Krka 045

www.eparhija-dalmatinska.hr Година VIII. – Број 45

Божићни број – 2010. г.

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Цијена 10 kn

Рођење Христово – минијатура 1. стр. – Богодете Исус Христос

Децембар 2010.

О БОЖИЋУ Јеромонах Григорије Светогорац

Након благовести Богородици, следећи христолошки догађај који прослављамо је рођење Исуса Христа по телу. Свети Златоусти назива празник Рођења Христовог Митрополом празника и прославља га говорећи: „Гледам чудновату тајну. Гласове пастира чујем у ушима својим. Анђели певају, арханђели поју, серафими славослове, сви празнују гледајући Бога на земљи и човека на небесима. Бога, који се на небесима налази, гледају као Онога који је узрочник Свог силаска на земљу. Човека, који је на земљи, гледају како се човекољубљем Божијим нађе на небу.” И Григорије Богослов прославља дан Рођења Господњег:

„Христос се рађа – прославите! Христос са небеса – сусрећите! Христос на земљи – узвисите се!” и наставља: „Бестелесни Бог узима тело, Невидљиви бива видљив, Онај коме нико не могаше да се приближи, постаје опипљив, Безвремени добија почетак, Син Божији – Син човечији постаје.” ***** Празник Рођења Христовог јесте Богојављење, дакле јављање Бога у свету. По речима апостоловим: Бог се јави у телу. Ово значи да Бог Логос узе људско тело и јави се у свету као Богочовек. Ово јављање Божије у нашем свету и у нашем животу је почетак нашег

О Божићу ....................................................................... 3 Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве ............................ 5

сопственог уласка у свет Божији. Сагласно са Григоријем Богословом, смисао Божића јесте да је Бог дошао људима како би се они приближили Њему. Јер као што смо заједно са Адамом умрли, тако ћемо и заједно са Христом живети. Говорећи о јединству божанске и човечанске природе у Личности Христовој, свети Григорије Богослов са побожним чуђењем каже: „Колико је дивљења достојно ово сједињење Бога са човеком! Какво је то чудесно сједињење! Онај који јесте – ствара се. Онај који богати друге, сиромашан постаје. Онај који је пунотан – истошчује се. Он се истошчује од славе Своје, да бих ја окусио од пуноће Његове.” Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник

Зашто хришћани губе љубав? ...................................11

Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, протонамесник Борис Милинковић, протонамесник Славољуб Кнежевић, протонамесник Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић)

Старац Амвросије Лазарис ........................................ 13

Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje

Отац Јустин .................................................................... 7

Манастир Свете Параскеве на острву Хвар ............................................................ 17 Писмо Епископа далматинског Фотија министру унутрашњих послова Р. Хрватске г. Томиславу Карамарку ........................ 19 Вијести из епархије ................................................... 20

Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3

4

наставак са стр. 3

Овај последњи израз светог Григорија обухвата свеукупну тајну очовечења Христовог једном речју: Кеноза. Оваплоћење Господње представља кенозу, испражњење од Његове божанске славе. Откровењска је реч апостола Павла: Христос будући у обличју Божијем... је себе понизио узевши обличје слуге... и изгледом се нађе као човјек; Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту. Унижење Христово јесте снисхођење љубави Његове према роду људском. Да није Бог дошао к човеку. не би човек могао да дође к Богу. Без унижења Исуса Христа, не би било могуће да се оствари обожење човека. Требало је, говори Григорије Богослов, да Бог сиђе са висине славе Своје и да се човек уздигне од свог унижења, да би човек заједничарио у божанској љубави. У стварности је, међутим, Христос сишао све до ада, а човек је само пружио руку да прими нови живот који му донесе. Љубав је кеноза човекова: онај који љуби оставља самога себе и нуди се другоме. Устима светог Златоустог, Христос говори свакоме од нас: „Тебе ради, дете моје, осиромаших, избивен бих, унизих се од славе моје. Оставих Оца и дођох к теби који ме мрзиш и одбацујеш. Дотрчах к теби да те учиним својим. Тебе са самим собом сјединих. И горе на небесима тебе имам, и доле на земљи сједињен сам са тобом.” ***** Очовечењем Христовим, за свакога од нас отвори се рај, небеса се распрострше по земљи, небеско се са земаљским смеша. Анђели и људи заједно прослављају заједничког Оца. Човек почиње да се нада васкрсењу.

БОГОСЛОВЉЕ

Гле, радује се Царство небеско! И све ово даровало је безгранично снисхођење божанског човекољубља. Оно учини ово велико чудо доласка Бога у наш свет. Чиме можемо да узвратимо Господу за бескрајно обиље човекољубља Његовог? Можда све до данас, на љубав Христову одговарасмо само својом незахвалношћу. Нашим животима смо вероватно ражалостили Христа. Он је оставио

Децембар 2010.

Своју божанску славу, сишао у свет и претрпео све нас ради. Учинимо и ми нешто за нас саме. Узмолимо га смирено да, огњем љубави коју има за нас, и у нама разгори љубав према Њему. Да, као што говори свети Никодим. не пожелимо ништа друго, да не дишемо ничим другим осим Господом. Браћо моја, дајмо све Христу да од Њега све примимо, то јест, да примимо самога Христа.

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2010.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

са редовног заседања одржаног у Београду од 17. до 20. новембра 2010. год. У Патријаршијском двору у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржано је, од 17. до 20. новембра, друго редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у текућој години. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве, осим поглавара аутономне Охридске Архиепископије, Његовог Блаженства г. Јована, и Епископа средњеевропског г. Константина. Свети Архијерејски Сабор је свој рад започео саборним служењем свете архијерејске Литургије у Светоарханглеском манасти-

ру Раковици крај Београда, на којој је началствовао Патријарх српски г. Иринеј, служен парастос за покој душе блаженопочившег Патријарха српског Павла поводом прве годишњице његовог престављења, освећен крст на његовом гробу и извршен призив Светога Духа за благословен и благополучан рад Сабора. Потом је Његова Светост Патријарх, као председник Сабора, у свом уводном обраћању Сабору поново евоцирао сећање на личност и духовне заслуге свога претходника, блажене успомене патријарха Павла, као и на личност и духовне заслуге недавно преминулог митрополита либер-

5

6

наставак са стр. 5

БОГОСЛОВЉЕ

твилско-чикашкога Христифора, и указао на потребу достојанственог и одговорног суочавања са питањима која су на дневном реду Сабора, у верности канонском Предању и вековном духовном искуству Православне Цркве, путем братског дијалога у духу животне максиме патријарха Павла да нам речи буду благе, а докази јаки. Пре почетка редовног рада, Сабор је реаговао на вест о хапшењу Архиепископа охрдиског и Митрополита скопског г. Јована на граничном прелазу Калотина између Бугарске и Србије од стране бугарских пограничних органа и његовом задржавању у притвору на основу потернице македонске полиције - реаговао је најпре молитвом Богу за брата у невољи, затим јавним протестом због неправедног прогањања архиепископа Јована после судске фарсе против њега у Републици Македонији и, најзад, саборским апелом како државном врху Србије тако и председнику Републике Бугарске г. Георгију Прванову да он буде ослобођен. Сабор је на овом заседању имао на дневном реду два крупна питања и неколико мањих. Два главна питања била су арондација и попуњавање неких епархија Српске Православне Цркве и решавање стања у Епархији рашкопризренској, оптерећеној многим невољама, уз додатни проблем неканонског деловања бившег Епископа рашко-призренског г. Артемија и својеврсне секте његових поклоника и присталица, које је кулминирало, управо у току заседања Сабора, самовољним напуштањем манастира Шишатовца у Срему, резолутним одбијањем послушности Сабору, изричитим непризнавањем саборских одлука и покушајем насилног преузимања манастира и објеката Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, као и узурпације јерархијске власти у Епархији рашкопризренској. Попуњена је упражњена епископска катедра рашко-призренска избором досадашњег викарног Епископа липљанског г. Теодосија за новог Епископа рашко-призренског. На плану арондације епархија урађено је колико је у датом тренутку било могуће: од делова Нишке, Жичке, Шумадијске и Браничевске епархије формирана је нова епархија, Крушевачка, са седиштем

Децембар 2010.

у Крушевцу, а начелно је прихваћено стварање још двеју епархија на подручју највеће епархије у Српској Православној Цркви, Архиепископије београдско-карловачке. Такође је епископима који пастирски делују на тлу Америке поверен задатак да проуче могућност арондације тамошњих епархија, а покренуто је и питање оснивања посебне епархије за Аустрију, са седиштем у Бечу, с обзиром на реалне духовне потребе и на величину и број верника садашње Епархије средњеевропске. Сабор је са радошћу примио вест о једногласној одлуци Епархијског савета Епархије аустралијско-новозеландске и Црквено-народног сабора истоимене епархије Митрополије новограчаничке на њиховим недавним ванредним заседањима о успостављању пуног црквено-административног јединства. После упознавања са свим релевантним чињеницама и исцрпне расправе, Свети Архијерејски Сабор је, са великом жалошћу, али и одлучно стајући у одбрану светог и спасоносног јединства Цркве, због доказаних и од њега самога потврђених најтежих канонских кривица -– свештенослужења под важећом забраном свештенодејства, одбијања послушности Сабору, стварања раскола и насилног заузимања појединих манастира Српске Православне Цркве у Епархији рашко-призренској, чак уз учешће наоружаних појединаца и физичко угрожавање монаха у тим манастирима - лишио умировљеног Епископа рашко-призренског Артемија епископског чина и вратио га у ред монаха. Сабор је, између осталог, донео и одлуке које се тичу предстојећег обележавања 1700годишњице Миланског едикта (313-2013), којим је свети цар Константин Велики дао слободу хришћанима Римског Царства и поставио темеље хришћанске Европе, као и одлуке које се односе на успостављање службе војних свештеника у Војсци Србије. Сабор апелује на све вернике Српске Православне Цркве да, упркос тешкој економској кризи која нас погађа, помогну даљу обнову конака манастира Хиландара на Светој Гори, уништених у пожару од пре неколико година, као и обнову кућа и других објеката у Краљеву и околини, уништених или оштећених у недавном земљотресу.

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2010.

ОТАЦ ЈУСТИН Владета Јеротић

Оца Јустина Поповића, архимандрита и професора Теолошког факултета у Београду, најпре сам упознао преко његове књиге Достојевски о Европи и Словенству, која се појавила 1940. године, као друга верзија истоимене теме коју је отац Јустин обрадио и објавио као књигу, десетак година после Првог светског рата. Неки познаваоци дела оца Јустина тврде да је ова прва његова књига о Достојевском снажнија и дубља од друге коју сам набавио у једној београдској књижари почетком 1942. године. Ушао сам тада у осамнаесту годину, похађао сам осми разред Друге мушке гимназије у Београду, спремајући се за велику матуру. Док је беснео Други светски рат, Југославија је била прегажена, окупирана и подељена од немачких завојевача. Тек што су почињали – из данашњег угла посматрано, преурањени – устанци четника и партизана по Србији, ја сам проживљавао најмистичкији период моје младости. Quo Vadis Хенрика Сјенкјевича, и нарочито целокупна дела Фјодора Михајловича Достојевског (неке његове књиге већ су се од пре рата налазиле у кућној библиотеци мога оца и мајке), испунила су ме необичним мистичким жаром искреног и страсног преживљавања драме Христовог живота, те умало да нисам био одлучио да се после положене матуре сасвим повучем у неки православни манастир и тамо себе целог предам Богу. Овој мојој одлуци, коју још нисам смео ником да поверим, а нај-

мање строгом и реалном оцу Момчилу, битно је била допринела поменута књига оца Јустина о Достојевском. Пошто сам је пажљиво, али и са великим одушевљењем прочитао – забележио сам чак тачан датум почетка читања 12. април 1942. године, и готово целу црвеном

дела: Бедни људи, Понижени и увређени... Наравно да сам после читања књиге оца Јустина силно желео да упознам овог православног духовника, који је о Достојевском исказао мисли и испољио осећања, која су била, како сам био убеђен, управо моја

оловком исподвлачио, осећао сам се те целе 1942, а и добар део идуће, 1943, године као на „седмом небу“. Знао сам напамет поједине делове из студије оца Јустина, а књиге Достојевског нисам испуштао из руку. Необично је било да сам од свих романа прво почео са Браћом Карамазовим, још крајем 1941. године, и да ме је управо овај роман „залудео“ (израз који је љутито употребљавао мој отац, вероватно у страху да ћу напустити школу и свако даље учење), а потом сам тек стигао до његових почетних

осећања и моје мисли, какве бих ја ставио на папир да сам био за ово тада способан. Нисам се, ипак, још распитивао где живи тај мој, већ толико добро упознати, а опет незнани духовни отац, нити сам био нестрпљив да га и лично потражим. Можда и није било на делу неко моје нарочито стрпљење, и то још у осамнаестој години живота, колико моја стидљивост и страх да се појавим пред овим мојим православним учитељем. Као да сам чекао прилику да сам Бог „аранжира“ наш сусрет и тако

7

8

наставак са стр. 7

увећа моју радост. Ова прилика се убрзо појавила, мада ни тада нисам могао да се лично представим оцу Јустину. Марта месеца 1943. године припремала се, некако нарочито свечано и молитвено, српска црква, у току ускршњег поста, за дочек највећег православног, хришћанског празника – Христовог васкрсења. Одлазио сам често у Саборну цркву, не само на недељне литургије, већ и на вечерње службе и бдења, нарочито радо у ову цркву, ваљда и зато што сам се у једној малој улици (Задарској), непуних двеста метара удаљеној родио и у њој провео првих десетак година живота. Управо једне недеље, била је то недеља православља, 14. марта 1943. године, за проповедаоницом у цркви појавио се отац Јустин и почео беседу. Не знам колико је трајала његова проповед, јер сам био потпуно изгубио осећање времена. Нетремице сам, из препуне Саборне цркве, гледао у оца Јустина упијао његове речи и трудио се да их све запамтим и да их одмах, када дођем кући, запишем. Мислим да од силног узбуђења нисам много запамтио, а ево шта сам стварно записао: „У сваком цвету, свакој птици налази се мисао Божија... Човек је највиша вредност у свим световима, он је мали бог у блату... Ја бих роптао на Бога што ме није створио човеком да није Христос живео на земљи... Христос, то је одговор на сва човекова питања... После Христовог доласка, небеса су остала стално отворена, успостављена је стална веза између Бога и човека. Човек, то је икона Божија, род људски, иконостас Божији... Осудите грех, али милујте грешника, као што је Исус осуђивао грех, а опраштао грешницима. Циљ човечијег живота, њего-

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2010.

ва непрекидна тежња, треба да буде остваривање Богочовека Христа у себи. Ви имате кичицу, малајте! Малајте све дотле док не измалате Христа у себи. Сваки грех, свака страст, сваки порок, прљају лик Христа у вама. Човек с много грехова је човек без Бога... Волите

људски је иконостас, Европа: то је зверињак у коме јача звер побеђује слабију... Човек је највиши зато што је Бог утиснуо свој лик у њега... Србин је само онда прави Србин ако иде светосавским путем“. После непуних месец дана – записао сам у дневнику (који

сваког човека, поклоните му се, јер се клањате боголиком лику у њему. Ни најбезначајнији човек није без овог дара у себи... Душа је оно што чини човека најлепшим у целој васиони... Православље каже: човек је икона; Европа каже: човек је звер. Православље каже: род

сам почео да водим још од своје четрнаесте године), било је то 14. априла – у цркви Ружици, на Калемегдану, у току духовне недеље слушао сам, још једном задивљено, архимандрита Јустина, који је снажним и продорним гласом осуо најпре сву расположиву, увек хришћанску,

БОГОСЛОВЉЕ паљбу на комунистичку идеологију која је тада доживљавала свој процват међу младим људима у Београду, а онда следећим речима објашњавао зашто хришћанско учење сматра најбољим и једино потребним свим људским душама: „Највећа револуција и преврат у човечанству изазвале су Христове речи својим ученицима: Не владајте људима као кнезови и владари, већ владајте служећи им. Онај који хоће да буде највећи међу вама, нека буде први и највећи слуга, слуга свима и свакоме... Свештеник је само онда свештеник када служи својим парохијанима, а не одаје се партизанству, фарисејству и лицемерству. А ако не служи, он није православан свештеник... Често кажу, човек је мрак. Али, свети Григорије Богослов је показао својом светом личношћу да је човек светлост. Он је своје тело преобратио у провидну материју из које зраче чистота и светлост... Хришћанске врлине су лествице којима се човек пење са земље на небо... Зар Бог не служи и данас људима? Зар им Он не служи кроз сунце, цвеће, биљке, животиње?“ Још сам два пута у току 1943. године слушао оца Јустина. његове проповеди, испуњене хришћанским духом љубави, али и чврстине, постојаности, снаге сведочења, која је могла произићи само из личног, опитног доживљаја једног хришћанског монаха, биле су за мене трајан путоказ у каснијем животу. Оцу Јустину сам се враћао увек поново, и када бих залутао са пута и скретао за неко време према азијским философијама и религијама, или се упуштао у студирање европске философије и науке. Не сећам се тачно које године сам после Другог светског

рата случајно срео оца Јустина испред зграде Српске академије наука у Кнез-Михајловој улици. Ходао је брзо, мантија је летела за њим, изгледао је озбиљан и одлучан. Појма немам ни данас откуд ми храброст да га зауставим. Представио сам му се као студент медицине, као велики поштовалац његових књига (у међувремену сам прочитао још неколико његових радова), кога мучи, већ подуже, једно питање (које ми је било стигло из Индије) које никако не могу да поравнам са хришћанским учењем, коме сам одувек био највише привржен: питање карме и реинкарнације. Благо се осмехнувши, одговорио ми је мирно и јасно: „Млади пријатељу – овако ме је касније увек називао, било када ми је писао краћа писма, или када ме је директно ословљавао – знам шта вас мучи. Мучи вас питање како је могуће да човек у току свога релативно кратког живота постигне онакво савршенство какво Христос од нас тражи, када је готово непрекидно излаган свим могућим искушењима физичке, материјалне, душевне и духовне природе. Азијска идеја реинкарнације чини вам се логична и прихватљива. Рећи ћу вам, она је савршено непотребна хришћанину. Зашто? Зато што и свети хришћански оци уче о продужавању нашег живота, али не поново овде на земљи, већ у духовном свету после смрти нашег земаљског бића. Сваки од нас наставља да се усавршава после пресељења тачно на оном ступњу духовне лествице до које је стигао овде на земљи.“ Овај одговор задовољио ме је био у потпуности и онда, он ме умирује и данас. Није ми, истина, јасно зашто и неки наши виђени теолози сумњичаво врте главом када им испричам

Децембар 2010.

овај за мене тако значајан, сада већ давно протекли разговор са Јустином Поповићем. Наслућујем да су ови православци сумњичави у погледу оваквог одговора оца Јустина, јер се он заправо не налази лако, а ни често код хришћанских светих учитеља (са изузетком светог Гргура из Нисе и можда још неког). Нико се од ових теолога ипак није усудио да назове овакво мишљење оца Јустина јеретичким; питам се није ли отац Јустин овакав одговор пружио само мени и то у тренутку када је једино тако могао да ме врати на хришћанску стазу, са већ скренутог правца пут азијских религија, којима сам се био доста одлучно упутио. На крају овог кратког разговора, који сам водио у КнезМихаиловој улици са оцем Јустином, био сам почаствован и бескрајно обрадован још једним његовим поклоном: позивом да га посетим у манастиру Ћелије, у коме је трајно остао да живи до своје смрти. Уследило је, од тада, мноштво мојих посета манастиру и његовом старешини, архимандриту Јустину, све до мога одласка у Европу 1957. године, у којој сам остао неколико година. У манастир сам одлазио обично суботом и остајао тамо до недеље после подне, или сам стизао рано у недељу, пре почетка литургије, која је за мене увек била празник, јер је служио, по правилу, сам отац Јустин, а певао је хор милих ћелијских сестара. Запамтио сам и неколико бритких и храбрих проповеди оца Јустина у току литургије, иако је био свестан да се од стране комунистичке власти будно прати, не само сваки његов корак, већ и свака реч. Поуздана је, међутим, била заштита Божја којом је овај врли српски духовник непре-

9

10

наставак са стр. 9

стано био невидљиво окружен, и то од тренутка када је правим чудом било прецртано име Јустина Поповића са списка људи осуђених на стрељање, одмах после рата, 1946. године, па кроз читав дуги период његовог заточења у манастиру Ћелије. Борбени темперамент и ватрени српски патриотизам овог православног јунака били су Промислом Божијим на најбољи начин обуздани управо принудним уклањањем са јавне црквене позорнице послератног православног и политичког живота у Србији и управљени пут једино плодног духовног рада – најпре, на себи, затим писањем нових књига и чланака, превођењем Житија светих и припремом четворице ученика за њихово наступање у јавности када то боља времена допусте (то су данашње владике Атанасије, Амфилохије, Артемије и Иринеј). Што се мога духовног развоја тиче, могу мирне душе рећи да оно што је владика Николај Велимировић значио Јустину Поповићу, то је отац Јустин значио мени, без обзира, или баш зато, што нисам студирао теологију, већ медицину и психологију. Разговори које сам водио са оцем Јустином у току низа година, све од 1949. или 1950, па до његове смрти, 1979. године, увек у истој соби у приземљу конака, када је време било кишовито или хладно, а у порти манастира, испод великог бора, лети и по лепом времену, битно су утицали на мене да у току четворогодишњег боравка у Холандији, Немачкој, Швајцарској и Француској не западнем ни у какву философску или религијску јерес. Или, ако сам се повремено, на краће или дуже време, одазивао сиренском зову православљу туђих учења, увек

БОГОСЛОВЉЕ су ме сећања на мога духовног оца из далеког, усамљеног манастира крај Ваљева, и на његове речи опомене, када је год била реч о европској култури – према којој ме је, уосталом, научио да будем опрезан још у мојој седамнаестој години Достојевски – а нарочито недељна православна литургија, коју сам редовно посећивао, обично у руским црквама где год се био затекао у Европи – враћали на православни пут, једноставан и прав, чист и леп. Хтео бих да кажем и то да су моји разговори са оцем Јустином у манастиру Ћелије били вођени у духу велике трпељивости и отворености – атмосфери коју је, наравно, стварао он. Могао сам да постављам моме духовнику свакојака питања из хришћанске догматике или апологетике, могао сам да се не слажем са мишљењем оца Јустина и да останем при своме мишљењу, или да тражим од њега допуне разлозима које је већ био изнео у прилог неке своје поставке. Не памтим да смо се некад растали у неком напетом, непријатном или недефинисаном стању. Увек стрпљив и благ, и при заједничкој шетњи на растанку, често све до аутомобилског пута за Ваљево, отац Јустин је задржавао ауторитативан став доброг и снажног оца, ауторитативан, у једином могућем значењу ове латинске речи. Желео бих на крају ових својих драгих сећања на Јустина Поповића – „бившег професора Универзитета“, како је волео да се потписује на својим књигама – изнесем још један, и то последњи доживљај који сам имао са оцем Јустином приликом сусрета у Ћелијама, у фебруару месецу 1979. године. Отац Јустин имао је тада 85 година! Ево, шта сам после тог

Децембар 2010.

духовног сретања записао: Духовно све прочишћенији, умно свеж за своје године, физички, и поред једне озбиљне срчане декомпензације, пре скоро годину дана, у стању је да одстоји, а игуманија Гликерија каже, понекад и да одслужи целу литургију. Иако већ годинама понавља своје омиљене мисли о Европи и православљу, с обзиром да те његове мисли задржавају пуну савременост, није никад досадно и сувишно да их човек, с времена на време, поново чује. Данас је успео да их изложи нарочито сажето и упечатљиво, и то једном младом француском теологу који се спрема да пређе у православље, и управо је пред путовањем у Свету Гору. Отац Јустин нам је тада рекао: „Европа је изгубила хришћанство када је изгубила молитву, са губитком молитве изгубио се и смисао поста. Европа је изгубила хришћанство због своје гордости и што је мислила да је у стању да реши све овостране и оностране загонетке. Нема истинског мислиоца који није дошао у својим размишљањима на проблем смрти. Нема озбиљног мислиоца који се није упитао да ли има некога који је за њега разрешио проблем смрти. Ако сви заувек умиремо, какав је онда смисао живота? Проблем смрти разрешио је једино и само Христос, једном заувек и за све људе, и то својим животом, својом смрћу и својим васкрсењем. Ову истину православље је најбоље сачувало и зато је радосно бити православан. Најпоузданији пут да се дође до ове Истине јесте молитва и зато се ја молим Господу: Омолитви ме и охристољуби ме. Вера је највећа међу свима људским врлинама. Она је повезана тесно и са надом и са љубављу, али и када ове две

БОГОСЛОВЉЕ некад малаксају, вера мора да остане присутна. Све три врлине међусобно се привлаче. Има људи код којих постоје и појединачно, али тек када су све три заједно, остварена је пуноћа. Морамо се молити да достигнемо ову пуноћу. Свети Јован Кронштатски рекао је свештеницима да се чуди како то да се они стално не моле. То значи да је он својим дуготрајним молитвама постигао то да је молитва у њему сама чинила своје, он је сав постао молитва. Осим молитве и поста, смиреност је неопходна за човека. Он мора да осети да је ништаван

пред Богом и то ће тек да му пружи неопходну скромност у опхођењу са људима и самим собом. Свако наше истинско кајање производи неописану радост небеских бића и сваки наш пад такву исту жалост. Када бисмо осетили тугу растуженог човека коме смо ми нанели бол и учинили га тужним, то би био увод у осећање туге коју још много јаче осећају небеска бића када паднемо. А ако је човек у стању да доживи интензивну тугу, без жеље за осветом, када смо га увредили, како тек доживљавају ову тугу много осетљивија духовна

Децембар 2010.

бића! Молите се најпростијом могућом молитвом: „Господе Исусе Христе, опрости ми и помози!“ Радо се још сећам оних својих посета оцу Јустину и манастиру Ћелије, негде од краја 1966. године па до конца његовог живота, када сам већ био ожењен и када сам, срећан и захвалан Богу, хтео и мојој Јелени да „покажем“ и свога другог оца, духовног, и као таквог за мене значајнијег од физичког. Јелена је увек била радо дочекивана од оца Јустина, као моја природна друга половина.

Зашто хришћани губе љубав? Архимандрит Рафаил Карелин

Хришћанство – то је религија љубави. Бог Себе открива свету као Љубав. Хришћанство – то је жртвена љубав. Овде Бог утврђује принцип вечног постојања као љубави тиме што приноси Себе Самога на жртву. Та тајна – распеће Бога ради човека – доводила је у запрепашћење, страхопоштовање и трепет оне, пред којима се откривао бездан Божанске Љубави – бесконачан као само постојање. Апостол Јован Богослов у Јеванђељу открива свету ново име Бога: то име је – Љубав. Господ је у последњој беседи ученицима завештао да љубе један другога. Пребивати у љубави значи пребивати у Богу. Љубав је онај тајанствени мач, који одељује ученике Христове од ученика демона. Љубав је – небески огањ, који је Христос снео на земљу; тај огањ мора да преобрази човека. Без огња љубави, човекова душа остаје хладна као трупло. Свети апостол Јован Богослов је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“ Хришћанство је победило свет љубављу: ако је могуће тако рећи, срце незнабожачког света је било заробљено и покорено силом и лепотом љубави. Пагански свет је кроз додир са хришћанством осећао, да је љубав светлост и живот. Док су срца хришћана горела љубављу, Црква је била

победница. У времена најљућих прогона, она је своје гонитеље побеђивала љубављу, откривајући им веилчину и тајну хришћанства. Критеријумом наше вере јавља се љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и милосрђе, које је тако неодељиво од ње, као топлота и светлост од – огња. Када се губи вера, онда се гаси нада и љубав ишчезава. Зато они, који немају љубави и мисле да су хришћани – обмањују себе. Њихова вера је илузорна. Они сматрају себе Христовим следбеницима, немајући главнога – Духа Христовог. Пагански свет није издржао пред силом љубави Христове. Али када је она почела да оскудева у срцима људи, онда пагански свет као да би поново оживео. И не само да се обрушава на Цркву прогонима као у првим вековима, већ прониче у свест самих хришћана, изопачава учење Христово, чини хришћанство само формом – дрветом, на коме је све мање и мање плодова. Од чега је оскудела љубав хришћана? Почетак духовног пада и његов крај јесте – гордост. Али гордост је многоразличита и многолика. Гордост се приближава самом добру – као неки погубни коров, који обавијају стабло дрвета, хранећи се његовим соком, исушујући само корење. Гордост рађа егоизам и егоцентризам

11

12

наставак са стр. 11

БОГОСЛОВЉЕ

– изопачену љубав човека према себи самоме. Гордост у религији добија форму рационализма и екстатичности. Гордост рађа веру у свој разум, као у универзални инструмент познања, који себе пројављује кроз перманентно реформаторство. Гордост се може пројавити у рушењу структура – као анархизам, и супротно, у централизацији структура – као империјализам и диктатура. Губитак љубави пројављује се у душевној хладноћи и равнодушности према људима, у превазношењу и насиљу над другима. Гордељивац гледа на људе као на оруђа за достизање својих циљева – пре свега својих страсти; човек сам по себи за њега губи своју вредност. Гордост рађа тиранине и робове. Гордост раздељује и отуђује људе једне од других. Гордоме се чини, да је свет створен за њега, да је он неки цента, око кога се морају окретати остали људи, као планете око звезде. Хришћанска породица – то је активна љубав која узраста у служењу једних другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући после себе само остатке. Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да би се видели једни са другима. Хришћанин сусреће хришћанске празнике без духовне радости, скоро као да испуњава дуг. Чини се да је сву земљу прекрила сива, непровидна магла. Без љубави људска душа умире, и зато су савремени људи дубоко несрећни. Сама религија без љубави постаје туђа срцу и несхватљива души. У чему је разлог губитка љубави? Тај глобални процес; то је пут духовне смрти, то је највећа катастрофа последњих времена, посебно у наше време, страшнија од крвавих ратова и временских катастрофа. То је рашчовечење човека; он престаје да буде личност и претвара се само у суштину. Губитак љубави, егоизам и

Децембар 2010.

равнодушност имају низ разлога. Зауставимо се на једној од њих. Љубити се може само прелепо. Безобразно и ружно је могуће само трпети, али га је немогуће љубити. Љубав и лепота су повезани једни са другим. Образовање људи и традиција народа, колико год они били несавршени, имају у својој основи да сачувају лепоту и племенитост људске душе. Традиција, обичаји, заједничко мишљење, високо цењење целомудрености, спремност на жртву – били су форме очувања љубави. Сада се тим традицијама изругују и руше се; морална схватања се посматрају као окови, у којима је човек био закључан у прошлим вековима као сужањ. У сва времена су постојали греси и пороци, али су они били оцењивани као зло и болест, који разједају људско друштво. Сада су грех и порок престали да смућују људе: смућује их друго, заиста, то је осуда греха. За људе, који су живели пред потопом, у Светом Писму је речено „да су били плот (тело)“, то јест, код њих су ишчезле потребе духа, изопачила су се осећања душе, и почела је владавина тела: човек је поистоветио себе са својим телом, и зато је пао ниже свих ствари, које живе на земљи. Човек губи лепоту своје душе, зато он није у стању да љуби, и њега не могу да љубе. У телу се гнезде само инстинкти и мрачне страсти. Страсти су одвратне; човек им се може предавати, али их не може љубити. Зато људи, губећи лепоту - губе љубав. Лаж, обмана, демонски свет наркотика и алкохола, блуд и разврат у најбестиднијим облицима чини људе без- образнима. Зато се међу људима увеличава дистанца, зато емоционална хладноћа чини земљу налик на гробље, где обитавају живи лешеви. У чистоти је духовна светлост и радост, а у греху и пороку – тежина и духовни мрак. Чистоту желе да одузму од човека, да јој се наругају, да је униште. Зато је свет за људе постао туђим и празним. Човек не осећа бол другога, не жели и не може да га загреје топлотом своје душе. Човек се боји света и унутрашње се штити од људи. Та усамљеност, свесна и несвесна, усамљеност пустиње – то је најстрашније проклетство нашег века.

БОГОСЛОВЉЕ

Децембар 2010.

Старац Амвросије Лазарис 1912-2006

Јеромонах Амвросије (у свету Спиридон) упокојио се 2. децембра 2006. г. у 92. години живота. У једном разговору који сам имао са блаженопочившим старцем, испричао ми је да је после одслуженог војног рока желео да оде на Свету Гору. Међутим, није знао где и како да иде... Тада се пред њим појавио један младић којему је било неких 25 година и рекао му: „Знам пут, хајде са мном”. Тако је и било. Кренули су заједно. Отишли су у луку, ушли у брод. Он га је чак и хранио, јели су заједно све време пута, своје име му није рекао али га ни старац није питао. Тако су стигли у Дафни и одатле су кренули пешице до Свете Горе. „Док год је био са мном осећао сам се врло безбедним. Пешачећи једног момента ми је показао манастир Ксиропотам у којем се налазе мошти 40 мученика Севастијских. Питао ме да ли желим да се поклоним њиховим моштима и ја сам пристао. Ушли смо у Цркву и док сам ја целивао икону окружило нас је 40 младића. Тада ми се младић обратио: „Ово су 40 мученика, видиш како се радују што ћеш да постанеш монах”. Одатле су кренули према Кареји у манастир Кутлумуш.

Ту се младић зауставио, показао му манастир и рекао: „Овде ћеш Спиро да останеш и да се замонашиш. Буди трпељив и послушан старцу”... и нестао је. Изгледа да је то био анђео чувар, анђео Божји. Искушеник Спиридон се замонашио у 25. години и на монашењу добио име Харитон. Једне ноћи игуман му је рекао да у предворју храма прочита Девети час. Он је, с обзиром да је био неписмен, покушао да чита, али је имао велике тешкоће. Игуман се разгневио и отерао га у келију. Исте ноћи му се јавила Богородица и у току само једне ноћи научио је псалтир и то напамет! Био је богоучен. Све је подсећало на светог Григорија Паламу, који је као мали дечак имао велики проблем у учењу. Његова породица га је одвела у манастир где су се молили Богородици. Показано му је да сваке ноћи уради три метаније пред њеном иконом и да је моли да га учини добрим учеником. Тако је постао најбољи ученик. Међутим када би заборављао метаније, добијао би лошу оцену. Један други случај из живота монаха Харитона, човека Божијег. Било је лето на Светој Гори. Он је радио у башти. Видео је једну смокву и пошто

је био гладан, попео се на дрво да набере смокава. На Светој Гори монасима није дозвољено да било шта једу изван монашке трпезе, јер се то сматра тајноједењем, a тo је озбиљан пад. Појео је неколико смокви и пао са дрвета. Поломио је ногу и од болова је јечао. Други монаси су гa од јутра тражили и тек поподне су га нашли у врту како лежи на земљи. Ставили су га на једна врата и њих четворица су гa, јер је био доста крупан, пренели у келију. Прича старац Амвросије лично: „Док сам лежао на кревету и јечао, преко пута моје келије гледао сам параклис светих Бесребреника и молио их да ми помогну. Тада су се појавила два лекара у белим мантилима који су покушали да ми наместе ногу. – Повуци Козма, говорио је један, држи овде Дамјане, говорио је други, и у року од пет минута болови су нестали и било ми је боље”. Када су гa други монаси видели, прославили су Бога и свете Бесребренике. У манастиру Кутлумуш било је пет младих монаха и старац (мисли се на духовника братства) већ у годинама. Неки

13

14

наставак са стр. 13

од њих су мислили да би било добро да промене старца. Када је за ту њихову намеру старац сазнао, одлучио је да их свих пет удаљи из манастира. У пратњи полиције избачен je y Хиландар и Харитон. Тамо је имао многе потешкоће, болести и све то га је натерало да изађе у свет. Оти-

БОГОСЛОВЉЕ мошњи лекари. Одвели су га у болницу. Урадили су прву операцију али су ставили 1 цм дужу платину. Резултат је био – поновна операција да би се скратила платина. Након тога, док се припремао да изађе из болнице затражили су му да уради још неке тестове. Пронашли су у левом бубрегу камен

Децембар 2010.

марамицом и ставио у фиоку од наткасне. Следећег дана требало је да се оперишем. Долази швајцарски лекар и каже ми: „Припреми се за операцију”. Одговорио сам му да операција није потребна. Отворио сам наткасну и показао му камен. Када га је видео лекар, само је рекао: „Ви православни имате живу веру. Ми смо нашу искварили”. Операције није било, а камен је дуго времена остао у његовој канцеларији... Старац Амвросије се упокојио истог дана када и старац Порфирије. Нека би његов благослов био са нама!

ПОУКЕ И ЧУДЕСНИ ДОГАЂАЈИ СТАРЦА АМВРОСИЈА

шао је код старца Порфирија који га је посаветовао да оде у запуштени манастир Дадиј у Фтиотиди. У овом запуштеном манастиру само је нашао пацове, змије и дивље животиње. Старац Порфирије му је казао: „Седи ту, трпи, слушај и Бог ће ти помоћи”. Обновио је запуштени манастир који је временом постао женски. Тадашњи Митрополит Фтиотиде Амвросије почаствовао је старца рукоположивши га у јеромонаха, давши му чак и своје име. Једном приликом је повредио ногу. Отишао je y болницу где су му ставили делић платине у кук. Имао је неиздрживе болове... Тадашњи Митрополит Швајцарске повео ra je у Швајцарску да би га прегледали та-

величине поморанџе. Тако је остао да чека нову операцију. Старац прича: „Седео сам у соби сам кад се појави један монах. Изашли смо и сели на балкон да попричамо. Причали смо око 15 минута и рекао сам му за операције и за камен у бубрегу. Тада ми је монах рекао: „Ја сам свети Нектарије и дошао сам да те видим. Био сам болешљив и своју душу сам био предао у болници Аретеио. Трпео сам клеветања и болести. Због трпљења које сам прошао Бог ме је даривао великом благодаћу.” Ово ми је рекао светитељ, загрлио ме и отишао. Убрзо после одласка светог Нектарија дошао ми је нагон да мокрим и мокрио сам у један мали лавор. Тада је заједно са мокраћом изашао и камен величине поморанџе. Узео сам га са једном

„Од десет милиона Грка спасиће се само два милиона, јер још увек држе веру”... „Зашто, видиш ли шта ми говориш? Ти не мењаш свој пут којим идеш чак и да ти одсеку главу. Такви су и оних два милиона Грка! Али оних осам милиона које је вук узео под своје, где су? И не знаш какав неморал постоји у Грчкој. До незамисливог степена, душевна и телесна катастрофа.” *** „Да ли си икада видео Бога? Тражи да га видиш. Јеси ли чуо?” *** „Када човек не може да издржи распаљеност телесне похоте треба да се жени. Али, тек када се ожени на благословен начин (тј. у Цркви) једино је тада близу Бога.” *** За ружне помисли, када му је било осамдесет година, је рекао: „И ја их у овим годинама имам, дете моје. Али одбацуј их, немој их прихватати. Понекад те задовољавају такве мисли. Када човек прихвати помисао, касније је врло лако

БОГОСЛОВЉЕ да, ако се укаже прилика, падне у грех.” *** „Рат у овом животу никада не престаје, зато хришћанин не може да каже: данас ћу да спавам и сутра ћу се пробудити. Ђаво нити спава нити се буди. Зато је неопходно да се одморимо, али не и да се потпуно заборавимо.” *** За младе свештенике је говорио: „Пазите се прељубе и блуда. Демон баш ту жели да вас гурне. Чим вас гурне рећи ће: добро га држим сада, мој је. Да би касније устао потребна је велика духовна борба. Немогуће је да се оправдаш без подвига, нарочито ако си свештеник. Потребни су постови, свеноћна бденија, молитве. Духовна борба је непрестана. He престаје ни један минут. Да би помисли отишле потребан је подвиг. Зато пазите да не паднете.” *** „Никада немој изаћи из Цркве пре отпуста, пре него што чујеш молитвама... јер су све до тог момента сви анђели, сви свети и Бог у Цркви. После отпуста узлазе на небо. После отпуста узми нафору и тек онда изађи из Цркве.” *** „Требало би да се деца васпитавају и расту у близини Божијој, јер иначе у свету корачају као слепци, а такве су им и крајње последице. Дајте Бога деци. И пазите, немојте се опуштати.” *** „На небо су отишли стотине хиљада Хришћана. Али сви они који су отишли тамо, овде су били јунаци, борили су се са сатаном, са страстима. Зашто у себи држиш толике јариће, a касније кажеш: Хришћанин сам. Одакле си и какав Хришћанин?”

*** „Добар Хришћанин напредује у доброти, светости. Свети који су се спасили били су свети још овде. Иначе како би отишли тамо? Или мислите да постоје нека мала врата кроз која се може проћи тек тако, да би се избегао главни, свечано уређени улаз? Погрешно је да говориш: ући ћу у Рај на мала врата. Нећеш ући! Овде ћеш добро бити искушан да би себе лепо припремио...” *** „Видиш ли шта сам? Један остарели човек прикован за кревет који нити ради, нити било шта може да допринесе манастиру. И поред тога, што год пожелим Богородица ми шаље. И новац ми дају, и уље прилажу манастиру, што год нам је потребно. Да би видели да је Бог велики!” *** „Бог је безграничан. Бог једним миловањем исправља све.” *** „Када згрешимо наш анђео чувар одлази, удаљује се од нас тужан. Али са једним опрости које долази из дубине душе, врађа нам се.” *** „Они који одлазе у току Страсне седмице директно иду горе. Благословен је онај човек који умре у суботу a y недељу се сахрани. Пут према рају отворен је...” *** „Добро да пазите, јер нам ђаво намешта замке. Немојте се смејати! Стоји поред вас али не можете да га видите... Чујете ли шта вам кажем. He престајте да се молите! Сваки дан да се молиш и да између осталог кажеш и ово: чувај ме Боже и од људскога зла. Бог је близу нас, обрати му се као пријатељу: дођи Господе помози ми. Када

Децембар 2010.

се молиш, знај да стојиш пред Христом и Богородицом. Да си смирен и да говориш: Дођи Богородице да ми помогнеш да се поправим. Богородица ће ти помоћи. Она је поред нас и чује нас. Ти волиш своју мајку и не желиш да је жалостиш. Замисли тек колико Господ воли Своју Мајку. Ко је Богородица: Мајка Творца целога света! Да волиш Господа и Богородицу. Од њих да тражиш помоћ и они ће ти помоћи. Господ и Богородица су овде на земљи. Не на престолу. Помажу својој деци и целоме свету. Богородица држи пола небеског свода и служе јој анђели и наређује им. И један лист да подигнеш и било шта да урадиш за Богородицу, Господ ће те наградити. Праведан је Господ! Њега да тражиш, a не људе. Овде смо привремено. Наша домовина је другде. Да видиш само како Господ са пажњом слуша твоју молитву, када се не молиш за материјалне ствари, већ се молиш за спасење душа...” *** „Зна Господ шта ради са болестима. Ако види да имамо неку страст, шаље нам неку болест ради нашег добра. Погледај апостола Павла, ни хлеба се

15

16

наставак са стр. 15

није наситио. Светитељи су толико тога пропатили! Немојте се жалити...” *** „Данас је боље да познајеш што мање људи и да са што мање њих причаш. Живот је једна отворена пучина где се смењују мирно и узбуркано море. Многе су невоље и искушења. He тражите само радост. Светитељи су прошли кроз огањ. Свако ће проћи кроз ватру да би ушао у Рај. Када одеш у пекару тражиш добро печен хлеб, а не тесто. Тако исто и у Рај улази печен човек...” *** „Ми родитељи смо криви што нам деца пате, јер их нисмо научили да живе хришћански, јер ни сами родитељи не живе хришћански... Када добротвориш својим родитељима (ово би требало да ради сваки прави хришћанин) и они то не разумеју и наносе ти бол, ти настави да им добротвориш. Јер не помажеш њима, већ Господу. Наша породица би требало да је пример за подражавање. Кад год можеш прими неког госта у свој дом. Почни да волиш гостољубље и милостињу.” *** „Болујем за брачним паровима, јер искушења која они пролазе не пролазе монаси. Огањ жалости оних који се спашавају у браку већи је од оних који се спашавају у монаштву.” *** Једном свештенику је рекао: „Када си тамо у Атини оче, све људе да благосиљаш и да их закрштаваш, немој никога да тераш. Немојте стално тражити свој спокој. Свакога момента очекуј да ће се нешто десити...” *** За свештенике: „Када сте праведни сви ће вас поштовати, сви ће долазити да узму ваш

БОГОСЛОВЉЕ благослов. Треба да живите духовним животом. Две трећине дана посветите духовном животу, a једну трећину за храну и друге потребе. Другачије, жалости се Свети Дух.” *** „Када си у Цркви упали свећу и за себе а не само за друге.”

ЈЕДНО СТРАШНО ИСКУСТВО... БИО CAM У ПАКЛУ И ВИДЕО ГА! Једном приликом када је био у Едипсу (ради здравствених проблема), устајао је у три ујутру да би се молио. Једно јутро је причао, како су га претходне ноћи посетили његови познаници који су се били упокојили. Дали су му своја имена да би се за њих молио. Један од њих је сео на кревет до њега. После тога оцу Амвросију је било потребно пет сати да би се опоравио од те хладноће. „Изгледало је као да су га ставили у замрзивач...” Од тада се молио Богу да му покаже како живе праведници, а како несрећници који иду у Пакао, тј. они који се спашавају и они који живе далеко од Божије благодати. Годину дана после интензивне молитве, доживеп је следеће. Једном је за време сусрета са својом духовном децом у манастиру Дадију (27. 07. 2002.) после Литургије на празник светог великомученика Пантелејмона, питао шта је то пакао. Неко му је одговорио: „Старче, знамо да је пакао, као што пише у Јеванђељу – место у које иду људи који нису заволели Бога и који нису поштовали Божије заповести. Овако мисле и Свети Оци.” „Да, али је то теоретски”, одговорио је. „Испричаћу вам своје лично искуство када ме је пре извесног времена анђео одвео на улаз пакла да бих видео оне који се тамо муче. Као потврда тога догађаја показаћу вам

Децембар 2010.

ожиљак на мојој руци. Овај ожиљак сам задобио када сам се нашао на улазу у пакао. Као да је један делић ватре искочио из огњене реке и опекао ме овде да бих схватио да ово што ми се дешава није лаж, нити виђење, нити лажно осећање, већ стварност. Мој анђео чувар ми је помогао да је прихватим, да је схватим боље и да вам о њој сада испричам.” И тада им је говорио о свом виђењу, о људима у паклу и о њиховим мукама у огњеној реци. Ожиљак који је задобио, као једна рана, налазио се изнад шаке. Био је петнаест минута у паклу, а мислио је да је био три сата.

ОТКРОВЕЊА СТАРЦА АМВРОСИЈА „Они који узму жиг (666) неће имати ни минут мира!” *** „Ми Грци имамо велику потребу за катихезом. Где сте господо професори? Десет хиљада професора теологије требало би да изађете међу народ да проповедате Еванђеље а не да чекате по гимназијама и амвонима. Амвони не поправљају човека! Крије се истина, грчки народ се не подучава онако како би требало. Усмеравају ra другде и не говоре му истину да би се грчки народ отрезнио, а и да се и ми отрезнимо. Зашто су нам ослепеле душе, срце нам је помрачено, нема у њему Духа Божијег да би могли да га пренесемо и на ближњег. He чекајмо, браћо моја Хришћани, да дође један пророк Илија да би нас спасао. Јер када дође то време, биће то врло тешко време за човечанство, а пре свега за нас Хришћане. Он је и сада овде међу нама, али ће се јавити у одређени час који ће бити страшан за лажне пророке, као што сам и ја један од њих. Про-

БОГОСЛОВЉЕ поведам само речи иза којих не стоје права дела, опростите ми. Нашли смо се у овим последњим временима и ми монаси и ви мирјани али борба је борба. He остављај свој подвиг ни једног часа. Подвиг до краја! И тада ће Господ, који овенчава људе и васпоставља их у вечности, у последњем моменту да ти дарује не неке лажне и сујетне ствари овога света већ ће те удостојити Царства Божијег. Вечног! He хиљаду година нити сто хиљада година. Вечног, значи које нема краја!” *** Само да не паднемо у грех. Ако останемо у греху тада ће и пакао бити вечан. Тамо нема промене, мука, туга, бол... Вама на Теолошком факултету о овоме говоре млако. Чак ни отац Јаков Тсаликис и отац Порфирије нису о овоме говорили строго. Тако је требало да говоре да чује свет и да се покаје. Долази ђаво и немилосрдно ме туче. Каже ми: „не говори им тако јасно, остави их да спавају, немој их будити...” *** „Они упокојени који су на добром месту не могу да посећују живе кад год хоће. Морају

да узму дозволу од Господа.” *** „Породица је светиња. Онај који напусти своју породицу, супруга или супругу, своју децу, врло строго се кажњава од Господа. На велике празнике цела породица требало би да је на окупу. Породица би требало да има истог духовника.” *** „Како хоћеш да ти опрости Бог док у теби ври кандило злопамћења? Шта ти мислиш, да Господ не види шта имаш у својој души?” *** „Када тражите помоћ једног светитеља и кажете: светитељу Божији помози ми, светитељ ће се истог момента наћи поред вас. He даје вам то на знање да се не би погордили и можда му тражили неке безвезне ствари. Помаже вам не директно, већ неприметно, полако, као што Бог прилази човеку, да се не би увећао ваш егоизам. Видећете како се, дан за даном, оно за шта се молите решава ако је на добробит ваше душе.” *** „Свако вече и јутро обавезно да кажете Верујем. Тако исповедамо нашу веру и било шта

Децембар 2010.

да нас снађе у току дана или ноћи исповедили смо Господа. Оче наш говорите полако и са разумевањем. Повечерје је заштитни кишобран. Прочитајте Повечерје и Акатист Пресветој Богородици. Велики је благослов да ујутру прочитате Јутарњу (службу). Срце да вам хода по речима прочитаног. Када свештеник каже: Пазимо Светиње Светима, то је највећи и најстрашнији моменат, Небо је отворено и наша се молитва услишава.” *** „Молите се стално да би се навикао ум. И ако се смућујете наставите да говорите Исусову молитву. Шта је једноставније од тога? Свуда можеш да је говориш, док се шеташ, у аутобусу, свуда. Чак и механички. Касније се на њу навикава ум и напредујеш. У почетку ум je y Лондону али касније се сабира. Важно је да не престајеш да је говориш. Молитва „Господе Исусе Христе помилуј ме грешног” је као мач који сече сатану на два дела.” Православни пут, октобар-децембар 2010. год.

Манастир Свете Параскеве на острву Хвар (данас диско клуб „Венеранда“)

Давне 1561. године, када је бити православан на овим просторима, као и данас, подразумијевало спремност на страдања и у вријеме када се Православље из Далматинске загоре спуштало према приобаљу и на острва, основан је на Хвару манастир свете Параскеве. Наиме, у том периоду када је на Хвару већ била смјештена флота ратне млетачке морнарице, досељава се и неколико православних, грчких породица. Будући да је и међу морнарима било доста оних православне вјероисповијести,

те како би овај народ Божији могао приносити своје молитве Богу, сагради се црква у част преподобне матере Параскве. Важно је напоменути како је одмах поред цркве подигнут и дом за служашчег свештеника, у којем су понекад ради пастирске службе обитавали један или двојица монаха. Од тада је црква свете Параскеве прозвана манастиром. Према писаним изворима, тада су значајан део хварског становништва чинили и православни Срби, а први хварски свештеник је био отац Евста-

17

18

наставак са стр. 17

БОГОСЛОВЉЕ

тије Лефара. Иако су времена била тешка и упркос латинском прозелитизму, с обзиром на горе наведене податке, да се закључити да је под мелтачком влашћу, Православна Црква имала извјесну слободу. Интересантан је податак да чак и папски визитатор, бискуп града Вероне, Августин Валерије, у свом извјештају из фебруара 1579. године, када је у цркви још увијек био само један олтар, помиње овај манастир свете Параскеве. Нешто касније, 21. 10. 1616. године, обилазећи своју паству по Далмацији, у 75. години живота у овом манастиру упокојио се епископ Гаврило Север. Нови млетачко-далматински епископ био је Теофан Ксенакис. Три године послије смрти епископа Гаврила, епископ Теофан је у договору са млетачком општином уредио, да се 1619. године Гаврилово тијело са Хвара пренесе у Млетке. Већ тада је Црквена општина на Хвару, била прилично лошег имовинског стања, иако се неколико деценија старала да издржава своје свештенослужитеље. На овакво стање Цркве на Хвару посебну пажњу обратио је нови епископ Атанасије Валеријан, који је млетачкој влади упутио молбу за помоћ. Пошто је власт због морнара православне вјерописповијести имала интерес да Црква на Хвару буде активна, она преузима бригу око издржавања овог манастира. Тако млетачке власти, указом од 01.

02. 1628. године, када су у манастиру на Хвару живјели монах Матеј Касимати са још два сабрата, одређује једномјесечну помоћ овој свештеној обитељи. Међутим, пошто је та помоћ била

Децембар 2010.

недовољна за потребе манастира и монаха, 13. септембра 1636. године, од истих власти издат је дукал, којим се манастиру свете Параскеве на Хвару, додјељује 60 канапа необрађене земље у Пишћинама и Бешкови. Овим дукалом се озакоњује и државно право патроната на земљу. Тако су, у јуну 1644. године када је у манастир за хварског пароха дошао Пахомије Канакари, власти у септембру 1646. године, тражиле од кнеза и хварског проведитора извјештај о томе постављењу. Потом је генерални проведитор далматински Леонард Фосколо 05. 05. 1647. године, по примитку позитивног извјештаја, одобрио Пахомијево постављење за православног свештенослужитеља на Хвару. До 1685. године у манастиру свете Параскеве увијек се служило по источном обреду, и увијек се читао Никео-цариградски символ вјере. Међутим, прилике се мјењају и те исте године, хварски бискуп Приули, обратио се проведитору Валијеру, са молбом да у цркви свете Параскеве поред православног сагради и латински олтар. Валијер му је уважио молбу, те је тада направљен католички олтар, посвећен светом Франциску, гдје је понекад, мимо воље православног свештенства и народа, латински свештеник служио мису. Наиме, треба споменути да су католички олтари били грађени и по осталим православним црквама у Задру, Шибенику и Трогиру. На примјер, у време епископа Мелентија Типалда, када је православна црквена општина у Трогиру била веома јака, храм је одузет, а народ махом поунијаћен. Ипак, та пракса да латинска миса буде служена у православним храмовима, те да се дограђују латински олтари, временом је ишчезла. Уредба проведитора Гриманија од 22. 10. 1754. године сведочи о томе да је манастир свете Параскеве био уређен тако да су се у њему могла вршити православна богослужења. Исти указ налаже да се и цркве у Скрадину, Задру и Шибенику морају уредити по прописима источног обреда. *** Након Другог свјетског рата и познатог закона о национализацији у тадашњој СФРЈ, манастир свете Венеранде (Параскеве), постаје власништво

БОГОСЛОВЉЕ града Хвара и заштићени је споменик културе. Са жаљењем констатујемо, да се годинама на манастиру изводе радови, будући да је ова светиња претворена у диско клуб. Приликом недавне посјете делегације јерусалимске Патријаршије Задру, када је бискуп Миле Боговић питао епископа далматинског Фотија шта је са светом Венерандом, веома се изненадио чувши да је то сада ноћни клуб. По свим државно-правним прописима, како садашњих тако и свих претходних власти, манастир свете матере Параскеве – Венеранде,

Децембар 2010.

требало би да буде у власништву Православне Епархије далматинске. Стога се надамо да ће надлежни органи предузети све законске мјере да се овај вјерски објекат не само de jure, већ и de facto врати Српској Православној Цркви и њеним верницима. Уздајући се у помоћ Божију и молитве преподобне Параскеве, чврсто вјерујемо да ће се у овом намученом манастиру ускоро узнети благодарствене молитве Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу. протонамјесник Славољуб Кнежевић

ПИСМО ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ ФОТИЈА МИНИСТРУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА Р. ХРВАТСКЕ Г. ТОМИСЛАВУ КАРАМАРКУ Поштовани господине министре, Обраћамо Вам се поводом све чешћих претњи свештеницима Српске Православне Цркве Епархије далматинске, као и напада на наше црквене објекте. Наше цркве осим што су изложене провалама, појединцима, на жалост, служе «као огласне табле», на којима се све чешће исписују претње Србима и Српској Православној Цркви у Хрватској. Верујем да Вам ове ствари нису непознате и да од својих сарадника већ имате о томе сазнања. Међутим, ми руковођени духовном и пастирском одговорношћу, осећамо потребу да Вам додатно скренемо пажњу на овај феномен, који у многоме асоцира на период Другог светског рата. Тада су, као што Вам је добро познато, на овим просторима многи невини људи страдали само зато што су друге вере и друге нације и то им је најчешће била једина и довољна кривица. Због поменутих претњи свештенству, као и претећих натписа на црквеним објектима и наш народ почиње са зебњом да гледа у будућност, па стога апелујемо на Вас и Ваше Министарство да учините све у оквиру својих овлаштења, како би заштитили нашу Цркву и народ, као и наше црквене објекте, који су у највећој мери заштићени споменици културе Републике Хрватске. Као прилог овом кратком обраћању Вама као Министру унутрашњих послова и одговорној личности за мир и безбедност свих грађана Р. Хрватске, шаљемо Вам и кратке извештаје са веб сајта Епархије далматинске о нападима на свештенике и имовину Српске Православне Цркве Епархије далматинске у току 2010. године. С поштовањем, Епископ далматински ФОТИЈЕ Шибеник, 20. 10. 2010. год.

19

20

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2010.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ ЈОВАНА БОГОСЛОВА У МАНАСТИРУ КРКИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије је на дан светог Јована Богослова (09. 10. 2010. г.) послије наставе пререзао славски колач. Свети Јован Богослов се у Богословији „Света Три Јерарха“ у манастиру Крки прославља као слава ученика богословије. У својој бесједи Епископ Фотије је истакао значај светог Јована Богослова у богословској науци, који је благовијесник хришћанске љубави као темељне врлине хришћанског живота.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2010.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У СПЛИТУ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је дана 10. 10. 2010. г. Свету Архијерејску Литургију у Сплиту. У својој бесједи Епископ Фотије је нагласио потребу довршења изградње храма светог Саве у Сплиту који већ више од 70 година чека завршетак изградње. Након Свете Литургије Епископ Фотије је одликовао чином протонамјесника јереја Славољуба Кнежевића пароха I сплитског. Текућа седмица у Сплиту је посвећена култури Срба. Ову манифестацију организује Вијеће националних мањина града Сплита заједно са Српском православном црквеном општином Сплит. У оквиру обиљежавања ове седмице један дио културног програма је одржан и унутар зидина недовршеног храма светог Саве у Сплиту. Након Свете Литургије приређен је свечани ручак у просторијама ЦО Сплит.

21

22

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2010.

ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ СЛАВА ГРАДА КНИНА Саборни храм у Книну је посвећен Покрову Пресвете Богородице. На празник Покрова Пресвете Богородице сабирају се православни Срби книнске крајине да прославе Пресвету Богородицу заштитницу свих хришћана. Стари је обичај да на тај празник Свету Литургију служи Епископ далматински. Тако је било и ове године. Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ далматински Г. Г. Фотије (14. 10. 2010. г.) уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархије далматинске. На Светој Литургији је појао хор крчких богослова и дјеца са вјеронауке који су дошли са вјероучитељима да по-

дијеле радост празника са својим Епископом, свештеницима и родитељима. Након Свете Литургије пререзан је славски колач и благословено славско кољиво, а потом се Епископ обратио народу и сабраној дјеци поукама из православне етике које су везане за живот и морал омладине. Православни млади људи треба да слиједе пут који је Србину оставио Свети Сава, а то је пут Христов, уски пут који води у Живот Вјечни. За заслуге у организовању духовног живота и редовног богослужења у храму Покрова Пресвете Богородице у Книну Епископ је старјешину книнског Саборног храма јереја Владимира Вукосављевића одликовао чином протонамјесника пожелевши му да и даље ревносно обавља своје пастирске дужности.

ПРИЈЕТЊЕ ПРАВОСЛАВНОМ СВЕШТЕНИКУ У КНИНУ

Дана 15. 10. 2010. г. (петак) у послеподневним часовима у 14.45. упућен је анонимни позив Црквеној општини книнској – трећој парохији, свештенику Сави Мајсторовићу, који је садржавао вријеђање на националној и вјерској основи: „шта ћеш овде четниче,

псовање, марш преко Дрине у четничку Србију..., понављајући то неколико пута, шта ћеш сада радити када дође хрватска православна црква”. Овај случај пријављен је полицији, која је извршила увиђај.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2010.

ЦРКВЕНА СЛАВА У БИТЕЛИЋУ У недељу по празнику Покрова Пресвете Богородице (16.

10. 2010.) Његово Преосвештенство, Епископ далматински, Господин Фотије служио је свету Архијерејску Литургију у Бителићу. На овај дан се по традицији одржавао сабор у овом месту, у народу назван «рожарице». Епископ Фотије у својој беседи је тумачио причу о сејачу и семену, посебно нагласивши да сходно овој јеванђељској причи људи различито реагују на Реч Божију због духовног стања у коме се сами налазе. Само они људи који се упоређују са добром јеванђељском земљом, тј. можемо рећи добри људи, чистога срце прихватају веру

у Бога коју су нам проповедали Христос и свети Апостоли. После свете Литургије верници Бителића и Цетинске крајине припремили су трпезу љубави у

порти парохијског храма где је, између осталог, донешена одлука да се настави са живописањем бителићке цркве као и обнова старог парохијског дома.

ПОНОВО ПРИЈЕТЊЕ ПРАВОСЛАВНОМ СВЕШТЕНИКУ У ЗАДРУ

Дана 15. 10. 2010. г. (петак) у послеподневним часовима упућен је анонимни позив Црквеној општини задарској, свештенику Петру Јовановићу, који је садржавао вријеђање на националној и вјерској основи: ...„ђубре

четничко одлази из Хрватске. Ово је хрватска православна црква и немаш што тражити овдје, марш из Хрватске”... Овај случај свештеник Петар Јовановић је пријавио полицији, која је извршила увиђај.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ИМОТСКОМ

У недељу 24. 10. 2010. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске у цркви Успења Пресвете Богородице у Имотском. У својој беседи Епископ Фотије је тумачио јеванђељску причу о богаташу и убогом Лазару, нагласивши да ова прича има универзалан значај. Она

је посебно актуелна данас када људи губе осећај за невољу и потребу другога и тиме постају слични богаташу из ове јеванђељске приче. Богаташи и моћници овога света, често презиру друге људе, као што то често чине и моћне и силне земље према слабијима, али по наведеној јеванђељској причи, они неће наследити Царство небеско, него они који се уподобе убогом Лазару.

Због великог труда и залагања у Црквеној општини Имотски Епископ Фотије је одликовао имотског свештеника јереја Драгана Михајловића чином протонамесника. После свете Литургије, Епископ Фотије је посетио манастир светог Василија Острошког у Црногорцима, метох манастира Драговића и за његовог настојатеља именовао драговићког јеромонаха Јована (Ковачевића).

23

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

24

Децембар 2010.

ПОМОЋ ПОРОДИЦИ ЖМИРИЋ У суботу 23. октобра 2010. г. једна група православних Срба из Беча, чланови удружења „Срби за Србе“ посјетила је Равне Котаре и породицу Жмирић и уручила им помоћ за изградњу помоћног објекта поред обитељске куће у којој тренутно живе. Ову групу су чинили Милош Јовановић, Драган Живковић, Марица Ристовска и Рафаела Трост. На-

кон посјете Жмирићима у Мирањама Горњим чланови ове групе су обишли цркву у Бенковцу и манастир Крку, гдје су се сусрели са игума-

ном и братством манастира и договорили чешће посјете светињама Далмације и повратницима у српским селима Далмације.

ПРАЗНИК СВЕТЕ ПАРАСКЕВЕ Празник свете матере Параскеве (27. 10.

2010.) свечано је прослављен широм Епархије далматинске, а посебно на црквеним славама у Скрадину, Кањанима и Бјелини. На празник Свете Петке, Његово Преосвештенство Епископ далматински Фотије је служио свету архијерејску Литургију у Обровцу. У својој беседи, епископ Фотије је говорио о житију свете Петке, посебно нагласивши да

је света Петка управо она мудра девојка која се у овом животу припремила за Царство Небеско живећи најстрожијим хришћанским подвигом у Јорданској пустињи. Светој Литургији у Обровцу је присуствовао велики број верника како православних тако и римокатолика који су заветовани светој Петки. После свете Литургије, епископ Фотије је обишао обновљени храм Свете Тројице у Обровцу, као и црквену општину Обровац.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2010.

БОГОСЛОВСКИ УЏБЕНИЦИ ПРЕДСТАВЉЕНИ НА САЈМУ КЊИГА

Дана 28. октобра 2010. године, на штанду Српске Православне Цркве на Београдском сајму књига, одржана је промоција едиције Богословски уџбеници, у издању Светог архијерејског синода СПЦ. На веома посећеном скупу, о значају ове едиције говорио је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије, који је у први мах изложио кратак приказ уџбеника, а потом истакао бројне аспекте везане за ову проблематику. Епископ Фотије је посебно нагласио да је кроз ауторство других православних народа оличено кроз уџбенике Патрологије (Јован Мајендорф) и Светог писма Новог завета (Јоанис Каравидопулос), разбијена ксенофобија која се везује за православље. Такође је истакао потребу да се заокружи и комплетира ова едиција, како би имали подлогу за даљи рад на унапређењу просвете, а овим пројектом истовремено добија на значају и штампарија Српске Патријаршије. Потом је о овој теми говорио протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, који је потребу за уџбеницима и писаном речи везао са утемељењем истих у Светом писму. Црква као систематична институција, која у свом образовном систему обухвата богословије, факултете, академије, веронауку, има преку потребу за постојањем уџбеника, који је по себи најважнија писана литература, због свог дидактичко-методичког значаја. Он је са своје стране изразио захвалност Епископу далматинском Г. Фотију због труда и напора да оваква едиција изађе пред ученике и професоре Богословија СПЦ. На ове речи се надовезао протојереј-ставрофор проф. др Димитрије Калезић, инспектор Богословија СПЦ, који је објаснио да је уџбеник књига из које се учи, књига која отвара знање. Улога уџбеника јесте да пружи почетне кораке и добар стар за бављење науком, те је у том смислу сваки уџбеник почетак, а не завршетак школовања. Квалитетни уџбеници су они који одговарају задатку, који имају добре рецезенте и који

су прилагођени узрасту (психолошки и методички). Уџбеник је својеврсна проповед, и има далеко већи значај него што се данас претпоставља. За сам крај ове промоције, Епископ далматински Г. Фотије је подвукао да у образовном систему Богословија СПЦ, који у овом тренутку броји око 800 ученика у седам богословија,

уџбеници представљају основу сваког рада и напредка, и дају гарант опстанка Богословија, као продужетака првих хришћанских школа. Књиге из едиције Богословски уџбеници намењени су и православним гимназијама, за које је Епископ Фотије изразио наду да би у што скорије доба могле да заживе у животу Цркве и друштва, као хришћанске школе које дају широко образовање. Искрено се надамо да ће овај подухват, који представља заједнички пројекат свих црквених чиниоца, и који је једнако важан за богослове, свештенство и монаштво у Цркви, буду настављен и завршен на корист свих нас и Мајке Цркве. ђакон Борислав Петрић Службеник Светог архијерејског синода за црквену просвету

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У КРКИ У недјељу 31. 10. 2010. г. на празник светог евангелисте и апостола Луке и светог Петра Цетињског Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Епископу Фотију су саслуживали игумани и настојатељи манастира Крке, Крупе, Драговића, свете Лазарице и светог Василија Острошког. Говорећи о данашњем празнику у својој беседи Епископ Фотије је рекао

25

26

наставак са стр. 25

да је свети апостол Лука био учитељ народа, а да је свети Петар Цетињски који је живио у 18. вијеку мирио завађена српска племена у Црној Гори. Свети Петар Цетињски се цијелог свог земаљског живота борио против уније за чистоту православне вјере. На данашњи дан Епископ Фотије прославља и јубилеј – 11 година од устоличења у трон Епископа далматинских.

ПРЕТЕЋЕ ПИСМО УПУЋЕНО СВЕШТЕНИКУ У КНИНУ

Дана 05. 11. 2010. године у управу Црквене општине Книн стигло је анонимно писмо провокативног садржаја.Случај је пријављен надлежној полицијској станици у Книну.

Ово је још један у низу инцидената у Книну,након што је у Управу Црквене општине стигло и низ анонимних телефонских позива.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА У КОЊЕВРАТИМА На празник Светог великомученика Димитрија (8. 11.

2010. године), Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Г. Фотије је служио Свету Архијерејску литургију у храму посвећеном овом светитељу, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије далматинске. Светој литургији је присуствовао велики број вјерника шибенске парохије, а

нарочито села Коњеврате који овог великог светитеља поштују као заштитника свога села. По завршетку Свете литургије пререзан је славски колач и благословено славско жито, након чега је Епископ Фотије бесједио о данашњем празнику као и о потреби учешћа у Светој литургији кроз Свето причешће. На крају је обављен трократни опход око храма.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2010.

Славски ручак је припремљен у сеоском домаћинству „Бркић“ гдје је Епископ Фотије у разговору са грађевинским одбором и надлежним парохом благословио наставак обнове храма као и почетак обнове братске куће која се налази поред храма. Поред ових грађевинских радова планирана је и садња 100 садница маслина на парцели која се такође налази поред храма.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ На дан светих бесребреника Козме и Дамјана (14. 11. 2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. У току Свете Литургије извршен је чин Свете Тајне Крштења над слушкињом Божјом Јованом Бјелановић. У својој бесједи

Преосвећени владика је честитао родитељима и новокрштеној сестри Јовани истакнувши значај Свете Тајне Крштења као залог новог живота у Цркви Божијој. Епископ Фотије је рекао да је живот у Цркви пут ка Царству Небеском, а оне који живе тим животом назвао грађанима Новог Јерусалима.

27

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

28

Децембар 2010.

СЛАВА МАНАСТИРА КРКЕ На дан светог архангела Михаила (21. 11. 2010.) манастир Крка прославља своју крсну славу. Прослава је почела свечаним вечерњим богослужењем у част војводе војске Господње светог архангела Михаила. Свету Архијерејску Литургију на сабор светог архангела Михаила служили су Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим и Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархија горњокарловачке, захумско-херцеговачке и далматинске. У току Свете Литургије извршен је чин Свете Тајне Крштења над Маријом Мацуром кћерком Бранка Мацуре из Кистања. По завршетку Свете Литургије Епископ Герасим је пререзао славски колач и осветио славско жито. У својој бесједи Преосвећени Владика Фотије је честитао новокрштеној Марији и њеним родитељима пожеливши им много радости и благослова Божијег у њиховим животима. Епископ је истакао значај данашњега празника, рекавши да наше служење треба бити савршено по угледу на анђеле Божије. По завршетку Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне вјернике.

ПРЕДСЕДНИЦИ ЈОСИПОВИЋ И ТАДИЋ ПОСЕТИЛИ МАНАСТИР КРУПУ

У четвртак 25. 11. 2010. год. у поподневним часовима председник Хрватске Иво Јосиповић и председник Србије Борис Тадић посетили су манастир Крупу. Првенствени циљ њихове посете био је обилазак манастирске ризнице у коју су недавно, по благослову Светога Синода СПЦ, враћене веома вредне иконе итало-критске школе из 16. и 17. века.

Угледним гостима и њиховој пратњи у манастиру Крупи добродошлицу су пожелели Епископ далматински Фотије (Сладојевић) и игуман манастира Крупе Гаврило (Стевановић). После обиласка манастирске цркве и ризнице, председници Јосиповић и Тадић су разговарали са представницима локалних власти града Обровца,

као и представницима српских општина северне Далмације. Сви учесници у овом дијалогу су се сложили да је пут помирења, као и повратак избеглог становништва на просторе Далмације једино и право решење и да свако треба да да свој допринос у том смислу. На крају посете манастиру Крупи за све госте приређена је трпеза љубави.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Децембар 2010.

ЕПИСКОП СИМЕОН ЗЛОКОВИЋ (1951-1990) ПРЕНЕШЕН У МАНАСТИР ГОМИРЈЕ

У двадесет седму недељу по Духовима служена је Света архијерејска Литургија у храму Рођења Светога Јована Крститеља у манастиру Гомирје. Светој Евхаристији је началствовао Епископ далматински г.г. Фотије уз саслужење Епископа горњокарловачког г.г. Герасима, свештенства и свештеномонаштва из Епископија далматинске, шумадијске и горњокарловачке. На светој Литургији је молитвено помињан Епископ горњокарловачки Симеон, чије се тело налазило на средини храма. Наиме по његовој жељи, његово тело је из епархијског седишта града Карловца, пренето у манастир Гомирје. Након Литургије одслужен је парастос Епископу Симеону, а потом се свим сабраним поштоваоцима владике Симеона обратио његов наследник на трону древног карловачког владичанства епископ Герасим. Владика Герасим је истакао јеванђељске врлине свог претходника а нарочито љубав према Православној Цркви, којој је у архијерејском чину служио четрдесет година.

По благослову преосвећеног Герасима вернима се обратио протојерејставрофор Милан Борота, дугогодишњи сарадник владике Симеона, који је на овај догађај дошао са своја два сина свештеника. Прота Милан је у дирљивом говору евоцирао успомене из времена када је Епископ Симеон служио као архипастир у тешким временима за Цркву и народ у овој мученичкој и

многострадалној Епархији. Након парастоса тело Епископа Симеона је положено у гроб у порти манастира Гомирја, на дан када је пре двадесет година предао своју душу у руке Господа коме је вјерно служио. Нека Господ упокоји душу блаженопочившег епископа горњокарловачког Симеона и подари му вјечни покој.

ПРОВАЉЕНИ ХРАМОВИ У ДРНИШКОЈ ПАРОХИЈИ Дана 30. 11. 2010. године, парох дрнишки протојереј ставрофор Здравко Тепић затекао је проваљен и опљачкан храм Светог великомученика Георгија у Велушићу, те храм Свете великомученице Недеље у Развођу. Из поменутих храмова су украдене свијеће и два велика месингана свијећњака. Овај случај је пријављен полицији у Дрнишу која је обавила увиђај и направила записник. Ово је још један у низу вандалских напада и провала у српске православне храмове у Епархији далматинској који нам свједочи да, у случају проналаска, починиоци не бивају адекватно санкционисани те се тиме даје могућност вандалима за понављање истих недјела.

ПРОСЛАВА ВАВЕДЕЊА У МАНАСТИРУ КРКИ

На празник Ваведења Пресвете Богородице (04. 12. 2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење игумана манастира Крке архимандрита Германа, настојатеља манастира Свете Лазарице јеромонаха Симона, сабрата манастира Крке јеромонаха Херувима и ђакона Дајана Трифуновића.

У својој бесједи Преосвећени Владика истакао је значај празника за наш живот у Цркви. По примјеру Пресвете Богородице која је постала стециште и Храм Божији и ми треба да постанемо храмови Духа Светога. Епископ Фотије је рекао да наш живот у Цркви почиње Светом Тајном Крштења јер је то залог за благодатни живот у заједници Цркве.

29

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

30

Децембар 2010.

НЕДЈЕЉА 29. ПО ДУХОВИМА У недељу 29. по Духовима (12. 12. 2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински, Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Смилчићу у задарском залеђу, уз саслужење свештенства и монаштва Епархија зворничко-тузланске и далматинске. Светој служби присуствовало је неколицина младих брачних парова са дјецом, који су приступили Светој Тајни Причешћа. По свршетку Свете Литургије Владика Фотије је у пригодној беседи поздравио све присутне и захвалио се на њиховом учешћу у обнови храма светог Архангела Михаила, позвавши их да не стану на ономе што је до сада урађено. Након Свете Литургије у парохијском дому уприличен је свечани ручак, гдје је, између осталог, Преосвећени Владика нагласио важност повратка православних Срба на ове просторе.

ТРИ КАТОЛИЧКА БИСКУПА ТРАЖЕ УКИДАЊЕ ЦЕЛИБАТА Три католичка бискупа из Белгије затражили су од католичке цркве да ревидира свој став о свештеничком целибату, реагујући тако на сексуалне скандале који су у последње време погодили ту цркву у Белгији. Сва три бискупа су из Фландрије, белгијске федералне јединице, у којој је било 85 одсто случајева сексуалног злостављања које су починили све-

штеници, и оспорили су забрану брака за свештенике која датира још из 12. века. Папа Бенедикт XVI се противи, за сада, измени овог правила, а највиши црквени великодостојних Белгије, надбискуп Андре-Жозеф Леонар, поручио је да приоритет цркве у овом тренутку мора бити помоћ жртвама.

У Белгији је недавно објављен извештај у вези са сексуалним скандалима у католичкој цркви, који је, на захтев цркве, израдило једно независно тело. У извештају се указује да је у последњих неколико деценија у овој држави било скоро 500 случајева сексуалног злостављања које су починили свештеници, а да је у 13 случајева жртва починила самоубиство.

ОБНОВА ПАРОХИЈСКОГ ДОМА У ВРЛИЦИ И ХРАМА У МАОВИЦАМА По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија почела је обнова парохијскога дома у Врлици који је у последњем рату девастиран. Прва фаза обнове је мијењање кровне конструкције и санација унутрашњости самога дома. До сада је стављена и трећа плоча, а до краја године је у плану и завшетак кровне конструкције и замјена столарије. Исто тако обнавља се и храм свете Недјеље у Маовицама и до сада је извршено реновирање унутрашњости храма. Апелујемо на све добронамерне људе врличког краја, да се и они укључе и помогну обнови. Ваше добровољне прилоге можете уплатити на: 2402006-1100461518 код ЕРСТЕ БАНК

Децембар 2010.

АПЕЛ ЗА ОБНОВУ САБОРНОГ ХРАМА ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У КНИНУ Првобитни храм Покрова Пресвете Богородице у Книну подигнут је у другој половини XIX в. 1866. г. У другом свјетском рату порушен је до темеља бомбардовањем 1944.г. Залагањем и трудом тадашњег Епископа далматинског Г.

Стефана, почела је градња новог храма, који је завршен и освећен 1971. г. Садашње стање храма је веома критично због велике ерозије земљишта око самога храма и појавиле су се велике пукотине на потпорним зидовима, а и у самоме храму (пукотине на поду, иконостасу, зидовима итд.). Због такве ситуације потребно је извршити како санацију храмовне порте, тако и самога храма. На првоме мјесту треба извести геодетске радове тј. геодетски снимак и геотехничке истражне радове, који су веома скупи. Овим путем апелујемо на све људе добре воље, а поготову книњане у расијању, да помогну обнову овог многозначајног саборног храма у Книну. Све прилоге за обнову могу се уплатити на следећи рачун Црквене општине книнске: 2402006 - 1100086049 у ЕРСТЕ БАНЦИ са назнаком: за обнову Покровскога храма. Све информације везано за храм могу се добити на следеће бројеве телефона: 00385 22 661-312; моб: 00385 91 5398367 (протонамјесник Владимир Вукосављевић) и 00385 22 661-254; моб: 00385 98 9938203 (протонамјесник Саво Мајсторовић).

E-mail adresa: srpskapravcrkva@optinet.hr

АПЕЛ ЗА ОБНОВУ ХРАМА У ЦЕТИНИ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија почела је обнова храма Светога Спаса у Цетини. Храм је оштећен током ратних збивања и потребна му је потпуна санација. Тренутно је у току обнова кровне конструкције и санација унутрашњости самога храма. Ово изискује много средстава, па молимо све људе који желе и имају могућности помоћи да се обрате надлежном пароху јереју Борису Медаку на моб: 098 914 9115 или на e-mail: boris_medak87@ yahoo.com, а добровољне прилоге могу уплатити на следећи рачун: ЕРСТЕ БАНК: 2402006-1100461518

31

32 ПРИЛОЗИ ИЗ ОДБОРА ЗА ПОМОЋ МАНАСТИРУ КРКИ ИЗ МИЛВОКИЈА САД Прилози су у америчким доларима Александар Рашић са породицом 200, Миле Станић 140, Јово Рашић 100, Јосо Колар 50, Коста Дрча 50, Стевка Жежељ 50, Војислав Тубић 50, Илија Поткоњак 50, Млађан Делипара 50, Слободан Арчаба 50, Славко Вујанић 50, Стеванија Његован 50, Невен Његован 50, Слободан и Мирјана Бабић 50, Милан Грчић 40, Љубо Ераковић 40, Јово Лакић 40, Борислав Јовић 40, Жељко Гагић 30, Мићо Јовић 25, Сава Вучковић 25, Милан Милеуснић 20, Славко Ђурић 20, Драго Мићић 20, Породица Бокун 20, Божидар Соколовић 20, Божо Стоисављевић 20, Стево Кабић 20, Мирољуб Недељковић 20, Лако Ђилас 20, Драган Ромић 20, Слободан Рашић 20, Милан Кутлача 20, Милан Плавшић 20, Милош Рашић 20, Глишо Ђилас 20, Предраг Гаковић 20, Марко Лугоња 20, Милорад Аћамовић 20, Рајко Драча 20, Зоран Мацавара 20, Милутин Загорац 20, Тихомир Медић 20, Предраг Простран 50, Милка Томић 10, Десанка Раковић 10, Никола Миљаковић 10, Драган Вранић 10, Драгомир Мишковић 5. Благодаримо на труду и: Милици Рашић, Олги Грубор, Ђурђи Лончар, Марији Лончар, Илинки Лакић, и Сави Гуша. Укупно прилога: 2500,00 $ Благодаримо Одбору за помоћ манастиру Крки и г. Јови Рашићу из Милвокија. о. Момчило Вукша 400 АУД СПИСАК ПРИЛОЖНИКА ЗА ПОМОЋ У ХРАНИ БОГОСЛОВИЈИ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У МАНАСТИРУ КРКИ ИЗ Ц.О. ПЛАШКИ Мирјана Куртеш, Љуба Кертеш, Смиљана Куртеш, Љуба Врцељ, Јанко Ђуро, Бранко Грба, Никола Грба, Славица Богдановић, Душан Драгић, Ђурађ Јоветић, Милан Грба, Миле Драгић, Богдан Драгић, Саво Малбаша, Милан Момчиловић, Душан Момчиловић, Добре Момчиловић, Жељко Куртеш, Милан Врцељ, Зорка Куртеш, Стеван Чикара. прилог у новцу: 200 кн. Захваљујемо свим приложницима и надлежном свештенику о. Горану Славнићу на организацији прикупљања помоћи. СПИСАК ПРИЛОЖНИКА ЗА ПОМОЋ У ХРАНИ БОГОСЛОВИЈИ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У МАНАСТИРУ КРКИ ИЗ Ц.О. ВРЛИКА Душан Стојанац 200, Милан Стојић, Петар Буловић, Мирко Буловић, Рајко Буловић 200, Божо Буловић, Давор Ђапић 100, Петар Ђапић 100, Божица Ђапић, Мирко Ђапић, Марко Буловић, Ана Вулић, Анђа Вулић 50, Јован Јовић, Никола Стојић, Деса Стојић 100, Миливој Ђапић, Милан Ђапић 100, Смиља Ђапић, Љуба Ђапић 50, Бошко Борковић 40, Илија Борковић 100, Сладоја Љубомир 50, Свето Којић 150, Душан Војиновић, Никола Зеленовић, Борис Вуковић 50, Никола Врањеш 100, Дмитар Вуковић 100, Душан Шкрбић, Петар Вуковић. Захваљујемо свим приложницима и надлежном свештенику о. Борису Медаку на организацији прикупљања помоћи. СПИСАК ПРИЛОЖНИКА ЗА ОБНОВУ ХРАМА СВ. АРХИЂАКОНА СТЕФАНА У ГОЛУБИЋУ Прилози су у америчким доларима САН ДИЈЕГО Плавшић Радомир и Јелена 1700, Плавшић Милан и Љубица 500, Плавшић Драган М. 500, Радиновић - Лукић Милош и Славко 600, Васић Милицa 150, Вундук Илија и Јованка 200, Ђурица Ика (Рођ. Ђујић) 100, Илић Петар и Роса 100, Кинач Алеџ и Радојка 100, Роудс Ховард

и Лидија 50, Радојевић Надежда 20, Станојевић Анђа (Васић) 500. ЧИКАГО Плавшић Милан и Госпава 745, Пекез Милан и Деса 500, Пекез Марко и Кимбели 1000, Драгаш Драган и Борислава Чикаго 200, Шувајло Горан и Сенди (Васић) 200, Марјановић Ранко и Љиља 100, Петровић Драган 50, Десница Драган 40, Војновић Свемир 40, Н. Владо 40 Симић Мирко 20, Савић Момир 20, Марковић Мара (Мери) 20, Шевић Бранислав и Биљана 20, Мркоња Никола 20, Пиљевић Милан 20, Травојевић Илија 20, Симић Драган 20, Стевановић Мирко 20, Ружичић Пантелија 10, Крнета Душан и Росанда 20, Лакић Душан 50, Вашитић Здравко 20, Ристић Бошина 20, Папилић Д. 20, Ристић Ранко 20, Н. Н.

40, Ристић Бранко 50, Бјелопетровић Владо 50, Чолић Марко и Милоица 40, Каковић Мирко 20, Његомировић Боро и Борка 40, Вукашин Милан 30, Драгишић Ђуро и Милка 40, Mилошевић Вера и Зоран 25, Гламочак Игор 40, Ратић Раде 40, Дробљак Милан 20, Кутлић Петар 20, Перић Слободан и Гордана 20, Бјеговић Илија 20, Мановић Милорад 20, Докић Стеван 20, Шеган Мирко 50, Јерковић Мирела 20, Вуковић Младен 20, Еремић Вељко 20, Јокић Нада и Вељко 100, Лазић Стево 20, Боровић Слободан 20 Алавања Душан 20, Н. Стефан 10, Јелача Боро 20, Аћамовић Јовица 20, Драгаш Драган 10, Мирковић Милан и Мирјана 100, Драгишић Ђуро и Анка 50, Тимотијевић Милош 10, Плавшић Слободан 20, Напрта Тања 30, Васић Ђуро 200, Радиновић - Ољача Радојка 50, Радиновић - Васић Драган - Ванкувер, Канада 150, Момић Зоран Z–Automation Co. Inc. 1000, Клицов Бранко 250, Плавшић Милана Раде 100. КЛИВЛЕНД Вуковић Борис и Невенка 300, Плавшић Душан 100, Малетић Васо 20, Алексић Владе 30, Ковачевић Жељко 20, Чамур Никола и Александра 30, Радосављевић Данијела 20, Јерковић Аленка, Лука и Олга 100, Карна Милан 200, Станковић Ана и Бранимир 100, Шушак Милош 20, Николић Светозар и Ана 50, Рис Рајка и Дејвид 5, Зечевић Радован и Сандра 20, Вученовић Марко 10, Зечевић Видојко и Марија 20, Рабљеновић Жељко и Радмила 30, Ћосић Павле 100, Мајсторовић Миленко и Драгана 10, Јандрић Драган и Славка 40, Јовић Влајко 10, Ивковић Бојан и Кери 30, Марков Живан и Славица 100, Смиљанић Милутин и Ана 50, Брковић Сретен и Невенка 50, Црнчевић Драгица 20, Бумбић Миодраг 50, Ботин Душанка 50, Поповић Миливоје и Радинка 40, Видовић Немања и Биљана 60, Пауновић Мирољуб и Славица 20, Пауновић Зорка 20, Рајчевић Дамир и Јасмина 20, Јереј Јаковљевић Живојин 40, Ћосић Тоде и Кристина 20, Мачески Алекс 100, Перишић Љубица 20, Поповић Јован и Јагода 100, Радујковић Момчило 20, Ратић Бранко и Нада 50, Вученовић Петар и Даринка 100, Драганић Дражен и Далиборка 20, Тркуља Стево и Данијела 20, Вуковић Драган и Ненси 100, Андрић Александар 25, Тољагић Момир и Љубица 20, Бјелановић Мишо 50, Приметица Никола 20, Елез Драгомир и Рада 25, Гмитрић Петар и Паунка 50, Манојловић Јосип и Манда 20, Мајсторовић Ђоко и Анка 50, Ђекић Даница 30, Гулић Јован100, Сретеновић Драгутин и Драгица 50, Пуповац Славко и Љепосава 50, Бјелановић Здравко и Ружа 20, Гашић Никола и Биљана 25, Нинковић Ранко и Сњежана 25, Вујасин Радојка 100, Чупковић Драган 50, Ђурић Бранислав и Славенка 50, Брадаш Ђуро и Иванка 20, Петровић Митар и Снежана 40, Вуковић Сњежана 100, Брковић Петар и Јасминка 50, Милакара Дубравко и Станко 50, Вујковић Бране 20, Шобић Младен и Радмила 25, Родић Никола 20, Драгутиновић Миленко 20, Ћосић Желимир и Мира 20, Џонс Зора 20, Нерић Секула 40, Ћакић Славко 20, Черкез Душан 25, Јоковић Здравко 10, Стојкоски Горан 60, Мрђен Марија и Жељко 50, Милошевић Јека и Јанко 30, Горета Томислав 50, Рајчевић Борис и Славица 50, Матијевић Сњежана и Миле 20, Вуко-

33 тић - Ћитовић Милица 40, Миљевић Славен и Нада 60, Бурсаћ Ненад 20, Ђаковић Лука и Мира 60, Видић Југослав 50, Плавшић Илија и Стана 400, Клицов Бранко и Драгица 300, Каблар Невен 300, Каблар Ђорђе 350, Опачић Зоран 500, Опачић Младен 400, Опачић Ђуро 400, Дамјановић Горан Кан. $ 900, Опачић Момир 20, Борото Ђорђе 10, Васиљевић Владан 50, о. Мирољуб Матић 50, Ћитовић Душан 50, Росић Душан 40, Будимир Дане 10, Милутиновић Стеван 20, Ерак Петар 20, Станић Његош 20, Милановић Драган 25, Бранчестер Иван и Невенка 20, Срдић Звонко и Бисерка 40, Вранешевић Ратомир 10, Дамљановић Милета и Стоја 30, Мандић Душан 50, Родић Душан 30, Цупаћ Зоран 18, Димовић Зоран 10, Ђулкић Чедомир 20, Андонов Милован 50, Кубат Жарко 50, Чупковић Драган 20. МИЛВОКИ Васић Милан 500, КЛУБ ХЕРЦЕГ БОСНА – ПЕТАР КОЧИЋ 500, Станчевић Славко са фамилијом 150, Кесић Никола и Анђа 100, Станчевић Драгица 100, Кесић Тоде са фамилијом 100, Кесић Мирослав са фамилијом 100, Станчевић Никола са фамилијом 100, Станчевић Симо са фамилијом 100, УЈЕДИНЈЕНИ СРПСКИ ФУДБАЛСКИ ТИМ 200, Ћилас Глишо 58, Јелача Борис 50, Родић Перо са фамилијом 20, ШУМАДИЈА - СРПСКА ФОЛКЛОРНА ГРУПА 100, Мићић Драго 20, Пешут Анђа 20, Ћулум Јованка 10, SNF ST. GEORGE - LODGE #93 100, Кесић Петар 500, Плавшић Милан млађи 260, Зеленбаба Мићо - Миленко са фамилијом 250, Боровић Слободан 200, Станчевић Славко са фамилијом 200, Кесић Никола и Анђа 200, Кесић Тоде 150, Чолак Стеван, Ђуја и Никола 130, Васић Душан 100, Станчевић Никола (млађи) Славков 100, Станчевић Никола са фамилијом 100, Станчевић Драгица 100, Зеленбаба Предраг 50, Станчевић Симо 50, Плавшић Милан (старији) 50, Вуковић Илија са фамилијом 50, Станчевић Милан (син Драгана) 20, Момић Милан са фамилијом 100, Момић Душан и Радмила 50, Лазаревић Миле 20, Рашић Јово 20, Вујиновић Златко 20, Стоисављевић Божо 50, Пешут Анђа 50, Вигњевић Слободан и Мара 100, Вигњевић Дане и фамилија 50, Кузмић Радиша 40, Вујатовић Обрад са фамилијом 100, Вујатовић Урош са фамилијом 100, Вучковић Зора 100, Лазаревић Алекс и Љуба 20, Јовић Гојко 20, Мићић Драго 40, Кречак Мирко 200, Ђурић Слободан 80, Новаковић Маринко са фамилијом 60, Сучевић М. Стево 20, Веселиновић Милан, Ликота 20, Дрча Коста и Сава 50, Лакић Мирко и фамилија 100, Мастиловић Пеђа 40, Бјеговић Васо 20, Тодоровић Ненад 20, Ђого Младен 20, Вученић Душко 20, Ђилас Никола 30, Станић Миле 20, Видовић Никола 20, Колунџија Ненад 20, Челебићанин Душан 20, Рашић Александар 50, Ћум Драго 10, Шкрљевић Танаско Танаскосивљевић 20, Анђелић Ђорђе и Драгана 20, Бановић Момир 20, Соколовић Божидар 20, Дубраја (Дурбоја) Ратко 10, Кнежевић Горан 50, Колар Васиљ 30, Колар Јован 20, Гравовић (Гоковић, Граовић) 20, Јевтић Миле 20, Кречак Зоран 200, Зрнић Југослав 60, Поздер Ратко 40, Недељковић Мићо 20, Ђилас Лако 20, Грчић Милан 20, Бурсаћ Јанко 50, Ђурић Марко 50, Савија Стана 60, Јелача Жељко 30, Вујко Душан и Добрила 100, Аћимовић Милорад 40, Кабић Чедомир 200, Вукдраговић Неђо са фамилијом 30, Поздер Горан 100, Врандић Драган 20, Рашић Слободан 20, Милеуснић Милан 20, Срђеновић Драган 10, Олујић Далибор 20, Рoдић Перо и фамилија 20, Еремиjа Момчило 50, Бабић Горан 100, Крњајић Анђа (Вундук) 100, Иванишевић Буде 50, Ковачевић Милосав 40, Његован Невен 20, Торбица Бошко 20, Марас Јово и Јованка 20, Драгичевић Васо 50, Лакић Јово 100, Бура Драган 20, Медић Тихомир 30, Јарчевић Станко 20, Марјановић Васо 20, Тркуља Недељко 30, Рашић Милош 20, Ћикара Никола 20, Матијаш Роберт 20, Шаренац Душан 20, Новаковић Новак 100, Зорић Милан и Милка 50, Видовић Момчило и Бранка 50, Стевановић Радован 20, Милиновић Милан 50, Божић Рајко 25, Ненадић Ненад 40, Коњевић Младен 100, MOVEMENT OF

SERBIAN CHETNIKS 200, Васић Милан и Милица 50, Н. Н. 200, PICK IN SAVE FOOD STORE 15, Васић Бранко 300, БРАТСТВО „МАНАСТИР КРКА” 300, Sarandos Andrew 25, БАЛОТАШКИ КЛУБ СВ. САВА МИЛВОКИ 300, Нинковић Душан 20. ШЕРВИЛ Дамјановић Илија 200, Дамјановић Борислав 200, Дамјановић Слободан 200, Дамјановић Весо 20, Вуковић Илија 200, Колар Васил и Наташа (Вуковић) 100, Колар Јован (син Васила и Наташе Вуковић) 100, Колар Јосо 50, Колар Јовица 180, БАЛОТАШКИ КЛУБ ЧИКОЛА 100, Момић Бошко 100, Дамјановић Јово и Милка 300, Дамјановић Давид 300, Дамјановић Драган 100, Торлак Мићо 200, Торлак Игор 100, Зелембаба Синиша 100, Тица Јовица 500, Тица Натaлија 100, Јерковић Тодор 100, Јерковић Саша 300, Шљивар Јован 200, Шљивар Зоран 20, Плавшић Ј. Милан 60, Плавшић Јован и Анастасија 50, Станчевић Симо 100, Станчевић Славко 100, Васић Милан и Милица 300, Мартић Јово 500, Пајић Миле 20, Бабац Ратко 20, Лакић Урош 50, Балаћ Милош 30, Лончар Никола 100, Чулић Мирко 20, Манојловић Маринко 60, Шеган Андрија 100, Шувајло (Горана и Sendy Васић) Александар 50, Чанак Жељко 50, Малешевић Никола 50, Боровчанин Миладин 50, Стјеља Нада 20, Коњевић Милош 50, Стојић Славко 50, Стојић Мићо 50, Гузина Драгомир 40, Иветић Марко 60, Игленџа Стево 20, Вукашин Владимир 20, Петровић Марко 20, Ђурић Фамилија 25, Алавања Душан 50, Алавања Милан и Ковиљка 50, Ђокић Цвеле 20, Јоксић Мирко и Мара 50, Јакшић Мара 30, Нанић Дарко 50, Гогић Огњен 20, Бјелобаба Миле 50, Ожеговић Војо 20, Ожеговић Ђорђе и Јелена 50, Драча Ђуро 40, Јовановић Стојанка 20, Паравиња Радослав 50, Шеат Стево 50, Цимеша 20, Галић Анђелко 100, Лалић Милoрад 20, Аћамовић Боро 30, Пиштало Владимир и Горан 100, Вукас Реј 50, Милош Мирко 20, Ромић Веселин 40, Вранић Ратко 50, Лазић Стеван 20, Рашковић Боро 52, Додиг Миодраг 100, Војводић Горан 50, Узелац Милан и Љиља 100, Ожеговић Ђорђе и Анка (Марић) 200, Јовановић Анђа 100, Клицов Бранко и Драгица 100, Торлак Мићо и Драгица 100, Зелембаба Синиша и Горана 100, Плавшић Милан 100, Зелембаба Миленко и Нада 170, Торлак Игор и Татјана 100, Дамјановић Јово и Милка 200, Дамјановић Michael - Мићо 50, Станчевић Драгица (Драгиња) 100, Станчевић Славко и Зорка 200, Јерковић Аленка, Лука и Олга 150, Тица Јовица 200, Кесић Петар и Јела 100, Радиновић - Ољача Радојка 100, Станчевић Симо и Нена 100, Кесић Тоде и Радојка 150, Шљивар Јово и Милка 100, Зелембаба Милош и Стефани 100, Џепина Јово и Дмитра - Винздор, Канада 60, Дамјановић Давид 40, Дамјановић Аница 40, Вуковић Илија и Јованка 100, Дамјановић Борислав 50, Вуковић Борис и Невенка 200, Боровић Слободан и Јадранка 100, Џепина Ђуро – Хамилтон, Канада 10, Торлак Зоран 50, Колар Васиљ и Наташа (Вуковић) 100, + Костур Мира и отац Лазар 50, Катић Петар 50, Цимеша Милутин 50, Малешевић Никола 30, Тривуновић Радован 20, Еркић Миодраг 20, Бједов Ђуро 20, Веља 20, Алавања Ћиро 20, Грозданић Душан и Олга 50, Чулић Мирко 40, Алавања Душан 50, Свилар Денис 180, Н. Н. 45, Лошић Јандрија 50, Јакшић Мирко 20, Јакшић Мара 20, БАЛОТАШКИ КЛУБ „Генерал Младић – Смоковић” 200.

СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција часописа

34

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: протонамјесник Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com Ђакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: протонамјесник Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net – II парохија: протонамјесник Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: протонамјесник Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари протонамјесник Миле Савичић Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com

СПЦО и Управа парохије у Скрадину протонамјесник Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском јереј Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа парохије у Кистањама опслужује протонамјесник Ђорђе Веселиновић СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама протонамјесник Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци - Греција б.б.

Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа парохије у Марковцу протонамјесник Милорад Ђекановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Пађенима протонамјесник Давор Стојановић 22300 Книн, Јосипа Јовића 5 Тел.: 022/660-124; Mоб.: 091/729-46-19 СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: man.dragovic@gmail.com

Сплит – капела Светог Саве

Отон – звоник цркве Светог Илије Фотографија на корицама – Радучић – црква Светог Георгија (1524. г.)

www.eparhija-dalmatinska.hr