www.eparhija-dalmatinska.hr Година IХ. – Број 48
Духовски број – 2011. г.
ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Цијена 10 kn
Силазак Светога Духа на апостоле, манастир Ставроникита 1. стр. – Изгон трговаца из храма, фреска, рад Горана Јанићијевића
Јун 2011.
Михаил Скабаланович
Истине о Духу светом које можемо сазнати кроз молитву «Царе небески» У овој молитви, Царе небески, Утешитељу, Душе Истине, Христа претрпели нестрадања сакоју свакога дана узнокоји си свуда присутан и све испуњаваш, бројена мо да би људима бласимо било у нашем договестили истину спаму или у храму, мо- Ризнице добара и Даваоче живота, сења. Све то они су лимо Духа Светога дођи и усели се у нас могли да «издрже» јер да се усели у нас, тј. и очисти нас од сваке нечистоте је Дух Свети био у њипросимо да се са наи спаси, Благи, душе наше ма. Знајући то, ми се ма догоди оно шта се овом молитвом молисвојевремено догодило апостолима на дан Педесе- ма, љубав коју су до тада само мо да Он дође и да се усели у тнице. Јер, када је на њих сишао наслућивали, а од тада је она нас. А да се молимо управо ДуДух Свети, они су се у потпу- постала део њих. Да су они за- ху Светом, то потврђујемо тиме ности испунили њиме и у се- иста имали такву љубав, о томе што га у молитви називамо Цаби су осетили неизрециву љу- нам сведоче њихова житија у рем небеским. Оно чему свако бав према Богу и према људи- којима видимо да су они зарад од нас треба да стреми током
Истине о Духу Светом које можемо сазнати кроз молитву «Царе небески» ...................... 3 Неколико размишљања из светоотачке литературе о силаску Духа Светог на апостоле ....... 4 Господ изгони трговце из храма ................................ 6 Писмо једном рентијеру који пише како је осигурао себе и своје ........................... 7 О среброљубљу и о нестицању .................................. 8 Страдање хришћана провера вере и љубави ............................................. 10 Пилипенда (из горње далмације) ............................ 12 Молимо се за повратак Срба на њихова вековна огњишта ....................................................................... 15 Саопштење за јавност Епархије далматинске ................................................ 18 Вијести из епархије ................................................... 19
Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, протонамесник Борис Милинковић, протонамесник Славољуб Кнежевић, протонамесник Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293
3
4
наставак са стр. 3
живота јесте Царство Божије. О томе нам и Христос казује, рекавши: Иштите најпре Царство Божије (Мт. 6, 33). И заиста, истински хришћанин не може а да постојано не размишља о томе како да задобије то Царство. О, када би могли себи да представимо сва блаженства, сва та блага, којима ће се угодници Божји наслађивати у том Царству! А колико нам је нужан Дух Свети да би стекли то Царство, о томе нам казују Христове речи: А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије (Мт. 12, 28). Затим, у овој молитви Духа Светог називамо Утешитељем. Тако је Светог Духа назвао сам Спаситељ у својој беседи ученицима (Јн. 14, 26), указујући нам на истину да је након Његовог одласка на небо првим хришћанима била потребна утеха, а човека у потпуности може утешити само сам Бог, Онај који себе назива Богом сваке утехе (2. Кор. 1, 3), тј. кроз Утешитеља – Духа Светога. Душе истине – тако кличемо Светом Духу у овој молитви. А да Он то заиста јесте, и о то-
БОГОСЛОВЉЕ ме нам казује Господ Исус Христос (Јн. 16,13). Шта значе те речи? То значи да Дух Свети нама открива истине, да нас учи истинама, да нас учи да волимо правду и истину. Ђаво, тај нечастиви дух, јесте отац сваке лажи и обмане. Насупрот њему, Дух Свети је за нас источник истине. Одбацивати Духа Светог од себе јесте ужасно дело због кога човек неретко запада у лажно знање које га затим одвлачи далеко од истине. То је разлог силних неправди и лажи које свакога дана сусрећемо у свету око нас. Али, ако је Дух Свети у нашим срцима и уму, у нама се полако искорењују ране од лажног знања и неистина, и наше читаво биће постаје способно да прихвата истину као нераскидиви део живота... Духа Светог у молитви даље називамо Оним који је свуда присутан и Оним који све испуњава, а то су истине о Њему, тј. да се Он, као Бог, налази свуда. Све што је добро у свету, то је од Духа Светога, и зато се Он у овој молитви назива и Ризница добара, ризница у којој су сабрана сва блага. Прво благо за нас јесте живот;
Јун 2011.
благо које смо добили од Духа Светога – Животодавца. И када Он дође и када се усели у човеку, Он сва блага даје човековој души. Између тих блага Он човеку саопштава и истину о томе да је Он, Дух Свети заиста Дух Свети. Усељавајући се у човекову душу, он њу очишћава од сваке прљавштине. О тој истини казују нам и речи молитве да нас очисти од сваке нечистоте. Нечистота, грех, то је оно шта нас онемогућава на путу спасења. Због тога у овој молитви наилазимо и на прозбу у којој се молимо Духу Светом да Он као Благ спасе душе наше.
Неколико размишљања из светоотачке литературе о силаску Духа Светог на апостоле Људима је поново дошао Дух Свети који се некада од наше природе удаљио због прародитељског грехопада.
свети Григорије Ниски
Нама се даје живот од Бога кроз Христа у Духу Светом. Бог живи у нама кроз Духа. Усавршене у врлини називамо боговима; та се усавр-
БОГОСЛОВЉЕ шеност постиже кроз Духа Светог. Обитавање Духа Светог јесте обитавање Христа... свети Василије Велики
Данас је Дух Свети сишао на нашу природу; Господ је узнео наше тело, и низвео Духа Светога. Домострој спасења о нама разделили су међу собом Отац, Син и Свети Дух. Још није прошло десетак дана како се узнео Господ Христос, и већ нам је Он ниспослао духовне дарове, даровe измирења. Да нико не би сумњао и двоумио се да је Христос по Вазнесењу измирио са нама Оца и умилостивио Га, и да би показао да је стварно измирио Оца са нашом природом, Он нам је одмах послао дарове измирења. Тако, када се непријатељи измире, они размењују дарове између себе. Ето, ми смо послали веру, и отуда добили дарове; послали смо послушност, и добили оправдање... свети Јован Златоуст
О Педесетници сва је васељена добила од Духа Светога дар. Дар је почео од Палестине, и раширио се на Египат, Финикију, Сирију - на све земље. По свакој земљи коју озарава сунце ширила се та благодат, та капља, тај делић Духа Светога, и испунио богопознањем сву васељену. Том благодаћу чињена су знамења, разрешавани су греси свима. Та капља, та свепуноћа благодати Духа Светога довољна је на сву васељену, на све векове. И притом она се не смањује и не истрошује, него све испуњава благодатним богатством, а сама ни најмање не осиромашује... свети Јован Златоуст
Ковач, ма како вешто умео руковати алатом, ништа не може урадити без помоћи огња; тако и човек, макар учинио све са своје стране за очишћење срца, користећи ради тог циља врлине као алат, без помоћи огња Духа Светог, сав рад његов остаје бесплодан и некористан, пошто сам рад његов нема снаге да очисти душу од нечистоте и прљавштине... свети Симеон Нови Богослов
На дан свете Педесетнице Дух Свети сиђе с неба и испуни кућу у којој сеђаху Апостоли, и начини је духов-
Јун 2011.
ном крстионицом; обећање се Господње испуни: Апостоли се крстише Духом Светим; хуком с неба Апостоли постадоше синови Громова; јавивши се у виду огњених језика, Дух Свети показује да је то сасвим природно Логосу, јер речи није ништа сродније од језика... свети Григорије Палама
Својим рђавим делима ми одгонимо од себе Духа Светога кога смо примили. Смрћу бесмртне душе назива се одлазак Духа Светог од ње. Као што је тело живо када је душа у њему, тако је и душа жива када је у њој Дух Божји...
свети Исидор Пелусиот
Бог нам је даровао највеће благо, даровао не небо, не земљу, не море, већ оно што је драгоценије од свега, Он је људе учинио анђелима, синовима Божјим, браћом Христовом. А које је то благо? Дух Свети. свети Јован Златоуст
Од тог дана реке чудесних дарова и потоци благодати почеше орошавати пусту и бесплодну васељену... свети Лав Велики
Љубљени, знајте да је у тај дан дошла благодат Светога Духа у свој својој пуноћи. свети Прокло
О, неисказаног ли човекољубља: Сам Бог постаде утешитељ наш!
свети Теодор Скарит
5
БОГОСЛОВЉЕ
6
Јун 2011.
преподобни Јустин Ћелијски
Господ изгони трговце из храма
(Мт. 21, 12-16)
Храм је обиталиште Бога, стога је дом молитве, јер се са Богом општи првенствено молитвом. Уђе ли се у храм са користољубивом, среброљубивом жељом, храм се претвара у пећину разбојничку. Богоугодна молитва је израз и излив богољубља. Саможива молитва је слуга грехољубивог самољубља. Права молитва је увек богочежњива и богољубива, и стога човекољубива, јер увек помаже и умножава оно што је божанско и богочежњиво у човеку. Пошто је храм дом молитве, он је тиме школа бесмртности човекове, школа бескрајности човекове, школа вечности човекове јер обесмрћује, обескрајњује, овечнује оно што је богочежњиво, боголико у човеку. У преносном смислу: душа је обиталиште Бога, ако је дом молитве, то јест ако је молитвена. Молитвена пак значи, ако је богочежњива и жели да живи Богом и у Богу. Но душа се претвара у пећину разбојничку, ако се не моли: њу краду, њу пљачкају, њу оболешћују страсти као разбојници. И све што се косне ње, косне се пећине разбојничке. Среброљубље, самољубље, мржња, похота, гордост, пакост, злоба, завист и остали греси претварају душу у пећину разбојничку. Појави ли се у души ма која еванђелска жеља или богочежњива мисао, страсти као разбојници нагрну на њу са свих страна еда би је уништили и сатр-
ли. Душа се великим трудом претвара у дом молитве = у обиталиште Бога. Како? Приморавањем себе на молитву, постепеним навикавањем себе на свете врлине еванђелске док оне не постану саставни део наше душе и потисну из нас све разбојнике = све страсти. А те врлине су: вера, молитва, пост, љубав, кротост, смиреност, трпљење и друге. У том светом хору врлина – молитва је хоровођа. Храм је дом молитве – дом Божји, и стога дом милости за све слабе, хроме, слепе. Они се исцељују од свих болести Богом, посредно или непосредно. Молитва је посредник; она низводи исцелитељску силу Божију на болеснике, нарочито преко свештеника, а понекад
и непосредно. Оваплотивши се, Богочовек је тело људско претворио у дом Божији, јер је Њиме тело човечије постало телом Божјим. Зато Црква јесте, и назива се телом Христовим, телом Богочовековим. Хришћани су сутелесници тога Богочовечанског тела, које је дом Божији – дом молитве. Стога су сви прави хришћани «домаћи Богу» (Еф. 2, 19). Исцељење свих недуга бива у Цркви која је дом Божји, тело Христово. У њој таквој: бораве и струје све божанске силе; а оне не трпе ништа болесно, смртно, греховно, ђавоље, већ све то изгоне из човека, исцељујући га од свих болести и недуга. Колико упорности у греху! колико слепила! Пред главари-
БОГОСЛОВЉЕ ма свештеничким и књижевницима Спаситељ чини очигледно божанска чудеса, а они Му пребацују што Га народ слави као Сина Давидовог, као Месију, као Спаситеља. Народ и деца осећају и виде оно што је божанско у Исусу, и славе га, јер су чистога срца. А чисто срце и јесте око душе којим људско биће назире и види Бога и оно што је Божје. Спаситељ и овом приликом хвали дечицу за коју је раније говорио да је њихово царство небеско. Христопознање је дар Божији који
Јун 2011.
Бог даје човеку за чисто срце. Не може човек хвалити и славити Христа док му Бог не открије да је Исус заиста Богочовек, заиста Спаситељ од греха, смрти и ђавола. За сва времена и за све људе увек је истинита реч Спаситељева: «Нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако коме хоће Син казати» (Мт. 11, 27; ср. Јн. 6, 44-45). А Син указује свакоме који жели. Јер? – Његова је свеистинита благовест: «који долази к мени нећу га истерати напоље» (Јн. 6, 37).
Свети владика Николај Велимировић
Писмо једном рентијеру који пише како је осигурао себе и своје Ја сам у страху за вас. Пишете ми како сте осигурали себе и своју децу тако чврсто, да сада можете безбрижно живети. Ваша безбрижност, изгледа, изагнала је из душе Ваше страх од Бога. Чиме сте се осигурали? Новцем ли? Зар не чујете у ове дане, како изненадни пад банака преко ноћи чини милионере просјацима и, што је још горе, самоубицама? Кућама и дућанима? Зар не читате о учесталим земљотресима, који за минут обарају градове у хрпу рушевина? Накуповали сте њива и воћњака? Зар сте заборавили скорашње суше, и поплаве, и облаке од скакаваца? Да сте читали Јеванђеље, Ви би утувили реч Христову: обмана богатства (Мт. 13, 22). Чуди ме, да баш у ове дане, када гнев Божји крши сваки штит земаљски, којим људи хоће да заштите себе мимо вере у Њега, Свемоћнога, Ви се сматрате заштићени тако ништавним штитом као што је богатство, гомила земље. И подсећате ме много на Кинезе, који су у једном рату са Јапанцима разапињали над главом кишобране, да би се заштитили од непријатељских митраљеза.
Уз кажњиву безбрижност што од богатства долази и што је мрзост пред Господом ја наслућујем и друго зло код Вас, наиме, да је ваше богатство помешано с неправдом. То значи јести хлеб са црвима. Отроваћете себе и децу своју. Чујте што св. Златоуст каже: „Који се неправдом богате беднији су од убожјака; боље је и просити него грабити”. Библијска повест о Јову сведочи нам, како праведан човек може за један дан изгубити све земаљско богатство, а камоли тек неправедан. За један дан изгубио је праведни Јов сву своју имовину, уз то још и синове и кћери. Изгубио је потом и здравље, па као убожјак сав у ранама легао на буњиште и почео јадиковати. Зар се не бојите, да и Вас то може снаћи? У својој беди и болести побожни Јов бранио је душу своју од очајања јаком вером у Бога; чиме ли ћете Ви своју бранити? И шта ће вас моћи задржати да не извршите самоубиство, тј. да материјалној пропасти не додате и пропаст душевну? У Светом Писму Божијем пише: ко љуби неправду мрзи на душу своју. У самоћи, у тихим часовима ноћним, разговори-
7
8
БОГОСЛОВЉЕ
наставак са стр. 7
Јун 2011.
те са савешћу својом, да ли Ви заиста више волите неправду или душу своју? Пожурите и богатите се у Бога, по речи Спаситељевој. А богатити се у Бога значи богатити се оним богатством, које Бог воли и које човека никад неће оставити. То је богатство вере и поуздање у Бога, богатство милости и сажаљивости, истине и братољубља. Тим штитом заштитићете Ви живот свој и живот деце своје сигурније него једним целим земаљским царством, ма се оно простирало од истока сунца до запада. Бог да Вас просвети и благослови.
Свети Јован Лествичник
О СРЕБРОЉУБЉУ И О НЕСТИЦАЊУ (924) Већина мудрих учитеља обично иза описаног тиранина ставља овог стоглавог демона среброљубља. Да ми, тако неуки, не бисмо мењали ред мудрих, ићи ћемо по њиховом распореду и правилу. Стога ћемо, ако је по вољи, размотрити саму болест, а затим у неколико речи и начин њеног лечења. Среброљубље је обожавање идола (в. Кол. 3, 5), кћер неверја, извињење слабости, весник старости, предсказивач глади, пророк суше. Среброљубац исмева Јеванђеље. Он је свесни преступник. Ко је стекао љубав, расипа новац. А ко каже да има и једно и друго, обмањује себе. Ко себе оплакује, одриче се и тела свог, те у случају потребе не штеди ни њега. Немој рећи да скупљаш благо ради сиромаха. Царство се небеско могло купити и за само две лепте (уп. Лк. 21,1-4).
Једнога дана, сретоше се гостољубив и среброљубив човек. И други назва првог неразборитим. Ко је победио ову страст, ослободио се од брига. А ко је њом спутан, никада се неће молити чисто. (925) Среброљубље почиње под изговором милостиње, а завршава се као мржња према сиромасима. Док не згомила новац, среброљубац је милосрдан; чим до новца дође, он стисне руке. Виђао сам људе, сиромашне новцем, како у друштву са сиромашнима духом обогатише свој дух и заборавише на своју пређашњу беду. Монаху који воли новац, туђе је униније. Он се сваки час сећа апостолових речи: Нерадник нека и не једе (2. Сол. З,10), и: Потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје (Дап. 20,34). (928) Нестицање (тј. добровољно сиротовање) јесте одба-
цивање земаљских брига, безбрижан живот, неометано путовање, вера у заповести Божије, одстрањење туге. Монах који добровољно сиротује јесте господар света, који је поверио Богу сву бригу о себи, и помоћу вере све начинио својим слугама. Он никоме неће говорити о својим потребама, а оно што му долази, прима као из руке Господње. Подвижник који добровољно сиротује јесте син беспристрашћа, који све што има сматра као да нема. Напуштајући свет, он све држи за ђубре. Ако му је, пак, нечега још жао, није још ни постао сиромаштвољубац. Човек који добровољно сиротује има чисту молитву, а лаком човек се моли мислећи на земаљске ствари. Онима који живе у послушности, туђе је среброљубље. Јер, када су и тело своје предали, шта још да сматрају својим? Такви људи су тиме само у једноме «оштећени»: што сад ла-
БОГОСЛОВЉЕ ко и спремно могу прелазити са места на место. Приметио сам да својина над извесним стварима може везати монаха за једно место. Али, ја сам ипак дошао до закључка да су блаженији од њих они монаси који скитају ради Господа. Ко је окусио небеско, лако презире земаљско. А ко није окусио небеско, радује се стицању земаљских ствари. Неразборито сиромашан монах трпи двоструку штету: растаје се од садашњих добара, а лишава се и будућих. О, монаси, не будимо у вери слабији од птица: оне не брину ни за шта и не сабирају у житнице (Мт. 6,26). Велики је онај човек који се побожно одриче своје имовине, а свет је онај човек који се одриче сопствене воље. Први (929) ће стоструко примити, било у имању, било у благодатним даровима, а други ће наследити живот вечни. Као што на мору увек има валова, тако и среброљупца не напуштају гнев и туга. Ко је презрео вештаствена добра, избавио се од парничења и расправљања. А лаком човек се и за иглу прегони до смрти. Непоколебива вера чини крај бригама; а сећање на смрт доводи до тога да се и тела свога одрекнемо. У Јову не беше ни трага од среброљубља: због тога он остаде спокојан и када се свега лишио (уп. Јов. 1,22). Среброљубље се назива, и јесте, корен свих зала (уп. 1. Тим. 6,10). Оно доводи до мржње, до крађе и зависти, до раздвајања и непријатељства, до сукоба и злопамћења, до окрутности и убиства.
Неки су малим пламеном успевали да запале велику шуму. И помоћу мале врлине, многи су успевали да избегну све ове до сада споменуте страсти. Ова врлина назива се беспристрашће, а њу рађа опитно богопознање, и брига о томе шта ћемо рећи у своју одбрану у часу одласка у други свет. Ко је с пажњом прочитао целу поуку о мајци зла (стомакоугађању), зна да је као друго дете у њеном грозном и проклетом потомству, наведен камен неосетљивости. Но, многоглава змија идолопоклонства (среброљубља) спречила ме је да томе камену дам одговарајуће место по реду. Не знам како,
Јун 2011.
тек, среброљубљу су мудри оци дали треће место у ланцу осам страсти. Те сад, пошто смо завршили сразмерно излагање о среброљубљу, намера нам је да говоримо о неосетљивости, страсти по реду трећој, а по пореклу другој. После тога ћемо говорити и о сну и бдењу. Не само то, него ћемо казати неколико речи и о детињастој и кукавичкој страсљивости. Све су то болести почетника. Још један ступањ: ко је добио ову битку, путује својим духом ка небу, растерећен од свега вештаственог. Шеснаеста битка: ко у њој победи, или је стекао љубав, или се ослободио брига.
9
10
БОГОСЛОВЉЕ
Јун 2011.
Епископ Атанасије (Јевтић)
СТРАДАЊЕ ХРИШЋАНА ПРОВЕРА ВЕРЕ И ЉУБАВИ Господ Исус Христос, Бог и Спаситељ наш, још од самог почетка говорио је Својим ученицима да ћи имати невоља у овом свету, да ће бити гоњени и злостављани, клеветани па и убијани од људи овог света, и то управо зато што су Његови ученици и следбеници (Јн. 15, 18-22; 16, 20. 33). Христос није скривао од Својих следбеника шта их очекује у свету, није им обећавао руже и венце, то јест награде и положаје, као што су то радили и раде друге вође људске у историји човечанства. Он им је јасно предочавао сву тежину хришћанског крстоносног пута кроз историју и временски живот у овом свету: «Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити, али ће се жалост ваша окренути на радост» (Јн. 16, 20). «Ко мени служи, говорио је Христос Апостолима пред Своје страдање, нека иде за мном, и где сам ја онде нека буде и онај који мени служи» (Јн. 12, 26). А Христос је ишао на страдање и добровољну смрт, па је зато и идење за Христом и служење Христу – пут страдања и умирања за Бога Живог и Истинитог и за Истину и Правду Божију. Христос Богочовек, тај први небески Крстоносац, оснивач је Хришћанства, оснивач и Глава Цркве Своје, Првенац међу вернима Својима (Рим. 8, 29), али то није постигао тиме што је људе само учио и откривао им истину Божију и славу Божију, него особито тиме што је живот Свој положио у темеље
Цркве Своје, што је крв Своју добровољно дао за живот и спасење света, што је био распет на крсту људских неправди и грехова ради бесмртног спасења свих оних који Му хоће веровати за живот вечни. Отуда, нема Хришћанства ни хришћанина који би, ако жели да следује за Христом, да верује у Њега и носи Име Његово у овом свету, да буде налик на Христа као прави, правосла вни хришћанин, а да не буде готов истовремено и да страда за Христа и са Христом. Такви су били први ученици Христови – Апостоли, такви су били Свети Мученици и Новомученици кроз векове све до наших дана, такви су или такви треба да буду увек прави православни хришћани. Страдање је такорећи природна атмосфера за правог хришћанина у овом свету који у злу лежи. Зато је православна вера Христова и Православна Црква Његова одувек била гоњена у овом свету, мањевише увек пролазила свој историјски пут кроз страдања, прогоњења, умирања и убијања. Али је проливена крв хришћанска увек била семе за нове хришћане. Није било века ни периода у историји Цркве и хришћана православних а да није било гоњења и страдања, неправедног клеветања, прогона, мучења и невиног убијања православних. «Крст носити нама је суђено»... «Ми пут свој знамо – пут Богочовека». И није то било само због грехова православних људи, које би они требали да окајавају и «плаћају» кроз страдања, него је то пре свега
БОГОСЛОВЉЕ неизбежно правило самог крстоносног пута и подвига хришћанског кроз историју и живот овога палога света. Наравно, не значи то да православни хришћани нису кроз векове имали својих грехова и да никада ни у чему нису били криви. Не, јер нема човека који живи а да не греши (како се и каже у једној нашој црквеној молитви), и од тога нису изузети ни православни, јер сви носимо стару Адамову природу и свњма нам је потребно спасење. Али, тајна страдања хришћана у овом свету није увек због њихове кривице или грехова. Постоји и друга, узвишенија страна, по којој страдање није казна за грехе, него знак љубави Божије и провера љубави наше према Богу. Свети Апостол Павле, говорећи о страдањима старозаветних праведника Божијих у овом свету, овако саветује новозаветне вернике Христове: «Браћо, са трпљењем идимо (буквално: хитајмо) у подвиг борбе који нам предстоји,
Јун 2011.
гледајући на Началника и Савршитеља вере – Исуса, Који уместо предстојеће Му радости претрпе крст, презревши срамоту, седе с десне стране престола Божијег. Помислите дакле на Њега, Који је поднео такво противљење против себе од грешника, те да не малакшете, и не клону душе ваше. Јер, борећи се против греха, још се не супротстависте до крви; и заборавили сте савет који вам Бог говори као синовима: Сине мој, не занемаруј васпитно карање Господње, нити клони кад те Он кара. Јер кога љуби Господ онога и кара, и бије свакога сина којега прима (Приче 3, 11-12). Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара? Ако ли сте без карања, кроз које су сви ови (= праведници) прошли и искусили га, онда сте копилад а не синови. Дакле, док су нас наши телесни очеви карали ми смо их слушали. Зар се нећемо далеко више покоравати Оцу духова, и живети? Јер оци нас караху мало дана према своме нахођењу, а Овај (Отац небески) нас васпитно кара на корист нашу да будемо заједничари и удеоници светости Његове. Јер свако карање док траје не чини се да је радост него жалост, али после даје мирни плод правде онима који су кроз њега опробани (= извежбани). Зато, исправите клонуле руке своје и ослабљена колена своја ... и старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа, пазећи да ко од вас не остане без благодати Божје» (Јевр. 12, 1-15). Тако нас, ето, учи Апостол Павле о синовском односу нашем према Богу и о љубави и пуном поверњу у свету вољу Божију, по угледу на Христа Сина Божијег. А истинска љубав не пита колико кошта жртва, и зато таква љубав и бива награђена стоструком благодаћу Божјом, и крсноваскрсном победом. Тако исто и Свети Апостол Петар саветује нас хришћане: «Ово је угодно пред Богом, ако ко Бога ради поднесе жалости и страдања, страдајући на правди. Јер каква вам је хвала ако за кривицу трпите муке? Него ако добро чинећи трпите муке, то је угодно пред Богом. Јер сте на то позвани, јер и Христос пострада за нас и нама остави пример и углед да идемо Његовим стопама» (1 Петр. 2, 19-22). Тако нас, ето, уче свети првоврховни Апостоли Христови да је пут наш православни – пут Богочовека, пут Христа Распетога али и Васкрслога, пут страдања и умирања за Христа, али и победе над смрћу кроз Васкрсење Христово и наше васкрсење у Њему и са Њим.
11
12
БОГОСЛОВЉЕ
наставак са стр. 11
Наш православни народ, и као појединци и као заједница, много пута је кроз своју хришћанску историју страдао и убијан био за Христа, и пре и после Косова, али је страдање његово, кад год је било за Христа и веру Православну, увек доносило далеко веће користи и непроцењиве добити, које су на духовном а често и на историјском плану далеко надмашивале сва она страдања, мучења, убијања и умирања Бога ради и Правде Божије ради, која су претрпели појединци или цео народ. Истина, нама људима тешко пада страдање и смрт наше браће, недужне деце и сродника и ближњих, и уопште невиних људских бића око нас. И хтели бисмо понекад да Бог насилно заустави проливање људске крви. Али, ми тада не схватамо да тиме желимо да и Бога увучемо у законе наше људске освете и одмазде, да натерамо Бога да нашим мерилима мери људе и историју... Ми смо православни хришћани, ученици крстоносаца и васкрсника Христових, Светих Апостола и Мученика и Новомученика, и ми знамо да је свако страдање и сама смрт већ побеђена Васкрсењем Христовим, и да, иако умиремо, ми не пропадамо, него у Христу имамо и наслеђујемо живот вечни. Правило нашег живљења и у овом и у оном свету увек је било и остало: «Ако живимо, ако умиремо, Господњи смо» (Рим. 14, 8). Ми нисмо тражили и не тражимо за себе никакве привилегије у овом свету и животу на земљи, нити као деца Божија тражимо себично само за себе да нам Бог обезбеди привилегован положај у овом свету зла и неправде, то јесте: живот без страдања, прогона и без смрти – заслужене или незаслужене, него увек од
Јун 2011.
Бога тражимо и с љубављу и благодарношћу Га молимо: да Бог не допусти да од Њега паднемо, нити да било шта на овом свету и у овом будућем животу волимо више него Њега, Јединог Живог и Истинитог Бога нашег, једино спасење наше и једини живот наш у свима световима и у вечности. Тако се молећи ми верујемо, осећамо и знамо да ни Христос Бог наш неће нас напустити. Јер, по речи Апостоловој: «Не стидимо се сведочанства и вере Господа нашег Исуса Христа, него страдамо са Јеванђељем Христовим по сили Бога који нас спасе и призва звањем светим, не по делима нашим, него по својој намери и благодати ... Зарад којега узрока и страдамо ово, али се не стидимо, јер знамо Коме веровасмо, и уверени смо да је Он кадар и моћан залог верности наше сачувати за онај Дан» (2 Тим. 1, 8-12), то јест за есхатолошки Дан Царства Небеског, а то је незалазни Дан Христове и наше у Њему вечности и богочовечности.
Симо Матавуљ
ПИЛИПЕНДА (из горње далмације) Пилип Бакљина спаваше, на огњишту, обучен, покривен хаљком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца, објешена о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима него пла-
мена; дим је плавио мрачну кућицу, дизао се под сламени кров, покушавајући да изађе кроз једини отвор на крову. Вјетар је сузбијао дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили се крупни, жућкасти зуби под че-
ткастим просиједим брковима. Кад би вјетар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у једном углу кревет, испуњен сламом, али сав расклиман; у другом разбој и на њему њеколико хаљина; према вра-
БОГОСЛОВЉЕ тима кош и над њим нахерена полица са њеколико комада посуђа; око огњишта још два-три лонца и толико троножних сточића. И то бјеше цијело покућанство! У дворишту, домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, ружна, посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помијешаних са њеколико ситних грабових цјепаница, што су њих двоје са великом муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар је ландарао њеним зубуном и косом без повезаче, а она је намјештала пањеве, како ће товар изгледати већи. У прегратку гризао је Курјел, ситан, риђ, готово сијед магарац, танких ногу, сама кост и кожа. Над њим, на таванцу, бјеше сложен товар јечмене сламе, његова крма за цијелу зиму, а пред њим, на земљи, бјеше руковијет сламе, његов јутерњи оброк, који је он гризао лагано, готово сламку по сламку. Његов благи поглед био је управљен час на домаћицу час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га жалостиво. Очевидно ох ин је жалио, особито веселу и лијепу Пиргу, те би радо с њима подијелио своју сламу, кад би то за њих храна била. Још двадесетак таких кућица, па онда десетак повећих, то је село К. у горњој Далмацију. Село серазасуло на једном рубу равнице, под брежуљцима. Мала старинска православна црква, склонила се за најгушћом гомилом кућа, у средини. А у зачељу села, одвојена, зидала се велика, господска зграда, очевидно богомоља, која би доликовала каквој варошици, а не најсиромашнијем селу Петрова поља. Јела уђе у кућу, треснувши вратима. У исти мах и вјетар хукну јаче и пламен букну и вода у лонцу узаври, те се Пилип трже, сједе и погледа мутним очима око себе. Кад устаде да се протегне, тада се тек видје да је прави Пилипенда, како су га сељани звали, јер кад диже руке поврх главе, умало не дохвати шевар на крову! Бјеше кракат, дуга врата и обле главе. Беневреци на њему бјеху сама закрпа, а њекада црвена капа, од плијесни црна, натакла му се до клепастих ушију. Кад зијехну, чинило се да ће прогутати лонац. Јела извади из коша и стави пред мужа земљану здјелу, у којој бјеху око двије прегршти кукурузова брашна, већма црна него жута. Пилипенда уздахну, одмахну главом, па захватив половину, сасу га у врелу воду, па мјешајом проврти кашу. Јела однесе остатак, а донесе њеколико зрна соли и спусти их у лонац. Обоје стадоше гледати како кркља качамак, једући га очима. Најпослије Пилипенда скиде лонац, измијеша пуру и изручи је у дрвену здјелу. Па изиђоше обоје пред кућу да се умију. Пошто се прекрстише, почеше полако, опрезно жвакати, омјерајући несвјесно, брзо и кришом једно другом залогаје. Кад већ бјеху при крају, Јела ће: – Јадна ти сам, што ћу!? Немам повезаче! Како ћу сјутра на причешће без повезаче? Пилипенда слегну раменима, напи се воде, па изађе из куће. Жена изађе за њим, те натоварише магарца. Он-
Јун 2011.
да обоје стадоше као скамењени, посматрајући товар, магарца и кокоши. Поњекад, тренутно, сукобили би се њихови празни, тужни погледи, али би их брзо одвратили. Тако изгледаху као два кипа, који оличавају глад и немоћ! Најзад опет ће жена, као за себе: – Јадни ти смо, шта ћемо? За ово нећеш узети ни пет шестица, колико треба за брашно, а ја гологлава не могу на причешће, те ће се рећи да смо се и ми уписали! Пилипенда пусти глас, који је наликовао на режање љута пса, па избуљивши крваве очи на жену, запита кроз зубе: – А хоћеш ли да се упишемо у ту ... ту ... вјеру? – Сачувај Господе! – рече Јела устукнувши и прекрстивши се. Онда Пилипенда уђе у магарећи преградак и изнесе најбољу кокош. Јела, ужаснута, викну: – Ма зар Пиргу? Хоћеш да продаш Пиргу? Пилипенда само рече: „Е, ја!” па дохвати дугачки штап и пође за магарцем. Пут је водио мимо нову цркву. Пилипенда чу гдје га њеко озго зовну, али пљуну пут радника, па похита даље, преко њива. Кад стигоше на колски пут, Пилипенда се осврте на планину Динару, која се бијељаше од снијега: тужним погледом прелети цијело Петрово поље, које се црњаше у сухомразици; погледа жалостиво на сеоца што се нижу по рубовима и учини му се да види како по равни лети она страховита утвара која већ од четири мјесеца дави народ. То је било зими године 1843. Због необично слабе љетине, још с јесени, завлада глад по горњој Далмацији. Пред Божић мало која кућа имађаше њешто жита, а због слабог саобраћаја у оно вријеме жито је споро долазило с мора у градове, а бездушни трговци ударише превелике ције-
13
14
наставак са стр. 11
БОГОСЛОВЉЕ
не. Шумовити и сточни крајеви помагаху се којекако, продавајући дрва, хранећи се бијелим смоком, кољући стоку, продавајући је у бесцијење, али голо Петрово поље нити има шума ни стоке! Кад се већ десило њеколико смртних случајева од глади, онда опћина дрнишка, којој припада Петрово поље, стаде оправљати и градити путове, плаћајући раднике кукурузом. Снажан и вриједан радник, као што бјеше Пилипенда, могаше зарадити пола оке кукуруза на дан, а толико бјеше доста за њих двоје, јер већ крајем љета отидоше им оба сина у Приморје, у најам. Али након њеколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао исхрану мора пријећи у унијатску вјеру. Народ се смути. Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем православне. Стари, изнемогли поп настојаше да оразуми своју паству, али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поунијате. То учинише капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених листова) и још седам-осам домаћина. То се звало: „уписати се у царску вјеру!” Разумије се да је нововјерцима било забрањено улазити у православну вјеру... Пилипенда је ишао ка граду за својим старим Куријелом, који је набадао танким ножицама, споро одмичући. Али га Пилипенда ниједном не ошину, нити га је икада тукао, јер му жао бјеше свога старога и оданога помагача у ратовању за опстанак. Пилипенда пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета крилима, покушавајући да се отме. Он јој рече: „Еј, моја Пирго, жао ми те, али ми је жалије себе! Оплакаће те Јела, ље!” Дабоме да је Пилипенда на свој начин помало и размишљао о злом удесу који снађе њега и остале, и да је везивао на то њека своја кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем ишао у град, а све се натуривало у облику питања. Питао је Пилипенда Бога: – Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала ти кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!... У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост ипак превјери! Назва Бога Пилипенди и додаде:
Јун 2011.
– А, јадан Пилипенда, смрзну ли се? – Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио! – А јадан, а што ти ... а што се ти не би уписао? Пилипенда одврати. – Валај, нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово поље! Кљаку и друговима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати: – Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него... знаш ... докле изимимо, докле спасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако! Пилипенда пљуну. – Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага! Кљако се намршти, те ће опоро: – Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса! Пилипенда стаде и викну: – Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће, и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти... Кљако га прекиде. – Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере! – А, пасји сине, – викну Пилипенда измахнувши штапином... – чекај да ти притврдим ту вјеру! Али Кљако побјеже. Онда Пилипенда, изван себе од гњева, свом снагом удари Куријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз цесте и заплака се!
Јун 2011.
ЕПИСКОП ДАЛМАТИНСКИ ФОТИЈЕ:
Молимо се за повратак Срба на њихова вековна огњишта Вероватно се сећате како су вор са хрватском државом, који код Бенковца у више кућа прасе лежерно састајали председ- у основи регулише њен правни вославних Срба људи су мимо ник Србије, Борис Тадић и хр- положај и дозвољава јој слобо- своје воље уписивани као грватски председник Иво Јосипо- ду мисије, као вековне тради- кокатолици (унијати). Чак је вић, како су пили кафу на пла- ционалне Цркве на овим про- један човек на ту злоупотретоу код Филозофског факулте- сторима. Поред тога, учињен бу пописа духовито реаговао, та у Београду, шетали ривом у је и значајан помак на поврат- рекавши: „Откуд код Грка каОпатији, ћаскајући с пролазни- ку црквене имовине, међутим, толици?” Ми се искрено надацама. Колико се њихов прија- још не у довољној мери. Пози- мо да ће овај случај остати усатељски однос преноси на на- тивно је и то да постоји верс- мљен, али треба сачекати короде који живе у државама на ка настава за православну де- начне резултате пописа. Наш патријарх Иринеј чијем су челу? На је, као председник тренутке нам се чиСветога синода, ни да делује – слуСамо трећина православних Срба вратила позвао све Србе шамо вести како је се на просторе Далматинске епархије у региону да се на велики број српсу односу на њихов број из 1995. године овом попису слоких туриста летободно изјасне као вао на хрватском Срби православприморју и позиве с хрватске стране да дође- цу, која је организована у хр- не вере. Попис становништва мо поново. Следећег тренут- ватским основним и средњим није ствар политикантства, већ ка читамо вест да су полупа- школама и на свим местима где најшири демократски чин, који ни прозори на цркви у Задру, има довољно српске деце. Нега- подразумева слободу изјашњаисписани увредљиви графити, тивно су прогон нашег народа вања. Уколико не би било тана улици псован православни и њихове разрушене куће и за- ко, попис становништва мосвештеник. Тешко је једностав- узети станови. Уз то, многи љу- же се претворити у своју супно одговорити на питање да ди из разних разлога не могу да ротност и прећи у сферу мали се побољшао живот Срба у се врате и наставе свој живот нипулације, што је незамисХрватској, каже владика дал- као пуноправни грађани Хр- ливо у озбиљним демократсматински Фотије, члан Све- ватске – каже владика Фотије ким државама. Србија и Хрватска кроз бројтог архијерејског Синода Срп- у интервјуу „Политици”. Како разумети неправилност не састанке највиших државних ске православне цркве, из чије епархије неретко стижу вести на попису када је Србима сугери- званичника, раде не унапређењу о инцидентима изазваним на- сано да не могу да се изјасне као односа. Колико се то осећа у жиционалном и верском нетрпе- православци, већ само као грко- воту српске Цркве и српског накатолици? рода у Хрватској? љивошћу. Већ на почетку овог пописа Дијалог је увек добар пут, јер – Неки показатељи говоре да се положај српске Цркве и уочене су неправилности према укида предрасуде и отвара нове нашег народа у Хрватској поп- Србима и то највише у задарс- перспективе. То се може рећи равља. СПЦ има потписан уго- кој жупанији. У селу Смилчићу и за тренутне односе између
15
16
наставак са стр. 15
две суседне државе у регији – Србије и Хрватске. То је свакако позитиван курс и добар за наш народ, јер нормализација односа између наших држава доприноси бољем животу људи. Апсурдно је да тако нешто појединцима не одговара. Има још људи на овим просторима, који непрестано користе реторику рата, мржње и искључивости и на тој мрачној философији граде своју политичку будућност. Црква је насупрот томе увек за политику мира и подржава оне политичке програме који су најсличнији учењу Јеванђеља. Какви су Ваши односи са локалном Римокатоличком црквом? Трудимо се да ти односи буду хришћански и јеванђелски, без обзира на разлике које постоје у догматском учењу и у предању православља и римокатолицизма. Лично сам у новије време имао сусрете са надбискупом Баришићем у Сплиту и недавно са новим надбискупом Пуљићем у Задру. Сви добронамерни људи, без обзира на веру, гладни су и жедни да чују истинску јеванђелску реч, а данас им се антивредности покушавају наметнути као критеријум и мерило живота. Та чињеница повећава одговорност нас који водимо, како Православну, тако и Римокатоличку цркву, јер управо ово време изискује истинске сведоке Христове. Бројни храмови СПЦ претрпели су велика оштећења током ратова деведесетих година прошлог века. Колико је њих обновљено? Недавни трагични рат је оставио многобројне ране. Порушене цркве и манастири су једна од њих и додатно потврђују безумље овога рата. Код нас у
БОГОСЛОВЉЕ
Епархији далматинској, хвала Богу, велики број цркава и манастира је обновљен. Та чињеница доприноси окупљању нашег народа око своје Цркве, посебно у току лета. Лети се широм наше епархије одржавају далматински сабори, од којих је најпознатији сабор за Преображење у манастиру Крки. На томе сабору се већ неколико година уназад окупи више од десет хиљада људи, и то не само Срба из Хрватске, него и из Републике Српске, Србије, па и из земаља Европске уније. Ти сабори уливају наду на опстанак, али и повратак православних Срба на своја вековна огњишта у Далмацију. Ми Црква живи од Васкрсења „Најједноставније речено, Васкрс даје смисао постојању света, јер без Васкрсења овај свет би био обична радионица смрти. Васкрс је као цвет у пољу; или као планински поток, који даје живот свему што га окружује и што га се дотиче. Тако и Црква живи од Вакрсења и у реалности Васкрсења, а испуњење васкршње наде очекујемо приликом другог доласка Христовог и свеопштег васкрсења мртвих. Ту есхатолошку слику морамо непрестано имати пред собом, јер нам она даје истинску радост и смисао овога живота”, каже владика Фотије упућујући радосни хришћански поздрав: „Христос воскресе – ваистину воскресе!!”
Јун 2011.
се надамо и Богу молимо да тако и буде. Има ли неких вредности, попут икона или књига, на пример, које су нестале током ратова деведесетих, а којима се и даље не може ући у траг? Уз цркве и манастире, страдало је нажалост и многобројно црквено благо, иконе и богослужбене књиге. Нешто је заувек уништено, али доста тога је спасено, на пример ризница манастира Крке, која има више од две хиљаде експоната, а тренутно се налази у Музеју СПЦ у Београду. Последњих година у манастиру Крки, уз помоћ Министарства културе Хрватске и Министарства културе Србије, тј. Завода за заштиту споменика из Новог Сада, обнављају се просторије где би та ризница требало да се врати. Поред тога, ми већ сада имамо отворених црквених ризница, рецимо у манастиру Крупа, које су доступна посетиоцима. У Шибенику припремамо просторије за ризницу Епархије далматинске, у којој ће бити изложене иконе и други експонати из највећег броја цркава и манастира Далматинске епархије. Постоји ли потреба за градњом нових храмова и колико је то могуће у овом тренутку? У Далматинској епархији постоји довољан број цркава и манастира, али многе траже обнову. Код нас је већи проблем недостатак народа, јер се до сада само трећина православних Срба вратила на просторе Далматинске епархије, у односу на онај број од 1995. године. Ми се надамо да ће се ово стање изменити и да ће хрватска држава уласком у Европску унију омогућити повратак прогнаним Србима и гарантовати им сва људска и грађанска права. У овом процесу повратка оче-
БОГОСЛОВЉЕ
кујемо такође помоћ и подршку матичне државе Србије. Како бисте описали живот верника ваше епархије у Хрватској? С којим се проблемима најчешће сусрећу, могу ли слободно да исповедају своју веру? Наш народ се у пракси најчешће сусреће са повратнич-
ким проблемима – обновом кућа и стварањем оптималних услова за живот. Ми се надамо да ће улазак Хрватске у Европску унију допринети економском развоју и бољим условима живота за Србе. Далмација има благословену климу и веома је атрактивна у ту-
Сусрет папе са митрополитом загребачко-љубљанским Јованом Папа Бенедикт Шеснаести требало би у јуну да посети Хрватску. Владика Фотије каже да се може претпоставити да ће се поглавар Римокатоличке цркве у неком тренутку сусрести с нашим митрополитом у Загребу, али да се то сада не може са сигурношћу тврдити. – Богословски дијалог који се већ дужи низ година води с Римокатоличком црквом веома је значајан за православну Цркву, јер нас дијалог упућује на заједничку традицију из првог миленијума хришћанства. Многи данас заборављају да су Источна и Западна црква до XI века били једна Црква. Богословски дијалог православних с римокатолицима, а то значи првенствено са римским папом, има за циљ да се та болна и трагична подела превазиђе и, ако би Бог дао, поново васпостави пуно јединство Цркве, како је то било у првом миленијуму. Многи неупућени људи, данашњи дијалог православља с римокатолицизмом погрешно и злонамерно тумаче и унапред осуђују као издају православља, што је потпуно нетачно. Православље је по својој ширини васељенско и мора бити у дијалогу са свима, јер смо ми као православна Црква одговорни не само за своје спасење, него и за спасење свих људи, као и целокупне творевине Божије – каже епископ далматински.
Јун 2011.
ристичком смислу. Поред тога, овде успевају маслине и виногради, а у неким областима постоје идеални услови за сточарство. Све то говори да је овде могуће живети, само треба труда и воље. Ми се као Црква трудимо да наш народ остане веран својој православној вери, као што је то био кроз векове. Православље нас учи да будемо истински божји људи и да не гајимо злобу и мржњу према другима, али и да се не одричемо своје вере. То понекад није лако, али је часно и достојанствено. Какав је живот српске Цркве? Црква је одувек живела животом свога народа, носећи с њим заједнички крст сведочења. То се с пуним правом може рећи и за српску Цркву у Хрватској. Највећи скупови нашег народа, поред свих мука и повратничких невоља, и данас су управо око Цркве и богослужења. Поменуо сам већ Преображење у манастиру Крка. Таквих и сличних окупљања има широм Хрватске. Та духовна сабрања, која нису оптерећена политиком, уливају наду нашем народу. Та сабрања не изазивају сукобе и поделе, већ управо обрнуто – јачају јединство народа и упућују га на живот у љубави према Богу и ближњем. Што се тиче појаве такозване ХПЦ, њу тренутно заговара мали број људи. Ти људи говоре језиком прошлости из најмрачнијег периода Павелићеве НДХ. Мислим да Хрватска, окренута ка Европској унији, неће дозволити рад оваквог удружења и да оно нема никакве будућности, али је наша дужност била да упозоримо на опасност од његове појаве у наше време. Јелена Чалија Политика, 23. 04. 2011. г.
17
18
Јун 2011.
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Српска православна Црква епархија далматинска је приморана по ко зна који пут да се на овај начин обрати јавности због медијског линча који доживљава како свештенство, тако и народ ове епархије. Последњи медијски напади на свештеника Петра Јовановића којега су крајње недобронамјерни медији оптужили да је физички напао и изударао малољетника су превршили сваку мјеру некоректности и безобразлука. Оптужени свештеник већ 10 година живи у згради Црквене општине у којој живи и један заштићени станар који врши терор над свештеником и његовом породицом са циљем да се додвори локалним моћницима доказујући своју лојалност на тај начин. Ријеч је о унуку некадашњег рашчињеног свештеника, који сад покушава да нападом на Српску Цркву докаже своје несрпско и неправославно поријекло и на тај начин буде „потурица већи од Турчина” или „католик већи од папе”. Он сад користи у ту сврху и своје малољетно дијете које је наговорио да да исказ како га је свештеник тукао. Када је свештеник Петар тражио било какав доказ од доктора да је дијете повријеђено рекли су му да је ријеч о ла-
кшим тјелесним повредама. Тад је свештеник затражио да види написмено потврду о прегледу од стране више доктора, међутим већ су сви медији пренијели вијест и полиција је позвала свештеника на разговор. Након тога „забринути” новинари опсједају парохијски дом и цркву у Задру која им до сад није била интересантна када су је фашистичким графитима „украшавали” малољетници и друге особе које не могу одговарати пред судом. Сваки напад на Србе је напад од стране тих особа. Заиста чудно!!! Српска православна парохија задарска у свом допису Епархији далматинској одговорно тврди да свештеник Петар Јовановић није имао никакав физички контакт са малољетником Робертом Јавором, него је само дошло до вербалног сукоба у ком су свештеник и његова супруга по ко зна који пут вређани на вјерској и националној основи у згради Српске православне црквене општине Задар у којој живе, а у којој бесправно борави породица Јавор. Сама ова чињеница је сваком нормалном човјеку јасна, осим онима који су изрежирали цијели овај догађај.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2011.
ПРАЗНИК БЛАГОВИЈЕСТИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У МАНАСТИРУ КРКИ На празник Благовијести Пресвете Богородице (07. 04. 2011.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење игумана манастира Крке архимандрита Германа, јереја Станка Антића и протођакона Дајана Трифуновића. Након Свете Литургије Епископ Фотије је заједно са г. Марком Поповићем, савјетником потпредсједника владе Р. Хрватске г. Слободана Узелца обишао Оћестово и манастир Свете Недеље, гдје је одржан састанак са мјештанима о проблемима повратника и могућности увођења водовода у Оћестово.
19
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
20
Јун 2011.
ОПЕЛО У ПЛАВНУ
Дана 11. 04. 2011. г. у селу Плавну у храму светог великомученика Георгија, одржано је опело за упокојеног слугу Божијег Драгана Ковачевића. Драги нам брат Драган је оставио иза себе супругу Наду, ћерке Драгану, Гогу и сина Јована настојатеља манастира Св. Василија Остроског. Уз началстовање архимадрита Германа, били су присутни игумани, крупски Гаврило који је био изасланик Његовог преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија, драговићки Варсонуфије, надлежни парох Саво Мајсторовић, протонамесници Владимир Вукосављевић, Ђорђе Веселиновић, Милорад Ђекановић, јеромонах Симон настојатељ манастира свете Лазарице, јереј Борис Медак и јереј Ратко Нонковић из Епархије сремске. У пригодној беседи надлежни парох о. Сава се опростио од драгог нам покојника Драгана Ковачевића и упутио речи утехе ожалошћеној породици Ковачевић.
СВЕТА ЛИТУРГИЈА У КНИНУ На Лазареву суботу (16. 04. 2011.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Покрова Пресвете Богородице у Книну уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. У својој бесједи Епископ Фотије је рекао да наша Црква са данашњим празником улази у велику недељу страдања Христових и позвао све вернике да ових дана долазе на света богослужења и да чувају своју
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ свету православну веру. После Свете Литургије Епископ Фотије је са служашчим свештенством и монаштвом
Јун 2011.
обишао парохију у Голубићу где је завршено живописање цркве светога архиђакона Стефана и тренутно се ради на обнови братске куће.
ЛИТУРГИЈА У ВРЛИЦИ
На празник Цвети (17. 04. 2011. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије уз саслужење већег броја свештеника и монаха Епархије далматинске служио је Свету Архијерејску Литургију у Врлици.
У својој беседи Епископ Фотије је говорио о овом великом хришћанском празнику, нагласивши да нас Цвети уводе у централне догађаје, који су се збили у Јерусалиму пре Страдања и Васкрсења Господа Исуса Христа.
После Свете Литургије, Епископ Фотије је заједно са архимандритом Германом, игуманом манастира Крке и врличким свештеником Борисом Медаком, посетио Србе повратнике у Отишићу, где им је подељена и хуманитарна помоћ.
21
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
22
Јун 2011.
ЗАВРШЕНО ЖИВОПИСАЊЕ ХРАМА СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА У ГОЛУБИЋУ (1462. Г.) Милошћу Божијом, молитвеним заступништвом Светога Првомученика и Архиђакона Стефана и благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија, завршено је живописање голубићког храма. Овај веома важан догађај у скоро 550 година дугој историји овог храма је уједно и последња фаза у обнови ове древне светиње која траје већ скоро три године. Живопис је дјело мајстора Петра Билића из Београда и настао је као плод византијске православне иконографске традиције и њеног развоја у средњовјековном српском сликарству,
које Петар Билић у свом готово тродеценијском искуству иконописања вјерно прати. Овај догађај је највише обрадовао саме голубићане, који сада имају прекрасан храм у коме ће узносити своје молитве Господу за спасење своје и цјелокупног народа српског.
КРШТЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРУПИ Дана 19. 04. 2011. г. високопреподобни игуман манастира Крупе јеромонах Гаврило (Стевановић) крстио је г. Мариа Рећиа (Mario Recchia) из Брисела. Господин Рећио се раније упознао
са православном вјером и сам је добровољно изразио жељу да буде крштен у православној Цркви. После свете Тајне Крштења г. Рећио и други гости су ра-
згледали манастир Крупу који је значајан културни споменик православних Срба у Далмацији из 1317. године.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2011.
ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ У МАНАСТИРУ КРКИ На Велику сриједу (20. 04. 2011. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије извршио је у манастиру Крки чин Свете Тајне Јелеосвећења. Чину Јелеосвећења саслуживали су свештеномонаси и свештеници Епархије далматинске. У својој бесједи Епископ Фотије истакао је значај Свете Тајне Јелеосвећења рекавши да ова Света Тајна има за циљ прије свега оздрављење душе, а потом и тијела. Овом чину присуствовао је велики број вјерног народа из Кистања и околине.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ На Велики Четвртак дана 21. 04. 2011. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење игумана манастира Крке архимандрита Германа, јереја Станка Антића, јереја Александра Вујка и протођакона Дајана Трифуновића. На Велики четвртак Господ Исус Христос је установио Свету Тајну Евхаристије, те нам показао пут смирења властитим примјером, оправши ноге својим ученицима. На тај начин је показао пут спасења којим ми треба да идемо.
23
24
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
ВЕЛИКА СУБОТА На Велику Суботу (23. 04. 2011.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви у Шибенику. У својој беседи, епископ Фотије је између осталог рекао да је на Велику Суботу Господ Исус Христос телом био
Јун 2011.
у гробу, али је душом сишао у ад да проповеда васкрсење свим људима од Адама и Еве упокојеним тако да је Велика Субота већ наговештај Васкрсења које ће се збити рано ујутро у недељу. На Велику суботу широм Епархије далматинске у свим манастирима и црквеним општинама служене су свете Литургије где су православни Срби долазили да се поклоне плаштаници и гробу Христовом.
ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВO Највећи хришћански празник Васкрсење Христово (24. 04. 2011. г.) свечано је прослављен у свим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење крчкога братства. На Литургији је и овога Васкрса био велики број православних Срба из Буковице и книнске крајине од којих се највећи број и причестио. На Светој Литургији у Крки прочитана је посланица Његове светости Патријарха српскога Г.Г. Иринеја у којој се сви верници СПЦ позивају да верују и живе Васкрсењем. После Свете Литургије Епископ Фотије је благословио сир и јаја – символ Васкрсења, а потом је за све госте манастира припремљена васкршња трпеза љубави.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2011.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ СВЕТЕ НЕДЕЉЕ У ОЋЕСТОВУ На васкршњи понедјељак Његово Преосвештенство Епископ Далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију (25. 04. 2011. г.) у манастиру Свете Недеље у Оћестову уз саслужење седам свештеномонаха и епархијског протођакона Дајана Трифуновића. Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све
присутне. У својој пригодној бесједи за трпезом Преосвећени владика је истакао важност
обнове овог манастира позвавши све људе добре воље да помогну обнову ове светиње.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРУПА На васкршњи уторак Његово Преосвештенство Епископ Далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију (26. 04. 2011. г.) у манастиру Крупа уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархије далматинске. Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне.
25
26
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2011.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ПУЛИ На Томину недељу (01. маја 2011. г.) у Пули је служена Света архијерејска Литургија. Литургију је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г.Г. Јован уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија и Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког Г.Г. Герасима, те свештенства и монаштва епархија далматинске и горњокарловачке. Светој архијерејској Литургији су присуствовали и ученици богословије Света Три Јерарха из манастира Крке. Они су у склопу научно-васпитне екскурзије која је трајала два дана посјетили манастир Гомирје, Српске Моравице, православне храмове у Ријеци, храм у Пероју и у Пули. У повратку посјетили су и саборни храм Светог Николаја у Карловцу и
манастир Пресвете Богородице Тројеручице у Доњем Будачком. Ова екскурзија је имала за циљ да се обиђу српске православне светиње у Хрватској и да се ученици упознају са историјом, традицијом и културом српског народа у Истри и Приморју. Професори и ученици богословије изражавају своју захвалност Епархији горњокарловачкој и свештеницима свих манастира и парохија које смо посјетили на дочеку и братској љубави коју су исказали.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2011.
ПРОСЛАВА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА Свети великомученик Георгије (06. 05. 2011. год.) свечано је прослављен у црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске. На празник светог великомученика Георгија, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви у Шибенику. У својој беседи Епископ Фотије је нагласио да је свети великомученик Геор-
гије ранохришћански мученик, који је пострадао у време Диоклецијана 303. године. Због своје потпуне преданости Христу и непоколебивог исповедања вере и мученичког страдања, свети Георгије је један од најпоштованијих светитеља Православне Цркве. Многи православни Срби из Далмације празнују овог дивног светитеља, у Христу победоносца, као своју крсну славу.
ПРАЗНИК СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРOШКОГ У МАНАСТИРУ КРКИ На празник Светог Василија Острошког (12. 05. 2011. г.) у манастиру Крки је служена Света Литургија. Свету Литургију је служио архимандрит Герман, игуман манастира Крке уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархија далматинске и горњокарловачке.
У склопу Свете Литургије извршена су два крштења. Крстили су се Василије Дрча син свештеника Саше и Иване Дрчa из Обровца и Василије Синобад син Небојше и Ксеније Синобад из Книна. Крштење је Света Тајна којом ступамо у благодатну заједницу Цркве и кроз коју сви крштени примају залог евхаристијског живота.
27
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
28
Јун 2011.
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ На празник светог Василија Острошког (12. 05. 2011. г.) Његово Преосвештенство епископ далматински Г.Г. Фотије служио је свету Архијерејску Литругију у манастиру Светог Василија Острошког у Црногорцима код Имотског. У својој беседи, епископ Фотије је говорио о житију светог Василија Острошког, нагласивши да је свети Василије већ за живота сматран светитељем што је он потврђивао чудесним даровима које је имао од Бога – даром чудотврства, прозорљивости и
исповедништва вере. Многобројна чудеса која је овај велики светитељ наше Цркве чинио и чини потврђује да је диван Бог у светима својим, и да Господ обитава у Цркви својој највише и на посебан на-
чин преко светитеља. После свете Литургије пререзан је славски колач, и за све свештенослужитеље и верни народ приређена је трпеза љубави у црквеној општини Имотски.
ХРАМОВНА СЛАВА НА ВРБНИКУ На празник Преноса моштију светог Николе, у четврту недјељу по Васкрсу (22. 05. 2011. г.) прослављена је храмовна слава на Врбнику. У препуном храму Свету Литургију служили су: о. Варсонуфије (Рашковић), игуман манастира Драговића, о. Симон (Кузмановић), настојатељ манастира свете Лазарице у Далматинском Косову, о. Борис Милинковић, први парох кнински и о. Милорад Ђекановић, парох марковачки. У склопу Литургије освештано је славско жито и пререзан је славски колач, који је за ову годину спремила мјештанка Анђелка Петојевић. После Литургије учињена је литија око храма. На овогодишњем врбничком сабору учествовала је група Тромеђа, која је својом пјесмом уљепшала прославу црквене славе.
ХРАМОВНА СЛАВА СВЕТИ КИРИЛО И МЕТОДИЈЕ У КИСТАЊАМА На дан светих равноапостолних Кирила и Методија (24. 05. 2011. г.) просветитеља и учитеља словенских служена је Света Литургија у Кистањама. Све-
тој Литургији началствовао је архимандрит Герман, игуман манастира Крке уз саслужење протонамјесника Ђорђа Веселиновића пароха кистањског,
јеромонаха Херувима (Ђермановића) сабрата манастира Крке, јереја Станка Антића другог пароха кистањског и јереја Александра Вујка па-
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Јун 2011.
роха пађенског. Након Свете Литургије извршена је литија и резање славскога колача. Кум овогодишње славе храма био је г. Недјељко Бјелановић мјештанин Кистања. Светој Литургији присуствовао је велики број мјештана и дјеце полазника вјерске наставе. Свети Кирило и Методије су велики просветитељи словенских народа. Живјели су у деветом вијеку, а своју мисију међу Словенима започели су на позив моравскога кнеза Растислава и византијског цара Михаила III Комнина, те је тако почело просвећење словенских народа Христовим Јеванђељем.
ПРОСЛАВА ХРАМОВНЕ СЛАВЕ У ВРЛИЦИ У недељу по празнику Преноса моштију светог Николаја 29. 05. 2011. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Врлици. Епископу Фотију су саслуживали игуман манастира Крке архимандрит Герман, игуман манастира Драговића јеромонах Варсонуфије, протонамјесник Драган Михајловић парох имоћански, протонамјесник Саво Миланковић парох скрадински, јереј Станко Антић парох кистањски, јереј Александар Вујко парох пађенски, је-
реј Борис Медак парох врлички и протођакон Дајан Трифуновић. На Светој Литургији је присуствовао и потпредједник Владе Републике Хрватске г. Слободан Узелац и други угледни гости из Србије и Републике Српске. Послије Свете Литургије за све госте приређена је трпеза љубави у парохијском дому у Врлици који је у великој мјери обновљен, те молимо вјерни народ да својим прилозима помогне завршетак обнове.
29
30
Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: протонамјесник Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com протођакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: протонамјесник Борис Милинковић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Mоб.: 098/196-93-96 e-mail: milinkovic_b@vodatel.net – II парохија: протонамјесник Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: протонамјесник Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари протонамјесник Миле Савичић 23424 Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Скрадину протонамјесник Саво Миланковић
22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском протонамјесник Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа I парохије у Кистањама СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама протонамјесник Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци - Греција б.б. Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа II парохије у Кистањама јереј Станко Антић 22305 Кистање, Ћалићи 3 Тел: 022/643-154; Mоб.: 092/131-08-70 е-mail: stankoantic@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Марковцу протонамјесник Милорад Ђекановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Александар Вујко 22318 Пађени, Пађени 12 Mоб.: 091/881-09-43 е-mail: aleksandarvujko@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: man.dragovic@gmail.com
Фрескопис у цркви Светог архиђакона Стефана у Голубићу
Крчки богослови на екскурзији у манастиру Гомирју Фотографија на корицама – црква Свете Тројице, Бискупија (1460 г.)
www.eparhija-dalmatinska.hr