Krka 036

Година VII. – Број 36

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Преображењски број – 2009. г.

Цијена 10 kn

Успење Пресвете Богородице – Синај 1. стр. – Пророк Мојсије, рад сестринства Тројеручице – Шибеник

Август 2009.

Беседа на Светог Андреја Првозваног

Кад нас грде благосиљамо Mитрополит пергамски Јован

„Јер вас у Христу Исусу ја родих Јеванђељем. Молим вас, дакле, угледајте се на мене”. Ове речи Апостола Павла изабрала је наша света Црква како би се у Евхаристијском сабрању и светлом празновању почаствовао: Андреј који је, према Василију Селевкијском, „апостолског мужества истоимени, први који је Господа надписао себи за учитеља, Апостолског хора почетак”. Ове апостолске речи су оно најприкладније што свештени Амвон (проповедаоница) Мајке Цркве има да истакне за побожно размишљање и духовну

корист на данашњи знаменити празник свештене успомене утемељивача ове Апостолске и Првопрестолне Православне цркве. Јер, ове речи сажимају природу и карактер Цркве уопште, а данашњем Евхаристијском сабрању приличе сасвим посебно. Свјатјејши Владико, Часни хоре Јерераха, и остали поштовани представници најсветијих Православних Цркава,

Најчаснији представници Старешине Рима Благочестива црквена пуноћо, Ако свакој Божанственој Литургији простор и време губе своје својство раздељивања и постају носиоци заједнице живих и усопших, оних близу и оних далеко, Помесне и Васељенске Цркве, историје и есхатона, онда се у данашњој Божанској Литургији ово збива на јединствен начин. Прошлост постаје данашњост благодарећи уотаџбињењу овде свештених моштију двају од најзнаменитијих незаборавних Првостојатеља овог најсветијег Трона: Григорија Богослова и Јована

Кад нас грде благосиљамо ..........................................3

Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Атос – географски положај, биљни и животињски свет ..........................................7

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник

О духовном рату .........................................................10 Интервју са епископом далматинским Г.Г. ФОТИЈЕМ .......................................14 Књига о логору Јасеновац ..........................................17 Вијести из епархије ................................................... 24

Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3

4

Август 2009.

наставак са стр. 3

Златоуста. Овај Град постаје данас васељена, за хваљујући присуству представника помесних најсветијих Православних Цркава. А садашњост постаје данас ишчекивање будућности, нада и молитва за сједињење свију. Ваистину велики је и историјски је и богодани је овај дан! Данас духовни родитељ ове Цркве, Андреј Апостол, који мислено предводи празновање, заједно са Григоријем Богословом и Јованом Златоустом, радује се, и обраћајући нам се речима Апостола Павла, подсећа и поучава: „Јер вас у Христу Исусу ја родих Јеванђељем. Молим вас, дакле, угледајте се на мене” (1. Кор. 4, 15). Али шта значи да нас је Апостол „родио у Христу Исусу Јеванђељем”, браћо, дубљи смисао ових речи? Најпре, запазимо да Апостол јасно разликује улогу „педагога” од улоге „оца” и родитеља: „Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца” (1. Кор. 4, 15). Апостол није просто учитељ, и Јеванђеље није само откривење високих истина. То је поглавито једно „рођење”, другачије од оног које дају природни и биолошки очеви. Јер, док природни очеви рађају смртна бића, Јеванђеље, као радосна вест о победи над смрћу, рађа преко Апостола људе који су искупљени од смрти, васкрснути у Васкрслом Христу. Апостоли се, према томе, не задовољавају проповеђу Јеванђеља, него оснивају Цркве, подижу жртвенике, како би се свршавала Божанска Евхаристија, тај „лек бесмртности”, према Светом Игњатију Антиохијском, кроз коју људи предокушају победу над смрћу. Шта више, они постављају Епископе, Предстојатеље Божанске Евхаристије, преко којих се до

краја века наставља апостолско очинство и прејемство као искупљење времена од пропадљивости и смрти. Због тога и у Великој Цркви, чији први жртвеник подиже Андреј Првозвани, кроз перипетије историје свештенодејсвује се тајна нашега рођења у живот који је искупљен од смрти. „Шта је, дакле, у коначној анализи, пита се блажени Јерарх Трона, шта је спомен Апостола Андреја, шта је ова слава Трона? То је, одговара он, сведочење. Сведочанство да Бог живи у историји и да надживљава историју”.

Ето, дакле, шта данас прославља овај Трон. Прославља парадокс свог опстајања упркос таласањима историје. Прославља своје непрекинуто трајање кроз Апостолско прејемство. Прославља чињеницу да, благодаћу и милошћу Господњом, не само да је сачувао своје Апостолско прејемство, него је верно очувао и онај подстицај Апостола: „Молим вас, дакле, угледајте се на мене”. Али, на који начин то бива? Као прво, кроз верност овога Трона Јеванђељу. Недремљиви чувар „једном за свагда предате вере светима”, овај Трон је

БОГОСЛОВЉЕ сачувао аутентично православно учење, које су нам у завештање дали Васељенски Сабори и Оци Цркве. Свезлатна уста Јована Златоуста и пастирска труба Григорија Богослова, нису престали да одзвањају кроз векове у овој Цркви. Ка њој су Помесне Цркве хитале у тешким временима, како би се увериле да остају утврђене у вери својих Отаца. Друго, овај Трон је постао подражавалац Апостола, не само зато што су га они родили, него зато што је и он, као и они, родио друге Цркве „у Христу Исусу Јеванђељем”. За овај Трон је похвала у Господу да је био Мајка многим Црквама, чије жртвенике он подиже и којима може у смерности али и смелости да понови ону реч: „Ја вас родих”. Јер многе Цркве које су већ одрасле и, на радост свију, а посебно овога Трона, узвеличале се, примиле су од њега не само Јеванђеље и православну веру, него и сами начин служења Истинитом Богу. Ипак, „хвалити се не користи” Мајци Цркви, сем једино у

немоћима њеним. Могуће је да најаутентичнији доказ апостоличности данас славећег Трона није у ономе што смо малочас набројали. Он се пре налази у ономе што у данашњем апостолском одломку претходи речима: „Ја вас родих”. Реч је о дирљивим речима Павла Коринћанима, које смо тек чули и намеће се да их поново чујемо: „Ми (Апостоли) смо слаби, а ви (Коринћани) јаки. Ви сте славни, а ми презрени”. Но и поред тога, „кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне трпимо, кад хуле на нас, молимо” (1. Кор.

4, 10.12). А све то зато што, као што пише исти Апостол у Другој посланици истим адресатима, ми Апостоли ходимо „кроз славу и презир, кроз грдњу и похвалу … као они који умиру а ево живимо, као кажњавани али не убијани, као жалошћени а увек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све поседују” (2. Кор. 6, 8-10). Ево, дакле, најуверљивијег доказа Апостолства овога Тро-

Август 2009.

на. Које од горе наведених речи не би могле да се примене на њега! Које од њих не би могао да изговори овај Трон и данас, као и кроз претходне векове! Уколико постоји Апостолско прејемство „у заједници страдања” Христа и Апостола, „дођи и види” их у Цркви Андреја Првозванога. Ако постоји сила која се „у немоћи савршава”; ако постоји благо у „земљаним судовима”, метни прст свој овде, да га додирнеш на историјском телу Трона који слави. Свјатјејши Владико, драга браћо, Повратак светих моштију двају најзнаменитијих Светих Патријараха овога Трона представља веома значајан историјски догађај. Не само зато што се ове свете мошти, однете како су однете, враћају на домаће место после осам векова, него и зато што оне преносе многе и врло значајне поруке из прошлости у садашњост ради будућности. Чујмо са пажњом шта ове свештене мошти говоре Цркви. Када је Григорије Богослов позван умољаван да напусти свој спокојан живот, који је одабрао у исавријској Селевкији, и да дође у овај Град (Цариград), овдашња Православна Црква се под притиском аријанских царева била толико смањила да је представљала малену и бројчано незнатну мањину, надомак ишчезнућа. Свети Григорије, не могући да служи у саборном храму своје катедре, претворио је у храм скромну кућу неког свога сродника, и дао му име Анастасија (Васкрсење), као символ Васкрсења. И уистину је дошло Васкрсење. Али на који начин? Као прво, са непоколебљивим апостолским уверењем да историјом не управља коначно човек, него Бог. А као друго, сна-

5

6

наставак са стр. 5

гом теологије (богословља). Да, ова Црква је у оном преломном моменту своје историје преживела једино захваљујући чувеним теолошким беседама Григорија у скромном храму Васкрсења. Теологија је снага Цркве изнад сваке друге моћи, дипломатске или економске. Међутим, и Јован Златоусти, који је међу нама телесно присутан, тешећи и учећи, обраћа се, као некада, „саблажњенима услед недаћа које су се догодиле”, те говори и нама. Невоље и тешкоће не треба да колебају нашу веру у љубав Божију и у будућност. „Имаш Учитеља, пише, детољубивијег од оца и душебрижнијег од мајке… Необјашњива је Божија Промисао, и несхватљиво његово старање, нераскидива доброта и неистраживо човекољубље”. Као велики пак тумач Тајне Цркве, долази данас да нас подсети како за њу ништа није тако опасно као њене поделе: „Ништа не гневи Бога колико поделе Цркве”. Они који спокојно живе и не бдију нити делају за јединство Цркве, увек ће бити под прекором ових речи оца Златоустога. Драга браћо, Када је године 438. по Христу посвећени ученик Свештенога Златоуста, Прокло, као Архиепископ овдашње Цркве обавио пренос свештених моштију Светога Оца, Црква је била дубоко подељена. Један део поштовалаца Златоуста, познати као „Јовановци”, одбијаху да признају његове наследнике на Трону, док је Римска Црква била прекинула општење са Патријаршијама: Константинопољском, Александријском и Антиохијском, због тога што су из Диптиха избрисале (име) Светог Златоуста. И док је општење између ових Патријаршија са Црквом Рима васпостављено

БОГОСЛОВЉЕ поновним уписивањем Златоустовог имена у Диптихе, раскол пак Јовановаца је наставио да траје. Престао је тек онда, карактеристично бележи историја, када су свештене мошти Златоуста пренете у Константинопољ. Ако је тако велики и потресан за оно доба био делатни утицај преноса светих моштију Светог Златоуста за јединство Цркве, имамо право, ако ништа друго, да се помолимо да и данашњи њихов пренос у катедру Светитеља допринесе превазилажењу поделе, која током једног хиљадугодишта исцрпљује Цркву. Пут је извесно дуг и тешко проходан, али „нада не посрамљује”. Гест старе Римске Цркве и њенога Епископа представља корак ка исправном и жељеном правцу. Свјатјејши Владико, На завршетку Амвон ка Теби управља своју реч. Сматра за своју дужност да изрази благодарност Цркве за оно што се данас савршава пред очима историје. Твоја одлука и иницијатива да се затражи повратак свештених моштију двојице Твојих Светих Претходника на место њихове Катедре, која је наишла на пажљив пријем у ушима Епископа Рима, уклапа се у читав низ делатности Твога патријарховања, преко којих се подстиче мир и помирење.

Август 2009.

Повратак свештених моштију двојице великих Отаца и Учитеља, не само Истока него и Запада, биће свагда подсетник на дуг свију да у љубави и истини подстичу јединство Цркве Христове. А њихово присуство у Граду Твоје катедре служиће као извор освећења, снаге и наде за Твоју паству, али и за све оне који овде долазе да изразе своје поштовање према Цркви, коју је родио Андреј Првозвани и коју су својом мудрошћу напасали Григорије Богослов и Јован Златоуст. Нека посредничке молитве ка Богу Првозванога међу Апостолима и ових двају великих Јерараха и Учитеља штите и укрепљују овај Свештени Трон на добро васцеле Цркве и свих људи. Амин.

30. новембар 2004., приликом повратка моштију светитеља Григорија Богослова и Јована Златоустог

БОГОСЛОВЉЕ

Август 2009.

Атос – географски положај, биљни и животињски свет Небројени нараштаји надахњивали су се Светом Гором као поприштем подвижничке борбе, али и неописивом лепотом саме природе. Атос, или Света Гора представља најисточнији од три крака Халкидикија (западни је Касандра, а средњи Ситонија), грчког полуострва које дубоко залази у Егејско море између Сингитичког и Струмичког залива. У дужину Атос се пружа око 60 километара, док му

ширина варира између седам и дванаест километара, тако да заузима укупну површину, од око 389 квадратних километара. Полуострво почиње уском превлаком не широм од два и по километра. Идући од земљоуза (Превлаке ка Атосу) тло се нагло уздиже на деведесет метара надморске висине и на првих двадесетак километара задржава ниво од 180 метара, који је највећим делом лепо пошумљен. Падине су обрасле столетним стаблима бора, кестенова, букви, јела, храста и другог дрвећа, уз пуно густог шибља. Јужно од Кареје, тло се уздиже на преко 600 метара надморске висине, да би се на крајњем југу преко голих падина планине Атос, уздигло и до самог његовог врха од 2.033 метара. Количине воде на Атосу зависе од годишњег доба. Многобројни горски усеци и кланци у хладније доба године обилују водом која преко лета углавном пресушује. Уколико кише падају дуже, потоци се изливају из корита рушећи и носећи све што им се нађе на путу. Бујице нису тако честе, али су штете које начине велике. Обалска флора је састављена од нижег, бујног увек зеленог жбуња. По баштама и виноградима, којих има доста, гаје се различите врсте домаћег поврћа, воћа и винове лозе, превасходно за потребе манастира чији их монаси и обрађују. На Светој Гори изузетно добро успева маслина која се суши, ставља у киселину или се из ње цеди уље, што је све веома заступљено у јеловнику светогорских монаха. Добро успевају лимун, поморанџа, смоква, а такође и лубеница. Фауна је на Светој Гори релативно сиромашна. Има шакала, лисица, куна, јазаваца, дивљих свиња, срна. Птица, такође, нема много врста. Од рептила треба поменути жабе, корњаче, гуштере и змије. Ретко, или готово никако се не дешава да је некога ујела змија отровница. Пчела је најзаступљенији инксект и у манастирима се она још увек гаји на старински начин. Море око Свете Горе не обилује рибом. Клима на полуострву је веома повољна. У марту почиње пролеће, које представља најпријатнији део године. Лето често прође без и једне кише, па и са врло високим температурама, које

7

8

наставак са стр. 7

БОГОСЛОВЉЕ

Август 2009.

су карактеристичне за јули и август месец. С јесени, честе су магле и кише. Зима зна да буде доста хладна, са јутарњим мразевима, а дешава се да падне и снег, који се, међутим, брзо отопи, изузев на Атосу, но његовим висовима и јаругама, где зна да дочека и прве летње месеце. Зими су чести јаки ветрови који и више недеља дувају стварајући непријатно високе таласе.

ПРЕТХРИШЋАНСКА ИСТОРИЈА АТОСА У античко доба назив Атоса (планине и полуострва) повезује се са једним од митова о постању. Према том миту у сукобу богова са Олимпа и гиганата вођа првих био је Посејдон, а других Атос. Он је из Тракије бацио на Посејдона огромну стену која је пала у море, те је тако настала планина која је добила гигантово име – Атос. Друга верзија истог мита казује да је стену бацио Посејдон, али и да је њоме смрвио Атоса. На Светој Гори је из претхришћанског периода пронађено тек нешто мало трагова. Углавном су то плочице са разним натписима, урне и посуђе. Историја бележи да се Атонско полуострво помиње у вези са пропашћу првог персијског похода против Грчке. То се збило 492. године. Од 3. века н.е. налази се у саставу Византије. Отприлике у то време у читавом том подручју преовладало је хришћанство. У вековима који следе долази до необјашњивог расељавања становништава, тако да је полуострво било веома ретко насељено. Доласком у македонске низије Словени наилазе на то малобројно становништво које врши њихову постепену јелинизацију и христијанизацију. Има доста извора који потврђују присуство Словена на Халкидици, а посебно о томе говоре бројни словенски топоними. У потрази за пашњацима Словени су ступали и на Атос, али нису формирали стална насеља. Према једном спису са почетка X века то непрекидно долажење и одлажење пастира узнемиравало је светогорске монахе. Један други извор, пак, потврђује да у унутрашњости полуострва није уопште било мирјана, били они Грци, Словени или Румуни.

СВЕТОГОРСКО МОНАШТВО КРОЗ ВЕКОВЕ Монаштво, као и монотеизам води порекло из три позната извора: Индије, Египта и Јудеје. Географска удаљеност није, међутим, утица-

ла на то да код првих монаха уочимо готово исте циљеве, правила, начин живота. Живе у крајњем сиромаштву, целомудрено, појединачно или групно повлаче се у пећине или пустињу, и главно делање им је молитва. Добар познавалац порекла монаштва Дом Жермен Морин, тврди да монашки живот с краја 3. и почетка 4. века није новина, него да монаси, у измењеним околностима чувају нетакнути идеал хришћанског живота из првих дана. Још од египатских монаха под термином „монашки живот” подразумева се „анђеоски живот”. Они који досегну највиши степен монаштва заодевају се схимом, анђеоском одором и живе као небески анђели. Развој раног хришћанског монаштва неодвојив је од ширења Христове науке међу паганским народима Истока и Запада. Монашки покрет суштински је везан за свој врховни идеал оличен у богочовечанској личности Христовој, али и за његове ученике Свете Апостоле. Светогорско монаштво произашло је из источног монаштва и до данас представља његов репрезентативни израз. Већ у 3. и 4. веку издвојила су се четири основна облика монаштва: еремитски (пустињски), кинотички (скитски), киновијски (општежитељни) и филантропски (човекољубиви). Овај вид духовног живота организовао се и развијао унутар Цркве. Први познати пустињак био је Павле Тиваидски, али је отац целокупног хришћанског монаштва Свети Антоније (251-356). Живео је у пустињи више од седамдесет година. Он и монаси који су га следили организовали су пустињски начин монашког живота, који подразумева да су сами бринули за своје духовне и личне потребе.

БОГОСЛОВЉЕ Без обзира који облик живота следи, сваки монах има исти циљ – постизање заједнице са Богом, сусретање и општење са Њим. У првој фази монашког живота на Светој Гори нема поузданих доказа. Постоје само два историјска извора: – Сигилиј Василија I из 883. г. и повеља Лава VI, и мноштво предања. Оснивачем организованог светогорског монаштва сматра се преподобни Атанасије (+ 1004.). Он је основао манастир Велика Лавра светога Атанасија, први велики и строго киновијски (општежитељни) манастир на простору Свете Горе. Цар Јован Цимиски 971. године шаље на Атос игумана студитског манастира у Цариграду Евтимија са задатком да уреди монашки живот на Светој Гори. Евтимије сазива светогорске игумане на сабор у Меси и уз њихову сагласност уређује Први типик (први светогорски статут) који је 972. године својим великим црвеним потписом потврдио цар Јован Цимиски. Овај оснивачки документ Монашке заједнице Свете Горе познат је као „Трагос” („Јарац”) јер је писан на комадима јареће коже и чува се у архиви Свештене општине у Кареји. Потписало га је 56 стараца, „геронда”, представника старих лаври чија се имена не помињу. Ово је уједно и најстарији писани византијски документ на којем је сачуван својеручни потпис једног цара. Овај типик у потпуности је признао новонасталу ситуацију створену делатношћу преподобног Атанасија. Према „Мономаховом типику” из 1045. године може се закључити да је на Светој Гори у 11. веку било скоро 180 манастира, док је број монаха могао бити чак до 7.000. Током 12. века обновљен је манастир Хиландар као српска царска лавра и манастир Светог Пантелејмона кога настањују Руси. О успону монашког живота на Светој Гори, говори и податак да је на том простору почетком 13. века било готово 300 манастира. Распад Византије до кога долази током четвртог крсташког похода (1204. г.) има катастрофалне последице но Свету Гору. Средином 14. века Света Гора поново доживљава истински процват. Падом Византије и Света Гора потпада под турску власт. Свету Гору први пут осваја Мурат I (1381.г.), а други пут Мурат II (1429/1430.г.). У молитвеној успомени светогорских монаха као велика доброчинитељка и подршка пред султаном остала је заувек упамћена госпођа Мара Бранковић.

Август 2009.

У време турског ропства идиоритмијски начин живота показао се врло практичним тако да се после извесног времена број монаха повећао на 6.000, а велику материјалну помоћ Светој Гори пружили су Васељенска патријаршија, Русија, Грузија, Румунија. Света Гора ослобођена је током првог балканског рата, 5. новембра 1912. године. Међутим, на међународно признање требало је чекати све до 1923. године, када је закључен уговор у Лозани. Овим уговором признат је суверенитет Грчке над Светом Гором као аутономном и самоуправном облашћу. После међународног признања донет је 1924. године и Статут Свете Горе. Њиме се одређује статус Свете Горе као самоуправног дела Грчке државе, уз духовну подређеност Васељенској патријаршији. Светом Гором управљају двадесет манастира уз надзор државних власти. Манастири и њихове келије ослобођени су свих пореза и дажбина, а светогорска имовина неотуђива је. Када је Света Гора ослобођена, 1912. г. број монаха био је скоро 10.000, да би 1971. год. пао на само 1.145. Од тада се уочава стални раст, тако да данас Свету Гору насељава преко 2.000 монаха. Из књиге Света Гора – историја и манастири издање Епархије далматинске, 2009. год.

9

БОГОСЛОВЉЕ

10

Август 2009.

О ДУХОВНОМ РАТУ старац Јефрем Филотејски Када говоримо о духовном рату, треба да размотримо тактику коју непријатељ користи да би нас намамио да паднемо у грех, да би узео наше срце, ум и душу од Господа, да би нас упрљао својом нечистотом, да бисмо живели као он, ваљајући се у блату. Апостол Павле каже у Посланици Ефесцима да не ратујемо против крви и меса. То није телесни рат – у коме војује тело против тела, већ је то рат који се води у другом облику. То је духовни и умни рат. Дух ратује против духа. Свако од нас у себи има унутарњи дух, који је створен по лику Божјем. Тај унутарњи дух, који обитава у нашем телу, је прави део нас који се бори против ђавола. Очигледно, ђаво настоји свим снагама да нас наведе да паднемо у грех. Ђаво има огромно искуство за собом. Он има добро увежбане методе и тактику којима нас може навести да сагрешимо. На пример, једна од првенствених метода ђавола је да убаци лошу помисао у наш ум. Једно од оруђа којим се користи је и машта, односно оно што називамо умним приказима, сликама. Ти умни прикази нас вуку у правцу греха. Воде нас у таму и ђавољу прљавштину. Зашто ђаво то ради? Зашто је он толико пун мржње, злобе? Зашто толико жели да се противи Богу? Пре свега, ђаво то ради из љубоморе. Он је опседнут и обузет љубомором јер зна за сва добра која нам је Господ припремио. Због тога се још више труди, будући да нема приступ тим благословима,

јер се побунио и отпао од Бога, и постао потпуни супарник Божји. Из мржње и љубоморе, којима је обузет, хоће да каже Господу: „Види колико њих сам узео од Тебе. Узалуд си послао Сина Свога да умре на Крсту. Ево види колико сам њих сам повео са собом.” Тиме жели да огорчи Господа. Хоће да каже да су сав труд, сва енергија коју је Господ уложио да би нас привео спасењу, били узалудни. И на тај начин ђаво односи „гусарску победу” – иако пада са људима, труд му се исплатио јер се осветио Богу. То је његов став.

О ПОМИСЛИМА Свети Оци Цркве нам кажу да ђаво чини да греси на почетку изгледају као мрави, као нешто веома мало, наизглед безначајно, врло мало, препредено, као неприметни покрети душе. Чак су и оне мале мисли о којима сањаримо, које изгледају тако неважне, могуће замке у духовном рату. Можда ћемо рећи себи: „То је мрав, отићи ће.” Али, ако одмах не одбацимо те мисли, према речима Отаца, оне мало-помало постају све јаче, све моћније и у ствари могу да нас преваре и дођу до тога да се онај мали мрав, који је пре био тако безазлен и безначајан, претвори у лава, односно у нешто што је веома опасно и готово немогуће за искоренити. Свети Исак Сирин кажеда је лако изаћи на крај с ђаволом на почетку, али чим успе да угура ногу у врата, тада постаје много теже да се човек избори са њим. Главно

је да се трудимо да избришемо маштање, покрете душе и мисли које нам ђаво убацује. Треба их одмах ишчупати из корена. Име Исусово је оружје којим се одгоне зле мисли. У Старом Завету пише да треба да призовемо име Бога Јаковљевог. Наравно, то је име Исуса Христа. Дакле, треба да изађемо на крај са помисли док је мала. Зато је неопходна духовна пажња. Пази, бди, посматрај све ствари. Мотри на оно што твоје очи гледају, прати мисли у свом уму, увери се да нема ничег скривеног у твом срцу, што може наудити твом духовном животу. Пази на све. Стави филтер. Пази да те околно загађење не испрља и одведе у грех. Узмимо као пример жену која има малу цисту или израслину на грудима. Ако пориче да израслина постоји и не оде код лекара, или се претвара да је то нешто мало што ће нестати само по себи, мало-помало израслина ће расти и постати опасна по живот. Оног тренутка када осетимо да нешто није као што би требало да буде, треба одмах да одемо и решимо проблем док је мали. У духовном рату који водимо, Христос нам даје светлоносно оружје. То су дарови Духа Светога. На пример, даром љубави се су простстављамо

БОГОСЛОВЉЕ мржњи. Добрим помислима, које се рађају од Духа Светога, можемо победити лоше помисли. Наша истинита вера ће победити сваку сумњу која нам долази у мисли. Постоји читав процес супротстављања злу чињењем добра. Узмите на пример, операцију у којој хирург пресече неки нерв. Када пресечете нерв, део тела који је с друге стране нерва је мртав. У њему више нема живота нити покрета. Исто се дешава, када се пресече енергија греха. Ако истински пресечемо помисли пре него што постану греси и ако употребимо средства која су нам дата и почнемо да имамо у себи свете мисли, зауставићемо циркулацију зла и ђаволову енергију, и он нас неће нас одвести у нечистоту. Зато треба да стражимо. Имамо две ствари којима можемо да проверимо сваку од помисли која нам долази у ум. Једна је закон Божји, а друга Свети Дух који нас просветљује. Све помисли се могу проценити на основу Духа Божјег и закона Божјег. Лоше помисли можемо зауставити пре него што стекну упориште у нашем животу. Ево још једне илустрације: ако живиш негде где пуно људи пролази испред твојих врата, не отвараш их сваком пролазнику, већ правиш разлику: прво провериш ко стоји пред вратима пре него што га пустиш да уђе. Исто је и у нашем духовном животу. Ако неко дође и покуца на врата нашег ума,то јест било да ђаво хоће да нам убаци неку помисао или је у питању нешто друго, морамо га проверити, морамо га зауставити пре него што направи себи упориште. Ако дозволимо тој помисли да уђе, односно ако допустимо тој особи да уђе, пре него што имамо прилику да видимо ко је,

она улази, и заузима место у нашем дому. После неког времена се осмељује, и пре него што се освестиш, везује нас и преузима наш дом. Као што Св. Исак Сирин каже: „Не отварај врата!” Ако видиш ко је, ако видиш да тај није на добром гласу, затвори врата и отерај га Исусовом молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме!” Тако га отерај. Када те помисли дођу, не уступај им ни мало места јер, чим им даш мало простора, оне ставе но-

гу у врата и мало-помало раде на томе да уђу и освоје читаву кућу. И тако, уместо у светлости, остајемо у тами. Уместо у Рај, идемо у пакао. Уместо да будемо са Господом, провешћемо вечност са демонима, који ће нас гушити, мучити. Постоје само две могућности: или ћемо бити са Господом у Рају или ћемо провести вечност одвојени од Бога, у друштву демона. Дакле, све почиње од помисли. Запитајмо се куда желимо да идемо, с ким желимо да проведемо вечност. Држимо свој ум чистим.

Август 2009.

О МОЛИТВИ Једном је идолски жрец срео неке монахе, и почео да разговара са њима о молитви. Упитао их је: „Када се молите, да ли вам Бог нешто говори?” А они су одговорили: „Не”. Затим је он рекао: „Када се ја молим, он ми одговара. То мора да значи да је моја молитва чистија и боља од ваше.” Наравно, жрец се није молио Богу, већ ђаволу, и овај му је одговарао на молитве. Много пута, када се молимо, Бог нам не одговара, јер наша молитва има неке „паразите”. Другим речима, нешто нам одвлачи пажњу. Ум нам је расејан. Молитве се обављају као формална, рутинска ствар. У њима нема суштине. Молимо се, али размишљамо о другим стварима. Мисли које нам одвраћају пажњу нас одвајају од молитве. Много пута се молимо, а не знамо шта говоримо. Ако ми не знамо шта говоримо, ако на пример изговарамо молитву Господњу а не схватамо шта говоримо, како ће нас онда Бог разумети? Веома је битно да смо усредсређени на речи молитве. Наравно, постоји једна молитва која превазилази остале, која нам много помаже да саберемо пажњу. То је Исусова молитва. Иако је врло једноставна и може се изговорити у једном даху – врло је јака, врло моћна, и може да дејствује уз велику благодат Божју јер садржи свето Исусово име. Наша имена немају у себи силу које има име Исусово, јер је то једно од имена Божјих. Када призивамо име Исусово, призивамо у помоћ сву силу, духовну енергију и благодат, које само име откључава за нас. Чим се пробудимо ујутру, потребно је да што пре умно призовемо Исусово име, да помислимо на Бога. Док обављамо послове током

11

12

наставак са стр. 11

дана, када улазимо у аутомобил, поново, умно призивајмо име Исусово да бисмо имали Божју заштиту. Држимо ум у Богу, као неку врсту осигурања, која нас штити, брине се о нама, и води нас ка спасењу. Стављамо у своје аутомобиле крстиће, иконице као благослов, тражећи Божју помоћ. Колико тек можемо осигурати свој живот призивањем Исусовог имена! Ми, хришћани, морамо схватити да је молитва дисање нашег живота. То је наша духовна храна. Другим речима, ако се не молимо, не можемо да живимо, умиремо. Нећемо имати ту радост да вечност проведемо са Христом. Када држимо име Господње у уму, онда речи из Светог Писма и Свете Тајне почињу да пуштају корен у нашем животу. Развијају у нама неку врсту богатства и приводе нас све ближе к Богу.

О СМРТИ Многи од нас имају страх Божји. Бојимо се смрти. Већина нас се плаши телесне смрти. Али, телесна смрт није оно чега се треба бојати. Она није тако важна. Оно чега треба да се бојимо је духовна смрт. А тога се не бисмо бојали да смо се помирили с Богом. Тај страх нам не би сметао. Али будући да наша савест сведочи против нас, бојимо се смрти. То је грех, а бојимо се смрти због чињенице да се нисмо помирили са Богом. Када бисмо имали чисто срце пред Богом, телесна смрт нам не би нам ништа значила. Знали бисмо да смо спремни да идемо. Човек би сматрао смрт као одмор на неком месту, јер зна да ништа лоше није учинио. Не би му сметала. Знам ко сам и знам шта сам радио. Када знаш да си нешто погрешно учинио и да те је полиција ухапсила,

БОГОСЛОВЉЕ

мисао би ти одмах рекла: „Јао, ухватили су ме!” Исто је и у духовном животу. Када смо са Господом, ако смо у Господу, ако нам је ум у Господу, осигурани смо, те се немамо чега бојати. Ако ништа лоше нисмо учинили, немамо се чега бојати. Чак ни саме смрти.

Питања и одговори Шта да радимо када нам ђаво убацује помисли у ум и мучи нас гресима из наше прошлости?

– Наравно, када нешто из наше прошлости исплива на површину, то може да представља проблем. Ако се тиме нисмо раније бавили, може да прерасте у велики проблем. Морамо да применимо одговарајући лек. Шта би то могло да буде? Да бисмо се супротставили злом утицају из прошлости, морамо прибећи исповести, молитви, призивању имена Господа нашег Исуса Христа. Другим речима, ако се нисмо борили против греха онда када се десио, он ће се поново вратити и прогонити нас, да тако кажем. Грех морамо да ишчупамо из корена, пре него што се врати да нам поново задаје неприлике.

Август 2009.

Шта је сопствена воља и у каквој је вези са грехом?

– Сопствена воља је у ствари слобода избора. Ми смо слободни, не можемо сасвим свалити кривицу на ђавола. Ђаво може да ради своје само ако се ми определимо за то. Ако је наш избор лош, онда он може да нам науди. С друге стране, ако користимо своју слободу на прави начин, и одлучимо да не примамо лоше мисли које нам убацује, већ да их избацимо из ума, онда не грешимо. Сама чињеница да нас нека помисао или искушење нападају није сама по себи грех. У ствари, ми грешимо када неправилно користимо своју слободну вољу. Дакле, ако не примимо помисли или искушења и одбацимо их и тако на прави начин искористимо своју слободу, онда нема греха. Имамо слободу избора, која нам је од Господа дата. Ђаво нема контролу над нама. Шта да се ради у ситуацији када ђаво покуша да те превари да помислиш да је нешто добар знак од Бога, а у ствари није, већ је од ђавола. Како се поуздано може разликоваши шта је од Бога а шта није?

БОГОСЛОВЉЕ – Начин на који можемо да разликујемо да ли је духовно искуство од Господа или од ђавола је да сагледамо какав плод рађа у нашем животу. Ако је искуство које смо доживели од Господа, пратиће га смирење, мир у души, и одређени духовни плодови и благослови на основу којих ћемо знати да долазе од Господа. Али, с друге стране, ако је у питању нешто што долази од ђавола, резултати ће бити другачији. Осећаће се нека нелагодност, непријатност, осећаће се духовно непоскојство које ће ђаво стварати у нашем животу, па чак и гордост. Кад нисмо сигурни одакле потиче неко духовно искуство, и питамо се да ли долази од ђавола или од Господа, треба за сваки случај да одемо код свог духовног оца, да бисмо проверили своје мишљење. Треба да одемо код некога ко нам може помоћи да расудимо, да видимо да ли је то нешто што долази од Господа. Ако се само ослонимо на себе, ако сами доносимо суд, сами извлачимо закључке о томе да ли је искуство добро или не, врло се лако можемо преварити, мислећи да је нешто заиста од Бога, а може бити од ђавола. Неопходно је огромно духовно расуђивање да би се могло разликовати оно што је од ђавола од онога што је од Господа. Неки пут се дешава да нас зли напада кроз оне које волимо, као када нас они нападају због наше вере и живота у вери. Како се изборити с тим?

– Кад год сматрамо да су наши драги узрок могућег греха, морамо заузети став против тога и ако је потребно, морамо бити спремни да их одбијемо од себе, ако ће они бити узрочници нашег пада. Знате шта је Господ рекао, „Ако те рука саблажњава, одсеци је.” „Ако те око саблажњава, ископај

га.” „Ако те нога саблажњава, одсеци је.” Један од пустињских отаца каже да је боље отићи у Рај са једном ногом него у пакао са две. Једном ми је дошао један калуђер на Светој Гори и рекао ми: „Како да одсечем ногу и како да ископам око?” а ја сам му објаснио да не треба то да схвати у дословном, већ у преносном смислу. На пример, дете има друга, и овај хоће да га одведе на неко место где не би требало да иде (у дискотеку или сп.). Види да ће га тај друг одвести од Господа. Боље је да каже том другу: „Нећу да имам ништа с тобом.” Другим речима, пресеци пријатељство пре него што те одведе у грех. Други пример је човек који се дави. Ако желиш да помогнеш дављенику, пази, јер те може повући са собом и онда ћете се обојица удавити. Када помажеш дављенику, пружи му руку тако што ћеш се другом чврсто држати за место где си. Али, ако не пазиш, може да те повуче са собом. Боље је да га пустиш да се удави него да се обојица удавите. Учини шта можеш да би му помогао, али пази. Исто је и са грехом. Ако видиш да је човек огрезао у грех и упрљан њиме, може и тебе да увуче у то. Ако мора да иде, нека иде, али не дозволи да и тебе увуче. Заштити се. Св. Козма Етолски је био монах који је живео у мом манастиру 17 година. Он је равноапостолни Светитељ наше Цркве. Путовао је по Грчкој за време турске окупације покушавајући да оживи православну веру у људима који су се удаљили од Истине. Ишао је по читавој Грчкој проповедајући Јеванђеље. Рекао је: „Кад дођеш на раскршће, и видиш ђавола, прекрсти се и крени даље, ђаво ће нестати. Али, ако дођеш на раскршће, и тамо сретнеш жену, ако се само прекрстиш,

Август 2009.

она неће отићи. Мораш да предузмеш јаче мере да не би пао у грех.” Другим речима, ти сам мораш да пресечеш ту страст, тај однос, ту могућност да сагрешиш, ако желиш да се спасеш. Још један пример је возач аутобуса у Грчкој, који је имао знак на задњем делу аутобуса, на коме је писало: „Држи одстојање од овог аутобуса као од своје таште.” Другим речима, буди на одстојању од оних који греше.

О МАНАСТИРИМА У АМЕРИЦИ Велики је благослов за Питсбуршку Епархију да се у њој налазе манастири. Они су светлост свима нама. Сваки манасир је налик на тврђаву. Присутво светих отаца благосиља све и свакога, доноси нам мир. Због присуства манастира, анђели долазе да бораве с нама. Помажу хришћанима да живе у вери. Представљају духовно уточиште. Теше нас, дају нам живот, поготово ових дана када имамо тако велику потребу за духовном помоћи. Манастир је извор наде за све нас. Из њега добијамо снагу, благодат, имамо опит Цркве који је оваплоћен у манастирском животу. Он је ту да нам помогне и приведе нас к спасењу. Нарочито је важно да су ови манастири у Новом свету, Америци. То није мала ствар, да смо коначно пресадили светогорски манастир управо овде у нашој околини, такорећи у нашем дворишту. Морамо подржати манастир својим молитвама и љубављу, јер ће то заквасити ову земљу да би се и други манастири примили на њој. То је место где ће наше гладне и жедне душе јести и пити, место где ћемо наћи спасење. Сада очекујемо Антихриста. Ко је тај Антихрист? Ко год не

13

14

наставак са стр. 13

исповеда да је Исус Христос Господ јесте антихрист. Господу се морамо клањати у духу и истини. Данас живимо у времену када међу нама живе многи антихристи. Има многих који не верују у Христа. Средиште демонске антихристове делатности би могло бити место попут Њујорка, телевизијског центра. Путем телевизије ђаво би могао да комуницира са људима. Моћи ће да ступи у контакт с нама преко мас-медија. У одређено време, путем телевизије, моћи ће да ступи у контакт са сваком особом у нашој земљи, па чак и у свету. Тако ће моћи да руководи нама и да нас привуче к себи преко тог средства. Данас има толико много сатаниста који живе у нашем окружењу. Очигледно, да би се пресекла ова зла делатност, која се намножила у наше време,

БОГОСЛОВЉЕ потребни су нам манастири. Манастири стварају војнике. Ти војници су монаси и монахиње. Манастири су тврђаве из којих се боримо против тог злог утицаја који нас окружује. Будући да је активност антихриста све јача, питање је да ли ће Господ наћи веру када се врати? Када је Господ то рекао, знао је да ће на крају бити врло тешка времена. Дакле, имамо неодложну потребу за манастирима. Сва пророштва у Светом Писму говоре о томе како ће бити веома тешко када наступе последња времена. Та пророштва су била надахнута Светим Духом. Чињеница је да ће у последње дане бити још теже него што је било у првим данима хришћанства. Јер ће у последње дане бити потребе за новомученицима. Новомученици ће бити сјајнији од сунца, јер ће у последње време бити

Фебруар 2009.

тако тешко наћи једну једину особу која верује. Из тог разлога, морамо бити свесни чињенице да ће бити тешко. У прошлости, људи су примали веру преко чуда која су се дешавала. Но, данас не видимо чуда која су се видела у време Исуса Христа, јер је вера јако ослабила. Стога ће бити права реткост да пронађемо особу која је верујућа. Ко ће бити ти новомученици? Они који исповедају Христа, који су непоколебљиви, који су сведоци своје вере. Они ће чак бити већи од мученика из прошлости, јер ће времена бити тако тешка. У последње дане, зло ће све више привлачити људе. Човек који је јак у вери ће бити још већи мученик. Подржимо манастире, и помозимо им да се развију и узрасту по читавој земљи. Часопис СВЕТИГОРА, број 191 са енглеског: Милена Тејлор

Интервју са епископом далматинским Г.Г. ФОТИЈЕМ Видовдан је празник који за Србе има посебну тежину и поруку. Која би била Ваша порука Србима за овај Видовдан?

– Основна порука Видовдана је да је земаљско за малена царство, а небеско увијек и до вијека. Шта то конкретно значи? То значи да се вреди трудити и борити у овоме пролазном животу за идеале вечности, а ти идеали вечности нису никакве апстракције нити било какви митови, већ управо оно чему на учи наша света Црква. Царство небеско је скривено у учењу Цркве и поистовећује се са животом Цркве, тј. са Литургијом. Косовски јунаци на челу са

царом Лазаром су се најпре причестили, па су онда ишли у бој за одбрану Косова. Данашњи Срби би требали живети тим идеалом и остваривати га по својим моћима и у оквиру свога животног подвига. Овај празник се оправдано везује за Косово, али има и велике символике са историјом Срба у Хрватској, а посебно у овом делу око Книна, тј. у Далмацији?

– Ми у Далмацији имамо Далматинско Косово. На Далматинском Косову је подигнут манастир Лазарица, који је посвећен светом цару Лазару и осталим косовским мученицима. То је свакако дубока символика и она показује да

БОГОСЛОВЉЕ су Срби у Далмацији живели и остају верни косовском идеалу. Тај косовски идеал је истоветан са јеванђељским идеалом, који нас позива да најпре иштемо Царство небеско, а остало ће нам се све придодати (Мт. 6, 33). Тим идеалом је наш народ вековима живео. Данас се косовски идеал огледа кроз борбу за достојанство, поштење и одбрану онога што нам је свето и узвишено. Како живе Срби у Хрватској данас? С којим се проблемима сусрећу и шта их највише мучи?

– Прошло је већ петнаест година од трагичног рата на просторима далматинске Епархије, али се последице рата још увек осећају. Када то кажемо, мислимо на порушене и необновљене куће великог броја православних Срба у Далмацији, на мали број људи који се до сада вратио, као и на економске потешкоће са којима се сусрећу сви који намеравају да се врате. Много се прича о проблемима Срба у Хрватској, али ми се чини да је мало ко спреман истински да помогне како би се овај проблем трајно решио. На челу сте Епархије у којој је српски народ највише страдао, а повратка још нема. То мора да боли?

– У Епархији далматинској тренутно живи до двадесет пет хиљада православних Срба, а пре рата их је било скоро пет пута више. То можемо назвати етничком трагедијом, која се посебно осећа у градовима. У градовима је остао да живи мали број Срба, јер су изгубили своја станарска права и не могу да се врате. Популацију која се вратила чине углавном старији људи, који живе од своје мировине. Млађи људи се не усуђују на повратак, јер не могу да добију посао и обезбеде живот за себе и своју породицу. Такво је тренутно стање. Да ли ће се ту нешто изменити, то ћемо видети. Колико још српских светиња чека на обнову?

– Ми скоро у свакој црквеној општини обнављамо парохијске цркве и многи их је, хвала Богу, до сада већ обновљено. Тренутно бих од најзначајнијих радова поменуо обнову Саборне цркве и музеја у Шибенику, затим обнову и доградњу велике цркве Светога Саве у Сплиту, која је почета давне 1939. године, као и обнову манастира Лазарице на Далматинском Косову, где ћемо ако Бог да, имати централну прославу Видовдана, што је већ дугогодишња традиција у далматинској Епархији. Обнова наших светиња је повезана са повратком народа. Тамо где се вратило нешто народа, ми покушавамо и њихову парохијску цркву да обновимо, ка-

Август 2009.

ко би људи имали где да се моле Богу и где да се сабирају. Шта је оно што Црква може да учини да би олакшала живот народу и шта је оно што чини?

– Црква је увек била и живела са народом и носила заједнички крст сведочења. Тако чини и сада, у време које можда можемо назвати и најтежим за православне Србе у Далма-

цији, управо из горе помињаних разлога. Али, ми смо ту да чувамо наше манастире и наше светиње. Црква, живећи са народом у овим тешким условима, не престаје да им указује на непролазне вредности Царства небеског, а да су земаљске муке ипак пролазне. Тренутно у далматинској Епархији имамо седамнаест парохијских свештеника и шест свештеномонаха у манастирима, и заједно се трудимо да кроз богослужење приводимо наш народ Богу и светој Цркви. То сматрамо најважнијим.

15

16

наставак са стр. 15

БОГОСЛОВЉЕ

Са друге стране, не заборављамо и друге хуманитарне активности и помоћ нашим повратницима, у оквиру скромних средстава које наша Црква има. Каква је Ваша сарадња са српским представницима у власти, али и са Хрватима. С ким је сарадња боља?

– Ми се као Црква трудимо да са свима имамо добар однос, тј. да свима сведочимо истину Христовог Јеванђеља и истину православне вере. То се односи како на представнике хрватских државних институција, тако и на представнике српске заједнице. Наша Црква мора бити удаљена од дневне политике, што је од увек била карактеристика Православља и ми се трудимо да ту традицију и очувамо, дајући цару царево, а Божије Богу (Мт. 22, 21). Доста људи са тих простора је сада у расејању – од Америке до Аустралије. Да ли долазе и да ли имате неку поруку за њих?

– Да, има доста Срба из Далмације на свим континентима и увек се радујемо да некога од њих сусретнемо. То се најчешће дешава у току летњих сабора, којих има широм далматинске Епархије, а најчешће у манастиру Крки, који је духовни и просветни центар наше Епархије. Па, за њих немамо неку посебну поруку, осим то да ми и даље овде постојимо и чувамо своје светиње и своје манастире, као и наш народ у светој православној вери. У том смислу би се свакако радовали, када би неко од наших имућнијих Срба из Далмације изразио жељу да помогне обнову наших светиња у Далмацији. Таквих примера на жалост до сада није било много, али се надамо да ће се убудуће ту нешто изменити, те да Срби Далматинци нису заборавили свој родни крај и своје корене, као и своје светиње. Многи Срби се жале да Српска Православна Црква није довољно «агресивна» у Хрватској и да би могла доста да научи од римокатоличке Цркве?

– За Православље уопште се може рећи да није «агресивно» и добро је да је тако, јер Црква има мисију у овом свету да сведочи истину, а не да је намеће другима, поготову не да је намеће насилно. Чим би се вера насилно наметала, она може да се претвори у свој антипод, у своју супротност. Могла би да се претвори у политику и нешто земаљско, па чак и у извесну тиранију. То није наш идеал. Наш идеал је да останемо верни аутентичном учењу светога Јеванђеља и апостолској проповеди, која се неизмењена чува у Православљу ево већ две

Август 2009.

хиљаде година, па ко има уши да чује, нека чује (Мт. 11, 15). Постоје чак и тврдње да се из године у годину повећава број Срба који се покатоличава. Да ли је то тачно и ако јесте можете ли изнети више детаља?

– На жалост има случајева, посебно у велким градовима, да наши Срби пређу у католичку веру и то најчешће у тзв. мешаним браковима. Већ сам рекао да је стање у градовима најтеже, јер је јако мало остало православних Срба да живе у градовима. Самим тим не осећају се слободни, па онда понеки прибегавају томе да се утопе у доминантну већину. Када би било више слободе и демократије и ових појава би свакако било мање, али то време још морамо чекати. Ми се надамо да ће уласком Хрватске у Европску унију, доћи до позитивних промена у сваком смислу, па и у томе да ће се Срби осећати слободније и да ће слободније моћи да исповедају своју православну веру. С којим се све проблемима српско свештенство суочава посебно у Вашој Епархији?

– Наши свештеници живе слично нашем народу у Далмацији, јер носимо исти крст сведочења и сусрећемо се са истим животним тешкоћама свакодневног живота. Због малог броја повратника, многи наши свештеници опслужују по више некадашњих парохија и у својим парохијама имају десетак или више православних цркава, од којих су многе за обнову. Поред тога, наши свештеници, због старости нашег народа, највише годишње обављају сахрана; мало је тренутно у Далмацији крштења и венчања. Све то говори да данас није лако бити свештеник у Далмацији, али је достојанствено, јер, живећи као Црква са својим народом, чувамо наше историјско и културно постојање на овим просторима, не бежећи од животних тешкоћа са којима се свакодневно сусрећемо. На жалост, сведоци смо и да врх Српске Православне Цркве није јединствен?

– Српска Православна Црква, као и све друге помесне православне цркве се руководи одлукама Светог Архијерејског Сабора и Светога Синода. У том смислу смо јединствени и сви смо обавезни саборских и синодских одлука да се држимо. Што се тиче различитих мишљења унутар нашег Сабора, она свакако постоје, али ниједнога тренутка не могу да наруше јединство наше Цркве. Зато треба да имамо поверења у своју Цркву и да не слушамо недобронамерне људе, који покушавају на овај или онај начин да умање значај СПЦ у нашем народу данас. Из тога разлога они измишљају и непостојеће

БОГОСЛОВЉЕ поделе и сукобе у нашој јерархији. Црква, као што је познато, има тренутно највеће поверење нашег народа, јер чува оно што је највредније код Срба, а то је наша света православна вера и наша светосавска култура и традиција. Колико ова чињеница одмаже?

– Црква није никаква униформисана организација где сви морају исто да мисле и исто да говоре. Већ сама реч Црква указује на заједницу, на заједницу различитих личности, које обједињује један и исти Дух Божији. Зато не треба одмах чим се појаве различита мишљења, или чују различити гласови у Цркви, сматрати да је нарушено Њено јединство. Јединство наше Цркве чувају епископи и наш Свети Сабор. Зато треба да знамо да док смо у заједници са Црквом, да смо у заједници и са Богом и да ту заједницу ни по коју цену не треба да изгубимо.

Август 2009.

Народна пословица каже: «Дај Боже да се Срби сложе». Шта треба учинити да заиста дође до слоге?

– На ово питање је тешко дати кратак и конкретан одговор. Нама се чини да јединство и слога нашег народа треба да се темеље на ономе што представља основу нашега духовног и националног бића, а то је православна вера и Литургија наше Цркве. У Цркви смо позвани да остваримо заједницу са Богом и другим човеком, што значи да једино унутар Цркве можемо доћи до истинске и праве слоге, која истовремено није уперена ни против кога другог. Отуда слободно можемо рећи да само са Црквом и унутар Цркве можемо задобити праву слогу. Ту и такву слогу Срби су губили једино онда када су заборављали своју Цркву и покушавали своју слогу да остваре на само земаљским и политичким идеалима. Ђорђе Баровић (28. 06. 2009. год.) Вести – новине за дијаспору

Књига о логору Јасеновац ПРЕДГОВОР Српска наука је после Другог светског рата била прикраћена да до краја истражи историјске коренове геноцида који је извршен у Независној Држави Хрватској над српским, јерврејским и ромским народом. Југославија је након 1945. била једина држава на свету чија влада није пребројала своје мртве. Импровизовало се са успостављањем установа за испитивање броја мртвих, гробови и јаме (foibe) на крашком подручју нису отворени, све до расула државе 1991. То је остављало видљиве трагове на све покушаје да научници умисле накнадно и сами да реконструишу историју геноцида и његове стварне последице. У исто време, у култури је почела најпре прикривена, а затим све отворенија гогољевска трговина мртвим душама. Упоредо са ревизионистичком

историографијом у западном свету да се умањи значај холокауста и број јеврејских жртава сведе на неку меру коју би потомство лако прихватило као пропратну појаву сваког рата, а не само модерне идеологије фашизма, у југословенској култури су импулси ревизиони-

стичке науке са Запада почели добијати смисао застрашујућих политичких порука. Сумирање ових напора је извршио некада званични историчар герилског рата и генерал Фрањо Туђман књигом „Беспућа повијесне збиљности” 1989. Књига није усамљен балкански производ напора култура држава које су доживљавале историјску кризу расула своје идологије и целог економског система. У невидљивом строју иза њене позадине стоје дугачки редови европског католичког клерикализма. Туђманова статистика показује да је у логору Јасеновац страдао десет пута мањи број жртава него је 1946. званична комисија хрватске владе 15. новембра 1945. направила, а објавила годину дана потом под насловом „Злочини у логору Јасеновац”. Председник те комисије је био др Венцеслав Целигој, а секретар др Анте

17

18

Април 2009.

наставак са стр. 17

Штокић. Комисија је закључила да се егзактан број жртава никада неће установити, с обзиром на то да су трагови уништавани и убијени делимично бацани у реку Саву да их однесе. Број од 500-600.000 је минимум који се меродавним научним испитивањима доказује. Ни југословенска влада, ниги владе република у којима је геноцид извршен нису овај задатака довеле до краја. Касније бетонирање отвора јама (foibe) у крашком подручју, а нарочито избегавање ранијих слобода да се истражује одговорност Римске курије, нарочито након државне посете председника Тита Ватикану 1971, произвели су у целој култури ону плиму која је завршила са синтезом генерала Туђмана. Оваква позадина стања у српској науци је остављала траг и на целу културу и националну политику. Последица је да се ниједан научни скуп, без обзира на то колико ће великих светских ауторитета окупити, не може сматрати научним поприштем које ће дати коначне одговоре на историју геноцида 1941-1945. Цела српска наука је

осуђена да буде трајан напор који се не сме сматрати завршеним, него као увек напор у току. Коренови историје геноцида 1941-1945. су у дубокој прошлости и везани су за оне мотиве који су конституисали модерну хрватску нацију. Она је израстала у процепу сукоба интереса великих европских сила у оквиру „Источног питања”, посебно од почетка времена расула Османлијског царства од 1683. У свим мировним уговорима Хабзбуршког царства са Османлијским царством, од Карловачког мира 1699. до Берлинског конгреса 1878, постоји правило да се муслиманска и јеврејска мањина на подручју које је заузето од Турака не толерише. Гвоздени закон присиљавања муслиманског ста новништва на сељење из заузетог простора био је на снази све док интереси Хабзбуршког царства иза 1878. нису добили нови смисао. Сматра се да је у покрајини Славонији пре етничког чишћења до 1699. било 45,5% муслиманског становништва. У унутрашњој Далмацији (подручје Имотског

и Сиња) тај је проценат био можда и виши. У Славонији је укупно тада било 220.000 људи. Око 130.000 муслимана се из Паноније након 1699. иселило у турске покрајине јужно од река Дунава и Саве. Изузетак је подручје уже Србије, где су бројни ратови и миграције, насилне или из невоље, довеле до депопулације земљишта, па је на том простору од 1717. до 1739. било само око 90.000 људи. Данас тамо живи матица српске нације од неколико милиона људи, са Београдом као метрополом од преко два милиона. Историјска наука, посебно школа Јована Цвијића, установила је да је 85% становника уже Србије досељено из суседних покрајина. Посебно је српски народ у Босни и Херцеговини изгубио бројчани примат над свим покрајинама у којима живи српски народ. Срби су подизали најмање 14 значајних аграрних револуција у Босни и Херцеговини од 1804. до 1910. У најзначајнијој од тих револуција 1875-1878. страдало је око 150.000 укупног становништва, од чега највише Срба. Већ у првим месецима тог

Август 2009.

устанка 1875. на хабзбуршко подручје је пребегло 220.000 људи, а тај се број касније повећао још за близу 100.000. То је више од половине српског становништва. Први модерни попис, учињен по европским прописима, у Босни и Херцеговини је извршен тек 1879, па је по томе било могуће да се ови бројеви сматрају уверљивим. По свим пописима становништва до 1981. Срби су имали релативну већину у Босни и Херцеговини. Стално демографско цурење српске воде у Србију из суседних покрајина је историјски окончано тек са крајем грађанског рата 1995. По пописима из 1880. на подручју Хрватске и Славоније је живело 26,3% српског православног становништва, у Далмацији (по попису 1910) од 645.000 становника на православне Србе је отпадало 17% људи. „Срби католици”, према рачунању 1936, имали су око 25.000 људи. Коренови етничког исељавања у Србију су везани за ратове Аустрије и Османлијског царства, а убрзани су иза 1815. У време Српске револуције под Црним Ђорђем 1804-1815. било је побуна у Босни (1804, 1805, 1807, 1809) и Далмацији (1806). У Далмацији су били организовани од стране емисара из руске ратне флоте и људи црногорског митрополита Петра I Цетињског. Црногорци су опседали Дубровник са циљем да га претворе у престоницу „Славено-сербског царства”, како је црногорски првосвештеник замишљао. Иза њега су стајали високи свештеници Стратимировић у Сремским Карловцима, и бискуп загребачки Врховец. Након 1815, када Далмација долази под власт Аустрије, све до 1918, политика према православнима се радикално мења. Папском енцикликом 1817. је

хабзбуршки цар добио право да поставља бискупе у приморским бискупијама, српска ћирилска азбука која је била и званично писмо свих фрањевачких жупа у Далмацији, Славонији и Босни и Херцеговини је укинута. Богослужење и једна богословија (Прико на реци Цетини) која је била на старословенској основи се пребације на латински обред. Лудвих Талоци, историчар хабзбуршке владе крајем XIX и почетком XX века, закључио је да су темеље Велике Хрватске створили хабзбуршки владари од 1806. године. Хрватска национална политика је до успостављања дуализма 1867. почивала на идеологији „либералног католицизма”, чији је један од главних протагониста био бискуп славонски Јосип Штросмајер. Хрватски „илирски покрет” као и сви други у Европи надахњивани од идеолога либералног католицизма исповедао је идеју да Хрвати треба да стварају заједничку „илирску нацију” са Србима и престоницом државе у Београду. „Социјални католицизам” од 1867. је учинио историјски заокрет у хрватској националној политици. Сви католички писци, бискуп Штросмајер на првом месту, отац хрватског национализма у Далмацији Миховил Павлиновић, одбацују свој ранији животни кредо да су становници Славоније и Далмације Срби и укључују се у постојану реку кроатизовања целе културе. Заједно с тим текао је и процес лаганог, али темељитог процеса трансформације типологије национализма (националног покрета) на целом југословенском простору лингвистичког типа у религиозни тип. Тај је процес окончан тријумфом Атлантског пакта у рату против Србије, Црне Горе

и Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини до 1995. По идеологији главних хрватских политичких странака, које се стварају након 1860, етничка граница Хрвата на истоку је сматрана да следи реке Врбас и Плива на западу северне Босне. У програму главне „Народне странке” јасно је речено да је источна граница Хрвата на тим рекама. „Први хрватски католички (еухаристички) конгрес” 1900. је донео званичну декларацију да је источна граница Хрвата на реци Дрини. Пре тога је дошло до метаморфозе хрватског националног покрета и идеологије целог друштва, од идеологије да нацију сачињава заједница језика, ка идеологији да је нација производ заједнице неједнаких раса. Ту је теорију у Хрватској створио идеолог модерног хрватског национализма и један од раних гласова хрватског фашизма, Анте Старчевић. Он је превео теорију неких западних научника, а посебно мађарског писца Јозефа Етвеша (1851) да је нација настала спајањем више и ниже расе. Досељене расе са севера и истока (Франци у Француској и Мађари у Угарској) су се спојиле са нижим класама галског и словенског становништва и

19

20

Август 2009.

наставак са стр. 19

створиле нове нације. Старчевић је писао да су и Хрвати потомци једне нордијске расе, коју сам није именовао, а његови следбеници нашироко доказивали да припада Готима. И Старчевић, исто као његови узори у западној Европи и Мађарској, тврдио је да је „господивша пасмина” Хрвата била државотворна и дала владајуће племство које носи државу. Како је било одвећ белодано да је хрватско племство било пореклом од чиновничког племства („noblesse de robe”), а не старог племства мача и плаве крви, Старчевић је веровао да су муслимански бегови Босне и Херцеговине једини историјски преостатак из прошлости. Муслимани у Босни и Херцеговини су слабо марили за ово доказивање пре Светског рата 1914, а у току Другог светског рата 1941-1945. претежном већином су га прихватили као основу свог понашања. Окупацију Босне и Херцеговине је Хабзбуршко царство почело припремати из знатне историјске дубине. Након успеха Српске револуције 1804-1815. да створи аутономну државу, основану на друштву слободног сељаштва, сви су национални покрети у суседним покрајинама почели захтевати рушење османлијског државног феудализма и стварање заједница слободних сељака као у Србији. За разлику од западноевропског феудализма, исламски феудализам је био државни феудализам. Феудалци нису били власници својих земљишних поседа, него управљачи на њима као коњаници султанове војске. Након смрти једног властелина султан га даје другом, али се поштује обичај да син старог спахије има предност. Израчунато је (босански историчар Аличић) да је након

слома муслиманске побуне 1851. остало само 26% старих спахија на својим поседима. Анте Старчевић је градио кулу на песку и направио ђачку омашку да је племство Босне и Херцеговине било старо племство од времена сељења Гота из раног средњег века. Али политика модерног хрватског националног покрета, која је из реда прихватила Старчевићеве теорије, управо се екстремно радикализовала и због ове теоретске митологије на којој почива. Основа свих модерних хрватских националних партија је израсла из учења „социјалног католицизма” иза 1867. Оно је коначно уобличено папском енцикликом „Rerum novarum” 1891. Напушта се стара политика католичке цркве пасивног односа верника према националној држави („ни бирати ни бити биран”) и полако стварају католичке политичке странке. Цели се католички покрет усмерује преко једног заједничког у целом католичком свету, па у сваком постоји једна „Католичка акција”. У Италији је свештеник Дон Стурцо формирао католичку странку, коначно тек након 1918. да би је сама Римска курија почела потискивати у корист победничког италијанског фашизма иза 1922. Митологизација научног истраживања о хрватском пореклу свих католика заједничког језика са Србима од раног средњег века је само додатак овој основи „социјалног католицизма” у подлози. Аустро-Угарска је почела политичке припреме за окупацију Босне и Херцеговине од војног пораза у рату против Италије и Пруске 1866. Тек тада се прихватају филозофске основе ове политике које је 1844. створио велики италијански католички писац Чезаре Балбо, у књизи „Наде Италије” („Speranze d’Ita-

lia”). Он је сматрао да Аустрија треба да напусти покрајине које је држала у Италији (Ломбардија и Венеција) и надокнаду тражи на балканском истоку. Цели немачки народ треба да изврши мисију увођења европске цивилизације, како би истиснула ропство које долази од Русије. Северни Немци

треба да стварају немачке католичке и лутеранске колоније у Пољској, а Аустрија на Балкану. Након пораза у рату 1866. Аустрија (Аустро-Угарска) прихвата ово кормило. Када су Срби Босне и Херцеговине у великој аграрној револуцији 1875-1878. прогласили уједињење са Србијом и Црном Гором на Видовдан 28. јуна 1876, аустроугарска влада је почела активно радити на коначном реализовању окупације Босне и Херцеговине. Гроф Андраши, министар спољних послова монархије, исповедао је идеју да Босна и Херцеговина нема своје посебно национално биће („Sein”), да нужно мора бити уједињена са Србијом. Сви су немачки политичари, а нарочито установе које води католичка црква („Католички касино” у Бечу, католички еухаристички конгреси), почели исповедати страх да би уједињење Босне и Херцеговине са Србијом значило политички преврат у коме би сви Јужни Словени приступили заједничкој држави са

Август 2009.

Србијом. Бизмарк је говорио да би то био потрес који би се осетио до Белрина, иако је ту дистанцу био раније скратио до словачке Братиславе. Вођа католичке странке у Немачкој, „Zentrum Parthei”, Виндхорст је у Рајхстагу критиковао политику неутралности канцелара Бизмарка у „Источном питању”. Уместо мишљења канцелара да све те варошице на Балкану, о којима новине обилато пишу, не вреде добрих костију једног померанског војника, Виндхорст је у Рајхстагу тврдио да од борбе око тих балканских варошица зависи питање ко ће владати будућим светом – Германи или Словени. Одмах након окупације Босне и Херцеговине 1878. почело је стварање католичких аграрних колонија у Босни. Све су биле смештене на плодном земљишту северне Босне. До 1914. било их је створено 24, а прва је успостављена досељавањем немачких сељака код Бање Луке и била названа Виндхорст (Windhorst, данашња Топола). Одмах до ње је створена колонија италијанских сељака из аустријског Тирола Маховљани, на земљишту данашњег аеродрома. Било је замишљено да се уз реку Дрину створи цели ланац аграрних насеља Немаца. Најзначајније је било „Franz Josephs Feld”, данашње Ново Село код Бијељине. Ове су се колоније почеле укидати Хитлеровом одлуком да их након изгубљеног Стаљинграда пресељава у подручје Познања. Историчари су израчунали да је у Босну и Херцеговину, након окупације до 1918, било усељено 240.000 католичких становника. Они који су преостали су се кроатизовали. То није била једина установа да хабзбуршке власти учине крај демографском првенству

Срба у Босни и Херцеговини. У свим пописима становништва су сачињавали релативну већину 43-44%. Са националним истомишљеницима католика и муслимана су имали апсолутну већину. Процес кроатизације католика у Босни и Херцеговини до 1918. још историјски није био окончан. То је генерација књижевника Иве Андрића, која се од раног детињства сматрала српском. Када је млади Стјепан Радић, вођа главне хрватске националне партије иза 1918, 1890. посетио град Мостар, од 3.353 католика у граду од 14.370 становника, само 250 су се сматрали национално опредељеним Хрватима. У разговору са једним муслиманским сељаком, кога назива Турчином, чуо је да би се муслиман рађе „волио црногорске крви напити, него Меку угледати”. Тај проценат од 250 опредељених Хрвата од 3.353 католика (13,5%) је мерило за историјску демографију да израчунавају општи проценат кроатизације католика Босне, Херцеговине, Славоније и Далмације. У Далмацији и Славонији је био виши јер је раније почео. Радић је жалио што се становништво национализује по религији и пророчки страховао да ће се то завршити истребљивањем. Немачки досељеници у Босни и Херцеговини су почели да врше значајну улогу у развоју покрајина. У културном погледу је најзначајнији од њих теолог и католички идеолог Johan (или Hanz) Merz. Данас је познат по кроатизованом називу као Иван Мерц. Био је пореклом од досељеника у Виндхорст. (Један католички историчар Бање Луке сматра да је Мерц био посинак у католичкој породици, јеврејског порекла.) Мерц је постао идеолог католичког

политичког покрета Хрвата. Водио је католичке омладинске организације, а иза 1929. створио велико и утицајно друштво „Крижара”. По политичкој и друштвеној идеологији су се утопили у хрватски фашизам. Образован у Паризу, и данас се сматра највећим хрватским католичим мислиоцем. Идеја о неопходности да се учини крај српској етничкој већини у Босни и Херцеговини је активно и највише вршила хабзбуршка влада. Од 1882. до 1903. је била проглашена „босанска нација”. Није се одржала, јер су је све три верске стране одбациле. Муслимани ће је обновити тек 1993, кад су под америчким притиском напустили тада званичан етнички назив Муслимана. Муслимани Босне и Херцеговине су од 1868. до 1993. девет пута мењали етнички назив своје заједнице. Споразумом са српским вођима 1901-1902. су били прихватили програм да су муслимани етнички Срби, језик и писмо српски, досељене католике иселити из покрајине. Најзначајнији покушај радикалног демографског сузбијања Срба је предузет у рату 1914. Све су покрајине у хабзбуршкој држави имале своје покрајинске војске, као „Хонвед” у Мађарској, или „Домобрани” у Хрватској. Због страха да би том покрајинском војском командовали српски официри, са српским језиком и писмом, Босна и Херцеговина је након увођења устава 1910. добила добровољачке „Schutz Korps”, састављене од католичких и муслиманских добровољаца. Предоминантно су били муслимански у својој ношњи. Идеја је старија од 1910. Рат против Србије је стратешки разрађиван у хабзбуршкој војсци од 1906. Тада је узето правило да напад на Србију

21

22

Август 2009.

наставак са стр. 21

мора уследити преко реке Дрине, а не са севера преко Саве и Дунава, како су сви ратови у историји вођени. Источна Босна и западна Србија преко којих се припрема хабзбуршки војни поход након 1906. је брдовит терен. Има само једну транспортну линију ускотрачне железнице, кроз брда и тунеле. Кад је у првим биткама рата 1914. хабзбуршка војска изгубила одлу чујуће битке у западној Србији и препустила подручје до Сарајева српској и црногорској војсци, генерал који је изгубио ту стратегију је у мемоарима објаснио да су разлози за тај пораз били политички. Влада је намеравала да, заједно са инвазијом Србије, исељава српско становништво из Подриња у источној Босни. У упутствима за рат Schutz Korps формацији је изричито наређено да се заједно са потискивањем српске војске потискује и српско становништво. Неколико хиљада породица православних Срба је протерано у Србији. Почетком рата 1914. АустроУгарска је у Босни и Херцеговини почела са праксом која се треба сматрати раном историјом фашизма 1941. Одмах су створени концентрациони логори за сумњиве Србе. У европској историји нису постојали до тога времена. Први пут су их почели Енглези у рату са Бурима у Јужној Африци 1903. У исто време је предузета политика сузбијања православних Срба на целом подручју Босне и Херцеговине. Први велики масакр, који би се могао сматрати да открива геноцидне намере, десио се у селу Челебићи у Подрињу у октобру 1914. када је без суђења стрељано 84 српских сељака. Локални функционер Тановић који је то урадио у херцеговачком Автовцу, где је 1914. стрељао без суђења 37 српских талаца, дожи-

вео је да је његов син водио масакр у фашистичкој Хрватској 1941. и због тога од комуниста касније био стрељан. Геноцид над српским народом, као ни холокауст над јеврејским, не би се могао тако сурово остварити 1941-1945. да није дубоко припреман из историје. Антисемитизам је стар колико и хришћанство, али антијудеизам католичке цркве који се за неколико векова систематски исповеда је ипак био основа за његову светову варијанту антисемитизма. Елементи су били уграђени у политику тријалистичке реформе хабзбуршке монархије, на чему ради престолонаследник Франц Фердинанд са странком Карл Луегера. У „Mein Kampf-у” је Хитлер поменуо да је то био покрет за који је у младости имао погрешна убеђења да га треба следити. Цела средњоевропска грађанска класа, са великим делом интелигенције, пре 1914. жваче идеологију потребе обрачуна са демократским владама. У студији о десном радикализму пре 1914. и објављеној 1970, чешки историчар Бедрих Левенштајн вели да немачка средња класа живи од идеја о «јаком човеку» који ће државу водити у сталне спољне експанзије и опште милитаризовање друштва. У Босни и Херцеговини државни функционери исповедају потребу стварања Једног поштеног апсолутизма” будућности („ein gelinder Absolutismus”). У доба Анексионе кризе 19081909. хрватска политика у Босни ствара неке институције које ће бити ускрснуте у Светском рату 1941. Тада је постојала намера да се организује добровољачка „Црна легија” против српских претњи. У Хрватској политичари Исо Кршњави и Иво Пилар развијају управо тада идеје о потреби расног хомогенизова-

ња будуће хрватске државе од словеначких граница до реке Дрине. Геноцид у рату 1941-1945, у свим варијантама стратешких припрема фашистичких држава, носио је у себи идеје и програме о диктатурама које ће извршити етничко и расно чишћење. Црква је одиграла одређену улогу у припремама

победе усташког покрета Анте Павелића над политиком Хрватске сељачке странке Влатка Мачека. Кратко време, док још није сео на трон загребачког надбискупа, Алојзије Степинац је створио „Чисту католичку акцију”. Њено постојање од 1936. је открио један од њених функционера, али је историчари нису још темељитије реконструисали. Изричито се захтевало да хрватски католици направе конверзију од подржавања Хрватске сељачке странке ка усташком покрету у емиграцији, који на револуционаран начин разара раније федералистичке планове о месту Хрвата у преуређеној Југославији. Првих дана рата 1941. није било сасвим јасно које су границе прокламоване независне државе у Хрватској. То пита но-

Август 2009.

воименовани „командујући генерал” у Загребу Глез Хорстенау Адолфа Хитлера на путу да преузме ту значајну дужност. Хитлер је веровао да ће то бити река Босна, јер више се због етничког распореда не би могло одржати. Мусолинијев генералштаб је разрадио план разграничења хрватске државе, по коме би Хрвати имали излаз на море у Сушаку, а Срби у Дубровнику. Италијанска званична политика, укључујући и краљевски двор који је пристао да принц од Савоје постане будући хрватски краљ, не сматра да би из те државе Срби требало да буду искључени. Још није разрађено како су ови планови пропали и успостављена држава до реке Дрине. Очигледно је у том питању одлучујућу улогу извршила Света столица. Италијанска војска је у свим извештајима од почетка окупације упозоравала да нова хрватска влада води политику искорењивања српског и јеврејског становништва. Видели су да то изазива отпор у српским селима. Прве оружане чарке су можда старије од формалног датума избијања рата 6. априла 1941. У априлу 1941. се убијају Срби у Бјеловару, кроз цели мај месец опасност од оружане побуне због насиља над њима је из дана у дан расла. Први оружани одред је створен 3. јуна у селу Удрежње код Невесиња, где су усташе претходног дана извршиле покољ становништва. Пре него је створен логор у Јасеновцу са мрежом мањих логора по Славонији, усташке власти су мислиле да подигну један на доњој Неретви. Због противљења италијанске војске то је измештено у зону ван италијанске војне окупације. Нацистички новинари који су путовали кроз нову хрватску државу (Адолф Дреслер) јавно

су писали у својим књигама да је 1941. у Србију протерано 250.000 Срба. Није сакривано да су Јевреји били одстрањени из друштва и чудили су се да су у италијанској окупационој зони били само натерани да носе жуту траку и Давидову звезду, али су се слободно кретали. Италијанска обавештајна служба је сазнала да је Главни усташки стан у Загребу издао наређење логорницима да се до 6. септембра мора завршити искорењење православног становништва и да се цела имовина мора предати породицама муслиманским и католичким. Италијани су оцењивали да нова хрватска влада води политику искорењивања православног и јеврејског становништва. Када је због овога у Загреб послат функционер министарства спољних послова Лука Пјетромарки, известио је да политика конверзије на католичанство представља „фундаменталну тачку његовог (Павелић) програма и да у његов успех улаже заслепљену веру која не трпи приговора ни одлагања”. Геноцид над православним и јеврејским верницима је немогуће схватити ако се мисли да је он извршен од стране полицијских и војних формација и да религиоши фанатизам није захватио цело друштво. Италијани су извештавали да у Далмацији католички сељаци „са пасијом” убијају своје српске суседе. Непосредно пред слом југословенске државе уредник београдске „Самоуправе” и државни функционер Јовановић-Стоимировић бележи у свом дневнику да се сарајевски Јевреји више боје својих муслиманских суседа, него немачке војске која долази. У Сарајеву је од око десет хиљада Јевреја преживело 1.400. Ликвидирани су пре почетка масовног хо-

локауста како је наређен након конференције на Ванзејезеру. Оцена у њујоршкој „Енциклопедији холокауста” (под „Сарајево”) да је убијање највише извела хрватска улична руља може бити тачна само утолико што су муслимани у граду тада већином прихватили свој хрватски идентитет. Да Света столица није била само необавештена о ономе што се дешава у хрватској држави, сведочи записник са састанка у Сушаку заповедника дивизије Друге армије 31. октобра 1941: „Хрватска се влада одлучно оријентисала на следећу политику религиозног карактера, у којој има потпуну сагласност (totale appogio) Свете столице: превести највећи могући број православних на католичанство, а такође и Јевреје.” Због тога је захтеваио да италијанска војска не сме отварати масовне гробнице поубијаних Срба, нити доводити нове православне свештенике тамо где су претходни били поубијани. Ни порушене цркве се нису смеле обнављати. Ревизионистичка наука и званична политика нових држава које су створене након слома југословенског и источноевропског комунизма је тријумфовала што је добила разумевање да се историјска истина о геноциду може законом одредити. Од 12 тадашњих европских влада, 6 су формирале католичке партије. Нодигнути су споменици који личе на туристичка свратишта за угодан предах од путовања. Помен жртава је толико разводњен да се међу њима више истиче народ и црква држава које су злочин извршиле, него они који су заиста страдали. Остаје стид данашњег доба у коме се стара насиља и злочини рафинирају, а заувек не укидају. Милорад ЕКМЕЧИЋ, академик САНУ

23

24

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2009.

МАТУРА У МАНАСТИРУ КРКИ На крају школске године 2008/09. у Богословији Света Три Јерарха по благослову Светог архијерејског синода СПЦ организована је матура за свршене ученике Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки. На овогодишњој матури у Крки изасланик Светога синода је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим.

Богословија Света Три Јерарха од свога обновљења 2001 године већ доноси значајне духовне плодове којима ће се ако Бог да придружити и нови крчки матуранти који ће после завршене матуре наставити даље богословско образовање на неком од богословских факултета Српске православне Цркве.

ПРАЗНИК ПЕДЕСЕТНИЦЕ Велики празник Педесетнице (7. 6. 2009.) свечано је прослављен широм далматинске Епархије у свим црквеним општинама и манастирима. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије на Педесетницу је служио Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о историји овога празника која нам је описана у Делима Апо-

столским, нагласивши да сваки хришћанин треба да живи у Цркви непрестано обнављајући своје биће благодатним силама Духа Светога.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

ДРУГИ ДАН ДУХОВА У БИСКУПИЈИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је на Духовски понедјељак (08. 06.

2009. г.) Свету Архијерејску Литургију у Бискупији. Црква свете Тројице у Бискупији слави други дан Духова и тада се по традицији скупи велики број православних Срба из Книна и околине. Веома свечано је било и ове године. У својој проповиједи Епископ Фотије је поздравио све сабране вјернике и поучио их пастирским словом рекавши да је потребно да се чешће виђамо у својим храмовима и да се учешћем у Светој Тајни Евхаристије сједињујемо са Богом и на тај начин почнемо да живимо у Царству Небеском још док смо овдје на земљи. По Литургији је благословено славско жито и пререзан славски колач, а на крају је по обичају извршен и трократни опход око светога храма. За трпезу љубави се побринула црквена општина Книн на челу са свештеником Владимиром Вукосављевићем.

Август 2009.

25

26

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

ТРЕЋИ ДАН ДУХОВА У ДАЛМАТИНСКОЈ ЕПАРХИЈИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је трећи дан празника Духова (09. 06. 2009. г.) Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу уз саслужење братства манастира. На Светој Литургији били су присутни и узели су учешће кроз Свету Тајну Причешћа православни Срби Цетинске крајине. У манастиру Крки служио је Свету Архијерејску Литургију Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим. Епископу Герасиму су саслуживали архимандрит Герман, игуман манастира Крке и јереј Горан Славнић, свештеник из горњокарловачке Епархије. По благослову Епископа горњокарловачког и Епископа далматинског следеће недјеље ће се одржати Сабор православне омладине у манастиру Гомирју (Епархија горњокарловачка), гдје ће се сабрати ученици вјеронауке из Лике, Баније, Кордуна, Горског Котара, Истре и Далмације.

Август 2009.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2009.

САБОР ПРАВОСЛАВНЕ ОМЛАДИНЕ У МАНАСТИРУ ГОМИРЈУ Благословом Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког Г.Г. Герасима и Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија одржан је у манастиру Гомирје традиционални „Сабор православне омладине” Епархија горњокарловачке и далматинске. Након Свете Архијерејске Литургије коју је служио Његово преосвештенство Епи-

скоп далматински Г.Г. Фотије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког Г.Г. Герасима, свештенства и монаштва Митрополије београдско-карловачке и Епархија далматинске и горњокарловачке, у сарадњи са СКД „Просвјета” из Гомирја и музичке секције из Српских Моравица приређен је културно-уметнички програм у ком су учествовали и

гости из Велике Хоче, Штрбаца и Борче који су у организацији Г. Зорана Вучића дошли да посете манастир Гомирје и да узму учешће у овом сабрању.

27

28

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

ПРОСЛАВА ВИДОВДАНА У МАНАСТИРУ СВЕТА ЛАЗАРИЦА На дан светог кнеза Лазара 28. 06. 2009. г. Свету Архијерејску Литургију у манастиру света Лазарица служио је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. Послије Свете Литургије Епископ Фотије је пререзао славски колач и благословио кољиво, а затим је извршен трократни опход око цркве. Манастир света Лазарица проглашен је манастиром 1939. г. декретом блаженопочившег Епископа далматинског Иринеја (Ђорђевића). На данашњи дан светог кнеза Лазара косовског и свесрпског манастир слави свој јубилеј седамдесет година од тога проглашења, а исто тако и прву годину од успостављања монашког живота. За тај јубилеј организован је и свечани програм културно умјетничког друштва СКД „Просвјета” пододбор Книн. Овој свечаности су присуствовали амбасадор Републике Србије у Р. Хрватској г. Радивоје Цветићанин, предсједник СКД „Просвјета” г. Чедомир Вишњић и остали уважни гости који су увеличали ову свечаност. У својој поздравној бесједи Епископ Фотије је истакао важност и значај овога празника и косовског завјета за српски народ. Након завршетка програма за све присутне братство манастира свете Лазарице приредило је трпезу љубави.

Август 2009.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2009.

УПОКОЈИО СЕ СТАРАЦ ЈОСИФ ВАТОПЕДСКИ У среду 01. јула 2009. године, упокојио се у Господу један од највећих светогорских духовника нашег времена – старац Јосиф Ватопедски. Старац Јосиф се родио 01. јула 1921. године, на празник светих Козме и Дамјана. Доласком на Свету Гору, постао је ученик старца Јосифа Исихасте, чија духовна чеда и ученици данас

спадају међу највеће духовнике и игумане Свете Горе. Опело у Господу престављенога старца Јосифа Ватопедског, служено је истога дана у манастиру Ватопеду на Светој Гори. На лицу упокојенога старца Јосифа видела се радост спасених и вера у васкрсење мртвих.

РАДОВИ У ОБРОВАЧКОЈ ЦРКВЕНОЈ ОПШТИНИ По благослову Епископа далматинског Г.Г. Фотија почели су радови на храмовима Св. Тројице у Обровцу, Рођења Пресвете Богородице у Билишанима и Св. Георгија у Жегару. На храму Св. Тројице радови обухватају комплетно уређење звоника, бушење камена и јачање прохромским цијевима, жбукање и фарбање. На храму Мале Госпојине у Билишанима рађено је унутрашње уређење лађе цркве и то је прва фаза радова после комплетне замјене крова и столарије. На храму Св. Георгија ради се спољашње уређење храма што обухвата обијање пређашње и стављање нове фасаде. Захваљујемо свима који су придонијели да храмови поново заблистају и желимо им свако добро од Господа!

29

30

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2009.

НАСТАВАК РАДОВА НА ОБНОВИ ХРАМА СВ. АРХИЂАКОНА СТЕФАНА У ГОЛУБИЋУ Вољом Божијом и благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија, 01. јула 2009. године су настављени радови на обнови храма Св. Стефана у Голубићу. Тренутно се обављају радови на измјени лименог покрова и крста на звонику, а у наредних петнаест дана ће бити обијена комплетна вањска површина зидова, након чега ће се поново омалтерисати и урадити нова фасада. Планирано је да се до храмовне славе, Преноса моштију Св. Стефана, 15. августа , поставе и нови прозори и врата на храму.

СЛАВА У МАНАСТИРУ КРКИ Уочи празника светих апостола Петра и Павла (11. 07. 2009. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије присуствовао је празничном вечерњу у капели св. Апостола Павла у манастиру Крки. Манастир Крка је настао на старохришћанским катакомбама у којима је по предању проповиједао свети апостол Павле. Капела св. Апостола Павла у манастиру Крки је настала по благослову Епископа Фотија, а у

њој се врше богослужења у току зимског распуста у богословији и на празник светог апостола Павла. Ову капелу су осликали фрескописци из православне Украјине и у њој се налазе фреске светитеља из свих православних народа. Након вечерњег богослужења Епископ Фотије је поучио присутну православну омладину и истакао значај светог апостола Павла за хришћане уопште, а нарочито за православне у Далмацији.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Август 2009.

СЛАВА ХРАМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА У ТЕПЉУХУ Дана 12. 07. 2009. г. на празник светог апостола Петра и Павла Његово Преосвеште-

нство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви св. Апостола Петра и Павла у Тепљуху. У својој бесједи Епископ Фотије је истакао значај празника светих апостола Петра и Павла и нагласио је потребу повратка нашег избјеглог народа на своја вјековна огњишта. Послије свете Литургије преломљен је колач, освећено кољиво и извршен је троктратни опход око храма. Црквена општина Тепљух на челу са својим свештеником протојерејем-ставрофором Здравком Тепићем приредила је свечану трпезу љубави за све присутне.

СЛАВА У ОЋЕСТОВУ У недељу по Петровдану (19. 07. 2009. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Оћестову поводом празника свете великомученице Недеље. После Свете Литургије пререзан је славски колач и одржана славска литија на којој је ношена икона свете великомученице Недеље. Света великомученица Недеља је пострадала у време римског императора Диоклецијана (III век) и једна је од веома поштованих светитељки

у Далмацији. Светој Недељи су заветовани како православни тако и многи римокатолички верници.

31

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

32 УВОДНА РЕЧ

Драга браћо и сестре, драга децо, Пред вама се налази нова књига издавачке установе Истина Епархије далматинске, која је посвећена православној веронауци. Има

Август 2009.

ИЗ ШТАМ ЈЕ ИЗАШЛПЕ НОВО ИЗД О АЊЕ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИ НСКЕ

ПРАВОСЛАВНА ВЕРОНАУКА више разлога што смо одлучили да ову књигу посветимо управо веронауци, јер смо као Црква одговорни и за своју будућност. Када то кажемо, првенствено мислимо на бригу Цркве о младима и о њиховом васпитању и

упознавању са основним истинама православне вере. Речи Господа Исуса Христа из Светога Јеванђеља: «Пустите децу нека долазе к мени, јер је таквих Царство Небеско» (Мт. 19, 14), нам говоре да децу од најранијег узраста треба приближавати Христу, тј. учити их истинама Светога Јеванђеља и свему оном што проповеда и учи наша Света Црква. Идеалан пример и образац веронауке за нашу православну децу је живот светог оца нашег Саве, који је као младић од седамнаест година отишао на Свету Гору, напустивши земаљско царство и сво благо овога света да би се приближио Христу. Својим животом свети Сава је и данас путеводитељ нашој богољубивој деци, која желе и траже вечне и истинске вредности и све оно што је у овом животу добро и Богом благословено. Ми се надамо да ће ова Православна веронаука помоћи нашој деци и омладини, а посебно ученицима веронауке, да боље упознају своју веру, а кроз то и да открију прави смисао живота. По православном учењу, овај живот је само припрема за будући вечни живот и Царство Небеско, које је као икона присутно у животу Цркве. Нека Господ благослови ово наше дело на корист и духовну радост свих малих и великих боготражитеља. Епископ далматински Фотије

ПРИЛОЖНИЦИ ЗА ЧАСОПИС ,,КРКА“ Прилози у канадским доларима: Стојан Јокић 20, Драган Сучевић 8.50, Драган Кесоња 5, Михаило Кангрга 10, Васо Стокић 10, Милан Маличевић 5, Миле Тривић 4, Дејан Бранковић 8, монахиња Анастасија 10, Александар Грујић 40, Милош Кнежевић 10,

Драгослав Ђукић 20, Жарко Матовић 10, Саво Комљеновић 10, Љубомир Савић 10, Ратко Терзић 4, Н.Н. 5, Миодраг Крајишник 20, Јован Важић 10, Владо Јовановић 5, Драган Зубац 20, Зоран Малиновић 10, Н.Н. 6, Светозар Лудушки 15, Недељко Топић 10, Жељко Медић 20, Анђељко Крајишник 10, Предраг Мочић 5, Марија Пилиповић 10, Јелица Ђаковић

10, Миланка Стојановић 5, Н.Н. 5, Жељко Мартиновић 5, Милан Вукадин 10, Н.Н. 20, Ранко Радовић 10, Јован Шкоковић 20, др Милица Квајић 20, јереј Јован Радовић 10, Војислав Живановић 10, Каролина Тодоровић 10, Јован Кресовић 20, Бато Ђорђе 10, Горан Маслић 10, Зоран Жигић 10, Душан Урукало 20, Милан Илић 20, Владимир Поточник 5, Жељко Лапчевић 10, Славиша Стојановић 5, Ненад Благојевић 5, Радомир Живковић 10, Бранко 10, Јованка Стевић 5, Боројевић 7, Неђо Петковић 5, Видосава 5, Жељко Радинковић 2, Миленија и Милош Карокјакић 20, јереј Вукић Анатасковић 10, Александар Мандрапа 10, Н.Н. 10, Милош Хајдин 10, Срђан Богдановић, 20, Драган Радовановић 10, Никола Лукић 10, Драган Маријанац 5, Јелена и Јован Спасић 10, Мира Куљан 20, Н.Н. 5, Ђуро Грбић 5, Зоран Лазентић 10, Драгана Црквењаш 4, Бранко Гулан 10, Јово Маријанац 20, Зорица Карамарковић 20, Мирко Мандић 10, Никола Матић 20, Миливоје Радић 10, Душко Лазић 20, Јово Лазић 20, Душанка Шкорић 5, Драгољуб Бундало 20, Момир Тихић 5, Миливој Јосимовић 10, Миливоје Јовановић 10, Никола Крајишник 10, Млађо Посовљак 10, Горан Попјорданов 10, Ђорђе Ђога 20, Дејан Јокановић 15, Миланка Дуковић 20, Александар Калић 20, Н.Н. 15, Н.Н. 10, Томо Сојић 10, Милан Бурунчија 10, Мира Зракић 20, Раде Црномарковић 20, Борис Шормаз 10, Раде Паројчић 10, Радован Гајић 40, Гордана Лакић 20, Горан Попјорданов 20, протојереј Мирољуб Тодоровић 10, Витомир Стегњајић 15, протојереј Василије Томић 25, Јово Мишчевић 10, Владо и Ђука Орељ 20, Мирко Загорац 10, Никола Капељ 5, Драган Врабац 5, Роса Илић 10, Јован Аврамов 20, Перица Манојловић 20, Драго Тубонић 20, Симо Исаковић 10, Рајко Скопљак 20€, Далибор Дамјановић 10, Владо Јовановић 5, Јестро Симовић 5, Драган Мишковић 10, Слободан Кукић 10, Славко Вуковић 10, Радомир Дангубић 5, протојереј Добрица Обрадовић 8, Смиља и Милан Лешић 20, Новица Пешић 20, Драган Милошевић 8, Небојша Чекрлија 10, Мирјана Илић 10, Марко Сандељ 5, Миле Перић 10, Ацо Ступар 10, Миланка Синђић 20, породица Гојковић 20, Богдан Нешковић 10, Раде Ђурђевић 20, Јеод Богуновић 20, Владо Јовановић 3, Веселин Синђић 20, Небојша Илић 20, Миломир Васиљевић 5, Ђорђе Ковачић 10, Миломир Стојановић 20, Неђо Петковић 5, Жарко Матовић 10, Милан Вукадин 10, Дан Јанковић 5, Бранко Зелембаба 20, Глишо Радиновић 20, Анђа Рикић 10, Босиљка Рајић 10, Нада и Недељко Вујић 20, јереј Милан Јовановић 20, Ева Ложић 4, Софија Колничић 4, Цвико Видаковић 20, Ружа Мачевић 10, Љубица Ковачић 10, Јовица Калинић 10, Милка Златар 20, Петар Манојловић 10, Наталија Арежина 4, Петар Туцаков 5, Светозар Кесер 10, Загорка Баборац 5, Бојана Стојисављевић 10, Миленко Манојловић 10, Миле Бабић 10, Милорад Димић 5, Драган Марријановић 10, Слободан Ристић 5, Јово Мијаковац 20, Митар Канилић 20, Морон Барклеј 8, Константин Петровић 10, Михајло Инђић 20, Влада Јурће 10, мр Николас Алексејченко 30, Зоран Милеуснић 10, Остоја Маглов 20, Мирко Петрињац 5, Дане Баљак 20, Гроћокац 20, Томислава и Јово Анђелић 20, Гојко Петровић 20, Ацо Поповић 20, Жељко Драгичевић 10, Стева Вујичић 20, Бранко Винчић мл. 5, Никола Споменковић 10, Милорад Горначевић 10, Арон Моника 10, др Милица Квајић 20, Слободан Јапалок 20, Гојко Мутић 20, Тоде Трифуновић Јакимир мл. 20, Ђуро Т. Кашић 15, јереј Миодраг и Томка Топаловић 20, Илија Ракановић 20, Цвико Видаковић 20, Миле Бушора 10, протојереј Љубо Рајић 20, Ђорђе Иванишевић 40, протојереј Милојко Дмитрић 10, Драгиша Мачар 20, Вељо Кљоки 10, Дражан Иванишевић 10, Даор Клима 10, Марио Дула 20, Н.Н. 10, Жељко Каран 10, Никица Кресовић 20 Миливој Дорантић 20, Драган Јанковић 10, Момчило Добријевић 20, Драган Кнежевић 10, Милан Колунџић 10, Свеијетлан Ступић 5, Наташа Кукољ 10, Бранко Рипић 20, Владан Милошевић 10, Оливер Николовски 5, Станко Вучетић 20, Слободан Бајт 50, Мирослав Обрадовић 20, Драган Вуковић 20, Н.Н. 5, Милан Самчевић 10, Паво Радић 10, Ђуро Лубарда 10, протојереј Домиливски 20, Ђука и Владо Орељ 20, Роса Илић 20, Војо и Мила Радмиловић 20, Никола Врачар 10, Никола Воркапић 10, Стојанка и Стојан Шукунда 50, Даринка Радић 20, Тоде Трифуновић Јакимир мл. 10, Н.Н. 4, Милан Бабић 10, Зоран Ћућуз 20, Анђа и Дако Куруц 20, Мара и Петар Лака 10, Душан Иванчевић 10, Н.Н. 5, Славко Вражина 20, јереј Мирослав Ратковић 35, Жељко Ђурђевић 20, Ацо Дрча 20, Момчило Петка 20, Ненад Богдановић 20, Небојша Маодуш 20, Бранко Зелембаба 20, Петар Добрић 20, Жељко Вујић 5, Милена и Ратко Бувач 20, драгољуб Марчетић 15, Стево Ченић 10, Предраг Радић 20, Н.Н. 5, Тоде мл. Јовановић 20, Перица мл. Манојловић 20, Александар М. Ченић 20, Ђуро П. Кашић 15, Биљана Смиљанић 20, Мирко Цветичанин 5, Душан Минчић 10, Нена Злокапа 10, Ђурђина Гријић 5, Драгослав Митровић 3, Драган Митровић 10, Драгослав Ђурић 20, Никола Давидовић 5, Ђуро Будимир 5, Момчило Бабић 20, Бошко Вученовић 5, Бранко Чомбаз 20, Жико Драгичевић 20, Зоран Милошевић 10, Богдан Карађорђевић 20, Драган

Простран 10, јереј Драгомир Туба 20, Бошко Иковић 20, Двери Српске Бошко Обрадовић и Радован Тврдишић 40, Драгоја Тадић 20, Далибор Вишекруна 20, Стеван Рашула 20, Војо Стојков 10, Јовица Атанасковић 10, Зоран и Милица Драгишић 20, Зоран Чорвакопа 5, Велибор Јовичић 20, Бојан Ђукановић 20, Димитрије Поробић 10, Ковиљка Ћајић 7, Радомир Ћајић 10, Саво Лојепур 10, Иво Ватовић 10, Невен Цветковић 10, Александар Радојевић 10, Предраг Бањанин 20, Живадин Радовановић 5, Петар Радујковић 5. Прилози у америчким доларима: Милош Попртњак 10, Милка и Стево Докић 20, Даница Лукач 10, Николина Грубнић 10, Сузана Гушан 10, јереј Крстијан Петровић 10, Томо Јекнић 5, Марко Вученовић 50, Александар Мијатовић 10, Александар Бундало 10, Дражинко Дошановић 20, Мирко и Гојко Шеган 100, Драган Митровић 10, Светозар Радојчић 20, Слободан Перић 20, Бојан Спремо 5, ђакон Александар Петровић 10, Ацо Бугарин 20, Радојко Недић 10, Љиљана Милутиновић 10, Марица и Перица Петровић 15, јереј Радомир Ћутило 20, Вељко Пеимац 10, Душан Докмановић 5, Винко Лукић 5, Горан Дражић 10, Зорица Крајишник 10, Емилијан Асентић 20, Милан Коичиновић 10, Ђуро Манојловић 10, Владо Бјелопетровић 10, Петар Катић 10, Ненад Кнежевић 10, Јован Поповић 10, Мики Бичанин 5, Љубинко Пањковић 5, Славко Бановић 20, Владан Стојковић 20, Дејан Фаркаш 10, Мирјана Анделковић 20, Гојко Маљковић 10, Милорад Ћулафић 10, Н.Н. 5, Н.Н. 5, прото Ђура Крошњар 20, јереј МАрко Матић 20, Остоја Грабовац 10, Бојан Праљак 5, Добра Добривојевић 5, Данило Обрадовић 5, Илија Королија 17, Раде Королија 10, Ненад 5, Тоде Новаковић 5, Драган Опачић 20, Јовица Комазец 5, Н.Н. 20, Ненад Тодоровић 5, Ђуро Новаковић 5, Зоран Стојановић 8, Бранко Ромић 20, Драган Петрић 20, Момчило Плавшић 10, Лазо Дурман 20, Перица Тодоровић 5, Драган Драгић 5, Зоран Томчић 20, Ненад Рајак 10, Мирослав Лукић 20, Сава Ложњаковић 20, Владо Вујатовић 5, Јован Стојковић 20, Никола Савић 20, Драган Стевановић 20, Славиша Степановић 10, Радомир Митић 20,Н.Н. 20, Вукашин Миловановић 20, Срђан Мајдов 5, Милан Маринковић 20, Станиша Јовић 20, протојереј Саво Чекардић 20, Дражен Дупор 20, Гордана Лончевић 7, Биљана Миљковић 10, Никола Ђурић 10, Василије Радоњић 7, Прослов Петровић 3, Мане Кнежевић 20, Симо Петровић 5, Пилип Штркић 5, Н.Н 10, Драган и Бранка Мићовић 10, Крста Ђукановић 10, Никола Иванчевић 20, Стеван Крајевић 5, Драган Сувочес Марковић 5, Прилози у аустралијским доларима: Коса и Никола Стринић 135, Никола Ковачевић 50, Дане Рокнић 10, Стеван Лалић 10, Снежан Булић 5 Прилози за манастир свету Лазарицу: Стево Ченић 10 Прилози из Канаде и Америке прикупљени су благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г.Г. Георгија и Његовог Преосвештенства Епископа новограчаничког Г.Г. Лонгина. Прилоге је скупио ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона Канада који је приложио и оковано Јеванђеље цркви св. Пророка Илије у Косову Далматинском у вриједности од 700 ЦАД. Прилози из Холандије у еурима: Станко Мира Александар и Јована Кресовић 50, Рајко Тишма 30, Зоран Бједов 30, Васо Милекић 30, о. Радослав Пантовић 30, Јован Каблар 30, Миле Лончар 30, Дане Вукелић 30, Биљана Стаменовић 30, Игор Челан 30, Никола Плејо 30, Шапоња 30, проф др Михајло Чољић 30, Блаже Дроњак 30, Живко Момић 20, Марковић 5, Николић 5, Станко Јаћимовић 10, Предраг Витковић 10, о. Војо Билбија 5, Слободан Петровић 5, Милован Тодоровић 15, Мира Радојчић 5, Нена Миљковић 5, Васо Клаћ 30, Маринковић 5, Владо Милошевић 5, Раде Вемериновић 10, Сретен 5, Радојица 5, Милутин Маринковић 5, Биљана 5, Ђуро Бабић 5, Јовановић и Пупавац 30, Јово Благојевић 5, Зденко Кламар 5, Боро Јеремић 5, Душан Борић 5, Н.Н. 5, Обреновић 5, Шућур 5, Лада Класа 5, Н.Н. 5, Н.Н. 5, Н.Н. 5. Укупно 720 €. Прилози из Холандије прикупљени су благословом протојереја Воје Билбије. Прилоге је скупио Станко Кресовић.

СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

33

34

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com Ђакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари јереј Миле Савичић Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com

СПЦО и Управа парохије у Скрадину јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама опслужује јереј Ђорђе Веселиновић СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Милорад Ђекановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Давор Стојановић Јосипа Јовића 5, 22300 Книн Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022; Mоб.: 098/198-42-73 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/784-51-26; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: manastir.dragovic@gmail.com

Маслињак

Виноград Фотографија на корицама – Црква Светог Илије у Задру (1563. год.)