Krka 050

www.eparhija-dalmatinska.hr Година IХ. – Број 50

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Светоархангелски број – 2011. г. Цијена 10 kn

Епископ далматински Стефан Кнежевић (1853 - 1890) 1. стр. – Нерукотворени Лик Христов – новија грузијска икона

Новембар 2011.

Свети Јован Кронштатски

О СВЕШТЕНСТВУ

Свештеник као лекар душе, мора бити без душевних болести, то јест страсти, да би друге лечио; као пастир, мора бити напасан на богатим пашњацима јеванђељским и светоотачким, да би знао где да напаса словесне овце; мора бити искусан у борби са мисленим вуцима како би умео да их одгони од стада Христовог; мора бити искусан и јак у молитви, уздржању; не сме бити спутан похотама и сластима овога живота, нарочито похлепом, славољубљем, гордошћу; једном речју, мора бити светлост да би просвећивао друге, со духовна, да би друге чувао од душевног кварења и не сме бити искварен страстима. У противном, сваки духовни болесник му може рећи: Љекару, најпре се сам

излијечи (Лк. 4, 23), а онда ћу ти допустити да лечиш мене. Лицемере, извади напре брвно из ока свога, па ћеш онда видети

извадити трун из ока брата свога. (Мт. 7, 5) *** Ти си представник вере и цркве, о јереју, ти си представник Самога Христа Господа; ти си дужан да будеш пример кротости, чистоте, храбрости, чврстине, трпљења, узвишеног

О свештенству ............................................................... 3 Житије преподобног Александра Свирског ............... 5 Када дође у нашу душу Хрисшос ће преобразити све у нама ......................................... 8 Нова поколења: Нестаде духа жртве ........................ 9 Психолошки комплекс кривице ................................ 12 Историја Православља у Далмацији и његова мисија у савременом свету ..................... 13 Крхким душама верника прејаке речи нису служене ....................................... 16 Саопштење за јавност Епархије далматинске и Црквене општине Голубић ............. 17 Поговор за књигу «Сјеверном Далмацијом» Мирка Королије .................................. 18 Стефан (Кнежевић) Епископ далматински ............... 19 Вијести из епархије ................................................... 20

духа. Ти делаш дело Божије и ни пред ким не треба да клонеш духом, никоме не треба да ласкаш, да се улагујеш и да свој посао сматраш вишим од свих послова људских. *** Када би се сви пастири, или свештенослужитељи и црквенослужитељи, и паства молили Богу искрено и сложно, једнодушно, оним молитвама које нам наглас изговара или тајно савршава Црква, да ли би било ичега за шта не бисмо умолили Бога? Која добра не бисмо имали, од каквих грехова и страсти, од каквих се зала, невоља и напасти не бисмо избавили? Такве молитве су најмудрије, најцелисходније, најбогоугодније, најснажније, способне да Господа нагнају на Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник

Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, протонамесник Славољуб Кнежевић, протонамесник Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

3

4

наставак са стр. 3

свако милосрђе. Нека нам свима да Господ да Му се молимо једнодушно, искрено, снажно, сабрано! *** Прави пастир и отац своје пастве живеће у захвалном сећању њиховом и по смрти својој: она ће га прослављати и што се он мање буде бринуо о свом прослављењу оввде, на земљи, уз своје усрдне трудове за спасење њихово, то ће више засјати слава његова по смрти: он ће их и мртав терати да говоре о њему. Таква је слава оних што се труде на корист општу! *** Исповест је за свештеника школа самоодрицања: колико је за самољубље свештениково повода за нестрпљење, раздражљивост, лењост, гледање на спољашње, немар, непажњу – ето пробног камена љубави свештеникове према парохијанима! Свештеник нипошто не сме да живи угађајући телу и да себе нарочито негује спавањем и пријатним јелима и пићима, у противном ђаво ће лако спотаћи његово срце каквом страшћу и бациће га у тескобу и раслабљеност. Распети, неизоставно распети свој стомак! Исповест је за свештеника подвиг љубави према својој духовној деци која не гледа ко је ко, која дуго трпи, која је благотворна, која се не горди, не надима, не тражи своје (свој спокој, корист), не раздражује се или не повлађује неправди, а радује се истини, која све сноси, све трпи, која никада не престаје (1. Кор. 13, 4-8). Ту се види, види сам свештеник, виде његова духовна деца, је ли он пастир или најамник, отац или туђин својој деци, тражи ли своје или оно што је Христа Исуса. Боже мој, како је тешко исповедати како треба! Колико

БОГОСЛОВЉЕ је препрека непријатељевих! Како тешко сагрешујеш пред Богом не исповедајући како треба! Како реч сиромаши! Како се извор речи заграђује у срцу! Како издају језик и разум! О, колико се треба припремати за исповедање! Колико се треба молити за успешно вршење тог подвига! А какво је незнање духовне деце! Даноноћно треба седети са њима, с миром, кротошћу и дуготрпљењем поучавати свакога од њих. Какав је крст за свештеника исповест, уз свест о незнању оних који се исповедају, о њиховој хладноћи, свакојакој греховности, и због свести о својој кукавности, својој немоћи, млакости, тромости срца за саосећање и за ревновање за славу Божју и спасење ближњих као за своје сопствено! А колико крстова на тебе меће ђаво током исповести! Дело љубави, дело беседе оца са децом он претвара у дело најамника са слугама које он нерадо исплаћује! *** Колико свештеник треба да је непристрашћен према земаљским стварима да би савршавајући такве службе и тако узвишене наднебеске Свете Тајне био неуловљив од непријатеља и да би вазда пламтео чистом љубављу према Бог у и према браћи и сестрама који гину због

Новембар 2011.

грехова и спасавају се благодаћу Христовом у Светоме Духу! Али како је велика наша навикнутост на грех! Како су јаке наше пристрашћености земаљске! И савршавајући Свете Тајне, ми понекад не остављамо сасвим животне бриге и пристрашћа јер смо на њих навикли, и зато непријатељ смућује,

БОГОСЛОВЉЕ помрачује и преокреће наш ум, свезује срце и баца нас у своје тешко ропство. И тако нам и треба! Не предај се маштаријама. Свештеник треба да буде анђео по узвишености мисли, по чистоти душевној и телесној, по ревности према Богу Твор-

цу свега и Спаситељу и према људима, браћи својој. *** Молитва свештеникова за људе има велику снагу код Бога, само ако је свештеник од срца, с вером и љубављу узноси Господу. Дај Боже да буде

Новембар 2011.

више свештеника који се Богу моле пламена духа: јер ко ће се помолити за овце словесне Господу са таквом снагом, ако не свештеник који је за то добио благодат и власт од Самога Бога?

Житије преподобног Александра Свирског Преподобни Александар Свирски рођен је 15. јуна 1448. године у селу Мандери на обалама ријеке Ојат (притока ријеке Свир) у Новгородској области од побожних родитеља Стефана и Василисе. Иако су већ имали двоје одрасле дјеце, Стефан и Василиса пожељеше имати још једног сина. За то су се свакодневно молили Милостивом Богу. Једном, у вријеме молитве благочестиви супружници чуше глас са Неба: “Радујте се, добри супружници, родићете сина... кроз његово рођење Господ ће Цркви Својој утјеху послати.“ Дан рођења светитеља поклопио се са даном празновања пророка Амоса, чије је име и добио на крштењу. Када Амос порасте, родитељи га послаше да се учи писмености. У почетку је са тим имао проблема, па поче свакодневно да моли Господа за помоћ. Једном он оде у оближњи ОстровскоВаведењски манастир и поче жарко да се моли пред иконом Мајке Божије. За вријеме молитве младић чу глас: „Устани, не бој се; оно за шта си се молио, примићеш.“ Од тада Амос постаде успјешан у учењу, до те мјере да је превазилазио своје вршњаке. Увијек је био послушан и кротак, избјегавао је разуздане младалачке игре и смијех, носио је најскромнију одјећу. Рано је научио да своју душу укрепљује постом. Због свега тога изазвао је забринутост код мајке. Када доспје у зрелије године, родитељи одлучише да га ожене. Али, Амос је желио сав свој живот да посвети служењу Богу. ПОсле упознавања са валаамским монасима, код малдића се појави неодољива жеља да оде на Валаам. Са 19 година тајно напусти родитељски дом и упути се на дале-

ки пут. Када је дошао до ријеке Свире, Амос преплива на другу обалу и пријеђе још десетак километара. Ноћ га задеси на обалама тихог шумског језера. Пребивајући дуго у ноћној молитви младић чу глас који му заповиједи да иде на Валаам у обитељ Свемилостивог Спаса, а након неког времена да се врати на то мјесто и да ту оснује манастир. На то Богом изабрано мјесто спусти се Небеска свјетлост. Ујутро Амос настави свој пут. Дуго је лутао по шуми, а потом срете човјека који му рече да и он иде на Валаам и да познаје пут. Пошли су заједно и након неког времена стигоше у Валаамски Спасо-Преображенски манастир. Давши хвалу Богу код манастирских врата, Амос хтједе захвалити свом сапутнику али овај ишчезе. Тада Амос схвати да је то био Анђео Божији. Пуних седам година Амос је био искушеник у Спасо-Преображенском манастиру проводећи дане у послушању, а ноћи у молитви. Обнажен до паса, често би ноћи проводио молећи се у шуми, док док би му горњи дио тијела бивао прекривен комарцима и мухама. Када су родитељи сазнали гдје се налази, Амосов отац дође у манастир. Он не хтједе изаћи, јер је, како рече, умро за свијет. Тек након игумановог благослова поразговарао је са оцем, који је хтјео вратити сина кући. Након што му то није успјело, Стефан у љутњи напусти свету обитељ. Боравећи у својиј келији Амос поче усрдно да се моли за своје родитеље и по његовој молитви благодат Божија сиђе на њих. Недуго након повратка кући, Стефан прими монашки постриг са именом Сергије у Ваведењском манастиру. Такође и Василиса би пострижена са

5

6

наставак са стр. 5

БОГОСЛОВЉЕ

именом Варвара. Амос прими монашки чин 26. августа 1474. године. На монашењу доби име Александар. После тога удањи се на усамљено острво које је касније прозвано Светим. Тамо нађе једну пећину у којој се подвизавао. Његови подвизи посташе надалеко чувени. Како би избјегао људску славу, желио се повући у непознату шуму. Али, по игумановом благослову и даље оста ту. Године 1485. за вријеме ноћне молитве пред иконом Пресвете Богородице у светитељевој келији засија свјетлост и он чу глас који му нареди на се врати на раније указано мјесто. На прозору он угледа прст који му показа правац Светог језера. Сазнавши о виђењу, игуман благослови пут преподобног Александра. На обали Светог језера, 50-ак километара од садашњег града Олонца и 10-ак километара од ријеке Свир, преподобни Александар сагради малу келију у којој проведе 7 година. За то вријеме није виђао људе, није јео хљеб, хранио се само шумским плодовима. Подносио је хладноћу, глад, разне болести и ђавоља искушења. Но Господ не лиши подвижника Своје неизречене милости. Једном се толико разболи да није могао подићи главу са земље. Лежећи тако, непрестано је изговарао псалме. Одједном се пред њим појави један младић, положи руку на болесно мјесто, осјени га крсним знамењем и праведник оздрави. Други пут, док је ишао по воду и громогласно појао, чу глас који рече да ће му доћи много народа, те да их је дужан примити и поучити. У светитељеву испосницу 1493. године дође бољар Андреј Завалишин који је по оближњим мјестима боравио у лову. Он се веома обрадова овом сусрету, јер је одавно хтјео посјетити ово мјесто над којим је често виђао „понекад како стоји огњени стуб, понекад сноп Божанске свјетлости, а понекад свијетли дим који се уздиже од земље ка небу“. Од тог сусрета Андреј је често посјећивао светог отшелника и по његовом благослову на Валааму прими постриг са именом Адријан. Касније је он на источној обали Ладошког језера основао Андрусовски манастир који је постао познат по обраћању многих разбојника на пут покајања. Преподобни Адријан Андрусовски пострадао је мученички управо од разбојника 1549. год. Подвизи преподобног Александра на далеко се били чувени. Убрзо су ка њему почели долазити многи искушеници. Међу њима је био и светитељев брат Јован који се упокојио убрзо након доласка. Послушници су сјекли шу-

Новембар 2011.

му, правили обрадиву земљу, сијали пшеницу, правили хљеб којим су се хранили и који су давали сиромашнима. Из љубави према безмолвију преподобни Александар се удаљи недалеко од братије и код Рошчинског језера устрои себи нову келију. Ту су га често нападали демони, јављали су му се у облику разних звијери, покушавали га одвратити од подвига, предлагали му да бјежи... Али праведникова молитва „као пламен огњени излажаше из његових уста и сва демонска сплеткарења невидљивим посташе“. У тој пустињи преподобноме се ја-

ви Анђео Божији, напомену га о ранијем Боженственом виђењу и предсказа да ће на том мјесту бити саграђен нови манастир са храмом посвећеним Светој Тројици. Године 1508. односно 23. године пребивања преподонбог Александра на заповиђеном мјесту, светитељ је доживио јављање Живоначалне Тројице. Преподобни се ноћу молио у пустињи. Одједном је засијала силна свјетлост и он угледа Тројицу мушкараца, обучених у бијеле одежде како иду ка њему. Освећени Небеском славом, Ону су сијали јаче од Сунца. Сваки од Њих у Својој руци држао је жезал. Преподобни је добио заповијест да на том мјесту сагради обитељ и храм у име Свете Тројице. „Остављам ти мир и мир Свој дајем ти“ – рекао је Господ преподобноме. Тог трена подвижник је видио Господа Исуса Христа са раширеним крили-

БОГОСЛОВЉЕ ма како славно хода по земљи, Који након тога поста невидљив. После тог виђења преподобни Александар почео је размижљати на ком мјесту да подигне храм. Јави му се Анђео у указа тачно мјесто. Те године (1508.) био је саграђен дрвени храм у име Живоначалне Тројице, а 1526. на његовом мјесту сазидан је нови, камени храм. Одмах наког подизања дрвеног храма братија поче наговарати светитеља да прими свештенички чин. Смирени старац је то одбијао, али се братија за помоћ обрати Архиепископу новгородском, светитељу Серапиону (+1516.). Те године преподобн Александар посјетио је Новгорог гдје од архиепископа Серапиона ипак би рукоположен. Ускоро је братија умолила светитеља да прими и игуманство. Поставши игуманом, преподобни Александар стекао је још више смирења и кротости. Спавао је на поду, носио је покрпану одјећу, сам је спремао храну, мијесио тијесто, пекао хљеб... Јеном када је нестало дрва економ затражи од игумана да пошаље у шуму искушенике који који су тренутно били без послушања. „Ја сам слободан“ – одговори светитељ и одмах пође у шуму резати дрва. Ноћу, док су остали монаси спавали, свети игуман одлазио је у просторију гдје се мљело жито, како би могао припремити брашна и за сиромахе. Обилазећи келије и слушајући похотне разговоре, тихо је куцао у врата и одлазио, а ујутро би свакога поучавао о томе. Убрзо је Свирска обитељ постала позната по строгом монашком животу. Неколико ученика преподобног Александра основало је нове манастире. Пред крај живота светитељ је пожелио саградити камени храм посвећен Покрову Пресвете Богородице. Градитељи су позвани из Москве. Када су изградили темеље храма, на мјесту гдје је тебао бити олтар преподонбоме се јавила Мајка Божија са Младенцем, окружена мноштвом Анђела. Небеска Царица обећала је услишити молитве праведника за манастир и за ученике. „И не само за твог живота, – казала је Она, – него и по твоме одласку, неће одступати од обитељи твоје, бринуће за сиромашне и снадбијевати их“. Тада је светитељ видио мноштво инока, који су се касније подвизавали у његовом манастиру. Прије упокојења преподобни Александар замоли сабраћу да његово тијело сахране на једном мочварном мјесту. Но, они се нису сложили. Тада их замоли да га не погребу у манастиру, него у келији гдје се подвизавао прије

Новембар 2011.

него што је постао игуман. Преподобни Александар, игуман Свирске обитељи представи се у Господу 1533. год. у 85-ој години живота. У житију преподобног Александра говори се о многим чудима која су се десила након његовог упокојења. Имао је дар исцјељења болесних и предсказивања будућег. Светитељев ученик, Иларион, по благослову Архиепископа новгородског Теодосија, саставио је 1545. његово житије. Након двије године почело је мјесно празновање преподобног и састављена му је служба. Светитељеве мошти на чудесан начин биле су обретене нетљеним 17. априла 1641. и положене у Преображенски храм. Исте године почело је општецрквено празновање светога. У благочестивом народном предању преподобни Александар Свирски поштује се као „новозавјетни Авраам“, јер је био удостојен јављања Свете Тројице у виду Тројице Анђела. Александро-Свирски манастир постао је један од најзначајнијих манастира сјевера Русије и духовно-просветитељски центар цијелог Олонецког краја. Сам град Олонес саграђен је 1647. средствима Александро-Свирске обитељи. Велику помоћ манастир је пружио и 1703. при оснивању Санкт-Петербурга. Обитељ је одиграла огромну улогу у чувању цјеловитости Руске државе и постојаности њених крајњих граница на Сјеверу. У доба инвазије Литваније, у периоду Сјеверног рата са швеђанима, у вријеме Отачественог рата, манастир је давао огромну помоћ. У манастирској ризници чувале су се грамате царева Михајла Фјодоровича, Ивана Грозног, Фјодора Јоановича, Василија Јоановича, Алескија Михаиловича, Петра Великог, те велики број свештених одежди и црквених сасуда. Александро-Свирски манастир стекао је тијесне молитвене везе са другим православним манастирима руског Сјевера као што су Валаамски и Саловецки манастир. превод са руског: протођакон Дајан Трифуновић

7

БОГОСЛОВЉЕ

8

Новембар 2011.

Старац Порфирије Кавсокаливит

КАДА ДОЂЕ У НАШУ ДУШУ ХРИСШОС ЋЕ ПРЕОБРАЗИТИ СВЕ У НАМА Човек је тајна. Ми у себи носимо наслеђе многих векова. Носимо све оно добро којим су живели пророци, свети, мученици, апостоли, а пре свега Господ наш Исус Христос. Али исто тако носимо и све оно зло које постоји у свету од Адама до данас. Све је у нама. Ту су инстинкти и све остало и све то тражи да буде задовољено. Ако те унутрашње пориве не задовољимо, они ће нам се једнога дана осветити – осим ако их не преусмеримо у другом

правцу, навише, ка Богу. Стога треба да умре у нама стари човек и да се обучемо у новога човека. То исповедамо приликом Тајне крштења. Крштењем улазимо у радост Христову. „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал. 3, 27). Друго крштење јесте исповест, којом се човек очишћује од страсти и којом се умртвљује стари човек у нама. Тако благодат Божја долази у нас кроз свете Тајне. Господ је говорио Својим ученицима: „... Утешитељ, Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему...“ (ср. Јов. 14, 26). Дух Свети нас учи свему. Он нас освећује, Он нас обожује. Кад у себи имамо Духа Божјега, постајемо неспособни за било који грех, постајемо неспособни за грешење уопште. Кад у себи имамо Духа Светога, не можемо да чинимо зло, не можемо да се гневимо, да мрзимо, да рђаво говоримо о ближњима, не можемо, не можемо! Испунимо се Духом Светим! У томе је суштина духовног живота. То је уметност, уметност

над уметностима. Раширимо руке, бацимо се у загрљај Христов! Када дође Христос, све смо задобили. Христос ће преобразити све у нама. Унеће у нас мир, радост, смирење, љубав, молитву, способност за узлет у духовне висине. Благодат Христова ће нас обновити. Ако се Њему обратимо са духовном жудњом, са чежњом, са преданошћу, са љубављу, Он ће нам дати све. Немогуће је да без Христа исправимо себе. Без Њега нећемо бити у стању да раскинемо окове страсти. Сами по себи не можемо да постанемо добри. „...Јер без мене не можете чинити ништа“ (Јов. 15, 5). Ма колико се трудили, ни у чему нећемо успети. Једно само треба да чинимо – да се обратимо Њему и да Га заволимо „свом душом“ (Мк. 12, 30). Љубав према Христу, само она нам треба! Она је најбољи лек против страсти. Бог је у душу човекову усадио неку силу. Од човека зависи куда је усмерава, да ли у правцу добра или у правцу зла. Ако бисмо добро могли упоредити са расцветалом градином, препуном цвећа, биља и дрвећа, зло са трњем, а силу која је у нама са водом, тада би се могло замислити следеће дешавање: кад воду наводимо на градину или цветну башту, онда се све биљке развијају, постају зелене, цветају, оживљавају, а истовремено – трње се суши и нестаје јер га нико не зали-

БОГОСЛОВЉЕ ва. Може, наравно, да се деси и обрнуто. Нема, дакле, потребе да се бавите трњем. Немојте да се замарате изгонећи зло из себе. Христос хоће да се не бавимо страстима и ђаволом, противником нашим. Усмерите воду, што ће рећи сву снагу своје душе, ка цвећу, па ћете се радовати његовој лепоти, мирисима, свежини. Нећете постати свети прогонећи зло. Не обраћајте пажњу на зло. Гледајте у Христа и Он ће вас спасти. Уместо да стојите пред вратима и одгоните непријатеља, презрите га. Да ли са ове стране иде зло на

вас? Благо, спокојно, окрените се на ону страну. Другим речима, уколико зло долази на вас да вас позледи, ви своју унутарњу силу усмерите на добро, ка Христу. Помолите се речима: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, а Он зна како и на који начин да вас помилује. А када се испуните добром, више се нећете враћати на зло. И сами ћете, благодаћу Божјом, постати добри. А где онда зло да нађе себи места? Оно ишчезава! Са Христом је све могуће. Где је ту труд и напор да постанеш добар? Ствари су једноставне: призивајте Бога, а Он ће све пре-

Новембар 2011.

ображавати у оно што је добро. Ако Њему дате своје срце, неће преостати места за друге ствари. Када се обучете у Христа, нећете више улагати никакав напор за стицање врлине. Он ће вам је дати. Да ли вас обузима страх и разочарење? Само се окрените ка Христу, заволите Га просто, смерно, без претензија, и Он ће вас Сам избавити. Окрените се ка Христу и реците, попут апостола Павла, са смирењем и надом: „Ко ће ме избавити од тела смрти ове?“ (Рим. 7,24). Крените, дакле, ка Христу, и Он ће одмах доћи; одмах ће благодат Његова почети да дејствује.

Старац Пајсије Светогорац

НОВА ПОКОЛЕЊА Нестаде духа жртве Многи људи данас нису осетили радост жртве и не љубе труд. Лењост и небрига су ушли, доносећи многа кварења. Нестало је марљивости и жртве. Успехом сматрају када нешто постигну без труда, без марљивости. Не радују се, ако нешто није постигнуто без преговора. С друге стране, ако ствари сагледамо духовно, требало би да се радују онда када морају да се труде, јер им то даје прилику за борбу. Сви сада, и мали и велики, гледају на лакоћу. Духовни људи гледају како да се што мање труде. Светски, апи, како да згрну што више новца, а да не раде. Млади, како да прођу испит, без учења, како да добију диплому, а да не излазе из кафића. И ако би било могуће, да телефонирају из кафића, и да им дају дипломе! Да, то траже! Многи младићи долазе у Каливију и кажу ми: „Помоли се да прођем испит.” Не уче, а кажу: „Бог може да ми помогне”. „Учи”, кажем му, „и помоли се”. „Зашто”, каже, „Бог не може да ми помогне”. Да Бог, дакле, благослови његову лењост? То не иде. Ако учи, али му не иде, онда ће му Бог помоћи. Има млдих који имају тешкоће са памћењем или са разумевањем, али који покушавају да то савладају. Овима ће Бог помоћи да постану мудри.

Срећом да постоје испити. Један мали са Халкидикија је дао испи т у три школе и у свима је прошао. у једној је био први у другој други, али је он више волео да нађе посао и да тако олакша свом оцу који је радио као металски радник. Тако није отишао да студира него се одмах прихватио тешког посла. Ова душа је за мене лек. Због такве омладине бих умро, постао бих због њих земља. На многе младе је, међутим, утицао дух овога света тако да због тога трпе штету. Научили су да се занимају само за себе саме, и уопште не мисле на своје ближње него само на себе. И што им више помажеш, све више неподопштина праве. Гледам данас неку неблагодарну децу. Једно осуђују, друго им је тешко, и срце њихово нити се умара нити уопште стари. Да постану монаси, тешко им је, да се ожене плаше се. Долазе и опет долазе на Свету Гору... „О, тешко је бити

9

10

наставак са стр. 9

БОГОСЛОВЉЕ

монах”, кажу. Стално треба да устајеш у поноћ! Није то један или два дана!... „ Враћају се онда у свет. „Шта да радим у овом друштву, с ким ћу се уплести ако се оженим? То је безвезе”, кажу, и опет долазе на Свету Гору. Мало остану, и кажу „тешко је...”. Млади данас личе на нове машине кад им се замрзне уље. Треба да промене уље, да би машина кренула, другачије не иде. У Каливију долази јадна омладина – и то не један или двојица – и питају ме: „Шта да радим, оче? Како да утрошим време? Досадно ми је”. „Нађи посао, сине”. „Имам пара”, каже ми. „Што да радим?” „Апостол Павле каже да „ко неће да ради нека и не једе” (2 Сол 3, 10). Треба да радиш, да би јео, ако и имаш пара. Рад помаже људима да одледе уље у њиховим машинама. Рад је стварање. Рад доноси радост и одгони стрес и досаду. Тако, дете, да нађеш неки посао који ће ти се мало допадати, и да се покренеш. Пробај да видиш!” Видиш, неки се умарају, одмарају се и опет су уморни. Долази нова омладина у Каливију, седну и уморе се од седења. Али ме врло приљежно питају: „Шта да за тебе урадимо, шта да ти донесемо?” Никад ништа не тражим. Увече радим, одем да скупљам дрва да зими наложим две пећи. Многи посетиоци све оставе у нереду, упрљано, смрдљиве чарапе. Дам им танке чарапе које и доносе, а они их после баце. Дам им марамице, не носе их. Три пута сам у свом животу нешто затражио. Једном младићу рекох: „Желим две кутије шибица из Кареје” – иако сам имао четири упаљача, али сам то учинио да га обрадујем. Отрча радостан, озноји се да их донесе, али га је тај замор одморио, јер је осетио радост жртвовања. А други је седео и од седења се уморио. Они траже да осете радост, али човек треба се жртвује, да би радост дошла. Радост бива од жртве. Заиста, радост долази од истрајности. Тако, ко се држи ревности, успех следи! Мука човекова је егоизам, себељубље. То је оно што свакога хвата. Једном дођоше два официра на Свету Гору и рекоше ми: „Желимо да постанемо монаси”. „Зашто”, рекох, „желите да постанете монаси? Откуда вам је то дошло?” Ето, дошли смо овде на Свету Гору у посету, и онда нешто мислимо да останемо, јер можда ће бити неки рат”. „Ајде, немојте се срамотити”, рекох. „Можда ће да буде некакав рат! И како ћете да напустите војску?” „Наћи ћемо неки разлог”, рекоше ми. Шта ће да нађу. Да се праве луди... или тако нешто да нађу. „Ако са таквим мислима крене-

Новембар 2011.

те да постанете монаси, од самог почетка нећете имати успеха”, рекох им. Други, пак, када је по узрасту био спреман да се ожени, да заснује породицу, дође и каже ми: „Зашто да се оженим? Зар да стварам децу и породицу у ова тешка времена?” „Добро, рекох. А у време прогона, да ли је живот стао. Зар и тада нису радили, женили се и удавали? Да се ниси ти заморио?” „Желим да постанем калуђер”, рече ми. „Ти си уморан! Какав ћеш ти трудољубиви калуђер да будеш?” Схватате? Ако неко пође да се замонаши па размишља: „Зашто да останем у свету, да стварам породицу, одгајам децу? Отићи ћу у манастир, извршићу неко послушање, одговорности немам, а ако ми нешто кажу сагнућу главу. Зашто бих правио кућу? Тамо ћу имати своју келију, имаћу храну, итд”, такав нека зна да је од почетка осуђен на неуспех. Постоје и такви људи. Знајте, онај ко је вредан, стално се труди. Онај ко је вредан у старању за породицу и као монах ће бити вредан, а вредан монах, да је засновао породицу, и тамо би био вредан. Један је тако био у неком манастиру као искушеник, и није желео да се замонаши. „Зашто, дете моје, остајеш овде?”, упитао сам га. „Зато што ме калуђерска скуфија подсећа на кацигу”, чух одговор. Није желео да постане калуђер, да

БОГОСЛОВЉЕ не би носио калуђерску скуфију. Подсећа га на кацигу! А кад носиш кацигу? Само понекда треба да се носи. Где ће да иде у рат! Подсећа га на кацигу! Па, шта он тражи у монаштву? Кад неко тако почне, какав ће калуђер да буде? Можеш ли да ми кажеш? На крају је постао некаква јадни калуђер, и није носио велику скуфију. Једном дођоше у Каливију двојица младића са косом до земље. Ја пођем да их ошишам, а они се буне. На крају сам им само направио перчине. Имао сам и једну мачку тамо. „Да је понесем”, пита ме један. „понеси”, кажем му. Ишли смо за Ивирон, око сат времена путем, а он носи мачку у рукама. Поче да киши. Кад смо стигли до манастира, он тражи да га приме са мачком. „Не може”, рекоше му, и он читаву ноћ остаде напољу на киши. А да му кажеш да причува шкорпију један сат, казаће „не могу”, али да целу ноћ седи напољу са мачком, то може. Један други, оде у војску па побеже. Дође у Каливију и каже ми: „Желим да се замонашим”. „Иди да одслужиш свој војни рок!”, кажем му. „У војсци није као код куће”, каже ми. „Добро да си ми то рекао, дете, да то кажем и другима!” У међувремену су га његови тражили. Након кратког времена вратио се рано ујутро. Била је Томина недеља. „Тебе тражим”, рече ми. „Шта хожеш?”, рекох му. Где идеш у цркву?” „Нигде”, каже ми. Данас, на Томину недељу, у Манастиру је свеноћно бденије, а ти не идеш? А хоћеш да будеш монах. Где си био?” „Био сам у хотелу. Било је тихо. У манастиру је бука!” „И шта ћеш сада да радиш?” „Размишљам да одем на Синај јер желим да живим тежим животом”, „Учини једно послушање”, рекох му. Уђох унутра и узех једну земичку коју су ми донели и дадох му. „Узми ову велику земичку, рекох му, да живиш тежим животом, и иди!” Такви су млади данас. Не знају шта траже, а сметње не отклањају. Где да се после жртвују?

Новембар 2011.

Сећам се, када сам служио војску, како си много пута у случајевима нужде могао да чујеш: „Господине официру, да идем ја уместо овога. Ожењен је има децу. Да му деца не остану на улици”. Молили су официре да дођу на место другог, у прву линију! Радовали су се да сами страдају, а да не буде убијен други, ком би деца остала на улици! Где ће данас неко да учини такву жртву! Чудна је то ствар. Једном приликом смо на положају остали без воде. Официр виде на карти да у близини има воде. Међутим, тамо су били непријатељи. „Овде у близини има воде, али је веома опасно. Ко ће да иде на напуни чутуру? Ни светло не сме да се пали”. Један скочи: „Ја ћу да идем, господине официру”, за њим други „ја ћу”, па трећи „ја ћу! Сви су дакле тражили да иду! А ноћу, без светла, страх је велики. „Не можете сви да идете!”, рече официр. Желим да кажем, како нико није мислио на себе. Нису се извлачили, па да неко каже. „Господине официру, мене боли нога”, а други „мене боли глава” или „уморан сам”. Сви смо желели да идемо, иако је било опасно по живот. Данас постоји један дух млакости – нема мужевности, нема жртве. Све је преокренуто данашњом штетном логиком. Видиш, некад су радо ишли у војску, а данас узимају потврде да су луди, да не служе војску. Гледају шта да раде, да не иду у војску. Имали смо једног капетана, било му је двадесет три године, али је био јуначан! Једном приликом га позва телефоном отац, који је био војни официр, и рече му како размишља да побегне са првих линија и да оде у позадину. А капетан повика: „Срам те било оче, да кажеш тако нешто! Само преваранти тамо седе”. Био је искрен и частан, веома храбар, тако да је прешао границу и потрчао право. Његова кабаница је била изрешетана од метака, али није погинуо. Кад је био демобилисан, узео је кабаницу као успомену.

11

БОГОСЛОВЉЕ

12

Новембар 2011.

Христо Јанарас

Психолошки комплекс кривице Нека нам буде дозвољено да на овом месту приступимо једном додатном разматрању: шта ослобођење значи за човека, посебно за савременог човека пост-Фројдовске ере; шта за њега значи када грех није поистовећен са преступом и кривицом, већ са неуспехом и «промашајем циља». Идеја негована у западном хришћанству, која поистовећује грех са преступом закона а спасење са индивидуалним оправдањем и искупљењем, повезала је хришћанску етику у мислима људи са мноштвом психолошких комплекаса, без могућности да се од њих утекне. Стремљење ка индивидуалном оправдању и искупљењу оставило је човека поробљеног његовој аутономној индивидуалности, одвојеног од могућности живота и постојања. Не само то, већ се (овакво стремљење) често пројављивало као морбидна утамниченост у психолошком супер-егу, или као схизофрени расцеп ега између стварности живота и апстрактног, вредносног «треба». Безбројни примери друштвеног и индивидуалног начина живљења савременог западног човека – стремљења и кретања на пољу уметности, психологије, социологије и философије,

као и моде и морала – изгледа да представљају напор човека да одбаци робовање психолошкој тиранији комплекса кривице, проузрокованим легалистичким схватањем греха. Оно што ми означавамо «моралном кризом» наших дана, понекад изгледа као очајнички покушај савременог човека да доведе под знак питања, или да одбаци, вредносну форму конвенционалне етике – етике која нема однос са његовим егзистенцијалним проблемима и трагичним подухватом његове слободе. Изгледа да је то његов покушај да се увери у сопствену посебност и слободу превазилазећи безлична, легална ограничења и утилитарна правила понашања: то је покушај човека да се без страха суочи са истином свог пада, и чак коначним отуђењем сопствене личности. То је, можда, настојање човека да се ослободи релативности добра и зла, лажног «супер-ега» друштвене пристојности и напокон, псеудо-хришћанског идеализма, лажног «ангелоподопства» утемељеног на конвенционалним формама етике, која се заснова на прописаним вредностима. Овај захтев човека – његов напор да се суочи са истином о себи, каква год она била, и

његово одбијање да сакрије, или споља зафарба, стварност свог неуспеха, без страха или законске кривице – представља једно животно гледиште које није сасвим неповезано са искуством неопходним за разумевање етике у Православној Цркви. Егоцентрични страх од преступа и настојање да се грех прикрије или да се достигне одређена угодност у њему, јесте проширење и последица психолошког осећаја кривице, те за такав страх нема никаквог места у духовној клими Православне етике. Напротив, савесно препознавање греха може у Цркви бити од користи као смерница за препознавање наше људске недовољности и тражењу благодати Божије – живота дарованог човеку као могућност учествовања у заједници и односу са Богом. У човековом греху, у његовом промашају да буде оно што је позван да буде, Црква види потврду истине личности: личност је потврђена чак и у способности човека да каже «не» животу и самом постојању, да каже «не» Богу, иако су однос и заједница са Њим оно што чини да постојање буде испостас живота. У човековом греху, Црква види трагични пут чове-

БОГОСЛОВЉЕ кове слободе, што представља људски морал у стварној, онтолошкој истини. Црква види човекову моралност у греху (стварној девијацији) и у обожењу (природном наставку и

последици човековог морала у Цркви). Нема апстрактних теоријских начела или конвенционалних, законских «аксиома» у етици Цркве, нема безличних

Новембар 2011.

императива. Основа овакве етике јесте човекова личност; а личност значи непрестани ризик, слободу од сваке објективизације и силу смрти и васкрсења.

Епископ далматински Фотије

Историја Православља у Далмацији и његова мисија у савременом свету Историја Православља у Далмацији се везује за мисију светог апостола Павла и његових ученика: апостола Тита, Луке и Ермија, о чему сведоче и књиге Новог Завјета (2. Тим. 4, 11). О боравку светог апостола Павла у Далмацији говоре многи ранохришћански оци, између осталих и блажени Јероним, који је и сам био пореклом Далматинац. Далматински историчар Иван Луциус (17. век) у својим списима тврди да је апостол Павле проповедао у Далмацији код староримског града Бурнума на реци Тициус (данашња река Крка). На том месту је у 14. веку подигнут манастир Крка, који је до данас најзначајнији духовни и просветни центар православних Срба северне Далмације. Мисију апостола Павла у Далмацији спомиње и путописац Алберто Фортис. У прва три века хришћанство у Далмацији је било прогоњено. У том периоду Црква у Далмацији се окитила многобројним мученицима; да поменемо само светог Дујма, Епископа солинског, који је страдао у време Диоклецијановог гоњења, почетком четвртог века. Хришћанство добија пуну слободу појавом цара Константина, тј. после Миланског едикта 313. године. То ће допринети свеукупном процвату Цркве у Далмацији, на чијем простору се у то време поред романских колонија појављују и бројне грчке колоније и насеља. После пада Западног римског царства 476. године, Далмација долази под духовну власт Византије, односно Источног римског царства.

Словенски народи почињу насељавати Далмацију у седмом веку у време византијског цара Ираклија, што нам потврђује византијски историчар Константин Порфирогенит (10. век), који већ у својим делима помиње Србе и Хрвате као словенске народе у Далмацији. Христијанизација овога простора обухваћена је највећим делом мисијом равноапостолне браће светих Кирила и Методија (9. век), који се са пуним правом назвају апостолима Словена. После трагичног црквеног раскола 1054. године долази до верског размимоилажења ова два словенска народа у Далмацији. Наиме, Хрвати се у потпуности опредељују за Рим, док Срби остају верни старој традицији Византије и Православља. Присуство православних Срба у Далмацији у Средњем веку потврђују многобројне православне светиње и њихови археолошки остаци. За историју Православља у Далмацији најзначајнији је био 14. век, када православни Срби подижу своје највеће светиње: манастир Крупу код Обровца (1317. године), манастир Крку у кањону реке Крке (1345. године) и манастир Драговић у Цетинској крајини (1395. године). Ови манастири ће до данас остати три најважнија духовна и културна центра православних Срба у Далмацији. Манастир Крка ће задобити додатан значај од 1615. године, када је при овом манастиру основана богословска школа, која постоји и данас. Поред манастира, у Далмацији се већ у Средњем веку граде и значајне парохијске цркве и дру-

13

14

наставак са стр. 13

БОГОСЛОВЉЕ

ги црквени објекти (15. и 16. век), као што су цркве: у Кули Атлагића (1450. год.), Пађенима (1456. год.), Полачи (1458. год.), Голубићу (1463. год.) и Книнском Пољу (1468. год.). Пад Босне и Херцеговине под власт Отоманске империје у 15. веку, проузроковао је велике миграције. Православни Срби из Босне, бежећи испред турског зулума, у све већем броју насељавају просторе Далмације. Тако ће посебно у Буковици нићи нове православне цркве. Истовремено ће многе већ постојеће православне цркве и манастири бити рушени и оскрнављени турским упадима и освајањима по Далмацији. Због турских освајања монаси манастира Драговића у 16. веку су били присиљени да напусте свој манастир и склоне се у Мађарску, где ће основати манастир Грабовац. У 17. и 18. веку, Далмација пада под власт Млетачке републике, која врши велике притиске на далматинске Србе и Грке и излаже их отвореном прозелитизму римокатоличке цркве, који је подржаван од млетачких власти. Због прозелитизма у многим православним црквама у Далмацији: на Хвару, у Шибенику, Задру и Трогиру, млетачке власти наређују да се поред православних олтара у црквама дозидају и римокатолички. Поред верског и духовног притиска, православни народ је живео веома сиромашно и обесправљено, што ће почетком 18. века резултирати социјалним бунтом српског народа у Буковици и Равним Котарима. Падом Млетачке републике крајем 18. века, православни Срби и Српска Црква задобијају већу слободу и права, али не за дуго, пошто ће Далмацијом ускоро завладати Аустрија. Пуну слободу у културном и духовном смислу, Срби у Далмацији доживљавају тек у време Наполеонове владавине почетком 19. века. Међутим, ни француска владавина није трајала дуго, пошто Далмација 1813. године пада опет под власт Аустрије. У том периоду, Српска Православна Црква наставља да води велику борбу за очување Православља у Далмацији, штитећи и даље свој народ од агресивног прозелитизма и насилног наметања Уније. Овој борби велики допринос ће дати великани ума и духа српског народа са простора Далмације, да поменемо само познатог књижевника Симу Матавуља, аутора «Пилипенде»; а посебно велике јерархе 19. века: Епископа далматинског Стефана Кнежевића и његовог наследника на трону, великог канонисту и богослова Никодима Милаша, који је своје богословско образовање заокружио у Кијеву.

Новембар 2011.

Крајем 19. и почетком 20. века, Далмацију потресају велики народни покрети са циљем њеног политичког ослобођења од страних власти, чему ће свој велики допринос дати како Хрвати, тако и Срби Далматинци. Стварањем Краљевине Југославије 1918. год., све више јачају идеје јединства и културне сродности Срба и Хрвата у Далмацији. Међутим, та ће идеја доживети слом почетком Другог светског рата, формирањем Павелићеве НДХ. За време НДХ десиће се велики геноцид над Србима, који доживљавају једно од највећих страдања у својој историји у Хрватској. То страдање и данас потврђују многобројне јаме и логори из Другог светског рата, а посебно највећи логор смрти у овом делу Европе – Јасеновац. На жалост, ни Други светски рат, ни његова велика трагедија, није била довољна опомена. Трагедија ће се у неком облику поновити у недавном рату у Хрватској (1991 - 1995. године), када само са простора Далмације бива протерано близу сто хиљада православних Срба, а њихове куће, цркве и манастири остају попаљени и порушени. По статистичким подацима из 2001. године, само трећина прогнаног српског становништва до сада се вратила на просторе Далмације и то већином старији људи. То би у најкраћим цртама била историја Православља у Далмацији, историја његовог распећа, али и поновног васкрсавања. Оно што бисмо у другом делу овога излагања хтели да истакнемо је везано за однос и став Православља према савременом свету. Може ли Православље дати одговор на велике изазове данашњег човечанства, као што су проблеми глобализације, секуларизма, биоетике и еколошка криза? Ми сматрамо да може и мора, јер дубоко верујемо да Православље својом Литургијом преображава читав космос и човека у њему, светотајински га чинећи

БОГОСЛОВЉЕ телом Христовим (1. Кор. 12, 27). Један од данашњих великих игумана Свете Горе, наше време је назвао «епохом Православља». Како да разумемо те речи: пророчки? Можда је сувише смело. Или да те речи разумемо као благослов и обавезу, да ми православни треба да будемо истинити сведоци Јеванђеља Христовог у свету који «у злу лежи» (1. Јн. 5, 19) и у којем, по речима светог апостола Јована Богослова, доминира «похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења» (1. Јн. 2, 16). Данас смо сви више него свесни доминације «телесне философије» код модерног човека, који се полако претвара у пуког конзумента, сводећи свој живот само и искључиво на биологију. Задатак Православља је да данашњем савременом човеку, који се може упоредити са јеванђелском неплодном смоквом (Мт. 21), открије и покаже живот у Христу, тј. да му укаже на ону тајну о којој говори свети апостол Павле, да «не живим више ја, него у мени живи Христос» (Гал. 2, 20). Поред тог свог основног призива охристовљења свих верујућих у заједници Православне Цркве Христове, велики руски богослов Георгије Флоровски у главним цртама карактерише и савремено православно богословље, говорећи: «Православно богословље је прошло све главне стадијуме мишљења савремене Европе: теологију барока, схоластике, пијетизма, немачког идеализма и социјал-хришћанства», тврдећи да је све то оставило дубоког трага на православном богословљу и православној култури уопште, али да је Православље опстало и да ће опстати и у ово наше време, једино ако се буде држало светог Предања и богонадахнутог богословља Светих отаца. То нам исто потврђује један од највећих живућих богослова Православља, Митрополит пергамски Јован Зизјулас, који каже: «Теологија је снага Цркве (Православља) изнад сваке друге моћи – дипломатске или економске.»

Новембар 2011.

Православље, као «свечовечанска религија», како су је често називали руски Свети оци и великани духа, да поменемо само Достојевског, сачувало је у себи ранохришћанску агапијску љубав и разумевање за сиромашне, убоге и ниште, јер Православље носи у себи пуноћу љубави Христове. Православље потврђује истину светог Јеванђеља да је Бог љубав и да само онај ко у љубави пребива, у Богу пребива (Јн. 14, 23). Поред тога, Православље је увек било и јесте вера дијалога. Оно је увек кроз своју историју проповедано онима «који имају очи да виде и уши да чују» (Мт. 13, 9), тј. онима који имају очишћене очи ума и никада није наметано насиљем. У светом Православљу се такође чува јединство Цркве Христове и непрекинуто апостолско Предање од свете Педесетице до данас. Православљем се превазилазе историјске и националне границе. Свети владика Николај Српски у том смислу каже: «Затворити Православље у границе једне нације или једне провинције, исто је што затворити сунчеву светлост у гвоздени ковчег», те држећи се јеванђелског принципа да у Православљу «нема више Јудејца ни Јелина» (Гал. 3, 28), наглашава: «Православље треба да куца подједнако топло за сва људска бића на земљи, која се у бури живота хватају за Христа, као котву спасења.» Православље је у своме двехиљадегодишњем крстоваскрсном входу кроз историју успело и у наше дехуманизовано време да очува идеал светости. По православном схватању, светост би требала да буде мера сваког хришћанског друштва, па и државе. На овај идеал светости у наше време позива и Његова Светост Патријарх васељенски Вартоломеј у својој беседи «О Светом Писму и мисији Цркве у савременом свету», где наглашава: «Светост у друштву сеје семе које исцељује и преображава како творевину, тако и човека», те «да се зло у свету може искоренити само светошћу.» Овим свештеним речима и благословом Васељенског Патријарха закључујемо ово наше кратко излагање о историји Православља у Далмацији, као и мисији Православља у савременом свету. Надамо се и молимо Богу, да лепота Лика Христовог, Који се аутентично сачувао у православном богословљу и икони, помогне савременом свету и човеку да открије пут спасења, указујући му на јеванђелски пут живота у љубави према Богу и ближњима. Текст за Конференцију међународног Фонда јединства Православних народа (Дубровник, 2011. године)

15

БОГОСЛОВЉЕ

16

Новембар 2011.

Са славе Ћиритово

Крхким душама верника прејаке речи нису служене Знало се реда у нека стара, кажу и добра времена. Кад је сеоска фешта, дан посвећен ранохришћанским страдалницима за веру, Светом Кирику и Јулити у Карину, разуђено село љуте Буковице. У задарском залеђу, сјате се Срби из готово целог краја, не би ли домаћинима увеличали славље. Сајам, како се таква фешта назива у том крају, окупи и по неколико хиљада душа, па се после литургије у стародревном храму посвећеном овим свецима у Доњем Карину, заређа по кућама добрих домаћина каринских којима никада није недостајало доброг вина, пршута од макар две године и младе и вруће јагњетине. Некад било, сад се спомињало. Данас, 16 година након изгона готово свега што је српско са обале Каринског мора, на сеоску фешту пристиже се са разних крајева света. Карињани и њихова родбина планирају своје летње ферије у далекој Аустралији, Америци, Канади, Белгији... нешто ближој Србији и Републици Српској, не би ли кућне прагове, попаљене у „војно-редарственој” акцији Олуја, макар сузама залили. Тамо, до пред онај последњи рат, два села, Доњи и Горњи Карин славили су заједно Ћиритову, како називају дан посвећен Светом Кирику и Јулити, у храму који подигоше њихови преци далеке 1537. године, сведочећи о српским вековима у Далмацији. У освит

остварења Старчевићевог сна, Горњи Карињани подигоше и своју, цркву посвећену Светој Недељи коју деценију касније, целу годину дана након Олује у ваздух дигоше НН лица у присуству власти, односно „редарственичке” патроле која је обезбеђивала магистрални друм, е да не би који од тих НН лица и бројног окупљеног „тисућстољетно еуропејског” аудиторијума пострадао. Сада, Ћиритова послужи и Доњем и Горњем Карину да се преброји, види после целе године, приупита за здравље и живот у туђини или муку оних малобројних који се ипак вратише у постојбину. Док звоно са стародревног византијско-романичког торња позива на свету архијерејску литургију, пењу се Карињани и њихови гости узбрдо, кроз

гробље где леже кости њихових аскурђела, који су вековима уназад приклањали вазда прогоњене главе својој јединој сталној и правој заштитници, православној цркви. Захваљујући своме успешном земљаку, власнику ветерничког „Карин Комерца” Мирку Дуброји и његовој породици, али и агилном младом пароху каринском Милету Савичићу, Карињани имају храм који се сигурно може уврстити у најлепше иконописане и обновљене православне цркве у Хрватској. Док се очекује долазак владике далматинског, преосвештеног Фотија, десетине Карињана пали свеће за душе својих предака и здравље оних који су претекли нововеку хрватску демокрацију саздану, између осталог, и на изгону свих и свега што носи српско име. Капела

БОГОСЛОВЉЕ је уређена, са местима за свеће, али по мермерном поду ипак капље. Капљу сузе оних који се враћају на место у којем су потекли. Сама појава владике далматинског Фотија изазива усхићење сада већ двестотинак окупљених у црквеној порти, који прилазе своме пастиру по благослов. Млади српски владика, негдањи монах ковиљски, као да оличава њихово вечно трајање на овом камену и поред чињенице да их се тек мали део за стално и, надају се, заувек вратио на своја огњишта. Литургија почиње уз саслужење свештенства и монаштва, а црква је, како се број верника у смерној тишини повећава, сваким треном просторно све мања, а духовно већа. До пред крај литургије и владичанског слова, мала црквица на брегу учинила се свим присутним

као да је катедралних размера. Очински забринут за свој народ, али и надахнут његовим историјским мучеништвом, владика беседи о свесном саможртвовању светаца-заштитника овог храма у одбрану хришћанства, али и о усуду српском да увек буде распет на крсту, прогоњен и сатиран. О потреби опстојавања на овом камену, о љубави хришћанској према другом и различитом, али и самима себи, о јединству народном, неопходном као ваздух, хлеб и вода, за преживљавање злих времена, о страдалништву њиховом, али и актуелном, косовском. И све то без неумерене, јаке или преке речи, не распаљујући али духовно уздижући и оснажујући ионако крхке, измучене и ломне душе својих верника. У опходу око храма владики и свештенству и верујућем на-

Новембар 2011.

роду придружују се сада и они који једноставно физички нису могли ући у цркву, већ их је неколико стотина, па цео догађај поприма помало нестварне димензије. У крају у коме је готово сваки саобраћајни знак обележен графитом усташког слова „У”, у коме се за првенство у учесталости билборди са фотомонтажом генерала-злочинца Анте Готовине и папе Ивана Павла Другог такмиче са рекламама центара „Керум”, власништва сплитског градоначелника који се јавно захваљује богу што му зет случајно није Србин, у коме и данас није реткост да закукуриче ватрени петао над српском кућом и црквом, српски владика дели нафору српском верном народу. На многаја љета... Милић Миљеновић Дневник, 03.08.2011. год.

Саопштење за јавност Епархије далматинске и Црквене општине Голубић Поводом недавних догађаја и медијских написа везаних за подизање малог спомен обележја страдалој тридесет четворици Срба у Голубићу, дужност нам је обавестити јавност следеће: 1. Споменик страдалим Србима у Голубићу је подигнут на земљишту парохије Голубић (не општинском, како је неко из незнања или злонамерно написао).

2. Споменик ове величине не треба грађевинску дозволу, јер је малог обима (метар са метар, и симболом хришћанства на врху – крстом). Грађевинске дозволе требају споменици величине од дванаест и више квадратних метара.

3. Трећи аргумент да су неки (тројица или четворица) од тридесет четворице са списка на споменику

у Голубићу недостојни тог списка, питамо се шта је са другима и имају ли Срби уопште право на обележавање својих мртвих? Зар нису сви ови трагични људи били хрватски грађани, овде рођени, овде пострадали? Од кога су они и када осуђени, да им се чак и право на гроб и гробно обележје ускраћује? Православна Црква је Црква мира и јеванђелске љубави и спремна је да гради мир са свима онима којима је до мира и добра међу људима стало. Зар је много ако то исто очекујемо од других, па и један комад неба или право на гробно место, а Бог нам их је дао довољно за све?

03. 10. 2011. год. Инфо служба Епархије далматинске

17

18

БОГОСЛОВЉЕ

Новембар 2011.

НОВО ИЗДА ЊЕ ЕПАРХ ИЈЕ ДА ЛМАТИ НСКЕ

Поговор за књигу «Сјеверном Далмацијом» Мирка Королије Да ли је могуће данас Мирка Королију – песника, драмског писца, националног радника, скоро заборављеног, од чије је смрти прошло преко шездесет година, а још мање од последњег објављивања једне његове књиге изабраних стихова – вратити читаоцима, књижевној историји из које је скоро избрисан, народу из кога је поникао, чију је прошлост опевавао, будућност и судбину непогрешиво предсказивао? Има ли Королијино дело ону унутарњу снагу и моћ, његови стихови лепоту и склад, драмски дијалози и монолози набој и поруку, путописи приповедачку, језичку и историјску веродостојност, да нас бар у неким деловима могу читалачки узбудити и држати, као што је случај са свим великим и значајним ствараоцима било којој култури и времену припадали? Одговоре на ова питања и недоумице потражили смо у Королијиним Изабраним делима, која је у едицији «Књижевност Српске Крајине» објавио Београдски издавачко-графички завод пре петнаест година. Поред поезије и драме Зидање Скадра у Изабраним делима се нашао и избор Королијиних најбољих путописних и репортажних записа о пределима, споменицима, градовима, легендама српског народа из Далмације, краја из којег је Королија поникао, у којем је, с краћим прекидима, читав живот провео, истински и судбински својим

стваралаштвом за њега био везан. Королијини записи остали су расути по листовима и часописима, највише их је објављено у београдској Политици. У њима је Королија откривао запретане чари и лепоте свога завичаја, крша Далмације и старих приморских градова... Писао је Королија о Манојловцу као најлепшем водопаду у Далмацији, своје родно место Кистање прозвао је «Пепељугино закутче», српски манастири у Далмацији за њега су «наше задужбине галије које су на једрима лепоте носиле наш народ у срећну будућност», град Скрадин је «чувар немањићског помена», «о турским успоменама и варош Дрниш»... Убоги и сироти српски сељак Буковице – «Морлачког царства» – напуштен од свих; својим држањем, ћутањем, поносом, лаганим подизањем руке при поздраву, подсећао га је на римске легионаре. Објављујући као посебну књигу Королијине путописе и репортаже подсећа се прогнани српски народ из Далмације шта су све његови преци на том простору у изузетно неповољним историјским околностима створили, а данас то само изгледа за сва времена изгубљено. Королијини текстови задржани су у правописном изворном облику у којем су први пут објављени, дакле неосавремењени. Јован Радуловић У Београду, децембра 2009. године

БОГОСЛОВЉЕ

Новембар 2011.

СТЕФАН (КНЕЖЕВИЋ) Епископ далматински (1853 - 1890) После насилног премештаја епископа Јеротеја (Мутибарића) из Далмације у Будим, од стране бечког двора, за епископа далматинског је постављен први Далматинац, архимандрит крчки Стефан (Кнежевић). Рођен је 15. јуна 1806. у Оћестову. Основну школу је завршио у Шибенику, а гимназију и богословију у Карловцима. Богословске студије је заокружио на Богословском факултету у Черновицама. Рукоположен је у чин ђакона 21. маја 1833, а у чин презвитера новембра 1835. Архимандритом манастира Крке је постао на Богојављење 1844. Епископом далматинским је именован 16. марта 1853, а хиротонисан је у Карловцима 17. маја 1853. од патријарха Јосифа (Рајачића). Као и његови претходници, имао је пре свега да издржи тешку борбу са унијатима који су стално насртали на Србе у Далмацији, али без икаквог успеха. У току свог скоро четрдесетогодишњег архипастирствовања, епископ Стефан је у Далмацији заорао дубоку бразду. Подигао је ниво богословије у Задру, у коју су при-

мани кандидати са завршеном гимназијом. Основао је 1853. конзисторију и извршио нову поделу епархије на окружне протопрезвитерате. Његовим заузимањем је у Далмацији подигнуто четрнаест нових храмова, међу којима и храм на Далматинском Косову, који је много допринео ширењу култа кнеза Лазара у Далмацији. Посебну пажњу је посветио школовању сиромашне српске омладине оснивајући у том циљу разне фондове. У току 1870. године из састава Далматинске епархије издвојена је Бока Которска у самосталну епархију, а 1873. су обе епархије излучене из Карловачке митрополије и, заједно са Буковинском епархијом, ушле су у састав вештачки створене Буковинско-далматинске митрополије са седиштем у Бечу. Богословски факултет у Черновицама га је, као и епископе Никодима (Милаша) и Герасима (Петрановића), почаствовао почасним докторатом богословља. Умро је 28. јануара 1890. у Задру, а сахрањен у капели светог Саве у манастиру Крки.

19

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

20

Новембар 2011.

СЛАВА ХРАМА У КАРИНУ ДОЊЕМ Дана 28. 07. 2011. г. на празник св. Кирика и Јулите Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијеререјску Литургију у Доњем Карину. Епископу Фотију саслуживали су свештеномонаси и свештеници Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о житију светих мученика Кирика и Јулите, који су пострадали у време гоњења Цркве од стране Диоклецијана (четврти век). Након Свете Литургије пререзан је славски колач и извршен је трократни опход око храма. Након тога извршен је помен свим упокојеним свештенослужитељима, ктиторима и приложницима храма светих мученика Кирика и Јулите. Литургији је присуствовао велики број вјерног народа из Равних Котара, а на крају је за све присутне припремљена трпеза љубави. Епископ је благословио почетак изградње храма свете великомученице Недјеље у Карину Доњем који је порушен 1996. г.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ДРАГОВИЋУ Седме Недјеље по Духовима (31. 07. 2011. г.) у манастиру Драговићу Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије уз саслужење игумана Варсонуфија и протођакона Дајана Трифуновића. Учешће је узео и бројни народ поријеклом са ових простора, а који је нажалост данас разним бурама и олујама развијан по васцијелом свијету. У својој бесједи владика Фотије је присутне позвао да сачувају вриједности хришћанске породице, да дјецу васпитавају у скромности и послушности и да не заборављају своју дједовину, већ куд год пошли да јој се стално враћају.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2011.

СВЕТИ ПРОРОК ИЛИЈА Свети пророк Илија (02. август 2011. год.) свечано је прослављен широм Епархије далматинске, а посебно на црквеним славама у Задру, Церањама, Кашићу, Ђеврскама, Марковцу и Отон Бендеру. Његово Преосвештенство Епископ далматински г. г. Фотије на овај велики празник служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог пророка Илије у Ђеврскама. У својој беседи Епископ Фотије је између осталог рекао да сви треба да се угледамо на ревност и веру светог пророка Илије, који је један од најпоштованијих светитеља код православних Срба у Далмацији. Поред тога, Епископ је рекао да православни Срби не треба да продају своју имовину и напуштају своју земљу, већ да смогну снаге да се врате и тако сачувају своју историју и своју културу у Далмацији. После свете Литургије пререзан је славски колач и додељене су грамате признања заслужним људима, који су се посебно истакли у обнови цркава православне Далмације. Орденом др Никодима Милаша одликован је г. Момчило Вујасиновић из Ивошеваца, за заслуге у обнови манастира Крке и цркава Буковице и г. Мире Лежајић, архијерејском граматом признања за обнову храма светог Илије у Ђеврскама.

ПАРАСТОС ПОСТРАДАЛИМ СРБИМА По већ П ћ устаљенојј традицији ј 04. августа 2011. г. у свим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске служени су парастоси за невино пострадале Србе који су побијени на просторима ове Епархије трагичне 1995. г. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је парастос пострадалим Србима у најновијем егзодусу у манастиру Крки, уз саслужење манастирског братства и свештенства Епархије далматинске. У својој беседи Епископ Фотије је између осталог рекао да се на данашњи дан молимо за душе невино пострадалих пра-

вославних Срба и да их Господ прими у Царство Небеско. Поред тога Епископ Фотије је рекао да без обзира на страдање православни Срби никада не треба да скрећу са пута Крста,

то јест пута љубави према Богу и ближњима, јер је то крстоносни пут којим су ишли наши преци од косовскога завјета до данас, али је то једини пут који води у Васкрсење.

21

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

22

Новембар 2011.

ПРИЈЕТЕЋИ УСТАШКИ ГРАФИТИ НА ЦРКВИ СВ. ИЛИЈЕ У ЗАДРУ У четвртак (04. 08. 2011.) поново су осванули пријетећи усташки графити на храму светог Илије у Задру. Великим словима исписана су усташка знамења „U“ и други вулгарни садржај. И овај случај поновне пријетње Српској православној Цркви је пријављен полицији, која тренутно ради на расвјетљавању овога вандалског чина.

ПАРАСТОС ЖРТВАМА УСТАШКОГ ТЕРОРА УБИЈЕНИМ У ШИБУЉИНАМА

Поводом седамдесетогодишњице мученичке погибије мјештана села Трибањ-Шибуљине дана 06. августа 2011. г. у цркви светог пророка Илије у Задру надлежни свештеник протојереј-ставрофор Петар Јовановић одржао је парастос убијенима, којему су присуствовали и вјерници из села Шибуљина. Прије седамдесет година на дан светог пророка Илије од усташке руке су

побијена 103 мјештана села Шибуљине од тридесет и пет домова српске националности колико је тада било у Шибуљинама. Након убиства пребачени су на оток Паг и тамо су спаљени. Данас у овом мученичком селу има двадесет и пет домаћинстава, углавном старије животне доби.

Седамдесетих година прошлог вијека на цркву светог архангела Михаила постављена је спомен плоча погинулима, али је у последњем рату разбијена. Ову мученичку цркву посјетио је 1966. г. и блаженопочивши Патријарх српски Г. Герман. Тада је одржао парастос свим мученичким постарадалим мјештанима села Шибуљине, упутивши преживјелима ријечи архипастирске утјехе.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2011.

САБОР У СКРАДИНУ У суботу (06. августа 2011. г.) по традицији је обележен празник светог Спиридона у Скрадину. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије тим поводом је служио Свету Архијерејску Литургију у цркви светог Спиридона и честитао свим сабраним вјерницима овај празник. У својој беседи Епископ Фотије је нагласио да по примеру светог Спиридона чудотворца треба да живимо скромно и хришћа нски, чекајући долазак Царства Небескога и суд Божији, на којем ће праведници бити награђени вечним животом, а безаконици кажњени вечним мукама.

САБОР У МАРКОВЦУ У недељу по светом Илији (07. августа 2011. г.) и ове године одржан је традиционални сабор православних Срба у Марковцу. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије тим поводом служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви светог Илије уз саслужење монаштва и свештенства Епархије далматинске. После Свете Литургије пререзан је славски колач и одржана литија. У својој беседи Епископ Фотије је захвалио свима који помажу обнове цркава и манастира у Епархији далматинској истакавши да сада предстоји обнова крова цркве у манастиру Лазарици , као и живописање цркве светог Илије у Марковцу. Овом сабору су присуствовали многи гости из книнског краја, али и из иностранства Канаде и Аустралије, као и начелник општине Бискупија г. Дане Берић.

23

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

24

Новембар 2011.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ЕРВЕНИКУ

На празник светог великомученика Пантелејмона (09. 08.

2011. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму светог оца Николаја у Ервенику. Већ по традицији православни Срби Ервеника и околних мјеста се сабирају на овај дан у храму који су подигли њихови преци, а који је тренутно у фази обнове. Овај празник је сабор у Ервенику, јер се много православних Срба љети окупља у овом мјесту и уопште у Далмацији. По благослову Епископа Фотија а залагањем ервеничана из Србије, Републике Српске и дијаспоре прије двије године започела је обнова овога храма и тренутно се планира унутрашње уређење и фрескописање у старом византијском стилу.

Поред обнове храма у плану је и обнова братске куће и парохијског дома. У својој бесједи Епископ Фотије се захвалио свим донаторима и добротворима овога храма и позвао све који су у могућности да својим прилозима наставе ово велико дјело

на славу Божију и понос Срба Буковице. Након Литургије за све присутне је у братској кући приређена трпеза љубави на којој се надлежни парох Александар Вујко захвалио Епископу и свим добротворима који су помогли обнову храма.

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У МОКРОМ ПОЉУ У недељу 14. августа 2011. г. Његово Преосвештенсто Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви светог Луке у Мокром Пољу. У својој беседи Епископ Фотије је позвао све људе добре воље да помогну даљу обнову цркве у Мокром Пољу. Поред тога Епископ Фотије је позвао мокропољце да чувају своју земљу и своје куће и да их не продају, како би сачували своју историју и своју културу на овим просторима Северне Далмације. После Свете Литургије отац Александар Вујко надлежни свештеник припремио је за све госте трпезу љубави у Пађенима.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

САБОР У ГОЛУБИЋУ На празник Преноса моштију светог архиђакона Стефана (15. 08. 2011. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију на храмовној слави у Голубићу, уз саслужење свештенства Епархије далматинске и сремске. У својој беседи Епископ Фотије је позвао све вернике да наставе обнову цркве у Голубићу, која треба да постане пример и другим местима како се треба организовати и обновити своје светиње широм далматинске Епархије. После Свете Литургије пререзан је славски колач, а за све госте припремљена је трпеза љубави. Треба нагласити да је ове године велики број народа дошао на сајам у Голубић и то не само из Далмације, него и из Америке и земаља Европске Уније.

Новембар 2011.

25

26

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

ПРАЗНИК ПРЕОБРАЖЕЊА У МАНАСТИРУ КРКИ По традицији празник Преображења Господњег (19.

08. 2011. г.) је и ове године свечано прослављен у манастиру Крки. Прослава је отпочела свечаним вечерњим богослужењем које је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије далматинске. На сам дан празника служена је Света Архијерејска Литургија на којој је началствовао Епископ Фотије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва из Епархије далматинске и других епархија. По обичају овога празника освештан је и благословен нови род грожђа. У својој беседи Преосвећени владика нагласио је значај овога празника истакнувши да је празник Преображења од давнина посебно поштован на просторима Далмације, а посебно у манастиру Крки, тако да овај дан има значај свеопштег Сабора међу православним Далматинцима. Светој Литургији је присуствовао потпредсједник Владе РХ др Слободан Узелац и остали многобројни гости и узваници. Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за сав присутни народ.

Новембар 2011.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2011.

УМЈЕТНИЧКА КОЛОНИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Г. Фотија и ове године отворена је колонија „Умјетничког братства манастира Крке“. Колонија је радила 21 - 27. августа 2011. г. Водитељ колоније је г. Здравко Мирчета. Ова колонија се одржава у манастиру Крки од 1990. г. Овогодишња ликовна колонија обогаћена је игроказом уприличеним за дјецу полазнике вјерске наставе из Книна и околине, под водством г. Зорана Чалије. Он је сликар и умјетник и учесник овогодишње колоније, а радио је и у дјечијем позоришту „Пинокио“ из Београда. Учесници ликовне колоније су поклонили своје радове манастиру Крки, који ће бити изложени у манастирској галерији.

ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ШИБЕНИКУ

На овај Велики празник којем је посвећен Саборни храм у Шибенику, служена је Света литургија којој је присуствовао велики број вјерника како из Шибеника тако и из његове околице. Свету Литургију су служили о. Милорад Ђекановић парох марковачки и надлежни парох о. Милорад Ђурђевић. Велики број вјерника, међу којима већи број дјеце, приступио је Светој тајни Причешћа, а по завршетку Свете Литургије пререзан је славски колач и благословено славско жито. Након тога у Црквеној општини Шибеник припремљен је славски ручак.

27

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

28

Новембар 2011.

САБОР У МАНАСТИРУ КРУПИ Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је на празник Успења Пресвете Богородице (28. 08.

2011. г.) Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крупи уз саслужење архимандрита Германа игумана манастира Крке, игумана Варсонуфија, игумана Гаврила те свештенства Епархија далматинске, сремске и банатске. У својој беседи преосвештени владика је истакао значај празника као другог Васкрса. Црква прославља овај празник као сећање на узлазак Пресвете Богородице на небо што је и потврда Васкрсења Христовога и залог Васкрсења целе творевине Божије. После Свете Литургије пререзан је славски колач и приређена трпеза љубави за све присутне. Светој Литургији је присуствовао велики број верника који су приступили Светој тајни Причешћа. Од угледних гостију били су присутни др Слободан Узелац, потпредседник Владе РХ, саборски заступник Ратко Гајица, начелник општине Обровац Анте Жупан и други представници српске локалне самоуправе града Обровца и Ервеника.

ПОСЈЕТА МАНАСТИРУ КРУПИ Дана 31. августа 2011. године Православни Светоуспенски манастир Крупу су посетили, са градоначелником града Обровца г. др Анте Жупаном и његовим сарадницима, заменик градоначелника града Шатлингена у Р. Њемачкој господин Јирген Хас са својом породицом. Високопреподобни игуман Гаврило, настојатељ манастира Крупе, је у име своје свете обитељи и у своје име пожелио добродошлицу високим гостима и показао им

манастирски храм, музеј са старим иконама итало-критске школе и осталим драгоценостима које су крупски калуђери кроз векове вредно сакупљали и чували у овој древној немањићкој Светој обитeљи. Након тога су високи гости обишли остатак манастирског комплекса и разгледали прелепу природу око манастира Крупе, којом је Бог украсио овај предивни објекат Православног монаштва у овим крајевима.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2011.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У 12. недељу по Духовима Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење архимандрита Германа, јеромонаха Херувима и јеромонаха Павла. Епископ Фотије је у току Литургије осветио фреске у олтарском делу цркве, те прочитао молитву призива Светога Духа за благословен почетак нове школске године. У својој беседи Епископ Фотије је захвалио протомајстору Драгомиру Марунићу, мр Драгану Станковићу и мр Немањи Марунићу на несебичној љубави и труду који су уложили у осликавању манастирске цркве посвећене св.

Архангелу Михаилу. Епископ Фотије је зажелео много успеха ученицима богословије у новој школској години рекавши да њихов живот треба да се саображава са науком коју стичу у оквиру наставе.

ПРОВАЉЕНА ЦРКВА У ПЛАВНУ

Дана 06. 09. 2011. г. око 14. 00 часова пронађена је проваљена црква Св. Великомученика Георгија у Плавну.

О овом немилом догађају обавијештена је полиција, која је одмах дошла да изврши увиђај.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ На Усековање главе светог Јована Крститеља (11. 09. 2011.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крка уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархија бањалучке, зворничко-тузланске и далматинске. На Светој Литургији Преосвештени владика је рукоположио у чин презвитера ђакона Слађана Тубића свршеног теолога Московске духовне академије, који је у суботу 10. 09. био рукоположен у чин ђакона. У својој бесједи Епископ Фотије је честитао новорукоположеном јереју Слађану Тубићу, те нагласио важност свештеничке службе јер је свештеник свједок Јеванђеља Христовог. Такође је истакао значај литургијског живота који треба да се саображава са нашим животом. Епископ Фотије је иста-

као значај повратка Срба у своја вјековна огњишта.

Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне.

29

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

30

Новембар 2011.

ПОСЕТА ГРАДОНАЧЕЛНИКУ ЗАДРА У среду (14. 09. 2011. г.) Епископ далматински Г.Г. Фотије са делегацијом Ц.О. Задар посетио је градоначелника Задра г. Звонимира Вранчића. Главна тема овог сусрета била је регулисање статуса и повратак имовине Ц.О. Задар. Поред тога било је речи и о обнови подручне цркве светог Спиридона, која се налази уз цркву светог Илије. Градоначелник је подржао ову идеју идеју о обнови цркве, која је срушена још од II светског рата, а налази се у строгом центру Задра и представља велику културну и историјску вредност, како СПЦ тако и Министарства културе и државе Хрватске.

ОШТЕЋЕНЕ ЦРКВЕ У ПАЂЕНИМА И ЖАГРОВИЋУ Дана 13. 09. 2011. догодио се катастрофални пожар у рејону села Пађене и Жагровић, звана Стара Стража, где је пожар оштетио и војне магацине. У тим експлозијама оштећено је доста кућа и објеката где наш православни српски народ живи. У детонацији експлозија оштећена је црква св. Николе у Жагровићу (прозор и део плафона) и братска кућа (врата).

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ЧИСТОЈ МАЛОЈ

На празник Рођења Превете Богородице (21. 09. 2011. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Чистој Малој, гдје се по традицији на Малу Госпојину одржава и сабор вернога народа тога краја. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају

овога празника, рекавши да је Рођење Пресвете Богородице праобраз самога празника Рођења Христовога и да је он почетак нашега спасења како се пева у тропару овога празника. Поред тога Епископ Фотије је говорио и о пословима који су везани за Црквену општину Чиста Мала, за даљњу обнову храма и за уређење братске куће,

то јест припремање или зидање нове братске куће, ако буде било могуће. У сваком случају оно што је Епископ наговестио је да ће ускоро бити живописана црква светог Николе у Чистој Малој и замолио је све вернике овога краја и све добронамерне људе да помогну обнову ове светиње.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2011.

ХРАМОВНА СЛАВА У ДОЊЕМ РАДЉЕВЦУ

У Доњем Радљевцу код Книна, данас на празник св. Јоакима и Ане (22. 09. 2011.) свечано и радосно је прослављена храмовна слава. Свету Литургију служио је протонамјесник Владимир Вукосављевић, а затим је пререзан славски колач и извршен је трократни опход око храма. И ове године окупио се велики број вјерника из села, Книна и из других крајева. Посебна радост је била, што је после много година обављена Света Тајна Крштења.

ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГОСПОДИН ИРИНЕЈ У ПОСЕТИ МИТРОПОЛИЈИ ЗАГРЕБАЧКО-ЉУБЉАНСКОЈ На дан прослављања Рођења Пресвете Богородице Његова Светост Патријарх Српски Господин Г. Иринеј је први пут као српски Архипастир посетио Епархију загребачко љубљанску.

Након домаћинског дочека Његова Светост заједно са Митрополитом загребачко-љубљанским Јованом упутио се у Саборни Храм Преображења Господњег где је одслужена доксологија.

31

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

32 Протојереј ставрофор Слободан Лалић поздравио је Патријарха са речима добродошлице. У својој беседи Патријарх се захвалио домаћину на позиву давши му прилику да посети овај велелепни храм и благоверни народ који овде живи и чува веру својих предака. Митрополит Јован је упознао Његову Светост са стањем и приликама у којима живи и ради Српска Православна црква и Српски народ на простору Републике Хрватске. Патријарх је изразио задовољство због постигнутог стања степена обнове и напретка укупног црквеног живота а посебно стањем музеја

и осталих епархијских тела. Другог дана посете Његова Светост Патријарх Иринеј, заједно са епископима далматинским Фотијем и горњокарловачким Герасимом, осветио је недавно купљене и обновљене просторије Епархијског управног одбора и Црквеног суда наше епархије. По освећењу гости су се упутили у манастир Свете Петке и нову зграду Гимназије Кантакузина К. Бранковић где су свечани дочек припремили професори и ђаци наше гимназије. Током дводневне посете Његова Светост је нарочиту пажњу посветио упознавању са

Новембар 2011.

активностима на завршетку комплекса духовног центра и Гимназије при манастиру Свете Петке у Загребу. Обиласком духовног центра и Гимназије Патријарх је својом посетом и пригодним даровима испунио радошћу срца ученика и особља Гимназије, те похвално оценивши изузетна постигнућа у досадашњем процесу изградње, дао свој благослов (охрабрење) на активности у скором завршетку свих радова. У послеподневним часовима Његова Светост Патријарх Српски Иринеј напустио је Загреб.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ

На празник Воздвижења Часног Крста (27.

09. 2011. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење братства манастира Крке. Послије Свете Литургије Епископ Фотије је обишао цркву манастира Свете Недеље у Оћестову која је оштећена од експлозије приликом пожара који је захватио касарну у Пађенима. Иако је удаљена неколико километара од Пађена црква у Оћестову је претрпила оштећења на плафону, прозорима и вратима и по благослову Епископа Фотија ове јесени ће почети њена генерална обнова.

ЕПИСКОП ВРАЊСКИ Г. ПАХОМИЈЕ ПОСЈЕТИО ЕПАРХИЈУ ДАЛМАТИНСКУ

Његово Преосвештенство Епископ врањски Г.Г. Пахомије посјетио је 28. и 29. септембра 2011. г. Епархију далматинску. Епископ Пахомије је обишао двор у Шибенику и у пратњи домаћина Епископа далматинског Г.Г. Фотија и мана-

стир Крку, гдје се упознао са историјом и животом манастира Крке и Богословије Света Три Јерарха. У оквиру посјете манастиру Епископи су обишли и катакомбе у којима је проповиједао свети апостол Павле.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2011.

ПРОВАЉЕН ХРАМ СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА У КОЊЕВРАТИМА

Дана 01. 10. 2011. године, у поподневним сатима, пронађен је проваљен храм Светог великомученика Димитрија у Коњевратима. Провалници су испретурали инвентар храма и однијели новац са цјеливајуће иконе и приход од свијећа. О овом немилом догађају и скрнављењу храма је обавјештена Полицијска управа у Шибенику која је обавила и увиђај.

МАТУРСКА ЕКСКУРЗИЈА БОГОСЛОВИЈЕ СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА У МАНАСТИРУ КРКИ По благослову Светог Архијерејског Синода СПЦ-е у периоду од 23 - 29. септембра 2011. г. матуранти Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки су боравили на научно – васпитној екскурзији. У склопу екскурзије ученици су обишли православне светиње у Републици Српској и Републици Србији. На почетку екскурзије посјетили су храм Светога Саве, Богословију Светог Саве у Београду, Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, манастире Велику Ремету, Крушедол, Гргетег, Јазак, Раваницу и Хопово. Затим су обишли манастир Светог Василија Острошког у Бијељини, манастир Озрен и друге светиње у зворничко-

тузланској и бањалучкој Епархији. Професори и ученици Богословије Света Три Јерарха се

захваљују управама свих манастира и храмова које су посјетили на пријему и исказаној братској љубави.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ

У шеснаесту Недјељу по Духовима (02. 10. 2011. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење братства манастира Крке. У својој бесједи преосвећени владика је нагласио значај духовнога живота тумачећи јеванђелску причу о талантима. Стога морамо умножавати духовне таланате, које смо добили као дар од Бога, јер нас они обожују и охристовљују и уводе нас у благодатну заједницу Цркве.

33

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

34

Новембар 2011.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ ДРАГОВИЋУ На празник светог Јована Богослова (09. 10. 2011. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговић. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о апостолској љубави светог Јована Богослова,

нагласивши да је јеванђелска љубав суштина наше вере и да они који живе у љубави у Богу пребивају и Бог у њима. После Свете Литургије Епископ Фотије је са игуманом Варсонуфијем обишао манастирске конаке који су у изградњи и обнови.

ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ СВЕТИЊАМА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ По благослову Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Фотија православни вјерници Имотског су 08. и 09. октобра путовали на поклоњење великим православним светињама у Митрополији црногорско-приморској. По традицији вјерници су се поклонили Светом Василију Острошком, а истом приликом посјетили су манастире Цетиње, Дајбабе, Ждребаоник. У повратку посјетили су и манастир Косјерево задужбину краља Милутина у којем се налазе мошти Светог апостола и јеванђелиста Луке.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Новембар 2011.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У КНИНУ На празник Покрова Пресвете Богородице (14. 10. 2011.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Книну уз саслужење свештенства Епархије далматинске. У својој бесједи Епископ Фотије је истакао значај празника у икономији нашег спасења. Православни хришћани обиљежавају празник Покрова Пресвете Богородице као спомен када се Богородица, за врије-

ме богослужења, јавила народу окупљеном на молитви. То се догодило 911. године за вријеме цара Лава Мудрога када је у Богородичиној цркви званој Влахерна у Цариграду служено свеноћно бденије. У храму у Книну је био присутно много вјерног народа книнске крајине, те велики број дјеце полазника вјерске наставе од којих су многи приступили Светој Тајни Причешћа. После Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне.

СЛАВА У БИТЕЛИЋУ

У недељу (16. 10. 2011.) по Покрову Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије са свештенством и монаштвом Епархије далматинске служио је Свету Архијерејску Литургију на слави у Бителићу. У својој беседи Епископ Фотије је нагласио да је Пресвета Богородица стални заштитник Цркве Христове и да се непрестано моли за сваку богољубиву и хришћанску душу. Поред тога Епископ је позвао на даљу обнову цркве у Бителићу, којој предстоји унутрашње уређење и осликавање, као и довршење братске куће.

35

36

Новембар 2011.

Прилози из Лестера (у фунтама) Миленко Торбица 6, Душан Челебићанин 44, Никола Крнета 5, Мирко Бачко 3, Петар Зарач 10, Бошко Зечевић 20, Тоде Угранић 10, Бошко Зарач 15, Петар С. Зарач 15, Стево Цупаћ 10, Бане Новак 13, О. Видо Вуковић 5, Петар Крнета 10, Павле Дрча 2, Милан Добријевић 8, Раде Шарић 2, Марко Бачковић 12, Боја Новак 1, Роса Петко 2, Јово Новак 10, Сека Стокић 2, Тоде Ђурић 2, Милан Вујновић 20, Витомир Мирковић 5, Рајко Манојловић 6, Невен Челебићанин 2. Прилози из Холандије (у Еурима) Блаже Дроњак 20, проф. Др Михајло Џолић 20, Биљана Стаменић 30, Љиља Стрнић 10, Н.Н. 20, Рајко Тишма 30, Зоран Бједов 30, Васо Миликић 30, Миле Лончар 30, Милутин Маринковић 10, Радојица 10, О. Горан Ковачевић 10, ђакон Игор Челар 10, Дејан и Тања Петровић 50, Миле Јовановић 5, Н.Н. 5, фамилија Кресовић: Станко, Мира, Александар, Јована 50, Дугина 5. Прилози из Канаде (у ЦАД) Рајка Шановић 20, Милорад Шорман 20, Љубомир Величковић 60, Петар Радујковић 20, Синиша Станисављевић 20, Томислава и Јово Анђелић 20, Арон Маница 10, Јово Маријанац 10, Радован Маријановић 5, Миле Вучковић 13, Гојко Мутић 20, Роса Илић 20, Милан Вукадин 20, Стеван Гростран 20, Радослав Добрић 5, Јово Д. Мјековац 20, Горан Цревар 5, Александар Мићевић 20, Милка Павловић 10, Жељко Драгичевић 20, Остоје Мацлов 20, Зоран Симић 20, Гордана Ардов 20, Н.Н. 2, Наталија Негован 5, Милан Бабић 10, Гетар Дивић 20, Горан Канинић 10, Јово Анделић 20, Никола Врачар 10, Анка Живковић 10, Петар Преочанин 10, Војо и Мила Радмиловић 60, Иван Телечки 20, Зоран Младеновић 20, Дени Грубач 10, Радослав Добрић 5, Милан Бабић 10, Бошко Матић 5, Мићо Драговић 10, Ненад Војводић 10, Остоја Маглов 10, Мирко Цветичанин 10, Јосип Колар 5, Владимир Томић 20, Сашенка Зауза 10, Душан Трифуновић 10, Предраг Томић 10, Богољуб Рутовац 20, Божица Вишић 20, Миле Бијелобаба 20, Милорад Богуновић 20, Михајло Паштар 20, Кабор Трифуновић 5, Стеван Анђелић 5, Димитрије Стрезовски 20, Ђоко Ђуревски 20, Ратко Дубраја 20, Дусан Алавања 20, Стана Нећак 15, Драган и Слађана Ћириц 20, Момчило Плавша 20, Јован Букарица 20, Милорад Савиц 20, Ратко Бабац 15, Драган Рнић 20, Ивор Торкак 10, Душан Јокић 4, Марко Вученовић 20, Урош Лакић 15, Никола Ђилас 10, Петар Станојчић 10, Васо Драгичевић 20, Давид Дамјановић 5, Зоран Милошевић 10, Славка Манојловић 20, Васо Поповић(Мервил) 25, Мара Костур 15, Никола Колар 20, Милан Јеркин 5, Стево Петровић 5, Мара Грубиниц(пок.Тоде) 10, Владо Орељ 40, Владо Вукобратовић стари 5, Драган Вујосевић 10, Саша Живковић 5, Протојереј Добривоје Милуновић 20, Боја и Љубица Стојсављевић 10, Нена Злокапа 10, Душко Лазић 20, Чедо Новаковић 20, Љубо Вучковић 20, Милан Гаћеша 20,Ђуро Мирковић 5, Саша Чулум 40, Петар Перица Манојловић 20, Огњен Иванковић 20, Душан Драговић 20, Мира Клисурић 10, Коста Кнежевић 10, Петар Јовановић 20, Никола Врацар 10, Бранислав Докић 20, Милена Гранчи 20, Боро Мирковић 20, Светко Радиц 20, Предраг Брујић 20, Петар Перић 20, Горана Симић Гаврилов 40, Ратко Пијановић 50, Драгољуб Иванчевић 10, Томо Ерцег 20, Драган Матаруља

ПРИЛОЖНИЦИ Ч 20, Радивоје Стокић 5, Драган Мисковић 5, Недељко Топић 20, сестра Анастасија 3, Неђо Петковић 10, Н.Н. 20, Васо Стокић 20, Миломир Стојановић 10, Жарко Матовић 10, Марко Сандај 20, Љиљана Важић 5, Слободан Мишковић 5, Горан Галић 10, Данило Пупчевић 5, Нови Израиљ 20,Светозар Лудашки Жаре 5, Никола Палемањевић 5, Вукасин Лучић 5, Н.Н. 10, Владо Шобот 20, Милос Ерњаковић 5, Градимир Јанлија 10, Андрија Бољевић 10, Ђуро Векић 5, Војо Ожеговић 20,Прото Добривоје Милуновић 20, Рајмон Рокосз 10, Милорад Самарџија 20, Мане Огријезовић 20, Војо Кесић 20, Олга Грозданић 5, Јованка и Прото Павичевић 20, Шпиро Алавања 20, Велимир Цветичанин 20, Мара и Петар Шеат 20, Милка и Јован Дамјановић 20, Срђо Буљ 15, Драгиња Стојисављевић 5, Љубо Говедарица 5, Зоран Јеркан 20, Милан Вученић 20, Милош Томић 10, Вучета Рутовић 10, Вера Вранић 5, Слободан Исић 20, Сека Иванчевић 10, Јово Иванчевић 5, Протојереј О. Недељко Лунић 10, Марко Катић 20, Милан Блешић 20, Владо Јовановић 10, Драган Тешић 15, Јелена Гојковић 15, Ранко Краишник 10, Стеван Поповић 20, Смиљана Тепшић 20, Драган Блешић 10, Предраг Радивоша 5, Милан Суботић 20, Андрија Озимковић 10, Младенко Чудић 10, Војо Станков 10, Владимир Јурчев 5, Васо Роквић 20, Мирко Добрић 4, Ковиљка Мијатовић 5, Младен Гардовић 10, Драго Вукоман 10, Зоран Гајић 10, Милан Вучак 10, Љиља Шоган 5, Петар Кричковић 10, Ђорђе Деспинић 20, Владо Шобот 20, Војо Станков 10, Раде Тепић 10, Горан Радовановић 5, Симо Конокрут 5, Илија Ракановић 50, Борка Ђурановић 20, Љубиша Марковић 10, Горан Поп Јорданов 20, Јован Аврамов 20, Боро Живковић 10, Миленко Зец (бивси јеромонах) 20, Саво Лојкур 10, Дарко Тамнчија 20, Коста Пешић 10, Лука Живић 20, Радован Прокић 10, Црпко Дивчич 5, Миодраг Машић 20, Родољуб Алексић 4, Воислав Живановић 10, Радован Ивковић 10, Јовица Калинић 20, Радован Недељковић 20, Добро Станишић 20, Петар Пепић 30, Живота Радовановић 20, Синиша Ракић 20, Снежана Јелача 5, Боро Тодоровић 20, Марјан Совачев 20, Небојша Башић 20, Милош Дамјанов 10, Милош Куновац 10, Зоран Лазентић 20, Михаило Миличевић 20, Прота О. Михаило Додер 10, Витомир Стегнајић 15, Петар Андић Тољегић 10, Прото О. Љубо Рајић 40, Жељко Тадић 20, Горан Кнежић 20, Владимир Стјепановић 20, Живко Церовић 10, Цвико Видаковић 20, Никола Живоиновић 10, Зоран Радишић 10, Протојереј О. Василије Томић 20, Александар Деља 5, Ратко Лукић 5, Н.Н. 4, Дејан Јанковић 40, Срђан Кнежевић 10, Др Милица Квајић 20, Алекса Попадић 20, Невен Цветковић 10, Слободан Мишљеновић 20, Живко Драгичевић 20, Рајко Стринић 20, Никола Војводић 20, Стево Докић 20, Недељко Тодоровић 20, Ђуро Манојловић Кокеља 20, Новак Новаковић 20, Александар Рашић 50, Никица Колунџија 20, Радован В. Ласић 40, Жарко Марић 20, Нине Берић 20, Драган Грубнић 20, Младен Катић 50, Стево Лазић 10, Драгољуб Марчета 20, Љиља Бијеговић 20, Милутин Цимеша 20, Боро Рашковић 20, Ненад Ђурић 20, Љубо Ченић 20, Ђорђе Ожеговић 60, Стево Шеат 20, Дражен Бувач 20, Урош Ђурђевић 20, Драгослав Карановић 7, Душан Пашић 20, Ратко Тодоровић 20, Раденко Максимовић 20, Љубиша Гојковић 20, Рајко Манојловић 20, Дејан Бијелан 20, Душан Челебићанин 20, Слободан Зарач 20, Миле Попадић 20, Радован Грубнић 20, Никола Шарић 20, Милорад Богуновић 20, Илија Вранош 20, Роберт Матијаш 20, Мио-

Новембар 2011.

ЧАСОПИСА КРКА драг Додик 20, Жељко Кркобабић 20, Стеван Анђелић 20, Томислав Богићевић 50, Боро Вуковић 50, Неђо Кукољ 40, Драган Дамјановић 20, Живко Грубнић 20, Радослав Добрић 5, Радомир Вантуран 5, Рој Пешеф 20, Протојереј О. Љубо Рајић 30, Александар Вељко 10, Марија Глишић 20, Прото Михаило Додер 20, Пеђа Вукмановић 5, Алекса Говорчиновић 20, Прото О. Милутин Вељко 10, Прото о. Василије Томић 20, Нена Злокапа 10, Милан Цветичанин 5, Ђорђ Ковачић 10, Весна и Радован Гајић 20, Цвико Видаковић 20, Петар М. Манојловић 10, Велибор Стојановић 20, Јовица Калинић 20, Бранислав Деоброславац 10, Смиља Цвитеновић 5, Неђо Петковић 10, Благоје Савић 5, Миломир Стојановић 10, Н.Н. 5, Добро Станисић 10, Јован Важић 10, Срећко Клисара 20, Шпиро Шукара 5, Душан Гавриловић 10, Слободан Гојковић 5, Жарко Матовић 5, Роса Илић 20, Милорад Костин 10, Душан Преочанин 20, Никола Гаћеса 10, Васко Јовић 5, Раде Смољановић 5, Ђуро Кунац 10, Ратко Радишић 5, Сретен Богдановић 5, Н.Н 5,Др.Александар Ченић 20, Бранко Дадасовић 10, Илија Амановић 20, Никола Радић 10, Стево Мирковић 10,Душан Манојловић 10, Миле Радојчић 5, Миле Бјелић 5, Милорад Халавања 10, Сретко Шљивар 10, Радован Марић 10, Милена Ракочевић 20, Ђуро Будимир 10, Боса и Илија Ченић 40,Мирко Вранешевић 20, Мирослав Цвикић 20, Жељко Вучковић 10, Саша Шешлија 10, Душан Радош 20, Миле Ожеговић 20, Јово млађи Андић 20, Радомир Главинић 5, Петар Јовановић 20, Војо Станков 10, Никола Преочанин 20, Петар Стринић 10, Симо Трифуновић 5, Недељко Мијатовић 10, раденко 10, Мићо Куруц 10, Мирко Манојловић 20, Душан Ђајић 20, Ненад Јовановић 5, Момчило Вујинић 20, Зоран Кисурић 20, Зоран Вујинић 20, Драгољуб Тодоровић 20, Владо Петровић 10, Пајо Мирчета 10, Миодраг Тодорић 15, Петар Ненадић са фамилијом 40, Зоран Самарџија 10, Милош Шумоња 6, Нед Кликовац 20, Милан Самчевић 5, Георгије Чудић 10, Владо Балаћ 5, Милан Красуља 10, Илија Лекић 5, Петар Т. Манојловић 10, Дражан Буач 10, Никола Трифуновић Тоћин 20, Владо Орељ 20, Миле Бабић 10, Васо Роклић 10, Тони Шеведес 5, Јово Тркуља 10, Новица Клисурић 10, Милан Калинић 10, Јово Поповић 20, Иван Влаић 10, Петар Милановић 20, Јасмина Вулић 2, Милица Рајшић 5, Милан Вукадин 20, Драгиша Пупавац 5, Драган Јанковић 5, музичари Браћа Самарџије 20, Ружа Мачевић 10, Душанка Шукара 10, Пртар Тинтор 10, Радослав Добрић 10, Јово Маријанац(богослов) 20, Мирко Николић 10, Ика Шаре 70, Саво Ђурђевић 20, Мирко Поповић 5, Божица Маринковић 10, Драга Вуковић 5, Слободан Росић 10, Вукашин Лучић 5, Зоран Дакић 5, Жика Ђокић 5, Жељко Драгичевић 20, Миодраг Миличевић 5, Зоран Чеко 10, Симо Ковкић 5, Дуле Андић 5, Синиша Миливојевић 20, Цвико Видаковић 20, Драган Божић 20, Мира Пуцар 20, Зоран Ушић 20, Обрад Игњатовић 20, Милош Чеко 20, Бождар Чеко 10, Петар Јовановић (пок. Паје) 20, Драгослав Ђурђевић 10, Ђорђос Карипидис 20, Драган Јоксић 20, Петар Црногорац 20, Илија Миливојевић 20, Ацо Стегњајић 10, Славко Простран 20, Саша Маријановић 20, Милан Лаврња 20, Раде и Илија Ивановић 20, Бождар Цврнатовић 5, Торбица Сунитх 10, Рајко Маврак 15, О. Прото Вељко Милутин 10, Милош Ерак 20, О. Прото Љубо Рајић 20, Владимир Бркић 20, Мила и Војо Радмиловић 20, Лазо Канлић 5, Мирјана Петровић 10, Љиљана Петровић 10, Предраг Вуковић 5, Горан Ћирић 10, Ми-

лија Тимотијевић 20, Стево Кангрга 10, Горан Чукљевић 20, Слободан Вуковић 10, фамилија Зарић 5, Тарос Стојковић 10, Александар Стојковић 10, Елма Стојковић 10, Драгомир Стојковић 10, Милка Вулетић 5, Бранко Шукунда 10, Бранислав Живановић 20, Јованка Антић 20, Трифун Дрљача 5, Дејан Дикић 5, Мишо Алимпијевић 20, Владимир Урошевић 20, Миле Кљакић 10, Спасоје Цветковић 10, Владе Кузмановић 5, Милијанко Јанковић 20, Сања Стевановић 20, Драган Мићановић 20, Милош Мандић 10, Славиша Трајковић 20, Жарко Брестовац 20, Градимир Тедосијевић 20, Зоран Вукосављевић 10, Ђорђе Ђого 20, Златко Шарчевић 20, Зоран Црномарковић 20, Раде Микић 5, Петар Маринко 5, ипођакон Тоде Манојловић 25, Мићо Мишљеновић 20, породица Награисавловић 10, Гордана и Бранко Лајден 5, Предраг Маћић 10, Дарко Стевановић 10, Бранко Матић 20, Раденко Иванишевић 5, Љубо 20, Ђорђес Атил 10, Јово Живоиновић 20, Звонко Међеши 20, Н.Н. 5., Н.Н. 10, Бојан Радановић 20, Горан Чимчић 10, Н.Н. 5., Н.Н. 20., Јован 5, Радојица Поповић 10, Бобан Дамир 10, Горан Танасковић 4, Душан Јовић 20, Милутин Вуковић 40, Ристо Слепчевић 10, Борис Бејчић 10, Боби Саор 4, Горан Николић 20, Зоран Стаменић 5, Ранко Комленовић 20, Цветко Еркић 10, Дамјан Сврдлин 10, Даворин Говедарица 20, Владо Јовановић 5, Јеленко Крсмановић 10, Синиша Међаши 5, Мирослав Орашчанин 40, Симо Конократ 10, Сфилип Стони 10, Н.Н. 10, Н.Н. 5, Михаило Прица 10, Смиљан Давидовић 10, Слободан Милановић 5, Н.Н. 3, Христина Лазаревић 5, Слободан Мишљеновић 20, Мирко Спасојевић 10, Мирослав Тошановић 5, Никола Шиповац 5, Никола Милутиновић 4, Петар Миливановић 10, Богдан Јовичић 10, Ђан Маркет 5, Милан Тодоровић 10, Адријан Јовес 5, Цвјетко Јовановић 20, Милена Ферзановић 10, Никола Краишник 10, Даша и Борис Мађаревић 10, Гаврило Чупић 5, Душко Талијан 20, Н.Н. 10, Никола Краишник 20, Милан Орашчанин 5, Владо Јовановић 20. Прилози за ман. Драговић (у аустралиским доларима) Ика Шаре 50. Прилози за ман. Крку (у аустралиским доларима) Ика Шаре 55, Миле Марковић 30, о. Прото Стево Стојсовљевић са зетом Јовом Анђелићем 1 кг тамјана. Прилози Цркви Св. Пророка Илије у Далматинском Косову (у САД) Томислава и Јово Анђелић 50. Прилоге из Канаде сакупио ипођакон Тоде Манојловић са благословом Његовог Преосвештенства епископа канадског г.г. Георгија Прилоге из Лестера сакупио Душан Челебићанин Прилоге из Холандије сакупио Станко Кресовић

СВИМ ПРИЛОЖНИЦИМА БЛАГОДАРИМО И ЖЕЛИМО СВАКО ДОБРО ОД ГОСПОДА Редакција

37

38

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: протонамјесник Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com протођакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: протонамјесник Саво Мајсторовић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Моб.:098/993-82-03 e-mail: sv.georgije.knin@gmail.com – II парохија: протонамјесник Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: протонамјесник Милорад Ђекановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 091/891-00-95 e-mail: srpskapravcrkva@optinet.hr СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари протонамјесник Миле Савичић 23424 Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Скрадину протонамјесник Саво Миланковић

22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском протонамјесник Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа I парохије у Кистањама СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама протонамјесник Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци – Греција б.б.

Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа II парохије у Кистањама јереј Слађан Тубић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б.

Mоб.: 097/773-98-38 е-mail: stankoantic@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Станко Антић 22312 Марковац, Марковац б.б.

Mоб.: 092/131-08-70 СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Александар Вујко 22318 Пађени, Пађени 12 Mоб.: 091/881-09-43 е-mail: aleksandarvujko@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 095/569-78-28 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: man.dragovic@gmail.com

Осликавање цркве Светог Саве у Крки

Осликавање цркве Светог Саве у Крки Фотографија на корицама – Мирко Королија – Сјеверном Далмацијом: Путописи и репортаже

www.eparhija-dalmatinska.hr