Krka 039

Година VII. – Број 39

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Божићни број – 2009. г.

Цијена 10 kn

Патријарх српски Павле (1914-2009) 1. стр. – Пресвета Богородица са Христом

Децембар 2009.

Беседа патријарха васељенског Вартоломеја на опелу новопрестављеном патријарху српском Павлу Ваша Блаженства, Преосвећена и Богољубезњејша света браћо, Ваше Превасходство господине Председниче Републике Србије, Ваше Превасходство господине Председниче Владе Србије, остали високи представници државних власти, Ваша Височанства, благословена чеда Мајке Цркве, „Oстари Јодај и, пун дана, умре” (II Дневн. 24, 15). Светејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, нама многољубљени и уважени брат и саслужитељ Павле, пун светих дана, испунио је општечовечански дуг, а испунио је и Цркву која тријумфује на небесима великом радошћу

при пријему његове блажене и очишћене душе, док је Цркву која војује на земљи, лишену његовога слатког телесног присуства, погрузио у дубоку тугу. „Зидови Сиона (сада мислимо на духовне бедеме богоспасаване земље Србије), проливајте потоком сузе дан и ноћ!” (Плач Јеремијин 2, 18). Анђео Цркве у Београду, светилник

Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Беседа патријарха васељенског Вартоломеја на опелу новопрестављеном патријарху српском Павлу ...............................................................3 Беседа Његовог Преосвештенства епископа Далматинског Г.Г. Фотија .............................6 Светоотачки осврт на астрологију ................................................................8

многонапаћене земље српске, винуо се на небеса. Браћо јерарси, благочестиво свештенство најсветије Српске Цркве, припадници монашког реда у њој, „на горама ударајте у плач и ридање, а на стазама у пустињи у нарицање” (Јерем. 9, 9)! Јер, ваш достојни духовни челник, неуморни заступник, вазда будни чувар свештених

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, јереј Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић)

Трагични век ................................................................11

Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje

Зашто је људима тешко да воле? .............................13

Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић

Никодим Милаш као епископ далматинско-истријски ...............................................16 Нерадни мрав ..............................................................18 Петар Кочић .................................................................21 Моцарт ......................................................................... 25 Вијести из епархије ................................................... 28

e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3

4

наставак са стр. 3

завештања Цркве ваше и рода вашега, добри пастир и предобри подражавалац Архипастира Христа, ваш велики духовни вођа већ је прибројан својим незаборавним претходницима, а најсветију Цркву вашу оставио је у удовству. Свеколики христоименити српски народ је осиротео изгубивши духовног оца препуног љубави, богомудрог учитеља, великог утешитеља и савременог Симона Киринејца који је носио крст читавог свог народа у изузетно тешким данима, у данима дословно трагичним по Србију. Стога, народе српски, започни тужбалицу, горко ридање и нарицање, и оплакуј га по заслузи његовој! (Премудрост Сирахова 38, 16 - 17). Браћо, јавна је тајна Цркве широм васељене да некадашњи Епископ рашко-призренски, потоњи Патријарх српски, сада блаженопочивши Павле (Стојчевић) није био првојерарх обичне мере. Уосталом, његов лик и читава његова појава зрачили су светошћу и праведношћу. Његов етос је био чврст као дијамант. Добровољно је био пуки сиромах, подвижник који подсећа на древне пустињске Оце, испосник, човек непрекидне молитве, благ, мирољубив и смеран срцем, али и борац који не зна за узмицање, спреман на сваку жртву кад год је за то постојала потреба. Огњени литург пред свештеним жртвеником Божјим, духоносац, он је сабрао у себи, како је некада свети Григорије Ниски рекао за Мелетија Антиохијскога, „Давидову кротост, Соломонову разборитост, Мојсијеву доброту, Самуилову правичност, Јосифову целомудреност, Данилову мудрост, Илијину ревност за веру и девственичку чистоту Јована Богослова”. Био је,

БОГОСЛОВЉЕ

уосталом, богослов широкога знања, пророчки надахнути проповедник Јеванђеља, братољубив, чедољубив, веома милостив и самилостив, испуњен сваким милосрђем, помирљив, миротворац, човек отворених хоризоната који је осећао непосредан додир са савременом стварношћу и био изузетно благо Цркве наших дана. Уствари, носио је на себи печат светости. Чак и они који ствари посматрају споља, на нецрквен начин, схватали су да имају посла са необичном личношћу, са човеком друге мере и другачијег квалитета, па су га стога поштовали и онда када се њихова гледишта нису подударала са његовим ставовима. Бог га је подарио Цркви у погодном тренутку, управо тада када су његов народ и његова отаџбина имали потребу за таквим поглаварем већма него икада пре. Он који је искуствено доживео божанске тајне, свети Првојерарх, дао је решење за болни раскол такозване Слободне Српске Православне Цркве вративши је у наручје

Децембар 2009.

пуно љубави, наручје Српске Патријаршије. Нажалост, није имао среће да доживи аналоган благополучан завршетак и другог раскола, раскола Цркве са седиштем у Скопљу, упркос његовим упорним настојањима да се и то збуде. И поред тога, сигурни смо да ће управо то бити први предмет његових богоугодних молитава пред

БОГОСЛОВЉЕ

Свевишњим, сада када се налази пред Њим, а да ће радост решења проблема раскола доживети његов наследник. Он, ситан и слабашан телом, био је гигант по начину размишљања и по духу. Он, Патријарх Павле, понео је бреме крста и страдања историјског и благословеног српског народа у искушењима последњих

година. Он је био живи израз његовог јединства, оваплоћење Светога Предања и драгоценог наслеђа Светога Саве. Браћо Срби, мирне душе можете да кажете за свог уснулог Патријарха: „Такав нам архијереј требаше – свет, незлобив, непорочан” (Јевр. 7, 26), достојан наследник Светога Саве, по свему достојан узвишеног и веома одговорног патријарашког достојанства, али и дорастао сложеним и болним околностима овога времена. Лично, имали смо радост да га познајемо дуги низ година и да на најбратскији начин често са њим сарађујемо. Видели смо његову огромну бригу за свој народ, за своју отаџбину, али и за целокупну Цркву, као и за свечовечанске проблеме – за оспоравање вредности, морални пад, сиромаштво, неправду, безосећајност и равнодушност моћника према слабима, катастрофалну опасност по човекову животну средину... Никада није било потребно да се он умори од говорења како би нас убедио у чистоту својих

Децембар 2009.

намера и осећања или пак у то да он у страху Божјем, са осећањем да се налази у присуству Божјем, решава сва питања, без изузетка, мала или велика. Заиста је био украс часног сабрања Предстојатеља Најсветијих Православних Цркава. Његов допринос успешном решавању великих црквених питања и свечовечанских проблема нашега времена био је више него запажен. Наше дружење са Његовим Блаженством, блаженопочившим Патријархом, било је извор велике радости, весеља, надахнућа и свагда дубоког узбуђења у нашој души. Утолико пре, таква осећања рађала је у нама заједничка молитва и заједничко служење свете Литургије. А за време саслуживања он није могао да прикрије узвишено духовно стање своје душе, своје духовно искуство. Није то само лепа реч када кажемо да ће нам веома недостајати. Зато и тугујемо и жалостимо се због његовог одласка од нас иако знамо да за њега важи псаламских стих: „Часна је пред Господом смрт светих Његових” (Пс. 115, 6). Апсолутно смо уверени да његов одлазак јесте одлазак у живот, одлагање „кожних хаљина” које му више нису потребне, мирни улазак у обећано Царство, сверадосни сусрет са Пресветом Богородицом, са анђелима и са свима светима, примање неувенивог венца праведничке славе из руку Подвигоположника Бога, светозарно предстојање у вечној Литургији пред небеским жртвеником, заједно са Светим Савом и са свима који у архијерејском и свештеничком чину богољубиво и богоугодно послужише, као и непосредни, лични разговор са Богом, у којем се он већ сада моли за

5

6

БОГОСЛОВЉЕ

наставак са стр. 5

нас и за сав народ. То нас теши, то нас умирује, то у нама гуши тугу и сузбија жалост због тога што смо сада лишени његовог телесног присуства међу нама. Пред часном јерархијом ваше Цркве, пред благочестивим руководством ваше државе, пред побожним свештеним клиром, богољубивим монаштвом и свеколиким ожалошћеним српским народом, тумачимо, напослетку, велику, нежну љубав

и најдубље саосећање Мајке Цркве константинопољске, и изражавамо најтоплије саучешће Васељенске Патријаршије, саучешће свих овде присутних јерараха и Наше лично учешће у вашем болу због растанка. Желимо и усрдно се молимо да Пресвети Дух, молитвама блаженопочившег Патријарха, покаже достојног наследника њему, окретног крманоша Српској Цркви и новог духовног оца славном српском народу,

Децембар 2009.

да настави његово свесветло, богољубиво, богоугодно и за народ спасоносно служење на месту Првојерарха. Ти, пак, христољубиви, богодостојни, свих блаженстава Христових достојни, многољубљени и многооплакани брате Павле, почивај у светлости Божјој до општега васкрсења! Нека буде вечан, нестарив и свет спомен Твој! Превод са грчког: Епископ бачки Иринеј

Беседа Његовог Преосвештенства епископа Далматинског Г.Г. Фотија – на светог архангела Михаила – Часни оци, Драги ученици, Драга браћо и сестре, Дозволите ми да честитам данашњу славу оцу игуману архимандриту Герману и братији нашег светог манастира и свима вама који сте дошли на храмовну славу манастира Крке. Данас је велики дан за нашу Епархију и наш манастир, јер прослављамо светог арахангела Михаила и остале бестелесне силе небеске, који су заштитници манастира Крке и наше богословије. Сигурно сте ових дана пратили, као усталом и сви православни Срби на свим континентима, да смо се прекјуче опростили од нашег светог Патријарха Павла. Као Епископ наше Цркве учествовао сам на његовој сахрани у Београду. Били смо заједно са нашим народом у Саборној цркви, где су реке и реке људи долазиле да се поклоне и узму последњи благослов од нашег светог Патријарха. Патријарх Павле је читавог живота био смирен, али се то сада пројавило у свој пуноти, јер је он својим смирењем на свој погреб окупио сву васељену. У Београду су били људи не само из Србије, него и из

Македоније, Црне Горе, Албаније, Републике Српске и мноштво људи са других континената. Били су ту представници не само православних цркава, него и римокатолици и протестанти и представници ислама и други људи добре воље. Сви су они у том малом и скромном човеку, Патријарху српском, видели истинитог човека, истинитог Епископа и истинитог духовника и, рекао бих, истинитог хришћанина. Београд је био мали да прими све људе. Кажу да је било око милион људи на његовој сахрани у четвртак. Био је то библијски догађај који вам се одиграва пред очима. Он је подсећао на онај догађај из Јеванђеља када је Господ Христос умножавао хлебове и рибу и хранио народ у пустињи. Тако је изгледао догађај сахране Патријарха Павла – једна свештена атмосфера и свештени трепет. Мноштво људи је било, али никакаве гужве и сви у неком страхопоштовању и вери. На Патријарховој сахрани се наш народ показао дивним народом. То говорим у своје име, а делим мишљење и осталих Епископа који су тамо били. Саборна црква је била отворена читав дан и читаву ноћ и реке људи су непрекидно долазиле. Неки су чак и по седам-осам сати чекали да

БОГОСЛОВЉЕ уђу у цркву, само да би прошли поред кивота и узели благослов од нашег светог Патријарха. О светости нашег Патријарха чуло се и од Васељенског Патријарха Вартоломеја, који је служио заупокојену Литургију, а затим и опело, као и од многих других присутних. То се могло осетити и кад би се прилазило његовом телу, које уопште није било укочено, како то иначе бива код покојника. Четири дана је његово тело било изложено у кивоту, а он је изгледао као да се управо тога трена упокојио. Његов лик је сведочио победу истине Јеванђеља Христовог и силу Васкрсења. Ми смо били у Саборној цркви и на опелу код храма Светог Саве. Владике које су ишле да испрате кивот до манастира Раковице где је сахрањен наш Патријарх кажу да су људи стајали поред пута (иначе има четрнаест километара до манастира Раковице) и тако одавали поштовање нашем великом Патријарху. Верујем да ће се тек сада о Патријарху Павлу много писати и да ће се проучавати његове поуке, дела и записи. Многи људи су га сусретали и слушали његове беседе, али су нам оне можда биле далеке. Сада ће, верујем, оне бити много ближе и више ћемо се удубљивати у њих. Патријарх Павле је својом харизмом, својим даром и својим личношћу зацелио неколико раскола унутар Српске Православне Цркве у Америци, али и на другим континентима. Патријарх је, иако растом мали старчић, био велики аскета и уливао је поверење људима, те су они говорили: «Па, овај човек не долази у име политике и ничег земаљског. Ово је заиста јеванђелски човек!» Због тога су му веровали и слушали његове речи. Кажу да га је на једном од тих путовања сусрео један западни човек – теолог, који је нешто мало чуо о Патријарху Павлу. Из кратког разговора са њим, он је рекао: «Не знам како живи овај човек, нити знам како је живео, али сам видео да он има голубији поглед.» Голубији поглед означава присуство благодати Духа Светога, јер голуб у Јеванђељу изображава Духа Светога. Јеванђељска поука за нас све хришћане јесте да «будемо мудри као змије и безазлени као голубови». То значи да је овај човек са Запада видео безазленост у очима Патријарха, јер он никаквог зла у себи није имао. Шта човек има у себи, то се најпре види у очима. Ето такав је био наш Патријарх Павле. Ових дана смо проживели једну свештену радосну тугу и наравно да ће она трајати још дуго, а не само ових четрдесет дана док не будемо

Децембар 2009.

заједно одржали парастос. Већ сада обраћамо наше молитве њему, да он буде молитвеник пред Престолом Божијим за нас православне Србе, али и читав хришћански род, јер су на његовом опелу били представници свих вера и нација. Патријарх је својом личношћу све објединио и то је најбољи показатељ какви ми треба да будемо и како треба да живимо као пастири Цркве Христове. То се наравно односи и на све хришћане. Наш свети Патријарх се сада налази у Царству небеском, тамо где су наши свети преци, или како је он често говорио «свети преци рода нашега». Он је тамо где су свети Сава, свети

Симеон Мироточиви, сви српски Архиепископи, Епископи и сви угодници Божији. Такав је био овај скромни човек – Патријарх Павле, чија је кућа у Кућанцима минирана и разрушена, а то је црква у којој је Патријарх крштен. Ако Бог да, љубављу нашег народа и бригом наше Цркве, та ће црква ускоро бити обновљена управо у спомен овог великог човека и аскете – Патријарха Павла. Да не дужим, историја и суд нашег народа и наше Цркве ће много боље рећи о Патријарху Павлу. Пошто ових дана нисам био у Далмацији, наши свештеници служили су помене у свим црквама и манастирима, а верујем да је наш народ имао могућности да прати ове догађаје, те да дође у храмове и запали свећу и помоли се за овог истински великог и светог човека. На данашњој светој Литургији доживели смо још једну духовну радост. Рукоположили смо у чин ђакона оца Херувима, сабрата манастира Крке. Дај Боже да се и он угледа на нашег великог Патријарха, те да својим служењем, смирењем, и трпљењем достигне меру раста висине Христове. Дај Боже да тако и буде и да он послужи овој светој обитељи и нашој светој Цркви на добро, а на своје спасење.

7

8

Децембар 2009.

наставак са стр. 7

Желим да захвалим овде присутним оцима: оцу Данилу, игуману манастира Житомислића и његовом сабрату оцу Лазару из захумскохерцеговачке Епархије, оцу Немањи из осјечкопољске Епархије, који су дошли да служе са нама свету Литургију и да прославе манастирску славу. Желим да се захвалим и игуманима наших манастира Драговића, Крупе и Лазарице, као и свима вама који сте данас дошли, јер знате шта за православне Србе значи манастир Крка и слава овог манастира. То је велики догађај за нас, јер нас је ова светиња кроз историју сачувала и чува до дана данашњег. Док постоји манастир Крка и наша богословија, то је нада православних Срба овога краја да ће овде живети, опстати и остати на својим вековним огњиштима. Потребно је и добро, браћо и сестре, да се оставимо земаљских размирица, свађа и свега онога што нас дели. Треба да се окупљамо само око онога што нас обједињује, а то је наша света Црква, то су наши светитељи и наше свеукупно културно и духовно предање. То је оно што нас обједињује и окупља, а земаљске ствари нас деле на плаве, жуте, црвене и било какве друге. Тако нешто не постоји у Цркви. У Цркви имамо само једног Оца небеског – Бога Створитеља и међусобно смо сви браћа и сестре. Тако нас Бог гледа. Он међу нама не прави никакве разлике. Људи се сами деле на оне који хоће да живе по закону Божијем и у љубави Божијој и оне који то неће. Зато се у светом Јеванђељу људи деле на две групе – синове и кћери светлости и на синове таме. Црква нас непрестано позива да будемо синови светлости, да идемо путем Христовим. То ћемо бити, ако живимо по заповестима Божијим и у љубави према Богу и ближњима. То је наш пут и то је наш закон. Он ће трајати у вечности и никада се неће променити.

Нека благослов Божији буде са свима вама, а заштита светог архангела Михаила и свих сила небеских на овој светој обитељи. Да се ових дана, све до парастоса, молимо Богу за нашег Патријарха Павла, а верујемо да ће он, по слободи коју буде имао пред Богом, бити наш молитвеник пред Престолом Божијим на небесима, заједно са светим Савом и осталим из нашега рода, а Господу нашем, дивном у светима Својим, нека је слава у векове векова. Амин. манастир Крка, 21. 11. 2009. год.

Светоотачки осврт на астрологију Данас сваки просечан човек тежи да себе сматра продуктом научног доба. Веома често он сам себи ласка мишљењем да је супериоран у односу на своје претке, будући да се не плаши природе, не плаши се непо-

знатог и слободан је од сваке врсте сујеверја. Он одбија да прихвати све што се логичким или научним путем не може доказати и одбацује оно што он у највећем броју случајева назива религијским «митом»: ства-

рање човека из ничега, његов пад, обећање и долазак Месије, спасење и живот будућег века. Човек двадесетог века се описује као човек «у сазревању», сувише префињен и начитан да би ове чињенице прихватио

БОГОСЛОВЉЕ као истините и он своје објашњење себе самог сматра веома озбиљним. Он сумња да је Најузвишеније Биће, ма ко Он био, могао да има икакве користи или да има икакав план за човека и остатак творевине. За следбенике такве науке двадесетог века, човек је у потпуности сам и сам треба да искроји сопствену судбину и смисао постојања. Међутим, у више него очигледној супротности целом овом теоретисању и самозадовољности савременог човека и његовим пренаглашеним идејама о самом себи, лежи једна непобитна чињеница: ... човек је и данас исто толико сујеверан као што је то био у древна времена. Данас постоји више «видовњака», «медијума», више «точкова судбине», више «врачара» него у било ком периоду историје људског рода. Стотине јефтиних издања, доступних не само у киосцима и штандовима са новинама, већ и у сампопослугама преносе «предвиђања» самозваних «прозорљиваца», фантастичне приче, доживљаје општења са умрлим, као и разна искуства демонологије. Једна од области у којима је ова чињеница најочигледнија јесте изузетно распрострањено интересовање за астрологију. Готово да све новине и магазини велики простор посвећују саветима шарлатана који глуме велике стручњаке тумачења звезда. Ваистину, ради се о послу вредном милионе долара, те се на стотине самозваних астролога, од којих многи не би разликовали ни једну звезду од друге, богате обмањивањем јавности. Постоје многе књиге и памфлети у књижарама, апотекама, бувљацима, аеродромима и многим другим местима, дебеле књиге посебно

посвећене «девицама» и «шкорпијама», као и џепна издања која о тој теми само уопштено говоре. (Примедба: Неда вно је у једним новинама римокатоличке ги мназије објављена «астролошка» колумна, коју су написале две ученице.) Ова безвредна «литература» пуна је отрцаних фраза, толико озбиљних и корисних као и кратки савети који се могу наћи у кинеским колачићима среће (судбине). Другим речима, углавном све што они могу рећи својим читаоцима, то би исто сваки човек могао да каже свом ближњем. Замислите да се ови «бисери судбине» схватају као откровења произашла из кретања и праћења звезда: једног дана се обраћају Овну: «Бићете посебно мотивисани. Искористите то»; или Бику: «Данас ћете посебну корист обрести уколико покажете Вашу мирноћу и срећу»; Близанцима: «Направите одговарајући програм и испланирајте од које фазе ћете најпре да почнете.» Дакле, очигледно је да милиони људи не само читају свој дневни хороскоп, већ своје дневне активности планирају на основу тога шта им звезде са сигурношћу говоре. Они жељно испитују све дневне догађаје и обмањују себе тако што верују да су се ствари одвијале управо онако како је то хороскоп и рекао. Многи људа га сматрају безопасним хобијем, док други у њему не виде ништа што се супротставља религији. Очигледно је и да неки православни хришћани не знају да Црква, канони и светоотачки списи осуђују бављење астрологијом.

Децембар 2009.

На пример, пророк Исаија каже: «Нека стану сада звјездари , који гледају звијезде, који проричу свакога мјесеца, и нека те сачувају од онога што ће доћи на те. Гле, они су као пљева, огањ ће их спалити, ни сами себе неће избавити из пламена.» (Ис. 47, 13-14) Пророк Јеремија пише: «Тако рече Господ, Не учите се путу безбожника, и не обмањујте се знацима небеским; јер незнабошци тако чине. Јер су такви обичаји њихови узалудни...» Код пророка Данила читамо: «Одговори Данило цару и рече: тајне које цар иште не могу казати цару мудраци ни звјездари ни врачи ни гатари. Него има Бог на небу који открва тајне.» (Дан. 2, 27-28) У својој Посланици Галатима, сазнавши да се неки који су постали хришћани још држе некадашње науке, свети апостол Павле пише: «А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам залуд трудио око вас.» (Гал. 4, 9-11)

9

10

наставак са стр. 9

Астрологија је првобитно била религија. Грци су је научили од Халдеја и Персијанаца. Свака планета је била бог, који је имао своју божанску личност и управљао је човековим животом и судбином. Упркос чињеници да данашњи астролози уопштено негирају да њихова «вештина» има било какве везе са религијом, савремена астрологија није ништа друго до прерушено античко паганство. Занимљиво је шта неки од Светих Отаца кажу о овој теми. Свети Кирило Јерусалимски (Катихезе, 4, 18) каже: «Ти не грешиш због тога што си се родио у ово или у неко друго време, нити те судба твоја нагони да блудничиш, или те положај звезда, као што неки празнослове, приморава да се препустиш страстима. Због чега, не желећи да признаш сопствено зло, невиним звездама приписујеш узрок свега овога? Немој се бавити читањем и одгонетањем звезда. Божанствено Писмо каже за њих... (даље свети Кирило наводи већ цитиран одломак пророка Исаије 47, 13-14). Свети Григорије Богослов (Беседа 39, 5) говори «... нити су астрологија и прорицања око рођендана Халдеја, које на основу небеских кретања закључиваху о нама, они који о себи не могаху знати ни шта су били, ни шта ће бити.» Свети Јован Златоуст (Тумачење Прве посланице Коринћанима 4, 11) упозорава како су хришћани његовог доба раслабљени поновним оживљавањем паганства: «У ствари, дубока тама се спустила на васцели свет. Њу треба да одагнамо и распршимо. Није то обичај само међу јеретицима и Грцима (паганима), већ има

БОГОСЛОВЉЕ таквих мноштво и међу нама (хришћанима) у погледу учења и живота. Јер многи уопште не верују у васкрсење; многи се утврђују својим прорицањима; многи се држе сујеверних запажања, знакова, предзнака и слутње. А неки пак прибегавају амајлијама и бајању.» Свети Јован Дамаскин (Тачно изложење православне вере, 2, 7) пише: «Грци, опет, веле да то излажење, залажење и узајамно укрштање путања звезда, Сунца и Месеца, управља свим оним што се тиче нашега живота; тиме се, наиме, занима астрологија (звездословље). Ми, међутим, тврдимо да од

Октобар 2009.

њих бивају предзнаци кише и ведрине, хладноће и топлоте, влажности и суше, те ветрова и њима сличних појава, али никако и предзнаци наших дела. Јер ми, будући да смо створени од стране Створитеља као слободни, господари смо својих дела. Јер ако све што чинимо, то чинимо због одређеног кретања планета, онда то чинимо по нужности; а оно што бива по нужности нити је врлина нити злоба. А ако, опет, не стекнемо ни врлину ни злобу, онда нисмо достојни ни хвале ни венца славе, као ни прекора или пакла; и тада ће се чинити да је Бог неправедан, јер једнима даје

БОГОСЛОВЉЕ добро, а другима муку. Него, уколико је све вођено и понаша се по нужности, онда није потребно да Бог управља творевином, нити да промишља о њој. Сувишан је тада и наш разум, јер ако нисмо господари никаквих својих дела, онда је излишно да размишљамо. А разум нам је, свакако, подарен да бисмо размишљали, одатле је и свако разумно биће самовласно (слободно).» Хришћани не би требало да упражњавају астрологију, нити

да се саветују са звездама, јер тиме они верују творевини, а не Творцу; тако нарушавају веру у Бога и Његову искупитељску икономију (план) за људски род; тако негирају слободну вољу и све приписују судбини; тако човека ослобађају одговорности за учињене грехе; тако слаби и на крају, иако веома суптилно, замењује веру у Цркву и Христову науку, паганском философијом или религијом. Смисао Спаситељевог доласка је био да човеку открије

Децембар 2009.

истину, те да уклони ову изразито бесплодну веру, коју су одређивале звезде. Управо то и јесте смисао Божићног тропара. «Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Теби!» Превод с енглеског: Сестринство Тројеручице – Шибеник Извор: http://vatopaidi.wordpress.com/

ТРАГИЧНИ ВЕК Архимандрит Рафаил Карелин Наш век је посебан, трагичан. Осећај је такав као да присуствујемо последњем чину светске трагедије. Човечанство је током своје историје увек представљало болестан организам који грех разједа као чир. Међутим, сад изгледа да је болест достигла свој последњи стадијум и да прелази у агонију. Нашу планету непрекидно потресају ратови, природне непогоде и катаклизме, стиче се утисак да се земља уморила од људи и жели да их забци као инсекте са свог тела. Не само Хришћани, већ и људи других религија, па и неверујући осећају знаке краја који се ближи. Чини нам се да је главни знак апокалипсе оскудица љубави и духовна дегенерација човечанства. Грех је увек постојао. Први син првог човека је из зависти убио свог брата (в. 1 Мојс.

4:1-8). Од тада крвава киша пада на земљу седам хиљада година. Љубав је она тајанствена сила која човеку омогућава да доживљава другог човека као себе самог, као да живи у другом човеку, да се радује његовим радостима, да тугује због његове туге, да болује због његове боли. Данас је човек унутрашње изолован од других. Душа као да му се скаменила, срце се сузило и не може да прихвати другог човека. Штавише, човек види у другом исто тако туђе и према њему равнодушно биће. Грех је постојао увек, али је поред греха постојало и добро; грех је остао какав је био,

само је попримио бестидније форме и престао да се крије. Он постаје све циничнији, а добро катастрофално нестаје. Човек не само што је изгубио ближњег, већ је уједно изгубио и себе самог. Он је угасио свој дух, оскрнавио је своју душу, поистоветио се с парчетом меса. Потчинио је самог себе ниским страстима и постао је жртва страшне самообмане. Данашњи људи, без обзира да ли су сиромашни или богати, подједнако су несрећни. Само можда богаташ има више времена и средстава да разврати и унакази самог себе, да се наруга образу Божијем који му је дат. Живот без љубави постаје монотон и незанимљив. Штавише, данас човек често чак ни не схвата шта значи реч „љубав”, изједначавајући у својој свести ово осећање са страшћу, са заљубљеношћу, с крвном везаношћу, с оним што га повезује с најнижим и слепим жељама. А љубав као духовно јединство, као осећање самилости према ближњем, као умеће да се види лепота образа Божијег у другом човеку, као пожртвованост је изгубљена. На смену страсти долази осећај губитка и празнине, а често и одвратности; зато је страст својеврсна ђавоља карикатура љубави. Страст не даје срећу, то је мехур од сапунице, који светлуца на сунцу, али се након неколико тренутака претвара у мокру флеку. Управо због одсуства

11

12

наставак са стр. 11

БОГОСЛОВЉЕ

љубави живот постаје умртвљен и туробан, као да је офарбан у сиву боју. Дан се смењује за даном, један следи за другим, као прамени магле који се ковитлају по земљи, а душа говори: „То није оно што бих ја желела”. Човек можда не схвата шта жели, али ипак осећа у свом срцу да је то лажни живот. Он жели да побегне од њега. Неко свим силама тежи ка стицању новца, сматрајући да ће, када прикупи довољно средстава, за њега почети прави живот. Други траже заборав у раду. Може бити да он никоме није потребан, али погружавајући се у свој мрављи рад људи као да се искључују из овог живота. Трећи траже заборав у алкохолу и наркотицима, у рок-музици, у додиру с демонским светом, надајући се да ће се на тај начин удаљити од сивила своје свакодневице, заборавити своје духовно сиромаштво. Многи проводе живот у разврату, као да желе да дају анестезију сопственој савести, односно да је учине апсолутно безосећајном. И премда им разврат не пружа срећу, они траже исти заборав у овој прљавој мочвари, некакву насладу у скрнављењу себе самих. Ако се погледа човек који се препушта разврату, угледаћемо у њему не човека, већ демона, који на све начине покушава да оскрнави ону нерукотворену икону коју је Господ дао људском духу – честицу Свог сјаја, зрак Своје светлости. Чини се да је овај човек употребио све силе своје уобразиље како би се претворио у грумен смрдљивог блата. Грех у мистичкој равни представља спајање са сатаном. Грех је жеља да се човек уподоби стани, чак и ако то не схвата разумом. Грех је жеља да искуси осећање чета кроз пад у бездан. Посредством греха у човековој души се урезује лик демона, ствара се тајни савез између човека и палог анђела. И премда на почетку савест говори човеку да се предаје у руке свом убици, овај глас постаје све тиши и човек с некаквом злобом гуши чак и њен шапат. Он жели да је разапне својим грехом, како би што пре умукла заувек. Сатана му, као пријатељ, пружа руку и он се хвата за њу без размишљања. Међутим, демон не може да пружи човеку оно што сам не поседује: он нема мира, и грешник је увек немиран; сатана не осећа радост и грешник је увек погружен у некакав мрак. Његов живот пролази у сталном метежу – између кратке опијености и унутрашње ча-

Децембар 2009.

мотиње, које често покушава да сакрије иза глумљења веселости. Сатане је дух таме, и код грешника нема светлости у души: тама се одражава чак и у његовим очима и отиснута је као печат на његовом лицу; сатана је дух гордости, и човек је у свом палом стању горд и самољубив; сатана је човекоубица, и грешник се све време налази у стању раздражености, зло које је стекао лако се претвара у јарост и гнев. Сатана је већ осуђен на вечне муке, и живот грешника овде, на земљи, ако се завири у дубину његове душе, види се, није ништа друго до мучење; тако се мучи безумник који лиже сечиво бритве намазано медом, тако се мучи сужањ који у тамници ишчекује своју смрт. Грешник Бога, чак и ако верује у Њега, не осећа: грех га је лишио Божанске благодати, и он не може да воли Бога. У неким тренуцима обузима га предосећај вечне погибли, вечне самоће, вечне напуштености, али он најчешће опет тражи заборав у греху. За човека који је изгубио Бога земаљски живот постаје мучна трагикомедија, својеврсно предворје пакла. А шта рећи за оне које овај свет назива „пристојним људима”? У суштини, реч „пристојност” означава поштовање одређених закона. Ако

БОГОСЛОВЉЕ би макар само на неколико сати могло да се осветли, да се начини очигледним за све, оно што се дешава у души ових „пристојних људи”, кад би се могле показати, као на екрану, мисли, речи и представе који настају у њиховом срцу и пролазе кроз њихову свест, видели бисмо исте оне духовне звери и змије, исте оне хоботнице које су обавиле њихова срца. Пристојност људи без вере у Бога је исти онај леш, само обучен у другу одећу; ако у њиховом срцу нема вере и љубави, онда је и тамо живот пун лажи, грехова и унутрашњих разочарења. Међутим, зар је могуће да је живот бесциљан? Најбољи пагани нису могли да схвате зашто човек живи, као што не може да изађе из лавиринта онај ко у рукама нема нит – путовођу. Најдубљи и морално најосетљивији од њих – Сенека – сматрао је да је велика срећа за човека да живот заврши самоубиством. Највећи источњачки песник Омар Хајам писао је да нико од мудраца није нашао пут из ове мрачне ноћи. Само је Христос открио свету вечну

Децембар 2009.

Божанску светлост, указао пут ка преображају, уништио смрт Својим Васкрсењем. Само се за Хришћанина открила могућност да врато оно што је најстрашније изгубити – љубав према Богу и према људима. Само је Хришћанима дата Божанска сила за борбу са грехом и уједно љубав према људима. Само су Хришћанима дати права радост и спокој душе у мукама и невољама. Човек је створен као боголико биће, али је по сопственом хтењу, по сопственој вољи, он постао сличан демонима. Хришћанство је могућност повратка човеку образа и подобија Божијег. Међутим, овај повратак се достиже кроз борбу са сопственим страстима, са злом у самом себи, и зато је земаљски живот борба. Да би победио у рату, војник мора да буде спреман да умре, а Хришћанин мора сваког часа да умире за своје страсти и грех, за везаност за пролазни живот, да умире за привидан живот, како би добио живот истински, како би већ овде, у помрчини земље видео вечну светлост.

Зашто је људима тешко да воле? Није претерано сматрати да је највећа несрећа за људе и ову планету на којој они живе – каткад потпуна, каткад делимична неспособност једног великог броја људи да воле. Исто тако не изгледа ми нимало претерана мисао да се читаво човечанство и земља под њим одржавају пре свега захваљујући оним малобројним људима који су у стању да воле. Присећам се једне старе јеврејске легенде која каже да свет почива на тридесет шест праведника и да губитком само једног од њих патње света би постале тако тешке и сурове да би биле у стању да отрују и душу детета. Није ли се овај број праведника у свету већ почео да смањује?

Врло је вероватно да би многи људи били зачуђени када би чули да је само мали број људи заиста способан да воли. Проверавајући сами себе, упитали би се: зар нису пружили толико доказа своје љубави према родитељима, према својој деци, сиромашнијој родбини, зар нису давали прилоге унесрећенима, зар нису показали љубав према отаџбини онда када су је бранили? Открића савремене психологије и психопатологије о суштини људске природе и скривеним потенцијалима који из несвесне психе делују и у основи управљају људским поступцима у приличној су мери одрекла човеку улепшану представу коју је о себи створио

и за коју је веровао да је може трајно да одржи. Уосталом, довољно је поћи већ и од једноставног питања: откуд толико зла, несреће и неправде у свету када је већина људи уверена у исправност својих поступака, часност својих намера и искреност своје љубави?

13

14

наставак са стр. 13

Требало би, наравно, пре свега дефинисати појам љубави, што није једноставно. Избегавајући да одемо у крајност па да љубав подижемо на недоступан престо, „чисте, идеалне, платонске љубави”, или да љубав сведемо на лепши израз за задовољавање основних нагонских потреба, или само на „маскирану себичност”, биће довољно да се послужимо речима управо једног врсног психоаналитичара какав је био Ото Фенихел: „О љубави се може говорити тек кад размишљање о објекту достигне толики степен да је властито задовољење немогућно ако се и објект не задовољи.” Ако ове Фенихелове речи не схватимо дословно, онда смо на добром путу да стварно разумемо појам љубави. И тада нам љубав неће више изгледати као тренутак инспирације или случајна спонтаност изливања осећања, већ као задатак и труд. Не улазећи у сложено порекло наше потребе за љубављу, и то не само потребе да се прими љубав од других, већ и оне значајније, иако изведене и се-

БОГОСЛОВЉЕ кундарне, да се љубав другима пружи (и то без свесног или чешће несвесног очекивања да ће она бити узвраћена или било на који начин и када „наплаћена”), желимо овде да изнесемо најчешће разлоге због чега људи нису у стању да воле, или, као што смо то у наслову истакли, тешко могу да воле. Тешкоћама вољења прилазимо искључиво као дијагностичари и сагледавамо их само са психолошких позиција, свесно се ограђујући да будемо и терапеути, или да овај проблем осмотримо и са неких других, сигурно значајних и оправданих становишта.

1) Не знам да ли је иједан човек у стању да воли ако није био вољен. Или – на други начин речено – колико смо и с каквом снагом у детињству били вољени, толико ћемо бити у стању да волимо и ми друге. Родитељи који нису желели дете или су га желели, али одма х после рођења, било из кога трагичног разлога који је могао доћи споља или из самих родитеља, ово дете нису стварно прихватили нити

Фебруар 2009.

га заволели, стварају, често и без своје воље, услове патолошког развоја детета. Мада се с правом истиче да је за правилан психички раст детета неопходна љубав оба родитеља, има доста примера у животу који показују да је каткад и љубав само једног родитеља (под условом се избегне претеран, па и болесни вид љубави према детету) довољна да дете не лиши шансе у будућности да и само некога заволи.

2) Људима је тешко да воле, јер су љубав од родитеља доживели помешану са мржњом, грубошћу и суровошћу. Треба најпре рашчистити са илузијама да постоји неки човек (значи и родитељ) који би био у стању да гаји према било коме чисту љубав, и то у неком замишљеном, непрекинутом току. Човек је у дубини свога бића амбивалентан, склон да воли и мрзи једну исту особу или ствар. Није било мало примера у животу, нарочито у односима родитељ-деца или у љубавним односима, да се нека „велика љубав” претвори у дивљу мржњу, али и обратно, мада ређе, да је мржња преточена у љубав. Управо због ове превртљивости људске природе, која долази од иманентне присутности „доброг” и „злог” у човеку (коју је хришћанска култура Запада јаче доживела и истакла од оне азијске на Истоку), дете рано доживи, готово бих рекао на архетипски начин, овај дуализам и рано стекне велику несигурност с обзиром на однос према љубави. Узмимо само као пример, нимало редак, да дете у току само једног дана доживи наглу промену расположења једног од родитеља (а оно доживљава афекте својих родитеља нарочито јако), код којих се љубав и мржња мењају брзином про-

БОГОСЛОВЉЕ

мена пролећног неба, онда му не остаје друго него да пошто је преко страха доживело ову смену, или себе даље развија реактивно се идентификујући са родитељима (дакле, развија се не аутономно, већ хетерономно), постајући постепено као родитељи, или постаје неповерљиво према сваком испољавању љубави, било да она долази из околине или као импулс из сопствене душе.

3) „Љуби ближњег свога као самог себе” – каже стара мудрост. Један од врло значајних разлога зашто људи не воле или тешко заволе другог је у томе што не воле сами себе. Већ смо раније писали о распрострањеној заблуди да људи у највећем броју воле себе. Истина је обрнута. Познати француски писац Монтерлан с правом је писао: „Убеђен сам да је највећи непријатељ чове-

ков у њему самом”. Зашто је то тако? Заиста, када се боље загледамо у људе из наше околине, запазићемо да многи не воле себе свесно, још чешће несвесно. Разлози за овакво дубоко одбијање прихватања себе многобројни су. Да поменемо само неке: разочарање које су једном приредили својим родитељима рушећи им слику коју су ови измислили о својој деци, деловало је депресивно пре свега на њих саме; доживљено разочарање у идеализирану слику, физичку или психичку, коју су о себи људи створили, а која никако није у стању да се уклопи у реалност. Људи, другим речима, не воле себе зато што су се у животу показали онаквим какве себе нису замислили, или како их други нису замислили. Највећи број људи, затим, воли себе нарцисоидно. Ако

Децембар 2009.

је волети себе нарцисоидно, каткад, довољно неком новом Нарцису, оваква љубав се показује као велика препрека и њему самом за односе са другим људима, посебно у односима других људи према њему. Познато нам је да овакав тип људи тешко може да заволи зато што су имали родитеље који су им поклањали претерано много пажње; зато што су доживели страх, реалан или умишљен, да их родитељи нису довољно волели или зато што су и сами имали нарцистичке родитеље. Исход у свим случајевима исти је: појачана љубав према себи. Себичност оваквих људи последица је недовољне индивидуације, немања прилике да се постане индивидуа. Треба овом приликом напоменути да у току „индивидуационог процеса” постоји једна фаза када је себичност нормална појава, јер је појачано бављење собом и

15

16

наставак са стр. 15

појачана наклоност према себи израз борбе за самосталност и независност, борба за своје Ја. Нажалост, ова фаза код многих траје читав живот.

4) Вештачки одељујући еротику од сексуалитета, због погрешне или претеране идентификације у детињству, најчешће са родитељима супротног пола, одрасли човек је у еротичносексуалном расцепу, па или „воли” партнера, при чему је у интимним односима импотентан, односно фригидан, или „не воли” партнера, при чему је са њим сексуално успешан. Није тешко у оваквом расцепу

БОГОСЛОВЉЕ препознати трагове неразрешеног Едиповог комплекса. Као што смо већ нагласили, све поменуте и многе непоменуте варијације теме „не моћи волети” имају корен у грешкама васпитања у раном детињству. Морамо признати да нам се чини као да се неке од ових грешака, које су изгледа неизбежне, „лепе” за поједине црте људског карактера у којима има нешто од „примордијалне природе”, нечега што је урођено. На срећу, све психолошке и психопатолошке шеме, па и ова изложена, живот често демантује и превазилази, иако се један добар

Децембар 2009.

део човечанства влада по њима. Довољно је, ипак, знати да се љубав, као и све што је скупоцено и крхко у нама, мора неговати и гајити. Природној тежњи према љубави потребни су повољни услови за развој. Јер волети другог човека значи и разумети га, а свакако и – опраштати му. Није, додуше, лако волети човека онаквог какав јесте, али само ако будемо у стању да га не само прихватимо већ и да га заволимо управо онаквог какав јесте, подстаћи ћемо га да постане онакав какав може да буде. Владета Јеротић

Никодим Милаш као епископ далматинско-истријски (1890–1911. г.) Када је 1890. године умро задарски епискип Стефан Кнежевић, поставило се питање избора новог епископа. Велика већина свештенства, како нижег тако и вишег, а и многи угледни световњаци указивали су на Милаша. За Милаша се посебно залагао епископ бококоторски, Герасим Петрановић. Међутим, било је много и оних који су се јавно противили Милашевом избору. Најгласнији међу њима били су Сава Бјелановић и његови сарадници. Они су јавно иступали, често преко Српског листа, апелујући на цара и аустријску власт да не именују Милаша за новог епископа. У Српском гласу С. Бјелановић је написао уводни текст са насловом Именовање владике: „Ми ћемо данас казати своје, заиста мјеродавно мнијење, колико се православног народа у Далмацији тиче, и у то име одговорити, да смо именовању архимандрита Милаша противни, то ради све прошлости, која је мати садашњости стога баба будућности, и ради овог новог разлога, ради наваличног истицања у органу хрватском... Јер нама није само то познато, како прваци хрватске странке знаду врло вјешто служити се оваквом приликом, кад се тиче каква именовања, него ми знамо и толике историје о

реверсалима.” Поред неслагања са Милашевим именовањем, поменути су сумњали и у његову оданост православној вери помињући „реверсале”. Наиме, епископ би се морао тобоже

БОГОСЛОВЉЕ одрећи свог епископства ако не би радио у сагласности с римском пропагандом. Најозбиљнији кандидат, поред Милаша, био је архимандрит Доситеј Јовић који је потајно очекивао да ће баш он бити именован за избор новог епископа. Против оваквог избора био је и намеснички потпредседник Алфонс Павић, папински кавалијер и велики мрзитељ православне вере. Милашеви противници позивали су се на Милашева дела Кирил и Методије и истина православља и Римска пропаганда у којима је Милаш осуђивао римокатоличку акцију против православне цркве. Поводом оваквих противљења у извештајима, бечка власт је тражила мишљење о Милашу од бококоторског еп. Герасима Петрановића, који је Бечу послао поменуте књиге, али је и Милаша подржао за новог далматинског епископа. Чак је и бивши намесник далматински барон Гаврил Родић препоручио Бечу Милаша за новог епископа и о томе је писмено обавестио далматинског намесника Карла Блажевића, који је лично питао Милаша да ли жели да се прихвати епископске столице у Далмацији. Захваљујући залагању председника далматинског сабора, кнеза Ђорђа Војновића, на упражњено место је цар 10. јула 1890. именовао Никодима Милаша за епископа даламатинског. Након његовог именовања многи тадашњи гласноговорници који су му се противили више нису дизали свој глас против њега. У недељу 16. септембра 1890. године посвећен је свечано у грчкој цркви у Бечу др Никодим Милаш за епископа далматинског. При посвећењу суделовали су митрополит буковински др Силвестар Морар-Андрејевић и еп. бококоторски др Герасим Петрановић. Свечана Литургија служена је на три језика: грчком, латинском и словенском. Сам чин посвећења обављен је на словенском језику, такође је певао и мешовити грчки хор. За време посвећења, црква је била испуњена Србима из Беча, али и Србима изван Србије. Међу гостима са стране био је из Србије уредник Хришћанског весника, прота А. Илић, кога је на ову свечаност нарочито позвао нови епископ др Милаш, а од стране царске

Децембар 2009.

владе присустовали су два нарочита изасланика. После примања епископског жезла од митрополита Силвестра, новоизабрани епископ Милаш одржао је беседу којом су сви присутни били очарани. После овакве свечане Литургије одржан је ручак у част новог епископа далматинског, којем су присустовали оба царска изасланика, православно свештанство из Беча и више познатијих Срба. Поред многих говора и здравица, који су одржани на овој свечаној пригоди, остала је запамћена беседа еп. Герасима Петрановића, који је са својим личним врлинама и родољубљем био познат у целом српском народу. Свештеници, пријатељи и поштоваоци др Милаша и његовог књижевног рада поздравили су га тог дана из свих српских крајева. Целога дана стизале су новом епископу телеграми поздрава. Нови епископ др Милаш отпутовао је у своју резиденцију у Задар 19. септембра, где је свечано устоличен у својој епархији. Још пре именовања за епископа Милаш је добро знао какав га тежак рад и многа искушења чекају у Далматинској епархији: „Али у самој ствари та је црква у Аустрији само толерирана. Да епископ може одбранити своју цркву од иновјераца и заштити права слободе, која су јој законом зајамчена, он мора све могуће обзире да има, како не би изазвао против себе Владу и изложио своју цркву разним шиканеријама. Није лак посао владици у Далмацији и са такозваном православном интелигенцијом.” Никодим Милаш даље наставља да у ту интелигенцију „спадају сви они у северној Далмацији који не носе црвенкапу него француски шешир. Између таквих људи најмањи број састављају људи са академским образовањем, а превелику већину људи са образовањем средњег сталежа, између којих мало је, који знају по правилима граматике написати једно писмо. Ови људи у далматинској епархији ведре и облаче, и све мора да буде у епархији онако, како их њихов ограничени ум учи. Немају пред ким да покажу како и они нешто значе у друштву наставак на стр. 20

17

18

Нерадни мрав Једном давно живео је срећан и вредан мрав који је сваки дан долазио рано ујутро први на посао. Цео радни дан био је весео и одличне воље и док је радио певушио је веселе песмице. Био је срећан док је радио и његови резултати су били одлични. Но, радио је без усмерења, јер уопште није имао надређеног шефа. Зато је господин стршљен, директор фирме, одлучио да таква ситуација не може да потраје и запослио је бубамару која је имала велико искуство са управљањем. Прва брига бубамаре била је да организује праћење долазака и одлазака мрава на посао са посла. Успоставила је у ту сврху и систем пријемних и одлазних докумената. Због повећаног обима посла око папира су морали запослити секретарицу која би припремала папире и извештаје. Паук, којег су за ту функцију запослили, је одмах успоставио систем архивирања и постао је одговоран и за преузимање телефонских позива. У међувремену је срећни и вредни мрав само радио, радио и радио. Директор стршљен је био одушевљен са извештајима које је добијао од бубамаре и ускоро је почео да захтева упоредне студије са графиконима, показатељима и анализама трендова развоја. Због повећаног обима посла било је нужно запослити хрчка који би био директна помоћ директору и купили су му одмах нов рачунар са стампачем. Веома брзо је срећни и вредни мрав почео да се жали на сву ту папирну војску са којом је морао по новом да се бори. Директор је одмах видео да је потребно најхитрије реаговати. Креирао је ново радно место шефа службе који би надзирао срећног и вредног мрава. На ново радно место је запослио цврчка који је одмах по свом доласку заменио целокупни намештај у својој канцеларији и на захтев добио ергономски обликовану столицу и нов рачунар са равним LCD екраном.

Пошто је број рачунара нарастао морао се купити и инсталирати и мрежни сервер. Нови шеф службе је схватио да хитно треба помоћника (који је узгред био његов помоћник и у претходној фирми) за припремање стратешког нацрта управљања и прорачуна службе. У позадини целе приче мрав је постајао све мање срећан и све мање продуктиван.

Ми много волимо да имамо, али не ум Ништа што имамо не може нас учинит учинити несрећним оно што немамо.

19

Шеф цврчак је одушевљено закључио да мора наручити студију о социјалном расположењу и задовољству запослених у фирми. Када је директор стршљен погледао цифре и на основу њих схватио да фирма, у којој је радио срећни и вредни мрав, није више тако рентабилна као пре, дубоко се замислио. Унајмио је најелитнијег саветодавца, госпођу сову којој је рекао да изврши потпуну дијагностику фирме и да предложи решења за побољшање рентабилности на начин да фирма послује као пре. Госпођа сова је по тромесечном детаљном анализирању односа у фирми директору предала следећи известај: „У фирми је превише запослених!” Директор стршљен је прихватио стучну анализу и одмах отпустио мрава. С. Лазаревић

мемо да живимо од онога што имамо. ти толико срећним колико нас може Душан Радовић (1922-1984)

Ој, Карину моје родно мјесто Ја на тебе сада мислим често. Мене жеља завичајна мине Гдје сте моја браћо преко Дрине. Кад се сјетим мене туга хвата Напустише своје дворе моја четири брата. Шта уради та хрватска хајка Напусти ми кућу моја стара мајка. Ту су биле моје сестре двије На огњишту моме нико се не грије. Остадоше наше лепе куће Сад у њима расте неко пруће. Из бистерне ми смо воду пили Остадоше наши двори мили. Оста трактор и још двије фрезе Да се тамо вратим ништа нема теже. Наше стадо ту је дуго пасло Сад у жбуње све је то зарасло. Ту осташе наше родне њиве Да се вратим немам живјет с киме. Кад од куће отворим прозоре Као прво погледа море чисто било плаве боје Ја напусти родно село моје. Имао сам тамо добро друштво Село моје остало је пусто. Сретко Лакић

20

наставак са стр. 17

БОГОСЛОВЉЕ

и да се и њихов мора чути, јер пред државним властима знаду само увијек бити најпонизније слуге, него гледају како ће своје значење показати пред црквеном власти, која не располаже жандармима, и та им је власт свагда на устима као и свака наредба њезина. Не испаде ли све онако, како они желе, тад се обраћају жалбама, тужбама и молбама на политичку власт, да им она помогне; а у том готово увијек успевају. Ови и овакви људи принудили су далматинске епископе Рајачића, Станковића и Мутибарића да бјеже из Далмације у друге епархије. Ти и такви људи три пута су дигли буну на епископа Кнежевића, да би га приморали да напусти епархију; а ако нису у томе успели, узрок је, што је влада бранила тог епископа. Остали између српске интелигенције са академским образовањем држе се већином на страни, и остављају епископу и црквеној власти, да се брине о црквеним стварима. Ако поједини између таквих стане у противности са епископом и са црквеном власти, то бива или из каквих узрока личног карактера, али се лично неће никада толико понизити да пуза пред политичком влашћу и да мољака ту власт за помоћ противу епископа, нити ће се икад упустити у демагошке нападе, као што је то чинила полуобразована такозвана српска интелигенција, која је у новинама и у разним лецима јавно му 1868 год. довикивала ‘Доље недостојни!’. Али најтеже је Далматинском епискиопу са Владом, ако хоће да буде прави православни епископ и чувар своје вере и цркве. У Аустрији од 1868. год. влада закон, да Православна Црква ужива једнака права као и све остале признате у држави конфесије.” Далматинско-истријска епархија је у себе укључивала данашњу Далмацију, Истру, данашњу Словенију. У епархији је било три манастира: Крка, Крупа и Драговић, пет протопрезвитерата: Задарски, Скрадински, Кнински, Шибенски и Имотски, укупно 55 парохија, три капеланије, 48 презвитера, 25 јеромонаха, 1 ђакон световни и 1 јерођакон. Број православних верника био је преко 80.000, са преко 10.000 домова. По попису из 1907. године било је 11.737 домова и 85.107 душа, било је 32 закладе којим управља или надзире средишња епархијска власт. Активно је радила и Богословија у Задру, која је отворена још за време цара Наполеона. У црквеним одликовањима Милаш је био дарежљив (у својој епархији, по обичају у Русији, имао је два митроносна архимандрита: Доситеја Јовића, потоњег епископа бококоторског

Децембар 2009.

и Јеротеја Ковачевића, старешину манастира Крупе). Црквама у својој епархији често је даривао одећу, крстове и томе слично. Такође је по могућству даривао сиротињу. Његов је редован обичај био да о Божићу и Васкрсу подари општини Задар извесну суму, с тим да се иста о овим великим празницима подели као помоћ сиротињи, без обзира на веру и народност. Своје прве године епископства Милаш је посветио канонским посетама свим парохијама, цркавама и манастирима у својој Далматинској епархији. У његово време у Далматинској епархији владала је нетрпељивост између световног свештенства и калуђерства. Разлог тој нетрпељивости био је што су монаси били у повлашћеном положају у односу на свештенство. Није био редак случај да калуђери и поред скромног образовања заузимају најбоље парохије и места у Далматинској епархији. Поред тога, дешавало се чак да неки калуђери држе и слушкиње у свом дому. Сваки игуман или протосинђел сматрао је себе вишим у односу на свештенство, што се директнио противи канонима православне цркве. Пошто је увидео овакво тешко стање, еп. Милаш је објавио један чланак Агапете, у којем је на канонски начин доказивао да они који су у чину, а нису жењени, немају право држати код себе неудате жене. Одредио је да калуђери не могу остати на парохијама, осим у случају кад нема довољно свештенства. Ове одлуке се калуђерима нису допале, као ни декрет о премештању калуђера са парохија у манастире. Световно свештенство му је због оваквих одлука било веома захвално, поздрављајући га сваке године са својих зборова. О празнику Св. Саве 1891. године, еп. Милаш је на прослави у српској конфесионалној школи предложио Српкињама које су биле присутне да оснују друштво за помагање сиромашне српске деце оделом, књигама и другим потребним стварима. Друштво је одмах било основано и почело је деловати. Исте године еп. Милаш је био у канонској посети својој епархији, али је пре тога сакупио доста података о парохијама, како би ова посета била што делотворнија. О Васкрсу 1891. године Милаш је објавио посланицу клиру и народу. У њој је нагласио да се православни морају чувати, нарочито од оних иновераца који би лукавим средствима хтели да их отргну од своје вере и који, да би заварали православне, казују да рад њихов одо-

БОГОСЛОВЉЕ бравају и многи православни, па чак, тобоже, и српски патријарх. Када је ова посланица угледала светлост дана, о њој је писала сва штампа. Наравно, писање је било опречно, једни су посланицу хвалили, други критиковали. Део текста ове посланице био је погрешно протумачен од стране патријарха Георгија Бранковића, који је био споменут у посланици, те се нашао увређен. Овакав неспоразум искористио је прота Јован Вучковић из Сремских Карловаца, тако да је у Српском Сиону напао Милаша. Овај неспоразум био је изглађен тек 1901. године, када је патријарх Г. Бранковић објаснио Милашу да он није одобрио штампање тог чланка у Српском Сиону. Наредне године еп. Милаш је такође био посвећен обиласку своје епархије. Приметио је многе горуће проблеме као што су: запуштање проповедања, занемарено катихизирање деце, а у многим далматинским селима није било ни основних школа. У неким селима чак је и била распрострањена крива клетва, тако да су се сељани криво клели, од чега су проистицала многа зла. Када се упознао са овим горућим проблемима, еп. Милаш издао је окружницу да свештеници са олтара обавезно проповедају против криве клетве. Позвао је свештенство да у селима заведу помоћне школе, у којима би учили децу и зато би примали одређену новчану помоћ. У матицама рођених и крштених увидео је велик број невенчаних бракова, није био задоваљан ни начином како су свештеници водили остале црквене књиге, јер их је у то време свако на свој начин водио. Уз помоћ конзисторије, донео је одлуке које су давале упутства како да све-

Децембар 2009.

штеници воде црквену администрацију. Издао је наредбу да се у свакој парохији има водити црквени летопис, јер се догађало да поједини свештеници не знају ни када је саграђена црква у којој служе и слично. Забранио је да се на сахранама носе вештачки венци, јер је то био пагански обичај. Наредио је да при свакој парохији буде парохијска библиотека, и да мора бити заведен каталог. Војин Калинић

ПЕТАР КОЧИЋ 1877 - 1916

Српска књижевност је на почетку XX вијека на новим путевима, али је и српски народ у цјелини пред страшним искушењима која тек долазе. Године 1908. избија анексиона криза, и Београд је на ногама због Босне и Херцеговине која је анектирана. Само што је гњев утихнуо, избија Први

балкански рат 1912, Србија се коначно обрачунава с Турском и ослобађа Санџак, Косово и Метохију и вардарску Македонију. Бугарска, незадовољна подјелом Македоније, напада Србију. То је Други балкански рат, познат и као рат на Брегалници. Бугарска губи рат и неке дијелове Македоније. Аустрија

не може поднијети да се Србија шири и јача на Балкану па већ 1912. ствара Албанију да спријечи Србију да изиђе на Јадран и једва чека прилику за рат против Србије. Атентат у Сарајеву 1914. на Франца Фердинанда Аустрија узима као повод да објави рат Србији.

21

22

наставак са стр. 21

Гдје је Петар Кочић и шта ради у том времену? Рођен је 29. јула 1877. у Стричићима код Бање Луке, у свештеничкој породици. Основну школу полази од своје десете године у манастиру Гомјеници, важном културном центру бањалучке области Змијања, гдје му је отац, пошто је обудовио, постао калуђер Герасим. Ипак, Кочић школу завршава у Бањој Луци као редован ђак. Године 1891. уписује се у сарајевску гимназију, једину средњу школу у Босни и Херцеговини, али је 1895. искључен из гимназије и протјеран у родно мјесто. Затим илегално прелази у Београд и завршава гимназију с матуром 1899. Потом долази у Беч гдје студира славистику и учествује у протестима српске омладине против окупације Босне и Херцеговине. За вријеме студија, објављује прве двије књиге приповједака под заједничким насловом С планине и испод планине. Завршивши студије, ступа 1905. у српску државну службу. Крајем јануара постављен је за наставника српске гимназије у Скопљу, да би већ у октобру био премјештен у Битољ због сукоба са српским званичним представницима у Македонији. Крајем новембра напушта српску државну службу и враћа се у Сарајево, гдје сарађује у листу «Српска ријеч». Убрзо, 1906, постаје секретар Српског културног друштва «Просвјета». Све упорније се бори против аустријске власти у Босни и то треба схватити као стварни почетак Кочићевог политичког рада. Пошто је по други пут полицијски протјеран из Сарајева, настањује се у Бањој Луци и сад је ту у својој Крајини, у којој ће се политички борити свим легалним средствима.

БОГОСЛОВЉЕ Године 1907. оснива политички покрет Срба у Босни и Херцеговини и ради тога покреће и издаје лист «Отаџбина». Од октобра до децембра 1907, Кочић је затворен због својих чланака у «Отаџбини» у којима је бранио интересе сељаштва и тако учвршћивао свој сељачки покрет, јер Аустрија није, као што је била дужна, ријешила аграрно питање у Босни. На аграрном проблему Кочић је темељио своју политичку борбу па му је стога растао углед у народу. Пошто се припремала анексија Босне и Херцеговине, властима је било потребно да неке политички активне Србе прикаже као велеиздајнике, а у првом реду Кочића. Због тога он цијелу 1908. годину проводи у затворима у Бањој Луци и Тузли. Истовремено, у прољеће 1908. власти у Хрватској хапсе педесет и три Србина и у Загребу организују познати велеиздајнички процес. Првооптужени су били браћа Адам и Валеријан Прибићевић. Због жестоког отпора демократске јавности у Хрватској, а у првом реду Срба и младог Вељка Петровића, који је писао оштре чланке против процеса у загребачком «Србобрану», 1910. донета је аболиција. Српски народ у Босни и Херцеговини и српски народ у Хрватској, Словенији и Далмацији има у основи исту политичку судбину. Економски положај босанског сељаштва био је тежи због кметског односа, али их је повезивала борба против аустријске и мађарске власти. Борбу против окупације предузимали су Срби у Далмацији као свој задатак у корист цијелога српства, што се јасно види из архивске грађе Владимира Деснице.

Децембар 2009.

На проблему окупације Босне и Херцеговине распала се Народна странка у Далмацији, која је била заједничка српска и хрватска, али пошто су Хрвати подржали аустријску окупацију Босне и Херцеговине, Срби су иступили из Народне странке и основали Српску странку на Приморју 1880. године. Тако је политика схваћена и дефинисана као национална и Срби с обје стране Саве и Уне постају модеран политички и национално јединствен народ. У том крупном процесу око анексионе кризе, Кочић има истакнуту улогу. Године 1909. он се опоравља од тамновања у Стричићима и под утицајем Јована Цвијића скупља грађу за антропогеографска истраживања Змијања. Већ 1910. објављује у Загребу књигу прозе Јауци са Змијања. Исте године покреће у Бањој Луци часопис «Развитак» и у њему почиње да објављује Суданију. Маја мјесеца 1910. изабран је за посланика бањалучког среза у првом босанском Сабору, а већ 1911. поново покреће «Отаџбину», али овог пута у Сарајеву. Нажалост, већ 1912. због болести прекида политички и књижевни рад. Девизу укупног свог рада сажео је у мото Јазавца пред судом, који гласи: «Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас». Године 1914. прелази у Београд ради лијечења, а 27. августа 1916. умире, у тридесет и деветој години. Кад се говори о Кочићу мора се стално имати у виду његово књижевно и политичко дјело. Енциклопедија Југославије, књ.

II, Загреб, 1956, стр. 52 – 54, каже да се «сељачки покрет Петра

БОГОСЛОВЉЕ

Кочића (окупио) око Отаџбине. Не може се разматрати сељачко питање и аграрни покрет без Петра Кочића, јер је он био предводник тога покрета. У саборским говорима он стално истиче сељачки проблем и сматра да је најважније привредно политичко питање однос између кметова и ага. Веселин Маслеша износи податак да је највећи број кметова у Босни и Херцеговини био православне вјере, 73,92%. Скоро све спахије били су муслимани, 91,15%. Подаци се односе на вријеме двадесет година послије окупације. Из свега тога је јасно да је главни проблем босанског друштва аграрно питање. Кочић је по инстинкту правог борца ударио у центар проблема. Тематика многих Кочићевих приповједака, затим сатирични акценти у њима, па алузије на разне социјалне појаве и понашање ликова могу се лакше разумјети ако се има у виду то што је малоприје речено. Кад Давид Штрбац каже

за њиву да није ни царска, ни спахијска ни Давидова, онда је то прави одговор на питање: који је главни проблем Босне и Херцеговине послије окупације. Из свега што је Кочић радио, избија силна жеља за српским народним јединством: јединство народа, јединство историје, јединство језика, јединство културе. То се више пута показало као исправно становиште у овом вијеку, и као крупно питање такође. На том питању темељило се стварање двију Југославија, али оно није било ријешено. Петар Кочић је објавио четири збирке приповједака, три под истим насловом С планине и испод планине (Сремски Карловци 1902, Загреб 1904. и Београд 1907), а четврта књига Јауци са Змијања излази у Српској штампарији у Загребу, 1910. Поред ове четири књиге Кочић има и других приповједака, а политички чланци и говори објављивани су у новинама.

Децембар 2009.

Своје главне приповијетке Кочић је написао у студентским годинама у Бечу. То је у неку руку чудо да тако млад човјек досегне зрелост увида у живот. Књижевни израз му је на висини најбоље приповијетке с почетка вијека кад се реалистички стилски поступак богатио новим елементима, новим освјетљењима. У неким случајевима реализам је напуштен и дата је антимиметичка слика. Кочићеви ликови: Давид Штрбац, Симеун Ђак, мрачајски прото и Мргуд, остају у читаочевој свијести као конкретни и живи, и представљају неке од типова људи из нашег народа. Јован Дучић је замјерао Кочићу описивање неког факта у неком селу, што може да има у неку руку дословно значење, док оно важније остаје по страни, индивидуална душа у том селу. Исидора Секулић, напротив, истиче да је Симеун Ђак лик из нашег шаљивог епа, што критика није довољно признала Кочићу. Иво Андрић је сматрао да је Кочићев свијет превише узак, да је сав у Змијању, али није налазио да су ликови само регионални. Дучић се бојао истинитости факата на дословном плану које Кочић износи. Он би више волио индивидуалну душу која ће остати као споменик за потомство када споменути факти не буду ништа значили. Тај Дучићев став одговара ономе ставу који је изнио Андре Малро на Харковском конгресу писаца 1930. кад је рекао: «Култура – то је свијест о психолошком!» То је у складу с општим ставовима у естетици да се социјалне чињенице мијењају, да су подложне старењу и осипању, али да психолошка истина може да добива нове нијансе, а њена главна начела живе тако рећи од памти-

23

24

наставак са стр. 23

вијека – она је стварност коју писци на разне начине износе на видјело дана – и она никада не умире, живи увијек у новим нараштајима. Јачи је човјек у себи, у свом елементарном осјећању, у својој манији него у некој промјенљивој идеји. Дучићева примједба од великог је принципијелног значаја, али не можемо сматрати да је истинита за цијелога Кочића, иначе не бисмо могли читати приповијетке о мрачајском проти, о Симеуну Ђаку, о Давиду Штрпцу и о Мргуду. Оно вјечно питање у естетици: да ли писци приказују стварност каква она јест за свачије око, или дају само смисао, да ли приказују ликове са живих модела онаквих какве видимо у стварности, или обликују ликове њима само сличне, остаје отворено. Кочић види живе моделе те их описује, не додуше дословно, али тако да они могу бити ликови општег важења, могу бити српски и балкански типови. То је уочила Исидора Секулић кад је рекла: «Прото и Симеун два су лика нашег народа: мрачни лик паћеника, који је срце своје надживео, и мамурни лик народољупца, народног разметљивца и лажљивца са живим и топлим срцем». Говорећи о недостацима Кочићеве приповијетке, Дучић истиче губљење фабуле као ману и у вези с тим каже да Кочић није прави приповједач већ да је више сликар. То слабљење или чак укидање фабуле није недостатак у прози XX вијека, већ је то нова чињеница у структури приче коју теорија означује као дефабуларизацију. Овдје се код Кочића ради чак о другој дефабуларизацији. Прва се збила у реализму, а Кочић структуром своје приповијетке и стилским средствима није

БОГОСЛОВЉЕ реалист него модернист што подразумијева импресионист, симболист. Сама социјална тематика, која је код Кочића честа, није доказ да је он реалист по стилу, него само по теми. Таквих примјера има много у свијету. Приче Кроз маглу, Кроз свијетлост, Кроз мећаву модерне су приче са импресионистичким детаљима и са детаљима симболизма, кад «Нешто Непознато» у једном примјеру стоји изнад човјека и влада његовим срцем и његовом судбином. У причи Кроз мећаву каже се: «И једног кобног дана – добро се сјећа – ненадано се дигоше планински вјетрови, погнаше и завитлаше млаку прашину у ковитлац, расипљући је по торовима, стајама и њивама његовим. Тих дана обноћје у торовима блечала марва, торске су љесе болно, као да цвиле, шкрипјеле, чобани су снивали немиле и чудесне снове, а пси су некако тужно, претужно урликали и завијали као гладни курјаци усред зиме на планини». Приповједач каже нешто што бисмо морали означити као метафизичку мотивацију, дешава се нешто што нема објашњења, «Нешто Непознато» поморило је људе и стоку. Модернистичко

Децембар 2009.

дјело подноси такву мотивацију, реалистичко не може да поднесе, јер се ослања на физичке пропорције. Ако се, с друге стране, погледа како се приповиједају приче о Симеуну Ђаку, примијетићемо три улоге приповједача: главни приповједач обавезно је ту, он све види, Симеун Ђак који прича оно што сам измисли и онај трећи који се јавља «иза каце», а кога нисмо видјели, као што видимо Симеуна. Он је потпуно анониман али истинити свједок Симеунових причања на која повремено ставља примједбе. Сличан је случај у причи Мрачајски прото, гдје има више приповједача, поред главног, укључујући и самог проту. Та сложеност приповједања није дар фолклорног умијећа већ једног модерног полифоног прозног говора, јер је проза у основи дијалошка, и јер у говору једног лика можемо препознати два гласа или више њих. Петар Кочић је резултатима свог књижевног рада и циљевима своје политичке борбе којом је трасирао пут даље борбе за јединство народа, његовог језика и културе, био и остао један од најзначајнијих људи у Станко Кораћ српском народу.

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2009.

МОЦАРТ

Ако трагате за књигом која треба да буде живот Моцарта човека, нећете је такву наћи. Што нађете, нити је биографија, нити историја, нити роман. Моцарт као да није имао живота. Не само зато што је умро у 36-ој години, него што су подаци из његова породичног и личног живота сви некако без штофа за даљи животни ток. Нема штофа, нема теста за густ овоземаљски живот. Ево неколико података који ће то доказати, доказати да је Моцарт тек једном ногом стао у неку животну ситуацију, а већ другом изашао из ње. Детенце од пет година почиње да се игра, и одједаред оставља игру и трчи да одсвира неку своју малу музичку идеју. Дете од шест година милује оца, музичара, кога обожава, и говори му: «Кад остариш, знаш, ја ћу те чувати, поклопити те стакленим звоном као бакалин сир, да не пада на тебе прашина», и скида се одједаред то дете оцу с крила, трчи да запакује свој мали фракчић и перику, јер те вечери путује на уметничку турнеју, бестрага по свету. Иду године, Моцарт их има дванаест, већ је стари композитор, виртуоз на неколико инструмената, проналазач новог чекићног система за спинет. По онда, тај дечко, човек, шта ли је, постаје концертмајстор, и са четрнаест година компонује већ и Мису. Па опет јури у свет, наравно, са гардедамом, мамицом својом. У Паризу, мамица га остави, то јест, легне у гроб, а уметник плаче, оставља све концерте, и бежи оцу. Носећи једном у неки град своје композиције, успут се заљуби, и реши да се жени. Татица напише придику о женидбама пре времена, младожења ишмркне неколико ма-

рамица суза, и опет потоне у музику, једини штоф свога живота. Између свега тога, зову га, и оћушкују, плаћају и закидају, разни великаши и владари, час музикални, час супротно од тог. Један гроф Естерхази који свира, па један који не свира. Цар Јосиф II, који има баритон; па цар Леополд који уопште нема уши. Из једног таквог музичког облака Моцарт скочи у женидбу. Госпођица Констанца је дивно певала. Али после, показало се да госпођа Моцарт нема појма о раду и реду у кући. А господин Моцарт све је више заљбљен у своју жену, ваљда зато што је непрестано гледа кроз музичке облаке. Његова камерна музика у то доба таква је, да је већ осигурала долазак Бетовена. Његова позоришна музика таква и толика, да је све спремљено за дело Вебера и Вагнера. Истина, и Фигарова женидба и Дон Жуан су пропали у Бечу на сцени, и сиротиња Моцартова је сад она права, без великашких бакшиша, али Моцарт, лак као пена, сналази се, даје приватне часове, свира у квартету, пуна му душа и глава симфонија; и већ је готова и романтична опера Чаробна фрула с којом ће доћи велики триумф и стотине представа – живот би се дакле поправио, али Моцарт, како је увек био у животу само с једном ногом, Моцарт умире 5-ог децембра 1791-ве године. Каже се, сахрањен је у општу јаму бечког гробља. Али се то не зна сигурно. У Залцбургу, у Моцартеуму, има гравира погреба Моцартова: сиротињска кола, кљусе, само пас за колима. Не верујте у то: ни пас није ишао. Била је ужасна зима те године, а Моцарт није спремао себи парадан погреб. Увек је компоновао, увек био одсутан из овог живота, па тако умро, тако и сахрањен. Место живота, ево једна јасна рачунска таблица музике Моцартове: близу хиљаду опуса, дакле близу хиљаду нумера из његова музичког живота, на свега двадесетак нумера из његова човечанског живота. Једну од тих нумера човечанског живота чини Моцартова преписка. То је хрпа површних, шаљивих, брбљивих, па и луцкастих импровизација, већином сестри управљених. Импровизације некога који некуда даље жури, нешто друго смишља, и на поласку је умиљат, разговоран, пун вицева, али жури, збогом, музика га зове. И зато, ако

25

26

наставак са стр. 25

БОГОСЛОВЉЕ

хоћете да знате ко је био Моцарт, не тражите биографију, не читајте преписку, него прочитајте, рецимо, дело Шест Моцартових квартета, посвећених Хајдну. Не распитујте о Констанци, јер она није чинила Моцартову музику. Немојте мислити да сте нешто сазнали, ако случајно сазнате да је Моцарт имао сина, и да је тај син имао нешто као неку идеју да покуша бити композитор, јер није постао композитор; није наставио Моцарта. Је ли све то, или ишта од тог, живот, тесто живота? И зато, верујте, није Моцарта убио овај живот, ни сиротиња ни глад. Моцарт је сагорео у уметничком врењу и стварању. Генији горе и сагоревају! Знате како гласе Ничеови дивни стихови: «Што такнем, то запламти, што за собом оставим, то је пепео.» Моцарт према своме генију и природи, морао би рећи: «Што такнем, зазвучи, што за собом оставим, симфонија је.» Како да живи дуже од 36 година, како да не сагори, кад је своју хармонијску васиону почео стварати од шесте своје године! Не заборавите оних хиљаду опуса! И у њима апсолутно све родове музичког стварања, тоталну музику! То је било једаред у музичком свету, и не више! Имао је у неку руку право блажени цар Јосиф кад је над једном Моцартовом партитуром рекао: «Сувише много нота.» Да, извирало је то из Моцарта као горски кључ, од музике демона до музике лутака, песма, плес, глума, осећај, фантазија, психологија. Рекосмо: психологија. Од Моцарта слушаоци обично очекују познате чипке и пене, триле и каденце, једно фино andante, и онда опет жубор радости, и чак врсту површности. Пре свега, Моцарт није описан, није дескриптиван. Њега не инспиришу златне рибе, месечина кроз лишће. Није му главна инспирација од живота у цвећу, од птица, облака и олуја. Њега инспиришу покрети душе, интервали тих покрета. Откуда би иначе већ од ране младости имао жарку жељу да за позориште пише музику. И откуда би иначе могао дати, у три своје опере, три потпуно различите обраде душиних покрета: у Фигаровој женидби интервале душе грађанске; у Чаробној фрули интервале фантастичног; у Дон Жуану интервале тамно мистичких опредељења. Много је психолошких квалитета требало за обраду личности које је Моцарт из литературе уводио у опере. Шпански текст о Дон Хуану истиче једног пустог женскароша. Моцартов Дон Ђовани није само аристократски развратник, него је и демонска личност у којој има васионских снага. Сетите се чудесног d-moll

Децембар 2009.

акорда, првог у увертири Дон Жуана. Осећа човек намах све што иде: нешто страховито; осећа целу садржину и психологију опере у неколико музичких елемената. У једном акорду, као у експлозиву, сабијена је сва потенција за јаке драмске акценте. А што се тај ужасно напети лук на крају опере одмори у D-dur акорду, све се разведри – доказ је опет за нагон великог психолога; после преврата, насиља, греха, има да дође етика мира и ведрине. Сличну прераду карактера извршио је Моцарт у Фигаровој женидби. Грофица, сасвим је нешто друго код Моцарта него код Бомаршеа, писца књижевног дела. Из грофичине душе извадио је Моцарт арије оштро психолошке, скоро као суха, непевана реч. Затим, све што је политички сатирично код Бомаршеа, дакле непоетско и уско локално, код Моцарта је постало општечовечанско, ускиптели живот уметничке категорије. И ритам је код Моцарта психолошки значајан, особито кад се сравни са модерним ритмом. Данас, тај ритам има често карактер механички: формуле метричке се енергично ударају, као чекићима, понекад до бола ушију. Метар код Моцарта је природно урастао у живо музичко месо из којег је композиција извађена. Због тог психолошког елемента у Моцарту, ритам, стил, техника, поред све пенушавости и затрканости, нису бравура, него осећајна ми-

БОГОСЛОВЉЕ сао. Ретко су где, као у Моцарта, облици чисти, геометријски прегледни. Нигде лакше но код Моцарта ићи за мелодичном фразом. И нигде лакше но код Моцарта, за иоле извежбанијег слушаоца, ухватити нарочити, моцартовски однос између појединих симфоничких комплекса, звучних груда, ако се смемо тако изразити. Пена је пена, а психологија је психологија. И пена на мору може да фантазира, али зато што је носе таласи тврди, жљебљени, масивно стварни. Тако је код Моцарта: доле, немачка рефлексија, сигуран костур; горе, италијанска спонтаност, грација, елеганција, пена. И тако Моцарт, обично сматран неком врстом цврчка у музици, излази врло озбиљан и врло одговоран музичар. Ево значајних речи из једног његова писма, упућена другу: «Музици је сврха да сједини сасвим људске духове у једном осећању, а то је врло тешко. Јер, једно исто осећање је у људима понекад различито већ према томе којим језиком ти људи исказују то осећање. Отуда је задатак музике тежи, али ефект утолико моћнији, него код поезије, јер музика сједињује духове и кад људи разне језике говоре и између себе се не могу споразумети. Само још небо може тако као музика сједињавати.» Шта кажете на те речи цврчка, или композитора чипака и пена! Како су то ванредне, истините, психолошки тачне речи! И ето због тог великог задатка музике: да људи, сви, једно осете, није Моцарт волео никакве наглине и претераности ни у ритму ни у мелодији, ни у партитури певања ни у оркестру. Нема лудих скокова свих жица, или чекића, или гласова. Осећајни квалитет је, у музици, у звучности, не у налетима и препадима инструмената. Желели бисмо још употпунити ову малу скицу Моцарта, подвлачећи у њему, после психолошке, и мистичну, тамну страну свих генија; неизбежну, јер генији знају вредности и невредности светске и своје на непогрешан начин, и живе и раде у вечитој дисхармонији. Сви, и најведрији генији, имају тамне стране и пределе душа. Ја чекам кад ће неко написати оглед о тамној страни ведрога Гетеа. Видећете шта ћете читати! И у Моцарту је било тамнине, и то стално. Његов g-moll

Децембар 2009.

квинтет, тако пун јадања и плача, писан је у добре дане живота. Старом чича-Хајдну, кога је Моцарт оцем звао, и увек се с њим шалио, посветио је један од споменутих шест квартета, у којем је почетак мучно таман. Сетите се Idomenea, трагичне опере младости Моцартове; трагичних хорова у тој опери. Изволте мало пресвирати клавирске ствари, које су већином ведре, и устаћете са столице замишљени и мирни. Сетите се чувене Ноћне музике. Сетите се тамних ствари из симфонија, дакле из музике при којој се оставља овај свет, и тоне у чисто инструментално звучање. Цитирам овде саму себе кад кажем: звук уопште не садржи много радости. Музика нарочито, али и поезија, увек иду са меланхолијом, са белом меланхолијом, ако хоћете. Врло сложеној Моцартовој психи, која се често смеће с ума, не треба се чудити. Има за њу и општих разлога доста. Моцарт је Залцбуржанин, дете мистичне планине и древног царског и аристократског и врло надбискупског града. Сем тога, Немац. дакле тежак романтик, иако је Аустрија, мислим она музичка, ублажавала тамнине нечим грацилним и меким. Најзад, неким недовољно видљивим путем, ушло је у Моцарта много италијанског темперамента. И тако је Моцарт компоновао предан с једне стране мистици германског слободног зидарства, а с друге стране се препуштао италијанској музичкој спонтаности, која, ако смемо тако рећи, воли понекад да пусти душу на улицу, па шта буде. Моцартова Чаробна фрула, коју су с одушевљењем слушали и Гете и Бетовен и Вагнер, пуна је северног мистичног стила, али ју је Моцарт израдио на два плана, и дао велику меру и тамном и ведром. У религиозној својој музици, слично, иде Моцарт од наивности једног малог католика, до небесно светлих звучања, рецимо, композиције Ave verum, која се у великом свету недељно бар једаред негде понавља. Цео Моцарт је био, таман и ведар, једно звучно тесто, отеловљење свих инструмената, жица, метала, сухог дрвета. Ето дакле Моцартових чипака и пена, које нису ни чипке ни пене, јер никада нису само површинске. Инспирација Моцартова никада није горе, увек је негде дубоко закопана. Нежни, танушни Моцарт, под силом и величином својих композиција, подсећа на танушног египатског принца, сина сунца, који лежи дубоко у земљи, у малој собици, са гранчицом мирте на грудима, а наткривен целом пирамидом. Исидора Секулић – Огледи и записи 1941.

27

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

28

Децембар 2009.

НОВИ РАДОВИ НА ХРАМУ СВ. СТЕФАНА У ГОЛУБИЋУ Благословом Његовог Преосвештенства епископа далматинског господина Фотија, започета је последња фаза обнове ове древне светиње. Након радова на уређењу околине храма и спољашњим радовима на самом храму, започело је уређење унутрашњости храма. У току су захвати на зидовима храма, зидови се чисте до камена и преко њих ће се нанијети одговарајућа хидроизолација и нови малтер. Тај дио грађевинских радова ће обухватити и радове на уређењу просторије у тавану храма у којој је планирано да се оформи ризница храма. Припремљени су сви мермерни елементи за храм који укључују подну и зидну облогу, Часни Престо, Жртвеник и Ђаконик који ће до Божића бити уграђени. Круна овог дијела радова ће ако Бог да бити до Васкрса, када ће бити постављен нови иконостас, стасидије, пјевница, владичански трон и остали инвентар у дуборезу који се тренутно

израђује за потребе храма. Досадашњи радови су финансирани средствима на чијем прикупљању су радили чланови Завичајног удру жења Голубићана у Србији и Сједињеним Америчким Државама. Међу приложницима свакако треба издвојити Министарство Вјера Републике Србије, Скупштину Града Београда, Телеком Србије, Поште Србије, Скупштину општине Савски венац, ЈП „Службени гласник” и свакако све Голубићане и пријатеље Го-

лубића који су помогли својим прилогом. Након завршетка свих наведених радова планирано је да се приступи и живописању храма, али за тај велики подухват су потребна и велика материјална средства. Стога овим путем молимо све оне који имају жељу и могућност да помогну да то учине. Прилози за храм Св. Стефана у Голубићу се могу уплатити на жиро рачун код Erste Bank број: 2402006-1100423216

ПРОСЛАВА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА У КОЊЕВРАТИМА На празник светог великомученика Димитрија (8. 11. 2009) Његово Преосвештенство епископ далматиски Господин Фотије служио је свету архијерејску Литургију уз саслужење свештенства и монаштва далматинске епархије. Светој архијерејској Литургији присуствовао је велики број вјерника из Коњеврата као и из Шибеника. У својој бесједи Епископ Фотије

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2009.

је нагласио велики значај овог празника, као и потребу да се наши вјерници окупљају у светим храмовима и учествују у Светој Евхаристији. Такође, истакао је рад грађевинског одбора при овом светом храму који активно учествује у његовој обнови након што је изгорио у пожару 2006. године. Након резања славског колача и благослова славског жита, обављен је трократни опход око храма. Послије тога, овогодишњи кум славе Живко Кнежић са својом породицом, угостио је Епископа, свештенство и остале госте славским ручком који је припремио у свом дому.

МОНАШЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ На празник светих бесребреника Козме и Дамјана (14. 11. 2009.) светоархангелска обитељ манастира Крке доживјела је велику духовну радост – монашење искушеника Витомира Ђермановића. У току вечерњег богослужења Његово Преосвештенство епископ далматински Г.Г. Фотије извршио је Свету Тајну монашења давши новом пострижнику име Херувим по првом игуману манастира Крке, палестинском пустињаку и духовнику кнегиње Јелене сестре цара Душана, ктиторке манастира Крке. Преподобни отац Херувим је основао општежиће у светоархангелској обитељи у долини ријеке Крке. Преосвећени владика је у својој бесједи истакао значај монашког живота и нагласио да отац Херувим треба да иде путем древних

отаца који су поставили темеље монашког и духовног живота. Новопострижени монах Херувим ће благословом Епископа Фотија бити под духовним старањем архимандрита Германа игумана манастира Крке.

29

30

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2009.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недјељу (15. 11. 2009.) Његово Преосвештенство епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Светој Литургији саслуживали су гости јереј Немања Клајић и ђакони Горан Тодоровић и Вукашин Цветојевић из Епархије осјечкопољске и барањске по благослову Његовог Преосвештенства Епископа осјечкопољског и барањског Г.Г. Лукијана. У својој бесједи Епископ Фотије је истакао значај монашког живота осврнувши се на синоћње монашење оца Херувима и заблагодарио је Епископу Лукијану на канонском отпусту оцу Херувиму како би свој подвиг и монашки живот проводио у светоархангелској обитељи манастира Крке Епархије далматинске.

Након трпезе љубави Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је одржао помен Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г.Г. Павлу.

СЛАВА МАНАСТИРА КРКЕ На дан светог архангела Михаила (21. 11. 2009.) манастир Крка прославља своју крсну славу. Прослава је почела свечаним вечерњим богослужењем у част војводе војске Господње светог архангела Михаила. Свету Архијерејску Литургију на сабор светог архангела Михаила служио је Његово Преосвештенство епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење свештеномонаштва Епархије захумско-херцеговачке, свештенства осје-

чкопољске и свештенства и монаштва Епархије далматинске. Ову свечаност је увеличало рукоположење сабрата манастира Крке оца Херувима у чин јерођакона. По завршетку Свете Литургије Епископ Фотије је пререзао славски колач и осветио славско жито. У својој бесједи Преосвећени Владика је истакао живот блаженопочившег Патријарха Павла као прави пример истинског јеванђелског живота којим сваки од нас да тежи и честитао но-

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2009.

ворукоположеном јерођакону оцу Херувиму зажеливши му да иде путем Јеванђеља којим је ишао наш Свети Патријарх Павле. Светој Литургији су присуствовали начелник општине Кистање г. Слободан Рончевић и начелник општине Бискупија г. Дане Берић, као и савјетник Министарства унутрашњих послова г. Илија Крнета. По завршетку Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне госте и вјернике.

ПОНОВО УСТАШКИ ГРАФИТИ НА ЦРКВИ СВЕТОГ ИЛИЈЕ У ЗАДРУ У недјељу 29. новембра 2009. године на зиду цркве Светог Илије у Задру поново су осванули усташки графити у виду слова „U“. Један од графита је висине око 2, 5 метра и отприлике исте ширине. Надлежни свештеник о. Петар Јовановић је читав случај пријавио полицији, која је извршила увиђај на лицу мјеста и која ће повести истражни поступак против починитеља овог вандалског чина.

ДЕМАНТ Епархија далматинска се ограђује од натписа на предизборним плакатима г. Ђуре Русића из Книна у којима он тврди да има подршку и благослов Епархије далматинске за своју кампању. Црква се никада није бавила и не бави дневном политиком нити питањима избора, већ је то ствар слободе свакога човека и његовог политичког опредељења и одговорности. И г. Русић и остали политичари од стране Цркве се прихватају само као верници и у том смислу имају могућност да докажу своју припадност Цркви која је изнад сваког странчарења и подела.

Информативна служба Епархије далматинске

31

32

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2009.

РАДОВИ НА ФРЕСКАМА МАНАСТИРА КРУПЕ Благословом Његовог Преосвештентва епископа далматинског Г. Г. Фотија у току мјесеца новембра извршени су истражно – санацијски радови на фрескама манастира Крупе. Фреске су из прве половине XVII вијека и рад су чувеног иконописца и хиландарског монаха Георгија Митрофановића. Извођач радова је Хрватски рестаураторски завод Загреб – одјел Сплит, а финансирало их је Министарство културе Републике Хрватске. У току 2010. године планирано је да се радови наставе и да се изврше заштитно- грађевински радови на цркви Успенија Пресвете Богородице у манастиру Крупи. Ови радови се прије свега односе на статику храма и санирање оштећења која су настала на самом храму у земљотресу 1974. године.

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ На празник Ваведења Пресвете Богородице (04. 12. 2009. године) Његово Преосвештенство епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки.

У својој беседи епископ Фотије је посебно нагласио да је јеванђелска Марија управо Пресвета Богородица која је читав свој живот посветила Богу и зато је постала Кивот од којег се оваплотио и јавио свету Сам Месија – Исус Христос.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2009.

ОБНОВА ХРАМА У ВРБНИКУ Благословом Његовог Преосвештенства епископа далматинског Г.Г. Фотија почела је обнова храма св. Николе у Врбнику. Предвиђена је комплетна обнова, а у првој фази постављен је нови кров. Ако Бог да радови на унутрашњем и спољашњем уређењу храма наставиће се у

фебруару мјесецу 2010. г. Стога молимо све људе добре воље, поготову врбничане у расијању, да према својим могућностима помогну ово богоугодно дјело. Свим досадашњим приложницима и учесницима у обнови који су показали несебичну жртву и љубав благодаримо и желимо свако добро од Господа. Ваше прилоге можете уплатити на: 2402006-1100556716 код Ерсте Банке

Прилози у америчким доларима Протојереј отац Драгољуб Малић 10, Клипа Никола 20, Албет Лонза 20, Митри Вукић 10, Илија Бобановић 4, Јованка и Петар Ћумбас 20, Ђуро Клипа 10, Владимир Брајовић 10, Т.П 5, Белић Рихалд 5, Беттy Алфири 10, Душан Ивановић 10, Драган и Весна 20, Јован Јовановић 5, Миљана Ждрале 20, Љубомир Цветковић 10, Никола Билић 20, Н.Н 10, Никола Дробац 6, Ђоко Русић 5, Богдан Мартиновић 20, Душан Марко 5, Лоис Докотхy 5, Мирко Ђ. 10, Стојан Раулић 5, Тое Турић 5, Сливе Џорџ 20, Милорад Покрајац 20, Дј. М. 5, Радован Матишић 20, Душан Петровић 10, Јованка Вранешевић 10, Даниел Буцовић 10, Давид Сиљана 20, Сиљана С. 20, Н.Н. 3, Марко Дончић 5, Даринка Личина 5, Ивка Дмитрић 3, Давид Марков 5, Н.Н. 3, Мила Трпа 10, Протојереј отац Василије Томић 20, отац Драгољуб Малић 10, Горан Поповић 20. Прилози у канадским доларима Радован Гајић 20, Владимир Стјепановић 20, Зоран Лазенић 10, Димитрије Торобић 10, Н.Н. 5, Н.Н. 10, Катарина Костић 10, Драган Митровић 20, Синиша Митровић 20, Драган Вујовић 20, Марко Четник 10, Живко Церовић 10, Неђо Тетковић 5, Синиша Миловић 10, Боја и Љубица Стојисављевић 20, Маница Арон 10, Мирко Цвитицанин 10, Слободан Мишљеновић 20, Воислав Вика 10, Остоја Малон 10, Миле Бабић 10, Ратко Лукић 5, Мара Јаћимовски 10, Драган Маријанац 5, Н.Н. 10, Доктор Милица Квајић 20, Борка Ђукановић 20, Весна Ђордоски 20, Милојко Вуковић 5, Н.Н. 3, Петар Милановић 10, Ђорђе Зукић 5, Мирко Загорац 16, Владо Орељ 20, Мила и Војо Радмиловић 20, Рајко Ђурђевић 10, Ђуро Кашић 20, Мара и Петар Лака 10, Никола Алексеиченко претплата 50, Томислава и Војо Анђелић 26, Никола Бојић 20, Јовица Калинић 20, Јохн Марковић 5, Цвико Видаковић 20, Александра Додић 10, Дусанка Сарајлић 20, Даница Маријановић 20, Ђан Врба 10, Сергеј Привалу 20, Маријана Дангубић 2, Ерик Фроттен

5, Маријан Миленковић 20, Биљана Сћепановић 3, Милан Ранковић 5, Миле Перић 5, Протојереј отац Василије Томић 20, Јованка Ивков 5, Александар Варга 20, Јагодић 5, Стефанко Сијановић 5, Миливоје Жегарац 20, Јован Николић 5, Светозар Кесер 5, Радослав Ђурђић 20, Ј. С. 5, Миодраг Михаиловић 20, Дејан Савић 5, Срђан Гркић 5, Б. Чеда 10, Воислав Станков 10, Драган Симић 10. Прилоге је скупио с благословом Епископа канадског Г.Г. Георгија ипођакон Тоде Манојловић из Хамилтона Канада Добровољни прилози из Бителића и Лучана за Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки: – Прилози у храни: Петар Буловић, Миле Буловић, Давор Ђапић, Мирко Ђапић, Милан Ђапич, Марко Буловић, Здравко Вулић, Анђа Вулић, Иван Јовић, Никола Стојић, Никола Ђапић, Милан Ђапић, Босиљка Борковић, Недељко Сладоја – Прилози у новцу: Рајко Буловић 100 €, Мирко Ђапић Николе 100 кн, Деса Стојић 100 кн, Бошко Борковић 100 кн, Мирко Борковић 100 кн, Љубомир Сладоја 100 кн. Прилоге скупили и превезли јереј Борис Медак и г. Милан Стојић

СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

33

34

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: јереј Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com Ђакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: јереј Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net – II парохија: јереј Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: јереј Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари јереј Миле Савичић Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com

СПЦО и Управа парохије у Скрадину јереј Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама опслужује јереј Ђорђе Веселиновић СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама јереј Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци - Греција б.б.

Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Милорад Ђекановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Давор Стојановић 22300 Книн, Јосипа Јовића 5 Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: man.dragovic@gmail.com

Фреске у капели манастира Крупе

Фреске у капели манастира Крупе Фотографија на корицама – Слап Крчића и извор ријеке Крке