Krka 044

www.eparhija-dalmatinska.hr Година VIII. – Број 44

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Архангелски број – 2010. г. Цијена 10 kn

Свети Архангел Михаил, рад сестринства Тројеручице – Шибеник 1. стр. – Његова Светост Патријарх Српски Г.Г. Иринеј

Новембар 2010.

Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010. Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је

обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре. Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће

и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати” (Мт.

16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу .............................. 3 О свештенству ............................................................... 7 Бога не можеш познати испуњавајући одређена правила ...................................................... 10 ИНТЕРВЈУ: Иво Голдштајн Побијеним српским цивилима подигнути споменик .................................................. 14 Вијести из епархије ................................................... 18

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, протонамесник Борис Милинковић, протонамесник Славољуб Кнежевић, протонамесник Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3

4

наставак са стр. 3

верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом. Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем. Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи. Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења. Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве – свештенства, монаштва и верног народа – да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу.

БОГОСЛОВЉЕ

Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа. Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите

Новембар 2010.

егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког”. Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију. Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима. Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха. Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекину-

БОГОСЛОВЉЕ та. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе. Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима

мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима. У данима народних патњи и страдања, крепили су веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити

Новембар 2010.

и да ће дан слободе доћи. Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе. Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности. Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света. Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу

5

6

наставак са стр. 5

којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке. У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва. Косово и Метохија су данас без стотина хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени. Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта.

БОГОСЛОВЉЕ Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње. Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас? Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова

Новембар 2010.

и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди. Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом. Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода. Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за моли-

БОГОСЛОВЉЕ твено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима. Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола – Римокатоличке

Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21). Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије. Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републи-

Новембар 2010.

ке Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа. Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин.

О СВЕШТЕНСТВУ Један од највећих проблема за православне Хришћане, нарочито за људе који су недавно пришли Цркви представља њихов духовни и емоционални доживљај свештенослужитеља као живих представника Цркве. Ово питање често постаје предмет шпекулације секташа, a такође отвара широк простор да се Црква окриви и дискредитује на основу рђавих поступака свештенослужитеља. Треба разјаснити какво место и значај има личност свештеника у његовој црквеној делатности и каква зависност постоји између благодати која делује у црквеним тајнама и обредима и моралног нивоа свештеника, који их обавља. Грех je универзална појава, то je болест која je задесила читав род људски; овде нема изузетака, постоји само разлика у степену греха и односу између добра и зла у души сваког човека. Макарије Велики пише: „Чак и у душама Светих остају неке тамне мрље, због тога je и за Свете спасење дар Божанског милосрђа.” Хришћанство не зна за механичко освећење: човек који

добија чин свештеника као личност остаје са истим оним потеницијалом добра и зла, и он, исто као и свако из редова његове пастве треба да се бори са собом, да искорењује, као да с крвљу чупа из свог срца страсти и пороке; њему није олакшан пут духовног усавршавања, напротив, он постаје одговоран за благодат, власт и право које je добио у тајни хиротоније, односно он се подвргава строжијем Божанском и људском суду. Постоје две врсте јерархије: једна je црквена јерархија где се благодат даје као право и власт да се врше Свете Тајне и обреди. Ова благодат не припада човеку, већ чину, она му се даје као у зајам, како би он испунио своју мисију. Са смрћу ова благодат не даје души никакве привилегије и преимућства, она je напушта – као што војник одлаже своје оружје враћајући се кући. Али, у служењу свештеника делује управо она, због тога су само свештенство и јерархијско устројство у Цркви средство за освештање и спасење њега самог и других људи. Црквена

7

8

наставак са стр. 7

БОГОСЛОВЉЕ

јерархија су „својеврсни” канали кроз које се благодат Божија излива на свет. Постоји још и духовна јерархија: то je степен благодати која зависи од човековог личног подвига. Ова благодат припада човековој личности; ако je он не изгуби кроз грех, она се после смрти не одузима од душе, већ се напротив сједињује са њом заувек, нераздељиво и нераздвојно. Ово je благодат мученика, преподобних и праведника. Благодат свештенику није дата ради самог свештеника, већ ради народа, али у сразмери са личним подвигом свештеника њена дејства постају очигледнија и потпунија, као поток воде из извора који домаћин непрестано чисти од камења и песка. Благодат свештенства сједињена са човековом личном светошћу његово служење чини изузетним пo снази дејства на душу. Такви свештеници су својевремено били: Гаврило, архиепископ Кутаиски, архимандрит Алексеј Шушанија, Свети праведни Јован Кронштатски и Преподобни Оптински Старци. Они су увек били окружени народом који je очигледно oceћao светлост и топлину благодати који су из њих исходили. Узмимо и пример свештеника који пo свом моралном нивоу није изнад пастве, већ je понекад и испод ње. Шта се дешава за време служења таквог свештеника или епископа? Благодат делује кроз њега, али упркос њему. Она просвећује народ, али сажиже душу недостојног. Светитељ Григорије Богослов, један од великих Васељенских учитеља наводи овакво поређење: вода која извире из стене тече као поток према долини, али камен који она кваси остаје камен, a у долини где теку потоци и реке цветају жбуње и трава, жудно се напајајући овом водом. Тако

Новембар 2010.

душа свештеника који има непокајане грехове остаје јалова и мртва као камен, али људи који присуствују у храму на богослужењу пију устима своје душе живу воду – благодат Божију. Ha другом месту, поредећи Свету Тајну коју врши достојан и недостојан јереј, Свети Григорије говори да je отисак златног и оловног печата исти. Због тога стојимо пред антиномијом: за време свештенодејства недостојног свештеника благодат се не смањује, a за време служења достојног она се повећава. Црква се у свом земаљском постојању назива војујућом. Ова Црква се бори са невидљивим царством зла, она се супротставља притиску црног поља космичког зла, сатканог од људских грехова и палих духова. Мрачне сатанске енергије уносе са собом хаос у живот рода људског и усељују у људске душе безумну жудњу за грехом, a у видљивој природи испољавају се као катастрофе и катаклизме. Када овај мрачни сатански покров прекрије облацима сву земљу, она ћe почети да се грчи у предсмртној агонији. Једина сила која се реално супротставља царству пакла јесте Црква, и због тога je Црква тако омрзнута и прогањана. Свети Климент, епископ Римски, Цркву и њену јерархију пореди са војском. У суровој невидљивој борби од које зависи судбина читавог рода људског свештеници, макар и грешни и недостојни, налазе се у првој борбеној линији, a ми нећемо осуђивати војнике који стоје у првој линији, у првом реду, чак и ако су слаби и лоше обучени. Нека многи од њих буду грешни и порочни, али ми ћемо им опростити ради битке у коју су бачени, ради оног ризика којем се подвргавају. Звање свештеника je одговорно и опасно, због тога Свети Јован Златоуст пише: „Видим

БОГОСЛОВЉЕ мало свештеника који се спасавају.” Смрт као одвајање од вечног живота Царства Божијег страшнија je од физичке смрти. Ако упоредимо грехове свештеника као човека са одговором који ће он као свештеник дати пред Богом, пре ћемо га пожалити него осудити. Сви смо ми у животу, у неким тренуцима, пролазили кроз тешка искушења која човекову вољу чине слабом и вуку човека ка греху. Ову силу греха који опхрвава човека попут хипнозе свако од нас je бар некад у животу осетио као присуство неког страшног невидљивог бића које нашу вољу потчињава својој власти. Свештенослужитељи осећају нарочито јака искушења, на борбу са њима демон шаље најискусније и највештије у злу пале анђеле и због тога су неки људи после примања свештенства падали у искушења о којима раније нису имали чак ни представу. Ми видимо њихове грехове, јер су свештеници свима пред очима, али не видимо демоне који се боре са њима. Неки говоре: „Ja верујем у Христа и Његову прву заједницу, али у Цркву, у свештенике не верујем”. Али, прва заједница – Христови Апостоли, управо су били прва хришћанска Црква, од које иде прејемство (наследност) рукополагања као светлост свеће запаљене од друге свеће. Грех je био присутан и међу Христовим ученицима: од дванаесторице Апостола, Јуда je био издајник и богоиздајник, али да ли се због тога могу негирати остали Апостоли? Међу седамдесеторицом Апостола je био Никола Антиохијац, гностик и јеретик, за којег je Дух Свети рекао: Мрзиш иа дјела Николинаца, на која и Ja мрзим (Откр. 2, 6). Значи, грех je увек био присутан, али je сама Црква света. Црква je пре свега невидљива сила, благодат Божија која освећује и спасава оне који се покоравају овој благодати. Апостоли су испуњавали Христову мисију на земљи. Мисију Апостола настављају свештеници. Ова мисија се, као прво, састоји од служења у храму, као друго у проповеди Јеванђеља, као треће, у духовном руковођењу верујућих: свештеник je отац и духовни учитељ својих парохијана. Делатност свештеника je потчињена чврстим канонима, правилима Цркве. Христос je поручио Својим ученицима да никога осим Бога

Новембар 2010.

не називају оцем и учитељем, јер су фарисеји уместо учења Завета потурали рабинистичка предања, људске измишљотине које су у очима народа извитопериле представу о очекиваном Месији. Свештеник je духовни учитељ, јер учи јеванђељској речи руководећи се тумачењима Светих Отаца, a не својим личним представама и измишљањима. Онај ко je пао у јерес престаје да буде учитељ. Свештеник се назива и оцем, јер учествује у духовном рађању Хришћанина: од Свете Тајне крштења до обреда погребења. Свештеник се назива духовним наставником, јер он упућује своје парохијане на испуњење Јеванђељских заповести руководећи се светоотачком литературом. Уколико учи било чему што противречи Цркви он губи право на име духовног наставника, његове речи се претварају у јалов цвет. Ова три облика служења („оца”, „учитеља” и „наставника”) се међусобно разликују: у свом литургијском служењу свештеник je образ и символ Христа-Спаситеља, због тога што кроз свештеника Сам Христос присуствује у богослужењу. У неким случајевима свештеник символише различите личности свештене историје: Св. Јована Претечу, Апостоле и тако даље. Проповед свештенослужитеља не зависи само од дејства благодати, већ и од личних способности, изучавања Светог Писма и логике. Благодат помаже развој његових природних снага, a осим тога делује на срца људи који га слушају. Због тога проповед свештеника има већу снагу и утицај од проповеди мирјанина ако су остали услови једнаки.

9

10

наставак са стр. 9

БОГОСЛОВЉЕ

Основу хришћанске духовности и морала представљају заповести Старог и Новог Завета. Заповести су непроменљиве наредбе Божије, упућене човековој души, и карике савеза између људске душе и Бога. Свештеник je духовни наставник, пошто су његови савети у предању Јеванђељског учења, али као учитељ духовног живота, он сам треба да зна пут којим води друге. Ако овај услов недостаје (тј. ако свештеник то није у стању) Хришћанима духовни наставник могу бити књиге Светих Отаца. Први облик служења je безуслован, други je неопходан, али није увек успешан (проповед), трећи je пожељан, али често остаје неостварен. Први облик служења je у потпуности дат сваком свештенику, други зависи од способности свештеника, трећи зависи од подвига самог свештеника. Између свештеникове душе и благодати свештенства се одвија непрестани узајамни утицај. Он je налик на разбукталу ватру која брзо загрева дом душе, али ако се са њом неопрезно поступа, она je спаљује као пожар. Благодат свештенства помаже свештенику у његовом личном духовном подвигу, али га истовремено, ако он води немаран и грехован живот, одваја од Бога више него обичог верника. По откри-

Новембар 2010.

вењу Макарија Александријског, у самом срцу пакла се не налазе разбојници и убице, идолопоклоници и магови, већ свештеници који су водили греховни живот, који се нису кајали, a служили су Свету Литургију. Како мирјанин треба да се понаша према грешном свештенику, односно онда када понашање свештеника премашује уобичајени ниво греха који срећемо у човеку? Исто као што син треба да се понаша према недостојном оцу: да поштује оца ради заповести Божије, али да му истовремено не подражава. Шта означавају спољашњи знаци поштовања свештеника, на пример, целивање руке када он благосиља? To да je свештеник икона Христова и да кроз њега Христос благосиља, односно ови знаци се не односе на човека, већ на Бога као част, као што се част која се указује амбасадору не односи на њега лично, већ на државу коју он представља. Због тога верујући човек може да ограничи општење са недостојним свештеником како би избегао саблазан, али мора да му указује одговарајуће поштовање у име Христа, Чију je благодат овај добио на рукоположењу. Архимандрит Рафаил Карелин

Бога не можеш познати испуњавајући одређена правила Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи” – тиме се они баве. Међутим,

такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу

Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакв напредак у односу са Богом.

БОГОСЛОВЉЕ Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?” Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?” Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у рај. Отићићу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао: – Старче, бојиш се да ћеш умрети?

– Не, не бојим се.

– А шта ако одеш у пакао?

– Нисам глуп да одем у пакао! Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се остварује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости,

и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људим. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?” Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?” Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од ле-

Новембар 2010.

кара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља. Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годишње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава. Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да

11

12

наставак са стр. 11

откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схватите пуноћу о којој се говори у Јевнађељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси. Не знам да ли вас све ово замара. Понекад се питам, да ли вас заиста интересује све ово о чему говорим. Међутим, верујем и мислим да су то основне ствари и не свиђа ми се да у Цркви и од црквених људи само слушате о темама које су понекад неопходне да се помену као нпр. о клонирању или глобализацији. Неопходно је и потребно је да се зна став Цркве о тим питањима, али ви то слушате непрестано и знам да сте у ту проблематику упућенији од мене. Али од нас, од Цркве треба да чујете оно што нећете нигде чути. Одмах након блаженства «блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити» (Мт, 5,6), Христос иде корак даље, па говори о човеку који је милостив: «Блажени милостиви, јер ће бити помиловани» (Мт. 5,7). Када кажемо милостив, одмах помислимо на милостињу. До-

БОГОСЛОВЉЕ лази ти неко у сусрет и тражи те један динар, а ти му даш два – то наравно јесте милостиња. Такође, и учествовање у разним друштвеним акцијама као, на пример, посећивање болесних и помагање потребитих. Све је то добро и неопходно за очување друштвеног живота. Међутим, овде Христос не говори само о томе, јер као што смо видели у свим Јеванђељима, Христове речи су дубоке – Он се не задржава само на спољашњем поретку ствари. Када чујем реч милостив, ум се усмерава на самог Бога. Тако говоримо и у Цркви: «Јер си Ти милостив и човекољубив Бог.» Сам Христос када је у Старом завету говорио о Себи назива се милостивим; уосталом, ми се молимо: «Господе Исусе Христе, помилуј ме.» као и «помилуј ме Боже по великој милости својој.» Бог је милостив и свемилосрдан. Зато је милостив епитет за Бога, а човек је милостив када подражава милостивог Бога. Код светог Исака Сирина има један веома добар део у којем он говори о људском милосрђу. Он је био сиријски подвижник који је живео у 5. веку, када Сиријци нису били ни Арапи, ни Ромеји, али су ускоро пали под арапску власт и потпуно изгубили свој језик и сваку аутономију, али су остали православни. Муслимани имају богато историјско памћење, зато их они зову православнима, а ми смо их прозвали муслиманима. Ава Исак Сирин је написао предивне књиге, подвижничка слова у којима каже: «Шта је то милостиво срце? То је срце човека које изгара за целу творевину, за све људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар, тако да када такав човек види или само помисли на поменуто њему из очију лију сузе.»

Новембар 2010.

Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све једнако, без разлике и без изузетка – то је основна истина Цркве – нема ни најмање промене у љубави Божијој према свему створеноме. Колико воли нас, толико воли и демоне. Он на исти начин и потпуно воли човека, Богородицу, али и ђавола – без да некога воли више, а другог мање. Јер да Бог неког воли мање, а неког више, то би значило да је Његова љубав ограничена, да има меру, да има страсти, да трпи промене, да није савршена и потпуна. А управо то се дешава нама, који не љубимо Бога увек једнако. Сатана уопште не воли Бога, а Богородица га воли свим својим бићем. Тако га неки од нас воле 10 посто, неки 20 посто, а неки 100 посто и управо та мера љубави одређује наш однос са Богом, а то зависи од нас, а не од Бога. И то је оно основно што би свако требао да зна, да не би кривио Бога како друге воли више од њега или како се Бог на неког гневи више, а на неког мање. Према томе, када знамо ко је наш Прволик тј. Бог, онда можемо да разумемо и другог човека. Тако ћемо, на послетку, схватити да не можемо неког да волимо више, а неког мање и да не треба да будемо груби и охоли према, на пример, преступницима и онима који су у тешкоћама. Нећемо се моћи тако понашати. Једноставно, ни у души се нећемо тако осећати. А то ново, добро расположење, ће свакако имати одјека и у друштву у којем живимо. Јер ми смо друштвена бића и све има свој одјек. Требало би да имате овакву љубав за све и свја, без изузетка. А да ли би требало да постоји мера за ту савршену љубав? Не. Ако се тако питамо веома смо ниско на лествици љубави. Свако са

БОГОСЛОВЉЕ својом мером. Ето, имали смо велике светитеље, па добро. И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не. Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст – он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на једна миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом – подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност. Ако не будеш имао пажњу и спремност да се позабавиш овим питањима, и ти ћеш постати исти такав, и бићеш у истом млину у којем ћеш и ти

да мељеш и тебе ће да мељу, и више нећеш бити у стању да поднесеш ни најмањи подвиг или тешкоћу у животу, чак и ако буду повезани са онима које највише волиш – јер се може десити да те у једном тренутку и најближи изневери или

једноставно није у стању да ти пружи то што тражиш, не може да ти пружи апосолутну љубав. Једнставно наиђу такви тренуци. Такав је живот. Е, то је оно главно, како ћемо се понети и држати у таквој ситуацији када нешто не може да буде по нашој вољи, онако како смо замислили! Ако немамо милостиво срце, онда и ми улазимо у исти млин, који ће нас потпуно самлети у свим нашим тешкоћама, разочарењима и горчини, јер нисмо васпитали срце да има духовно благородство, које се задобија када састрадавамо и искрено љубимо сваког човека. Зато што једино када поштујеш и саосећаш са другим човеком, онда можеш и да га разумеш. Док не достигне ту меру, твоје срце треба да буде веома осетљиво и пажљиво, у смислу да осећа покрете и настројење других људи. Како у супротном да разумеш другог човека, ако ти је срце тврдо и окорело? Када срце постане тврдо, просто камено од страсти,

Новембар 2010.

греха и користољубља, оно не разуме ништа од овог, а спремно је да чини права злодела, на пример да убије и да се при томе смеје. Или да посматраш како неког убијају, и да те то уопште не занима, да те се не дотиче. Човек може да буде и као гвожђе и као памук. Колика је само разлика између гвожђа и памука! Има људи који уживају да малтретирају друге, а има и оних који искрено тугују само зато што су чули или помислили нешто што им оптерећује савест. Не мислим овде на оне коју пате од неке душевне болести, већ на оне простодушне и осетљивог срца, које се стиче када се човек подвизава по Богу и нема никакве везе са депресијом. То није депресија, није некакво болесно очајање, већ дубока свест о томе шта се збива у нама и око нас. Треба почети од сасвим једноставних ствари. Од начина на који разговарате са другима, од тога како ћеш да му помогнеш, од милостиње коју дајеш – даш некоме динар, и шта с тим? Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; већ је смисао да општимо са другим човеком. Смисао давања милостиње о којем се говори у Јеванђељу нема социјалну позадину већ духовну – да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умреш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели. Превод с бугарског језика: Сестринство Тројеручице – Шибеник извор: www.dveri.bg

13

14

ИНТЕРВЈУ

Новембар 2010.

ПОБИЈЕНИМ СРПСКИМ ЦИВИЛИМА ПОДИГНУТИ СПОМЕНИК – Прије неколико дана у Јутарњем листу објавили сте коментар у којем између осталога тврдите да они који 27. српња 1941. сматрају датумом четничке побуне у Хрватској, „усташоидно булазне”... Можете ли за читатеље Новости укратко поновити основне споменуте аргументе у прилог таквом стајалишту?

– У јавности се протеклих тједана дебатирало о томе што се догодило 27. српња и сљедећих дана. Ја бих почео, односно за мене је најважније питање – да ли су тамошњи Срби имали право дигнути устанак? Наравно да јесу: у три мјесеца која су претходила устанку били су тероризирани, масовно исељавани, депортирани у логоре те убијани, укључујући жене, дјецу и старце, и то све прије неголи је опалила прва устаничка пушка. Пропагандна акција која је свему томе претходила посве јасно најављује што ће се догодити: напримјер, већ 2. липња на збору у Новој Градишки предсједник Законодавног повјеренства

ше у усташким начелима.” И други министри – Ловро Сушић, Мирко Пук, Миле Будак, на зборовима диљем НДХ (па и у Лици) – натјецали су се у свом радикализму.

Хрвати су често сами себи највећи реметилачки фактор

– Конкретно се „Олуја” у доминантном јавном дискурсу у Хрватској, од елите до пука, евоцира искључиво као легитимна те ослободилачка акција, док се осуђује сваки спомен на масовни ратни злочин над Србима, чијим пројектантима тужитељи у Хаагу приписују чак и карактер злочиначке организације. То унеколико подсјећа на упорно интерпретирање дотичног рата у Хрватској као рата изазваног искључиво вањском агресијом, без признавања изразитих грађанско-ратних карактеристика. Због чега се не допушта узимање у обзир обију компоненти?

– Управо о овој сам теми – о супротстављеној хрватској и српској меморији о „Олуји” – написао ових дана дужи текст за „Глобус”. Један од првих читача текста, прије неголи је изашао, тврдио је да је текст од готово пет картица прекратак да Власти би морале схватити да је било крајње би се рекло нешто значајније и да нецивилизацијски жељети да Срби оду, јер је то мора бити два-три пута дужи заправо требало изразити жаљење што су хртекст. А сада ви тражите од мене ватски грађани српске националности оставили да сабијем та своја размишљања у своју домовину Хрватску, истиче у разговору за свега неколико реченица. Но, ево: Олуја је, без даљњега, била ослобоНовости повјесничар Иво Голдштајн дилачка акција, подузета у неиздрживој ситуацији за Хрватску, након др. Милован Жанић је рекао: “Усташе! Да зна- што су све друге опције биле исцрпљене. Нете: ја говорим отворено. Ова држава, ова наша ма сумње да је већина српског становништва домовина мора бити Хрватска и ничија више. побјегла прије доласка хрватских јединица и да И зато они који су дошли овамо, ти треба и да је потом над преосталим цивилима почињен оду. Нема те методе, коју ми нећемо као уста- масован злочин. Но, за разлику од превладавајућег става у ше употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба... Ми то Хрватској, ја бих поставио другачија питања: не тајимо, то је политика ове државе и то кад желио бих одговор – да ли су Срби смјели чекаи извршимо, извршит ћемо само оно што пи- ти хрватске јединице? Да ли бих ја, напримјер,

ИНТЕРВЈУ као професор (дакле, да нисам био ангажиран у војсци) са женом и двоје дјеце, чекао Хрватску војску? Сумњам да бих. Дакле, постојао је страх који се касније показао врло реалним. Друго је питање – да ли је одлазак Срба био добар или лош за Хрватску? У Хрватској је тада, а и касније, превладавао став како је добро да су Срби отишли (уосталом, сам је предсједник Фрањо Туђман тада говорио да смо „српско питање ријешили”, јер се број Срба значајно смањио). Чак су то мислили и они који себе сматрају либералнима и антифашистички оријентиранима. Одлазак дијела становништва увијек је трагедија и мало коме доноси користи. Јесу ли хрватски Срби након 1995. „реметилачки фактор”, како их је предсједник Туђман називао? Инвентура посљедњих 15 година показује да су баш Хрвати често сами себи највећи реметилачки фактор. А онај дио хрватских Срба, који је за вријеме рата био упрегнут у коло злочиначке политике, могао је, у послијератном времену, у оквиру једне паметне политике интегрирања, бити дио истинског процеса оздрављења. Примјер други: Вјекослав Макс Лубурић је 1. српња предводио групу усташа која је у личком селу Суваји (близу босанскохерцеговачке границе) починила покољ, а у наредна два дана исто су учинили у селима Бубањ и Осредак. Како су из тих села у страху од одвођења претходно избјегли мушкарци, Лубурићеви су људи убијали углавном жене, дјецу и старце. Према оружничким извјештајима (дакле, то нису партизански, комунистички или четнички извори, већ свједочења државних служби НДХ!) у ова три масакра убијено је најмање 279, а највише око 330 душа. То је било први пут у Хрватској да масовно нису страдавали само за војску способни мушкарци. А оваквих примјера имам на стотине. Но, и неколицина њих паметном би била довољна да закључи како му сугерирам. Али, ту су посриједи друге ствари. Напосљетку, није спорно да је један дио устаника оптирао за четнике, да су услиједили и

Новембар 2010.

четнички злочини и један партизански, али праведност и оправданост 27. српња није упитна: он стоји на почетку антифашистичког покрета у Хрватској.

Усташоидни дернек – Слични мотиви у међувремену су учестали: на постројавању јединица на сплитској риви поводом годишњице „Олује” могло се видјети – тако и на телевизији – црну заставу с натписом „IX bojna Rafael vitez Boban”, из састава ХОС-а. Али, као да баш нитко

није уочио такво јавно величање једног ратног злочинца, заповједника ноторне усташке Црне легије?

– Морам признати да до овог тренутка нисам ни знао да се то догодило. Ако је тако, онда би, како се говори, „институције правне државе требале обавити свој посао”, односно, нетко би морао одговарати. У сваком случају, мислим да би требало упозорити предсједника Иву Јосиповића на то што се догодило и он би требао уредовати. Надам се да ће то учинити. Из начелних разлога, а и због тога да усташоносталгичарима покаже како се с њим не могу зезати.

– Затим смо по медијима могли видјети усташке униформе и бројне припадајуће инсигније, те чути да су се такођер пјевале усташке пјесме, на посљедњем фолк-роцк хаппенингу у Чавоглавама. Може ли се реакција полиције која тамо „није свједочила ничему протузаконитом”, тумачити као доказ да усташка идеологија данас није маргинална друштвена манифестација, него појава с макар пасивном, но пресудном потпором власти која истодобно генерално те декларативно осуђује усташтво?

15

16

наставак са стр. 15

ИНТЕРВЈУ

– Већ сам више пута говорио о Чавоглавама и сличним манифестацијама. Прије точно двије године, с истог мјеста гдје и ове године љетујем, направио сам интервју са Слободном Далмацијом и закључио сам како је Марко Перковић звани Тхомпсон најобичнији пропагатор усташтва. При томе и остајем. А и дернек у Чавоглавама је најобичнији усташоидни дернек. Добро је да се ниједан представник парламентарних странака није тамо појавио. Заједљивци тврде да се из владајуће странке нису појавили не зато што не би хтјели, него стога што знају да не смију. Но, то остављам њима на савјест. Што се мене тиче, мислим да је скандалозно да се тамо појавио загребачки градоначелник. Чињеница да је сезона годишњих одмора спашава га од шире медијске халабуке у којој би се, засигурно, тражило да након такве срамоте стави свој мандат на располагање. Загрепчани нису бирали градоначелника зато да би се смуцао по Чавоглавама. Како било да било, Чавоглаве јесу масован, али маргиналан догађај. И, да се вратим на почетак питања: нисам за забране, нити за радикалан прогон. Они који су у Чавоглавама тероризирали новинаре најбоље су свједочили о себи, о политици и идеологији коју заговарају. Медији су их потом покопали. С обзиром на опће околности, мислим да је та реакција задовољавајућа.

Два тумачења „Олује” – Нетко је ових дана написао да се о тумачењу „Олује” хрватска политика никада неће моћи сложити са српском. Често ријеч „никад” олако потежемо, но код овако тешких неслагања доиста се није лако усудити повјеровати како ће се ствари икад помакнути набоље. Што би реално могло томе придонијети?

– Великих разлика има, али оне нису непремостиве. Кључан скок у том смањивању разлика требала би учинити српска политичка јавност: она мора бити спремна на себе преузети највећи дио одговорности за ратове тијеком деведесетих. Наиме, Слободан Милошевић и његова политика, односно сурадници, а подржани од великог дијела српске јавности, темељни су кривац за сва четири рата – и у Словенији, и у Хрватској, и у БиХ те на Косову. Имали су помагаче у политичким елитама у тим државама, али о томе не могу сада говорити – уосталом, то чиним већ дуги низ година и накопао сам себи тим тврдњама у Хрватској низ непријатеља. Да се вратим на Милошевића и сураднике: они су инструментализирали хрватске Србе, гурнули их у прве редове како би реализирали њихов

Новембар 2010.

програм, а потом су их, када их више нису могли помагати, напустили и војно, и економски, и политички. Мислим да би, како би се превладале ове супротности и као чин добре воље, хрватске власти требале побијеним српским цивилима подигнути споменик. Значајан је позитиван помак направљен постављањем плоче с исприком у Книну, јер њезин текст води према добром закључку како је одлазак Срба у вријеме „Олује” био трагедија и за њих, али дугорочно и за Хрватску. Но локалне власти реагирале су уклањањем плоче, а претходно су, очигледно, конзултирале и Загреб. Таква одлука више него ишта друго говори о томе да се власти с тим проблемом не желе, а заправо ни не знају бавити: оне би морале схватити да је било крајње нецивилизацијски жељети да Срби оду, јер је заправо требало изразити жаљење што су хрватски грађани српске националности оставили своју домовину Хрватску.

Туђман и БиХ – За исто раздобље можемо говорити и о територију изван Хрватске; наиме, је ли дио истог идеолошког аранжмана овдје и однос према улози Републике Хрватске и њезине политике, војске и новца у рату који се водио у Босни и Херцеговини, сведен на порицање кардиналног дијела те, дакле, агресије?

– Босна и Херцеговина је шав између Србије и Хрватске. С таквим положајем БиХ је могла на посебан начин вриједити као тест како за српско-хрватске односе тако и за опстанак Југославије, али није. Хрватска је геополитички наслоњена на БиХ. Стога, када је у прољеће 1992. године почео рат у БиХ, никако није могла бити ни незаинтересирана ни индиферентна. Осим тога, тај је рат у великосрпској стратегији био само наставак рата који је вођен у Хрватској. И хрватско становништво у БиХ велика је жртва тога рата. Хрвати у Сарајеву, Тузли, Бањалуци и у већини осталих градова и руралних подручја БиХ, те у Посавини, гдје су традиционално навикли на мултиетничке заједнице, били су против подјеле и заступали су цјеловиту и неовисну БиХ. С друге стране, Фрањо Туђман је упорно и досљедно изражавао жељу да се Хрватској припоје дијелови БиХ, и то још у седамдесетим годинама 20. стољећа. Такви ставови произлазили су из његова увјерења како се БиХ не може одржати као јединствени ентитет, баш као, сматрао је, ни Југославија. Туђманова политика према БиХ темељни је дио његова етноце-

ИНТЕРВЈУ нтристичкога концепта стварања државе. Тијеком предизборне кампање 1990. године, док је представљао програм ХДЗ-а на Хрватској телевизији, закључио је како је хрватски „кифл” неприродна облика. Нешто касније, у вријеме када се могао наслућивати ратни расплет у БиХ, услиједиле су изјаве попут ове: „Ако нетко окупира и анектира дио БиХ, и Хрватска ће тражити свој дио.” Најјасније је своје намјере исказао у интервјуу поткрај 1991. године Слободној Далмацији, када је рекао да би се хрватско-српски односи могли трајно ријешити тако „да се национални

циљеви Србије остваре (дакле, да она добије дио БиХ – оп. И. Г.) и да она више нема разлога за експанзију, а уједно би се Хрватској прикључило њезине крајеве, јер је садашњи хрватски перец неприродан”. Хрватски предсједник процјењивао је тада да је „у хрватском интересу да се тај проблем ријеши на нараван начин”, а тај „нараван начин” јест – „начин како је била ријешена Бановина (Хрватска – оп. И. Г.)”. Након таквих преинака граница, могао би остати „дио ‚земљице Босне‘ гдје би Муслимани имали већину и та би држава Босна могла бити тампон између Хрватске и Србије”. „Тиме би”, закључио је предсједник Туђман, „уједно нестала и колонијална творевина БиХ”. Немамо много простора за детаљнију анализу, но од ових чињеница ваља полазити када се говори о хрватској одговорности за рат у БиХ. Све што се касније догађало како од стране Републике Хрватске, тако и од стране босанскохерцеговачких Хрвата, налази своје исходиште у овим изјавама. И свакако ваља додати: Туђманова је политика подјеле БиХ наишла на снажну опозицију како у Хрватској, тако

Новембар 2010.

и међу босанскохерцеговачким Хрватима те је он дијелом од ње морао одустати. Без обзира како је климав био, савез с Бошњацима, уз помоћ међународне заједнице, привео је 1995. рат у БиХ крају.

Негирање устанка – Како коментирате однос јавне телевизије према обиљежавању Дана устанка у Србу или годишњице „Олује”? Поводом 27. српња нападно је истицано гледиште – уз, рецимо, ваше – оних за које ћете затим устврдити да „усташоидно булазне”, док је сама екипа ХТВ-а у Чавоглавама гађана камењем, с поруком да умјесто намјереног снимања иду у Срб посјетити четнике.

– На Хрватској телевизији у овом се случају показало да она жели о Дану устанка у Србу извјештавати по врло честом хрватском обрасцу: мало усташе, па мало партизани. Неки од суговорника у том прилогу били су посве некомпетентни. Они појма о томе што се у Србу 1941. догодило немају, већ су се о томе информирали из неких усташких памфлета. Негирати тај, без премца најјачи устанички бунт у Хрватској 1941, значи негирати антифашизам. Другим ријечима, значи ставити се на страну фашизма и подржавати усташтво. Над Србима је у НДХ почињен геноцид и то је повијесна истина која се не може ревидирати. Хрватска телевизија, па ни било који други медиј у Хрватској не може и не смије, чак ни уиме слободе говора, прелазити преко ових неспорних чињеница.

– Израелски предсједник Схимон Перес недавно је у Јасеновцу међу осталим рекао да у тамошњем конц-логору није реализиран само холокауст, као геноцид над Жидовима, него и нешто друго... Сматрате ли да је утемељена позната теза како се у Хрватској данас лакше признаје усташки злочин над Жидовима, неголи онај што се намеће по својој хрватској специфичности и обиму – геноцидна политика и пракса НДХ према Србима?

– Нажалост, тако је. Као припадник жидовске заједнице и као предсједник жидовске опћине не могу тврдити да је положај Жидова идеалан: има ситуација које изазивају нелагоду, има проусташких провокација, па и отвореног антисемитизма. Но, свега је тога много мање неголи поткрај 20. стољећа и нема сумње да и власти и значајан дио хрватске јавности исказују симпатију за нашу заједницу и искрено сурађују с нама. Нема сумње да су Срби у кудикамо неповољнијем положају. Игор Ласић

17

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

18

Новембар 2010.

УМЈЕТНИЧКА КОЛОНИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија и ове године отворена је колонија „Умјетничког братства манастира Крке”. Колонија ће радити 09.-15. августа 2010. г. Водитељ колоније је

г. Здравко Мирчета. Ова колонија се одржава у манастиру Крки од 1990. г. На овогодишњој колонији учествује једанаест умјетника. У плану је да умјетничка колонија за овогодишњи Сајам књига у

Београду припреми каталог о својим дјелима, како би упознала јавност са досадашњим радом у манастиру Крки. По завршеном раду овогодишње колоније сви њихови радови ће бити изложени у манастирској галерији.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА У ГОЛУБИЋУ На дан Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана (15. 08. 2010.), Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Архиђакона Стефана (1462.) у Голубићу уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархије далматинске и том приликом обавио мало освећење ове обновљене древне светиње. Светој Литургији је присуствовао велики број вјерног

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2010.

народа који су заједно са својим Архипастиром исказали захвалност Богу и показали велику радост због обнове и живописања њиховог храма. Због посебних заслуга за обнову храма у Голубићу, Епископ Фотије је одликовао Орденом Никодима Милаша, господина Борислава Поноша и Архијерејским граматама признања господу Драгана Јерковића и Милана Плавшића, те надлежног свештеника јереја Бориса Милинковића чином протонамјесника, док су још неколицина заслужних појединаца одликовани граматама Црквене општине Книн.

ВАНДАЛИЗАМ У ПРАВОСЛАВНОМ ГРОБЉУ У БЕНКОВЦУ

У православном градском гробљу у Бенковцу у ноћи са 16. на 17. 08. 2010. г. непознати починиоци су разбили седам споменика, а дрвене крстове исчупали и разбацали по гробљу. Овај вандалски напад је још један у низу напада на православне светиње у Далмацији. Надлежни свештеник протонамјесник Љубомир Црнокрак је одмах обавијестио поли-

цију, која је извршила увиђај, а за починиоцима се трага.

19

20

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2010.

ПРЕОБРАЖЕЊЕ У М По традицији празник Преображења Господњег (19. 08. 2010. г.) је и ове године свечано прослављен у манастиру Крки. Прослава је отпочела свечаним вечерњим богослужењем које је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије далматинске. После вечерње службе приређен је културно – уметнички програм у којем су учествовали КУД „Свети Јован Владимир” из Бара, КУД „Невесиње” из Невесиња, гђа. Љиљана Степић и гђа. Тијана Вучетић чланице певачког ансамбла „Ђердан” и гђа. Светлана Спајић. Учеснике и присуне госте поздравио је Епископ далматински Г.Г. Фотије зажелевши им пријатан боравак у манастиру Крки. На сам дан празника служена је Света Архијерејска Литургија на којој је началствовао Епископ Фотије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва из Епархије далматинске и других епархија. По обичају овога празника освештан је

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

МАНАСТИРУ КРКИ и благословен нови род грожђа. У својој беседи Преосвећени владика нагласио је значај овога празника истакнувши да је празник Преображења од давнина посебно поштован на просторима Далмације, а посебно у манастиру Крки, тако да овај дан има значај свеопштег Сабора међу православним Далматинцима. После Свете Литургије Епископ Фотије је одликовао орденом „Никодима Милаша” иконописце из Београда протомајстора Драгомира Марунића и магистре ликовних уметности Драгана Станковића и Немању Марунића. Они су осликали манастирски храм св. Архангела Михаила као прилог манастиру Крки на радост братства манастира и српског народа ових простора. Светој Литургији је присуствовао председник Савјета за националне мањине у Р. Хрватској г. Александар Толнауер, наченици општина Кистање и Бискупија г. Слободан Рончевић и г. Дамјан Берић и остали гости и узваници. Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за сав присутни народ.

Новембар 2010.

21

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

22

Новембар 2010.

ПАРАСТОС У МАНАСТИРУ КРКИ Дана 21. 08. 2010. г. у манастиру Крки одржан је парастос Илији и Софији Поповић из Богатића. Они су живјели крајем XIX и почетком XX вијека у Поповићима у близини самог манастира Крке, гдје су се и сахрањивали. Иза њих остало је шест кћери и четири сина. До данас имају живих двјесто потомака и двадесет двоје упокојених. Прво окупљање ове породице би-

ло је у јулу 1988. г. у родној кући у Поповићима у којој више нико не живи јер је село порушено. Друго окупљање било је 21. августа 2004. г. у Београду у храму светог Саве гдје је одржан парастос упокојенима Илији и Софији. На данашњем окупљању је било око шездесет потомака који су дошли да изврше помен својим родоначалницима Илији и Софији.

СТУДИЈСКИ СЕМИНАР У МАНАСТИРУ КРКИ Манастир Крка је имао част да угости професоре српског језика, историје, географије, музичког и ликовног одгоја који су захваљујући Удружењу Захарије Орфелин и господину професору Новици Гајићу из Вуковара организовали семинар „Крка 2010”. У оквиру семинара била су три предавања која су одржали г. Марко Радмановић, г. Новица Гајић и гђа. Љиљана Ајдуковић. Учесници семинара су упознали братство манастира са програмом по коме се одвија настава на српском језику и ћириличном писму, а братство манастира је госте упознало са животом Епархије далматинске и Срба у Далмацији. У склопу семинара је приказан документарни филм „Манастири Епархије далматинске” који

је све учеснике одушевио, јер су многи први пут у далматинским светињама. Игуман и братство манастира су поздравили идеју за овакво окупљање и сабранима пренијели поздраве и благослове Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија.

У име организатора семинара „Крка 2010” проф. Новица Гајић се захвалио Епископу далматинском Г.Г. Фотију на благослову да се овај семинар одржи у манастиру Крки и изразио своју наду да ће се овакви сусрети чешће одржавати и да ће везе Срба у Хрватској бити још чвршће.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2010.

ПРОСЛАВА УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ШИБЕНИКУ

Вечерњим богослужењем уочи празника, које је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије, почело је обиљежавање славе саборног храма (1810. год.) у Шибенику. На сам дан празника Свету Литургију је служио парох шибенски протонамјесник Милорад Ђурђевић, уз присуство великог броја вјерника из Шибеника и околних мјеста, од којих је већина приступила Светим Тајнама Тијела и Крви Христове. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач и благословено славско жито. Ово је први пут, након четири године обнове, да је слава саборног храма обиљежена слу-

жењем у самом храму. У протекле четири године извршена је обнова комплетног саборног храма, у склопу које је изведено и фрескописање олтарског

дијела храма које су извеле монахиње манастира Градац. У плану је да се у наредне двије године фрескопишу и остали дијелови храма.

САБОР У МАНАСТИРУ КРУПИ На празник Успења Пресвете Богородице (28. 08. 2010. год.), храмовној слави манастира Крупе, Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије служио је свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске.

У својој беседи поводом овога празника Епископ Фотије је говорио о значају Пресвете Богородице у економији спасења и нагласио да је празник Успења Богородице с правом назван Други Васкрс, јер се Пресвета Богородица, прва после Господа Исуса Христа, телесно узнела на небеса. Пресвета Богородица, међутим, како је даље истакао Епископ Фотије, и после свога Успења није напустила Цркву Христову, већ непрестано бдије и стражи над душама верујућих, како се и пева у тропару Успења. После свете Литургије на којем се причестио велики број верника, Епископ Фотије је пререзао славски колач и честитао игуману Гаврилу и свим гостима срећну славу. Сабор у манастиру Крупи је један од значајних догађаја у Епархији далматинској, који из године у годину окупља велики

23

24

наставак са стр. 23

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

број православних Срба, не само из Далмације, него и других делова света. Између осталих гостију, ове године на сабору у манастиру Крупи били су и др Јанко Веселиновић, народни по-

Новембар 2010.

сланик Скупштине Р. Србије; др Милорад Пуповац, председник СНВ-а и саборски заступник; као и представници локалних власти Општине Обровац, Ервеник, Кистање и Задар.

ХРАМОВНА СЛАВА У ДИЦМУ На празник Успења Пресвете Богородице (28.

08. 2010. год.) прослављена је храмовна слава у Дицму код Сплита. Свету Литургију служио је надлежни свештеник о. Славољуб Кнежевић на којој се причестио велики број верника. После свете Литургије пререзан је славски колач и одржана литија око храма. Православну цркву у Дицму посећују и верници римокатоличке вере, који имају поштовање према овој светињи, па зато када је могуће долазе ту ради молитве и благослова.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2010.

БЛАГОСЛОВ ЗА ПОЧЕТАК НОВЕ ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ На почетку нове школске године у манастиру Крки Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије извршио је призив Светог Духа и благословио ученике Богословије Света Три Јерарха. У својој беседи Епископ Фотије је посебно нагласио да наука која се слуша у богословијама није обична земаљска и људска наука, него савршена и божанска. Зато је за усвајање овакве науке потребна благодат

и просветљење Духом Светим. Обновљена богословија у Крки

ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недељу 05. 09. 2010. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки и честитао богословима и свим полазницима православне веронауке успешну школску годину. У својој беседи Епископ Фотије је посебно нагласио да је суштина и старозаветног и новозаветног Закона Божијег – јеванђелска Љубав. Данашњи свет је нажалост напустио тај пут крстолике љубави према Богу и ближњем и због тога је овај свет у великој опасности од самоуништења.

ради од 2001. г. и тренутно има 42 редовна ученика.

25

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

26

Новембар 2010.

ОБНОВА ХРАМА СВЕТОГ СПАСА У ШИБЕНИКУ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија, почела је обнова храма Вазнесења Христовог (Свети Спас – 1778. година), једног од четири српска православна храма у граду Шибенику. Епархија далматинска и Црквена општина Шибеник, у задње четири године, интезивно раде на обнови храмова у Шибенику и шибенској парохији. Саборни храм је у потпуности грађевински обновљен и у току је фрескописање самог храма. Истовремено се изводе радови и на Епархијском музеју који је у склопу саборног храма. Због стања у којем се налази неопходно је било започети и обнову храма Светог Спаса. Храм се налази на српском православном гробљу, на којем су

сахрањени многи истакнути шибенчани. Радови на обнови храма се финансирају средствима Eпархије далматинске. Молимо све шибенчане и остале људе добре воље, да помогну и чествују у обнови овог

веома значајног храма. Ваше прилоге за обнову храма можете уплатити на жирорачун Црквене општине Шибеник.

Raiffeisen BANK: 2484008-1103822256

ПОСЈЕТА МАНАСТИРУ КРКИ У суботу 18. 09. 2010. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије примио је у манастиру Крки делегацију православних Руса који се баве документарним

филмом и који су до сада са својим филмовима учествовали на неколико филмских фестивала и добили високе награде. Делегацију су сачињавали протојереј Виктор Салтиков из Ивано-вознесењске Епархије Руске православне Цркве, затим режисер Валериј Тимошенко и њихови сарадници. Приликом посјете гости су приказали један од својих филмова који говори о сеоској парохији на Волги и о складном животу човјека и природе а који се зове „Руски заповједник”. Послије приказаног филма гостима се захвалио Преосвештени Епископ Фотије пожелевши им да и даље кроз православне филмове свједоче истину и на тај начин проповиједају једину истиниту и праву вјеру.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2010.

ДАНИ ВЛАДАНА ДЕСНИЦЕ Данас 19. септембра 2010. г. манастир Крупу су посјетили, поводом дана посвећених Владану Десници, учесници интеркултуралног скупа: Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније, Њемачке и Италије. Скуп је предводио др. сц. Драго Роксандић, редовни професор за повијест Филозофског факултета у Загребу. Учесници скупа су и Хрватско друштво писаца Загреб, Српско културно друштво „Просвјета” Загреб, Свеучилиште у Задру, Центар за мировне студије Загреб, Друштво за обнову и ревитализацију куле Стојана Јанковића. Скуп је одржан под покровитељством Министарства културе Р.Х . Десничини сусрети су посвећени опусу Владана Деснице и проблематици српскохрватског интеркултурализма. Предавања су одржана 17. септембра на Свеучилишту у Задру и 18. септембра у кули Стојана Јанковића, а 19. септембра учесници скупа су обишли културноисторијске знаментости међу којима је и Манастир Крупа са богатом културно-вјерском историјом.

Учесници скупа су обишли и разгледали највриједније дијелове манастира, недавно очишћене и конзервиране фреске из прве пловине 17. вијека, рад Георгија Митрофановића као и манастирску ризницу и друге вриједности манастира Крупе.

СЛАВА МАНАСТИРА ДРАГОВИЋА

У недјељу 19. 09. 2010. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу када се по традицији одржава драговићки сабор поводом храмовне славе Мале Госпојине. Епископу су саслуживали свештенство и монаштво из далматинске Епархије. У склопу Свете Литургије пресјечен је славски колач и освећено славско кољиво, а на крају је приређена трпеза љубави за све присутне.

27

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

28

Новембар 2010.

ХРАМОВНА СЛАВА У СТРМИЦИ Празник Рођења Пресвете Богородице (21.

09. 2010. г.) прослављен је свечано и у Стрмици. Свету Литургију у храму посвећеном данашњем празнику је служио парох парохије прве кни-

нске протонамјесник Борис Милинковић. Након Свете Литургије је поводом храмовне славе пререзан славски колач и освећено славско кољиво,те обављена и славска литија.

ПРАЗНИК РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У БИЛИШАНИМА На празник Рођења Пресвете Богородице (Мала Госпојина) 21. 09. 2010. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински г. г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију и Билишанима уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. Данашњи празник је храмовна слава у Билишанима. Епископ се у својој беседи обратио вјерном народу рекавши да је потребно да обнављамо наше храмове и позвао народ да колико може учествује у обнови храма.

У склопу Свете Литургије епископ је пререзао славки колач и осветио славско кољи-

во. Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2010.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ДОЊЕМ РАДЉЕВЦУ На храмовну славу (22. 09.

2010. г.) служена је Света Литургија у капели посвећеној Светима Јоакиму и Ани у селу Доњи Радљевац. Свету Литургију је служио јереј Владимир Вукосављевић. У току Литургије пререзан је славски колач и освећено жито. Иако село Доњи Радљевац данас броји око двадесетак домаћинстава, окупио се знатан број вјерника који је у радосном сабрању прославио празник.

СЕДНИЦА ВЕРОУЧИТЕЉА ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Дана 22. 09. 2010. г. после вечерњег богослужења у манастиру Крки Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије одржао је седницу вероучитеља Епархије далматинске. У разговорима о проблему веронауке изнешена су веома интересантна и важна мишљења која би требало да омогуће бољу и квалитетнију верску наставу за децу православних Срба у основном и средњим школама на подручју Епархије далматинске. До сада су показани за-

довољавајући резултати у верској настави која има за циљ да ученицима у основним и средњим школама приближи православно учење и оспособи их за активно учешће на богослужењима, а посебно на Светим Литургијама. У току седнице вероучитељи су изнели предлог да у настави веронауке треба да се користе и модерна аудио визуелна средства, јер деца много лакше овим путем усвајају и уче и верску наставу.

29

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

30

Новембар 2010.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ВРБНИКУ На оданије празника Рођења Пресвете Богородице, у суботу (25. 09. 2010.), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г, Фотије, служио је Свету Архијерејску Литургију у Врбнику поводом завршетка обнове Цркве. Епископ је извршио чин малог освећења храма. Епископу су на Светој Литургији саслуживали свештеномонаси и свештеници Епархије далматинске и протојереј ставрофор Перан Бошковић, парох љубљански. У Цркви се сабрао велики број мјештана, а и вјерника из других мјеста. Светој Литургији присуствовали су: подпресједник Владе Р. Хрватске г. Слободан Узелац, начелник општине Бискупија г. Дамјан Берић, српски амбасадор у Р. Словенији г. Филипов и још многе друге угледне личности.

Оне који су се посебно истакли у обнови Цркве, својом великом жртвом и љубављу, Епископ далматински Г.Г, Фотије је одликовао Архијерејским граматама признања. То су: г. Никола Дамјанић, гђа Драгица Амановић и фирма Kema Puconci из Р. Словеније. Поред Архијерејских грамата, додијељене су и многе захвалнице Црквене општине Врбник.

У једном дијелу своје бесједе Епископ је поменуо да је ово многозначајан, историјски дан – догађај за Врбник и Цркву, која је подигнута у 17. в. После Литургије испред црквене порте приређена је трпеза љубави за све присутне. Тога дана прослави у Врбнику придружио се и познати глумац Раде Шербеџија, који је за вријеме ручка одрецитовао неколико стихова и отпјевао своју познату пјесму „Лико”.

МАТУРАНТСКА ЕКСКУРЗИЈА

Матуранти Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки на челу са архимандритом Германом игуманом манастира Крке, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија в.д. ректора богословије извели су научно-васпитну екскурзију. У програму екскурзије била је посјета Eпархији горњокарловачкој и Митрополији загребачко-љубљанској. У току екскурзије која је трајала од 23.-25. 09. 2010 г. ученици су посјетили православну цркву светог Николе у Ријеци, храм светог Николе у Пули – гдје је ученике и игумана дочекао јереј Горан Петковић парох пулски. Ученици су такођер посјетили храм светог Спиридона у Пероју и „Удружење перојских Црногораца”. Сљедећег дана матуранти су наставили свој пут према Карловцу и ту су обишли храм светог Николе, манастир Пресвете Богородице Тројеручице у Доњем Будачком и манастир Гомирје. Посљедњег дана овог путовања матуранти су посјетили храм Преображења Господњег у Загребу и музеј Митрополије загребачко-љубљанске. За крај екскурзије матуранти су обишли манастир Лепавину.

У име професора и ученика Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки благодаримо свим манастирима и црквеним општинама који су нас са братском љубављу примили и упознали са богатом културом, традицијом и духовношћу православних Срба у Републици Хрватској. Матуранти богословије

31

КРСТОВДАН У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ На празник Воздвижења Часног Крста (27. 09.

2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о историји овога празника посебно нагласивши да је пут Крста једини спасоносни пут, како за свакога човека, тако и за Цркву Божију. У апокалиптичко време ка коме идемо антихрист ће понудити људима живот без крста, то јест без подвига који ће нажалост многи прихватити, иако тај пут неће водити ка спасењу и вечном животу. Празник Воздвижења Часног Крста је свечано прослављен широм Епархије далматинске где православни Срби и наша Црква заједнички носе Крст и боре се за опстанак на својим вековним огњиштима у Далмацији.

ВАНДАЛИ НАПАЛИ ХРАМ СВЕТОГ ГЕОРГИЈА У КНИНУ

У последњих пет дана храм Светог Георгија у Книну је два пута био мета вандала. У првом наврату уочи празника Рођења Пресвете Богородице (21. 09. 2010. год.) храм је проваљен и испретурана је његова унутрашњост. Након овог немилог догађаја врата су додатно ојачана како провалници не би могли провалити. У другом наврату

су уочи Крстовдана (27. 09. 2010. год.) исти починиоци,у немогућности да уђу у унутрашњост храма каменим блоковима покушавали развалити храмовна врата. Полиција је извршила увиђај и пронашла починиоце. Оно што посебно жалости јесте чињеница да су напади на храм Светог Георгија у последњих неколико годи-

на постали свакодневица, неријетко се скрнаве и гробнице на гробљу око храма. Починиоци готово увијек буду пронађени али судећи по њиховој упорности, не и адекватно кажњени, што шаље поруку да нападање православних храмова у Хрватској изгледа није кажњиво.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

32

Новембар 2010.

ПОСЈЕТА ПРЕДСЈЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ МАНАСТИРУ КРКИ

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије примио је дана 05. 10. 2010. г. у манастиру Крки предсједника Републике Хрватске господина др. Иву Јосиповића. У пратњи господина Јосиповића били су министар знаности др. сц. Радован Фукс, Милорад Пуповац предсједник СНВ-а, г. Синиша

Таталовић савјетник предсједника, остали сарадници предсједника и представници Срба у Сабору Републике Хрватске. у току пријема разговорима се прикључио и г. Станимир Вукићевић амбасадор Републике Србије у Хрватској. Након обиласка манастирског храма и катакомби пре-

дсједник и епископ су се задржали у пријатељском разговору. Епископ је упознао господина предсједника и његове сараднике са животом и радом Епархије далматинске и истакао значај Цркве за српски народ на овим просторима, али и за процес помирења између Срба и Хрвата. Владика се захвалио предсједнику на његовом ставу око разних питања који се тичу српског народа и рекао да су ставови господина Јосиповића усмјерени у правцу помирења и доброг суживота два народа. Господин предсједник је изразио наду у боље односе како држава Хрватске и Србије, тако и хрватског и српског народа. На крају се захвалио Епископу Фотију и братству манастира на пријему са надом да ће овај сусрет бити на корист свих људи који желе добро држави Хрватској и српском народу у њој.

АПЕЛ ЗА ОБНОВУ ХРАМА СВЕТОГ ЈОВАНА У МИОЧИЋУ

Наша црква Светог Јована је плод огромне љубави и наше парохије, а вођени промислом божијим и молитвама труда наших предака, светионик вјере наше прадједовске и заштитника нашег Светог Јована спознаћемо у пуној мјери неугасло кандило наде, наде да будућност постоји. начин на који можемо најбоље доприњети очувању свега Данашње генерације носе историјску одговорност, јер онога што нам је предато на чување. Ово је прилика да ми Миочани у матици и они расути смо само малени потомци славних предака,и као такви немамо никаква права да препустимо времену нешто што је по читавом свијету помогнемо колико можемо у тим свеграђено и очувано до наших дана. тим активностима и активно се укључимо у обнову нашег Поносни само можемо бити што смо удостојени наста- светог Храма Светог Јована Крститеља уз благослов Владивка традиције дуге више вјекова постојања самог села и ке далматинског Фотија! Донације се уплаћују на следеће текуће рачуне: КБЦ БАНКА A.Д. Београд Особе за контакт: Динарски рачун: Петар Вуковић 115-25365-17 00381 11 2632 580, 063 236 165 Девизни рачун: РС 35 1150 0718 0000 0909 82 Гојко Малешевић „Миочић” завичајно удружење, Косанчићев венац 31, Београд 00381 11 84 84 850, 064 616 0779

Новембар 2010.

ПОЗНАТИ КАТОЛИЧКИ ТЕОЛОГ ПРИМИО ПРАВОСЛАВЉЕ

Познати швајцарски теолог јеромонах Гаврило (Бунге) прешао је из римокатоличке Цркве у Правослаље. Дана 27. августа, уочи празника Успења Пресвете Богородице, присуствовао је на богослужењу којем су началствовали волоколмски митрополит Иларион Алфејев и диоклијски митрополит Калист Вер у храму «Свих жалосних радост» у Москви. Отац Гаврило, бенедиктински монах, живео је више од 30 година као пустињак у планинама Швајцарске, и аутор је бројних студија из аскетике и патристике. Чин примања у Православну Цркву извршен је на почетку празничног богослужења у по-

менутом московском храму. «Били сте католик, али у души православан. Сада, уочи свеноћног бдења, примисте Православље, као нешто што је дошло сасвим природно,» рекао је митроплоит Иларион, истичући да је ступање оца Гаврила у Православну Цркву «крај једног дугог духовног путовања». Владика је потом оцу Гаврилу поклонио икону Пресвете Богородице «Свих жалосних радост», а митрополит Калист је рекао да цариградска патријаршија високо цени богословска дела оца Гаврила, те је изразио наду да «крст који носе православни хришћани, а који ће и он сада понети, неће бити превише тежак за њега.»

НИЗОЗЕМЦИ НАПИСАЛИ 900 ПРИЈАВА ПРОТИВ СВЕЋЕНИКА

Повјеренство за истраживање случајева сексуалног злостављања и педофилије у Католичкој цркви у Низоземској, објавило је како је само у посљедњих пет мјесеци запримило око 900 пријава против

свећеника. Пријаве су у већини случајева поднијеле саме жртве, али и чланови обитељи који су посљедњих тједана ступили у контакт с члановима повјеренства, изјавио је агенцији АФП

ПРИЛОЗИ ИЗ БРИЗБЕЈНА, АУСТРАЛИЈЕ

гласноговорник комисије Gert Jan Verhoog. Он је потврдио да је службена истрага о случајевима злостављања почела почетком овога тједна. Слободна Далмација 27. 08. 2010. год.

Слободан Ћосо 20, Бранко Павић 10, Зоран и сандра Бранковић 120, Ика Шаре 20.

У аустралијским доларима: Прилоге сакупили Ика Шаре и Сандра Бранковић. Миле Мирковић 30, Шпиро Бојић 15, Јово и Ђука Берић 10, Лазо и Славка Јанковић 10, Љубица Стојчиновић 10, Нена Радановић 10, Анка Шарић 10, Далибор и Александра Вукадин 10, Драган и Нада Петровић 20, Милош и Душанка Илић 10, Драгутин Јовановић 10, Мирко и Беба Јовичић 20, Славко Катарић 20, Благоје Ћорић 10, Милан и Бранка Грубор 10, Андрија и Драгица Јанковић 10, Милован и Бранка Узелац 20, Зоран Узелац 20, Миодраг Петровић 20, Ђуро Милош 20, Дадо Дмитровић 20,

СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција часописа

33

34

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: протонамјесник Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com Ђакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: протонамјесник Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net – II парохија: протонамјесник Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: протонамјесник Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари протонамјесник Миле Савичић Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com

СПЦО и Управа парохије у Скрадину протонамјесник Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама опслужује протонамјесник Ђорђе Веселиновић СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама протонамјесник Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци - Греција б.б.

Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу протонамјесник Милорад Ђекановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Пађенима протонамјесник Давор Стојановић 22300 Книн, Јосипа Јовића 5 Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: man.dragovic@gmail.com

Устоличење Патријарха српског Г. Иринеја у Пећи

Устоличење Патријарха српског Г. Иринеја у Пећи Фотографија на корицама – Пећка Патријаршија, 13. век

www.eparhija-dalmatinska.hr