манастирског дворишта и да се ускоро почне са градњом конака за госте. У овај пројекат би требали да се укључе сви они који имају љубави према манастиру Лазарици, а нарочито Косовљани и људи из книнске околине јер они

најбоље знају кроз историју колико је манастир Лазарица значио и значи за очување српства и православља на овим просторима.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Април 2009.

АПЕЛ ЗА ОБНОВУ ХРАМА СВ. КИРИКА И ЈУЛИТЕ У КАРИНУ ДОЊЕМ Благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија почела је обнова храма светог Кирика и Јулите у Карину Доњем. У плану је да се обнови комплетан унутрашњи дио храма у грађевинском смислу и опреми олтар са црквеним сасудима и предметима, као и изгради нови иконостас са иконама. Молимо све православне Србе и све остале људе добре воље да се укључе у обнову наше светиње. Ваше прилоге можете уплатити на девизни и кунски рачун: 2484008-1103562234 Са назнаком „за обнову храма св. Кирика и Јулите”.

ЗАВРШЕНА ПРВА ФАЗА ОБНОВЕ ХРАМА СВ. АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА У БИОВИЧИНОМ СЕЛУ У славу Божију ових дана завршена је прва фаза обнове храма св. апостола Петра и Павла у Биовичином Селу. Обнова се састојала у скидању дотрајалог и постављању новог кровишта са комплетном рестаурацијом дрвене конструкције, што увелико доприноси и новом, љепшем изгледу храма. Досадашњи радови финанцирани су добровољним прилозима вјерника и средствима Епархије далматинске, а како по благослову Епископа далматинског Г.Г. Фотија планирамо и даљње радове на храму, молимо све добронамјерне људе и

православне Далматинце да у складу са својим могућностима и даље учествују у овом богоугодном дјелу. Своје прилоге можете слати на:

Erste & Steiermärkische Bank d.d. рачун: 402006-1100413106 с назнаком за „обнову цркве у Биовичином Селу”.

31

32

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недељу Сиропусну (01. 03. 2009.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о предстојећем великом посту који је у Цркви установљен као спомен на пост Господа Исуса Христа у јорданској пустињи и као спомен на излазак јеврејскога народа из египатског ропства у време пророка Мојсија. Суштину поста открива нам Свето Јеванђеље, а то је потреба да непрестано и непрестано установљујемо заједништво са Богом и ближњима, а да се истовремено одричемо онога што је пролазно и земаљско и што најчешће води сукобима и раздорима. Отуда се може слободно рећи да је данашњем свету насушна потреба откривати суштину јеванђелскога поста, као и молитве, јер је то једини истински пут који овај свет води ка Васкрсењу.

Април 2009.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Април 2009.

ПОСЈЕТА ЕПИСКОПА ФОТИЈА ПАРОХИЈИ БЕНКОВАЧКОЈ У недјељу (01. 03. 2009. г.) након одслужене Литугије у манастиру Крки Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије обишао је парохију бенковачку. Приликом посјете Епископ је обишао храм у Бенковцу чија обнова захваљујући донацији г. Петра Матића родом из Бенковца хвала Богу одлично напредује. До сада је завршено вањско уређење фасаде на храму и уређење порте, а предстоји унутрашње уређење храма и осликавање. Послије обиласка храма светог Јована у Бенковцу Епископ је у пратњи протонамјесника Љубомира Црнокрака пароха бенковачког и игумана манастира Крупе и Крке обишао и

село Јагодњу и храм светог Симеона столпника који је такођер у фази обнове захваљујући љубави људи из овог села који се налазе широм свијета, али не заборављају свој крај и свој храм. Да је парохија бенковачка у фази тоталне обнове Епископ се увјерио у селу Лишанима Тињским гдје се такођер донацијом г. Душка Јокића врши комплетна обнова храма свете Тројице. Поред обнове храма г. Јокић је и финанцирао куповину десетак трактора које је подијелио својим мјештанима како би им олакшао повратак и нови почетак на њиховој вјековној земљи. Парох је упознао Епископа и са тренутним стањем у Бе-

нковцу и околини, гдје се још увијек народ бори за основну егзистенцију и за своја људска, вјерска и национална права. Нажалост, још увијек се не види крај свим проблемима, јер још увијек постоје људи који желе да својом мржњом заразе све не гледајући на штету коју наносе свом народу и својој души.

ПРЕЂЕОСВЕЋЕНА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је у сриједу (04. 03. 2009.) служио Пређеосвећену Литургију у манастиру Крки. Епископу су саслуживали свештеномонаси манастира Крке и Лазарице и епархијски ђакон Дајан Трифуновић. На Светој Литургији су се причестили сви ученици богословије и присутни вјерници. Пређеосвећена Литургија која се служи у току Великог поста је управо настала са циљем да хришћани што чешће приступају Светим Тајнама да би што достојније дочекали празник Васкрсења Христовог.

33

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

34

Април 2009.

СЛУЖЕЊА ЕПИСКОПА ФОТИЈА У петак (06. 03. 2009. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Покрова Пресвете Богородице у Книну. У току Литургије причестио се велики број присутног народа. На Теодорову суботу Епископ је служио Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У својој бесједи Епископ је истакао значај подвига и као примјер навео светог Теодора Тирона који је својим мученичким подвигом укрепљивао и кријепи православне хришћане. Епископ је такођер поучио ученике богословије о значају поста и молитве који су неизоставни дио живота сваког хришћанина. Након Свете Литургије владика је обишао монахињу Параскеву која се лијечи у книнској болници. Сестра Параскева је већ неколико година монахиња у манастиру Крупи и сви посјетиоци и ходочасници ове светиње је познају као гостољубиву и увијек срдачну домаћицу која је сваког дочекала са љубављу. Владика јој је пожелио сваки благослов Божији и скоро оздрављење.

НЕДЈЕЉА ПРАВОСЛАВЉА У ЗАДРУ У прву недјељу поста (08. 03.

2009.) Црква прославља успомену на побједу православља над јересима, а ова успомена је установљена након Седмог васељенског Сабора. Ова недјеља је названа Недјеља православља и свечано се прославља у читавој Цркви. У далматинској Епархији овај празник се по традицији најсвечаније прославља у Задру гдје је ове године као и претходне Свету Архијерејску Литургију служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархије далматинске. За пјевницом су пјевали матуранти Богословије

Света Три Јерарха из манастира Крке. У својој надахнутој омилији Епископ је поздравио сабране

вјернике од којих су се многи у току Литургије причестили и пожелио им сваки благослов Божији. Епископ је поу-

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ чио вјерне о значају причешћа, поста и молитве, а нарочито је истакао љубав као врлину коју треба да има сваки хришћанин према свом ближњем. Владика је својом бесједом покушао да охрабри православне вјернике града Задра и околине да

убудуће слободно исповиједају своју вјеру, примају у своје домове свога свештеника и своју дјецу шаљу на православну вјеронауку која још увијек из много разлога није оживјела у задарским школама. На крају Литургије Епископ је вјернима подијелио нови

Април 2009.

број часописа Крке који излази већ шест година и редовно се дијели вјернима са циљем да се упознају са својом вјером, са својом традицијом и са актуелним догађајима у Епархији далматинској и православној Цркви.

ЕПИСКОП ФОТИЈЕ У ПОСЈЕТИ РАВНИМ КОТАРИМА Дана 13. 03. 2009. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије у пратњи игумана манастира Крке архимандрита Германа посјетио је парохију Равни Котари и храм светог Георгија у Биљанима Горњим. У оквиру посјете Епископ је подијелио помоћ повратницима који живе у овој парохији. У разговору са вјерницима Епископ се упознао са актуелним проблемима и животом народа у овом крају. По ријечима људи из Биљана и Смилчића највећи проблем је слаб повратак становништва, јер се до сада јако мали проценат људи вратио на своја огњишта, а они који су се вратили су већином људи старије животне доби. Други проблем који истичу Срби из Равних Котара, али и из осталих дијелова Далмације, је недавни Закон о пољопривредном земљишту јер се овим законом врши нова национализација српске земље. Наиме, људи који не буду обрађивали своју земљу мораће да плаћају високе порезе на необрађену земљу, а уколико не буду плаћали земља ће им бити одузета. Овим законом ће највише бити оштећени избјегли Срби који неће моћи да обрађују своју вјековну земљу и тако ће остати без ње. До сада су земљу отимали појединци (има много примјера у Далмацији гдје црквену имовину или имовину Срба користе „заслужни грађани”). Тако напримјер имовину манастира Крке коју су монаси вјековима сабирали користи уз прећутни благослов власти досељени Јањевац, а на пољима по Равним Котарима која су припадала и припадају Србима своја стада напасају локални моћници и за њих не постоји ни један

закон. Ово нису једини случајеви угрожавања приватне имовине, али се о њима мало зна и нажалост не упознаје јавност. Нови закон ће бити легализација одузимања земље слично времену након II свјетског рата у вријеме комунистичког режима. Благословом Епископа Фотија наставиће се радови на неколико цркава у парохији Равни Котари и на парохијском дому у Смилчићу гдје од прошле јесени станује парох Миле Савичић.

35

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

36

Април 2009.

ЗА ИСТИНУ О ВАТОПЕДУ Уредништву Блица Београд Уважена господо, Поводом Вашег текста Афера «Ватопед», објављеног у Блицу (28. 12. 2008. год.), осећамо моралну обавезу да кажемо и другачију реч, везану за свештени манастир Ватопед на Светој Гори. Стицајем околности Епархија далматинска је добила текст манастира Ватопеда, који је био упућен свим званичним државним институцијама у Грчкој, из којег се јасно види, да је манастир Ватопед све трансакције око спорног земљишта вршио сходно законским прописима. Поред тога, сматрамо да ми Срби не треба олако «да се бацамо каменом» на

свештени манастир Ватопед, који данас има преко 110 монаха. Поред тога, у манастиру Ватопеду свакодневно борави по 150 људи са свих страна света. Сви они и по неколико дана остају на конаку у манастиру и бивају угошћавани сходно типику и правилу Свете Горе Атонске. Ко је било када био у Ватопеду, зна и видео је да се у Ватопеду не живи расипнички, већ непрестаном молитвом. Наш свети Сава је био ватопедски монах и управо је из Ватопеда заједно са својим оцем, светим Симеоном, основао манастир Хиландар, као престо српске духовности до дана данашњег. Зато сматрамо да наводи у вашем тексту Афера «Ватопед» не стоје, већ се пре темеље на информацијама са «ши-

роког пута» недобронамерних медија. Не треба да заборавимо ни то да чувајући достојанство свештеног манастира Ватопеда, чувамо и достојанство своје православне вере и својих светиња и манастира, који се, не дао Бог, колико сутра, могу наћи на удару, ко зна којих сила и моћника овога света. Шибеник, 28. 12. 2008. год. Епископ далматински Фотије

ПРЕДСЕДНИК МЕСИЋ ПОСЕТИО МАНАСТИР КРУПУ У среду (18. 03. 2009.) у послеподневним часовима, председник Р. Хрватске г. Стјепан Месић са својим сарадницима посетио је манастир Крупу. Председника републике у Крупи су дочекали Епископ далматински г.г. Фотије и игуман манастира Крупе Гаврило Стевановић, као и градоначелник града Обровца др Анте Жупан и представници локалне самоуправе општине Обровац. Приликом ове посете председник Месић је прво обишао манастирску цркву, а затим и ризницу манастира Крупе. После тога у манастиру је припремљен ручак за све званичне госте. Поздрављајући високог госта за трпезом љубави, епископ Фотије је између осталог рекао да је мисија Цркве у овоме свету сведочење Истине, али не истине као философске категорије већ истине која је Исус Христос. С друге стране, држава по учењу још старогрчког философа Платона треба да тежи остварењу идеје добра тј. добробити свих њених грађана.

Захваљујући се на речима поздрава и добродошлице, председник Месић је најпре изразио радост што је манастир Крупа као значајан културни споменик обновљен. Потом је изразио наду да ће се избегли Срби из задарског залеђа и обровачке општине у што врећем броју вратити у својим кућама, јер би то допринело потпуној нормализацији живота на овим просторима северне Далмације.

Април 2009.

Прилози из Канаде ( у канадским доларима ) Протојереј Љубо Рајић 40, Зоран Војиновић 20, Михаило Миличевић 10, протојереј Милојко Димитрић 20, Остоје Шопић 20, Ђорђе Шопић 20, Ђорђе Цимеша 20, протојереј Драго Кнежевић 20, Марија Глишић 20, Душан и Биљана Гавриловић 20, Недељко Мијатовић 5, Славиша Вергош 20, Милош Томашевић 20, Драгица и Никола 20, Мирко Латковић 20, Милош Катић 21, Илија Билбија 20, Илија Кукољ 20, Недељко Шкобић 20, Бранко Радивојевић 20, Саша Брстина 20, Н. Н 2, Душан Кнежевић 20, Сава Трифуновић(Јакомир) 20, Мирко Загорац 20, Мила и Војо Радмиловић 60, Ђуро Т. Кашић 15, Милан Бабић 35, Мићо Драговић 5, Остоје Маглов 10, Маница Арон 10, Јово Анђелић и Томислава 60, Бранко Зелембаба 20, Илинка Којтаз 20, Роса Илић 20, Драган Ранчевић 20, Недељко Мијатовић 5, Урош Бољанић 20, Милић Напијало 20, Бранко Радојчевић 20, Ненад Скробоња 20, Јасмина Младеновић 20, Тома Сајић 20, Саша Брстина 20, Душан Кнежевић 20, Н. Н. 2, Бато Новаковић 20, Душан и Нада Шушњар 20, Бошко Билић 10, Вељко Обрадовић 10, Тоде и Милица Јовановић 20, Анђа и Дако Куруц 10, Сана Радивоша 10, Драгица Симић 10, Коса и Мирко Манојловић 10, Перица М. Манојловић 30, Новица Суботић 10, Светозар Јовановић 5, Јован Рњак 20, Јово Мишчевић 20, Миленко Топаловић 15, Марко Митровић 10, Драган Шотић 10, Драгутин Минић 10, Петар Мирковић(Корби Енглеска) 20, Емилија Мирковић 20, Јаворина Босанчић 20, Раде Смиљанић 20, Милица Смиљанић 20, Владо Простран 40, Мира Драгичевић 20, Јелица Андић 20, Мирко Зраковић 20, Васо Лукић 20, Владимир Живковић 20, Балаћ 20, Маринко Марић 20, Никола Драгичевић 20, Петар Цинцаревић 20, Горан Поповић 20, ипођакон Ђорђе 20, Неђо Кубура 20, Александар Лалић 20, Ристо Росуљаш 20, Весна Царић Попић 20, Гојко Роглић 20, Н. Н. 20, Вујо Јурковић 5, ресторан Јово Мишчевић 20, Драгица Живић 20, адвокат Петар Борковић 20, Анђа Јовановић 20, Ђуро Т. Кашић 20, Јагода Ченић 20, Симо Никић 20, Предраг Тодорић 20, Никола Вигњевић 20, Ђука и Владо Орељ 60, Живко Вујић 20, Биља и Тоде Јовановић 60, Никола Врачар 20, Стево Ивковић 20, Миле Мравовић 20, Марко Четник 24, Ђуро Т. Кашић 10, Мирко Загорац 20, Остоје Маглов 20, Невенка Злокапа 20, Ратко Лукић 5, Бошко Митић 20, Милан Аврамов 20, Вељко Станојчић 20, Боја Стојисављевић 20, Милорад Шормаз 20, Копо Мелишић 20, Љубисав Лазић 5, Божо Дамјановић 20, Милан Драговић 20, Бранко Винчић 20, Миле Вуковић 20, Небојша Жекоњић 10, Мирко Борић 10, Весна Мандић 20, Зоран Ракић 20, Драган Брајковић 10, Славица Окмор 10, Велибор Јовчић 50, Драгослав Богићевић 40, Горан Вујановић 20, Н. Н. 20, Предраг Терзић 5, Трифун Милковић 5, Анкица и Петар Тинтор 20, Душанка и Шпиро Шукара 20, Драган Андић 10, Јово Драгаш 20, Бата Новаковић 5, Драган Симић 5, Петар Преочанин 20, Димитрије Обрадовић 10, Дане Владетић 5, Ђуро Будимир 5, Светлана Атанасковић 10, Пава Радић 20, Ратко и Радиша Теофиловић 20, јереј Миодраг и попадија Томка Топаловић 20, Мато Лебел 20, Драгутин Максић 20, Љубомир Лакић 20, Глишо Радиновић 20, Жељко Бијелић 20, Душко Злојутро 20, Милорад Андић 20, Душан симић 10, Боро Мирковић 5, Славен Новаковић 20, Драгослав Ђурић20, Н. Н. 5, Милка Златар 10, Миле Ожеговић 20, Жарко Саковић 50, Мирјана и Драган Простран 40, Драго Илић 10, Љубомир

Бабић 10, Пешо Андић 10, Љубомир Мирковић (Ројић) 20, Миро Самарџић 10, Шпиро Попратњак 20, Милорад Перкућин 20, ипођакон Недељко Вујић 20, Јовица Калинић 20, Драгослав Бојковић 20, Данибор Баљак 40, Миломир Стојановић 20, Марон Зравковић 20, Душан Гавриловић 20, Милица и Зоран Радишић 20, Милорад Здјеларић (Монтреал) 10, Ненад Лубарда 10, Гордана Лубарда 5, Ђорђе Цимеша 10, Жарко Смиљанић 10, Срђан Врајевић 20, Милорад Бузаревић 10, протојереј Мирољуб Тодоровић 10, јереј Радован Марић 20, доктор Милица Квајић 20, Јован Крстић 10, Цвико Видаковић 20, Жико Рачић 20, Милорад Видентијевић 10, Божо Стевановић 5, Саво Божићковић 10, Милан Томашевић 20, Недељко Петковић 5, Драгана Поповић 20, Милина Здјералић 10, протојереј Живорад Суботић 20, Илија Ракановић 20, Миодраг Ђуричић 10, отац прото Васо Пејовић 5, протојереј Василије Томић 20, Мирјана Лакић 20, Н. Н. 20, Драган Николић 20, Радован Гајић 20, протојереј Драго Кнежевић 10, Раде Џакула 5, Н. Н. 5, Добро Станишић 5, Јово Мирковић 5, Зоран Симић 10, Миодраг Манојловић 20, Бојана Стојисављевић 10, Петар Драгичевић 10, Миленко Савовић 10, Бранко Зелембаба 20, Тодор Пећер 20, Саша Ђекић 5, Мирко Вујић 5, Василије Николић 20, Свемирка Караџић 10, Ђурђа Божичковић 20, Петар М. Манојловић 10, Владан Јовановић 10, Нико Палас 20, Марко Стефановић 20, Раденка Ракић 20, Јово Драгичевић 20, Младен Николић 20, Глишо Радиновић 20, Аница Ченић 10, Ђорђе Деспинић 10, Драшко Ждеро 10, Драгана и Љубо Бекић 10, Роби Стојановић 5, Мирко Дроњак 5, Светлана Пантелић 10, Милорад Димић 10, Јово Анђелић 40, Драгомир Јавошевић 3, Дејан Миратовић 10, Биљак Никола 10, Здравко Колинац 20, Дане Дујкић 20, Андрија Ђелетовић 10, Миле Србљанин 10, Мирко Цветичанин 5, Гојко Мутић 40, Новица Клисурић 10, Миле Трифуновић 10, Ђуро Кунац 10, Ацо Поповић 20, Гојко Петковић 10, Мирослав Бабић 20, Милош Ерњаковић 5, Владо Шобот 10, Жељко Зубац 10, Станко Ерић 5, Слободан Чуберовић 5, Милан Аврамов 20, Цвијо Пилиповић 5, Зорка Косић 10, Бобан Петровић 10, Зоран Гљивица 10, Бождар Љубомир 10, Никола Новаковић 5, Никола Бојић 50 УСД, протојереј-ставрофор Љубо Раић 20$.

Прилози из Канаде за манастир свету Лазарицу на Далматинском Косoву ( у канадским доларима ) Жељко Шормаз 200 ЦАД, Симо Љубо Петровић (Мелбурн) 100 АУД, протонамесник Милорад Ђурђевић (Шибеник) 100 € (евра), ипођакон Тоде Манојловић 100 ЦАД. Исправка: Анђа и Петар Зарач 20 фунта

Прилози из Канаде скупљени су с благословом Епископа канадског Г.Г. Георгија. Прилоге прикупио ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона Канада. СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

37

38

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com Ђакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари јереј Миле Савичић Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com

СПЦО и Управа парохије у Скрадину јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама опслужује јереј Ђорђе Веселиновић СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Милорад Ђекановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Давор Стојановић Јосипа Јовића 5, 22300 Книн Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022; Mоб.: 098/198-42-73 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/784-51-26; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com

Икона светитеља – ризница Епархије далматинске

Деизис – ризнице Епархије далматинске Фотографија на корицама – Црква светог Георгија (1456.) – Пађени