www.eparhija-dalmatinska.hr Година IХ. – Број 49
ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Преображењски број – 2011. г. Цијена 10 kn
Преображење Господње 1. стр. – Пресвета Богородица и цар Константин, мозаик цркве Свете Софије – 6. век, (детаљ)
Август 2011.
Свети Tеофилакт Охридски
ПРЕОБРАЖЕЊЕ ХРИСТОВО – Тумачење светог Јеванђеља по Матеју –
1. И послије шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована, брата његова. Ово не противречи ономе што каже Лука: „А би око осам дана после ових речи”. Лука, наиме, рачуна и први и последњи дан од када су се попели на гору, док Матеј броји само оне дане који су прошли у међувремену. Са Собом је, дакле, узео Петра, зато што Га је овај силно волео; Јована, као омиљеног ученика, и Јакова, јер је и он био ревнитељ. Његова ревност се види из обећања да ће испити чашу коју пије Христос, као из Његовог страдања, јер га је Ирод погубио мачем да би угодио Јеврејима.
1-2. И изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. Изводи их на „гору високу” како би нам показао да се човек неће удостојити таквих божанских виђења, ако се претходно не узвиси (духом). На „гору високу”, каже, „саме”, јер је Христос често чинио најдивнија чуда у тајности, како народ, видећи Га као Бога, не би помислио да се Он само привидно оваплотио. Када чујеш да се преобразио, немој мислити да је Он тада одбацио тело, јер је оно остало у свом ранијем
Кратка историја Филиоквеа ........................................ 6
Личност и генетски захвати .......................................11
3. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија
Преображење Христово ............................................... 3
Маслина и раса; „То су Божије ствари!”; О духовном расуђивању ......................................... 9-10
облику, пошто се спомињу Његово лице и хаљине. Али, оно се показало још сјајније, јер је божанство пројавило на њему делић своје славе, колико су апостоли били у стању да је виде. Зато је Господ још и раније говорио о преображењу као о Царству Божјем, јер је оно разоткрило неисказиво величанство Његове моћи и показало да је Он истински Син Очев. Преображење је наговестило и славу Његовог другог доласка неизрецивим сјајем лица Исусовог.
Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, протонамесник Славољуб Кнежевић, протонамесник Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић)
О васпитању деце ....................................................... 16
Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje
О кратким молитвама ............................................... 19
Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић
Осврт на недавну посету папе римског Загребу ................................................ 20
e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr
Равни котари ............................................................... 22 Хула на Патријарха Павла и СПЦ .............................. 25 Вијести из епархије ................................................... 26
Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293
3
4
наставак са стр. 3
О чему су говорили? О „Његовом исходу”, каже Лука, то јест о Његовом крсном страдању у Јерусалиму. Зашто су се појавили баш Мојсеј и Илија? Да би се показало да је Христос Господар Закона и Пророка, живих и мртвих. Илија је пророк који је још жив, а Мојсеј законодавац који је (давно) умро. Али, то је било такође и зато да би се видело да се Он не противи ни Закону ни Богу, јер Мојсеј не би говорио с оним који се противи његовим одредбама, нити би ревнитељ Илија трпео противника Божјег. Мојсеј и Илија су се јавили, такође да би се ослободили сумње они који су за Исуса говорили да је он Илија или један од пророка. Како су ученици познали да су то били Илија и Мојсеј? Сигурно не са икона, јер је у то време било противзаконито изображавати ликове људи. Изгледа да су их препознали по њиховим речима. Мојсеј је вероватно говорио: „Ти си онај чије сам страдање наговестио заклавши јагње и свршивши Пасху”; а, Илија: „Ти си Онај чије сам Васкрсење предназначио васкрснувши сина удовичиног”, или нешто слично. Показујући им Мојсеја и Илију, Христос учи своје ученике да их подражавају; Мојсеја у кротости и пожртвованости према народу, а Илију у ревности и непоколебивости, када је то потребно, да би као ова двојица били неустрашиви борци за истину. 4. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Петар, који због велике љубави није желео да Христос
БОГОСЛОВЉЕ пострада, говори: „Добро је да останемо овде и да не силазимо (са горе) како нас не би убили; јер ако неко и дође овамо, имамо Мојсеја и Илију да нам помогну. Мојсеј је ратовао са Египћанима, а Илија је низвео огањ са небеса. Такви ће они бити и када овамо дођу непријатељи.” Петар је ово говорио из великог страха „не знајући, како каже Лука, шта говори.” Он или је занемео пред овим необичним догађајем, или заиста није знао шта говори јер је хтео да Исус остане на гори, да не силази и не пострада за нас. У страху да се не покаже дрзак, он каже: „Ако хоћеш да начинимо овде три сенице?” 5. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте. „Ти Петре желиш рукотворене сенице, али Мене је Отац овде окружио облаком као нерукотвореном сеницом, показујући тако да, као што се Он у старини сам као Бог појавио у облаку, тако исто бива и са Његовим Сином.” Овде је облак светао, а не мрачан као некада, јер Он није желео да их уплаши, већ да их поучи. Из облака се зачуо глас да би се показало да је Он од Бога. „Који је по мојој вољи” значи Онај у коме почивам и који ми је угодан. Он их учи: „Њега слушајте, и ако хоће да буде распет немојте
Август 2011.
Му се противити.” 6-8. И чувши ученици падоше ничице и уплашише се веома. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они, поди-
БОГОСЛОВЉЕ гнувши очи своје никога не видјеше, до Исуса сама. Ученици су пали ничице, јер нису били у стању да издрже сјај облака и силину гласа. Њихове очи су биле отежале од сна (како каже Лука). Овде
„сном” назива замор од прејаке светлости виђења. Како не би дуго остали у страху и заборавили оно што су видели, Господ их подиже и храбри. Остаје Он сам, како ти не би помислио да је глас сведочио за Мојсеја или Илију, већ за Њега, јер је Он Син (Божји). 9. И кад силажаху са горе заповиједи им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видјели док Син Човјечији из мртвих, не васкрсне. У Свом смирењу заповеда да никоме не казују што су видели) због тога да се они који то чују не би саблазнили када Га после виде распета на крсту. Они би (тада) могли помислити да је Он преварант који је сва Своја чудеса привидно учинио. Добро научи да је созерцање Бога дошло након шест дана, за колико је свет створен. Ако, дакле, не превазиђеш овај свет и не попнеш се високо на гору, нећеш видети славна виђења: ни „лице Исусово”, које је Његово божанство, нити „одећу” – тело Његово. Али, ако се попнеш на „гору високу” тада ћеш видети Мојсеја и Илију како говоре са Христом, јер Закон, Пророци и Христос једно говоре и у свему се слажу. Када видиш човека да јасно тумачи значење Писма, знај да он јасно гледа и лице самога Исуса. Ако још и објашњава речи Писма и расветљује њихов смисао, знај да он гледа и „белу одећу Исусову”, јер су речи одећа мислима. Али
Август 2011.
немој да кажеш као Петар да нам је „добро бити овде”, јер увек треба да напредујемо и не задржавамо се на једном степену врлине и созерцања, већ да се још више пењемо у висину. 10. И запиташе га ученици његови говорећи: Зашто, дакле, књижевници кажу да Илија најприје треба да дође? Обмањујући народ, књижевници су говорили да Он није Христос, јер би у том случају прво дошао Илија. Они нису знали да Христос треба да дође и други пут. Претеча првог доласка био је Јован, док ће другог бити Илија, што уосталом, Христос објашњава ученицима. Послушај, дакле. 11-13. А Исус одговарајући рече им: Илија ће заиста доћи најприје и уредити све. Али кажем вам да је Илија већ дошао, и не познаше га, него учинише с њиме што хтједоше; тако ће и Син Човјечији пострадати од њих. Тада разумјеше ученици да им рече за Јована Крститеља. Када каже: „Илија ће заиста доћи”, Христос показује да он још није дошао, али ће доћи као претеча другог доласка, и све Јевреје који се покажу послушним привешће вери у Христа и тако их вратити њиховом отачком наслеђу од кога су отпали. Али, када Христос каже да је „Илија већ дошао”, мисли на Јована Претечу. Они „учинише с њим што хтедоше”, јер су га (сами) убили тако што су дозволили Ироду да га погуби, иако су то могли спречити. Од тада су ученици постали оштроумнији и разумели су да он Јована зове „Илијом”, јер је Јован био Претеча првог доласка, баш као што ће Илија бити претеча другог.
5
6
БОГОСЛОВЉЕ Никејски Оци су говорили да Дух Свети исходи од Оца. Међутим, на Западу су вековима постојала братства која су веровала да је исправније рећи да Свети Дух исходи од Оца и од Сина чиме се нарушава суптилна равночасност Свете Тројице. Изгледа да се овај додатак појавио у Шпанији, у време расправа између латинског клира и његовог главног непријатеља, аријанских Визигота, који су живели у Шпанији и једном делу Италије. Да би изразио свој протест против иријанаца, латински клир је саставио Символ вере (који
Август 2011.
усвојен Син Божији, а не Реч Једносуштна са Оцем. Једногласне су биле жалбе на Западу, нарочито у Француској, чији су краљеви тада поседовали северни део Шпаније. Бранитељи предања мислили су да су пронашли изврстан противотров за «усиновљење», рекавши да је Син нераздељив од Оца, те да Дух Свети исходи од Сина исто као и од Оца. На ову нову формулу гледало се као на браник вере, те ј е уведена у Символ вере под називом Филиокве. Тако су неки француски и шпански епископи, желећи да у Светој Тројици одбране једи-
Кратка историја Филиоквеа се тада вероватно певао) који се обично назива «Атанасиос» (Атанасије), јер су аријанци римокатолике називали «Атанасијанцима». Он је обухватао Филиокве («и од Сина»), који је убачен после речи ex Patre («од Оца») при објашњавању исхођења Светога Духа. Шпанци су додали ту фразу никејском Символу вере вероватно да би га ускладили са њиховим атанасијанским Символом. Овај додатак је установљен на Сабору у Толеду 633. године, а потврђен на идућем Сабору одржаном у истом граду 653. године. Два шпанска епископа, Феликс д’Ургел и Елипанд Толедски, исповедала су да је Христос
нство суштине, напали разликовање Личности и уништили особине Личности које представљају саму основу те дистинкције. Године 799, Феликс д’Ургел је на неколико сабора ипак осуђен због свог «усиновљења». Тако га је Карло (око 742-814), други Каролинг краљ Франака и цар Запада, прогнао у Лион. Енглески учењак и теолог Алкуин (735-804) писао је братији у Лион, упозоравајући их да избегавају грешке шпанског епископа, као и било какав додатак Символу вере. До 804. године, већи број учених и побожних становника Француске, осудио је додатак Символу вере. Након ахенског сабора, сазваног да би се одобрио Филиокве, суочили су се са тешким препрекама. Проблем је изложен папи Лаву III (795-816), који их је саслушао и избацио додатак и певање Символа вере на богослужењима. Отишао је чак тако далеко да је узео две сребрене плоче са урезаним Символом вере на грчком и латинском језику, без Филиоквеа и окачио их у базилику Светог Петра са обе стране главних врата. Међутим, у Шпанији и свим земљама које су биле под управом Карла, жестоког поборника Филиоквеа, Символ вере се и даље певао са додатком. Пре концила у Франкфурту 793. године, Феликс је одбацио своје «усиновљење», али је наставио да о тој теми расправља са Алку ином.
БОГОСЛОВЉЕ Други шпански епископ, Елипанд, одбио је да се под заклетвом одрекне «усиновљења», оставши у Шпанији којом су управљали Муслимани. Међутим, франкфуртски сабор одобрио је праксу која је потекла из Шпаније (додавање Филиоквеа). На истом сабору, осуђена је одлука никејског сабора (787) којом се
одобрава поштовање светих икона. Никејски сабор није сматран васељенским, већ пуким сабрањем «Грка». Карло је наредио да се сви хришћани покоре франкфуртским одлука-
Август 2011.
ма, а нарочито све цркве у Шпанији. Франачку богословску традицију у потпуности је протумачио и схватио једино епископ Августин Ипонски (354-430), подредивши све остале Оце, грчке и латинске, ауторитету Авгунстинских категорија. Идеја да Дух Свети исходи од Оца и од Сина потиче из извесних Августинових израза. У својој књизи под називом О Светој Тројици он пише: «Дух Свети не исходи од Оца у Сина, а затим ради нашег освећења, од Сина, већ истовремено исходи из Обојице. Иако је Отац ово дао Сину – тј. као што Дух Свети исходи од Њега, Он исто тако исходи од Сина.» Франци су такође догме објављене на васељенским саборима, заменили Августиновим тумачењем. Затим су из контекста извадили одломке из светоотачких текстова и објавили да Дух Свети исходи не само од Оца и Сина, већ и потиче од Оца и од Сина. На тај начин су порекли разлику између стварања Сина и исхођења Духа од Оца, и поистовећивања стварања и исхођења са енергијама. Феудализам, инквизиција и схоластичка теологија, у потпуности су дело Франака, Германа, Ломбарда, Нормана и Гота који су преузели западну Цркву и њено имање, користећи религију као средство за покоравање народа. Што се тиче догматских питања, Карло је игнорисао папе Адријана I (772-795) и Лава III (795-816), а они, заузврат, никада нису прихватили његова учења о иконама и Филиоквеу. Папа Лав је одбијао Филиокве тврдећи да су га богонадахнути Оци изоставили из Символа вере, не из незнања, немарности или пропуштања, већ из дубоко промишљених разлога. Међутим, када су Франци и Германи преузели папство, они су у Стари Рим увели Филиокве.
7
8
наставак са стр. 7
БОГОСЛОВЉЕ
Шизма између Старог и Новог Рима (Цариграда) није постојала током прва два и по века франачке и германске контроле над папским државама. Међутим, постојала је новопечена група германских племена, која је почела да поучава западне Римљане. Пошто су рани Византинци волели себе да називају наследницима Римског Царства, источни Римљани или Ромеи су, да не би узнемирили деликатну и опасну позицију западних Римљана под франачком влашћу, избегавали сукоб. Међутим, Франци су намерно узбуркали догматске разлике како би разорили национално и црквено јединство између западних и источних Римљана. Са становишта германских Европљана, западни Римљани су били «срећни» што су их Византинци освојили и ослободили. Упркос томе што су после 867. године, западни Римљани стекли пуну контролу над папством, источни Франци, фанатични заговорници Филиоквеа, су до 962. године преузели папство. Током IX века, Филиокве је прихваћен у Немачкој, Лорени и већем делу Француске, док је Париз у наредна два века задржао изворни облик Символа. Германски духовници су га затим пренели у Рим, где га је, између осталих, прихватио Формосије Портски (891896), који га је по наређењу папе Николе I (858867), увео у Бугарску. Након тога, свети Фотије је одмах писмено протествовао. Године 871, цар Луј II (855-875) у писму византијском цару Василију I (867-886) оптужује Грке за јерес – због обимнијег коришћења грчког од латинског језика и премештања престонице из Старог у Нови Рим. Филиокве је било франачко оружје за које су се Грци надали да ће га папство сузбити. Када је постало јасно да се Франци неће повући из ових политичких и догматских сплетки, свети Фотије је на Сабору у Цариграду 879. године осудио све оне који су било шта додали или избацили из никео-цариградског Символа и све који још увек нису признали Седми васељенски сабор. Беше то први васељенски сабор који је осудио јеретике (у овом случају Франке) не именујући их; поред тога, осуђени су Карлови сабори одржани у Франкфурту (794) и Ахену (809).
Август 2011.
Тада се у папство слила сва западно-римска моћ. Папа Јован VIII (872-882) у писму светом Фотију, објављеном на крају одлука са Сабора из 879. године, жестоко осуђује додатак и Филиокве учење. Он га је окарактерисао као нешто што се тек недавно појавило и сигурно није проистекло из римске Цркве. Године 879, папство није било тако снажно да би се могло упустити у отворен догматски сукоб са Францима. Папа Јован VIII се с правом плашио да ће расправа око Филиоквеа претворити папске државе у франачко војводство. Такође се плашио да ће се Филиокве присилно наметнути, нарочито кад Франци буду имали војну власт. Франци су описани као неписмени варвари, спремни на било какву свирепост против западно-римског клира и народа. У X веку, када су Италијани поразили моћне Германе, Филиокве је уведен и постепено прихваћен. Када је германски цар Хенри IV захтевао додавање Филиоквеа Символу вере и његово певање, папа Бенедикт VIII (1012-1024) је попустио, проглашавајући га делом званичног учења. Бенедикт, будући већи државник него духовник, запазио је важност сарадње између папства и германске круне, те је припремао савез његове Столице са Норманима, предано подржавајући отпор против византијске власти у јужној Италији. Сматра се да је цариградски патријарх Сергије (10011019) уклонио име овог папе из диптиха. Године 1024, патријарх Јевстатије (10201025) уложио је много труда да би га у Риму признали за врховног духовника Истока, једнаким папи на Западу. Његови изасланици су, због поткупљивости римског суда, успели у томе, али његове амбиције никада нису заживеле. Осморица папа после Бенедикта VIII (1012-1024) већином беху недостојна свога положаја. Папе су се могле носити са политиком и борбама које су тада преовладавале у већини западних цркава, те се нису много узнемиравале због источних цркава, где су се на сваки начин супротстављали њиховој суверености. Ова борба ће поново почети 1053. године, када је на место папе дошао Лав IX (1049-1054). из књиге: Света Нова Три Јерарха, Шибеник, 2009. год.
БОГОСЛОВЉЕ Старац Пајсије Светогорац
МАСЛИНА И РАСА У оно време, 1972. године, расправљало се о промени одеће клирика и неки су хтели да узму благослов од старца да скину расу. Један од сличних је посетио старца и тврдио: „Попа не чини раса. Пожељније је да клирици иду без расе с обзиром да би лакше приступали народу”, износећи и друге бесмислице. Старцу није пошло за руком да га убеди. На крају му рече: „Дођи сутра и даћу ти одговор”. И увече се он помолио. Ујутро је клирик дошао. Он му показа стабло маслине, које намерно беше огулио. На врху је
оставио неколико поткресаних гранчица, услед чега је на неки начин личила на клирике без раса, који имађаху само мало браде. Он га је упитао: „Да ли ти се свиђа огуљено дрво? Ето клирика без раса”. И свеште-
Август 2011.
ник се убеди и оде благодарећи старцу, који је једним простим примером учинио да одбаци своја световна убеђења. На стаблу огуљене маслине он ножем беше урезао: „Дрвеће је одбацило своју одећу. Видећемо његов напредак”... и: „Поп без расе, поп раскалашан”. Природно, дрво се касније осушило. Међутим, оно је постало повод духовне користи многих. Старац је, дакле, на сликовит начин допринео да противпредањске тежње остану неостварене. Добронамеран приправник за клирика га је после много година упитао: „Из ког разлога клирици треба да носе расе”. Старац је одговорио: „Постоје многи разлози. Али, довољна је и сама чињеница што све благочастиве људе успокојава да свог свештеника виде у раси”.
Старац Јаков Цаликис
„ТО СУ БОЖИЈЕ СТВАРИ!” Будући да је отац Јаков служио и као парохијски свештеник у околним селима, морао је тамо да путује сваке недеље као и у многим другим приликама. Одлазио је тамо по снегу, киши, мразу и врућини, јашући на мазги. У прошлости му је његова мазга Хаидо неколико пута причинила велике невоље. Била је нервозна и много се ритала. Једном приликом, тачније једног зимског дана, животиња се у шуми узјогунила и збацила оца Јакова. Био је тешко повређен. Осим тога, изгубио је пар плетених рукавица које му је Зоисова жена послала за сличне прилике. Како је увек био исцрпљен подвижништвом, био је веома осетљив на хладноћу. Руке су му биле укочене и имао је тешкоћа док је служио Литургију. Много пута одлазио је у села без мазге. Једног дана враћао се из села, оптерећен тешким проблемима. На два километра од манастира поред њега је прошао такси. Путник је познавао оца Јакова и затражио је од возача да га повезу. Међутим, возач је одговорио: „Не брините за калуђере, нема потребе да то чинимо!”
Прошли су поред њега, али кад су стигли у манастир и закуцали на капију, отворио им је сам отац Јаков. И возач и путник били су запрепашћени, док је возач затражио и опроштај. Сличне ствари биле су уобичајене. Другом приликом, у манастир се запутила једна мајка, носећи одећу свог болесног новорођенчета да би отац Јаков прочитао молитву. Дошла је таксијем. Непосредно испред раскрснице за испосницу преподобног Давида, такси се заглавио у блату и није могао да настави пут. У то време поред њих је прошао отац Јаков
9
10
наставак са стр. 9
БОГОСЛОВЉЕ
јашући на мазги. Ишао је у село удаљено неких шест-седам километара, где је требало да причести једног самртника. Мајка је замолила да разговара с њим, али јој је он показао на свете утвари и рекао да се прекрсти и да оде у манастир, где ће и он касније доћи. Након десет или петнаест минута мајка и таксиста стигли су у манастир. Ушли су у храм и поклонили се светим иконама. На њихово запрепашћење, отац Јаков је тада изашао из олтара!
Август 2011.
„Оче Јакове, зар Вас малопре нисмо видели на путу?” „Јесте, чедо моје!” „Зар нисте ишли у село и носили Причешће човеку који је на самрти?” „Јесам, чедо моје!” „Како је могуће да сте тако брзо отишли и вратили се?” „То су, чедо моје, Божије ствари!”
Старац Порфирије Кавсокаливит
О ДУХОВНОМ РАСУЂИВАЊУ Старац Порфирије је, дакле, имао благодатни дар љубави, послушности, смирења, бдења и непрестане молитве. Све поменуте врлине и одлике његове личности отвориле су му пут ка највећој међу врлинама и највећем дару Светога Духа – расуђивању. Старац је стекао и постепено развио, на свом узлазном духовном путу, дар расуђивања. Стекао је расуђивање, прозорљивост и предвиђање. Њему се, дакле, десило оно што се десило најсмиренијим и највећим подвижницима, духовним светим оцима Цркве, који су поседовали чистоту срца. Њему су се отворили хоризонти ка расуђивању, круни врлина, сагласно са светоотачким учењем. Ава Мојсије у вези са поменутом темом примећује: „Истинско расуђивање се стиче једино истинским смирењем”. Расуђивање, као једна од основних врлина духовног живота, јесте дар, који се стиче уз пуно молитве и подвига. Свети Јован Синајски, који се посебно бавио дејствима расудљиве личности, у свом сагледавању у Лествици, говори о деловању расуђивања као вештине и најузвишеније врли-
не. Он запажа, дакле, следеће: „Расуђивање код почетника представља тачно познавање самога себе. Код оних што су доспели до средине, расуђивање је умно чуло којим се непогрешиво разликује право добро од природног добра и од оног што је добру супротно. Код савршених, расуђивање је знање, које у њих долази путем Божанског озарења и које је способно да својим светилником осветли и оно што је у душама других људи тамно”. Уопште, расуђивање је „тачно схватање Божанске воље у сваком тренутку, месту и ствари, схватање које се налази само у људима чиста срца, чиста тела и чистих усана. Расуђивање је неупрљана савест и чисто осећање”. У другом свом слову, свети Јован испитује разне развојне стадијуме, које пролази духовни дар расуђивања. Оно израња из душевног света, који се одликује двема основним врлинама, тј. послушношћу и смирењем, и, следећи развојни ход духовности расудљиве личности, завршава се са два најузвишенија дејства људскога духа – прозорљивошћу и предвиђањем: „Од послушности – смирење, од смирења
расуђивање, од расуђивања прозорљивост, од њега, пак, предвиђање”. Старац Порфирије, расудљиви духовни отац, као и највећи расудљиви свети оци, имао је два посебна дара, тј. благодатни дар прозорљивости и предвиђања. Бог је био даровао нашем светом старцу, због његовог духовног живота и подвига, могућност да учествује у божанственим својствима. Био му је дао способност да доживљава стања, као што смо претходно видели, при којима се природни закони повлаче, временска и просторна растојања нестају и укида граница између створеног и нествореног. Његове чулне и интелектуалне слабости биле су ограничене, док је његов дух дејствовао превасходно прозорљиво, што му је омогућавало да има осећај божанствене вечности. Старац Пајсије Светогорац је такође био обдарен сличним благодатним даровима. Кад год је спомињао оца Порфирија и његове дарове, он је изражајно говорио: „Ја имам црнобели телевизор, док старац Порфирије има телевизор у боји”.
БОГОСЛОВЉЕ
Август 2011.
ЛИЧНОСТ И ГЕНЕТСКИ ЗАХВАТИ Питање човекових захвата у природи путем генетског инжињеринга директно је повезано с људском слободом. Сагласно православном богословљу, Бог је човека створио слободним. Човекова слобода пројављује се у два правца: према Богу и према творевини. Човек има могућност да своме Творцу каже да или не, да позитивно прихвати, или да прекине везу с Њим. Али, и што се тиче творевине, човек поседује могућност да интервенише у природи, било прихватајући природу као нешто чему се потчињава, било одбацујући је и настојећи да вештачки створи свој свет. Што се тиче односа с Богом, човек је изабрао негацију. Значи, остварио је и остварује своју слободу као једно не према Богу. Што се тиче природе, нашао се у тешком положају, не само због односа с природом као таквом, него и због њене узрочне повезаности с човековим негирањем Бога. Не признавши Бога као Бога, и обоготворивши себе, човек се нашао пред природом гледајући на њу као на нешто што надомешта Бога у његовом животу. Зато је природа и постала нека врста бога за човека идолопоклоника који се са страхом и респектом сучељавао с природним окружењем. Човеково обожавање природе, пошто је претходно одба-
цио Бога, одводи га томе да саму природу сматра његовом највишом тачком ослонца. Природа скрива снаге које човек може употребљавати, наравно не за Бога, него за себе као бога у творевини. Тако се дешава да само идолопоклонство изазове потчињење природе човеку. Човек је првобитно сматрао природу богом и потчинио јој се. Међутим, како је и сам део природе, уверио се да природа може имати неограничене снаге које може сам користити. Тако човек улази у један специфичан однос с природом који је однос господара према слузи, али слузи који, на крају, влада својим господарем. На тај начин се успоставља једно узајамно супарништво између природе и човека. Та чињеница је човека одвела до таквих захвата у природи који показују како он влада природом и како јој се истовремено потчињава. Један показатељ таквог односа између човека и природе, као резултат менталитета по коме човек пошто је господар природе може да ради шта жели, представља и еколошки проблем. Исти менталитет има за последицу то да се природа свети човеку, а човек се пред њом показује немоћан. Унутар ових оквира постављамо и проблем човековог интервенисања на структури материје, али и у структуралном устројству биолошке материје бића. Иако је покушај продора у ове механизме одавно почео, његови практични резултати, коначно су постали видљиви са задивљујућим достигнућем клонирања, значи са јавном производњом једне истоветне биолошке копије. Наравно, клонирање једне животиње је уздрмало свет, не само због тога што то представља нешто узнемирујуће, него поглавито зато што сад већ постоји могућност и опасност да се пренесе и на случај човека. Дакле, ако се пренесе на човека, клонирање ће тада створити озбиљне проблеме, и Црква са одговарајућом озбиљношћу треба да се суочи с њима. С овим изазовима биоинжињеринга удаљавамо се од времена проблема и проблематика
11
12
наставак са стр. 11
БОГОСЛОВЉЕ
етике класичног типа и улазимо у једну нову врсту етичких проблема. На жалост, Црква још увек живи и креће се унутар проблема етике класичног типа, док се одвећ поставља питање много радикалнијих тема које се односе на саму ипостас човека и природе. Према томе, не поставља се питање да ли ћемо имати једног доброг или лошег човека, као што се интересује класична етика, него да ли имамо човека или не. Управо као што с еколошким проблемом на површину излазе коренити проблеми који оповргавају класичну етику. Више није питање да ли је природа добра или лоша, него да ли ће преживети или не. Генетика се интересује за животињско царство у које се сврстава и човек. Остављајући делимично општи еколошки проблем, ограничићемо проблематику и наша размишљања на питање генетских захвата. Какав може бити став богословља према овом проблему? Ово питање се засигурно не разрешава кроз етику којој смо обично прибегавали. Размишљања и идеје које су већ почеле да се изражавају на ту тему, крећу се на нивоу једне ограничавајуће етике. То значи позив на правну интервенцију и формирање законодавних уредби које треба да одобравају или да забрањују. Међутим, бојим се да се на овај начин не разрешава проблем. Кад једна ствар постоји као могућност, њена забрана правном интервенцијом не може нужно да уроди плодом. Уколико постоје и круже наркотици, ма колико закона донела једна складна држава, није могуће прекинути њихов проток и растурање. Уколико је атомска бомба чињеница, било који међудржавни споразум или међународна конвенција који ,забрањују нуклеарно наоружање, не спречава неког да је крадом ствара и поседује ускладиштену. Према томе, зависи одвећ од доброг расположења онога који поседује ова средства то да ли ће их употребити. Проблем се не решава етиком. Ако претпоставимо да се клонирање забрани законом, чињеница да је оно одвећ могуће, не спречава да га некад изврши неко ко може чак и живот свој жртвовати да би то спровео у дело. Ништа не може поништити илегално остварење клонирања или чак његову употребу од стране неког диктаторског режима који би га озаконио. Дакле, налазимо се пред кључним и критичним појавама. Човекова слобода се клати на ивици амбиса, а његово знање постаје оружје самоубиства. Знање се обично представља као шанса за служење човеку. Сви научни напре-
Август 2011.
ци садрже прелест резултатске користи за човека. У расправама стручњака се наглашавају позитивни резултати који могу произићи из клонирања или испитивања човековог генетског кода. Технологија, са својим позитивним доприносом, улази у наш живот и контролише га. Усваја се електронски досије, јер он садржи позитивне елементе који нам олакшавају живот, и зарад тога жртвујемо нашу слободу и ауторитет. Уопште, закључујемо да човек, због своје слободе, има такве могућности које се ничим не могу обуздати. А ове могућности су двоструке и парадоксалне, јер истовремено комбинују могућност добра и зла. Човек је раније, управо бојећи се оваквог развоја ствари, био поставио граничник на знање. Од просветитељства па наовамо остављен је шта више слободним, и без икаквих ограничења на знање, како ништа не би могло пресећи истраживање и проналажење. Дакле, Црква је приморана да живи са таквим стањем ствари. То шта Црква може или треба да учини, покушаћемо да докучимо на крају. Погледајмо претходно шта се заправо, по мишљењу Цркве, ризикује с овим развојем биоинжињеринга. Већ смо нагласили да је човекова могућност интервенисања у природи нераздељиво повезана с његовом слободом. Ради се о једном темељном и својеврсном сазнању, које од човека не можемо одузети, а да га при том не лишимо самог његовог смисла. Слобода није зло, него воља и дар Божији човеку, како би овај интервенисао у природи, да би је приводио Богу и чинио је способном да се сједини с Богом, да би и сама превазишла своје границе створености и пролазности. Природа, остављена без интервенције човека, осуђена је да буде изгубљена и да ишчезне. Бог је човека поставио у рај „да га чува и одржава” (Пост. 1, 15). Природа је као једна њива која треба да се обрађује.
БОГОСЛОВЉЕ Ако из поштовања према природи напустимо природно окружење и природу ускратимо ове човекове интервенције, тада не само да ће она подивљати, него у суштини неће моћи ни да преживи. Дакле, човекова интервенција у природи неопходна је и за природу и за човека. Човек се служи природом узимајући и умножавајући храну, суочавајући се са различитим претњама самог живота и природе. Али и природа, ако буде остављена сама, без човекове интервенције, нити се може осетно развити нити преживети. Проблем који притом настаје, гледано с богословског становишта јесте: до које тачке можемо интервенисати у природи, будући да је научно гледиште да можемо интервенисати неограничено? С богословског становишта гледано, можемо интервенисати само у мери у којој се наша интервенција не коси с намером и вољом Божијом. Можемо, дакле, бити сатворци, под условом да Бог не престаје бити Творац света. Али, како се уверавамо у то шта је воља Божија? Наравно, сваки научник, са свим својим неограниченим захватима, може тврдити да спроводи вољу Божију. На пример, будући да Бог жели да се сузбију болести, нау чни напредак не чини ништа друго него изражава вољу Божију. Што се тиче стварања света, мислим да се на вољу Божију односе две основне ствари. Прва је стварање врста. Бог није просто Творац света у целини, него и
Август 2011.
Творац конкретних врста које образују свет. То представља основни закључак који изводимо из проучавања Библијског приповедања о стварању света. Бог није просто желео да настане свет, него је заповедио једног „дана”: „Нека буде светлост и би светлост”; „нека пусти земља из себе траву(...) по врстама”... „И створи Бог(...) све душе живе(...) по врстама њиховим(...) и би тако(...) и видје Бог да је добро”(...) „И рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми” (уп. Пост.1, 1-31)... Разноликост врста очигледно је воља Божија. Разлика између богословског приступа и Дарвинизма не састоји се у догађају еволуције, него у (дарвинистичком) схватању разноликости врста као производа и простог резултата њихове борбе, једног случајног симптома целе еволуције. Не одбацујући еволуцију саму по себи, оно што је у нашем богословском приступу од значаја, јесте то што су појединачне врсте дошле у постојање као израз воље Божије. Дакле, ако човек интервенише у погледу разлика врста, у том случају подређује творачку вољу Божију својој стваралачкој вољи. Ово јасно изводимо из библијског приповедања о стварању света. Уосталом, у оквиру ових врста, и нарочито у врсти која се назива човек, разноликост и уникатност сваког појединог бића представља стваралачку вољу Божију. Димензија јединствености по преимућству важи за човека. Дакле, ако човек интервенише у овом – а овде се поставља жаришни проблем који настаје клонирањем – и поништи различитост и другачијост, у том случају интервенише творачки запостављајући вољу Божију. Што се тиче укрштања и укидања разлика код врста, проблем се рађа углавном са пресађивањима која, у мери у којој се врше, са телесним а не генетским материјалом, не представљају никакав проблем. Јер прималац, телесну материју коју добија, усваја као своју. Ако, на пример, поставимо човеку срце свиње, то не значи да он постаје свиња пошто телесна материја, која то срце прима, претвара исто у људску материју. Према томе, не укидају се ни људска ни животињска врста. Међутим, ако се изврши пресађивање генетске материје са врсте на врсту, која је с правом законом забрањена, тада се ради о интервенцији против творачке воље Божије која налаже биолошко разликовање између свиње и човека. Бојим се не само да су ове могућности реалне, него да ће у будућности можда бити незадрживе и, шта више, необуздане. Трансплатације су један простор врло опасан, уколико се не по-
13
14
наставак са стр. 13
БОГОСЛОВЉЕ
стави овај граничник. Митолошка бића, сирене, кентауруси итд., могу се показати као стварност ако се успе с укрштањем врсте на врсту трансплатацијом генетске материје. Укрштање унутар исте врсте је и дозвољено и корисно, оно се употребљава и у пољопривреди и у сточној исхрани итд. Према томе, неопходно је да одржимо границу разликовања врста. Проблем клонирања састоји се у томе што не представља интервенцију на разликама врста, него удар на различитост и другојачијост унутар исте врсте. Значи, не ради се о мешању овце и рибе, него о стварању једне друге овце, потпуно истоветне. У чему ово може да се коси са богословљем о стварању света? Неко би, у први мах, рекао да се не коси нигде. Тамо где почиње да се појављује проблем јесте кад се уникатност једне конкретне врсте као апсолутно и незаменљиво постојање укида стварањем истоветних копија. Код животиња мислим да то не важи до у мери у којој човек прихвата једну конкретну животињу личним и посебним односом. Али, поново, то није апсолутно пошто животиње немају душу, наравно не у психолошком смислу у ком је свакако имају, него у значењу душе као апсолутног личног идентитета, који се ни са смрћу не губи. Лични идентитет се тумачи као апсолутно, јединствено и неизменљиво битисање. Дакле, ако схватимо да животиње немају такву апсолутну јединственост, зато их и кољемо и трошимо у исхрани, неко би могао закључити да клонирање, што се животиња тиче, не представља богословски проблем. Свакако, ово није сигурно и апсолутно, будући да се још увек налазимо у стадијуму размишљања, постављања питања и отварања проблематике. Међутим, опасност се појављује кад дођемо до човека. Ако се клонирање примени на човека, онда се аутоматски укида апсолутно, уникатно, јединствено и непоновљиво постојање људске личности. Црква мора нагласити да је сваки човек јединствен, непоновљив и незаменљив, али и слободан. Ово, уосталом, значи: „Начинимо човека по икони и подобију нашем”(Пост. 1,26). Човек није слободан онда када није незаменљив. Као копија, он постаје један међу многима, постаје један број, једна ствар, престаје да буде личност. Али личност, а не природа, представља за човека питање егзистенцијалног примата. Природа, што се човека тиче, може да претрпи неограничене интервенције, у оној мери у којој се не уништава не само врста него и личност. Дакле, треба јасно да одредимо
Август 2011.
значење личности. Осећам да могућност клонирања оправдава све што сам током времена констатовао о онтолошком садржају личности. Личност није једна биолошка категорија која може да се укине биолошки, него овај јединствени, апсолутни и незаменљиви идентитет. Питање је да ли се укида и личност кад се биолошки укине јединственост једног човека. Наша проблематика прелама се тачно у тој тачки. Постоји велика збуњеност која се ствара и међу научницима око овог питања. Један професор генетике, заступајући клонирање чо-
века, озбиљно је изнео следећи случај: „Замислите, како би било добро за једну мајку која је изгубила десетогодишње дете да јој можемо дати друго, истоветно том које је изгубила”! Биолошки, она ће имати исто дете. Али, да ли ће моћи да се замени јединствена и незаменљива личност детета које је умрло? Сумњам да ће мајка моћи да се утеши копијом. Јер, свакако ће желети оно дете с којим је имала један љубавни и лични однос. Овај однос чини личности јединственим и незаменљивим. Ако се мајка не утеши копијом, значи да клонирање коначно уништава личност. Један други аргумент за или против клонирања јесте то што, везано за појам личности, не мо-
БОГОСЛОВЉЕ жемо унапред одредити значај који ће имати окружење за развој копије, која је друго од значења личности. Окружење заиста пружа друге особине. Два бића онтолошки могу бити истоветна, али, будући да се развијају у различитом окружењу, могу развити другачије особине. Међутим, не мислим да ово има великог значаја за богословски приступ, будући да нас не занимају особине личности, него личност сама по себи. Да ли је личност апсолутна или није? Може ли бити жртвована или замењена? Наравно, кад се замени тад престаје бити личност. Постоје још и други, чисто психолошки проблеми. Шта ће бити с клонираним копијама које ће сад већ познавати своје генетске недостатке, болести итд. Али, ово је другостепено у поређењу са питањем јединствености личности која је доведена у опасност. Према томе, закључујемо да богословље Цркве по сваку цену треба да очува јединственост сваке личности, да се не би претворила у број или ствар потчињену копији. Ако генетски захвати успеју да биолошки избришу јединственост, то нема аутоматски за последицу укидање јединствености и личног. Могуће је да имамо идентичне близанце који, за оне који их воле, не престају бити два различита и јединствена идентитета. Дакле, поставља се питање колико треба бити узнемирен клонирањем? Не сежући за неким коначним решењем, закључак овог низа размишљања треба да нас доведе до утврђивања извесних богословских критеријума. Постоје, по мом мишљењу, два критеријума. Прво, треба очувати разлику врста, која није толико у опасности од клонирања колико од пресађивања генетског материјала са врсте на врсту. Друго, не сме бити нарушена апсолутна јединственост личности. Можда ће развој биоинжињеринга допринети томе да боље схватимо нешто што сасвим конкретно имамо на уму: да је друго личност, а друго (људска) природа. Јединственост једног човека не зависи од његових природних особина. Јер, ако зависи од њих, онда се не ради о личном идентитету. Ако се неко сматра јединственим зато што је интелигентан, леп, белац, образован итд. – особине које су одређене генима или окружењем – ако се од њих састоји јединственост, то онда не представља личну јединственост. Насупрот томе, ако се неко сматра јединственим не узимајући у обзир сва ова природна својства, у том случају говоримо о личном идентитету. Будући да у животу и размишљању мешамо ово двоје, можда ће нам развој биоло-
Август 2011.
гије помоћи да схватимо како можемо заволети и сматрати јединственим људске личности које се са природног становишта не разликују. Ради се управо о ономе што постоји код Свете Тројице где се Лица не разликују на основу природних својстава, будући да су она заједничка. Разлика Лица састоји се у разлици односа које имају међу собом. То што се збива унутар Свете Тројице засигурно не бива лако у животу људи. А уобичајно је да одбацујемо једну личност на основу њених физичких особина, онда кад нас оне на задовољавају. Сад се, дакле, налазимо у сржи проблема. Кад поседујемо менталитет који сам покушао да опишем, значи да одлучујемо шта је јединствено на основу његових природних својстава, тада ћемо имати велики проблем са клонирањем. Захвати до којих ће доћи, имаће за циљ прилагођавање конкретног човека нашим захтевима и жељама које се тичу физичких особина. А наука, на жалост, иде у том правцу. Ако неко зажели паметно дете, моћи ће добити копију једног другог паметног детета. Међутим, ако волиш своје дете и сматраш га јединственим, независно од његових физичких особина, памети итд., онда ствари стоје другачије. Опасност се не састоји у клонирању самом по себи, него у менталитету који даје предност физичким особинама и види у њима одлучујући критеријум. Дакле, како променити људски менталитет? Црква је управо простор унутар кога учимо да подједнако волимо оне који, што се тиче њихових физичких особина, нису онакви каквим би смо их желели. То што Црква прихвата у своје наручје постојање другачијости и разлика које се тичу физичких особина, логички води у релативизацију физичких особина. С друге стране, чинећи примарним питање физичких особина, наука нас одводи у сасвим супротном правцу, како интервенцијом за њихово исправљање, тако и стварањем њихове клониране копије. Црква не може зауставити биолошка истраживања. Међутим, може и треба у свим правцима да живи, сведочи и остварује схватање да физичке особине нису од пресудног значаја за јединственост људске личности. Производња људи уз помоћ генетског инжињеринга, људи истоветних по физичким особинама, угрожава јединственост сваког човека, за коју Црква, ако не жели да изда сам циљ свога постојања, не може бити равнодушна. Проф. др Јован Зизјулас
15
БОГОСЛОВЉЕ
16
Август 2011.
Свети Лука Војно-Јасенецки
О ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ Да ли памтите ове Христове речи, да ли сте размишљали да се оне односе директно и непосредно на вас? Зар имате мало тих „малих” које треба да чувате? Зар је мало у вас синова и кћери због којих лијете горке сузе? Зар има мало ваших развратних кћери и синова, лопова и хулигана? Много, много суза лијете над њима. Откуда то? Отуда што не памтите те Христове речи: „Пазите да не презрете једнога од ових малих”. И молитва ваша бива бесплодна. Зашто? Зато што није могуће преносити на Бога сопствене обавезе, јер сте сами били дужни да се бринете о вашој деци и да их васпитавате, да не чекате да то, због вашег нерада, испуни Бог. Ако ваш слуга не испуњава своју дужност и чека да је ви испуните, зар ћете почети да радите за њега, зар се нећете разгневити на лењог слугу? Шта желите ви од Бога, ако се сaми не трудите над вашом децом? Свети Јован Златоуст је изрекао страшне речи о онима који не васпитавају своју децу: „Родитељи који пренебрегавају хришћански да васпитају своју децу, гори су од децоубица, јер убице деце раздвајају душе од тела, а они и душу и тело бацају у геену огњену”. Тежак, тежак одговор ће дати пред Богом свако од вас, ко не брине о васпитању своје деце, такав тежак одговор, какав
је осликан у Библији, у Првој књизи Царства где се говори о побожном јеврејском првосвештенику Илији, који је педесет година био судија народа израиљског. Уз њега се налазио, њему је служио Свети Пророк Самуило, тада још само дете. И једном, у сну, том светом детету Господ је заповедио да првосвештенику јави да га чека страшна казна Божија јер није бринуо о својој деци. А његова деца су били свештеници и својим безакоњем озлобили су народ и одвраћали га од Бога. Када су Јевреји доносили месо животиња за принос жртви Богу, тада су слуге тих несрећних свештеника бирали најбоље комаде меса из котла у коме се кувало за жртвоприношење и давали тим несрећним свештеницима. Чак су одабирали и сирово месо а на тражење људи, да прво принесу жртву, одговарали: ако не даш, силом ћемо узети. Видећи то и народ се одвраћао од жртвоприношења. За такво безакоње Господ није казнио само те свештенике, већ и самог првосвештеника Илију. Десила се и најезда Филистејаца на земљу израиљску и за време распламасале битке, тај 98годишњи старац седео је у храму у
очекивању вести са бојишта. Дошао је узбуђени, прашином прекривени гласник и рекао: „Твоје синове су били, а Ковчег Божији узет је у плен.” Чувши ту вест, првосвештеник је пао наузнак, сломио кичму и умро тешком смрћу. А Господ је јавио да ће се казна продужити над свим његовим родом. Ето видите, колико је страшно – цео његов род је потпао под казну јер првосвештеник Илија није задржавао синове своје од тешких грехова. То прети сваком од вас, ко буде био лењ за васпитање своје деце. А о онима који су свим срцем стремили да васпитавају своју децу у побожности, слушате на сваком јутрењу у 102.
БОГОСЛОВЉЕ Псалму ове побожне речи: „А милост је Господња од века до века на онима који Га се боје, и правда је Његова на синовима синова оних који чувају завет Његов, и памте заповести Његових да их извршују.” У векове векова благослов Божији на онима који васпитавају децу своју у побожности. Реците, шта ће бити са несрећном ћерком вашом, која се у младости предаје разврату, а затим, удајући се, рађа децу? Да ли ће благослов Божији бити на њој и на свој њеној породици? Не, не. Ту ће израсти непобожни, богопротивни род. У векове векова висиће проклетство Божије над онима, које нису васпитали у духу хришћанске
укама. Не, учили су их сасвим другим стварима. Учећи децу своју, они су се руководили дубоким, светим правилом: „Сматрали су несрећним човека који зна све, а не зна Бога, а блаженим оног ко зна Бога, макар не знао ништа друго.” Немојте мислити, да вам се тиме забрањује да децу вашу поучавате свим светским наукама, нипошто. Највећи Оци наши и Учитељи Цркве су се сами у младости веома усрдно предавали изучавању мудрости научној, философској. Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти били су веома образовани људи свог времена. И ваша деца треба да буду образована, учена. Али важно је само да се њихово учење
„Пазите да не презрете једнога од ових малих”. (Мт. 18, 10) побожности. Помислите, како је то страшно, како тешку одговорност носите пред Богом, ако не васпитате децу своју у хришћанском моралу. Како их треба васпитати? Као што су васпитавали своју децу древни хришћани, хришћани првих векова. Они су од најранијег детињства децу учили молитви, храму, постовима, црквеним Тајнама. Када су их учили писмености, учили су их по књигама Светог Писма. Никада нису дозвољавали детету да седне за сто и да почне да једе без молитве. Говорили су деци да свако дело, сваки корак хришћанина мора да почне крсним знамењем и молитвом. Када су поучавали своју децу бринули су се не само о општем образовању, о незнабожачкој мудрости, о изучавању философије, музике, на-
и васпитање не ограничавају само светском мудрошћу, мудрошћу овога света. Изузетно је важно да би се, заједно са тим, они поучавали постојаној побожности, да би се она, изучавајући науке увек сећала Бога, заповести Божијих, Христовог пута. Тада и само тада она неће заблудети на путевима мудрости људске, само тада ће моћи да изнад свега поставе мудрост хришћанску, познање Бога. Тако треба да учите вашу децу. А како сте дужни да их васпитавате, да у њима засађујете највишу моралност хришћанску? Пре свега, вашим примером, јер се деца васпитавају управо примером својих родитеља. Реците, да ли ће одрасти у чисте и добре људе деца, која у лицу својих родитеља виде најго-
Август 2011.
ре примере неморала? Да ли ће чисте и целомудрене бити кћери ваше, ако им сами дате пример прељубе? Да ли ће бити чиста, неспособна за лоповлук деца ваша, ако их од тога не будете уклањали од најранијих година? Када синови ваши краду и пустоше баште, чупају туђе, не остављају плодове да сазру у вртовима и када долазе да се жале на њих, тада мајке спокојно одговарају – па шта, деца су мала, шта питају за њих? Господ ће вас питати! Питаће вас страшно, зашто сте дозволили деци да краду од најранијег узраста, зашто их нисте учили заповестима Божијим, зашто им нисте усадили уклањање и презир према лоповлуку и хулиганству? Тешки одговор ћете дати пред Богом за сваку саблазан, коју ће у вама видети деца ваша, за све свађе, хуле, празнословље, туче које се догађају пред њиховим очима. Ако сами тако поступате, чему ћете научити децу своју? Ево какве је страшне речи изрекао велики учитељ васељене, највећи од црквених беседника, Јован Златоусти, о родитељима који не уче децу своју добру, већ појачавају њихове лоше особине, страсти и безбожност: „Ви, као да се намерно старате да погубите децу своју, показујете им само оно што им је, ако чине, немогуће да се спасу. Ево погледај пре свега: „Тешко онима који се смеју”, а дајете деци вашој мноштво повода за смех. „Тешко богатима”, а ви се само о томе и бринете, да би се она обогатила; „тешко вама када почну добро о вама говорити људи”, а ви често губите сво своје имање ради славе људске; „који вређа брата свога крив је паклу огњеном”, а ви сматра-
17
18
наставак са стр. 17
те слабим и кукавицама људе који ћутљиво трпе увредљиве речи од других. Христос заповеда да се уклањамо од борби и расправа, а ви непрестано занимате децу своју тим злим делима. „Онај ко љуби душу своју”, рекао је Господ, „погубиће је”, а ви их на сваки начин увлачите у такву љубав; „ако не опраштате” говори Он, „људима сагрешења њихова, ни Отац небески ваш неће опростити вама”, а ви чак прекоревате децу, када она не желе да се освете увредиоцима. Христос је рекао да они који љубе славу, ако и посте, ако се моле, ако дају милостињу, све је бескорисно; а ви се само и старате да деца ваша задобију славу. И није лоше само то, што својој децу усађујете противно заповестима Христовим, већ и то, што хулите на добро, називајући скромност необразованошћу, кротост – кукавичлуком, праведност – слабошћу, смирење – сервилношћу, незлобивост – беспомоћношћу. Ви их усмеравате ка делима за која је Исус Христос одредио неизбежну пропаст; ви о њиховој души, као о нечему непотребном не бринете, а о ономе што је заиста сувишно, бринете као о неопходном и најбитнијем. Чините све, да би ваш син имао слугу, коња и најбољу одећу, а да би он сам био добар, о томе не желите ни да мислите; не – простирући до таквог степена бригу о дрвету и камену, душу не удостојавате ни најмање дела такве бриге. Све чините да би у дому стајала чудна статуа и да би кров био златан, а да би најдрагоценије дело – душа – била златна, о томе не желите ни да помислите”. Како је говорио Свети Јован Златоусти пре 1500 година, тако је неопходно рећи вам и са-
БОГОСЛОВЉЕ да, јер, зар и ви сада не васпитавате децу своју исто тако лоше, не усађујући им страх Божији? Зар не улажете све своје бриге да би својој деци пружили што је могуће бољи положај у животу, да би их поставили међу властодршце, богате и моћне? Зар не усађујете деци вашој да је у новцу моћ, да је неопходно задобијати велика знања ради богатства и безбрижном, угодном животу? А зар је то неопходно? Неопходно је управо супротно. Неопходно је деци усађивати презир према свему томе – новцу, богатству, слави, високом положају у друштву. Неопходно је привијати им љубав према чистоти, светости, побожности. А о томе се најмање бринете. Са васпитањем мале деце треба почети од самих пелена, јер се у најранијем узрасту деца лако предају свакој поуци. Њихова душа је мека, попут воска, на њој се утискује све што желите да утиснете – како ваши лоши примери, тако и побожне речи и сваки светли и чисти пример. Древни хришћани су од најранијег доба учили децу молитви и читању Светог Писма. А сада говоре – зар је то дечије занимање – занимати се псалмима? То је дело монаха и стараца, а деци је неопходно весеље и радост. Заборављате оно што је Свети Тихон Задонски рекао тако једноставно: „Мало дрвце, где га савијеш тамо ће и расти; нови суд ће одавати такав мирис, којим га будете испунили, уливајући у њега или смрадну течност или мирисну и чисту.” Ето, ако у душу малог детета будете уливали сваки смрад, она ће увек бити смрадна. Ако будете уливали мирис Христовог миомира, тада ће ваша де-
Август 2011.
ца увек мирисати пред људима, биће вам радости утеха. Вашим примером васпитавајте децу. О томе је прелепо беседио славни проповедник руски, архиепископ харковски Амвросије. Послушајте какве је једноставне речи, које проничу у душу он изговорио. „Када ниједан члан породице не може да остане без вечерње и јутарње молитве – када отац не излази из дома на свој посао не помоливши се пред Светим Иконама, и када мати не започиње ништа без крсног знамења – када и малом детету не дозвољавају да узме храну, док се не прекрсти – зар се тиме не уче деца да у свему моле за помоћ Божију, и да на све призивају благослов Божији, и да верују, да без помоћи Божији нема сигурности у животу, да без Његовог благослова нема успеха у делима људским? Не може остати бесплодном за децу вера родитеља, када они, при сиромаштву и проблемима, са сузама на очима говоре: „шта чинити? нека буде воља Божија”; у опасностима: „Бог је милостив”; при тешким околностима: „Бог ће помоћи”; при успеху и радостима: „слава Богу, Бог је дао”.
БОГОСЛОВЉЕ Овде се увек и у свему исповеда Божија благодат, Божији промисао, Божија правда. Мајка, предмет целокупне љубави и нежности деце, стоји са побожним изразом и моли се пред иконом Спаситеља: деца гледају час на њу, час на икону – и није им потребно дугачко објашњење шта се догађа. Ето првог тихог часа богопознања. Ето првог и најважнијег часа побожности. Такве лекције можете и морате увек и у свему давати деци својој. Дужни сте да чувате децу од свега што је нечисто, лоше. Морате задржавати кћери од читања нецеломудрених, сладострасних романа, треба да тражите од њих да читају са расуђивањем; морате их задржавати од испразних призора, не дозволити им да се стално забављају и стално иду по биоскопима и позориштима. Морате их научити тихом и вредном домаћем животу. А још не треба да заборављате да је немогуће васпитати ма-
ло дете, никада га не казнивши. Морате памтити да највећу грешку чине они родитељи, који су заљубљени у своју малу децу, обожавају их, све праштају, никада не кажњавају. О таквима је премудри Сирах рекао: „Мази дете и оно ће те уплашити.” А ево шта говори наш велики светитељ Тихон Задонски: „Некажњавани млади када одрасту, налик су на коње необуздане и бесне. Зато, хришћанине, љуби децу своју и кажњавај их. Нека их сада и боли тело, док су млади, да и ти не би боловао због њих срцем. Нека и плачу од тебе, да не би ти плакао од њих и за њих. Међутим, умереност у свему је похвална и потребна.” Неопходна је умереност у кажњавању, по речима светитеља. Немогуће је кажњавати децу са гневом, са злобом, са мржњом. Неопходно је кажњавати са спокојством, љубећи; тада деца осећају ту љубав, осећају да су заслужили
Август 2011.
казну, и тада ће казна бити од користи и исправиће их. О таквом кажњавању деце многи од вас и не мисле и остављају некажњенима не само мале, већ и тешке преступе – чак лоповлук, хулиганство, чак блудни живот младих девојака. Видите, како огромни задаци стоје пред вама у делу васпитања деце, видите како су свете дужности мајке. Нема важније обавезе, нема теже одговорности пред Богом за мајке од доброг васпитања деце. Пред Богом ћете тешко одговарати и на сво потомство ћете навући гнев Божији, ако не будете бринули о васпитању своје деце. И мучићете се и плакати, плакати, гледајући на њих. И тако – „Пазите да не презрете једнога од ових малих”. Брините се увек о њима, дајте им увек светле примере побожности и тада ће благослов Господњи бити од века и до века на деци вашој и на вама.
Митрополит Иларион (Алфејев)
О кратким молитвама Често се људи питају: како се треба молити, којим речима, на ком језику? Неки чак кажу: „Ја се не молим, зато што не умем, не знам молитве.” За молитву није потребно никакво посебно умеће. Са Богом се може једноставно разговарати. На богослужењима у Православним Црквама, ми употребљавамо црквенословенски језик. Али у личној молитви, када остајемо сами са Богом, нема потребе ни за каквим посебним језиком. Можемо се молити Богу на том језику на ком разговарамо са људима, на коме размишљамо. Молитва треба да буде јако једноставна. Преподобни Исак Сирин је рекао: „Сва суштина молитве твоје треба да буде једноставна. Је-
дна реч цариника спасла га је, и једна реч разбојника на Крсту учинила га је наследником Царства Небеског.” Сетимо се приче о царинику и фарисеју: „Два човека су ушла и храм да се помоле Богу, један фарисеј а други цариник.Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: „Боже, хвала Ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправдници, прељубници или као онај цариник. Постим двапут у седмици, дајем десетак од свега што стекнем”. А цариник издалека стаде и не хтеде ни очију подигнути ка небу, него се бијаше у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди према мени грешноме!” (Лк. 18:10-13). Сетимо се и разбојника који је био распет са Исусом и који му је рекао: „Сети ме се Господе, када
19
20
наставак са стр. 19
БОГОСЛОВЉЕ
дођеш у Царство Твоје.” (Лк. 23:42). Само то је било довољно да уђе у Рај. Молитва може бити претежно кратка. Ако тек започињете свој молитвени пут, почните од јако кратких молитви – таквих на које се можете усресредити. Богу нису потребне речи. Најважније је то осећање, расположење којим приступамо Богу. Приступити Богу без осећања побожности или расејано, када за време молитви наш ум лута на све стране, много је
Август 2011.
опасније, него у молитви рећи погрешну реч. Овде делује једноставан закон: ако речи молитве нису допрле до нашег срца, неће доћи ни до Бога. Како понекад кажу, таква молитва се не подиже више од плафона собе у којој се молимо, а она треба да достигне небеса. Зато је јако важно да са наше стране свака реч молитве буде дубоко проживљена. Ако нисмо способни да се сконцентришемо на дуге молитве, којих има у књигама Православне Цркве – молитвеницима, испробајмо своју снагу у кратким молитвама: „Господе, помилуј”, „Спаси Господе”, „Господе, помози ми”, „Боже, буди милостив мени грешном”. Један подвижник је рекао да ако би могли са свом силом својих осећања, од свег срца, свом душом рећи само једну молитву „Господи помилуј”, то би било довољно за спасење. Али, проблем је у томе, што ми, као по правилу, не можемо то рећи од свог срца, не можемо то рећи тако читав наш живот. Зато, да би нас Бог чуо ми говоримо много речи. Памтимо, да Бог жуди за нашим срцем, а не нашим речима. И ако му се будемо обраћали од свег срца, одмах ћемо добити одговор.
Осврт на недавну посету папе римског Загребу Дводневном походу папе Бенедикта ХVI Хрватској, 4. и 5. маја ове године, као и свакој другој посети првојерарха Римокатоличке Цркве и шефа Ватикана, најмање – али не и најбезначајније – независне државе на свету, светска јавност је посветила велику пажњу. Не мању пажњу ова посета, остварена под геслом „Заједно у Христу”, изазвала је у нашој јавности. Многе поруке које је римски првосвештеник, као врхунски теолог, упутио из Загреба, универзалне су и могу бити примењене у васцелом хришћанском свету. То су, пре све-
га, оне поруке које охрабрују хришћанске породице да се одупру духу секуларизације и негују светињу живота, брака и породице. Исто тако, значајне су и поруке упућене младима који су у узрасту када траже смисао живота. Ипак, две поруке изречене у два дана остале су запамћене као контроверзне, и то не само у српској јавности. Прву је папа послао још на путу у Хрватску, из авиона, у неформалном разговору са новинарима. Наиме, сећајући се ранијих загребачких надбискупа, он је изјавио: „Покојни кардинал Фрањо Шепер, покојни кар-
динал Фрањо Кухарић и кардинал Јосип Бозанић увек су говорили да Хрватска није на Балкану него у Средњој Европи, па би било логично, праведно и потребно да Хрватска уђе у Европску унију, где историјски и културно одувек припада.” Размишљајући о овом суду, притом без улажења у расправу о томе да ли је Хрватска на Балкану или у Средњој Европи, желимо да верујемо да његов угледни изрицатељ није имао намеру да Југоисточну Европу – некада средишњи простор Римског Царства, а потоњу Румелију (у преводу Римску земљу: европски, прете-
БОГОСЛОВЉЕ
жно хришћански део Отоманске Империје), данас познату под турским називом Балкан – смести некуд изван Европе, нити пак да се врати на почетак 16. столећа, када је његов претходник Лав X Хрватску означио као аntemurale christianitatis („предзиђе хришћанства”). Не треба притом заборавити да су „предзиђе” у та времена, поред Зринских и Франкопана, чували и многобројни Срби граничари, којих данас, после пет векова историјског присуства, наједном онде више нема или опстају као остатак што покланог што протераног народа. Са своје стране, ми Балканци, дакле и ми Срби, Европу не видимо у уском обзорју Западне и Средње Европе, па ни у ширем распону од Атлантика до Урала, него је видимо као цивилизацијски континент од Атлантика до Пацифика, односно од Канарских до Курилских острва, јер је то јединствен духовни простор, који има исте хришћанске корене и дели исте вредно-
сне идеале. Ми пак који припадамо православним народима Балкана, не љубимо само своје отаџбине него и сав Балкан, свој византијско-словенски, али и онај западнохришћански, као и муслимански, своју ширу – ромејску – отаџбину, свесни да је она подарила Европи њена два цивилизацијска темеља, јелинство и хришћанство. Напомињемо да класична јелинска култура, вековима највиша у Европи, јесте, по дефиницији, превасходно балканска култура, – као што су то и најстарије познате културе Европе, лепенска и винчанска, – а да је младо хришћанство на тло Европе ступило такође на Балкану (конкретно у Филипима, близу данашње Кавале у Грчкој). Подсећамо и на антологијску формулацију почившег папе Јована Павла II да нема Европе без оба плућна крила, од којих се једно зове православно или источнохришћанско, махом грчко-словенско... Мада овом приликом нису испуњена очекивања многих римокатоличких верника, понајпре у Хрватској, да ће Алојзије Степинац, загребачки надбискуп током Другог светског рата, бити канонизован, односно признат за светитеља Римокатоличке Цркве, додатну контроверзу, у нашој средини и болну недоумицу, изазвале су папине речи – изговорене такође на путу према Загребу – да је кардинал Алојзије Степинац „био против усташког режима” и да је „бранио право човечанство против тог режима тиме што је бранио Србе, Јевреје, Роме”. Слично је поновио у омилији у загребачкој катедрали рекавши да је кардинал Степинац „у време нацистичке и фашистичке
Август 2011.
диктатуре постао бранитељем Јевреја, православних и свих прогоњених”. С обзиром на то да је Степинац био војни викар „Независне Државе” Хрватске – или је, према другима, поставио војног викара – и члан парламента Ендехазије, а, са друге стране, имајући у виду читавом свету познати усташки физички и духовни геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима, морамо истаћи да је, у светлу историјских чињеница, ова димензија Степинчеве личности у најмању руку једнострано пренаглашена или, пре ће бити, на силу исконструисана, и то предимензионирањем случајева његовог заузимања за поједине Србе или Јевреје (међу којима неким чудом, нема имена тројице мученички пострадалих православних епископа и више од две стотине православних свештеника побијених од усташа), а прећуткивањем или минимализовањем његове идеолошки мотивисане и јавно исказиване анимозности према Православљу, „Бизанту”, Јеврејству, Српству и још понечем. На крају, благодарно истичемо, упркос свему претходном, папин позив римокатоличким бискупима и свештеницима да се трајно заузимају за помирење међу подељеним хришћанима, као и међу хришћанима и муслиманима. Руке помирења нека увек буду испружене, као у акту стварања, како га је Микеланђело Буанороти приказао у Сикстинској капели. Бог је Помиритељ прошлог са будућим. Бог је наш Исток, и Запад, и Север, и Југ. Бог је наше Све. Епископ бачки др Иринеј
21
22
БОГОСЛОВЉЕ
Август 2011.
Мирко Королија
РАВНИ КОТАРИ
Има имена која у себи носе лепоту, као што цвет носи боју, вода свежину, травка трепет. Кад човек зовне љубљену жену, њему се чини да је по имену зовнуо Пролеће. Ако изговоримо име Равних Котара, нама изгледа као да смо споменули нашу Народну Песму. Толико су они уско спојени с њом. Толико они без народне песме не значе ништа, нити би се без ње за њих знало. Јер, као што људи имају своје удесе, свој живот и значење за ужи или шири круг, тако и места и крајеви имају свој живот и значење, веће или мање, или никакво за делове нације, или општенародну заједницу, с једног или другог разлога. Равни Котари су се покрили, обукли у народну песму, овако као што Котарац обуче овоју јечерму с многобројним сребрним токама и иликама што отсевају на сунцу, и по њима се они уопште под сунцем запажају и виде. Али као да у реду и поретку ствари постоји нека унутарња трагика, по којој између имена славних места и крајева и њиховог реалног изгледа, живота и значења, има једна тако запрепашћујућа разлика, неподударност, антитеза, да човека често срце заболе. Тако је с многим местима која су славна као бојишта или иначе. Кажу да је Итака (да се мало придржимо класике) – славна Одисејева Итака, где је честита Пенелопа ткала и парала свое платно, а обесни просци банчили, Итака коју је Хомер тако топло опевао, једно тако очајно кршевито пустошно острвце, да се не да исказати. При-
чао ми је пријатељ који је обишао Лакедемон, славну Спарту, који је затим на Херонеји тражио отиске стопале велике Победе, како се је због пустоши и голотиње, коју је тамо нашао, заплакао. И, онда, да будемо ближе, зар сва наша Црна Гора, где је сваки кланац, свако брдо, свако пољце, по једна победа, слива, по један «звездан сјај», зар није и она сва са својом пустоши и голотињом добар пример за то? Неко, ко је ишао за гласом хисторије и тражио наше «царске дворе» у Призрену, Паунима и другде, пролио је исту интимну сузу. Али то није чудо. Та унутарња трагика извире из тога што је чувеност, слава извесиих места и крајева сувише велика, значајна и блештава, а да између ње и материјалне стварности њене не би било одвећ запажљиве разлике. Такови случаји бивају и са славним људима. И, напокон, увек су боје и изгледи које стварима и људима наша душа дава јаче, импресивније, лепше, него оне које по природи имају. Јер наша душа увек и у свему дава неминовно један део себе. Такав је случај и са по нашим народним песмама чувеним Равним Котарима. Јер Равни Котари су једна не баш много равна раван, него више таласаста. Ту је појам равнине углавном адаптиран формацији далматинског терена, где влада брдо, брег и крш. Има чак и сама Далмација много равнијих поља, чија се равноћа не истиче ни у имену ни иначе. Равни су Котари свој надимак добили више ради једне једнолике, монотоне импресије,
БОГОСЛОВЉЕ коју пролазнику дају, колико због истоветног изгледа свог терена, углавном пустог, толико и због његове, у Далмацији необичне, дужине и ширине (јер Котари су положени онде, где је, иначе уска и као девојка витка Далмација, најшира), а онда, мажда, и ради антитезе, да се боље разликују од кршевите Буковице, чији су непосредни наставак и од својих окрајака, што се стрмоглаво руше према мору, било са задарске и биоградске стране, било са стране Новиградског и Каринског мора. На концу, има и у Равним Котарима по које брдо и брежуљак, коса и стрмен. Но, није та неподударност епитетона и тачног изгледа терена оно што ће се коснути једне душе «добро запојене» народном песмом. Народ је за овај општи утисак монотоније и мање врлетности Котара узео реч која му се учинила да најбоље одговара; и то је доста ирелевантно, јер речи су често пута као и појмови растезљиве. Али има друго, што ће се у дубокој интимности некако коснути душе на томе терену, на кому је и данас најјачи «продукт» читав један цват лепих и блештавих народних песама. Ако се повеземо широким и великим француским друмом према Задру, ми ћемо по прилици пресећи Равне Котаре по средини, и десно и лево имаћемо прилике да их добро разгледамо. И, после него смо их тако разгледали, остаћемо без оног «чаробног вела», кога нам је преко душе испрела народна песма, однећемо онај неки општи утисак «неподударности» између нашег замишљања и стварног изгледа, коју смо у почетку споменули, а коју имају и многа друга славна места и крајеви. То ће нам бити најтеже. И зато ћемо на концу опет прибећи народној песми. Јер, напокон, зар није најважнији онај изглед ствари који им наша душа дава? На неко пола километра удаљености од села Ђеврсака, где је гроб неправедно заборављеног народног првака Саве Бјелановића (о коме ћемо имати пригоде да говоримо), кад се споменутим француским друмом нагло попнете на једну косу, ненадно пред очима вам пукне, дубоко доле и све до недогледа, један таласав, мрки терен. Ту се кршна Буковица нагло руши у дубину, ви се налазите у врх присојног Отреса, засађена виноградом и бадемом, у чијем подножју је класични Брибир, с реком Брибирчицом и с родним Брибирским пољем, а оно даље, у недоглед, она мрка, замагљена теренска пучина, то су славни Равни Котари. Ви ћете серпентинама брзо сићи к Бри-
Август 2011.
бирским Мостинама, оставити с лева речицу обраслу красним јабланима и друм који води према старом граду Скрадину, да помало зађете у котарску «раван». Заћи ћете у једну домену њива и пустолина, пустолина и њива, више пустолина но њива, сухоте, прашине, без гаја и хлада, која је у исто време и најшира домена опаке болести маларије. Јер свака киша која падне, после очајно сувог скоро шестомесечног лета, рађа ту баром и блатом, онако како у другим крајевима рађа житом и другим благословом Божјим, и јер је ваздух импрегниран испарењима огромног Надинског Блата (где је некад била турска тврђава и град Надин), које се често суши, и големог млетачког феуда и турског спахилука (данас узорног државног имања Врана). И то ће вас пратити тако све до Задра, односно, до села Земуника, одакле се терен опет руши до мора, јер сва је Далмација тако «на спратове», од планина до мора. Прећи ћете, дакле, тако неких шездесет километара у дужину, а кад бисте ишли у ширину, прешли би по прилици исто толико. То су Равни Котари, или Котар, како га народ краће назива. Појам његов је у Северној Далмацији неодељив од појма грознице и запарложености. У центру тог терена стоји варошица Бенковац, с једним малим кастелом, среско место. У близини Бенковца су ископине римскот града Асерија. Пред самим Бенковцем, на једном брду, налази се, још увек добро очувана и још настањена знаменита Кула Атлагића, из које су Атлагићи паше толика чуда чинили. Кула је велика и високо положена, тако да се с ње има преглед доброг дела Котара. Како путујете кроз Равне Котаре, она вас сатове и сатове прати, та колевка дивне Хајке Атлагића, уљуљкујући полако и вашу душу у прошла витешка времена. Па кад још успут, на сваком мало јачем брежуљку, сусретнете развалине мањих и већих турских кула (то је био читав систем кула мотриља и стражарница) што су га Тур-
23
24
наставак са стр. 23
БОГОСЛОВЉЕ
ци морали изградити, да би се колико толико држали у опасним Равним Котарима, ви полако престајете да видите пустошност, монотонију и маларичну запарложеноет Равних Котара, ти трагови прошлости почињу да засењују вашу душу, и ви опет почињете да гледате кроз народну песму. При тому вам пада помисао на то, како би се сав тај крај, кад би му се посветила довољна пажња, једном темељном асанацијом, једним системом рационалне иригације и једном модерном обрадом земљишта, могао да претвори у родно поље и врт, где би под жарким сунцем дозревало толико блага Божјег, да би могло да прехрани читаве три четвртине сиромашне Далмације. Котари би то заслуживали и због своје јуначке прошлости и због народа који их насељава. Јер, колико год су можда неинтересантни по формацији свог терена, без брђанских и приморских лепота, толико су интересантни по свом становништву. Мада сиромашан, мада живе у царству црне маларије, Котарац је ипак сачувао сву свежину народне душе, понос и смисао за јунаштво и за лепо. Живаљ је мешан, православни и католички; тип је висок, коштуњав, више таман. Додуше, Буковчанин се сматра већим јунаком од Котарца, али стварно и једни и други су добро гинули под својим вођама Јанковићима, Смиљанићима, Мочивунама. Може да буде само малих нианси у томе погледу, као што има малих нианси у лепој ношњи једних и других. И у Котарима се носи црвени или модри, златом везени копо-
Август 2011.
ран, јечерма с токама и иликама, па тешке беневреке, а лети платнене гаће. Код женске ношње је нешто јача разлика и у садаку и у прегачи и повезачи и «фустану». У тој својој ношњи Котарац заиста лепо и јуначки изгледа. Он уме и да се «пауни» више од Буковчанина, који је озбиљнији. Али Котари чувају у свом срцу као праска своју тврду коштицу, тврде, славне дворе Стојан-Јанковића. Они се дижу, очувани, какови су и некад били, у селу Исламу. Власништво су, као и читаво некадашње имање Јанковића, одличне породице Десница, чији су чланови по женској страни потомци Јанковића-Митровића. Двори су Стојанови обичан тип далматинске господске куће на спратове, с млетачким намештајем и односним вртом. У њима се чува и један портрет Стојанов у природној величини. И тај портрет јунаков је «рањен». Прича се, да је неком згодом неки аустријски официр морао да преноћи у двору. Добио је собу, у којој је баш тај Стојанов портрет у народном костиму. Оставши у ноћи сам, с портретом нашег мрког великог сердара, швабић се је, погледајући чешће на њ, почев толико да страви, да је напокон скочио из кревета и сабљом пробуразио портрет. И тек тада, уверивши се да честити сердар није жив и да неће из портрета изићи, могао је да заспи! Шта би тек било да га је сусрео жива?! Јер оставимо по страни савест, која је угњетача можда морила, и узмимо у обзир, како народна песма, сам костим Стојанов описује. Ево:
Сав у срми и у чистом злату, смеђих, Мујо, до рамена брка, па му брци пали по пушкама и покрили пушкам тепелуке, сјају му се токе кроз бркове кано мјесец кроз јелове гране кад обасја од петнаест дана; на глави му калпак и челенка, један калпак, дванест челенака, а тринесто ноја тице крило, па се крило на чекрк окреће, те казује који ветар дува; на плећи му зелена долама, на долами тридесет путаца, свако пуце по од литру плата, под гр оцем од три литре злата, и оно се на бурму отвара, у њем носи за јутра ракију; по долами троје токе златне, златне токе по од двије оке, двоје вите, а треће салите;
на ногама ковче и чакшире, жуте му се ноге до колена, побратиме, како у сокола; из ковчи су синџири од злата, на синџири ситне титрепке, што ђевојке носе о гр оцу; опасао мукадем појаса, за појасом девет Даницкиња, све у чисто заљевено злато; о бедри му сабља окована, на сабљи су три балчака златна и у њима три камена драга, ваља сабља три царева града; у крилу му лежи павталија, на њојзи је тридесет карика, свака павта од десет дуката, код нишана од три ест дуката, више злата него љута гвожђа, када јунак из травице дине, уз јелу се узвијају гране!...
БОГОСЛОВЉЕ
Август 2011.
Хула на Патријарха Павла и СПЦ Пошто је на нашу дубоку жалост у последњем броју Новости, самосталном српском тједнику из Загреба, објављен један по нама потпуно непримерен, злонамеран и богохулни текст «Злочинци и духовници», у којем се блаженопочивши патријарх Павле и тадашњи врх СПЦ неумесно доводе у везу са злочинима у недавном трагичном рату на просторима бивше Југославије, осећамо обавезу ради сопствене савести, савести нашег верног народа и истине демантовати лажи изнесене у поменутом тексту. Тај злонамерни текст најбоље демантују поуке самог блаженопочившег патријарха Павла о рату и злочину. Када бих био последњи Србин, пристао бих да нестанем, а да не буде злочина.
ПОУКЕ „Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке.”
– Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди. – Пристао бих да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби са мном, а не бих пристао на нељудство и нечовештво. – Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде. – Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и крста. – Црква не одбија ни оне који мисле да су неверници,
поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одбир кога ћете примити и саслушати, ако га нека мука води до вас. А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су препуни себе. – Сматрам да смо за трагедију у Југославији одговорни сви. Да су се у овој ситуацији распада Југославије нашли данас они људи који су је на миран, људски начин, споразумом створили 1918. године, мислим да би је они и разложили на миран, људски начин, споразумом. – Да је и свима нама, као људима и хришћанима, јасно начело да „зло добра донијети неће”, да је „крв људска храна наопака”, ствари би ишле сретније. Патријарх Павле је осуђивао свако насиље и злочине, без обзира под каквом капом, униформом и значком чињени, без обзира коме народу и којој вери припадали. Инфо Епархије далматинске
25
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
26
Август 2011.
ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА ВАЗНЕСЕЊА ХРИСТОВОГ У ШИБЕНИКУ Његово Преосвештенство Епископ далматински Господин Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију на празник Вазнесења Христовог (02. 06. 2011. године) у Саборном храму у Шибенику. Овом великом Христовом празнику посвећен је један од четири српска православна храма у граду Шибенику, који је тренутно у грађевинској обнови и чији је завршетак планиран ускоро. По завршетку свете Литургије пререзан је славски колач и благословено славско жито, а након тога Епископ Фотије је бесједио присутним вјерницима о значају овог Великог пра-
зника за наше спасење. Трпеза љубави поводом храмовне славе приређена је у Црквеној општини Шибеник.
СЛАВА У ЕРВЕНИКУ
На празник Вазнесења Господњег – Спасовдан у храму светог Николаја у Ервенику служена је Света Литургија. Литургију је служио игуман манастира Крке архимандрит Герман уз саслужење свештеника из сремске, бањалучке и далматинске епархије. На Светој Литургији окупио се велики број вјерног народа из Ервеника и дијаспоре. Литургијско сабрање је настављено слављем народа
из Ервеника и сусједних села подсјећајући на народне обичаје и традицију овога краја. Покренута је иницијатива да се и убудуће настави с овом прославом како би се наставила традиција предака. Убудуће је планирано да овај скуп буде организованији и посјећенији и да се прославља три дана по Спасовдану. Како би ово имало већег успјеха и покренуло повра-
так и омогућило опстанак народа на овим просторима уприличен је састанак Иницијативног одбора за изградњу и асфалтирање пута од Жегара до Книна. Тиме би се повезале општинска мјеста Обровца, Ервеника и Книна. С обзиром да је обећано од стране државних власти искрено се надамо да ће овај пројекат бити што скорије ријешен.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ
У недељу Светих Отаца (05. 06. 2011. г.) служена је Света Архијерејска Литургија у манастиру Крки. На Светој Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија и свештеномонаха епархија далматинске и зворничко-тузланске. После Свете Литургије извршено је освећење живописа у саборном манастирском храму, као и у капели Новомученика далматинских. На данашњи дан наша Света Црква прославља спомен на VII Васељенски Сабор и по-
Август 2011.
беду над иконоборачком јереси. Бранитељи Светих икона, Св. Јован Дамаскин и Св. Теодор Студит су истицали да је поштовање икона могуће и исправно јер је Син Божији примио људско тело и зато се као оваплоћени Бог може и насликати. Они који су одбацивали иконе, одбацивали су и Христово Оваплоћење и сматрали га за привид и фантазију. Клањајући се Пресветој Богородици и Светитељима који су изображени на иконама клањамо се Прволику Господу Христу који је основ сваког лика насликаног на икони.
27
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
28
Август 2011.
МАТУРА У МАНАСТИРУ КРКИ
На крају школске године 2010/11. у Богословији Света Три Јерарха по благослову Светог архијерејског синода СПЦ организована је матура за свршене ученике Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки.
На овогодишњој матури у Крки изасланик Светога синода је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим. Богословија Света Три Јерарха од свога обновљења 2001 године већ доноси значајне ду-
ховне плодове којима ће се ако Бог да придружити и нови крчки матуранти који ће после завршене матуре наставити даље богословско образовање на неком од богословских факултета Српске православне Цркве.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ОБРОВЦУ
На први дан великог празника Силаска Светог Духа на апостоле (Духова) 12. 06. 2011. г. Његово Преосвештенство Г.Г. Фотије Епископ далматински служио је Свету Архијерејску Литургију у Обровцу. Епископу су саслуживали свештенство и монаштво Епархија далматинске и зворничко-тузланске. Светој Литургији је присуствовао велики број вјерника, међу којима је било и пуно дјеце која су се причестила. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач и освећено славско жито. Након тога Епископ је одржао бесједу о овом великом празнику. Трпеза љубави поводом храмовне славе приређена је у црквеној општини Обровац.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
ЦРКВЕНА СЛАВА У БИСКУПИЈИ
На други дан Духова (13. 06. 2001. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије, служио је Свету Литургију у цркви Свете Тројице у Бискупији. После свете Литургије пререзан је славски колач и извршен је трикратни опоход око храма и помен ктиторима и приложницима. У својој беседи епископ Фотије је, између осталог, говорио о стању у далматинској епархији, обнови црквених објеката и манастира, као и повратку српског православног народа на просторе Епархије далматинске. Храмовној слави у Бискупији присуствовао је велики број верника из Бискупије и книнског краја, као и начелник општине Бискупија господин Дане Берић.
Август 2011.
29
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
30
Август 2011.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ На трећи дан празника Духова (14. 06. 2011.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Епископу Фотију су саслуживали свештеномонаси манастира Крке. Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се педесети дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница. Овај хришћански празник одговара јеврејском празнику Педесетнице, који
се светковао као Празник седмица (недеља) или Празник жетви, исто у педесети дан после Пасхе. У хришћанској Цркви на Педесетницу светкује
се спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле. Велика је улога Духа Светога у животу Цркве, јер он Цркву оживотворава у историји.
ДОБРОДОШЛИ У ЗАДАР! Држављанину Србије непознате особе ишарале аутомобил у Задру. На аутомобилу исписани натписи “Задар” и “У”. Случај истражује задарска полиција. Непознати починиоци ишарали су ноћас у Задру возило шабачких регистрација. Власник је о томе одмах обавестио задарску полицију и уклонио натписе “Задар” и “У”.
Како пише хрватски Вечерњи лист, власник возила “цитроен ксара”, после пријаве, одвезао је аутомобил на прање и изјавио да материјалне штете на аутомобилу није било. Полиција ће и поред тога тражити починиоце, изјавио је портпарол задарске полицијске управе Елис Жодан.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Август 2011.
ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ У ОСТРОГ Благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г.Г. Фотија а у организацији Црквене општине книнске, већ по вишегодишњој традицији, извршено је поклоничко путовање у манастир Острог. Поред Острога посјећено је још неколико манастира: Савина, Цетињски манастир, Ждребаоник, Тврдош, затим Саборни храм у Требињу и Грачаница херцеговачка. Поклоници су са својим свештеницима узели учешћа у Литургији под Острогом, причестивши се Светим Тајнама Христовим.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ
У недјељу Свих Светих (19. 06. 2011. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење братства манастира и епархијског протођакона Дајана Трифуновића. Светој Литургији присуствовали су ходочасници из општине Маркушица и замје-
ник жупана вуковарско-сремске жупаније г. Ђорђе Чурчић, те начелници општина Маркушице г. Будимир Драча и Шодоловаца г. Миле Злокапа. У својој бесједи Преосвећени владика се захвалио поклоницима на доласку и на љубави коју несебично показују помажући нашу богословију и манастир Крку.
Епископ Фотије је истакао значај живота у Христу као путу трновитог узласка ка Царству Небеском у којем нема разлике међу вјернима, јер Свето Јеванђеље каже: „јер ће многи први бити посљедњи, а посљедњи први”. На крају се присутнима обратио и игуман манастира Крке архимандрит Герман захваливши се свима уз ријечи пастирске поуке.
31
32
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Август 2011.
ПРОСЛАВА ВИДОВДАНА У МАНАСТИРУ СВЕТА ЛАЗАРИЦА На празник светог великомученика косовског кнеза Лазара (28. 06. 2010. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Света Лазарица на Далматинском Косову, уз саслужење свештеника и свештеномонаха из далматинске Епархије. У својој беседи преосвећени владика је нагласио значај косовског завјета за наш страдални српски народ, који треба да се води речима Светог кнеза Лазара: „Земаљско је за малена Царство, а Небеско увек и довека”. Епископ Фотије је затим пререзао славски колач и осветио кољиво, после чега је извршен и трократни опход око цркве. По завршетку Литургије КУД „Дрвар” из Дрвара извео је култур-
но-уметнички програм – сплет народних пјесама и игара. Светој Литургији су присуствовали Његова Екселенција Амбасадор Србије у Р. Хрватској г. Станимир Вукићевић и г. Чедомир Вишњић предсједник СКД „Просвјетa” из Загреба. На крају је манастирско братство за све присутне приредило трпезу љубави.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Август 2011.
СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недјељу 03. јула 2011. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки. Епископу су саслуживали игуман манастира Крке архимандрит Герман и настојатељ манастира Свете Лазарице јеромонах Симон. У својој бесједи Епископ Фотије је поздравио поклонике
из Бршадина КУД „Васо Ђурђевић” који су дошли светињама Далмације у походе захваливши им за љубав коју показују за манастир Крку. Гости из Бршадина су 02. 07. 2011. г. у 20,00 сати у Дому културе у Кистањама извели програм српских народних игара и пјесама за мјештане Кистања.
ПОВРАТ КЊИГА У БИБЛИОТЕКУ БОГОСЛОВИЈЕ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У МАНАСТИРУ КРКA
Дана 08. 07. 2011. г. делегација Знанствене књижнице из Задра на челу са равнатељем г. Миром Грубићем посјетила је Богословију Света Три Јерарха и манастир Крку. Гости из Задра су овом приликом вратили богословији око 500 књига које су се налазиле у Знанственој књижници у Задру, а које су власништво Православне богословије која је радила у XIX вијеку у Задру.
Након што су се упознали са животом и историјом манастира Крке и Богословије Света Три Јерарха госте из Задра је примио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије. Епископ Фотије је захвалио равнатељу г. Миру Грубићу на повратку књига додавши да је то веома значајан догађај за историју црквене просвјете у Епархији далматинској.
33
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
34
Август 2011.
ПОСЈЕТА ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Приликом повратка из манастира Гомирја (Епархија горњокарловачка) за манастир Тврдош 07. и 08. јула 2011.г., умировљени Епископ захумскохерцеговачки Г.Г. Атанасије у пратњи јерођакона Порфирија посјетио је Епархију далматинску. Епископ Атанасије је обишао Епархијски двор и цркву светог Спаса у Шибенику, затим храмове у Скрадину, манастире Крку и Драговић и храм Успења Пресвете Богородице у Имотском. Приликом ове посјете домаћин Епископ далматински Г.Г. Фотије је упознао госта са животом и радом Епархије далматинске и са животом вјерног народа који се бори за опстанак на својим вјековним огњиштима. Епископу Атанасију су ове прилике веома добро познате, јер је и сам био на челу многострадалне Епархије херце-
говачке и он је својим великим подвигом почео да ту епархију васкрсава послије ратних страдања. Његова посјета је велики благослов за Цркву у Далмацији која се такође подиже
из пепела, а владика Атанасије је видјевши то васкрсење у сваком храму на себи својствен начин молитвено ускликнуо: „Кто Бог велиј, јако Бог наш, ти јеси Бог творјај чудеса”.
ВАНДАЛИЗАМ У ЗАДРУ
Дана 09. јула 2011.г. на зиду цркве Светог пророка Илије у Задру осванули су графити. Надлежни свештеник протојереј-ставрофор Петар Јовановић је о овом догађају обавијестио полицију, која је направила увиђај и започела истрагу о немилом инциденту.
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
Август 2011.
УРЕЂЕЊЕ ГРОБЉА У БОБОДОЛУ
Бободол је једно мало село у проминском крају, на путу Книн-Оклај, у блиској прошлости једно од богатијих села. Прије рата село је бројало између четрдесет и педесет домаћинстава, а према попису становништва из 1991. године имало је 210 становника. Становници Бободола углавном су били запослени у Книну и Дрнишу. Бавили су се сточарством, воћарством и другим дјелатностима, ради што бољег свог живота. Бободол је у саставу врбничке парохије, тако да су бободолчани дубоко везани за Врбник и храм Св. Николе. Село је у последњем рату уништено и спаљено а његово становништво прогнано. Данас у њему живи неколико житеља православне вјероисповијести. Село се почело обна-
вљати, али процес повратка пријератног становништва је успорен. Бободолчани су се разишли на све стране земљине распрострањености, оставивши за собом своје домове, своје гробове и очеве, који су у шикаре зарасли, своју историју. Подаље од села, у равничарском кршу, налази се сеоско гробље, које је запуштено и неуређено као и пут до њега (може се само пјешице доћи). Зато смо вољни, да покренемо акцију уређења гробља и пута до истог. Позивамо, првенствено расијане бободолчане, да се укључе у ову акцију, а затим и друге људе добре воље. За све информације обратити се надлежном свештенику Сави Мајсторовићу на тел.: 098 993 82 03.
ХРАМОВНА СЛАВА У ПОЛАЧИ
На дан светих апостола Петра и Павла, (12. 07. 2011. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви св. Апостола Петра и Павла у Полачи. У својој бесједи Епископ Фотије је истакао значај мисионарског рада светих апостола. Такође је нагласио да је свети апостол Павле проповедао и ширио хришћанство у Далмацији. Доказ за то су и ранохришћанске катакомбе које се налазе у манастиру Крки гдје је
по светом Предању проповиједао свети апостол Павле.
После свете Литургије преломљен је славски колач, освећено кољиво и извршен је троктратни опход око храма. Затим је обављен помен свим ктиторима и приложницима овога храма. Овој светој Литургији присуствовало је доста вјерника из Полаче и оближњих мјеста, а то су већином људи који сада живе по Србији, а велики број и у Канади. Након тога приређена је трпеза љубави за све присутне госте.
35
36
ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ
СЕДНИЦА ЕПИСКОПСКОГ САВЕТА И ОСВЕЋЕЊЕ КРСТА НА ЗГРАДИ ДУХОВНОГ ЦЕНТРА И ГИМНАЗИЈЕ
У четвртак 14. јула на празник Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана у манастиру Свете Петке у Загребу одржана је седница Епископског савета Српске Православне цркве на територији Р. Хрватске. Уз председавајућег Митрополита загребачкољубљанског Господина Јована седници су присуствовали Епископ осечко-пољски и барањски Господин Лукијан, Епископ славонски Господин Сава, Епископ далматински Господин Фотије, Епископ горњокарловачки Господин Герасим као и сви редовни чланови Епископског савета. На седници се разговарало о проблемима и потешкоћама са којима се налази Српска Православна црква у Хрватској. Епископи су се сви сложили да поврат имовине иде јако споро или у појединим епархијама није ни било поврата у задњих неколико година, велике су потешкоће и око обнова храмова. На храмовима и парохијским домовима који су у току рата девастирани и порушени великим делом нису ни почети радови.
Август 2011.
После седнице Епископ далматински Фотије осветио је нови крст који ће бити постављен на капели Светог Саве у склопу нове зграде духовног центра и гимназије. У својој беседи Епископ Фотије је истакао велики значај просвете за опстанак Српског народа на овим просторима.
37
ПРОСЛАВА СВЕТЕ НЕДЈЕЉЕ У ОЋЕСТОВУ По дугогодишњој традицији у далматинској Епархији празник Свете Недјеље се прославља у храмовима и манастиримима који су посвећени овој мученици сваке недјеље у мјесецу јулу. Недјеља по Петровдану је одређена за сабор у Оћестову и сваке године се празник Свете Недјеље најсвечаније прославља у овом мјесту. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархија сремске и далматинске служио Свету Архијерејску Литургију (17. 07. 2011. г.) у манастиру Свете Недјеље у Оћестову и по завршетку Литугије пререзао славски колач и благословио славско кољиво. Потом је извршена литија око храма са
иконом Свете Недјеље коју су по обичају носиле дјевојке православне Далматинке. Након Свете Литургије је приређена трпеза љубави у обновљеној братској кући. У пригодној бесједи Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије је истакао значај обнове овог манастира рекавши да је то значајно за само мјесто Оћестово и уопште за право-
славну Далмацију. Света Недјеља је нарочито поштована у Далмацији и њој су посвећени храмови у Оћестову, Развођу, Кожловцу и храм у Карину који је миниран и до темеља порушен, а који ће ако Бог да молитвама Свете Недјеље поновно бити обновљен и сабираће православне Србе из свих крајева православне Далмације.
ПРОСЛАВА ДВАДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ МАТУРЕ У МАНАСТИРУ КРКИ
На празник светог Сисоја (19. 07. 2011. г.) служена је Света Архијерејска Литургија у манастиру Крки. Литургију је служио Епископ моравички г. Антоније уз саслужење свештеника који су заједно са њим прије двадесет година завршили богословију. Послије Свете Литургије припремљена је трпеза љубави. У својој пригодној бесједи Епи-
скоп моравички Г. Антоније се захвалио Преосвећеном владици Фотију на братској љубави и благослову да се бивши матуранти саберу и заједно одслуже Литургију у манастиру гдје су започели своје богословско образовање. Епископ Фотије је поздравио све присутне и упознао их са животом и радом Богословије Света Три Јерарха при манастиру Крки.
38
Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: протонамјесник Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com протођакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: опслужује протонамјесник Саво Мајсторовић – II парохија: протонамјесник Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: протонамјесник Саво Мајсторовић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 098/993-82-03 e-mail: III.parohija.kninska@gmail.com СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари протонамјесник Миле Савичић 23424 Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Скрадину протонамјесник Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62
СПЦО и Управа парохије у Имотском протонамјесник Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа I парохије у Кистањама СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама протонамјесник Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци – Греција б.б. Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа II парохије у Кистањама јереј Станко Антић 22305 Кистање, Ћалићи 3 Тел: 022/643-154; Mоб.: 092/131-08-70 е-mail: stankoantic@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Марковцу протонамјесник Милорад Ђекановић 22312 Марковац, Марковац б.б. Тел.: 022/642-014; Mоб.: 091/891-00-95 е-mail: dejk@vodatel.net СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Александар Вујко 22318 Пађени, Пађени 12 Mоб.: 091/881-09-43 е-mail: aleksandarvujko@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 091/538-48-63 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: man.dragovic@gmail.com
Епископ Атанасије (Јевтић) у посети Шибенику
Епископ Атанасије (Јевтић) у посети Шибенику Фотографија на корицама – црква Свете Софије у Цариграду (Истанбул) – 6. век
www.eparhija-dalmatinska.hr