Krka 037

Година VII. – Број 37

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Михољдански број – 2009. г.

Цијена 10 kn

Преподобни старац Јосиф Исихаста 1. стр. – Come and See, уџбеник енглеског језика, издање Епархије далматинске

Октобар 2009.

Лавра Св. Саве Освећеног у јудејској пустињи Лавра Светога Саве је један од најстаријих и најзначајнијих манастира православне Цркве. Овај манастир је имао веома важну улогу у развоју монаштва, побожности и теологије и одбрани православне вере од јереси. Свети Сава Освећени је постао монах у осмој години живота у својој отаџбини Кападокији у Малој Азији. У узрасту од осамнаест година долази у Свету Земљу, где постаје послушник светог Јевтимија Великог. Године 478, он долази на место данашње Лавре по једном откровењу ангела Господњег и ту почиње организовање монашког општежића. Пошто прва мала црква, названа Теоктистос (од Бога сачињен),

која је била посвећена светом Николају, није била довољна за потребе братства, свети Сава подиже велику цркву, данашњи католикон манастира, посвећен Благовестима Пресвете Богородице. Овај саборни храм Лавре је освећен 502. године. Поред велике Лавре, свети Сава је основао и многе друге манастире и киновије. Најзначајније од њих су киновија Кастелија, киновија Докимос (послушник), Гадара, Никополеос, Спилеон, Схолариа и Нова Лавра. Каже се да су свети Сава и свети Теодосије све своје монахе привели Царству Небеском. Свети Сава Освећени је по својој светости постао познат у

Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Лавра Св. Саве Освећеног у јудејској пустињи ........................................................3 Старац Јосиф Ватопедски о браку и породици ......................................................7 Прије педесет година уснуо је преподобни старац Јосиф Исихаста ............................9 Могуће оснивање православних гимназија и отварање нових богословских факултета ............13 Никодим Милаш: Монах са мачем у перу ..............................................16 Завет ..............................................................................18

читавом свету. Упокојио се 532. године и само неколико година касније откривене су његове нетљене мошти. У време крсташа оне су биле однешене на Запад и ту су биле све до 1964, када се свети Сава у једној визији јавио Латинима и наредио им да врате његове свете мошти у Лавру, што ће се догодити у октобру 1965. године. Житије светога Саве говори како је он често имао сусрете и виђење анђела. Један анђео му је открио да треба да дође на место где је подигнута Лавра и ту да се подвизава. Други анђео Господњи му је објавио време смрти светог Антима Затворника, као и упокојење монаха Јакова. Један анђео је

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840

Старац Пајсије ............................................................ 23

Тираж: 2.000 примјерака

Вијести из епархије ................................................... 25

ISSN 1334-4293

Излази шест (6) пута годишње

3

4

наставак са стр. 3

БОГОСЛОВЉЕ

пратио светитеља приликом његове посете цару Анастасију у Константинопољу 502. године, те је и сам цар видео овог анђела. Свети Сава је живео узвишеним аскетским животом, као сами анђели и својом аскезом је достигао пуноћу врлине. Стекавши љубав према Богу и ближњима, достигао је висину благочешћа и смирења. Свети Сава Освећени је установио узвишени монашки подвиг, који је он наследио од светог Јевтимија Великог, а тако је живео и свети Стефан Чудотворац. Свету Четрдесетницу је проводио у сухоједенију, узимајући само мало хлеба и воде, а време Часног поста је проводо у пустињи између Лавре и Мр-

хиљада монаха, док их је укупно петанест хиљада живело у областима око Мртвог мора и Витлејема, између Јерихона и Ермона, настањујући око седамдесет манастира и киновија. У то време је као обични монах саваит живео и свети Ксенофонт, који је био царског порекла, са своја два сина – светим Аркадијем и светим Јованом. После светог Саве, Лавра је најпознатија по светом Јовану Дамаскину, који је живео средином осмог века, будући у то време највећи теолог, философ и химнограф читаве хришћанске царевине. Лавра је такође позната по светом Михаилу Сингелосу и двојици иконопоштовалаца светом Теофану и Теодору. Њих троји-

твог мора. По упокојењу светог Саве, па све до разорења Свете Земље од стране Персијанаца 614. године, а потом и од Арабљана 638, у Јудејској пустињи и у Лаври светога Саве је цветало монаштво. У Лаври светог Саве је тада живело око пет

цу је свети Теодор Столпник позвао у Константинопољ да бране Православље од иконоборачке јереси. Свети Теодор Саваит је такође један од великих светитеља Лавре, који је 836. године посвећен за Епископа у граду

Октобар 2009.

Едеси у Сирији. Својом врлином и светошћу, он је багдадског калифа Ал-Муавија превео у хришћанство. Овај калиф ће своју веру у Христа посведочити својим мучеништвом. Свети Михаило сродник светог Теодора Едеског неколико година касније ће такође постати мученик. Многи познати и непознати Саваити пострадали су мученички у време Персијанаца 614. године, док су други такође страдали у време арапског разбојништва и пустошења 796. године. Манастир је четрнаест пута у својој историји доживео разне непријатељске нападе. Руски игуман Данило приликом своје посете Светој Земљи 1106-1107. године, пише да се у Лаври молио пред моштима петорице великих светитеља и да се у манастиру на све стране осећао благоухани мирис: светог Јована Дамаскина, Јована Исихасте, Теодора Едеског, преподобномученика Михаила и светога Афродисија. Саваити су познати по томе што су увек били бранитељи вере, не само у Светој Земљи него и изван ње. Свети Сава Освећени је заједно са светим Теодосијем имао пресудну улогу у организовању монаха Јудеје против монофизитске јереси 516. године. Каснији Саваити су имали значајну улогу у разобличењу оригенизма и монотелита. Саваити су такође учествовали у одбрани свештених икона и први су устали у борби против јереси Филиокве, коју су Франци под утицајем папизма 809. године донели у Јерусалим.

БОГОСЛОВЉЕ За православну Цркву веома је значајан Типик светог Саве Освећеног, којим су устројена богослужења и поредак у православној Цркви. Типик светог Саве је држан веома дуго после његове смрти. Њега су се придржавали и многи други велики оци – св. Харитон, Јевтимије Велики, Теоктист, Софроније и Јован Дамаскин. Из Лавре светог Саве овај типик се проширио до Константинопоља и Свете Горе, а имао је великог утицаја и на живот студитских манастира у Цариграду. Посебна карактеристика саваитског типика је да се сваке недеље врши свеноћно бденије; да су 150 Давидових Псалама подељени у двадесет катизми. Као препознатљивост овог саваитског типика су и: Мало вечерње, бденије, литија, благослов хлеба и вина, благослов грожђа које се сваке године врши на Преображење. У Русији је најпре доминирао типик свете Софије тзв. константинопољски типик, али је касније преко Кијева велики утицај извршио саваитски типик који је штампан 1682. године. Од њега потиче традиција благосиљања кољива. После крсташа и владавине мамерлука и Турака у Светој Земљи, Лавра више није доживела «златна времена», али је увек била најзначајнији манастир у пустињи. У Лаври су живели сви монаси јерусалимске Патријаршије да би се учили монашком животу. То правило је одређено јерусалимским Патријархом Доситејем. Постоји предање да се приликом изградње Лавре, светом Сави јавила Пресвета Богородица и обећала му да ће сви монаси који на овом тешком месту живе и буду испуњавали своје монашке подвиге, задобити спасење и да ће Лавра

постојати све до Другог доласка Господњег. И заиста, ево Лавра, упркос многобројним нападима и страдањима до данас није разорена. Интересантно је поменути да се Лавра светог Саве налази у Јосафатовој долини на потоку Кедрону. Ова долина је продужење онога места до Маслинске горе на коме ће, по Откровењу, бити постављен трон Судије приликом Другог доласка Христовог. У пећинама над којима је подигнута Лавра, непрестано тече света вода. Ову воду је Сам Христос даровао на чудесан на-

Октобар 2009.

чин, пошто се свети Сава молио да монаси из Лавре не морају ићи неколико километара северно како би захватили воду. Једино у Лаври постоје извори воде, док је читава околина манастира безводна и ову воду користе како монаси Саваити, тако и поклоници. У манастиру светог Саве Освећеног врло често код монаха који се упокоје, мошти не буду укочене, већ им тело после смрти, по благодати остаје покретљиво. У манастиру светог Саве приметно је и једно друго чудо: по упокојењу, од тела монаха саваита не осећа се ника-

5

6

наставак са стр. 5

кав непријатан задах, иако се они најчешће сахрањују у камене гробове, где уопште нема земље. После извесног времена, њихови гробови се отварају и кости упокојених монаха се сабирају у костурницу, како би се направило место за новопрестављене монахе. Свети Сава је чинио и чини многа чуда. Исцељивао је људе од рака, али је помогао и многим бездетним родитељима. У ранија времена у Лаври је постојала једна палма, чији је плод лечио неплодност људи. Ова палма се осушила мало пре повратка моштију светог Саве у манастир 1965. године. После тога је поклоницима као благослов дариван по један осушени комадић стабла ове палме. После неколико година, из корена ове палме је поново почела да ниче нова младица, чији листови такође имају исто целебно дејство. Од њих се припрема чај по одређеном рецепту и даје се бездетним родитељима, који уз пост, молитву и покајање најчешће добијају децу. Свети Сава и данас чини многобројна чудеса у Лаври. Предање каже да је у време упокојења светог Саве Освећеног у Јерусалиму била опљачкана продавница једног благочестивог хришћанина. Овај се молио светом великомученику Теодору да му помогне, али није имао никаквог одговора. После пет дана му се јавио свети Теодор и показао му где се налазе украдене ствари, рекавши му да није раније могао доћи, зато што су сви свети на небесима дочекивали душу светог Саве Освећеног. После повратка моштију светог Саве у Лавру 1965. године, монаси су поскидали са моштију латинске свештеничке одежде у које је тело светог

БОГОСЛОВЉЕ

Саве било обучено на Западу. Приликом пресвлачења мошти светог Саве су се саме од себе усправиле, да би га свештеномонаси могли лакше обући у православне одежде. Монашки живот у манастиру светог Саве је веома строг. Манастир живи по византијском времену, што значи да дванаест сати дана увек се поклапа са заласком сунца. Богослужења почињу сат или два после поноћи, трају шест до седам сати сваки дан, а у Великом посту она трају и до десет сати. У манастиру се једе само једанпут дневно, изузев суботе, недеље и великих празника, када се постављају две трпезе. За време Великог поста, унутар недеље се једе само храна на води. Свети Сава је установио типик да монаси немају велики избор хране у Лаври, па због тога у Лаври има само неколико украсних биљака, мало маслина и лимуна. Као млад монах, свети Сава се борио са помишљу да убере једну јабуку у време када није био благослов за јело.

Октобар 2009.

Пошто је победио ово искушење, свети Сава је узео себи за правило да до краја живота не једе јабуке. Из поштовања према светом Сави, ни данашњи монаси саваити у Лаври не једу јабуке. У пустињи око Лавре су високе температуре од 45 до 50 степени, а киша врло ретко пада, можда три или четири пута годишње. У време када пада киша, монаси сакупљају кишницу и касније је користе за разне потребе манастира. У Лаври је опскрба водом заиста у рукама Божијим. У манастиру се не користи електрична струја, осим у случају неких поправки и грађевинских радова. Из околне пустиње у Лавру долазе многе змије и шкорпије, али до сада није зебележен ниједан случај да су учиниле зло некоме од монаха. Молитвама светог Саве Освећеног и свих светих Саваита, нека нас Господ помилује и спасе. Амин. Превод с немачког: Епископ далматински Фотије (Сладојевић)

БОГОСЛОВЉЕ

Октобар 2009.

СТАРАЦ ЈОСИФ ВАТОПЕДСКИ О БРАКУ И ПОРОДИЦИ У свитање 1. јула 2009. издахнуо је монах Јосиф из Ватопеда. Упокојење једног монаха не представља, наравно, важну вест. Није био глумац, певач или фудбалер. Смрт за истинског монаха је нешто што се радосно очекује. Читав његов живот је припрема за смрт, са непрекидним сећањем на смрт, непоколебивом вером у вечни живот и бескрајну радост небеса. Овим речима почиње текст монаха Мојсија Светогорца у грчким новинама „Македониа” о старцу Јосифу који се недавно упокојио у манастиру Ватопед на Светој Гори. Био је послушник и духовно чедо старца Јосифа Исихасте са којим је остао све до његовог упокојења

1959. године. Био је борац, енергичан, делатан, снажан монах, благоречив и спреман да проучава и истражује. По речима игумана манастира Симонопетра архимандрита Јелисеја био је Богонадахнут и увек је живо говорио о љубави Божијој, обузет жељом да види монахе како воле Бога. Сваки сусрет са старцем било је ново искуство. Овде преносимо део интервјуа из часописа „Пебтусиа” у којем старац Јосиф износи своја размишљања о породици и браку. Рекли сте нам да волите грчку породицу и да патите за Грчким породицама. Да ли познајете агонију са којом се свет изван данас суочава?

7

8

наставак са стр. 7

БОГОСЛОВЉЕ

– То сам, дете моје, и сам схватио и посветио време како бих то истражио и на крају дошао до неког закључка. Од када сам започео свој монашки живот када ми је било 16 година, па све до своје 45. године никада нисам разговарао са женом, јер сам увек био у скиту. Када сам дошао на Свету Гору, 12 година сам живео са старцем Јосифом Исихастом. Тек када ми је било 45 година и када сам био принуђен да се нађем на манастирским метосима, по први пут сам дошао у додир са породицама. Када сам видео породице у лошем стању потпуне напуштености, то ме је заболело. И рекао сам: „Децо, можда заиста треба и ми некако да допринесемо, јер ако се уништи породица како ће се наставити заједница?” Моја мисао била је добра, али са друге стране мислио сам како ћу се приближити породици будући да један део чини жена, а ја, шта то значи жена, нисам знао. Тада сам почео са изучавањем од Светог Писма, почетка стварања до најмањих детаља, до светоотачких текстова и целокупне теологије Цркве. После, када сам разговарао са презвитерама супругама и мајкама, увериле су ме у моје закључке. Тако сам схватио како функционише женски менталитет. Тада сам почео да се приближавам породици и да јој пружам смисао за повратак и спасење. Проблем неслоге – Проблем неслоге и раздвајања у нормалном породичном животу данас, посебно данас, узрокује муж. Инсистирам на томе! Из истраживања којима сам се бавио, може се рећи као неком врстом тезе, открио сам да

Октобар 2009.

су у 85% случајева одговорни мужеви. Жена по својој природи, дете моје, је творевина и плод љубави, па према томе не може да живи без љубави. Истинске љубави! Не можеш их преварити, оне су паметне. Ако љубав није искрена, оне не верују. Међутим, када од свог мужа добије искрену љубав онда је спремна за жртву и херојска дела. Тада наступа хармонија у породичном животу. Али постоји нешто што је веће од овога. Љубав ради благодати, чини да двоје постану једно након венчања, „тако нису више двоје него једно тело” (Мт.

19,6). Тако љубав дела корисно за децу до те мере да се роде са добрим карактером. Морам још рећи и ово, некако смело, али имам потребу да то кажем, да свакога дана слушам „моја жена је оваква, моја жена је онаква, жене су ђаволи...” Кажем: „Извини, драги мој, ту жену о којој говориш, зар је ниси ти оженио?” „Да.” „Добро, када си је оженио, ниси ли нашао у њој сву љубав, нежност и срећу?” „Да.” „А, сада, зашто си се променио? Она је иста. И онда када си је оженио и сад је иста та. Видиш како си ти крив?” Срео сам једанпут један брачни пар, доста старији, имали су око 80 година, а међу њима је постојала нека горчина и хтели су, да је било могуће, да убију један другога. Било ми их је жао, тако да сам боравио у њиховој близини и почео да разматрам проблем и видео да им се то догодило из незнања. Нису познавали ни хришћанство ни етос, ништа. Када сам сео да са њима поразговарам, видео сам да прихватају и да слушају оно што сам им говорио. И пошто сам покушао сажето да им покажем да човек потиче од Бога, да има вечност, да нећемо остати заувек у овом свету и да се супружништво не раскида овде, већ ће се наставити у вечности, то их је веома дирнуло и тако су прихватили све то. Отишао сам и пошто је прошло неко време, послали су ми писмо у ком су ми написали: „Старче, као да поново проживљавамо први месе ц нашег брака.” Они који су желели један другога да убију! Видиш ли у томе сведочење? Православни мисионар, јули/август 2009. год.

БОГОСЛОВЉЕ

Октобар 2009.

Прије педесет година уснуо је преподобни старац Јосиф Исихаста Прије равно педесет година из баште Пресвете Богородице убран је један од најљепших и најмириснијих цвјетова. 1959. године на дан уснућа Мајке Божије уснуо је и њен вјерни слуга – преподобни старац Јосиф Исихаста. Пет његових ученика који су се заједно са њим подвизавали постали су игумани пет светогорских манастира васкрсавши монашке свете обитељи у тренутку велике кризе монаштва на Светој Гори. Ево како о свом духовном оцу и наставнику говори један од њих, старац Јефрем, некадашњи игуман манастира Филотеја, који је исихастичко наслеђе старца Јосифа пресадио на тло Сједињених Америчких Држава, гдје се и данас подвизава у манастиру светог Антонија Великог у пустињи Аризоне. Било ми је деветнаест година када сам ступио на пут који ме је одвео у Башту наше Пресвете Богородице, на Свету Гору. Пут ка монашком животу показала ми је моја врлинска и монахољубива мајка, сада упокојена монахиња Теофана. Током првих година тешке немачке окупације, када сам због посла морао да прекинем даље школовање, за парохијског свештеника у једну од две

старокалендарске цркве у Волосу дошао је један јеромонах са Свете Горе. Био је то један од монаха из братства старца Јосифа Исихасте, како га је он називао. Овај светогорски јеромонах постао је у то време мој драгоцени саветник и помоћник у духовном напредовању. Изабрао сам га за свог духовног оца и, захваљујући његовим беседама и саветима, ускоро сам осетио како се моје срце удаљује од света и стреми ка Светој Гори. Након што ми је приповедао о старцу Јосифу, у мени се распламсала ватрена молитва и жеља да га што пре упознам. Када је најзад дошло време – 26. септембар 1947. године – једна лађица нас је лагано превезла из света у светоимену Гору или, да тако кажемо, са обале пролазности ка супротној обали вечности. На пристаништу скита Свете Ане дочекао нас је један уважени старац, отац Арсеније. „Да ти ниси Јанакис из Волоса”, упитао ме. „Да, старче”, одговорио сам, „али одакле Ви мене познајете?” „О, старац Јосиф је то дознао од свечасног Претече. Он му се синоћ јавио и рекао: Шаљем ти

једну овчицу. Прими је у свој тор.” Моје мисли су се усредсредиле на свечасног Претечу, мог покровитеља, на чији сам дан Рождества и сам рођен. Био сам му веома благодаран што се на овај начин постарао за мене. „Пођимо, Јанакис”, рекао је старац Арсеније. „Хајдемо, јер нас Старац очекује!” Лагано смо се успињали уском стазицом, а оно што сам тада осећао било је неописиво. Те вечери, у капели Свечасног Претече уклесаној у пећини, начинио сам метанију послушања. Тамо, у тој слабој светлости, моја душа је на само њој познат начин препознала светлошћу озарени лик мог светог Старца. Духовно и телесно, био сам најмлађи у братству. Старац Јосиф је био један од највећих светогорских духовника нашег времена. Провео сам поред њега пуних дванаест година, колико је још поживео након мог доласка. Био сам његов ученик и Бог ме удостојио да га служим до његовог последњег даха. Због свог великог духовног труда и својих светих молитава које нам је оставио као драгоцено духовно наслеђе, био је достојан најусрднијег служења. Када сам

9

10

наставак са стр. 9

га упознао био је истински богоносни и најплеменитији духовни војсковођа, веома опитан у биткама са страстима и демонима. Било је немогуће да се човек, ма колико био острашћен, нађе у његовој близини а да се не исцели. Требало је једино да му буде послушан. Што се тиче монаха, старац Јосиф је изнад свега поставио христоподобно послушање. У погледу лаика, предност је давао умној молитви, али само под надзором опитних руководитеља, јер је видео много прелешћених људи и много је страховао од тога. Често нам је говорио: „Ако видиш да човек не тражи савет или да се пак не придржава савета који је добио, знај да ћеш га ускоро видети прелашћеног.” У погледу извршења нашег подвижничког правила, Старац је био изузетно строг. Свом својом душом волео је пост, бдење и молитву. Увек је био строг у погледу хлеба и трпезе. Ако је знао да је од јуче или од прекјуче преостало нешто јестива, није ни тражио свежу храну. Међутим, његова строгост у погледу исхране била је умерена када смо у питању били ми, млађи. Видевши толико телесне слабости, Старац је сматрао да треба да нас сачува. Изгледало је да се сва његова попустљивот исцрпљује у тој једној јединој снисходљивости. У свему осталом био је веома захтеван, али не стога што није знао да прашта грешке или да отрпи слабост, него зато што је желео да све своје душевне и телесне снаге покренемо на подвиг. Обично нам је говорио: „Оно, што не дамо Богу, да би га Он искористио, искористиће други. Господ нам је дао запо-

БОГОСЛОВЉЕ

вест да га љубимо свом душом и срцем зато да лукави не би нашао место на којем би се настанио и сместио у нама.” Сваку ноћ смо проводили у бдењу. Такав нам је био наш типик. Старац је захтевао битку до крви са сном и нечистим помислима. Он је бдио у тами, у својој келијици, са својим нераздвојивим сапутником – непрестаном умном молитвом. Иако унутар келије, знао је шта се дешава напољу и био му му је познат сваки наш покрет и свако наше напредовање. Довољан би му био само један поглед да прочита наше помисли. Увидевши да нам је потребно духовно укрепљење, казивао би нам о многим чудесним подвизима светогорских отаца. Био је веома опитан беседник. Када би говорио, човек би пожелео да га непрестано слуша. Међутим,

Октобар 2009.

када је говорио о божанском просветљењу и о благодатним стањима, и поред свог природног беседничког дара, имао је тешкоћу у изражавању због недовољности свог људског речника којим би желео да објасни њихово дубоко значење. У таквим тренуцима Старац је остајао без гласа и чинило се да је далеко од нас, да није у стању да говори о ономе што се налази на наднесазнајном, надсветлом, најузвишенијем врху тајинственог смисла (логоса), тамо, где обитавају проста, апстолутна, непроменљива и неизрецива тајинства богословља. Мој Старац није изучавао академско богословље, иако је богословствовао са највећом дубином. У једном од својих писама он каже: „Када у послушању и безмолвију монах

БОГОСЛОВЉЕ очисти чувства, умири ум и просвети срце он прима благодат и просветљеност знања, и постаје сав светлост, сав – ум, сав – блистање, и из њега извире богословље које ни тројица, уколико буду записивала, неће успети да забележе услед потока благодати што таласасто тече и по читавом телу разлива мир и потпуну непокретност страсти. Срце пламти од божанствене љубави и ускликује: „Исусе мој, задржи таласе Своје благодати, јер се растапам као восак!” И он се заиста топи, јер не може да издржи. Ум бива захваћен созерцањем и долази до сједињења и до суштинске промене у човеку, и он постаје једно са Богом, тако да више није у стању да себе разликује или раздвоји од Њега, слично гвожђу када се кали у огњу и постаје и само слично том огњу!” Ове речи јасно показују да божанствени примрак, озарен нетварном светлошћу, за њега није био непозната и неприступачна област, већ место и начин Божијег присуства, као неизрецива тајна, као преблистава

и преоткривена светлост. То је бивало стога, што је мој Старац знао да се моли. Након вишечасовне срдачне молитве, често нам се дешавало да приметимо да је његово лице преображено и озарено. Није ни најмање чудно да је та светлост у којој се непрестано купала његова душа, током времена видљиво почела да умива и његово тело. Уосталом ореоли светитеља и анђела нису ништа друго до одблесак нетварне благодатне светлости, која сија и блиста у њима. Зачуђујућа је била Старчева чистота. Сећам се да бих увече, ушавши у његову келијицу, осетио миомирис. Осећао сам да миомирис његове молитве орошава све што га окружива, делујући не само на наша унутрашња, већ и на спољашња чувства. Беседећи са нама о чистоти душе и тела, увек је као пример наводио Пресвету Богородицу. „Не могу вам описати”, говорио је, „колико Пресвета љуби целомудреност и чистоту. Она је сама једина чиста Дјева.

Октобар 2009.

Она и жели да сви ми будемо такви.” Затим би додавао: „Не постоји друга жртва која би била миомириснија пред Богом, него што је чистота тела и душе. Она се задобија крвљу и суровом борбом.” Завршавао је речима: „Присиљавајте себе, очишћујте душу и тело. Нипошто не прихватајте нечисте помисли.” Што се тиче тиховања, он ни једну једину реч није изговарао без потребе. Посебно током Великог поста, када је био сам са оцем Арсенијем. Обојица би тада тиховали читаву седмицу. Разговарали су само од суботње вечерње до недељног повечерја, а затим поново безмолвствовали, током читаве седмице. За то време споразумевали су се гестовима кад је било неопходно. Будући да је Старац добро знао колика је корист од подвига тиховања, и нама је забрањивао да међусобно разговарамо сем у крајњој нужди. Када би некога од нас на послушање послао изван нашег исихастириона* (испоснице), није допуштао да са било

11

12

наставак са стр. 11

ким разговарамо. Сећам се да би ме, након повратка, строго испитивао да ли сам у потпуности очувао послушање и тиховање. Моја прва епитимија због две-три изговорене речи подразумевала је две стотине поклона. Овај небески човек био је прави зналац у исцељивању страсти својих ученика. Уколико би само остали уз њега окусили би духовно рођење и постајали сасвим други људи. Крај њега је, међутим, остала само неколицина ученика, иако су многи долазили. Није било лако живети са њим. Мене је његова очинска љубав руководила на такав начин да би многима, уколико бих о томе казивао, то изгледало невероватно. Тако сам, на пример, за дванаест година које сам провео код њега, своје име чуо из његових уста свега неколико пута. Да би ме ословио или позвао, користио је најразличитија погрдна имена и епитете који су им одговарали. Колико је, међутим, било нежности у тим вештим заједљивостима, каква је света забринутост стајала иза тих поруга! Како је данас моја душа благодарна због тих хируршких захвата његовог најчистијег језика! У пустињи смо провели дуги низ година. Међутим, због различитих искушења готово да су се сви разболели. Старцу је док је био у молитви јављено да би требало да сиђемо са литица, из Скита Мале Свете Ане, што смо и учинили и прешли у Нови скит. Тамо је клима била блажа, а напори умеренији. Опоравили смо се сви осим Старца, који је боловао читавог живота. Од поста, бдења, проливеног зноја у молитви,

БОГОСЛОВЉЕ а и од кушача његово тело је постало једна велика рана. Једном приликом сам га упитао: „Старче, зашто и сада после толиког исцрпљивања постите”? „Сада, чедо моје, постим да би вам свима наш благи Бог подарио своју благодат”, одговорио је он. Без обзира на његову телесну слабост и страдања, Старац је у себи осећао такво душевно спокојство и блаженство да му је било веома тешко да опише то стање. Говорио би само да унутар себе осећа нешто, што подсећа на рај. А онда је дошло време његовог одласка. Читавог свог живота ишчекивао је смрт, јер његово обитавање на овом свету није било друго до борба, труд и бол. Душа му је желела покоја и ишчекивала упокојење. Иако је у нас чврсто усадио сећање на смрт, његова блискост са тим „најстрашнијим од свих тајинстава,” са смрћу, оставила је снажан утисак на нас. Изгледало је да се Старац припрема за светковину, јер га је савест обавештавала о Божијој милости. И поред тога, током последњих дана свог овоземаљског живота плакао је више него обично. Да би га утешио, старац Арсеније је говорио: „Старче, толико си страдао и толико се молио током читавог свог живота, толико си вапио због своје душе, а сада још увек плачеш?” Старац га је погледао и уздахнуо: „Ех, старче Арсеније, истина је то што кажеш, али ја сам само људско биће! Како да знам да ли је мом Богу било угодно, то што сам за Њега учинио? Он је Бог и не суди као ми, људи. Осим тога, ја се нећу вратити да поново плачем. Ово ми

Октобар 2009.

последња прилика. Онако, како сада учини сваки од нас, тако ће нам и бити. Колико будемо туговали и плакали над својим гресима, толико ћемо се и утешити.” Његова љубав према Пресветој Богородици била је неописива. На спомен Њеног имена, Старчеве очи су се пуниле сузама. Он ју је већ одавно молио да оде из овог живота и да отпочине. Свецарица га је најзад услишила. Обавестила га је о његовом одласку на месец дана унапред. Старац ме је тада позвао и објаснио шта треба да припремимо. Били смо у стању ишчекивања. Уочи његовог престављења, 14. августа 1959. године, Старца је посетио господин Схинас из Волоса. Били су велики пријатељи. „Како сте, Старче”, упитао је, „како је Ваше здравље?” „Сутра ћу, Сотири, отићи у вечну отаџбину. Када зачујеш звона, сетићеш се мојих речи.” Увече, на свеноћном бдењу пред празник Успења Пресвете Богородице, Старац је био на служби и, колико је могао, појао са осталим оцима. На Божанственој литургији, током причешћивања Пречистим Тајнама, Старац је рекао: „Попутнина за живот вечни!” Освануо је и 15. август. Старац седи на мученичкој хоклици испред нашег исихастириона, ишчекује час и тренутак свог престављења. Сигуран је у обавештење које је добио од Пресвете Богородице. Видевши, међутим, да време пролази и да сунце излази, почиње да осећа нешто слично разочарењу и неспокојству због одлагања. Била је то последња посета лукавога. Позвао ме и

БОГОСЛОВЉЕ упитао: „Дете моје, због чега Бог оклева да ме узме? Сунце излази, а ја сам још увек овде!” Видевши да мој Старац тугује и да постаје нестрпљив, усудио сам се да кажем: „Не брините, Старче! Помолићемо се и Ви ћете отићи!” Тада су сузе престале. Оци су узели своје бројанице и започели да се моле. Није прошло ни петнаест минута, када је Старац рекао: „Позови оце да учине метанију, јер ја одлазим!” Тада смо начинили последњу метанију

пред њим и узели његов благослов. Убрзо потом, подигао је очи и око два минута упорно гледао око себе. Затим је погледао нас и, пун спокојства и неисказаног душевног усхићења, рекао: „Све се завршило, крећем, полазим, благословите!” Са тим последњим речима, приклонио је главу на десну страну, два-три пута лагано отворио уста и очи и то је било све. Предао је своју душу у руке Онога, којега је

Октобар 2009.

прижељкивао и коме је служио од своје младости. Била је то уистину кончина преподобног. У нама је изазвала осећање васкрсења. Пред нама се налазио покојник и наша жалост је била сасвим разумљива, али смо дубоко у себи доживљавали васкрсење. То осећање ме никада није напустило. Од тог доба, оно прати свако наше сећање на незаборавног светог Старца. Архимандрит Јефрем извор: радио Светигора

Могуће оснивање православних гимназија и отварање нових богословских факултета Интервју информативној служби шумадијске епархије господина Фотија, Епископа далматинског, члана Светог Архијерејског Синода СПЦ задуженог за црквену просвету У разговору за сајт шумадијске Епархије Његово Преосвештенство Епископ далматински господин Фотије заложио се за систематско превођење дела светих Отаца под окриљем Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Питање: Поред утврђивања програма и плана за четврти разред богословија, о којим се још темама црквене просвете разговарало на последњем скупу најодговорнијих људи ове области у Крагујевцу? Одговор: У Крагујевцу је недавно заседала Комисија за унапређење просвете СПЦ. Главна тема овог заседања било је утврђивање плана и програма за наше нове петогодишње богословије. Тај је посао, хвала Богу, у Крагујевцу завршен, тако да ћемо од јесени имати нови план и програм по коме ће радити свих наших

седам богословија под управом Светог Архијерејског Синода. Поред рада на утврђивању плана и програма за богословије, у Крагујевцу је поменуто и шта би све било потребно да се унапреди наше црквено школство. Ту је поменута стручност наставног кадра, израда адекватних уџбеника за богословије, припремање потребних информатичких кабинета и уређење ђачких учионица и интерната. Све су то отворена питања на којима морамо радити у предстојећем периоду. Питање: Да ли се планира отварање питања трајања средњег богословског школовања, да ли и даље остају петоразредне богословије или се размишља о враћању на четвороразредни програм да би свршени богослови равноправно са ђацима из световних школа наставили високо теолошко образовање?

13

14

наставак са стр. 13

БОГОСЛОВЉЕ

Одговор: По одлуци Светога Сабора и Синода СПЦ, наше богословије су петогодишње школе и не верујем да је сада могуће то изменити. Било је гласова у Сабору и за и против петогодишњих богословија, али је сада овако усвојено. Свршени ученици наших богословија неће бити много у губитку у односу на ученике других школа, јер ће моћи да се упишу на пастирски смер на Православном богословском факултету СПЦ у Београду, који траје три године. По завршетку пастирског смера, они стичу пуно академско звање и могу равноправно да конкуришу свим академски образованим младим људима у нашој земљи, те могу да преузимају одговорне службе унутар саме СПЦ. Питање: Надлежна министарства Владе Републике Србије од верских заједница, па и Српске Православне Цркве, захтевају улазак у процес акредитације црквених просветних завода. Какав је став наше Цркве о овоме, односно да ли је на видику потпуна реформа богословског школовања у средњим школама? Чули смо да се спомиње идеја о некој врсти православних гимназија. Одговор: У Крагујевцу је било речи и о евентуалној акредитацији наших богословија у просветни систем Републике Србије и то оних богословија које се налазе на њеној територији. То значи: Београд, Сремски Карловци, Крагујевац и Ниш. Акредитација је, међутим, само начелно поменута, јер је то један процес који тек предстоји и о њему ће се још говорити на нашем Сабору и Светом Синоду. За акредитацију је потребно предузети одређене кораке и учинити контакте са Министарством просвете Републике Србије, као надлежним министарством за ово питање. Пошто је извесно да ће овај процес дуго трајати, Свети Архијерејски Синод је у предложио свим епархијским Архијерејима СПЦ, да до тада могу да раде на отварању православних гимназија у својим Епархијама. Бројне овакве гимназије већ постоје у другим православним земљама, на пример у Русији и Грчкој. Те гимназије би могле одмах по оснивању да буду школе са правом јавности и самим тим акредитоване код Министарства просвете. Православне гимназије би свршеним ученицима давале проходност да студирају и друге световне факултете и њих би могле да уче и девојке, што је такође предност, посматрано у смислу припремања кадрова за веронауку у нашој Цркви.

Фебруар 2009.

Питање: Зна се да је материјални статус наших богословија врло незавидан. Да ли ће Свети Архијерејски Синод или Сабор разрешавати, у садејству са државом, овај проблем? Одговор: Тренутно се наше богословије финансирају преко Светог Архијерејског Синода. То је добро да тако буде и да тако остане. Како ће, пак, Свети Синод попуњавати свој фонд за црквено школство и црквену просвету уопште, то је друго питање. За нашу Цркву је веома битно да, бар што се тиче средњошколског образовања, чувамо аутономију свога школства, а за то је потребна и финансијска аутономија. Питање: Наш Православни богословски факултет у Београду већ неколико година се налази у саставу Београдског Универзитета, односно, хвала Богу, враћен је тамо где му је место. Да ли то доприноси напретку наше богословске науке? Одговор: Свакако да је велики успех улазак нашег Православног богословског факултета у састав Београдског Универзитета. О томе би адекватније могао да говори неко ко већ ради на нашем факултету. Колико је нама познато, богословски факултет у Београду је био иницијатор оснивања Београдског Универзитета, што само по себи говори да је нашем факултету место на Универзитету.

БОГОСЛОВЉЕ Уласком нашег факултета на Београдски Универзитет, многи студенти, који студирају друге факултете моћи ће да слушају поједина предавања на нашем факултету и тако се упознају са библијским учењем о стварању света и човека и о хришћанском виђењу историје. То је велика предност данашњих студената, јер је многим генерацијама од Другог светског рата, па све до недавно то било ускраћено. Самим тим и њихово образовање је било мање целовито и у извесном смислу непотпуно, што код данашњих студената неће бити случај. Питање: Да ли укључивање наших високошколских установа (београдског и у Фочи) под окриље Универзитета, на неки начин, умањује утицај Цркве на профил студија, односно да ли ће свршени студенти одговарати пастирским и осталим потребама наше Цркве? Одговор: Већ сам у претходном одговору, чини ми се, рекао о значају и о предности уласка нашег факултета у састав Универзитета. То што сам рекао за Србију, свакако се односи и на Сарајевски Универзитет. Утицај Цркве, то јест нашег Сабора и Синода на наше богословске факултете није данас нимало умањен, јер свако ко конкурише за асистента или професора на нашем факултету, треба благослов Цркве, то јест свога надлежног Епископа. Друга је ствар питање саме наставе, стручног усавршавања и осталих научних активности на факултету. У тој области сви факултети имају извесну аутономију, па тако и наш. То не мора бити ништа негативно, већ често може да буде позитивно, јер доприноси развоју богословске науке. Питање: Говори се о отварању нових православних факултета. Шта нам о томе можете рећи? Одговор: Свети Архијерејски Сабор СПЦ је већ донео одлуку да се отвори још један православни богословски факултет и то у Нишу. Сматрам да је то добро и да је потребно можда у још неколико великих градова у Србији отворити високошколске установе СПЦ. То просто намеће време у коме живимо и све већи број младих људи, који желе да студирају богословски факултет, трагајући за смислом живота. Отварањем нових високошколских установа СПЦ, отворио би се још један нови проблем, а то је образовање нашег богословског кадра. То значи да би у предстојећем периоду било потребно велики број даровитих студената са наших факултета слати на магистарске и докторске студије широм православног света,

Октобар 2009.

да би се они касније вратили и преузели места професора на тим факултетима. То је наравно, такође, процес и биће потребно доста времена да се то оствари, али би у том правцу требало размишљати и радити. Питање: Архијереј сте у Епархији далматинској, која се налази у Републици Хрватској и која је страховито страдала у рату деведесетих година прошлог века. Колико је учињено на плану обнове? Враћају ли се протерани Срби? Како коментаришете односе са државом на чијој сте територији? Одговор: Па, да. СПЦ и наш народ су доживели велико мучеништво и страдање у последњем рату на простору далматинске Епархије. Ми смо, хвала Богу, учинили колико смо могли да се нормализује црквени живот у нашој Епархији, што је свакако један од предуслова за повратак прогнаних Срба. Што се тиче односа са хрватском државом, он је регулисан Законом о верским заједницама и Уговором, који смо ми као Црква потписали са државом. Тренутна нам је преокупација борба за повратак наше црквене имовине и обнова црквених објеката, од којих су многи и регистровани као културни споменици у Републици Хрвтаској, па самим тим очекујемо помоћ и хрватске државе. Питање: Ваша Епархија, односно издавачка установа „Истина“ има врло богату и запажену издавачку делатност. Шта најављујете као нове издавачке подухвате? Одговор: Поред рада на обнови црквених објеката и на повратку нашег народа, сматрамо, такође, да је веома битна активност Цркве мисија и просвета. Због тога смо и ми почели да објављујемо књиге разних богословских садржаја – од катихетске литературе до дела светих Отаца Цркве. Све нам је то потребно, јер су данас млади људи гладни и жедни истинске духовне хране и изворног православног богословља. Оно што сада тренутно радимо јесте припрема Монографије манастира Драговића, подигнутог 1395. године и уџбеника енглеског језика за православне богословије и гимназије „Come and See“. Такође се надамо да ћемо до октобра, до сајма књига у Београду, објавити и књигу проф. J. Каравидопулоса из Солуна „Тумачење посланица из сужањаства светог апостола Павла“. Питање: Запажено је настојање „Истине“ да се на српски језик преведе што више аутенти-

15

БОГОСЛОВЉЕ

16

чних светоотачких текстова и на том плану је запажен Ваш преводилачки тим. Да ли видите могућност да се на нивоу наше помесне Цркве обједине све богословске и преводилачке снаге и у пројекат превођења патристичке литературе крене плански? Одговор: На једној од последњих седница Светог Синода, поново је оформљена Комисија за превод Светога Писма (Стари Завет). Дај Боже да се из ове комисије формира један тим за превод светих Отаца на савремени српски језик, који би се сачинио са изворног грчког језика. Преводе светих Отаца друге помесне православне цркве одавно имају – Руси, Румуни и други, а преводи светих Отаца постоје и на највећем броју западних језика. Ми тренутно имамо само неке преводе светих Отаца, објављене у оквиру, можемо слободно рећи, богате издавачке делатности наше Цркве данас. Међутим, то није довољно. Комплетна

Октобар 2009.

дела светих Отаца би требала бити објављена од стране Светог Архијерејског Синода, чиме би се овом издању дао најшири легитимитет и аутентичност и тако би се ова дела могла користити у оквиру наше богословске науке и образовања. Питање: И лично се бавите богословљем као науком. Шта су Ваше тренутне преокупације? Одговор: Ја сам уписан на докторске студије на нашем Православном богословском факултету у Београду. Моја област је Нови Завет, а ужа тема којом би требало да се бавим је теологија крштења у Посланицама светог апостола Павла. Свакако да друге обавезе које имам као послушање у нашој Цркви ремете потпуно и предано бављење новозаветним богословљем, али ћу покушати, колико ми Бог да снаге, да радим и на овом пољу које сматрам веома значајним за живот и мисију наше светосавске Цркве. разговарао Горан Мићић, јереј

Светозар Борак

НИКОДИМ МИЛАШ: МОНАХ СА МАЧЕМ У ПЕРУ Aко је у историји СПЦ у Далмацији владика Стефан Кнежевић остао упамћен као највећи градитељ и обновитељ цркава, његов насљедник на епископском трону Никодим Милаш осигурао је себи мјесто највећег канониста, најутемељенијег историчара, најнесмиренијег полемичара, великог администратора, пастирског ревника и борца за истину православља великог значаја. Може се рећи да је владика Милаш био у своје вријеме најученији, најдаровитији, најомраженији и најцјењенији међу свим архијерејима СПЦ. Поље његовог интересовања, што се види из обимне библиографије, било је веома широко. Захватало је питања из канонског права, теологије, историје Цркве, пра-

ктичне организације Цркве, а није заобилазило ни политичка питања. Милаш је радио у вријеме разних сучељавања у Далмацији и у средини коју је у предговору свом историографском дјелу «Православна Далмација», године 1901., окарактерисао овако: «Ваљда нема на свијету земље у којој је интолеранција наспрам православне вјере тако велика као у Далмацији.» Окренут лицем према нападачима на православну вјеру, бранећи њу и њене вјернике са страственим полетом, владика Никодим је примао ударце и са стране са које није очекивао – од своје пастве. То му је особито тешко падало. Кад је године 1911. дао оставку на владичанску дужност, он је поводом тога записао: «Одахнуо сам

кад сам видио да нијесам више владика далматински и да немам више посла са оваквим бескарактерним свијетом какви су у већини православни сјевернодалматински Срби.» Чињеница да је и сам по рођењу и поријеклу далматински Србин, владици Никодиму Милашу није мутила поглед на његове сународнике. У тој и таквој Далмацији, у Задру, Милаш је провео 21 годину на владичанској столици, а прије тога још 19 на дужности професора богословије. За то вријеме написао је низ капиталних научних дјела из области канонског права и историје Цркве, али и низ полемичких расправа и политичких чланака на тему српске

БОГОСЛОВЉЕ националне и вјерске позиције у Далмацији. У страном научном свијету то му је прибавило углед, поред осталог, највећег канонисте на Словенском југу, а у домаћем му родило муку и створило несмиљену хајку на њега. Са подједнаком страшћу нападали су га и католички Хрвати и његови православни Срби; нападао га је задарски арцибискуп Гргур Рајчевић и српски патријарх Георгије Бранковић; професор римокатоличке богословије у Задру Антун Франки и професор православне семинарије Јован Вучковић; оптужбе и пасквиле против Милаша радо су објављивали и српски и хрватски листови, да се не говори о аустријским и мађарским. Српски листови као што су новосадска Застава, загребачки Србобран, задарски Српски Глас, мостарски Српски Вјесник, земунски Народност, дубровачки Дубровник, и други, просто су се утркивали ко ће прије објавити нешто на штету Никодима Милаша. Њима се придруживала хрватска штампа: Народни лист, Хрватска круна из Задра, Обзор из Загреба, Наше Јединство из Сплита, Смотра и бројни други. Свој прилог у хајци на овог професора и епископа далматинског, устрајног борца за православље, давао је и Budapest Hirlap као што је то чинио и бечки Die Presse, уз другу аустријску штампу. На Милаша су се окомила чак и нека гласила из Румуније, као што су Patria и Bukoviner Post, на њемачком језику. Овим листовима придружила се и либералска штампа у Србији. Прећутно међусобно сагласни у нападима на Никодима Милаша и његово дјеловање у области црквених, научних и народних послова, били су бројни српски угледници у тадашњем духовном, политичком и наци-

оналном животу Далмације и југа Аустро-Угарске Монархије као што су били Сава Бјелановић, Димитрије Руварац, Antun Pugliezi, Владимир Десница, Урош Десница, Владимир Симић, Доситеј Јовић, Викентије Ковачевић, Михаило Катурић, Милош Кнежевић, већ поменути Јован Вучковић и Јован Сундечић и други. Са хрватске стране, поред већ поменутог арцибискупа Гргура Рајчевића и професора римокатоличке богословије Антуна Франкија, на Милаша су јуришали папски каваљери и далматински намjесници Алфонз Павић и Никола Нардели, дворски савјетник Рикард Баден и читава булумента хрватских политичара тога доба, обилно потпомогнута уредницима свих хрватских листова. Са своје стране, аустријска влада је на директан или индиректан начин хушкала све те стране, иначе по увjерењима и циљевима дјеловања често супротстављене, против овог усамљеног српског интелектуалца. Званична аустроугарска власт сматрала је Милаша опасним најмање због три узрока: веза са православном Русијом, безрезервне оданости православљу и личне способности. У својој аутобиографији Милаш пише: «Мени се замjерало чак и то што сам у Русији наређивао разне богословске књиге и примао разне богословске часописе. За вријеме намјесниковања барона Стевана Јовановића, пошто је већ прије мој друг Вујиновић био пенсионован, далматинско Намјесништво потражило је од владике Кнежевића мој curriculum vitae и запитан је био да ли је у државном интересу да ја останем и даље у професорској служби, обзиром на мој одгој у Русији и на моју кореспонденцију са разним Русима, особито са генералом Курјерјевим и са

Октобар 2009.

протопрезвитером Јанишевим.» Нижући своје тешкоће владика је забиљежио: «Али најтеже је далматинском епископу са владом ако хоће да буде прави православни епископ и чувар вјере и Цркве своје.» Римокатолички угледници, хрватски политичари и хрватска штампа писали су своју оптужницу на Никодима Милаша истим поводом, само што је ту била још придодана и племенска мржња, као и ревност да се покаже вјерност господарима Бечу и Ватикану. Узроке зашто је овај епископ далматински био тако често нападан дало је и сплитско Наше Јединство у коме су се, иначе, често јављали, поред Хрвата и продужених руку владе, и сјевернодалматински Срби, као Милашеви критичари. Било је то поводом владичине оставке, 1911. године. У листу за кога је сам Милаш написао да Је против њега «било написано толико зла да би то било довољно и за највећег зликовца» штампане су тада и ове ријечи: «Проти Милаша бјеше ојачала струја међу самим православнима и православном клеру. О томе смо и ми примали дописа и чланака са више страна и ма колико смо их наставак на стр. 20

17

18

Седео сам поред прозора у школској клупи. Наставник српског језика читао нам је „Слике из сеоског живота” од Јанка Веселиновића. Моја душа је, заједно са писцем, лебдела по мачванским пашњацима као лептир по цвету. У учионици је владала нема тишина. Одједном, звекети ланаца и топоти коња тргоше нас из тога заноса. Кад сам погледао кроз прозор видео сам ретку слику: колона далматинских сељака са коњима и плуговима спуштала се низа страну ка манастиру. Куда ови људи? – упитасмо се. На крају часа наставник нам објасни: „Кроз читаву своју бурну прошлост овај манастир је делио и зло и добро са околним сељанима. Камениту Буковицу често су стизале неродне године и беде. У тим тешким данима манастир је притицао народу у помоћ и делио са њим свој последњи залогај.” У манастирском летопису је, поред осталог, записано и то да је 1928. године у овим крајевима била велика неродица и да је народ много гладовао целе 1929. године. Да би помогао сељане манастир је прехранио педесеторо сиромашне деце у Кистањима за 60 дана. Деца су дневно добијала по три пристојна оброка која им је спремао и делио један монах. Да би се ово могло извести у манастиру је била заведена велика штедња. Од Божића па целе 1929. године у манастирској трпезарији није се делило два јела ни братији ни гостима. Тако се успело помоћи сиротињи са исхраном. Нарочито за време Другог светског рата манастир Крка је спасао од глади и очигледне пропасти стотине житеља кистањских. Ова обитељ је тих година била уточиште многе ратне сирочади и избеглица из разних крајева Далмације и Лике. Покојни гостопримљиви архимандрит Никодим Опачић, боље него ико, разумео је бол и патњу свога рода,

ЗАВЕТ

Нарочито за време Другог светског ра и очигледне пропасти сто па је обрадовао много гладних и убогих и живот им спасао. Захваљујући његовом бележењу ових случајева, у манастирској архиви ове свете обитељи се могу прочитати задивљујући примери жртве у лечењу ратних рана и других невоља у Далмацији. Због тога сваки Далматинац са страхопоштовањем изговара име Светог Архангела – покровитеља ове светиње. Ову свету обитељ они воле и помажу као своју кућу. Кад год јој долазе, не дођу празних руку. Поред осталог, сви околни сељани од старине држе завет, да свако домаћинство макар једном годишње ради добровољно са својом запрегом на обради манастирске земље, за здравље и благослов своје стоке, и да колико било врате уздарје за многа добра која је њима манастир чинио онда кад је могао. Ето их, видите, иду да и ове године одрже свој завет – да помогну манастиру.

Моба Оваква помоћ зове се у Србији моба. Ви који сте из оних наших крајева имали сте прилику да видите

разлегали су се кањоном. Преко реке у брду, у дубокој шуми, чује се песма чобана. Чини ми се да се и сама лепа зелена и умилна Крка утишала слушајући ову лепоту. Дан је брзо пролазио у њиви песме. Сунце је хитало западу, али није још зашло за брда а све њиве биле су пооране и засејане кукурузом. Завет добрих људи испуњен је и ове године.

Заједничка вечера

ата манастир Крка је спасао од глади отине житеља кистањских ове лепе српске обичаје указивања помоћи нарочито при жетвама....” Један за другим орачи су стизали на њиву. Пре почетка рада ови крупни горштаци стали су један до другога и са управитељем Богословије – јеромонахом о. Николајем, који је уједно и вршилац дужности настојатеља манастира, на њиви су се помолили Богу да им благослови рад. Молитва је била топла и искрена. Немо сам гледао како се жуљевите руке побожно спуштају са опаљеног чела на груди и широка рамена правећи знак крста. После молитве зазвекеташе ланци на плуговима и ови запараше земљу. Расплину се црна ораница. Мајски зраци грлили су дуге бразде, по којима су скакутале птице и купиле црвиће. Млади богослови су вредно и са љубављу служили своје ораче. Донели су им доручак и ручак на њиву и послуживали водом и вином, а кад би се неко од радника хтео одморити они су узимали коње и место њих орали. Песма, довикивање и утркивање

После тога позвали смо их на заједничку вечеру у нашој ђачкој трпезарији, која је окићена портретима старешина манастира и великана из овога краја. Док сам читао молитву пре јела крупне очи сељака мирно су ме посматрале. За време вечере јеромонах о. Николај поздравио је топлим речима ове наше драге добротворе и захвалио им се на помоћи, пажњи и љубави према овој светој кући. „Кад би сви Срби овако волели и помагали светиње своје вере и историје, не би било бојазни за напредак наше Цркве...” – рекао је он поред осталог. На растанку су рекли да им само јавимо кад год опет затреба њихова помоћ. Запевали су и кренули уз брдо. По старом овдашњем обичају испратили смо их уз звоњење звона. Овај дан остао је дубоко урезан у срцима ученика и све манастирске братије и многе нас је морално охрабрио. Отада су ови ретко добри парохијани још три пута мобом помогли манастиру око копања кукуруза, косидбе и превоза сена. У манастиру Крки, јуна 1965. Драгиша Алимпић, богослов I године

19

20

наставак са стр. 17

ублажавали, сада када Н. Милаша нема на владичанској столици, јер је ради противне му струје било немогуће да остане, искрено ћемо, да је проти Милаша била струја онолико јака и све то јача, колико је он већи као ауторитет у православној цркви, а заиста је између првих ауторитета у православљу. Да Је Милаш био обичан, незнатан владика, па да је све и десет пута горе огријешио, све би се прећутало оправдањима да не пати углед владичанства и Цркве. Али Милаш није обичан владика, а у Срба као и у Хрвата обарамо оне чија имена значе, и колико су заслужнији, толико смо према њима безобзирнији. У другим народима је обратно.» Док је нападе са стране, од иновјерних и инородних, Милаш подносио мирно и са разумијевањем, поготово што нису могли наћи научни аргумент против њега, јуриши на њ са српске стране разједали су му душевну сабраност, доводили га до дубоког неспокојства и до истинских дилема: трудити се или не трудити на пословима у корист народа коме је припадао; напустити или не напустити борбу коју је започео као научник и историчар. Једни су га Срби нападали да је «агент унијатски, одметник од православне Цркве» (Бјелановић, Вучковић, Руварац, Ковачевић, Бранковић, Симић, Десница итд), други да «хоће да подрије српско-хрватску слогу» (протојереј и пјесник Јован Сундечић, Владимир Десница), трећи су га представљали, уз сагласност Владе, као варалицу и кријумчара (др Нико Новаковић, Бошко Десница, Стево Ћосић). Већина тих напада изведена је под псеудонијима и у њима се увијек сугерисало да Милаш напусти средину у којој је радио. Једном је то била Далмација, други пут Београд. Тако је Милаш за исте људе, нпр.

БОГОСЛОВЉЕ 1881. био «стуб православља и бранилац Цркве и народа» на Приморју; 1886. «одметник од православне Цркве и српске народности»; 1901. «понос далматинске Цркве»; 1911. варалица и кријумчар. Ваљаним или неваљаним аргументима поткрепљивали своје тезе, Милашеви критичари су у непријатељски став према њему увијек уносили страствено непријатељство у чијој су позадини увијек били видљиви завист и интимни страх од бољега. Сава Бјелановић, уредник Српског листа и један од вођа далматинских Срба, напао је Никодима Милаша поводом његове књиге «Канонско начело православне Цркве ... јер је, наводно, у њој исказао тежњу по налогу аустријске владе, за превођењем Срба у Босни на унију. Своју «Посланицу Никодиму Милашу» потписао је са «Босански попо». Када се 1891. помирио са владиком, признао му је да је свој памфлет сачинио по наговору других. Милашев друг из школских дана у Сремским Карловцима, кога је он звао Мита, сада протојереј Димитрије Руварац, истим поводом је написао брошуру «Доле образину г. др Никодиме Милашу» у којој га оптужује са истим квалификацијама као и Бјелановић. «Када сам 1904. године боравио у Новом Саду и Гргетеку – пише Милаш – овај се протојереј тако држао према мени да су сви били увјерени да је то мој најприснији пријатељ.» Сличан однос према владици Никодиму Милашу показаће и његов некадашњи задарски пријатељ Јован Вучковић. На позив министра просвјете Србије Милана Кујунџића Никодим Милаш је провео једну школску годину као ректор богословије у Београду. Пошто Је

Кујунџић био народњак, либерали су Милаша аутоматски схватили као свога непријатеља и засули га покудама у својим гласилима. Кад је овај учени професор у једном пригодном слову рекао да би у београдску богословију требало увести и класичне предмете, лавина оптужби кренула је под мотом да он хоће превести Србе у католике и да је агент «бечке камариле». Згранут примитивизмом политичке страначке борбе у Србији, Милаш је напустио Београд. Прије тога га је лично напала и краљица Наталија, због наводног рада на унији. Касније ће управо она постати католкиња, пошто је апостазирала од православља. «Чим се свршила школска година, одмах оставим Београд, завјетовавши се да никада више нећу пријећи границу Србије и ступити ногом у ову краљевину. Бог јој дао сваку срећу, али далеко од мене!» – забиљежио је овај Србин о свом бјекству из Србије. Кад му је касније било понуђено мјесто шефа катедре за канонско право на Великој школи у Београду, понуду је гла-

БОГОСЛОВЉЕ тко одбио уз примједбу да су му пред очима «они ружни неколико мјесеци што сам их провео у Србији и за живу главу не би се био одлучио да опет прелазим у онај биоградски осињак.» Одбио је понуду да буде митрополит београдски. Кад је године 1890. умро владика далматински Стефан Кнежевић, на упражњену владичанску столицу претендовали су крчки архимандрит Јеротеј Ковачевић, катихета Хризант Гркинић и челник епископске Консисторије у Задру Доситеј Јовић. Сва тројица су се прибојавали да би Стефанов насљедник могао постати Никодим Милаш. Због тога су се, сваки на свој начин, трудили да то спрече. Милаш је ипак 1890. постао владика далматински па су му сва тројица похитала на поклоњење. Архимандрит Јеротеј Ковачевић ипак није могао до краја да затоми своју злобу према владици Никодиму, па му није дао простор у манастиру Крки гдје је епископ намјеравао писати своју «Православну Далмацију». Писао ју је у парохијском дому код цркве св. Петра у Биовчином Селу, два сата хода од манастира. На владику Милаша нису само одапињане стреле из српских политичких и свештеничких кругова, већ и из грађанских сталежа и од интелигенције коју је он називао «такозваном». Свој став према српским нападима на његову личност и његов рад Милаш је исказао у једној аутобиографској забиљешци. «Није лак посао владици у Далмацији и са такозваном православном интелигенцијом. У ту интелигенцију спадају сви они људи у сјеверној Далмацији који не носе црвен-капу него француски шешир. Између таквих људи најмањи број састављају људи са академским образовањем, а превелику већину људи са обра-

зовањем средњег сталежа, између којих је врло мало оних који знају по правилима граматике написати једно писмо. Ови људи у далматинској епархији ведре и облаче и све мора у епархији да буде онако како их њихов ограничени ум учи.» Милашевом оштром оку није измакла једна константа у српском менталитету који је сав у знаку некритичке борбе за било какву власт, част и првенство, макар оно имало и негативну конотацију. Страст с којом су Срби улазили у ту борбу потицала је непријатељства која поништавају рођачке везе, пријатељства, стара другарства и стара савезништва. Милаш је то илустровао чињеницом да је Србин Сава Бјелановић био огорчен што је на чело Далматинског сабора дошао Србин, кнез Ђорђе Војновић, а није ништа имао против кад је то постао Хрват Булат. Архимандрит Јеротеј Ковачевић претендовао је да буде епископ далматински, по смрти владике Кнежевића, и био је жестоки непријатељ Доситеја Јовића, као могућег конкурента. Катихета Хризант Гркинић и сам је циљао на то мјесто па је попреко гледао на Ковачевића, као и на Јовића. Истим оком Јовић је гледао на њих. Сва тројица гајили су, међутим, непријатељство према Никодиму Милашу, сматрајући да им он може помутити рачуне и постати владика далматински. Тако је и било. Одиста је зачуђујуће да се све оно што је Милаш описао као ружно, и крајње непродуктивно, међу Србима, што им је одузимало снагу и способност да се одупру насртајима спољних непријатеља на њих, поновило и стотину година касније када су пали на испиту на којем нема поправног. Овај усамљени борац био је невјероватпо хитар на перу, особито кад би био иритиран на-

Октобар 2009.

падом на православље и српску народност. По сопственом признању, Милаш је био нервчик, сангвинична природа, која је одмах реаговала на свакојаке изазове и одмах се упуштала у конфликте. Може се рећи да га је управо таква природа гонила да напише већину својих расправа. Оне су најчешће настајале не слиједом систематског плана и циља, већ као посљедица спољних иритација. Тако су настала «Документа о историји православне Цркве у Далмацији и Истри», »Достојанство у православној Цркви», «Словенски апостоли Кирил и Методије и истина православља», тако је настала и «Православна Далмација». На папске енциклике и унијатске покушаје међу Србима одговарао је с хитрошћу и елеганцијом једног пикадора, забадајући своје оштро перо у «сочиненија» својих противника. Немајући довољно аргумената у свом полемичком арсеналу критичари су редовно посезали за личном квалификацијом Милашеве природе, називајући га «немирком», што је требало да буде довољно за априорну дисквалификацију владичиног рада. Занимљиво је да ће бројни историчари и дневни политичари деценијама након Милашеве смрти посезати за истим типом дисквалификације његовог научног рада, називајући га клерикалцем. Да ли је Никодим Милаш био сушта невиност при свим нападима који су се на њега десетљећима сручивали? Ако научни рад овог професора богословије и потоњег владике може да даде потврдан одговор, чини се да његов приватни живот не може сасвим. По његовом сопственом признању, склоност ка конфликту доводила га је у сукобе личне природе. Финансијска афера године 1911. због

21

БОГОСЛОВЉЕ

22 које је дао оставку на владичино мјесто, и због које је Доситеј Јовић пуцао себи у главу, чини се да није била без његовог учешћа. То потврђују и најновија сазнања неких наших историчара. Никодим Милаш није био усамљеник без пријатеља. Пријатељ му је био владика которски Герасим Петрановић, човјек широког образовања и научне способности, чије дјело још увијек чека истраживача. Пријатељи су му били кнез Ђорђе Војновић и његов синовац Марко из Дубровника, парох задарски Кирил Жежељ, сва научна јавност Русије, неки угледни богослови из Енглеске, Њемачке, Грчке и Бугарске. Пријатељско осјећање гајили су према Милашу намјесници у Далмацији Божичковић и Давид. Давидова супруга Марија била је православка, унука патријарха српског Меширевића. Њеном интервенцијом често су неутралисани Милашеви противници, па били они и папински каваљери. Милашев силазак са владичанске столице изазвао је констернацију у богословским круговима Русије. Занимљиво је да, упркос знатној ненаклоњености коју је гајила Милашева утицајна средина према њему, није престајао његов успон на хијерархијској љествици православне Цркве, нису престајале да му стижу почасти за научни рад и позиви на високе положаје. Министар просвјете Србије Милан Кујунџић поново га је позвао да заузме мјесто ректора београдске богословије, које је прије извјесног времена с толико ојађености напустио. Сарајевски митрополит желио га је видјети на челу сарајевске богословије, а касније су га Сарајлије позивале да сједне на митрополитску столицу. Тражено је да води карловачку богословију, а министар просвјете Србије Владан Ђорђевић тражио је од

Милаша да буде шеф катедре канонског права на Великој школи. Кад је умро патријарх Георгије Бранковић стављено му је у изглед да може заузети његово мјесто. Никодим Милаш све је те понуде одбио и опредијелио се за научни и пастирски рад. Милаш је у својим аутобиографским записима оставио биљешку у којој каже како се нада да ће и послије његове смрти на његово име куљати гомиле покуда. Тако је и било. Историчари и српски и хрватски, и лијеве и десне оријентације, стављали су му у гријех клерикализам, некритички и празноглаво. Кад су се, међутим, позивали на ауторитете из историје Цркве, цитирали су Никодима Милаша, позивајући се на његов научни ауторитет. Биографски и библиографски подаци Никодим Милаш рођен је у Шибенику 1845. године. Умро је у Дубровнику 1915. Основну школу завршио је у Шибенику, клерикалну у Задру, богословију у Сремским Карловцима, философију у Бечу, Духовну академију у Кијеву, у Русији. Био је свјетски ауторитет у познавању канонског права. Водио је преписке са познатим теолозима тадашње Европе и наступао на теолошким скуповима на европском Истоку и Западу. Говорио је више европских језика: талијански, њемачки, руски, енглески и француски. Читао је дјела класичних писаца у оригиналу, на латинском и грчком језику. Радио је као професор и ректор на задарској богословији и једну годину на београдској. На мјесту владике далматинског провео је 21 годину. Основао је Српски глас у Задру и Истину, епархијски лист. Писао је у једном и политичке чланке, који су посебно актуелни у наше вријеме. У Задру

је основао прву гимназију на народном језику. Учинио је то 1896. године након што је ту потребу предочио цару Францу Јосефу. Касније се покајао за то што је учинио јер је гимназија постала легло хрватског клеронационализма који је порицао Србе. У свом немирном и плодном животу успио јс да створи завидно научно дјело из области историје Цркве, канонског права, па и политичких идеја. Доносимо најважније наслове: 1. Богословска конференција у Бону 12-16. августа 1875.

2. Брак између хришћана и нехришћана, Београд 1907.

3. Грчко-римско законодавство о црквеној имовини, Београд 1908.

4. Достојанство у православној Цркви по црквено-правним изворима до 14. вијека, Задар 1879.

5. Застарјелост у цкрвено-казненом праву, Београд 1911.

6. Интерконфесионални закон у Аустрији кад се тиче православне Цркве. Написао Аргус (Н.М.), Београд 1930.

7. Инфамија у казнено-црквеном праву, Београд 1906.

8. Једна отворена ријеч, Задар 1886.

9. К питању о јерархичком положају сарајевске митрополије (превод), Нови Сад 1886.

10. Канон молбениј и акатист пресветеј Богородицеј, Мостар 1902.

БОГОСЛОВЉЕ 11. Канонично начело православне Цркве при разређењу црквене области, Задар 1884.

12. Codex canonum ecclesiae Africane 13. Крмчија савинска, Задар 1884.

14. Неодољива мржња као бракоразводни узрок по аустријском грађанском законику, Задар 1902.

15. О каноничким зборницима православне Цркве. (Отисак из «Зборника правила»), Нови Сад 1886.

16. Потреба класичног образовања за кандидате богословије, Београд 1887.

17. Правила православне цркве с тумачењима, Нови Сад 1895-1896.

18. Правила Светих Апостола, Задар 1872.

19. Правила православне Цркве (Српски превод с тумачењима Н.М.), Панчево 1878.

20. Правила православне Цркве (Српски превод с тумачењима Н.М.), П-Ш, Задар 1873.

21. (Дио II) Правила Никејског првог, Цариградског првог, Ефеског првог и Халкидонског сабора, 1873.

22. (Дио III) Правила Трулског сабора, 1877. (нема задње странице) 23. (Дио ...) Правила васионских сабора, 1881.

24. (Дио V) Правила васионских сабора, 1883.

25. Православна Далмација, Нови Сад 1901.

26. Православно калуђерство (Из књиге «Православно црквено право»), Мостар 1902.

27. Православно црквено право, Београд 1926.

28. Православно црквено право, Мостар 1902.

29. Православно црквено право по опћим црквено-правним изворима и посебним законским наредбама, које важе у појединим самоуправним црквама, Задар 1890.

30. Пропаганда, њезин опстанак и данашња уредба, Београд 1889.

31. Рукоположење као сметња браку, Мостар 1907.

32. Самолични епископов суд над свештеницима, Београд 1913.

33. Свети Василије Острошки, Дубровник 1913.

34. Славенски апостоли Кирил и Методиј и римски папа, Задар 1881.

35. Славенски апостоли Кирил и Методиј и истина православља, Задар 1881.

36. Списи о историји православне Цркве у далматинско-истријском владичанству од 15. до 19. вијека, Задар 1889.

37. Стон у средњим вјековима, Дубровник 1914.

38. Унијатска напаст, Београд 1905.

39. Уплив хришћанства на грчкоримско законодавство, Спљет 1878.

40. Црквено казнено право по опћим црквено-правним изворима и посебним

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ одломак У време када је старац Пајсије писао своју књигу «Свети Арсеније Кападокијски», осетио је јаку жељу да посети свој родни крај. Пожелео је да посети заједничку отаџбину своју и светог Арсенија – Фарасу у Кападокији (Турска). Бог му је испунио ову жељу. Двадесет деветог октобра 1972. године, отац Пајсије је посетио своје родно место. Сапутник му је био отац Василије, тадашњи игуман манастира Ставрониките, а касније игуман манастира Ивирон. Много детаља са овог поклоничног пута старац Пајсије је записао у својој књизи Свети Арсеније Кападокијски.

Октобар 2009.

законским наредбама које важе у православним аутокефалним црквама, Мостар 1911.

41. Зборник правила Св. апостола, васионских и помјесних сабора Св. Отаца, која су примљена православном Црквом, Нови Сад 1886.

42. Никодим Милаш, епископ далматински-истријски (посланице), Задар 1892. 1890-1915. посланице, Задар. У оквиру Милашеве библиографије свакако би требало истаћи његове политичке чланке из седамдесетих година 19. вијека, објављене у новосадској Застави, Гласу Црногораца или задарском Српском листу. То су: «Узроци и тежње српског покрета у Далмацији», «Српски старосједиоци у Далмацији», «Небратско поступање Хрвата према Србима у Далмацији», «Да кажемо отворено шта хоћемо ми Срби у Далмацији». Почетком Првог свјетског рата, 1914. аустроугарске власти су заплијениле сву Милашеву кореспонденцију, неке рукописе и биљешке. Томе се изгубио сваки траг, па је значајан дио Милашеве личности и његовог рада остао непознат.

ИЗ ШТАМПЕ ЈЕ ИЗАШЛО НОВО ИЗДАЊЕ Е ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСК

Када су старац Пајсије и игуман Василије били на путу, задржали су се у једном турском селу. Отишли су у једну гостопримницу и наручили нешто за јело. Њихова појава је толико привукла пажњу, да се читаво село окупило. Људи су их чак посматрали кроз прозор гостопримнице. Пред почетак јела, старац Пајсије је рекао да треба да устану и да се помоле. Тако су обојица устали на молитву и почели често да се крсте. Старац је касније причао: «Учинило ми се да смо читав канон том приликом отпевали, јер смо желели да учинимо духовну радост окупљеним људима, који су највероватније били тајни хришћани.»

23

24

БОГОСЛОВЉЕ Турцима који су га питали за разлог његовог путовања, одговарао је да је он родом из Фарасе. Један полицајац га је сматрао за опасну личност, због чега га је чак ухапсио и затворио у неку просторију чија врата нису била добро затворена. Старац Пајсије је чекао неколико часова на саслушање, али му се нико није обраћао. Старац је на крају рекао игуману Василију да треба да узму такси и наставе своје путовање. Дошавши у Фарасу старац Пајсије је осетио велику бол у души, пошто је видео да су Турци цркву у којој је служио свети Арсеније Кападокијски претворили у џамију. Фараса је изгледала потпуно другачије него у време његове ране младости, потпуно запуштена и пуна најразличитијег отпада. Турци су непрестано пратили старца. Ни тренутка га нису остављали самог. Посматрали су га са великим немиром и сумњом. То је био највећи доказ да ова област није припадала њима, већ Ромејима. Старац Пајсије и игуман Василије су преко Анкаре отишли у Константинопољ, где је старац Пајсије отишао да се поклони у цркву Свете Софије. Стао је у један угао цркве и са дубоким болом у срцу, усрдно се молио. То је приметио један турски чувар, који је пришао старцу и почео да виче на њега и да му прети: «Кемал Ататурк је рекао: «Нити ви, тј. хришћани, нити ми муслимани не смемо

Октобар 2009.

овде да се молимо.» Старац Пајсије је био испуњен божанском силом и без икаквог ризика и устручавања је разговарао са овим чуваром. Старац га је повео иза једног стуба, где је била мокраћа. Старац је показао то овом Турчину, упитавши га: «Шта је то? Је ли Кемал рекао да се то чини у цркви?» Када је старац Пајсије о овом догађају причао, уверено је додао: «Гнев Божији ће доћи на њих.» Старац Пајсије и игуман Василије посетили су и манастир Хора и задивили се изванредним мозаицима. «Тамо смо осетили превелику благодат Божију», говорио је старац. После посете цариградском Патријарху, сусрели су се са великим бројем људи, који су се обрадовали због посете аскета са Свете Горе. Старац Пајсије је био посебно дирнут смирењем и трпљењем Патријарха Димитрија. Године 1979., старац Пајсије одлази у келију Катизма манастира Кутлумуша, близу Кареје, која је била позната под именом Панагуда. Ово место ће постати његова келија до краја живота. Многи монаси, његова духовна деца, живели су у суседним келијама или у другим кутлумушким скитовима, а старац је живео сам. У Панагуду су долазили многобројни посетиоци ради духовних савета и поуке. Превод с немачког језика: Епископ далматински Фотије (Сладојевић)

ЗВАНИЧНО САОПШТЕЊЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ПАРОХИЈЕ ШИБЕНИК Поводом разних новинарских текстова писаних о обављеном опјелу (сахрани) Рајка Јовановића, дана 04. 09. 2009. године, на гробљу код цркве Свети Спас у Шибенику. По правилима Српске Православне Цркве, са вјерским обредом који се обавља у цркви, неспојиво је извођење било каквих војних или државних почасти које подразумјевају употребу наоружања. Такође, по правилима и традицији наше Цркве, вјерски обред сахране подразумјева молитвени испраћај покојника у миру у вјечни покој. У случају покојног Рајка Јовановића, опјело је обављено по правилима наше Цркве. Што се тиче војних почасти изведене су испред гробља, изузимајући употребу наоружања, тако да не би била нарушена правила обреда. На крају опјела, у договору са свештеником, државна застава је положена у ковчег са покојником. Парох шибенски протонамјесник Милорад Ђурђевић

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Октобар 2009.

ЦРКВЕНА СЛАВА У КАРИНУ На празник светих мученика Кирика и Јулите (28. 07. 2009. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Карину, где се по традицији окупља велики број православних Срба овога краја. После свете Литургије извршено је резање славског колача и литија. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о житију светих мученика Кирика и Јулите, који

су пострадали у време гоњења Цркве од стране Диоклецијана (четврти век). Поред тога, Епископ Фотије се захвалио свима који помажу обнову и уређење цркве у Карину, посебно се захваливши г. Мирку Дуброји из Карина, који је до сада највећи приложник. Црквеној слави у Карину присуствовали су многи угледни гости, међу којима је и потпредседник Владе Републике Хрватске г. Слободан Узелац.

ПОСЕТА СТУДЕНАТА ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА ИЗ БЕОГРАДА ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Хор студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду, је у оквиру свог мисијског програма, након Црногорскоприморске и Захумскохерцеговачке епархије посетио и православне светиње у Епархији далматинској. Студенти су боравили у манастиру Крки из кога су, благословом епископа Фотија посетили манастире Драговић и Лазарицу као и цркву

25

26 Покрова Пресвете Богородице у Книну. На дан празновања свете великомученице Марине (30. 07.

2009.), у манастиру Крки, Његово Преосвештенство епископ Фотије служио је свету архијерејску Литургију уз појање хора студената. Након посете Далматинској, студенти су наставили своје путовање обиласком манастира Гомирја у Епархији горњокарловачкој.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ ИЛИЈЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ На празник светог пророка Илије (02. 08. 2009. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију у цркви Светог пророка Илије у Задру и пререзао славски колач. О значају овог великог празника говорио је игуман манастира Крупе Гаврило (Стевановић). Свети пророк Илија је један од најпоштованијих светитеља у далматинској Епархији јер су у славу Божију и у његов спомен подигнути многи храмови у Далмацији. Поред храмовне славе у Задру, свети Илија је данас прослављан и у Церањама, Кашићу, Ђеврскама и Отон Бендеру, гдје се по традицији окупља велики број православних Срба, те су ове прославе пропраћене богатим културним програмима. У манастиру Крки је уочи празника и на сам празник крштено деветоро дјеце чији су родитељи поријеклом из Далмације, али већина живи у иностранству. Љубав према завичају и према својим светињама их сабира нарочито у вријеме празника када многи долазе да обиђу своје цркве и домове.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Октобар 2009.

ПАРАСТОСИ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Већ по устаљеној пракси 04. 08. 2009. г. широм Епархије далматинске у свим манастирима и црквеним општинама служени су парастоси за покој душа невино пострадалих у најновијем егзодусу српскога народа са простора Далмације. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је овим поводом парастос у манастиру Крки. У својој беседи Епископ Фотије је посебно истакао потребу да Црква непрестано има у молитвама оне који су невино пострадали за Крст Часни и веру православну. Црква Христова од Голготе је утемељена на крви мученика, који су по Откровењу Јовановом најближи Престолу Божијем на небесима. На њих треба да се угледамо и њима да се молимо,

а не треба да нам буду на углед џелати и разбојници, који су од Голготе до данас противници Божији и слуге зла у овоме свету, те као такви неће наследити Царство Божије.

ОБНОВА У МАНАСТИРУ КРУПИ И Ц.О. ОБРОВАЦ Дана 07. 08. 2009. год., Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије обишао је црквене објекте, који се тренутно обнављају у обровачкој парохији: цркву Рођења Пресвете Богородице у Билишанима, чији је кров потпуно

обновљен и сада преостаје адаптација олтарског дела; и цркву Светог Георгија у Жегару на којој се тренутно одвијају завршни радови на фасади цркве. Заједно са обровачким свештеником протонамесником Сашом Дрчом и игу-

маном манастира Крупе Гаврилом (Стевановићем), Епископ Фотије је обишао и капелу Ваведења Пресвете Богородице у манастиру Крупи, коју осликавају зографи из православне Русије.

27

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

28

ПРОСЛАВА У МАРКОВЦУ У недељу, дана 09. 08. 2009. год., Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Илије у Марковцу. После резања славског колача Епископ Фотије доделио је епархијски орден др Никодим Милаш ипођакону Тоди Манојловићу. Ипођакон Тоде Манојловић је рођен у Риђанима на Далматинском Косову, а сада тренутно живи у Канади. Међутим, он није заборавио свој родни крај и пуно је помогао око обнове цркве Светог Илије у Марковцу и манастира Света Лазарица на Далматинском Косову. Господин Тоде Манојловић је велики пријатељ и добротвор манастира Крке и посебно

је ангажован око мисионарске делатности. Такође, епархијски часопис Крка се преко њега доставља многим православним Србима, који су пореклом из Далмације, а сада живе у дијаспори. Нека му Бог дарује добро здравље и дуг живот, како би наставио помагати обнову наших светиња широм Далмације.

УМЈЕТНИЧКА КОЛОНИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија и ове године отворена је колонија „Умјетничког братства манастира Крке”. Ова колонија је први пут одржана 1990. године у Kрки и радила је без прекида до данас осим у последњем трагичном рату. На овогодишњој колонији учествује седам умјетника. По завршеном раду овогодишње колоније сви њихови радови ће бити изложени у манастирској галерији.

ПРОСЛАВА ХРАМОВНЕ СЛАВЕ У ГОЛУБИЋУ На дан Преноса моштију Светог Првомученика и архиђакона Стефана, 15. Августа 2009. године, уз присуство великог броја вјерника свечано је прослављена слава храма Св. Првомученика и архиђакона Стефана у Голубићу. Након Свете Литургије, коју је по благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија, служио секретар Епархијског управног одбора Епархије далматинске, парох шибенски протонамјесник Милорад Ђурђевић уз саслужење јереја Саве

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ Мајсторовића пароха III книнског, обављено је резање славског колача и славска литија а затим освећење мозаика Св.Стефана испред храма као и освећење чесме у порти храма. Ове године је било посебно свечано јер је уочи саме славе завршена још једна фаза обнове ове велике светиње.Као што је и планирано,

Октобар 2009.

санирана је комплетна кровна конструкција, постављен је бакарни покров на звоник и олтар и постављени нови крстови на звоник и кров лађе храма. Завршена је и већина радова на санацији фасаде храма, док ће се након славе наставити завршни радови на фасади и почети санација унутрашњости храма.

ПРЕОБРАЖЕЊЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Манастир Крка, из године у годину остаје главно мјесто окупљања и сабирања Срба у Републици Хрватској за празник Преображења Господњег. Непрегледне колоне вјерника које непрестано пристижу у

древну задужбину Немањића, говоре да Српска православна Црква и Епархија далматинска остају уз свој народ и повратнике који се враћају на запуштена и запаљена огњишта. С благословом Његовог Преосвеште-

нства Епископа далматинског Г.Г. Фотија празник Преображења постаје преображење вјерника православне Далмације. Тако и ове године, древну светињу манастир Крку, посјетило је између 10.000-15.000 вјерника. Манастирска црква и порта за кратко вријеме била је испуњена за празнично вечерње. Овако је било и у јутарњим часовима за вријеме јутрења и Свете Архијерејске Литургије. Преосвећени владика Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење игумана древних далматинских манастира: Крке, Крупе, Драговића и Лазарице и протојереја – ставрофора Здравка Тепића и гостујућих свештеника из Архиепископије београдско – карловачке и Епархије браничевске и ђакона Дајана Трифуновића. Сабрани у Тајну Крви и Тијела Господњег вјерници су се окупили око Преосвећеног Владике Фотија свог духовног оца и Архипастира и сјединили се са Господом у Светој Тајни Евхаристије. Послије заамвоне молитве обављен је чин благосиљања грожђа. Преосвећени Владика Фотије у својој бесједи говорио је присутном народу и високим гостима о значају празника Преображења. Окупљенису се разишли са жељом у Господу да их и догодине окупи у манастиру Крки у што већем броју, у здрављу, миру, љубави и слози. Х.М. Вујичић

29

30

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Октобар 2009.

ЕПИСКОП ФОТИЈЕ ПОСЈЕТИО ПРВУ ПАРОХИЈУ КНИНСКУ Дана 21. августа 2009. године, Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин, Г. Фотије посјетио је парохију прву книнску. Повод посјете Његовог Преосвештенства су последњи радови који су извођени на храму Св. Архиђакона Стефана у Голубићу, као и планирање нових радова у оквиру ове парохије. Владика је обишао храм у Голубићу, затим и храмове Рођења Пресвете Богородице и Рођења Светог Јована Крститеља у Стрмици, као и храм Светог Архангела Михаила у Доњем Тишковцу. Владика је изразио задовољство досадашњим радовима на обнови и уређењу свих ових светиња и дао свој благослов за формирање црквеног воћњака у Стрмици, као и за припрему акције обнове храма Св. Архангела Михаила у Доњем Тишковцу, а у исто вријеме истакао да се нада како ће материјална обнова значити и духовну обнову, те враћање људи на своја огњишта.

ПРОСЛАВА СЛАВЕ САБОРНОГ ХРАМА У ШИБЕНИКУ На празник Успења Пресвете Богородице, славу саборног храма у Шибенику, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Фотија, служена је Света Литургија. Због грађевинских радова који се изводе на саборном храму, Литургија је служена у храму Светог Спаса. У току литургије причестио се велики број вјерника, а накрају је извршено резање славског колача и благослов кољива.

СЛАВА МАНАСТИРА КРУПЕ На празник Успења Пресвете Богородице (28.

08. 2009. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи. У беседи поводом празника Епископ Фотије је између осталог рекао да је празник Успења

Пресвете Богородице мали Васкрс, јер се на овај велики дан празнује успење Пресвете Богородице на небо. По традицији, на храмовној слави манастира Крупе сабира се велики број православних Срба северне Далмације. Између осталих, гости на

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ овогодишњој крупској слави су били г. Млађен Ђорђевић, саветник председника Р. Србије Бориса Тадића; др Јанко Веселиновић, народни посланик

Октобар 2009.

у Скупштини Р. Србије; градоначелник Обровца др Анте Жупан; г. Милорад Пуповац, председник Српског народног већа из Загреба.

ПОЧЕЛА НОВА ШКОЛСКА ГОДИНА У БОГОСЛОВИЈИ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА По благослову Светога архијерејског Синода 01. 09. 2009. г. почела је нова школска го-

дина у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крки. Тим поводом Његово Преосвеште-

нство Епископ далматински и в.д. ректор богословије извршио је призив Светога Духа и благословио ученике на почетку школске године. У својој беседи Епископ Фотије је честитао ученицима почетак нове школске године и зажелео да ревносно и предано усвајају науку коју слушају, јер она није људска наука већ божанска. Отуда је за усвајање ове науке потребно просветљење ума благодаћу Духа Светога, који непрестано живи и дејствује у животу православне Цркве.

РУКОПОЛОЖЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију 10. 09. 2009. г. у манастиру Крки и у току Литургије рукоположио студента Теолошког факултета Бориса Медака у чин ђакона. У својој проповиједи Епископ је нагласио значај ђаконске службе у Цркви и пожелео новом ђакону сваки благослов Божији на почетку његовог служења.

31

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

32

Октобар 2009.

ПРАЗНИК УСЕКОВАЊА СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

На празник Усековања Светог Јована Крститеља (11.

09. 2009.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки и рукоположио

ђакона Бориса Медака у чин свештеника. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о празнику Усековања нагласивши да је страдање светог Јована Крститеља знак мучеништва Цркве Хри-

стове и пут свих оних који желе истински да служе проповеди Светог Јеванђеља. Епископ Фотије је посебно честитао новорукоположеном свештенику оцу Борису Медаку на великој тајни рукоположења и примања благог јарма Христовога. Отац Борис ће бити нови парох у Врлици где се до сада нажалост мали број Срба вратио, али се надамо да ће долазак свештеника охрабрити све оне који живе и све оне који желе да се врате на ову парохију.

ОБНОВИМО КРОВ ЦРКВЕ СВ. ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА У КИСТАЊАМА † СПРЕЧИМО ЊЕНО ПРОПАДАЊЕ † Драги наши Кистањци, драги наши Буковчани! Поздрав свима Вама из срца Кистања, са нашег платоа, на коме нас већ више од једног вијека радо дочекује и испраћа, оплемењује и увјек нам изнова даје снагу наша љепотица – црква Св. Ћирила и Методија. Црква Св. Ћирила и Методија је аутентична црква са краја 19. вијека. Њен сиви камен и звоник са великим сатом су надалеко познати и препознатљиви, а многи стручњаци се слажу да је њена архитектура бисер далматинског црквеног грађевинарства. Сем крова цркве, који је ’80-тих година прошлог вијека био замјењен, није било већих реконструкцијских радова на њој. Све то свједочи о њеној доброј грађи. Међутим, уназад неколико година на њој се примјећује траг времена и потребно је предузети неопходне мјере како би се заштитила од даљег пропадања. Наиме, кров храма, који је лимене грађе и у облику свода, прокишњава и наноси велику штету унутрашњем зиду и живопису цркве, који је посве јединствен и препознатљив као нешто оригинално кистањско. Живопис са зидова отпада и црква рапидно деградира. Зато вам се обраћамо са апелом који се тиче свих нас: УЛОЖИМО ДИО СЕБЕ И ОБНОВИМО КРОВ НАШЕ ЦРКВЕ!

Прошла је неким чудом неокрњена кроз бурни 20. вијек, а нарочито фасцинира што је пред сам крај вијека она једина била сачувана од немилих догађаја који су трагично и неповратно измјенили лице наших Кистања. При једној од недавних прослава Преображења Господњег у нашој цркви, владика далматински Фотије је истакао ово чудо као милост Мајке Божије, чија велика, прекрасна икона стоји са десне стране у централном дијелу храма. Сви ми носимо Буковицу у срцу. Узвратимо јој за све љепоте које нам је дала и оставимо спомен и за оне који долазе иза нас. ЗА ОБНОВУ КРОВА КИСТАЊСКЕ ЦРКВЕ ПОТРЕБНО ЈЕ ПРИКУПИТИ 200.000 КУНА, ШТО У ПРОТИВРЕДНОСТИ ИЗНОСИ 26.000 ЕВРА. Овај пројекат је благословио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије, а реализује се у сарадњи са кистањским свешеником Ђорђем Веселиновићем. На сајту Моје Кистање ћете се моћи детаљније информисати о свим акцијама везаним за обнову, као и о току саме обнове. Наглашавамо да ће се на тој адреси седмично објављивати имена и презимена свих донатора. БРОЈ ЖИРО РАЧУНА: Ц. О. Кистање ERSTE & STEIERMAERKISCHE: 2402006-1100413106

Октобар 2009.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАРИНДОЛУ

У Недељу 14. по Духовима у Мариндолу (Словенија) у храму Светих апостола Петра и Павла, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког Г.Г. Герасима и свештенства епархије горњокарловачке. У свом обраћању на крају литургије Епископ Герасим је поздравио и захвалио се Епископу

ПРИЛОЖНИЦИ ЧАСОПИСА КРКА Прилози из Канаде у канадским доларима: Мила и Војо Радмоловић 25, Драгослав Ђурић 20, Момчило Богдановић 20, Слободан Николић 20, Цвијо Пилиповић 5, Вујо Јурковић 4, Бранко Зелембаба 20, Славко Видаковић 20, Јово Бркић 5, Браћа Самарџија 20, Владе Јововић 20, Мирјана Трнинић 20, Љубомир Мирковић 10, Недељко Михајловић 10, Петар Миловановић 10, Глишо Радиновић 20, Младен Стојановић 10, Богољуб и Неда Покрајац 40, Миломир Стојановић 20, Симо Манојловић 20, Милан Вукадин 10, Петар Преочанин 10, јереј Танасковић Вукић 10, Мајк Лазић 5, Саша Гркић 5, Бранислав Живановић 20, Срба Стефановић 3, Синиша Миливојевић 20, Н. Н. 5, Момчило Манојловић 20, Миле Ожеговић 20, Јово Андић 20, Андрија Ђелетовић 20, Ђуро Новоселац 10, Јово Маријанац 5, Божица Маринковић 20, Саша Радуловић 10, Славко Ђурић 10, Петар Ковачевић 10, др Душан Зелембаба 10, Илија Ченић 20, Слободан Михајловић 5, Мирко Загорац 20, Владо Орељ 20, Мирко Зравковић 20, Синиша Симић 10, Ацо Зравковић 5, Остоје Маглов 10, др Петар Туцаков 20, Ђуро Т. Кашић 20, ипођакон Тоде Манојловић 20, Јован Манојловић 10, Данијел Озимковић 5, Перица Манојловић 10, Милан Вукадин 10, Владо Трибојан 12, Милан Бурмушија 20, Јован Богдановић 10, Рајко Мирчета 10, Олга Јаснић 5, Никола Јаснић 5, Миле Барић 10, Бранко Винчић 10, Радован Марић 5, Ђуро Бабић 5, Драгољуб Николић 5, Љубо Девић 10, Јово Врањковић 30, Никола Ивановић 4, Драго Иванчевић 10, Ненад Мандић 10, Никола П. Преочанин 40, Александар Радојевић 20, Баб Брковић 5, Раде Поповић 10, Роса Илић 20, Никола Томић 5, Лазо Мрос 10, Богољуб Ранђеловић 10, Милан Трбојевић 10, Предараг Калаба 20, Босиљка Ђекић 20, Голе Франц 20, Ката Ремут 20, Снежана Видивић 10, Н. Н. 10, Драган Петровић 5, Ђуро Драгичевић 6, Никола Крашник 10, Жељко Радојчић 10, Миле Бајић 10, Никола Краишник 10, Васо Стокић 10, Илија Ракановић 20, Ружа Мачевић 10, Бранислав Дорословац 20, Моника Арон 10, Ивана Ђурић 20, Миладин Стричевић 20, Божо Петровић 20, Панић Јасна и Топлица 100, Здравко Недељковић 10. У енглеским фунтама: Миленко Торбица 10, Душан Челебићанин 23, Марко Бачковић 13, Бранко Шарић 6, Никола Крнета 7, Ђоко Дубаић 2, Мирко Бачко 16, Петар И. Зарач 8, Бошко Зечевић 18, Никола Тркуља 2, Лазо Церанић 2, Никола Стојисављевић 4, Драгомир Циковац 5, Сока Лончар 5, Горан Пиља 5, Милица Новачић 5, Драган Ваван 20, Бранко Лазић 2, Драган Вујасин 1, Момчило Тутуш 1,

далматинском Фотију на посети коју је учинио Свештеној Епископији горњокарловачкој, као и за началствовање на Светој Евхаристији и доношењу благослова далматинских светиња. Епископ далматински Фотије је узвратио захвалност Епископу Герасиму, истакавши да се радује што је имао благослов да служи Свету Литургију у Мариндолу и том приликом тумачећи Јеванђелску причу о свадби царевог сина истакао да оставимо овоземаљске бриге и да се обучени у свадбено рухо добрих дела наших, одазовемо позиву Цара и Господа нашег како бисмо постали сапричасници Царства Небеског. Након Свете Литургије трпезу љубави поводом овог великог догађаја за Православне Србе у Мариндолу припремила је породица Саве и Анке Нешковић где су деца из Беле Крајине извела пригодан културно-уметнички програм.

Илија Петко 1, Бошко Зарач 10, Тоде Угрнић 5, протиница Стокић 1, Петар С. Зарач 1, Стево Цупаћ 5 , о.Бидо Вуковић парох корбијски са парохијанима 42, Младен Кечић 20 Укупно: 220 Прилоге сакупио: Душан Челебићанин У америчким доларима: Душан Богуновић 5, Бојан Ракановић 20. Прилози за манастир Крку у америчким доларима: Удружење Срба са далматинског Косова 1000, Лука Баљак 100. Прилози за цркву Св. Пророка Илије у Кашићу у канадским доларима: Дојчило Гагић 300, Дражен Буач 200, Данијел Гагић 150, Ђуро и Гордана Кривокућа 100, Драган Бурсаћ 100, Величко Панић 100, Маринко и Недиљка Драча 500, Преочанин Илија и Наташа 100, отац Ђуро Самац 100, Беадер Срђан 200, Борис и Бранка Парента 300, Данибор и Александра Баљак 500, Дојчило Гагић 30. У америчким доларима: Зоран Павић 290. Прилози за цркву Св. Пророка Илије у Марковцу у канадским доларима: Томислава и Јово Анђелић 20 и 1 кг. Тамјана, Дражен Буач 100. Прилози из Канаде скупљени су с благословом Епископа канадског Г. Г. Георгија. Прилоге прикупио ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона Канада

СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

33

34

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com Ђакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари јереј Миле Савичић Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com

СПЦО и Управа парохије у Скрадину јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама опслужује јереј Ђорђе Веселиновић СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама јереј Ђорђе Веселиновић 22319 Ђеврске Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Милорад Ђекановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Давор Стојановић 22300 Книн, Јосипа Јовића 5 Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022; Mоб.: 098/198-42-73 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: man.dragovic@gmail.com

Ученици богословије Света Три Јерарха у Крки, 2009. година

Нови свештеник за Врлику – о. Борис Медак Фотографија на корицама – Црква Рођења Пресвете Богородице (1913. г.), Стрмица