Година VII. – Број 38
ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Архангелски број – 2009. г.
Цијена 10 kn
Рукописно Јеванђеље, 16. век – манастир Драговић 1. стр. – Свети Архангел Михаил, рад сестринства Тројеручице – Шибеник
Новембар 2009.
Предавање владике др Атанасија Јевтића у Крагујевцу
Хришћански живот непоновљиво понављање Христа Најважније је да Хришћанин своју веру заживи. Вера је почетак нашег битија. У Посланици Јеврејима (3, 14), апостол Павле каже да смо постали заједничари Христови ако почетак нашега новога битија до краја одржимо. Вера је, у ствари, то ново хришћанско биће. Недавно је у Грчкој био један спор међу људима, а и они се споре, и хвала Богу, ако је то спорење искрено. И током тог дијалога, један теолог који зна Србе и српски језик, подсетио
је да је отац Јустин стално говорио о вери. Он је теолог вере. То се поновило недавно у Калифорнији, у једном разговору, где смо опет рекли, код оца Јустина је много наглашена вера. Код њега је вера – Јеванђеље, вера – покајање, вера – спасење, вера – Христос, вера – Црква, вера – Литургија, вера – будући живот. Није тачно да ће вера престати у будућем животу, јер Апостол каже, сад остаје вера, нада и љубав, али је љубав највећа. Неће преста-
Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија
Хришћански живот непоновљиво понављање Христа ........................................................3
Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник
Како глумимо кротост и смирење ............................11 Беседа епископа далматинског Г.Г. Фотија .............................................13 Герасим Зелић архимандрит манастира Крупе .................................15
ти вера, неће престати чак ни страх Божији. То кажу велики светитељи. Нестаће овога страха кога љубав изгони напоље, страха као панике, страха кога смо сведоци око нас и међу нама. Остаће једно страхопоштовање, као кад видите дете, као кад мајка прилази детету, као кад прилазите ономе кога волите, као кад прилазите светињи, страхопоштовање које узбуђује. Иначе, свети Максим вели, ако би љубав била без тог страха, могла би поста-
Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje
Допринос Никодима Милаша културном препороду Срба у Далмацији ....................................17
Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић
Пола године од упокојења монахиње Параскеве (Саркић) ..................................18
Графичко обликовање: Miodrag Raos
Интервју епископа далматинског Г.Г. Фотија за Вјесник .................................................. 20 Монографија манастира Драговића .........................21 Вијести из епархије ................................................... 24
e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr
Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293
3
4
наставак са стр. 3
БОГОСЛОВЉЕ
Новембар 2009.
ти дрскост, изгубила би ту со која и њу очувава да не постане дрскост. Не можете из љубави чинити све што хоћете. Постоји управо та со љубави.
Христос – први Хришћанин Светитељи Христа називају вером. Он је први верник, први члан своје Цркве, првина своје Цркве, срце своје Цркве, глава своје Цркве. Али је врло важно, и први хришћанин. Несрећни Волтер је рекао да је први и последњи хришћанин умро на Голготи, мислећи да је једино Христос остварио то што је говорио. То није тачно. То би био случај једног интересантног човека, дубоког, искреног, једног усамљеника који се није остварио. У верницима, у онима који су се вером присајединили Христу, Христос је наставио да дејствује и сваки постаје непоновљиво поновљени Христос. То чини вера, вера поново рађа, препорађа. Зато је Господ говорио Никодиму о вери. Вера се, наравно, улива, прелива, резултира у крштење. Крштење је засемењавање нашега бића на тлу вере, да даље плодотвори. Није реч о магији, него даље да разрађујемо Духа, да дарове разрађујемо – и то је онда хришћански живот, хришћанско живљење. Тако је и са сваком другом чињеницом хришћанског живота, хришћанске вере, хришћанске Цркве. Апостол Јован, апостол љубави који није само апостол љубави, већ и апостол живота, каже: И Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама (1. Јн, 1, 2). То је синоним за Сина. Господ је рекао – ја сам васкрсење и живот, ја сам пут и истина и живот. Овде код Јована је то посведочено. И мало даље каже: У томе
се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме (1. Јн 4, 9). Поводом овога, свети владика Николај негде је рекао, није Господ дошао само да поправи наш живот, да га улепша, да га прилагоди неким стандардима, него да буде наш живот. Зато је хришћански живот први дуг, први задатак Хришћанина. Све остало на том тлу може расти. Наравно, рекао сам, то остало мора да почива на вери у Христа, на вери у Живог Истинитог Бога. Покајте се и верујте у Јеванђеље. Све почиње тиме. Зато је најважније за нас Православне Хришћане данас, да почнемо да живимо хришћанским животом. Све остало ће доћи на своје место.
Јеванђељска вера Сведоци смо појава, како се негде истиче ортодоксија, негде догмати, негде канони, негде Литургија... али стављамо неважније испред важнијег. Од вере, од живота све почиње и у томе је онда све, у тој пуноћи, саборној, католичанској која је
Јеванђеље. Ту је онда све, и догмати и канони и Црква и Литургија и све остало. Зато је, понављам, отац Јустин говорио да је вера јеванђељска, православна – све. Све код њега било је по тој вери. Ако погледамо и избројимо, у Новом завету доминира реч вера, посебно код апостола Павла. Вера је пуноћа свега, вера је и почетак и крај, вера је наша веза са Господом, вера је наше припајање Господу, вера је та заједница. И најважније је живљење том вером. Ако се не живи вером, вера је мртва, сећате се апостола Јакова: Јер Као што је тјело без духа мртво, тако је и вјера без дјела мртва (Јак 2, 26). Вера је онда идеологија. Није Православље идеологија, јер би онда само окупирало разум. Разумом могу лако да се науче извесне ствари, извесна знања и то постаје идеологија ако не заживи. Први хришћани су били другачији, јер су били носиоци тог новог живота. Нови живот се јавио. И то је највише деловало на остале. Кад су мученици страдали, гледао их је свет,
БОГОСЛОВЉЕ и прост и учен. И они који су поверовали, чијих срдаца се Бог дотакао, гледајући страдања мученика су говорили – Бог овога човека је истинити Бог. Нису говорили о неком уопштеном, апстрактном Богу. Сетите се проповеди апостола Павла на атинском Акропољу, најпре о непознатом Богу, па тек после је рекао да је наша вера Христос, да је наша вера живи Бог који је постао Човек. Јер пролазећи и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме бјеше написано: Непознатом Богу. Онога, дакле, којега не знајући поштујете тога вам ја проповедам (Дап 17, 23); Јер је установио дан у који ће судити васељени по правди преко Човјека којега одреди и даде свима вјеру васкрснувши га из мртвих (Дап 17, 31). Зато је сва Црква садржана у Христу. Свугде је Христос све. Христос је, понављам, први члан своје Цркве. Када су, приликом мог избора за доцента на Богословском факултету у Београду, анализирали моју докторску дисертацију, неко је рекао да тамо има неправославних ставова, јер се тврди да је први спасени члан Цркве Христове сам Исус Христос. Али они нису знали да је то апостолско учење, односно учење светог Атанасија Великог – да је Христос првенац, Нови Адам који се појавио са спашеним телом, душом, љу дском природом. И тако се ми тој првини присаједињујемо, Он је прво спасено биће, ми смо сада Његови сутелесници, суживотници, сукрвници. После ће свети Кирило Јерусалимски рећи да у Литургији и причешћу постајемо сутелесници, сукрвници, сродници Христови. Зато је Христос првенац међу многом браћом. Он је Јединородни – то је Његово Божанство, али Он
је и првородни међу многом браћом. Осма и девета глава Посланице Јеврејима су величанствене. Реч је о тужној Павловој исповести, који је био оличење честитога Јеврејина, законскога, моралнога, који је све испунио, да би после све то сматрао за трице и кучине, ако Христа не позна. Ниједан закон не може спасити човека. Дозволите да кажем, али да не злоупотребе они који су на то спремни, ни канони, ни догмати, ништа не може спасити човека, већ само Живи Истинити Бог. Ако се из Њега све пројектује у живој Цркви, живом телу Господа Исуса Христа, онда све то постаје спасоносно. Христос је првина своје Цркве, Он је и глава, Он је и темељ, Он је и архијереј, свештеник, Он је и ђакон – све је то Христос. Ми сви у Цркви само рефлектујемо, израчујемо, прозрачујемо, пројектујемо, односно Он се кроз нас пројектује. Да би био верник, треба да се поистоветиш са Христом у мери коју Бог зна, по мери наше вере, по мери дара Христовог. Да би био ђакон, треба да пројектујеш Христа, да би био јереј, да би био архијереј. Сви ми уствари непоновљиво понављамо Христа. Милијардоипостасни Христос, каже свети Палама. Милијардоличносни Христос, то је Црква. То је чудо, парадокс Православља, да је Он Један Јединствени, Непоновљиви, Једнородни Син Божији и да је Он опет у свакоме од нас. И да је у том смислу колективан, што значи саборан. То значи Црква.
Живот у Христу остварује Свети Дух Протестанти говоре, мој Исус, Он је мој спаситељ. Ако је такво Царство небеско, биће
Новембар 2009.
то самице, горе Он а сваки од нас у самици, један без другога, као ларве у кошници. Такав индивидуализам, такво комадање, сецкање, није православно. Саборност православна стиче се само животом у Христу, а живот у Христу остварује се, даје нам се, дејством Духа Светог. Слабе су наше силе, наше функције. Бог је у почетку створио Адама, да се он благодаћу Божијом проткива, да се прозрачује, да се усавршава... Није људска природа зла и није створена смртна. Она јесте смртна, гледајући по њеном пореклу, пошто је створена, јер све што је створено пролазно је и пропадљиво. Према томе и душа је смртна, јер смо створења. Али није смртна, зато што Бог хоће да не буде смртна. Зато су Свети оци говорили, Адам је био и смртан и бесмртан. Бог не ствара смрт, али човек треба да учествује да би се остварило Божије назначење. Биће страшно онима који не буду у заједници са Христом. Неће они ишчезнути, нема власт створење да уништи само себе, ни ђаво неће моћи уништити себе, али ће то бити неко живљење у умирању, друга смрт се то назива у Откривењу. Биће то страшно трајање. Живи живот значи да живимо Јеванђеље Божије. Јеванђеље је, кажу Свети оци, свети Максим, свети Палама, послање Божије кроз Сина Јединороднога, оваплоћенога, очовеченога, који онима који му верују дарује вечно и нестворено обожење. Како нестворен живот? Пошто је Божији живот нестворен и ми ћемо се у тај живот укључити и он ће кроз нас струјати и ми ћемо се онда онераспадљивати, обесмрћивати, овековечивати. Иначе, сама наша природа би била пропадљива.
5
6
наставак са стр. 5
Античко и Платоново мишљење да је душа бесмртна, да је она један мали одлив, еманација од бога, да она живи за себе или како смо говорили у апологетици, да је душа бесмртна... то су све рационалистичка поштапала која су можда била корисна, али не помажу много у спасењу човека на које утиче само жива вера у Бога. Ако нас је Бог створио за бесмртност, онда смо то што Бог од нас хоће. Вера је наша, пре свега, чудо. Сав наш сопствени прогрес и напредак је као продужавање једне лествице, која би се наднела над амбисом и сурвала се, то нигде не води. (На примеру грчког писца Канзацакиса и француског филозофа и књижевника Сартра, који су се залагали за храбро и самостално суочавање човека са крајем и смрћу, владика Атанасије је, у наставку предавања, објашњавао како је живот без Бога пакао. Таквом животу супротставио је учење светог Симеона Новог Богослова у Катихезама, који и када дође до животне провалије то не прихвата као крај, стрмоглавце се баца у амбис јер зна да ће га тамо дочекати руке Божије.) Вера је чудо! Нигде не воде многе религије које смо производили и које производимо, нигде не воде учења многих гуруа, Кастанеде, трансценденталне медитације, источна искуства... Све је то, што би рекао отац Јустин, гашење жеђи у пустињи врелим песком, односно као када гладна змија једе свој реп док не дође до главе. Све то не води нигде. Вера је, вели Златоусти, дар Божији, она нас изнад свега тога издиже, вера је сусрет са Богом. Хришћански живот је сусрет са Богом. Ништа мање. То није идеологија, то није списак оно-
БОГОСЛОВЉЕ
Новембар 2009.
га у шта треба да верујемо, то нису одлуке, то нису саборски прописи, како су говорили комунисти. Треба добро да знамо шта је Црква, шта су сабори. Нису сабори прописивали веру, него су бранили угрожену од слабих веру и само су пројављивали из дубине оно искуство, артикулисали га, исказивали, па поново промишљали ако нешто није добро. На крају Јовановог јеванђеља пише: Ово је онај ученик који свједочи о овоме, и написа ово, и знамо да је истинито сведочанство његово (Јн 21, 24). Ко то каже у множини – знамо? Па црквена општина, епископија, заједница која је примила то Јаванђеље, која је прва препознала његове истине. Сачувај Боже да је Јован сам писао... Замислимо да је неки други лик Христов преставио неки апостол, заједница би га одмах одбацила. Дакле препознали су да је Јован осведочени ученик Христов.
Хришћани поново препознају Христа (Уследила је прича владике Атанасија о увећаној и ретушираној фотографији његове мајке, коју на појачаној фотографији није препознао, за разлику од бледе, аутентичне фотографије.) Својим искуством, знањем мајке, ја сам допуњавао оно што недостаје. Свети Атанасије тврди, и то отац Флоровски нарочито наглашава, Хришћани су понова препознавали Христа. Лука и Клеопа су најбољи пример. По срцу су препознали Господа, који беше узео друго обличје, иако још нису доживели Духа Светога. Господ је оживљавао Писмо. Само Писмо по себи, сами текстови, свеједно који, све су то мртва слова ако нема Духа који оживљује. Ако није кроз Бога прозрачено, ако није у на-
ма оживљено животом, ништа не вреди. Ми смо са Јеванђељем сродни, конгенијални. Ништа више не одговара човеку него Јеванђеље, каже Палама и то Јеванђеље спасења, а не Јеванђеље озакоњења. И у Јеванђељу предност има живот. И свети владика Николај је истицао да је основни тон у симфонији Јеванђеља – живот, живот, живот. Православље је живот, Православље није страх, не почива на заповестима – не узми, не дотакни се, Православље није психоза, православље није фарисеизам, када
БОГОСЛОВЉЕ
су фарисеји спречавали друге да уђу у Царство, а ни сами нису улазили. Господ је дошао и дао слободу. Право ослобођење не значи разуларење. Кажемо да пост није апсолутни предуслов причешћа. Јесте за Пређеосвећену Литургију за време поста. Али имамо у канонима, онај који не долази седам дана на Литургију и не причешћује се Светле недеље, да се одлучи. То не значи да не треба постити. У томе је једностраност и плиткост људска. Све има своје место. Потребна је исповест, потребан је пост,
али пре свега вера. Смирење, љубав, оно све што човека карактерише, а прошао је Христос. Ја се дубоке не слажем са оним што је недавно урадио владика Филарет. Какве везе то има са кротким Исусом. Не може Хришћанин да изнуђује, да уцењује, ни Бога ни људе. И нема рекламирања, ако постиш, не рекламирај се. Живи хришћански живот просвећује, препорађа, обнавља. Све остало се уклапа у то. Ако почнемо дете да штапом учимо да хода, ако га будемо везивали, никада неће проходати. Прво дете треба да живи, треба га пустити да се креће, да слободно троши енергију. Дете треба пустити да живи живот, нико уместо њега не може да корача, да пузи, да дише, да једе. Нико уместо нас не може да се моли и ту је велика Божија љубав што процењује и оцењује свако људско биће. Незаменљив је сваки човек. Али нико, ни владика, ни патрика, ни влада, не може да замени мене у мом послу, у мом труду, у мојој вери, у смирењу ако га имам, ако се молим, ако приступам као рањен Господу па кажем, Господе исцели ме. Мере и мерила су потребни, људи смо, не значи да не требају свети канони, то не значи да не треба Свето писмо. Али, свети Јован Златоусти почиње тумачење Матејевог јеванђаља говорећи да светим људима није било потребно Јеванђеље, нису га имали ни пророци, ни апостоли, ни велики Оци. Свето писмо је непотребно онима који имају Духа Светога, творца Светог писма. Каже Златоусти, људи који имају Духа Божијега, они имају ту живу Реч Божију. Није Писмо, као текст, као слово, као буква то, него Дух и Реч. Не заборавите, Реч је име Христово, Логос. И свака реч у Светом
Новембар 2009.
писму је драгоцена, али нема смисла тумачити Свето писмо само ради тумачења и објективизације, удаљити ту реч изван Живе Речи Божије. То је као када неки тумачи праве проблем од тога што у Јовановом јеванђељу нема дела о Тајној вечери, али има беседе о Хлебу живота, које нема у другим Јеванђељима. У том делу Јеванђеља Господ каже: Дух је оно што оживљава, тјело не користи ништа. Нема смисла ове речи буквално схватити, тако схваћене поништиле би све што је Господ раније говорио. Ако Свето писмо, или причешће схватамо као медикамент, ако је причешће објективизирано, издвојено... идем да се причестим, није важна ни Литургија, ни измирење са браћом, није важна ни заједница – то не доноси живот јер нема Духа Божијег. Зато је Црква заједница Свете Тројице. Дух Свети је тај који реализује, оприсутњује све што се дешава, а не издвојено само нешто, истакнуто. Јерес и јесте издвајање нечега из целине, да би постало нефункционално. Није све у јересима погрешно. Не говорим то ја, него свети Кирило каже за Несторија у чијем учењу о Светој Тројици нема ничег погрешног. Живи хришћански живот је извор, и не само извор, него и светлост, и оријентир, и руководство за све наше делатности. Немојмо одмах, дошао антихрист – и готово. Знам једнога духовника који је младим супружницима рекао, немојте више да се састајете, дошао је антихрист. То је сасвим погрешно, ко је тај „духовник“ да даје такве закључке и чини несрећним ове младе људе. Живи хришћански живот је орјентир, односно он просветљује, то је Дух Свети који
7
8
наставак са стр. 7
само кроз живи живот делује и онда разне дарове раздељује. Али карактеристика дарова је да су различити, не можемо сви бити исти, свети владика Николај каже – људи хоће једнакост, а Бог не ствара једнакост. У много чему нисмо исти, али и јесмо, јер смо сви деца Божија. Дух Свети даје дарове. Кажу многи светитељи, Његови дарови се по томе познају да су изворни, што једни друге познају и пепознају. Живи однос према Светом писму је Дух Свети. Када није тако, онда протестанти од Светог писма направе триста секти. Говорио је отац Кипријан Керн, ако би неку књигу требало спалити, то је Библија, јер је она изазвала највише раздора. Заиста је опасно када се нешто објективира, када се претвори у циљ за себе. Смисао је само у заједници Свете Тројице, заједници благодати Духа Светога, који све оживљава. Богородица је зачела Духом Светим. Он у Цркви све ради. Имате погрешно у Служебнику – да ће Дух саслуживати нама; не саслужује Дух Свети нама, ми Њему саслужујемо.
Заједништвом обнављамо себе Живи хришћански живот са свим његовим неизмерним и неизбројивим димензијама и размерама је пулсирање Духа Светога у телу Христовом, а ми смо чланови тога Тела. Заједништво у животу Цркве, у животу хришћана препознаје и све остало. Неко је молитвеник, неко је проповедник, неко је милостив, а неко је лењ, али има наде, знате, има много примера код светитеља који су за поштовање, али нису за подражавање. Саборовање са свима светима, то је православље, а не сад ће овај иста-
БОГОСЛОВЉЕ ћи овај или онај пример. Почећемо да истичемо и хвалимо поједине светитеље, као што се протестанти гађају цитатима из Светог писма. Данас имамо да једни друге оптужујуемо пре него што смо ишта схватили. Где је ту Дух расуђивања, Дух проверавања, Дух извежбаних чула дугим подвизима? Хвала Богу, није тако како неки представљају, сви неспоразуми су спорадичне појаве, одувек је тако било, живот Цркве је динамичан и не можемо га укалупити. Код нас је живнуо црквени живот, и то је важно. Сетите се Богомољачког покрета, који је Богом дан, због учмалости, због свештеника који су се бавили политиком. Знамо да је велики митрополит Михаило прогањао свештенике који су били из неке друге странке. Било је много таквих примера. У нашим крајинама свештеници су били више народни трибуни него што су се бавили пастирским радом. Мало је литургијског рада. И дао је Бог владику Николаја да мудро, саборски, задржи Богомољачки покрет да не оде изван Цркве. Верско буђење народа није било довољно. Данас се обнавља нормални црквени парохијски живот, литургијски живот. Али то што хоћемо обнову, није никаква гаранција, јер морамо знати чиме да обновимо и себе и литургијски живот. Оним што је срж Литургије, вером, покајањем, смирењем, љубављу, заједништвом. Пре свега заједништвом. Заједница је мера свега. Сетите се примера светог Симеона Столпника који је, и поред усамљеничког подвига на стубу, пошао да сиђе на позив околних отаца подвижника. Заједница вере, заједница Цркве, заједница Духа Светог. Не заборавите да је заједница идентична реч
Новембар 2009.
са речју причешће. Немојмо да сужавамо себе, немојмо да лишавамо себе извора живота, немојмо да искључујемо све нас који смо позвани у Живот вечни, за богату трпезу Царства. Само ко буде себичњак, ко буде издвојен, неће имати рухо свадбено, а то је благодат Духа Светога. Себичњак ће бити искључен из тога.
Не треба да заборавимо да је мерило нашег односа према околном свету јеванђељска вера, јеванђељска љубав, јеванђељско покајање, јеванђељске сузе, јеванђељска туга, али и јеванђељска радост, јеванђељска нада. Треба избегавати фатализам и разне страхове. Православље не доноси само неко мрачњаштво и страхове. Не треба ширити дефетизам. Живимо хришћанским животом, будимо широка срца, не будимо искључиви, не треба инсистирати на затворености, искључивости, на себичности. Сетите се како каже апостол Павле, није вама тешко међу нама, него вам је тесно у срцу вашем. И срце људско уме да буде мало, ситно, да зазире, што ће
БОГОСЛОВЉЕ рећи апостол, ако нам и срце наше зазире, Господ је већи од срдаца наших. То је велика реч. Људско срце није несумњиви, непогрешиви знак проверавања. Ум људски није непогрешиви знак проверавања. Само је Господње срце, само је Господњи ум. А то је Дух Свети у нама. Крст носити нама је суђено. Немојмо само да кукамо, јесте, тешко нам је, али није српски кукати. Знамо да крст води у радост, у васкрсење, кроз крст просијава, прозрачује радост васкрса. Иначе, све је безизлаз. Човек је склон томе да се уљуљкује, да се затвара, да сам себе једе, као да нигде нема излаза. Грех је пред Богом живим затварати се у себе. Грех је истицати да је било шта веће од Бога, свети Антоније је говорио, простри грехе своје пред собом, али преко греха гледај Бога. Кад мислим да су моји греси највећи, ја хулим на Бога, не могу греси бити већи од Бога. Спасава ли Бог од греха? Има ли греха од којег Бог не може да спасе? Кад тако мислим, онда хулим на Бога. Живимо са смирењем, са љубављу, са поверењем у Бога, не са подозревањем. Подозревање је демонско расположење, то је егоистичко расположење. Не можемо рећи, ја сам мерило и то не одговара мојим мерама. Отворимо наша срца, раширимо срца, молимо се Богу пре свега, молимо се Господу да нам помогне да се ослободимо свих окова и тамница, идеолошких, догматских, моралистичких, али не од морала. Треба разликовати морал од морализма. Треба се ослобођати и пијетизма, ту се људи праве побожни али су врло подозриви. Рационалисти не трпе другога, све хоће да провере.
Хришћански живот, живот у Христу осолобађа. То су написали и велики Никола Кавасила и свети Јован Кронштатски. И апостол Павле говори, мој живот у Христу. Он је живот наш и васкрсење, радост и спасење, ништа друго и ништа мање. Амин. Након предавања Владика је одговаро на постављена питања. Прво питање које су владици Атанасију поставили учесници духовне трибине односило се на актуелне расправе о наводним новотаријама у богослужењу. Уследио је следећи одговор: Нема новотарија, то је умишљена, измишљена флоскула, слоган којим застрашују људе. Нема старе и нове Литургије, једна је Литургија. Има извесних детаља. На пример, ја сам пре неколико дана произнео текст Посланице апостола Павла на Литургији на којој је служило десет владика јер се нико други није припремио да чита апостол. И то ће неко назвати новотаријом. То су умишљене флоскуле, нема друге Литургије осим једне која је данас у Православљу. Да ли ће руке бити овако или онако, да ли ће двери бити отворене сада или касније, то не мења битно суштину саме Литургије. Немојте да вас узбуђују такве флоскуле. То су слогани које неко пласира, којима неко хоће да застрашује. Никакве нове Литургије нема. Прочитајте пажљиво Служебник који је радила Синодска комисија на челу са владиком пећким Павлом, садашњим патријархом, прочитајте оца Јустина Литургију и поговор, прочитајте, погледајте оно што је ракао Сабор наше Цркве... Немојте очекивати да Литургија буде протестантска или римокатоличка парада,
Новембар 2009.
церемонија у којој је сваки покрет програмиран. Литургија је живи живот, живи покрет. Ја сам служио на Јадовну, у Ржаном долу у Херцеговини, у подземљу Мале Азије, у планинама Трапезунта, у Солуну, Атини, Русији, служио сам у многим помесним црквама. И нико мени није рекао то што ми кажу ови људи који говоре о новотаријама. То су фразе, никакве новине битне нема, али има разлике у извесним детаљима. Поменуо сам ону грешку у Служебнику, да не може Дух нама да саслужује. То је ушло стицајем историјских околности, као што је ушао тропар Трећег часа (да би појачао епиклезу против римокатолика). Зато што квари логику смисла, логику реченице, ја га изостављам. Али, ако га неко изговара, мени не смета, неће ме тај тропар Трећег часа одвојити од Литургије, нити ће он тој Литургији нешто битно допринети. Ова истицања појединости не доприносе истинској ширини хришћанског живота, хришћанског срца, хришћанске вере, хришћанске Цркве. На питање о смртности, односно бесмртности душе, владика Атанасије је одговорио, да све што је створено, по својој природи смртно је, али није смртно по вољи Божијој, а поента је да душа, по вољи Божијој, није смртна. И није много битно шта о томе говоре професори Богословског факултета. Током одговора на ово питање епископ Атанасије се осврнуо и на актуелна спорења у нашој Цркви: Немојмо од православља да правимо инквизицију. Никада Црква није прогањала слободу мишљења. Ни Оригена не би осудила да није било
9
10
наставак са стр. 9
следбеника који су створили раскол. Не би судили Оригену да нису дошли епигони, они су најгори, јер наслеђују најлошије особине. Диоскор је као епигон једног великог Кирила створио монофизитски раскол, а мислио је да је он наследник Кирила. Ти епигони су најгори, сутра ће се појавити или се већ појављују такозвани јустиновци, николајевци... У Русији су били Јовановци, по светом Јовану Кронштатском, од којих је он прао руке. Ја говорим и нећу престати да говорим, да нам не би продавали рог за свећу, да нам не би протурали за Православље најобичније „мракобесије”, што кажу Руси, да нам не би продавали панику као што чине старокалендарци. Говорићу против носилаца песеудозилотског менталитета који није православан него је секташки. Слогани се шире, слогани се избацују, никаква нова Литургија не постоји у Православљу. Постоји богат израз, нико не служи једнако. Зашто? Зато што смо живи људи. Литургија је покрет, радња. Нико се не пита о много важнијим питањима, на пример да су нам хорови на балконима и високи барокни иконостаси који су затворили олтар, понизили и пасивизирали народ у цркви. Неки смутљивци шире летке, дошли су у мученичку Чапљину, одакле је свети Вукашин, да контролишу владику Григорија како причешћује. Па причешћује Агнецом. Шта се то тебе тиче? Какве вези шпијунажа има са Црквом? То није православни дух, то је језуитски. Е неће језуити овладати Православљем. У одговору на једно питање, владика Атанасије је категорички демантовао да је на београдском Православном богосло-
БОГОСЛОВЉЕ вском факултету укинута православна догматика. Рекао је да је то обична клевета. Епископ Атанасије је још поучио народ о потреби увођења литургијског реда приликом богослужења, да се на пример не могу током служења Литургије свеће палити кад коме падне на памет. Али, не треба се на свим детаљима саплитати. Широко је Цартво небеско и многе су обитељи у Царству Оца мога. Као коментар на питање о спољашњој и унутрашњој мисији Православља, владика Атанасије најпре је говорио о великој жеђи за Православњем, нарочито у Америци. Поменуо је пример оца Јефрема Филотејског у Аризони, који је за десет година подигао седамнаест манастира. Али православље није једна од религија, није идеологија, није луксуз. И не може се, каже владика, Православље само пропагирати, само ширити... Мисија Православља је продубљивање... Отац Пајсије са Свете Горе говорио је да је данашњи човек окусио сва могућа уживања, али људи су жедни и гладни свега. Узимају дрогу зато што су жедни. Када дођу из таквог света у Цркву и ми им не дамо ништа друго него натпевавање, љуљање полијелеја, сјај кандила и кадионица, брзо ће побећи и рећи, ово сам већ пробао, искусио. Морамо им дати укус благодати, настојати да Господ дотакне срца наша грешна. Да осетимо тај гром који ће разорити све наше наслеђене темеље, који ће разорити све тврђаве које смо направили. Да би наставили да зидамо на једном једином темељу. Али, није тиме све завршено. Мислимо, дошла благодат и све је завршено. Међутим, Православље је парадокс
Октобар 2009.
између већ и још не. То је сва динамика нашег хришћанског живота. Царство небеско је већ дошло у сили, али још није дошло у пуноћи. Ништа још није завршено, али ништа није ни изгубљено. Мисија Цркве је да се вратимо, да се обновимо, да поново заживимо оно од чега је почело јеванђеље: Покајте се! Али, многи данас говоре о раскајању. Мудар књижевник износи и старо и ново, али увек једно исто, вечно ново – Христа. Православна мисија је тражење соли живота, хлеба живота, иначе нам нема спасења. Тешко је бити православан, али је достојанствено. Говорећи о исповести, епископ Атанасије је поучио оце да не треба правити судску истрагу, не треба изнуђивати, немојмо бити шпијуни, инквизитори. Никада отац Јустин никога ко прилази Чаши није питао – да ли си постио, да ли си се исповедио то је понижавајуће. Немојмо бити инквизитори душа, не приличи то нама православнима. Али немојмо бити ни индиферентни. Не може – није важно. Није православни принцип или или, него и и. И догматика и етика и онтологија.
БОГОСЛОВЉЕ
КАКО ГЛУМИМО КРОТОСТ И СМИРЕЊЕ Било је то давно када сам питао свог духовног оца игумана Андреја (Машкова) шта је то заправо кротост, шта то значи. Тада сам био млад и неискусан. Изгледало ми је да ако добијем прецизан одговор да ћу одмах и усвојити ту врлину, и онда ће све бити у реду. Међутим, нашао сам код светог Јована Лествичника у Лествици како он каже да смирење искорењује све страсти. Зато сам страшно ревновао да задобијем смирење и кротост, не би ли тако искоренио све остале страсти. Како оно каже стара народна: да јединим удрацем убијем двије муве. Али, у стварности кротост се стиче кроз велике бробе, некад на жалост и кроз многе тешкоће, чак и падове – и заиста се за оне који су стекли смирење може рећи да су близу савршенства, или да ходе путем савршенства. Хтео не хтео, дошао сам до те спознаје кроз дуги низ година горких искустава. Обратио сам се тада оцу Андерју са питањем: «Шта је то смирење?» А он ми је дао потпуно неочекиван одговор, чак ми се чино неприкладним. Рекао ми је да је смирење када се човек не узда у себе. Био сам веома разочаран његовим одговором. Помислио сам: «Шта он то говори и какве то везе има са мојим питањем?!», али нисам му ништа рекао. Мислим да је осетио како се не слажем са њим и једноставно је прекинуо разговор; а ја сам много година касније схватио то о чему је он говорио: Смирење је када се у потпуности уздаш у Бога, а себе сматраш грешним и ништавним. Отац Андреј је ово рекао из искуства, јер он је заиста био кротак и смирен човек. Веома често ми не разумемо шта је то право смирење, шта значи то да себе заиста сматраш најгорим. Па тако, уместо да постајемо кротки и смирени, ми заправо почињемо да се бавимо смиренословљем тј. причамо о смирењу. Смиренословље је веома распрострањена прелест тј. лажна врлина када човек себе унижава речима, али му је срце далеко од тих речи – не
Новембар 2009.
игуман Араам (Реидман)
осећа то у срцу. И овај порок је у толикој мери присутан да је веома тешко не пасти под његов утицај. Има једна прича о «разборитом» монаху. Он је тако уверљиво умео да говори о својој грешности да би му његови слушаоци одмах поверовали, а када би се то десило, овај монах би се растужио. Разумете ли? Замислите себе на његовом месту, јер сви ми бар повремено долазимо у сличне ситуације. Кажемо: «Да, грешана сам.» – и то делује веома смирено, или кажемо: «Нисам много образована, и мало читам.» Ако особа којој ово кажемо заиста покаже да верује да смо такви, ми ћемо се узнемирити, и неће нам се то баш допасти. Заправо, ми себе називамо грешницима, необразованима, говоримо о својим промашајима како бисмо били велики у очима људи који поштују врлину смирења и кротости. Ми се да тако кажем по мало вулгарно хвалимо кад говоримо: ја сам лош, јер очекујемо да особа којој то говоримо каже: а не, ти си добар. Ма не ја сам лош. Не, не ти си заиста добaр. Не, ја сам грешник. Ма не, о чему ти то говориш. Е то нам годи, и веома је тешко од овога побећи. Мој духовник отац Андреј никада о себи није тако говорио. Не постоји ситуација у којој је он о себи лоше говорио, на пример: Грешник сам, или слично томе. Међутим, кад год би био повређен, понижен или када би га презирали, никада није на то реаговао. Једном приликом су га страшно, заиста ужасно повредили. Већ је имао дужност настојатеља (још увек није био игуман, али је вршио дужност настојатеља). Десило се тако да је једом морао да оде да причести болесника. Беше јутро, а по манастирском типику тада се служи полуноћница. Био је пост. Певао се тропар Се жених градјет в полуношчи... и сва братија је стајала у броду цркве. Будући да је отац Андреј пошао са светим даровима да причести болесника, није са собом понео монашко одело тј. расу и пану. Они који су требали да му
11
12
наставак са стр. 11
БОГОСЛОВЉЕ
то донесу закаснили су, а отац Андреј, будући веома братољубив и монахољубив, одлучио је да заједно са братијом оде у брод цркве. Тако је он ушао у цркву без расе, а намесник му рече: «Ти си као Јуда.» Замислите то: рећи тако нешто човеку који је тада већ превалио педесету годину, имао мноштво духовне деце, који је одрастао у благочестивој породици, који је од своје тридесете године живео у Глинској пустињи, у којој је духовни живот заиста цветао. Био је тако примерног живота да му нико ништа није могао приговорити. И њему, човеку тако узвишеног живота, пред свом братијом неко да каже: «Ти си као Јуда!» Сам отац Андреј ми је после причао о овом догађају. Веома сам се узнемиро због тога и питао га: «Како је намесник могао да каже тако нешто?» А отац Андреј је одговорио: «Ма био је слаб»; и ниси могао да кажеш да је он био љут на тог човека. Има још много примера када је отац Андреј био понижаван и вређан. Међутим, иако би био повређен није се дуго љутио, све би брзо заборављао. Говорио је да и светитељ може да буде увређен, али гнездити увреду у срцу, није добро. Много тога занимљивог могло би се испричати о кротости и смирењу оца Андреја, међутим само ћу поновити да од њега никада нисте могли чути: «Грешан сам, лош сам, незналица сам.» Нити је он икада нешто добро и лепо рекао о себи, о свом духовном животу и искуствима духовног живота, али кад год се дешавало да покаже смирење и да се вежба у трпљењну – то није пропуштао. Наравно да овакво његово смирење и кротост нису били од њега, већ је то био дар Божији. Он је заиста био пример непатворене, искрене кротости. Питање: Ја себе заиста сматрам грешном и ништавном. Како да знам да ли је то осећање аутентично? Одговор: Чини ми се да ти не мислиш баш тако како кажеш. Иначе би се то видело из твог понашања и настројења. Свако ко себе заиста сматра грешним, ништавним, безвредним свакако никада и никога не осуђује, не гневи се и никоме не противречи. Другим речима, једно је када себе сматраш таквим у свом уму, а сасвим друго је када то стварно и искерно осећаш у свом срцу. Када је свети Доротеј рекао свом
Новембар 2009.
старцу светом Варсонуфију Великом како мисли да је он најништавнији од све творевине, старац му је одговорио: «Чедо моје, то је гордоумље.» Али ава Доротеј, за разлику од нас, беше мудар човек и одмах је разумео зашто је старац то рекао; па признаде: «Да оче, то јесте городумље, али знам да треба тако да мислим о себи.» Тада му је свети Варсонуфије Велики рекао: «Сада си крочио на пут кротости.» Наиме, ава Доротеј је схватио да у суштини себе није сматрао најгорим од свих, већ је има само теоријску представу о неопходности таквог начина размишљања, али у стварности није имао
у себи укорењено искуство таквог мишљења и настројења. А ово је веома важно. Наравно да могу себе да почастим које каквим увредљивим именима, али то је више да бих си дао одушка. «Е лудо једна види шта си урадио!» (кад на пример урадим нешто лоше). И шта с тим? Јер то не значи да себе сматрам глупаком; ја и даље мислим да сам паметнији од многих. Иако негодујемо сами на себе, ми ипак то чинимо на један самодопадљив начин. Зар није тако? Заиста је веома тешко да се човек научи да не глуми, да се не претвара. Питање: Свети Оци кажу да је смирење када себе сматраш горим од свих. Како се то може достићи? И шта је то лажно смирење? Одговор: Лажно смирење је оно које се испољава, показује. Пре свега, оно подразумева јако изражено кротко, повучено држање. Као друго, то је смиренословље: такав човек говори за себе како је велики грешник и како је најгори од
БОГОСЛОВЉЕ свих, али када заиста треба да поденсе увреду или понижење такав одмах пада у ватру и неодступно се бори за своја права. И као треће, лажно смирење се још испољава у томе што човек непрестано у мислилма понавља већ научене поуке светих отаца о смирењу и кротости, мислећи да су то његове мисли, али суштина тих поука не допире до његовог срца. Из срца не излазе само «зле мисли», већ и све људске помисли. Човек мисли срцем, ако тако може да се каже тј. ако срцем није у нешто убеђен, то значи да уопште и није убеђен – било то нешто добро или зло. Ево на пример, прочиташ код светог Григорија Синаита да човек треба себе да сматра горим од свих. И онда кренеш да понављш: «Гори сам од свих,» али ако се твоје срце не саглашава са тим речима, то значи да ти то у суштини не мислиш. Твоје смирење је умишљено и немаш праву слику о себи. Ако си смирен срцем, онда си заиста смирен. Можеш да немаш никакву представу о смирењу, никакве дефиниције, али оно је ту. Али, исто тако, можеш у срцу да имаш и мисли праведног Авраама да си прах и пепео, или као пророк Давид да си црв, а не човек, али да истовремено пристајеш на помисао: «Ето, ја
Новембар 2009.
сам црв, а не човек, зато сам бољи од многих. Јер они себе не сматрају црвима, док ја то мислим. Зато су они црви, а ја човек.» Човек мора много да пази на себе да не би постао плен овакве обмане. Увек се морамо сећати да нам је све од Бога даровано. Свака истинска и заиста стечена врлина јесте дело благодати. Човек мора да прави разлику између врлине коју стиче благодаћу Божијом и када себе присиљава да поступа и живи врлински. Зато оно што највише помаже у стицању врлина је Исусова молитва. Све што долази од непрестане, покајне Исусове молитве је аутентично. Човек мора да буде веома опрезан када се ради о присиљавању себе зарад стицања неке врлине, да не би био ухваћен у замку, па да то присиљавање не постане делање. Нећемо чак ни приметити када се то деси, јер то делање не мора да буде спољашње, пред људима, већ унутрашње, мислено. Према томе, најважније је да нађемо своју меру кротости и смирења коју искрено можемо срцем да усвојимо, па одатле да кренемо даље принуђујћи себе на веће подвиге. Превод са руског: Сестринство Тројеручице – Шибеник
БЕСЕДА ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ Г.Г. ФОТИЈА на празник Покрова Пресвете Богородице Часни оци, Драга браћо и сестре, Дозволите ми да вам честитам данашњи празник Покрова Пресвете Богородице и храмовну славу нашег дивног и лепог храма у Книну. Данас смо се сабрали да прославимо храмовну славу како би сви наши Срби који живе у Книну и околини молитвено и духовно били са нама. Покров је дан наше славе, дан наше заштите и рекао бих дан спасења, ако га гледамо очима вере. Овај велики пра-
зник је установљен у десетом веку, када се Пресвета Богородица јавила у једном храму у Цариграду, држећи омофор над сабраним народом. Тада, у рану зору, пошто је било свеноћно бденије, јуродиви старац Андреј је видео Пресвету Богородицу како стоји над народом и држи свој омофор, штитећи и молећи се за народ Божији. Онда је старац Андреј питао свога ученика да ли и он види овај дивни призор, што је он и потврдио. У спомен тога виђења и тога чуда установљен је празник Покрова у Цркви
Христовој и ево већ се празнује хиљаду година. Покров има и духовну символику, јер показује, да Пресвета Богородица непрестано бди над Црквом Христовом и моли се за нас Богу. Она се моли за страдалнике Христове, исповеднике и за све оне који живе по вери и Закону Божијем. И тако ће бити до вечности. Ми хришћани треба да будемо само достојни тога благослова и заштите Покрова Пресвете Богородице. У Цркви је заиста тако, јер очима вере видимо то што је видео јуродиви
13
14
наставак са стр. 13
Андреј. Овај догађај непрестано доживљавамо у свом животу, али и у животу наше Цркве. Пресвета Богородица је наша заштитиница и Она која нас руководи. Она и данас чини многобројна чудеса. Препуне су књиге и житија светих која то доказују и показују. Данас, по Промислу Божијем, празнујемо и два угодника Божија, који су добили духовне дарове управо од Пресвете Богородице. Један је свети Роман Слаткопојац, који је такође живео у десетом веку и био је ђакон при цркви Свете Софије у Цариграду. Пошто није имао дар појања, он се молио Богу
БОГОСЛОВЉЕ и Пресветој Богородици да му помогну у томе. Потом је имао у сну виђење Пресвете Богородице, која му је дала један свитак да поједе – тзв. кондак. Од тог тренутка он је добио дар појања и писања кондака. Тада је испевао чувени Божићни кондак Дјева днес. Свети Роман Слаткопојац је написао хиљаду кондака, највише у част Пресвете Богородице, али и других светитеља и угодника Божијих. Наша Црква данас празнује и светог Јована Кукузеља, дивног светитеља и монаха Свете Горе, који је живео у дванаестом веку. Он је такође од иконе Пре-
Фебруар 2009.
свете Богородице Кукузелисе добио дар појања. Каже његово житије да је он тако умилно анђелским гласом, да су се, док је поред манастира по послушању чувао овце и певао, оне саме окупљале да га слушају. Можемо тек замислити какво је појање било док је он певао у Цркви Христовој. Ова двојица светитеља најбоље показују да је Пресвета Богородица непрестано са нама. Она наше немоћи исцељује, а наше недостатке допуњује. Ми само треба вером да гледамо и живимо, како би били достојни Њеног Покрова и Њене заштите. То говорим посебно за нас овде – Србе у Книну и распетој Далмацији. Нама је посебно потребна та заштита и тај Покров. Земаљске силе нам не могу помоћи; људске организације нам не могу у толикој мери помоћи. Оне могу нешто да учине у земаљским стварима. Суштински, духовно и за вечни живот нам могу помоћи само Црква Христова, Сам Бог, Пресвета Богородица и наши светитељи које празнујемо. Посебно нам помажу наше крсне славе, али и сви ми заједно можемо један другоме помоћи уколико живимо по законима вере и љубави Христове и Јеванђеља Христовог. То нам је благослов данашњег празника; то нам је завет данашњег празника. Ако тако будемо живели, бићемо у заједници са Богом и благодат Божија ће бити са нама и над нама. Заштита Пресвете Богородице ће бити над нама, само да тога будемо достојни. Сигурно сте пуно пута чули да епископ када рукополаже свештеника у нашој Цркви и народ говори: «Достојан!» Ту реч најпре изговара епископ, а народ је затим потврђује. То
БОГОСЛОВЉЕ значи да свештеник треба да буде достојан те високе и анђелске службе коју је примио. Он својим животом треба да буде достојан, што и народ потврђује. Свештеник треба да буде достојан не само у тренутку рукоположења, него читав свој живот и читаву своју службу. И ми сви, браћо и сестре, када смо се крстили, примили смо благодат и дар Светога Духа. Тада је Црква за нас рекла: «Достојан!», јер смо тада васкрсли у Самоме Живоме Христу. Међутим, треба крштењем да живимо читав свој живот. Треба у своме делању да будемо честити и поштени људи и да живимо од дела руку својих. Никада благослов Божији не почива на ономе ко пљачка и отима сиротињи, немоћнима, убогима и удовицама. Никада на таквом човеку, ни на његовој породици, а шире гледано, ни на таквом народу неће бити благослов Божији. Због тога треба непрестано да се подсећамо основних учења наше
Цркве, да би благослов Божији био на нама, као и заштита Пресвете Богородице и свих светитеља Цркве Христове. Већ сам рекао да је за нас у Книну посебно значајан данашњи празник, данашња слава града. Некада нас је овде било много више, али историјска догађања, невоље, страдања и прогони су допринели да нас има оволико. Али, колико год да нас има, треба да се сабирамо око Цркве Христове и онда ћемо сигурно опстати и остати као народ Божији. Можда ће дати Бог да од нас и други виде да се овде може живети. Тако они који су у дилеми могу се својим кућама и својој историји. Ми који смо овде треба чврсто да се држимо своје вере, своје Цркве, свога језика, свога Предања, своје културе. Сви знамо да то данас и овде није лако, али је то наш подвиг и наш крст. Сада ме је ваш свештеник подестио да кажем да шаљете своју децу на веронауку. По за-
Новембар 2009.
кону имамо могућности да наша деца у школи уче и српски језик. Немојте се плашити да своју деце шаљете да уче свој језик и своју културу. То је по закону дозвољено и нико нам то не може замерити, нити забранити. Немојте да ми сами својој деци забранимо оно што им закон дозвољава. Српска деца треба да науче свој језик, да уче ћирилицу, као и своју културу и историју. Нека благослов Божији и заштита Пресвете Богородице буде на свима нама, како би крст који носимо у овом тешком историјском тренутку достојно изнели. Јесу нам плећа немоћна, јесмо слаби и несавршени, али зато се молимо Пресветој Богородици и Господу нашем и Спаситељу да буду са нама. Они јесу и биће са нама, само ако ми будемо својим животом са њима, живећи по законима своје свете православне вере. Живели и Бог вас благословио! Книн, 14.10.2009. год.
Герасим Зелић архимандрит манастира Крупе У селу Жегару, недалеко од манастира Крупе, родио се 11. јуна 1752. године Герасим Зелић. На крштењу је добио име Кирило. Кад му је било осам година, одведе га мати на науку крупској монахињи Ани, коју су називали баба Штула. Код ње је Кирило провео шест мјесеци учећи и радећи друге кућне послове. У то вријеме дошао је у Жегар, из манастира Грабовица калуђер Василије, који у том селу отвори школу и у њој окупи око 40 ђака. Кирилова мајка одведе
Кирила од баба Штуле и даде га у школу код Василија, гдје је учио десет мјесеци. Пошто је Кирила мајка завјетовала манастиру Крупи, одведе га тамо да се припрема за калуђерски чин. Као манастирски ђак провео је Кирило у манастирима Крупи и Крки слиједећих десет година, помажући у парохијским пословима крупском калуђеру Јосифу Дошену. Године 1774. године закалуђери се Кирило и добије монашко име Герасим. Исте године, 3. јуна, рукоположи
15
16
БОГОСЛОВЉЕ га, у Стањевићима, црногорски владика Петровић Његуш за ђакона. У чину ђакона био је четири године, а 2. марта 1778. године у чин јеромонаха рукоположио га је владика Петар Петровић у Плашком. Одмах по рукоположењу у чин јеромонаха отиде на пут у Срем и Бачку. Посјетивши фрушкогорске манастире, врати се у манастир Крупу, и слиједеће четири године опслуживао је парохије у Бенковцу и Биљанима. Због неслагања са крупским игуманом Спиридоном Симићем, 1782. године одлучи да пође на Крф, како би се усавршио у иконописању и прављењу крстића, у чему је имао понешто вјештине. Дошавши преко Задра у Млетке, промијени своју првобитну намјеру да путује на Крф и одлучи се да крене у Русију. Из Млетака преко Трста, Беча, Будима, Лавова дође у Кијев. Успут се, неко вријеме, задржао у Новој Србији у Херсонској губернији, крај у који су се 1751. године и касније населили Срби из Угарске и других крајева због вјерског гоњења и турског зулума. У кијевопечерској Лаври код јеромонаха Теофана учио је живописати иконе, али је послије пет мјесеци морао прекинути због болести очију. Прије повратка кући, по руским манастирима и црквама, почео је купити прилоге за свој манастир Крупу, дошавши тако до Херсона на Црном мору. Из Херсона дође у Цариград, а из Цариграда оде у Свету Гору, гдје га је вукла жеља још од његовог дјетињства. У Светој Гори посјетио је манастир Хиландар, Зограф и друге манастире, задржао се седам мјесеци и ту научио добро грчки језик. Из Свете Горе врати се у Цариград, гдје га јерусалимски патријарх Аврам произведе 19.јуна 1775. године за архимандрита манастира Крупе са правом да носи митру. Због неслагања са архимандритом Никанором Богуновићем, Герасим, у пратњи свога синовца Лазара и ђака Дмитра Стоисављевића, 2. септембра 1786. године крене на пут у Русију, 16. септембра стигне у Трст, а одатле преко Беча у Краков. Из Кракова дође у Варшаву, гдје се задржао 12 дана. Током боравка посјетио је пољског краља Станислава. Са свога другог путовања Зелић је донио много црквених ствари и књига, којима је снабдио не само свој манастир Крупу, него и манастире Крку и Драговић. Од свих дарова најзначајније су царске двери, које и данас красе цркву манастира Крупе. Размирице са архимандритом Богуновићем толико су се биле заоштриле да Зелићу није преостало ништа него да и по трећи пут пође
Новембар 2009.
на путешествије. Смрћу Никанора Богуновића Православна црква у Далмацији остала је без свог духовног поглавара. Тек 1796. године, уз дозволу млетачког провидитора, у книнско пољској цркви Св. Ђорђа свештенство изабере Герасима Зелића за свог црквеног управитеља са титулом генералног викара. Тај избор млетачка власт потврди 22. октобра исте године. Поставши генерални викар у Далмацији, Герасим Зелић почео је одмах уређивати манастире и цркве и уводити ред и поредак међу свештенство и народ. На том положају остао је све до пада Млетачке републике и све док се није
установила Епархија далматинска. Кад је Бенедикт Краљевић именован за епископа далматинског, цар Наполеон постави Герасима Зелића за викарног епископа у Боки Которској, са платом од 6.000 франака. За кратко вријеме Герасим поднесе оставку на ову дужност и врати се у свој манастир Крупу. Убрзо дође у сукоб са епископом Краљевићем због његовог отвореног рада на унијаћењу, а борба се поготово заоштрила када је Краљевић довео четири унијатска свештеника за учитеље у Богословији. На овакву Краљевићеву одлуку побунило се читаво свештенство и 30. априла 1820. године послата је представка митрополиту
БОГОСЛОВЉЕ Стратимировићу, с молбом да је прослиједи цару у Беч. Како је ту представку на првом мјесту потписао Герасим Зелић, епископ Краљевић јави цару у Беч да Зелић против њега буни народ, а посебно против унијатских учитеља. Због тога цар позва Зелића у Беч да не смета Краљевићу у његовој прљавој работи. Зелић је у Бечу био заточен и није му било дозвољено да се врати у завичај. Једино му је било дозвољено да због лијечења може отићи у Будим. Видјевши да нема другог излаза, Зелић коначно одлучи да се настани у Будиму, гдје је стигао почетком 1824. године. У Будиму је живио до своје смрти 26. марта 1828. године. Од 1874. до 1918. године Далматинска епархија је била, заједно са Бококоторском, у саставу Буковинско-далматинске митрополије. Приликом уједињења дијелова Српске цркве послије Првог свјетског рата ушла је у састав уједињене Српске патријаршије. Како је тада Задар припао Италији, епископско сједиште је враћено у Шибеник. Послије уједињења Српске цркве, да-
Новембар 2009.
лматински епископи су били: Данило Пантелић (1921-1927), Максимилијан Хајдин (1928-1931) и Иринеј Ђорђевић, кога су италијанске окупационе власти интернирале у Италију, у један од логора у околини Фиренце. Владика Иринеј је ослобођен тек послије капитулације Италије, а послије Другог свјетског рата одлази у Америку, па потом у Енглеску, гдје је и умро. Далматинска епархија је у послијератном периоду доживјела духовну обнову у вријеме епископа Стефана (Боце) (1959-1978) и Николаја (Мрђе) (1978-1992). Историјски је од великог значаја обнова Богословије у манастиру Крки, заслугом владике Стефана, а великим залагањем владике Николаја подигнута је и нова зграда богословског училишта у манастиру. На трону Далматинске епархије од 1992. године налази се владика Лонгин (Крчо). Године 1999. за епископа Далматинског изабран је Фотије Сладојевић, професор Богословије у Сремским Карловцима. Из књиге Голубић код Книна Београд 2005. год.
ИЗ ШТАМПЕ ЈЕ ИЗАШЛО НОВО ИЗДАЊЕ Е ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСК
Допринос Никодима Милаша културном препороду Срба у Далмацији - Предговор Име Епископа др Никодима Милаша се у културној историји српског народа углавном везује за непроцењиви допринос који је дао развоју Канонског права православне цркве. Та сфера научног рада му је донела велику славу још за живота, и са пуним правом се за њега може рећи да је до данас остао, по мишљењу многих, неправазиђени канониста у целом православном свету. Међутим, научни рад Никодима Милаша се не може везати само за његово бављење Канонским правом. Циљ ове
књиге је да осветли његов богат и плодоносан животни рад у последњем кварталу 19. и почетком 20. века, који се ширио од поља културе до сфера националног и друштвеног деловања, у којима је Милаш оставио приметан траг. Далмација, покрајина која је у Милашево време припадала Хабзбуршкој монархији и у којој су Срби били мањински народ, била је у честим политичким, културним, верским и другим друштвеним превирањима. Сви ови разлози често су доприносили да се српски народ, у овој покрајини, осећа
угроженим, а самим тим и ограниченим, како у очувању и испољавању свог националног, тако и верског идентитета. Након школовања на духовној академији у Кијеву, Милаш се враћа у родну Далмацију, где почиње да ради као професор богословског завода у Задру. Активно се укључује са осталим првацима српског народа, као што је његов пријатељ проф. Љубомир Вујновић у одбрану тада озбиљно нарушених српских националних права. Пише за наставак на стр. 20
17
18
Пола године о монахиње Пара Борећи се са веома тешком болешћу, монахиња Параскева се упокојила на празник светог Алексија човека Божијег. Можда ова реченица сасвим довољно говори о томе ко је била монахиња Параскева, али пошто је сестра Параскева оставила неизбрисив траг у нашем животу, осећамо дужност да напишемо неколико речи о њеном животу – ако је писати о тајни људског живота уопште могуће. Непосредна, срдачна и увек насмејана, сестра Мира (њено крштено име) је имала послушање домаћице у манастиру Крки. Међутим, из неколико неформалних разговора ова богољубива душа је открила да у своме срцу има непоколебиву жељу да буде монахиња. Толико је та жеља била снажна да она једноставно није дозвољавала да је било шта омете на том путу. А истини за вољу није јој било лако. Када је почетком 2003. године од надлежног Епископа далматинског Фотија добила благослов да коначно и званично постане искушеница у манастиру Крупи, у којем је тада већ живео јеромонах Гаврило, на њој се обистинише речи цара Давида Бог нам је уточиште и сила, помоћник у невољама (Пс. 45,2). Исте године уочи манастирске славе, Успења Пресвете Богородице, сестра Мира је замонашена, добивши име Параскева. Сви смо се заједно са њом радовали у њеној радости. Касније је у више наврата говорила: «Камо среће да сам од своје младости знала за монашки жи-
Житије св. Алексија, човека Б монашког живљења у сво вот, али ето Господ ме ипак у старости удостојио.» Неуморно и са великим усрђем је служила у манастиру. Заиста, ко је имао прилике да је упозна видео би у њој аутентичну хришћанску жртву. Ова храбра и срчана монахиња пред очима је имала једино Господа и у данашње време ретку спремност да се до самозаборава жртвује за ближње. Последњих неколико година озбиљно је оболела, али радосно је носила и тај крст од Бога јој послат. Крајње је неумесно и са дрскошћу се граничи покушај да здрав пише о ономе који са трпљењем носи тежак крст болести.
19
од упокојења аскеве (Саркић)
Божијег, представља огледало ом његовом савршенству Св. Теофан Затвроник
Зато је ту најбоље заћутати, јер само она зна кроз шта је морала да прође. Месец дана пред смрт посетиле смо је у болници у Книну, где се спремала за најтежи испит преласка из овога живота у вечни. Тада нам је први пут кратко и скромно изнела неке детаље о своме животу. Живела је у Осијеку. Отхранила ју је маћеха, која је није волела. Изучила је фризерски занат и удала се. Иако јој се у очима видела патња, није много причала о том периоду свог живота. Само је рекла: «Бог ме је спустио до ада и подигао до раја.» Страхоте и страдања грађанског рата (1991-1995) преживела је у Осијеку
када је и добила жељу да се исповеди и крене уским путем спасења. Тако упознаје тадашњег осијечког свештеника оца Илију и прилази Цркви. Потом једно време борави у манастиру Лепавини код оца Гаврила, за којег је рекла да јој је посебно помогао и благословио да крене монашким путем и нађе манастир у којем ће се подвизавати. Тада сестра Мира долази у Далмацију и преко манастира Крке одлази у манастир Крупу. Рекла нам је како није било краја њеној срећи када је од владике Фотија добила благослов да иде у Крупу. Касније је оцу Гаврилу признала да се искрено за то молила, а по његовој реакцији разумела је да су молитве биле обостране. Њено приповедање је у једном моменту прекинула звоњава мобилног телефона. Био је то отац Гаврило. Када су завршили разговор, само је рекла: «Да сам стотину синова имала, ниједан не би био као он.» Иако је имала невероватну снагу и жељу да оздрави и још послужи своме манастиру, Господ ју је, како рекосмо, на празник светог Алексија човека Божијег позвао к Себи. А она је са надом на васкрсење и живот вечни, чврсто држећи у рукама свој монашки крст, отишла у сретање своме Женику. Нека би је Господ прибројао лику свих светих подвижница просијавших у подвигу. Амин. Сестринство Тројеручице – Шибеник
20
наставак са стр. 17
многе угледне часописе тога времена попут; новосадске Заставе, Тршћанских новина и Гласа Црногораца. Својим апологетским чланцима у поменутим часописима, али и публицистичким, духовним и културним радом израста у агилног борца и националног радника свог времена. Један је од кључних утемељивача и битних чинилаца у српској странци и штампи, а нарочито у Српском Листу (касније Српски Глас - прим. аут.) тог времена у Далмацији. На позив тадашњих власти у Краљевини Србији, 1886 год. одлази у Београд где је постављен за ректора београдске Богословије. Његов реформаторски и просветни рад у овој установи бива погрешно схваћен, тако да само после годину дана напушта вољену матицу и враћа се у Далмацију. Захваљујући свом црквеном и духовном раду 1890. године изабран је за Далматинско-истријског епископа. Овај избор битно ће утицати на даљи Милашев рад, у коме је показао способност, ревност и бригу за своје духовно стадо. Именовање на место
епископа му је пружило могућност да битно допринесе културном и политичком препороду својих сународника. Ова књига је, својим већим делом, настала као плод обимног истраживања у циљу писања завршног мастер рада из предмета Студије Балкана на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Важно је напоменути да су у раду коришћени само они извори и пратећа литература који су били доступни у Републици Србији. Даљи истраживачки рад ове тематике ће нужно бити базиран ван граница Србије, а нарочито у Далмацији и њеним богатим библиотекама и архивима. На жалост, до данас лику и делу Еп. др Никодима Милаша није придавана већа важност од стране стручне и шире јавности. То је и разумљиво гледано са становишта вишедеце-
нијске владајуће идеологије која није била наклоњена српским националним и културним делатницима. Ова књига представља скроман допринос враћању научног интерсовања за личност Никодима Милаша модерној српској историографији и култури. У Београду, о Богојављењу, 2009. год.
ИНТЕРВЈУ ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ Г.Г. ФОТИЈА ЗА ВЈЕСНИК 1. Какво је стање с бројем православних свећеника у Вашој епископији и у Хрватској? Ми, хвала Богу, немамо тај проблем у Православној Цркви. Наиме, колико је мени познато, имамо сасвим довољно кандидата за свештеничку службу. Тако је и код нас у Далмацији. Ми тренутно у Далмацији имамо већи про-
блем са недостатком народа због недавне ратне трагедије, која се збила на нашим просторима, што је резултирало прогоном нашег народа и његовим исељењем из области где је вековима живео. Српска Православна Црква има седам богословија под управом Светог Архијерејског Синода из Београда и три богословска факу-
БОГОСЛОВЉЕ лтета. У свим овим просветним установама евидентан је велики број кандидата који желе да изучавају православно богословље. Од свих ових студената и богослова, само неки ће бити и свештеници. Други ће бити вероучитељи или ће се бавити неком другом друштвеном делатношћу. 2. Расте ли или опада интерес младих вјерника за свећеничка звања? Ја сам као eпископ далматински и вршилац дужности ректора богословије у манастиру Крки, која је једна од најстаријих богословских школа у Српској Православној Цркви, јер је основана 1615. г. Отуда знам, да сваке године пред нову школску годину на конкурс за упис ученика у богословије примимо отприлике једну трећину од пријављених младића. Други, иако имају све потребне услове за упис у богословију, не могу да се упишу, јер је ограничен број ученика. Због тога се данас у Српској Православној Цркви размишља о отварању тзв. Православних гимназија, које постоје широм света (у Грчкој, Русији, УСА). У овим гимназијама би се и ти други заинтересовани ученици могли богословски образовати. Читао сам и сам да је на Западу велики проблем са кандидатима за свештеничку службу. Тешко је сада о томе дубље говорити, али је један врло битан фактор у овоме свакако питање целибата. Православље нема проблем око свештеничког подмлатка, пошто је код нас задржана та древна пракса да свештеници буду ожењени брачни људи. У западном хришћанству, посебно у католичким областима, је другачије.
ИЗ ШТАМПЕ ЈЕ ИЗАШЛО НОВО ИЗДАЊЕ Е ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСК
Новембар 2009.
3. Што мислите како актуална друштвена и културна клима утјече на однос младих вјерника према свећеничком позиву? Млади људи су данас највише изложени тзв. масовној култури и фаст фоод животним решењима. То младе води једној свеопштој површности што са хришћанског становишта није добро нити корисно за правилан духовни развој. Јеванђеље гледа веома позитивно на младе људе, ако се сетимо само оног богатог младића из Јеванђеља, који је, иако млад по узрасту, поставио Господу Христу најдубље питање: Шта да чиним да бих задобио живот вјечни? (Мт. 19, 16) Данас млади људи, нажалост, немају тај идеал пред собом, јер им се нуди јефтин и површан живот. То је, рекао бих, искушење и за оне који желе да се посвете свештеничком позиву. Свештенички позив никада није био лак, јер онај који жели да буде свештеник, не може да прихвати ту поједностављену, јефтину животну философију секуларизма. Секуларизам се данас намеће као критеријум и мерило свеукупног живота, па тако и живота младих. У Православљу, хвала Богу, и поред свих тих искушења ипак постоји велики интерес и призив за свештеничку службу. Данас је више него икад потребно да свештеничка служба буде изворно јеванђељска, јер једино као таква може бити со и светлост овоме свету (Мт. 5, 13), који све више и више у злу лежи (1. Јн. 5, 19). Горан Панџа Вјесник, 23. 10. 2009. год.
Монографија манастира Драговића
Крајем 14. вијека, повлачећи се од Турака, српски народ из Босне почео се досељавати на подручје Далмације. По предању, управо овај избјегли народ подигао је недалеко од Врлике 1395. године, манастир Драговић са црквом посвећеном Рођењу Пресвете Богоро-
дице. Манастир је саграђен на извору ријечице Драговић, на скровитом, тихом мјесту, у једном усјеку, далеко од сваког пута. Током 15. и 16. вијека, манастир Драговић је више пута страдао од Турака, а временом је обнављан и преправљан, али
први сигуран податак о манастиру потиче из 1593. године, када је игуман Пајсије започео писање љетописа манастира Грабовца, у којем је навео мноштво врло драгоцјених података. Велика глад и тешке прилике приморали су народ цетинске крајине да крене да се
21
22
наставак са стр. 21
исељава са овог подручја, а у сеобу су се 1585. године упутила и петорица драговићких монаха. Они су отишли у будимску епархију, у јужну Угарску, гдје их је српски народ, који је ту био насељен, срдачно примио. Када су добили одобрење будимског везира, прво су подигли келије, а затим 1595. године и цркву манастира Грабовца. Драговић у овом периоду ипак није остао пуст, већ су у њему остала тројица монаха. Манастирско братство се временом повећало, а манастир је и обновљен, али је поново пострадао од Турака 1619. године. Тада су десеторица монаха манастира Драговића прешла у манастир Грабовац, а са собом су понијели и велики дио књига и драгоцјености које су припадале манастирској ризници. Манастир Драговић је био пуст седамдесет година, а онда га је, када је добио дозволу млетачке владе, 1694. обновио епископ Никодим Бусовић. Тих година Млечани су заузели велики дио Цетинске крајине, па чак и неке предјеле Босне. Једно кратко вријеме манастир Драговић био је сједиште далматинске епархије. Али убрзо затим, 1698. године Далибатан – паша продро је са војском у те крајеве, тако да је манастир поново пострадао. Монаси су напустили манастир, и прешли на територију Млетачке Републике. Млетачка влада их је прихватила и осигурала им смјештај у селу Брибиру. Декретом 1699. године, додјелила им је стару православну цркву посвећену Рођењу Светог Јована Крститеља и нешто земље, са уговором да о свом трошку обнове цркву и саграде манастир, а земљу да обрађују. Међутим, послије Карловачког мира 1699. године, цетинска крајина је потпала под млетачку власт,
па су се монаси Драговића вратили у свој манастир и започели његову обнову, али није познато какве и колико преправки је извршено. У извору из 1758. године, говори се да је манастир пострадао у посљедњем млетачко – турском рату (1714.1718.) и да је епископ Стефан Љубибратић подигао нову цркву и покрио је циглама 1720. године, али се не зна да ли се податак о новој цркви односи на обнову коју је извео Никодим Бусовић, или је у том рату манастир поново толико пострадао, да га је било потребно поново подизати. Епископ Стефан Љубибратић је тада сједиште епархије поново пребацио у Драговић. Почетком 18. вијека повећала се бројност братства, а повећао се и број посједа. Тада је обновљен и уобличен цијели манастирски комплекс, створено је велико четвероугаоно двориште, окружено високим каменим зидом, на којег су се наслањале ћелије и остале манастирске зграде. Тада је измјештена и капела свете Петке, која није могла да се одржи у недовољно јаком звонику. Црква је поправљана и преправљана и у 19. и 20. вијеку, али у основи изглед цркве манастира Драговића, није мијењан од првих деценија 18. вијека, па све до педесетих година 20. вијека. Црква је била мала једнобродна грађевина, најједноставније просторне схеме, на истоку се завршавала полукружном апсидом, а на западу звоником на преслицу који је саграђен умјесто некадашњег
великог звоника. У зидове цркве, као и у остала манастирска здања, било је уграђено, доста камених плоча, односно сполија које потичу са оближњих античких, тачније римских локалитета са којих је одношен и камен који је употребљаван за градњу манстира. Како су од свог настанка изгледали главна црква – католикон, као и зграде потребне за функционисање овог манастира, није нам познато. На овом првом локалитету, на којем се налазио манастир Драговић јасно се види неколико грађевинских фаза, а не баш темељна археолошка ископавања поткријепила су претпостваке о раносредњовјековној градњи на овом локалитету. Осим због честих ратних разарања, обнове и поправке зидова и темеља, биле су стално потребне и због влажног, тј. подводног тла, односно грађевински нестабилног терена на којем је манастир саграђен. Његове зграде су због тог биле склоне рушењу, па су
БОГОСЛОВЉЕ монаси Драговића одлучили да манастир измјесте на боље и погодније мјесто. Ту одлуку први је одлучио да спроведе у дјело драговићки јеромонах Викентије Стојисављевић, који је добио дозволу од млетачких власти и 1777. године отпочео градњу новог манастира на мјесту званом „Виногради”, које је било западно, недалеко од старог манастира. Због несугласица међу братијом, која није била сагласна са тим, радови су били прекинути, а дио који је био саграђен, нешто касније је страдао је у пожару. Пошто су се манастирске зграде почеле рушити, на том истом мјесту, 1846. године, за вријеме игумана Јеротеја Ковачевића и залагањем и трудом епископа Герасима Петрановића, настављена је градња. Године 1856. ударен је темељ новој цркви, која је заједно са манастиром освећена 1867. године при архимандриту Илариону Торбици. Ова новоподигнута црква била је доста велика, једнобродна грађевина која се на истоку завршавала полукружном апсидом, а изнад западног травеја био је конструисан висок звоник. Брига за стари манастир је настављена и касније, те је уколико би то било потребно он и обнављан, а по некад, нарочито у одређене празничне дане, у њему се и служило. У току Другог свјетског рата манастир је поново страдао, уништени су манастирски конаци. Године 1954., због изградње хидроелектране на Цетини, манастир је поново измјештен, на брдо, јужно од локације старог манастира, а више хиљада српског православног народа који је ту живио је расељено. Остаци старог манастира, као и гробље, потопљени су новонасталим акумулационим језером, поди-
зањем бране Перуча. Манастирско имање је такође потопљено, тако да је манастир остао без земље. Нова, данашња црква, која је освештана 1959. године, изграђена је једним дијелом од материјала преузетог са „другог” манастира. Ријеч је о једнобродној грађевини, која се на истоку завршава полукружном апсидом, а уз западни зид саграђен је четвороугаони звоник. Одмах поред цркве, на сјеверној страни, саграђена је, односно пренешена је капела свете Петке, која се налазила на старом црквишту Драговића, a jужно од цркве, подигнути су манастирски конаци. Познато је да су се на иконостасу манастирске цркве некада налазиле четири престоне иконе и то иконе Христа Великог архијереја, Богородице Страсне (Madre della Passione), светог Јована Крститеља и арханђела Михаила, које су чиниле Деизис, а изнад њих су биле три иконе, а то су икона са представом Тајне вечере, Молитва у Гетсиманском врту и икона са представом Рођења Пресвете Богородице. Ове иконе се датирају у 17. и 18. вијек, а све оне су у 18. вијеку оковане у сребро. Данас се на иконостасу налазе само двије од тих икона, а то су иконе Христа Великог архијереја и икона Богородице Страсне, а на иконостас су 2009. године додате и иконе арханђела Михаила и светог Јована Крститеља, рад сестринства Тројеручице из Шибеника. Данас се са сигурношћу не може утврдити што се све налазило у ризници манастира Драговића. Осим врло честих пустошења овог манастира, доста црквених драгоцјености прењели су и монаси у манастир Грабовац. Године 1995. један дио ризнице је покраден
Новембар 2009.
и уништен, а за велики број предмета који су се у њој до тада налазили, се не зна гдје су данас. Дио драгоцјености је ипак прењет у Србију гдје је сачуван. Манастирску ризницу данас чини неколико икона, које у највећем броју потичу из 18. вијека, а сликане су или у локалним сјеверно-далматинским радионицама или су добављане из Венеције, затим неколико антиминса, међу којима се посебно истиче антиминс који је рад Христифора Џефаровића из 18. вијека, као и многобројни вриједни предмети, дјела примјењене умјетности, који нам свједоче о духовном богаству и историји овог манастира и народа који је долазио у њега. Посебну вриједност представља збирка рукописних и штампаних богослужбених књига које се датирају од 16. до 19. вијека. Године 1995. за манастир су опет дошла тешка времена. Доживио је велико страдање, остао је без монаштва, које се повукло заједно са српским народом, опустошен је, црква је претворена у шталу, а манастирски конаци су порушени. Тек 2004. године, манастир је поново оживио и почела је његова обнова. Године 2007.-2008. манастирску цркву фрескописао је Зоран Гребенаровић са својим сарадницима. У сјећању остаје велики број поштованих игумана и монаха овог манастира, који су током своје дуге историје били заслужни за обнову и напредак манастира, а њима се у данашње вријеме придружују епископ Далматински г. г. Фотије, игуман Варсонуфије (Рашковић) и јеромонах Јован (Ковачевић), чијим се трудом и залагањем манастир поново обнавља. Сњежана Орловић
23
24
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
СЛАВА МАНАСТИРА ДРАГОВИЋА У недјељу 20. 09. 2009. г. Његово Преосвештенство епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу када се по традицији одржава драговићки сабор поводом храмовне славе Мале Госпојине. Епископу су саслуживали свештенство и монаштво из сремске и далматинске Епархије. У склопу Свете Литургије пресјечен је славски колач и освећено славско кољиво, а на крају је приређена трпеза љубави за све присутне. Етно група „Тромеђа” је извела и краћи културно-умјетнички програм. Манастир Драговић као духовни центар Цетинске крајине је доживио сличну судбину православних Срба овога краја, али се хвала Богу ипак обнавља и постаје све више мјесто окупљања и заједништва, што показује да ова светиња наставља своју мисију и у наше вријеме, а радује и то да је било присутно највише народа до сада.
Новембар 2009.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Новембар 2009.
ОБНОВА ХРАМА СВЕТОГ НИКОЛЕ У БРАТИШКОВЦИМА Са благословом Његовог Преосвештенства епископа Далматинског Г.Г. Фотија, почела је комплетна обнова храма Светог Николе у Братишковцима. Захваљујући највећим приложницима до сада Златку и Зорану Урукало из Братишковаца, прикупљена су значајна средства за обнову. До сада је урађено комплетно кровиште цркве, обновљене су иконе, купљено је ново звоно и наручена је комплетна нова преграда за иконостас и нове стасидије. Све ово набројано донирали су горе поменути приложници. У току су радови на пјескарењу и фугирању вањских зидова и унутрашњем уређењу цркве, а у плану је и обнова звоника. Овом приликом позивамо све вјернике Братишковачке парохије да се са својим прилозима укључе у обнову ове светиње и тако вјечно остану уписани у историју обнове ове цркве. Број жиро-рачуна на који можете уплатити своје добровољне прилоге је: 2484008-1103054244 kod Raiffaisenbank Austria
25
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
26
ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА На Крстовдан 27. 09. 2009. г. Његово Преосвештенство епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У својој беседи Епископ Фотије говорио је о историји овога дивног и великог празника, посебно нагласивши да је пут Крста пут спасења. На Голго-
ти су са Господом Христом била распета двојица разбојника од којих се један покајао показујући свима нама пут покајања као пут живота. Сви треба да препознамо да је Господ Христос невино страдао ради нашега спасења и спасења читавога света. То је и основна порука Крстовдана као и учења наше свете Цркве.
Новембар 2009.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Новембар 2009.
НЕПРЕСТАНЕ ПРОВОКАЦИЈЕ У МАНАСТИРУ КРКИ Братство манастира Крке у Далмацији читаво вријеме од повратка (1998. г.) настоји да живи по Христовим заповијестима и да има хришћански однос према свим људима без обзира на њихову вјеру и нацију, али нажалост има непрестане проблеме од стране људи који су оптерећени национализмом и што је најгоре од малољетника који су наговорени да провоцирају како братију, тако и посјетитеље манастира. Између разних проблема истичемо оне који су највећи: манастирска имовина лежи запаљена и уништена, а надлежне власти немају слуха за овај проблем. Већ десет година пишемо разним институцијама и људима који су на одговорним функцијама у држави, међутим осим обећања до сада никаквог другог одговора на овај проблем није било. Манастир Крка је након рата и доласка братије био потпуно девастиран, али штету манастиру нико никад није надокнадио. Додуше, ми смо се ослонили на сопствене снаге и наше вјернике и слава Богу манастир је данас великим дјелом обновљен. Таман када смо помислили да је крај проблемима везанима за прошлост и последњи рат, ми нажалост читаво вријеме живимо у страху, јер кад год се нешто значајно дешава у држави, наш манастир је мета. До сада смо знали да увијек прије избора, празника или спортских догађаја морамо бити опрезни јер ће нека „луда глава” доћи да покаже своју силу испред нашег манастира. Али читаво ово љето је обиљежено неугодним догађајима. Свједоци томе су и бројни туристи који гледају дјецу како
краду новац са фонтане, затим сумњиве људе који воде поред себе пит-бул теријере и све чешће патроле полиције коју братија позива ради ових инцидената. Последњи догађај нас је и подстакнуо да обавијестимо јавност овим путем, а у циљу да се одговорни (власт, школа, родитељи и вјероучитељи) почну одговорно и понашати. Наиме, група дјеце из Кистања (Јањевци римокатолици) су испред манастира, а наочиглед присутних људи најпогрднијим рјечима вређали игумана манастира којег први пут у животу виде. Дакле, проблем је дубок, јер се ради о томе да њима смета мантија, брада, камилавка, а пошто дотада то нису видјели, морали су бити наговорени од неког ко зна шта то значи. Надлежне власти увијек савјетују да се о томе обавијести римокатолички свештеник, који је по њима једини ауторитет како за дјецу, тако и за одрасле у Кистањама. Уколико је једини ауторитет, то ствара још већи проблем, јер онда та дјеца требају бити научена да кажу добар дан православном свештенику, а не да га најгорим рјечима вријеђају. Ово није први неугодни догађај овог типа, него редовно овакве провокације доживљавамо од дјеце и омладине у Кистањама. Манастир Крка из четрнаестог вијека је доживио и преживио и гора времена и знамо да ће опстати и послије нас. Из богате традиције манастира знамо и то да онај ко се огријешио о манастир светог Архангела није имао благослов Божији у свом животу. Са жељом да Бог да свако добро сваком човјеку без обзира ко је и шта је, молимо се да ова искушења прођу и боља времена за нас и за све људе настану.
27
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
28 Била је рана јесен 1995., точније 3. листопад, када је ријечки Нови лист објавио да је у Вариводама близу Кистања на правди Бога побијено и масакрирано деветоро људи: Јован Берић (60), Спиро Берић (60), Рајко Берић (69), Мара Берић (70), Мирко Покрајац (85), Љубо Дујо Дукић (75), Мара Дукић (70), Милка Берић (71) и Јован Берић (75). Кривац је истога часа био познат: тадашњи Хрватски хелсиншки одбор, који је злочин открио и предочио га јавности. Да није било Ивана Звонимира Чичка и његове екипе, Хрватска би, вјеројатно заувијек, била ослобођена терета, а злочин у Вариводама би кроз смијех и шалу водитеља телевизијскога дневника и емисије Отворено заувијек био третиран као измишљотина српске пропаганде, Саве Штрбца и његовог Веритаса. Чим је ово масовно убојство разоткривено, органи правне државе ступили су у акцију. Полиција је блокирала све прилазе Вариводама, уз објашњење да се на том мјесту одвија редарствена вјежба, тако да у мјесто новинари нису могли ући, било што истражити или снимити. Блокада је трајала више дана, таман онолико колико је, злобници би примијетили, убојицама и њиховим
Новембар 2009.
НАШЕ СРПСКЕ
овлаштеним сурадницима требало да и најмањи доказ буде сакривен. Над жртвама из Варивода није проведена обдукција. Њихова тијела посута су кречом и бачена у масовну гробницу у Книну. Није било ни балистичкога вјештачења пронађене муниције, тако да
се може рећи како је истрага проведена врло темељито – с циљем да починитељи злочина никада не буду пронађени и кажњени. Премда имамо разлога претпоставити како убојство преосталих становника села Вариводе, које се налази у далмати-
ПОСЈЕТА ЕПИСКОПА У четвртак 01. 10. 2009. г. Његово Преосвештенство епископ далматински Г.Г. Фотије је у пратњи архимандрита Германа игумана манастира Крке, протојереја-ставрофора Петра Јовановића и ђакона Дајана Трифуновића обишао повратнике у селу Смоковићу покрај Задра. Епископ је прво обишао храм Успења Пресвете Богородице из шеснаестог вијека који је до темеља порушен у последњем рату. Овај храм је тренутно у фази обнове и до сада су раскрчене његове рушевине а у сарадњи са Министарством културе РХ. Тренутно се ради на пројектној документацији јер овај храм као историјски споменик мора бити саграђен исти онакав какав је био прије рушења.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
ДУШЕ НАД ВАРИВОДАМА нској Буковици, близу Кистања, одвајкада насељено искључиво Србима, а било је познато по вриједним етномузиколошким истраживањима, није наређено с високога војног или државног мјеста, чињеница је, као и у толико других случајева, да је хрватска власт на свим разинама учинила све да убојице остану заштићене. Заштићеније него што су невини људи, било да су Хрвати, било да су Срби, у Туђмановој и посттуђмановској Хрватској икада могли бити. Но, Вариводе су, што је посве разумљиво, постале мит, постале су међународно познати амблем и симбол свих злочина које су хрватске војне и редарствене снаге починиле над Србима у вријеме Олује и послије ње. У појединим је пригодама, у различитим временима, и тај мит кориштен да би се у неком Лондону, Паризу или Бруxеллесу рекло како Хрватској није мјесто у друштву цивилизираних земаља, у институцијама еуропскога заједништва и солидарности. Кад би притисак те врсте нарастао, власти су знале учинити
понешто што би, макар једнократно и накратко, Запад увјерило у супротно. Тако су, након година, ухићена шесторица хрватских бранитеља, који су оптужени за масакр у Вариводама. Девет их је мјесеци држало у притвору, ситуација се у међувремену мало поправила, међународни притисци су ослабили, Хрватска је успркос свему била примљена у ово или у оно вијеће, па су бранитељи били ослобођени свих оптужби и пуштени на слободу на крају једнога од бројних застрашујућих и срамотних процеса нашега правосуђа. Мртви у Вариводама остали су једнако мртви. Њихови синови и унуци тужили су хрватску државу, тражећи одштету за своје убијене очеве, мајке, дједове и баке. Ако је у Хрватској био рат, ако су постојале регуларне војне и полицијске снаге и ако је, рецимо, на територију који је контролирала Влада, побијено свих девет становника једнога села, тада је држава дужна, мислили су тужитељи, обештетити дјецу оних које није заштитила или који су у њезино име ликвидирани. Но, хрватски суд исмијао је синове, кћери и унуке
ФОТИЈА СМОКОВИЋУ Пошто у Смоковићу не постоји богослужбено мјесто, Епископ је благословио да се у парохијском дому који је обновљен један дио реновира и уреди као капела. Ова капела би служила и за опијела када је лоше вријеме. Владика је посјетио десетак повратника који живе у Смоковићу и додијелио им помоћ у нужним намирницама. Ово село данас броји тридесетак стараца док је прије последњег рата имало 250 домаћинстава и било је веома богато. Данашње богатство овога села је вјера ових људи и њихова љубав. Сви су били веома задовољни због вијести да ће се ускоро наставити са градњом цркве чија изградња би требала да буде претеча масовнијег повратка православних Срба на ове просторе.
Новембар 2009.
жртава из Варивода. Умјесто одштете, досудио је да морају платити 58.000 куна, у име судских трошкова. Истовремено, суд ове државе пресудио је да се ослобођеним бранитељима има исплатити одштета за лежање у затвору. Нису се могли нагодити само око њезине висине, бранитељи су тражили по 680.000 куна, држава им није дала, па су је тужили суду у Страсбоургу. Јучер, 28. рујна, на дан злочина у Вариводама, ХТВ о томе није рекао ништа. У Дневнику и Отвореном – ни ријечи. Шути и Јадранка Косор, која је негдје у то вријеме, у љето и јесен 1995. имала своју емисију на радију о прогнаницима и њиховим проблемима, па кад би јој се, грешком или вођен очајем, јавио неки Србин, она би шутјела, онако с премијерске висине, или би му објаснила да је заслужио оно што му се догодило. На улазу у Вариводе мали је споменик у облику православног крста, толико мали да се не исплати дићи га у зрак или спрејом написати У и у то У уписати католички криж. Душе дједова и бака лебде над Вариводама. Штитећи убојице с јесени 1995, прогласили смо се убојицама. Миљенко Јерговић Јутарњи лист, 29. 09. 2009. год.
29
30
ХРАМОВНА СЛАВА У КНИНУ На празник Покрова Пресвете Богородице (14. 10. 2009. г.) Његово Преосвештенство епископ далматински Г.Г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у Книну. После резања славског колача, по традицији одржана је и славска литија. У својој беседи епископ Фотије је посебно нагласио да се празник Покрова Пресвете Богородице празнује у цркви Христовој већ око хиљаду година и да овај празник показује непрестану бригу и старање Пресвете Богородице за живот Цркве.
Епископ је такође говорио о потреби да православни Срби у книнској општини чувају своју православну веру, као и то да
шаљу своју децу на православну веронауку и наставу српског језика како би сачували свој језик, писмо и културу.
ПРОСЛАВА ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У БИТЕЛИЋУ У недјељу 18. 10. 2009. г. Његово Преосвештенство епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске у цркви св. Јована Крститеља у Бителићу. На овај дан, по устаљеној традицији, мјештани села Бителића прослављају празник Покрова Пресвете Богородице. Овај дан је за мјештане веома битан јер су добили новог свештеника јереја Бориса Медака. У својој бесједи Преосвећени Владика је нагласио значај литургијскога сабрања као образац опстанка нашега народа на овим просторима, а исто тако и значај сабрања
вјерног народа Бителића у прву недјељу по Покрову Пресвете Богородице. По завршетку Свете Литургије Епископ Фотије пререзао је славски колач и осветио славско жито. Затим је за све присутне приређена трпеза љубави.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Новембар 2009.
ОБНОВА САБОРНЕ ЦРКВЕ У ШИБЕНИКУ Епархија далматинска већ неколико година води радове на обнови цркве Успења Пресвете Богородице (1810. г.) и Епархијског музеја у Шибенику. До сада су, хвала Богу, урађени сви неопходни грађевински радови на крову и у унутрашњости цркве, а сада су у току завршни радови око рестаурације иконостаса и црквених стасидија.
Досадашње радове на Саборној цркви у Шибенику финансирали су Министарство вера Р. Србије, Министарство културе Р. Хрватске као и Извршно веће Војводине и Завод за заштиту споменика из Новог Сада. По завршетку тренутних радова у Саборној цркви у плану је унутрашње уређење и фрескописање цркве, а у припреми је и пројекат Епархијског музеја који се налази уз саму цркву.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У КРКИ У недељу 25. 10. 2009. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки и том приликом седморицу богослова, клирика Епархије далматинске поставио за чтеце. У својој беседи Епископ Фотије је честитао новим чтецима на првом степену посвећења и подсетио на јеванђелску причу о богатом младићу који је Господу Христу поставио, иако млад, најмудрије питање:
31
32
наставак са стр. 31
Господе, шта да чиним да бих задобио живот вечни? А Господ му одговара: Држи заповести! Ово питање би сви ми и непрестано требали себи да постављамо и да тежимо задобијању Живота вечног, а то ћемо остварити једино ако држимо заповести Божије и живимо по благослову своје Свете Цркве.
ПРОСЛАВА СВЕТЕ ПЕТКЕ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Празник преподобне матере Параскеве (27. 10. 2009. год.) свечано је прослављен широм далматинске Епархије, а посебно у Скрадину, Бјелини, Кањанима и Обровцу. Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је свету Архијерејску литургију на храмовној слави у Скрадину, где је после резања славског колача, одржана и славска литија. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о житију преподобне матере Параскеве, која је живела у десетом веку и скоро читав живот се подвизавала у Јорданској пустињи. Поред тога, Епископ Фотије је обавестио скрадинске Србе да ће ускоро почети обнова цркве Светог Спиридона у Скрадину, која је оштећена приликом гранатирања у последњем трагичном рату на просторима Далмације.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Новембар 2009.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У КРКИ На празник светога апостола Луке и светог Петра Цетињског (31. 10. 2009.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о житијима данас празнованих светитеља Цркве нагласивши да је свети јеванђелист Лука отац црквене историје и уметности, а да је свети Петар Цетињски био велики борац за слободу свога српскога народа у Црној Гори од турскога ропства и унијатске пропаганде. На данашњи дан Епархија далматинска је обележила и један посебан јубилеј 10-годишње архијерејско служење Епископа Фотија у апостолском трону Епископа далматинских. Тим поводом игуман манастира Крке архимандрит Герман је у име свог свештенства и монаштва Епархије далматинске честитао Епископу Фотију овај јубилеј зажелевши му свако добро од Господа речима: Исполаети деспота, на многаја и благаја лета!
33
34
Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com Ђакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари јереј Миле Савичић Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com
СПЦО и Управа парохије у Скрадину јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама опслужује јереј Ђорђе Веселиновић СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама јереј Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци - Греција б.б. Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Милорад Ђекановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Давор Стојановић 22300 Книн, Јосипа Јовића 5 Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022; Mоб.: 098/198-42-73 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: man.dragovic@gmail.com
Из живота манастира Драговића
Из живота манастира Драговића Фотографија на корицама – Црква Рођења Пресвете Богородице (1913. г.), Стрмица