Krka 054 by "ISTINA" SERBIAN ORTHODOX DIOCESE OF DALMATIA

www.eparhija-dalmatinska.hr Година Х. – Број 54

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Видовдански број – 2012. г. Цијена 10 kn

Пресвета Богородица – икона на чесми манастира Лазарице 1. стр. – свети цар Лазар – икона на чесми манастира Лазарице

БОГОСЛОВЉЕ

Јун 2012.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

ЛАЗАРЕВА ПОБЕДА

Шта значи приволети се царТајанствена књига из Јеру- земаљскоме. Они се боје царсалима подноси се на потпис ства небескога јер не могу да ству земаљском? Значи повесвакоме од нас, драга браћо, му догледају почетак, а хва- сти се за тренутном угодносвакога дана кроз цело земно тају се царства земаљскога, јер шћу тела а против принципа време. При том нам се стављају не могу да му догледају крај. духа. Пас не би никад дошао у увек два листа на избор. На је- Гле, опасност често навлачи двоумицу, коме царству да се дноме листу исписано је небе- маску пријатељског осмеха. приволи, јер код пса нема тосно царство Христово; на дру- Малишан, остављен у зеле- га принципа духа. Во ће прогоме је исписано земаљско цар- ном пољу са зеленим језером, дужити да пије воду на реци, у којој се његов чоство Ирода, Пилабан дави. Јер треба та, и осталих чије Ко чува живот свој изгубиће га; царство је име Легион. а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га познавати небесно па осетити Свако има да се (Мат. 10, 29) струју ужаса при определи слободно и свесно. Или поћи кроз дуг и у погибељи је, јер не види два дављењу свога добротвора и загушљив тунел цветном пољу, зеленила но једно, нити види притећи му у помоћ. Пријатељ царства земаљскогде сунце не заходи; или пак границу и разлику међу њикроз кратки перивој у сумпор- ма. Сласт и њен понор обуче- га цени само брзе успехе, који ни тунел, где вековни сунче- ни су у исто рухо. Зато се сласт су за њега у толико већи уколиви зраци не називају добро ју- чини неуком оку недогледно ко су јефтиније задобијени. Он тро. Кратковиди и малодушни дуга. Пурпур земаљске славе продаје небо за земљу, цело пралакомо потписују овај други и пожар ове – све пурпур за во наследства за чанак сочива. Он је присталица „очигледних” лист, приволевајући се царству лакомога.

Лазарева победа ........................................................... 3 Далматинско Косово у прошлости ............................. 6 Похвала кнезу Лазару ................................................ 10 Зашто многи људи не успеју на путу обожења? ............................................11 О честом причешћивању .......................................... 14 Достојевски као пророк и апостол Православног реализма .......................... 18 Три авети европске цивилизације ............................ 20 Хришћанин увек треба да је племенит ................... 24 „Eлектронско” насиљe и његово решавање ................................................... 24 Европска Унија, САД: микрочиповање деце и одраслих постаје стварност .......................... 26 Вијести из епархије .............................................. 28-42

Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), игуман Гаврило (Стевановић), протонамесник Милорад Ђурђевић, протонамесник Саша Дрча, протонамесник Славољуб Кнежевић, протонамесник Саво Мајсторовић, монах Доситеј (Јовић) Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

наставак са стр. 3

теорија, подржавалац моћних и власних. Он не спушта свој хладан прст у туђ пакао, нити икад обрће своје усне од пуног пехара осмехнуте среће. За њега небо и земља јесу – земља, тело и душа – тело, вечност и тренутак – тренутак. Нису потребни крупни историјски догађаји, да би један смртан човек добио прилику да се одлучи за једно или друго царство. Сваки бели дан је један велики датум у борби та два царства. Врши ли се данас насиље над твојим суседом, књига је отворена на твом колену, и свети књигоноша очекује одговор. Окренеш ли ти своје очи на другу страну, и пустиш насиље да се изврши и преврши, ти си већ тиме дао одговор – приволео си се царству земаљскоме. И твој сусед ће погинути од насилника, и дом ће његов бити спаљен, и ти ћеш наследити имање његово. Но душа твоја неће делити угодност од тога са телом твојим: она ће осећати тамничку тескобу и муку. Победа твоја биће Муратова а не Лазарева. Деси ли се пак, да се душа твоја устреми у одбрану правде, остављене од свију, мршаве и исмејане – тиме си се приволео царству небескоме. Но тиме си свесно крочио на пут опасности, жртве и муке. Бићеш и ти остављен, измршављен и исмејан. И изгубићеш богатство и здравље правде ради. И изгубићеш почасти и пријатељства, па лако и живот. Тада ће гониоци правде приграбити твој дом и твоје имање и смејаће се, гозбећи се за твојом трпезом, говорећи: Где је сад онај што воли више царство небеско него земаљско? Но усред њихове гозбе засјаће изненадно твоја правда, као муња из прамена магле. И гром ће се срушити пред ноге

БОГОСЛОВЉЕ водитеља правде. И у том тренутку тањир се поново окреће и поставља правилно: они губе све, који су мислили да су добили све, а ти добијаш све, јер си у очима света био изгубио све. И победа твоја биће слична победи цара Лазара, чији се тањир среће ево одлучно окренуо и поставио правилно тек у наше дане, после пет стотина и педесет година. Пре пет стотина и педесет година Лазар се приволео царству небескоме, што ће рећи: стао уз Христа и Његов часни крст, и изгубио и царство и главу. Свет је мислио, да је Лазар претрпео нечувен пораз и да је народ српски сломљен за вазда. Тако се ценила ствар споља. Но изнутра ствар је задржала један невидљиви сјај, никад не замагљен. Видећи и ценећи ствар изнутра, из духа, пророчки геније народни, описав страшни пад и пропаст, завршава овим неочекиваним речима: „Све је свето и честито било И миломе Богу приступачно”. Наиме, достојна жртва принета је била за достојну ствар. Христу се жртвовало све. Народ је веровао, да нити је поднета жртва могла бити тражена и узета васионом узалуд, нити пак да се крст Христов, којим су се осенили војници Лазареви, да сломити ма од какве силе у свету. Зато се мртва глава Лазарева засијала на Косову пољу већма него сјајна победа Бајазитова. Но гле, колико се тек данас сија победа Лазарева! На њу се чекало и за њу се страдало пет стотина година. Да је пре дошла била би мање сјајна и мање слатка. Гле, правда не стари у гробу, но подмлађује се. Што дуже закопана, све се поносније и елегантније диже. Заиста, важно је што је по-

Јун 2012.

беда Лазаревог народа дошла, но још је важније, да је народ веровао у победу и очекивао је пет векова. Шта би рекао на ово онај од вас, ко чека пет дана на победу своје правде, и шестог дана изгуби веру и у своју победу и цео свет? А гле овде један народ чека са вером као стена не пет дана но пет тамних ноћи, свака дуга по стотину година! И не само чека. Но чекајући слави дан Косовске пропасти као свој највећи народни дан! Ово је тајна највећа у нашој историји, у коју странци не проничу. Јер други народи обично славе дане својих победа као своје народне дане. И питају се у чуду откуда то, да Срби славе дан свог великог пораза као свој „главни” народни дан у години? Но ако се странци чуде, не треба ви да се чудите, јер ви треба да знате. Треба да знате, – и то знање деци својој да казујете – да славећи Видовдан ви сте вазда славили не пораз но победу Лазареву, Гле, увек је победио онај, ко се жртвује за један светао идеал. Један спартански краљ пао је са триста

БОГОСЛОВЉЕ другова у борби за отаџбину. Непријатељ је прешао преко његова мртва тела. Па ипак се пад тога краћа кроз векове истицао не као узорит пораз но као узорита победа. Ако ви убијете некога, ко има више права од вас, ви га нисте убили но прославили. Убијањем њега ви сте само успорили своју пропаст и његов тријумф. Лазарева војска борила се за одбрану Хришћанства, за одбрану Отаџбине, за одбрану Балкана. Муратова војска борила се за наметање господарства, за наметање јарма и ћутања. Има ли и мало сумње, чији је циљ борбе и смисао муке био правији? Како је онда Лазар могао бити побеђен? Не, он није ни био побеђен. Његова крвава глава котрљајући се по Косову исписала је смртну пресуду тобожњим победиоцима. Заиста, никада смрт не оправдава своје постојање у толикој мери, нити показује толико лепоте и племенитости у себи као у тренутку када прима у своја наручја човека као жртву за нешто више од његовог маленог живота. Смрт тада губи

своју жаоку, цепа свој тамни вео, и изједначава се са животом. Овим се додирује главни нерв хришћанске религије. Гле, хришћанска религија се доживљује и доживљена само постаје разумљива. Рекао је Господ: „Ко чува живот свој, изгубиће га, ко изгуби живот свој, Мене ради, сачуваће га”. – Ко може ово разумети сем онога, који је у стању ово доживети, преживети? Није ли ова тајна јеванђелска, једна од најдубљих и најплеменитијих, доживљена и посведочена нашим народом кроз историју од Косова до данас? Није ли народ Лазарев онда изгубио свој земаљски живот, који му се у наше дане отвара? А да је онда народ Лазарев зажалио за својим смртним животом; да је сијао крст Христов – да буду згажени без одбране – страшно је и помислити! – Народ би тај одавно угњилео у својој слабости и ништавилу и изгубио би до сада оба царства, и оба живота. Но Лазарев народ је разумео онда књигу јерусалимску, свету књигу судбе, као што ју је разумео и његов вла-

Јун 2012.

дар и, приволевши се царству највиших идеала, однео је бесмртну победу страдањем и смрћу својом. Поклонимо се, зато, жртви, светога Лазара. Његово приволење царству небескоме значи целу једну религију. Та религија Лазарева данас је потребна народу као и увек. Јер гле, она значи, да са Христом долази и победа. Она значи, да нема сувише велике жртве за правду Божју. Значи још, да је и сада, као и у почетку, пред нашом слободном и уједињеном нацијом отворена књига, која долази с неба кроз Јерусалим, са вечито истим питањем, које иде с тутњем кроз све дане светске историје: „Коме ћеш се приволети царству? Или волиш царству земаљскоме, или волиш царству небескоме?” Читајте своју историју како ваља, и видећете сав је закон Божији урезан у њој. Крупним словима, као огњеним кедрима, пише Господ закон свој, да би га и мало писмени у духу могли читати. Он га је написао и запечатио једном у Светом Писму, но Он је неуморан у понављању свога закона у животу свакога народа. Будним оком пратиће небесне силе живот наш у слободи, за који сте се толико молили. Воспрените духом дакле, и не загњурујте душу своју у земаљско царство. Гле, слобода никада не значи земаљско царство но небеско. Слобода је ретки гост из другог света а не стални житељ овога света. Као крилати анђео, провидан и нежан као етар, и моћан и животворан као етар, слобода на крилима долеће у госте, на крилима се држи међу нама, и на крилима одлеће у – други свет.

БОГОСЛОВЉЕ

наставак са стр. 5

Сазидана од костију мученика и великомученика, ова земља треба да постане тврђава Божија, у којој ће се име Божије славити и благосиљати и мислима, и речима, и делима. Нека би на свим капијама ове тврђаве, и у свима душама њених обитатеља, била уписана огњена реч пророкова: „Господ је снага моја и пјесма моја!”

Дигни се, царски народе, на висину царства небескога, где истина, светост и доброта блистају. Одагнај грех од себе као што змију отклониш од младенца. Јер ако си до сада правдао грехе своје робовањем, чиме ћеш их од сада правдати? Нека са ропским временом оду у неповрат и последњи остаци ропске душе.

Јун 2012.

Да би опет дошла до свога права царска душа Лазарева која светлом лику Христовоме приноси све на жртву и од Њега прима свој најлепши сјај. Да би они, који дођу да суде и певају о вама и делима вашим, могли рећи исто оно што је речено о светом Цару и његовом народу: „Све је свето и честито било И миломе Богу приступачно”.

ДАЛМАТИНСКО КОСОВО У ПРОШЛОСТИ

НАРОДНО ПРЕДАЊЕ И ИСТОРИЈСКИ ПОДАЦИ Далматинско Косово налази се у Книнској Крајини. То је плодна котлина која се увалила између стрмих обронака Динаре, Промине и Козјака. Готово средином котлине тече Косовчица, која извире испод Козјака, а слива се у Крку ниже Поткоња, недалеко од Книна. Косовска котлина је дуга осам до девет, а широка два до три километра. По њеним ивицама нижу се села: Рамљани, Звјеринац, Уздоље, Риђане, Марковац и Орлић, са засеоцима: Рађе и Шаровац. У Звјеринцу има жељезничка станица, која се прозвала Косовом још деведесетих година прошлога века, у време када је жељезнички воз први пут пројурио кроз Книнску Крајину. По народном предању, праоци данашњих Срба Косовљана доселили су се у овај крај некако у почетку шеснаестог века. После пропасти српског царства они су морали оставити своја стара огњишта на Косову Пољу у Старој Србији и отселити у Босну. Из Босне су се преко планике Козјака спустили у ову питому далматинску долину. По смештају, положају и смеру, по главицама, брежуљцима, њивама и води, нова постојбина у малом подсећала их је много на стари завичај. Зато су је и прозвали Косовом. На подножју Козјзка, недалеко од извора Косовчице, саградили су, одмах по досељењу, цркву од брвана. Једнога дана, када су код те цркве одржавали збор, грухнули су изне-

нада Турци преко Козјака и народ грдно сасекли. Порушили су и цркву, а звона бацили у оближњи извор «Мочило». Разасути гробови, на које се по ледини на сваком кораку наилази, још и данас казују место на коме се црква налазила и где се погибија народа догодила. По историјским подацима ствар стоји овако. У првој половини шеснаестог века Турци су заузели целу Северну Далмацију, осим градова на морској обали. У времену од 1521. до 1527. године турски војни заповедници довели су из Босне, Херцеговине и Старе Србије више хиљада српских породица и населили их по Книнској и Цетинској Крајини, по Буковици и Равним Котарима. То је била и једна од највећих сеоба српског народа из босанско-балканског залеђа у Северну Далмацију. О тој сеоби има потврде у савременим млетачким изворима. Синдиг А. Барбариго у извештају од 16. фебруара 1531. године, јавља млетачкој влади, како је око 1527. године више хиљада («пиу миљиоја») српских породица населило готово пусто («квази дезерто») земљиште у копненој Северној Далмацији. У извештају од 20. децембра 1539. године, далматински проведитор М. Мелкиор, обавештава млетачки сенат, да је у тој сеоби прешло с народом и много свештеника којима «народ безусловно верује». У то доба, дакле, Срби су населили и Далматинско Косово. Према томе, историјски подаци и народно предање о

БОГОСЛОВЉЕ досељењу Срба у ове крајеве, углавном се слажу. Што се тиче подизања прве цркве на Далматинском Косову, др. Никодим Милаш прикупио је ове податке из историје. Године 1589. Срби Косовљани саградили су у селу Марковцу цркву светог Илије од камена, и то благословом дабробосанског Митрополита Аксентија, који је тада као «егзарх пећког патријарха» управљао и српском православном црквом у Далмацији. На основу података из Кончаревићева рукописног «Летописа», др. Н. Милаш је закључио, да је митрополит Аксентије 1590. године, од Ђурђева до Петрова дана, обишао Северну Далмацију. Том пригодом он је био и на Далматинском Косову, а «можда и у другим местима где су српске цркве» постојале. На каменој плочи храма светог Илије урезан је натпис, у коме се каже да је тај храм подигнут 1590. године. Натпис је, по свој прилици, постао доцније и из успомене на Аксентијев боравак у Марковцу. Кад се историјски подаци и народно предање о првој цркви на Косову сравне и доведу у међусобну везу, онда се види да они ипак нису у контрадикцији. Народно предање спомиње цркву од брвана, а историјски подаци храм светог Илије од камена, и то у истом столећу. Према томе може се закључити, још у шеснаестом веку на Далматинском Косову беше вероватно подигнута дрвена црква, па кад је она пригодом неке народне погибије порушена, била је саграђена црква светог Илије од камена, која баш ове године навршава 350 година од свога постанка. Историјски подаци и народно предање, дакле, и у том се погледу допуњују. Народна традиција спомиње и податак о држању збора и сечи народа код цркве од брвана на Косову. Тај збор је морао бити врло важан, када га је непријатељ у крви угушио. Како било да било, али из тога податка произлази логично и то, да је Далматинско Косово већ у своме постанку добило крваво крштење, па одмах по досељењу Срба, било судбином предодређено да постане најважнијим народним збориштем и црквеним светиштем у овим западним крајевима. Интересатно је подвући и ту чињеницу, да се историјски подаци и народно предање о судбинској намени Далматинског Косова у суштини такођер слажу и допуњују.

Јун 2012.

Заиста, још од старинских времена, на Далматинском Косову, код цркве светог Илије или у близини древне «Келије», одржавали су се знаменити народно-црквени зборови, на којима су се доносиле крупне одлуке, које су као закони биле за све и свакога обавезне. Два примера из раније прошлости биће у овој пригоди довољни за потврду.

ЦРКВЕНО-НАРОДНИ ЗБОРОВИ И «КОСОВСКИ ВЛАДИКА» Уговорима о миру у Сремским Карловцима 1699. и у Пожаревцу 1718. године, цела копнена Далмација дошла је под власт Млетачке Републике. Тада је престала и јурисдикција дабробосанског митрополита у Северној Далмацији. Православни Срби на Јадранском Приморју у црквеном погледу потпадоше под власт грчкога филаделфијског архиепископа, који је имао седиште у Млецима. Док су Срби под својим народним старешинама и готово самом својом снагом истискивали Турке из Далмације, дотле се није дирало ни у њихову веру ни у њихове светиње. Али када су Турци били потиснути и пребачени преко Динаре, онда је за аристократску, олигархијску и клерикалну Републику Светог Марка потреба од живе снаге српског народа у Далмацији постала мање осетна. Она је брзо заборавила на заслуге и жртве у крви «разуларених Морлака», па их стала у свему притезати економски експлоатисати. Штавише, она је у неколико махова и отворено помагала да се чак и силом преведу у католичанство или на унију. И баш средином XVIII века за православне Србе у Далмацији беше наступио у верском и националном погледу удесни тренутак.

наставак са стр. 7

БОГОСЛОВЉЕ

У то доба на далматинске Србе оборили су се удружени претставници млетачких власти и латинске пропаганде, државне силе и верског фанатизма. Прогласили су их «издајницима и шизматицима», који у потаји одржавају везе са српском браћом у залеђу и са далеком Русијом. Објавили су драконске наредбе, које су значиле да се Срби морају одрећи прадедовске вере и светосавске цркве. Филаделфијски архиепископ грчке народности учини се као да ни жив није у томе тренутку. Да невоља буде још већа, ни свештеника није тада било ни из далека онолико, колико је потреба у таковим судбоносним приликама захтевала. Па ипак, далматински Срби, прекаљени крајишнички ратници и прослављени ускочки борци, пред уортаченом силом не клонуше духом. На Ваведеније 1750. године они одржаше код цркве светог Илије на Далматинском Косову велики црквено-народни збор под председавањем Никанора Рајевића, архимандрита манастира Крке. На томе збору учествовали су: игумани манастира Крупе, Крке и Драговића, протопопи, попови, народни прваци и угледни световњаци из свих важнијих места у Северној Далмацији. Тај косовски збор је закључио: да се енергично устане против латинске напасти; да се народ и свештенство у одбрани вере и својих светиња журно збију у густе редове; да се одма х изабере епископ као црквени поглавица и вођ народа и да се без одлагања замоли пећки патријарх за посвећење тога епископа, без обзира да ли ће га признати или не признати млетачке власти. На том истом збору за далматинског епископа био је једногласно изабран протопоп Симеон Кончаревић, парох бенковачки. Збор је направио колективно писмо, које су потписали: «3 манастирска настојатеља, 10 парохијских свештеника и 28 световњака», па га по нарочитом посланству послао српском патријарху Атанасију II Гавриловићу, који је у то време био у Сарајеву на кратком боравку. По пуномоћи патријарха Атанасија II, босански митрополит Гаврило Михић је, уз суделовање двојице епископа, 15. септембра 1751. године, у Требињу по-

Јун 2012.

светио Симеона Кончаревића за епископа далматинског. На тај начин, православни Срби у Далмацији, у најтежем. тренутку своје бурне историје, добили су за епископа и народног вођа управо провиденцијалног човека. Под мудрим и неустрашивим вођством владике Симеона Кончаревића они су у љутој борби са непријатељима одолели и жестини гоњења и беснилу

страдања. Узалуд су биле тужбе, хапшења, окови на галијама, ужасни «камароти» и «поци» (тамнице), бес млетачких колонела, који су са четама коњице пратили фанатичне бискупе при насилним визитацијама српских манастира и цркава; узалуд сви процеси и мучења у масама – далматински Срби се углавном не дадоше ни сломити ни савити. «Добро би било – писао је у то време млетачкој влади један далматински проведитор – кад би у овој земљи (Далмацији) могла владати само латинска црква, али сасвим се узалуд томе надати, нити ће се такова шта икад постићи, осим ако Божије свемогућство чудо учини». Кад су се представници државне силе и верског фанатизма уверили да ће њихова акција доживети неуспех, жуч своје срџбе излише на владику Симеона Кончаревића. Силом га прогнаше из Далмације у Лику, оптужише и без одбране по Већу тројице, томе «најстрашнијем суду свих времена и свих народа» осудуше на изгон «због злочина против државе» и «због сакупљања и слања народа у службу Московије (Русије)». Владика Кончаревић, који се

БОГОСЛОВЉЕ потписиваше као «косовски епископ» и као «многострадални епископ Симеон далматински», умро је у Кијеву, у руском Петропавловском манастиру, 12. фебруара 1770. године. Тај «косовски владика», даровити летописац, културни радник, велики страдалник и национални борац, који је толико задужио српски народ и православну цркву у Далмацији, без сумње је најкрупнија и најзаслужнија личност међу далматинским Србима у XVIII веку. Кад је 6. септембра 1770. године умро заслужни архимандрит Никанор Рајевић, који је као «генерални викар» био десна рука владике Симеона, коме је и у Русију на савет одлазио, верска гоњења су малаксала, али још нису сасвим престала. Требало је за поглавицу цркве и народа изабрати достојног човека. Због тога, Срби и опет одржаше збор на Далматинском Косову. У другој књизи својих «Житија» архимандрит Герасим Зелић износи, како су се вршиле припреме за тај збор. «Тако послије смрти реченога Рајевића – прича он – скупе се сва три игумана у Косову 20. јула 1776. љета, лицем на светога пророка Илију, ђе је храм цркве. Три игумана била су слиједујући: од Крупе Спиридон Симић од Крке Никифор Травица, а од Драговића Мојо Јовић. И ја сам онда имао срећу на том жребију бити и служити како јерођакон. Кад је већ дошло било до жребија узме протопоп Аврам Симић, парох исте цркве, једну мараму, и завеже чвор. Овај чвор замота у три угла од исте марамице, и пружи према игуманима говорећи: коме игуману допане она свеза, у оном манастиру да буде архимандрит и викариј, кога онога манастира браћа нађу најврснијега и најнаученијега. Узму игумани речени сваки свој рогаљ; и кад протопоп пусти мараму из руке, а оно допаде онај узао игуману Спиридону Симићу, од мога манастира Крупе, коме су крупски калуђери били ради, да он буде архимандрит». Кад се тај Симић не хтедне да прими, онда се нађе калуђер у манастиру Крци, где се у то време и налазила «крмчија», једина у целој Северној Далмацији. У месецу мају 1778. годи-

Јун 2012.

не три игумана: «драговићки Гаврило, крупски Сава и крчки Никифор», заједно са световним свештеницима изабраше крчког калуђера, мудрога и образованог Никакора Богуновића – Скочића «да будет властни архимандрит и церковниј управитељ». Тај заслужни генерални викар из темеља је обновио манастир Крку и многе цркве у Северној Далмацији. Године 1790. обновио је и старинску цркву светог Илије на Косову. Та црква је године 1890. обиовила свој звоник и нешто се проширила. У време другога аустријског покушаја уније, и то у Кричкама и Баљцима близу Дрниша, Далматинско Косово је одиграло значајну улогу. Тежак Јован Кашић речени Керић убио је из кубуре, 1. марта 1834. године, унијатског попа и умакнуо у Босну. Због тога убиства били су осумњичени као подстрекачи, ухваћени, оковани у гвожђе и бачени у задарске тамнице: јеромонах Макарије Вукадиновић, парох Косова и поп Спиридон Симић, његов капелан из села Орлића, па Јаков Миовић и његов синовац Петар, велики поседници из Дрниша. У тамници су Вукадиновића држали три, а осталу тројицу по једну и две године, па их пустили на слободу. Макарије Вукадиновић је у тестаменту од 15. августа 1854. године основао задужбину и наменио је за издржавање српске основне школе на Далматинском Косову. Отпор и борбу српских тежака у Петрову Пољу против уније у то доба, приповедач Симо Матавуљ је овековечио у оној својој класичној приповетци «Пилипенда».

БОГОСЛОВЉЕ

Јун 2012.

МОНАХИЊА ЈЕФИМИЈА

Похвала кнезу Лазару У красотама овога света васпитао си се од младости своје, о нови мучениче кнеже Лазаре, и крепка рука Господња међу свом земаљском господом крепког и славног показа те. Господствовао си земљом отачаства ти и у свим добротама узвеселио си уручене ти хришћане и мужаственим срцем и жељом побожности изашао си на змију и непријатеља божаствених цркава, расудивши да је неистрпљиво за срце твоје да гледаш хришћане отачаства ти овладане Измаиљћанима, не би ли како ово постигао: да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства и да се обагриш крвљу својом и сјединиш са војницима небеског цара. И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога. Сада не предај забораву вољена ти чеда која си сирота оставио преласком твојим, јер откако си ти у небеском весељу вечном, многе бриге и страдања обузеше вољена ти чеда и у многим мукама живот проводе, пошто су овладани Измаиљћанима. И свима нам је потребна помоћ твоја, те се молимо моли се заједничком Владики за вољена ти чеда и за све који им са љубављу И вером служе. Тугом су многом здружена вољена ти чеда, јер они што једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику и твоја добра у заборав ставише, о мучениче. Но ако си и прешао из живота овога, бриге и страдања чеда својих знаш и као

мученик слободу имаш пред Господом. Преклони колена пред Владиком који те венчао, моли да многолетни у добру живот вољена ти чеда проводе богоугодно, моли да православна вера хришћанске неоскудно стоји у отачаству ти, моли победитеља Бога да победу подари вољеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, за невидљиве и видљиве непријатеље, јер ако помоћ примимо с Богом, теби ћемо похвалу и благодарење дати. Сабери збор својих сабеседника светих мученика, и са свима се помоли прославитељу ти Богу, извести Георгија, покрени Димитрија, убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија и четрдесет севастијских мученика не остави, у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена, кнез Стефан и Вук, моли да им се пода од Бога помоћ, дођи, дакле, у помоћ нашу, ма где да си. На моја мала приношења погледај и у многа их урачунај, јер теби не принесох похвалу како приличи, већ колико је могуће маломе ми разуму, па зато имале награде чекам. Но ниси ти тако, о мили мој господине и свети мучениче, био малодаран у пропадљивом и маловечном, колико више у непролазном и великом, што примио јеси од Бога, јер телесно страну мене у туђини исхрањивао јеси изобилно, те сада те молим обоје: да Ме исхраниш и да утишаш буру љуту душе и тела мојега. Јефимија усрдно приноси ово теби, свети.

БОГОСЛОВЉЕ

Јун 2012.

АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАПСАНИС

Зашто многи људи не успеју на путу обожења? Иако смо, као људи, сви примили призвање за тај узвишени циљ – да се сјединимо са Богом, да постанемо богови по Благодати и да уживамо то велико блаженство за које нас је и створио наш Творац и Саздатељ, ми често живимо као да тај велики и највиши циљ уопште не постоји. Тада се наш живот претвара у неуспех. Свети Бог нас је створио ради обожења. Према томе, ако се не обожимо, читав наш живот постаје промашај. Поменимо тек неке од разлога за то:

на потребу” (в. Лк 10,42). Људи су данас непрестано заузети и стално су „у машини” – и можда је то план ђаволов да обмане ако је могуће

вимо духовним стварима. Ми тиме, уствари, непрестано понављамо Богу: Молим те, изговори ме ... не могу доћи (в. Лк 14,19-20).

и изабране! Последица овога јесте да (и побожни) људи запостављају своје спасење. На пример, данас морамо да учимо или да читамо, и зато немамо времена да се молимо, немамо времена да идемо на богослужења и немамо времена за Свету Тајну Исповести и за Свето Причешће! Сутра ћемо морати да идемо на овај или онај скуп или састанак, мораћемо да испунимо друштвене и личне дужности и опет – нећемо имати времена за Бога! Прекосутра морамо да идемо на венчање и да завршавамо друге породичне обавезе, и опет нећемо моћи да се ба-

И тако све оно дивно и законито што чинимо губи своју вредност. Сви горе поменути животни послови имају своју стварну, суштинску вредност једино када се извршавају у Благодати Божијој. Другим речима, када их вршимо у славу Божију. Сви ти послови имају стварну и суштинску вредност само дотле док ми желимо и тежимо ка ономе што је и изнад учења, и изнад бављења послом, и изнад породице, и изнад сваког другог добра земаљског и сваке дужности и активности. Све ово има стварну и суштинску вредност само дотле док ми тежимо обожењу. Само у том

а) Обузетост земаљским бригама Човек (у животу) чини много добрих и племенитих ствари као што је учење, бављење својим послом, породични живот, стицање имања, милосрдна дела... Када свет схватамо и употребљавамо на евхаристијски (благодаран) начин, као дар Божији, тада нас све сједињује са Богом и све постаје средство општења са Богом. Али, ако не живимо животом општења са Богом, тада смо пропали. И све што чинимо је узалуд. Људи обично промашују у животу зато што предност дају другостепеним циљевима свога живота. Они не постављају обожење као први и најбитнији животни циљ. Они нису заокупљени вечним стварима. Они се свим својим срцем предају другостепеним циљевима и заборављају на „оно што је једино

наставак са стр. 11

случају сви ови послови имају свој прави смисао и своју вечну перспективу и ми од њих имамо духовне користи. Господ је рекао: Иштите најприје Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати (Мт 6,33). Царство Божије је – обожење, стицање благодати Духа Светога. Када благодат Божија уђе у човека и обитава у њему, човек тада живи по Богу Кроз оне који су се обожили, благодат Божија улази у животе свих осталих људи, и ми, преко обожених људи, општимо са Царством Божијим. Као што уче Свети Оци, реченица Молитве Господње: Да дође Царство Твоје, значи – „да дође Благодат Духа Светога”. А када благодат дође човеку, она га и обожује.

б) Морализам Нажалост, дух морализма, о коме смо већ говорили као о духу свођења хришћанскога живота искључиво на морално усавршавање, дух који је последица западних теолошких утицаја, у великој мери је, на негативан начин, утицао на побожност и духовност хришћа-

БОГОСЛОВЉЕ на нашега времена, због чега многи хришћани уопште и не теже ка обожењу. Учење о моралном усавршавању (као циљу живота) није ништа друго до човекоцентрично постављање човека у средиште живота. Људски труд, а не благодат Божија, господари оваквим погледом на свет, дајући утисак да оно што нас спасава није благодат Божија, већ наша морална начела. У таквим околностима и таквом духовном стању, хришћани бивају лишени истинског искуства Бога и душа човекова не прима стварну утеху, нити се њена духовна жеђ утољује. Моралистичка духовност, којом су многи покушавали да живе и у том покушају претрпели неуспех, није прави израз аутентичног духа Цркве Божије и у великој мери је одговорна за појаву атеизма и равнодушности према духовном животу код многих наших ближњих, а нарочито код младих људи. Сви ми, и родитељи, и учитељи, и свештеници, и сви посленици Цркве, у нашим школама веронауке, у нашим проповедима и свугде, уместо да

Јун 2012.

моралистички говоримо о „стерилном” побољшању човека, упућујмо нашу браћу хришћане ка обожењу, у складу са аутентичним духом и искуством Цркве. Најпосле, врлине, ма колико оне узвишене биле, нису циљ нашег хришћанског живота, већ су само средство и начин припреме за примање обожења, за примање благодати Духа Светога, како нас отачки сажето учи Свети Серафим Саровски.

в) Човекоцентрични хуманизам Аутономистички хуманизам као друштвено-философско учење, одељено и независно (аутономно) од Бога, води нас ка цивилизацији заснованој на себичности и представља велику опасност за савременог човека. Тај и такав хуманизам има за циљ да нас отуђи од наше вере православне у име такозване „човекове вредности” и „човековог ослобођења”. Али, зар има веће вредности за човека од обожења?

ЦРКВА НАС СВОЈИМ ДУХОВНИМ РУКОВОЂЕЊЕМ УЗВОДИ КА ОБОЖЕЊУ Духовно руковођење које нам пружа наша Православна Црква кроз Свете Службе Цркве, кроз светоотачко богословље и монаштво јесте руководитељство обожења и оно је богочовечанско, јер има Христа Оваплоћенога Бога за средиште свога живота. Велика радост улази у наш живот када постанемо свесни узвишености нашега назначења и блаженства које нас чека. Духовно руковођење (од стране Цркве) ублажава болове у свакој невољи, као и тугу свеколиког живота, јер човеку указује на циљ – обожење.

БОГОСЛОВЉЕ

Када почнемо да се духовно боримо (у животу), имајући за циљ – обожење, када једни друге почнемо да гледамо као „кандидате” за богове по Благодати, наш став према ближњима се мења. О колико је дубоко и смислено духовно руковођење које Црква пружа својој дечици! О какво богоугодно дело чине отац и мајка, који воле и поштују своју децу, када схвате обавезу и свети задатак који имају у погледу васпитања своје деце, а то је – помоћи им да задобију обожење, што је циљ, ради чијег остварења су, благодаћу Божијом, она и дошла на овај свет! И, наравно, како родитељи могу помоћи деци у том погледу ако се и сами не крећу ка истом циљу – обожењу? О, колико ћемо самопоштовања, без трунке себичности и безбожничке гордости стећи када схватимо да смо створени за овај узвишени циљ – обожење!

Свети Оци и богослови Цркве уче да тек превладавањем човекоцентричне философије нашег егоизма и самољубивости, ми постајемо истинске личности, истински људи. Ми се тек тада односимо према Богу са поштовањем и љубављу. Ми се тек тада односимо према ближњима са крајњим поштовањем, уважавајући их у истинском достојанству, сматрајући их не више тек средством задовољења наших потреба и искоришћавања, већ – иконама Божијим, чије је назначење – обожење! Све док смо изоловани у себи, унутар нашега ега, ми смо индивидуе (јединке) а не личности. По теорији и пракси духовнога руковођења ка обожењу, ми постајемо истинске личности тек онда када изађемо из нашег индивидуалистичког начина битовања и када почнемо да волимо, да се жртвујемо за Бога и наше ближње, уз помоћ Божије Благодати и уз нашу сарадњу (синергију). Другим речима, тек када наш „его” сретне „Ти” Бога и „ти” наших ближњих, ми почињемо да изнова откривамо наш изгубљени идентитет, кроз заједницу обожења, ради које смо и створени, и тек тада ми можемо да се отворимо једни за друге, да

Јун 2012.

општимо и да духовно уживамо једни у другима, истински, а не више себично. То је дух Свете Литургије на којој се учимо да превладавамо наше ограничене, индивидуалне интересе на шта нас наводе ђаво, грех и наше страсти. То је дух Литургије на којој се учимо да се отварамо за заједницу жртве и љубави у Христу. Свест о овом узвишеном призвању (о обожењу) заиста утешује и испуњава људе. Православни хуманизам (човекољубивост) наше Цркве заснован је на овом великом призвању свакога човека и, стога, он развија све његове моћи до њихове најузвишеније мере. Који је други хуманизам, ма колико он „прогресивно” и „либерално” изгледао, тако коренито преобразитељски као што је то хуманизам Цркве, који омогућава човеку да постане бог? Заиста, тако узвишени хуманизам може да се нађе искључиво у Цркви. Многи, нарочито данас, покушавају да обману људе предлажући им лажи кроз своје псевдохуманизме који не могу да га испуне и који га, уствари, унакажавају. Због тога је од највеће важности да нагласимо значај духовног руковођења у Цркви.

БОГОСЛОВЉЕ

Јун 2012.

МИТРОПОЛИТ ПИРЕЈСКИ КАЛИНИК

О честом причешћивању О теми причешћивања постоји раширена заблуда која уопште не одсликава изворни православни доживљај. Неки верују да је причешћивање дозвољено само два – три пута годишње. Такво схватање је скроз – наскроз погрешно и далеко од истине. Оно кривотвори изворни православни доживљај и озбиљно угрожава православни духовни живот. Изврће целокупно православно хришћанско учење о Светој Евхаристији и собом носи духовне опасности за вернике који се духовно подвизавају.

Шта је ту истина? Шта је истина о овој спасоносној теми причешћивања која представља основу и темељ духовног живота? Тајна Божанске Евхаристије представља средиште живота Цркве. Савршавајући тајну Божанске Евхаристије и учествујући у њој, утеловљујемо се у мистично, духовно Тело Господње и сједињујемо се са Господом. Без свесног учествовања у тајни Божанске Евхаристије немамо

духовног живота нити задобијамо спасење. Но, свесно учествовање у Тајни Божанске Евхаристије неминовно намеће причешћивање Телом и Крвљу Господњом. Ми нисмо просто посматрачи Тајне Божанске Евхаристије, него њени учесници. Верници заједно са свештеником савршавају Тајну Свете Евхаристије, светотајински доживљавају живот Господњи, причешћују се Телом и Крвљу Христовом и тако се сједињују са Христом. Због тога се на свакој Божанској Литургији свештеник обраћа вернима и позива их на причешћивање Телом и Крвљу Христовом говорећи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите”. Свесни и савесни верници су дужни да се одазову на овај свештеников позив. Наравно, неопходна је душевна припрема. Потребни су жива православна вера, искрено покајничко расположење, борба против греха и љубав према Христу.

Свето причешће: Извор живота Целокупна Света Литургија својим молитвама, које не треба изговарати у себи, него верници треба да их чују, својим прозбама и химнама, припрема верне за учешће у чаши живота. Онај који није само обични посматрач, него и душом учествује у савршавању Тајне Божанске Евхаристије, задобија, прозбама и молитвама Свете Литургије, дух покајања, доживљава унутрашње умилење, иште милост Божију за своје грехе, сапутник је Господу на путу према Голготи, и душа му се освећује. Живи Господом. Са љубављу чезнући за Христом, скрушена духа прилази, причешћује се Телом и Крвљу Господњом и постаје Богоносац и Христоносац. Тако се учешће вернога хришћанина у вршењу Тајне Божанске Евхаристије запечаћује његовим причешћивањем Телом и Крвљу Христовом. То и јесте духовни живот. Без сталног причешћивања нема духовног живота. Божанско причешће је извор живота. Сам Господ је рекао: „Ко једе Тело моје, и пије моју Крв, има живот вечни”. Божанско причешће је лек бесмртности – „да онај ко од њега једе не умре”. Оно је лек јер је опроштај наших грехова и извор нашег освећења. Сједињује нас са Господом. „Ко једе

БОГОСЛОВЉЕ

моје Тело и пије моју Крв, у мени пребива и ја у њему”, рекао је сам Господ.

Верници треба да се причешћују често По правилу верници треба да се причешћују на свакој Светој Литургији. Наравно, уколико се духовно труде и живе духовним животом. Честом причешћивању учи нас најпре сам текст Свете Литургије и позив свештеника, као што смо већ поменули. Верници заједно са свештеником преклињу Господа при сваком причешћивању: „и удостој нас да се неосуђено причестимо Твојим непорочним и животворним тајнама… на отпуштење грехова, на заједницу Светога Духа.” Постоје и сведочанства из праксе и живота Цркве и из беседа Светих Отаца одакле се јасно види неопходност честог причешћивања. Дела Апостолска нас уверавају да су први хришћани „били постојани у апостолском учењу, у заједници, у ломљењу хлеба (тј. причешћивању) и у молитвама.” Дакле, центар живота првих хришћана била је проповед Апостола и учествовање у Светој Тајни Божанске Евхаристије. Девети апостолски канон јасно говори о честом причешћивању: „Све верне који улазе (у Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве

Јун 2012.

и Светог причешћивања, треба одлучити као оне који изазивају беспоредак у Цркви.” Дакле, по овом канону од Цркве се одсецају они који се не причешћују на свакој Литургији. И Свети Василије Велики је по овом питању категоричан. Он каже: „Причешћивати се и узимати Христово Свето Тело и Свету Крв свакога дана очигледно је добро и корисно, јер Он сам јасно каже: ‘Онај који једе Тело моје и пије моју Крв, има живот вечни.’ Јер, ко сумња у то да учествовати непрестано у животу није ништа друго до вишеструко живети? Ми се, дакако, причешћујемо четири пута седмично: недељом, средом, петком и суботом, али и другим данима ако је празник неког од светих.” Овај велики Отац Цркве нас обавештава да су се хришћани у његово доба причешћивали најмање четири пута седмично. А од новијих Отаца Цркве, Свети Никодим Светогорац, у свом делу о сталном причешћивању пише: „Причешћивање Светим Тајнама свих верника и ради свих њих, подразумева се и не бива тек ради свештенодејствовања Пресветог Тела и Крви Христове, него да се свим вернима ово Причешће разда, те је потпуно намењено свима ради њиховог причешћивања.” А Свети патријарх Григорије Пети у својој енциклици о сталном причешћивању, коју

наставак са стр. 15

БОГОСЛОВЉЕ

је објавио 1819. год., пише: „Нипошто се не забрањује стално причешћивање, нити се захтева да прође период од четрдесет дана да би се хришћанин поново причестио, као што су то неки мислили.”

Све ово потврђује и Литургија пређеосвећених дарова Надаље, Литургија Пређеосвећених Дарова сама од себе громогласно потврђује праксу Цркве о сталном причешћивању. Литургија Пређеосвећених Дарова служи само тој сврси. Пошто се за време Велике Четрдесетнице, због тужног карактера овог периода црквене године, не служи Божанска Литургија која иначе има васкрсни карактер, Црква је створила такозвану Литургију Пређеосвећених Дарова, која је у суштини чин причешћивања, да би верни могли да се причешћују и током седмице. Дакле, не само суботом и недељом, када је дозвољено савршавање Свете Литургије у правом смислу те речи, него и средом и петком, раније освећеним хлебом живота. Ово је чиста, православна и кристално јасна истина о сталном причешћивању.

Јун 2012.

Хришћанин који настоји да врлински живи по Богу и искрено војује у духовној борби, треба и може да се причешћује често, да би се крепио у свом духовном подвизавању и да би освећивао своју душу. Такав хришћанин има свог духовника, исповеда се с времена на време, односно кад због нечега осећа грижу савести. Њега апсолутно ништа не спречава да се причешћује често. Једино су смртни грех и непокајаност препрека човеку да се причешћује пре-

Припрема за причешће пречистим тајнама Припрема за често причешћивање претпоставља, наравно, целокупан живот хришћанина. Није то припрема од само неколико дана. Прави хришћанин је дужан да увек живи са вољом Божијом као својим водичем. Компас његовог живота је реч Божија, онако како је изражава Свето Писмо и тумачи Православна Хришћанска Црква. Верни хришћанин проучава реч Божију, да би увек знао шта је Божија воља, и настоји да свој живот увек усклади са њом. И његове речи, и његова дела, и његове мисли, треба да се надахњују православним хришћанским учењем о животу. Треба да промишља православне хришћанске догме, да верује у њих, и да настоји да живи православно хришћански. Православна вера је и тачно правило вере у Бога, и тачно правило живота и делања. Хришћански живот је живот напора и труда да се живи истина православне хришћанске вере. То је живот молитве, честог учествовања у богослужењима и светим тајнама, живот са црквеном свешћу и савешћу у напорном подвигу борбе против греха, и у аскетском труду да се у животу примењују заповести Божије. То је, дакле, живот љубави, доброте, трпељивости, уздржљивости, чистоте, самоконтроле и свакодневног освећивања.

чистим тајнама. Хришћанин који пази на свој живот и живи у трајном покајању, треба и може да се причешћује веома, веома често. Што је могуће чешће, а ако је могуће сваке недеље и на свакој Литургији.

Посебности Да би човек могао да се причешћује пречистим тајнама те да непрестано буде сједињен са Господом, нарочито је потребно: прво, душевно стање чежње за причешћивањем Телом и Крвљу Господњом; друго, духовни живот, како смо га горе описали у грубим цртама; треће, одсуство мржње, осветољубивости и пакости према ближњима; четврто, добри

БОГОСЛОВЉЕ односи са ближњима; не неправда према другима, него доброта и љубав према свима; пето, уздржавање од смртних грехова, живљење у духу непрестаног покајања и доживотна борба против греха, и шесто, молитвено расположење и љубав према Богу.

Не тражи се посебан пост Онима који живе по Богу и често се причешћују, не прописује се посебан пост. Сви су хришћани, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози, обавезни да држе канонима одређене постове током целе године. А то су: а) пост средом и петком, дакле уздржавање од меса, рибе, млечних производа и јаја сваке среде и петка током читаве године, осим Светле седмице и седмице од Педесетнице до недеље Свих Светих, као и седмице од недеље Митара и Фарисеја до недеље Блудног Сина, када је дозвољено јести све; такође је дозвољено јести све осим меса у Сиропусној седмици; б) постови: Часни или Велики пост, Божићни пост, Пост Светих Апостола или Петровски пост и Великогоспојински пост, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози да се не пости. Пост је подвиг уздржања. То је велика врлина и дужност свих верних уколико им то здравље допушта. Држање поста од стране верних хришћана препушта се расуђивању њихових духовних отаца који га својој духовној деци приликом исповести због здравствених разлога могу и ублажити. Црква је човекољубива. Она увек користи такозвану икономију и има разумевања према људској слабости. Не постоји апсолутно ниједан канон који одређује или прописује посебан пост пре Светог Причешћа. Хришћанин који, по мери својих могућности и у зависности од свог здравља, држи пост средом и петком и светим канонима предвиђене вишедневне постове које смо горе набројали, може се слободно причешћивати сваке недеље и на свакој Светој Литургији, без икаквог, апсолутно икаквог додатног поста. Први су се хришћани причешћивали пошто су претходно јели на такозваним вечерама љубави. И Господ је предао тајну Божанске Евхаристије и дао да се Његови ученици причесте усред тајне вечере. Касније је Црква, из практичних разлога, установила причешће просто на таште, односно пре икаквог јела, не тражећи да се пости у претходне дане. А у пракси Црква је увек имала и Свете Литургије служене у вечерње сате спојене са Вечерњим следећег дана, када верни могу да се причесте сло-

Јун 2012.

бодно, под условом да су се у потпуности уздржавали од хране барем шест – седам часова. Просто је обичај, због страхопоштовања према овој светој тајни, да они који се често причешћују не узимају мрсну храну већ од претходне вечери. Веома је погрешно схватање појединих који се не причешћују на недељној Литургији, него се причешћују суботом, јер, наводно, суботом није дозвољено постити. Такав обичај и такво схватање представља заблуду и ниподаштавање Свете Литургије која се служи у недељни дан.

Горе речено не важи за немарне Горе речено важи за хришћане који се труде да живе по Богу. За оне, међутим, који су само по имену хришћани, а живе без духовних интересовања, немарним и непажљивим животом и не чувају се од греха – за такве не важи горе речено. Ти млаки хришћани обично се и не интересују за често причешћивање. Сматрају да је довољно да Причешћу приступе само два или три пута годишње, јер се, како то они кажу, тако ваља. Они који Причешћу приступају углавном о Божићу и о Васкрсу треба обавезно да се претходно исповеде и да посте у складу са мишљењем њиховог исповедника. Али ни млаког хришћанина ове врсте који само изјављује да је православни хришћанин, а притом нема изражена духовна интересовања, Црква, наравно, не занемарује, него и њега са нежном љубављу прихвата у загрљај. Он, међутим, не спада у живе чланове Православне Цркве. Верницима млаке вере по икономији се допушта да се причесте два – три пута годишње, и то увек после поста и исповести.

Ово је православно учење Ово је православно учење о честом причешћивању. Ову истину громогласно потврђује и разглашава и сама Света Литургија, али и пракса и живот Цркве. Ретко причешћивање сведочи о опадању црквености и изопачавању православног хришћанског етоса. Сведочи, даље, о немарном животу, млакој хришћанској свести и савести и непознавању суштине и циља Божанске Евхаристије. Дакле, они који заговарају ретко причешћивање врше насиље над православним духовним животом, испољавају своје непознавање суштине свете тајне Евхаристије и налазе се у најжалоснијој прелести или заблуди. Беседа, Богословски часопис православне Епархије бачке, Нови Сад 2004.

БОГОСЛОВЉЕ

Јун 2012.

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Достојевски као пророк и апостол Православног реализма Ја знам Достојевског као пророка, као апостола, као мученика, као песника, као философа. Многостраност његовог генија поражава. Свечовечански широк и дубок, он припада свима, али и сви припадају њему. Он је толико човек, толико свечовек, да је свима род: род Србима, род Бугарима, род Грцима, род Немцима, род свима људима на свима континентима. У њему има свакога од нас, те сваки може наћи себе у њему. Својом свечовечанском саосетљивошћу и љубављу он је свима свој. Ми људи живимо у свету двоструке реалности: физичке и духовне. Шта је то физичка реалност? – Материја. А шта је материја? Има данас физичара који тврде да материја, уствари, не постоји; постоји само нематеријални праелектрони и фотони. А духовна реалност, шта је то? – Душа. А шта је душа? Нешто непосредно дато нашем бићу, нешто чему не знамо ни суштину ни облик. Сматрајући материју и душу за реалност, нисмо ли привиђења прогласили за реалност? Ма како хтели да се осведочимо о реалности материје и душа, наша људска мисао и

наше људско осећање сведоче једно, само једно: и материја и дух изаткани су од нечег што личи на сенку и на сан: ми смо непостојано сањање. А све оно што називамо стварима и бићима, од исте је материје од које и сан: све је сенка, све је сан. И овај наш земаљски свет реалношћу својом личи на сан који неко сања. А ми људи, део тог космичког сна, крећемо се у овом свету као сенке међу сенкама, као привиђења међу привиђењима, као утваре међу утварама. Но мисао људска, чија је природа фантастичнија и од саме

природе сна, неуморно пита: шта је то што материју чини реалношћу, а шта – што душу чини реалношћу? И материју и душу чини реалношћу само свемоћни Творац свих реалности: Бог Логос. То је еванђелски одговор људској мисли, једини одговор који за њу значи истинску благовест. Све што постоји, утолико је реално уколико има у себи Логосне силе. Реалност уствари и није ништа друго до логосност. Оно што природу чини природном, и човека човеком, и душу душом, и материју материјом, и небо не-

БОГОСЛОВЉЕ бом, и земљу земљом, и живот животом, и биће бићем јесте – логосност. „Логос постаде тело” (Јн. 1, 14). Ове три речи садрже целокупно еванђеље божанског и човечанског реализма. Тек оваплоћењем Бога Логоса људи су сазнали праву, непролазну, вечну реалност. До оваплоћења људи су заиста били привиђења. Од оваплоћења кроз све што је људско почиње да струји божанска реалност. И сваки је човек утолико истински реалан уколико сједини себе са оваплоћеним Богом Логосом. а то значи: уколико се учлани у тело Богочовека Христа које је Црква. Као тело Бога Логоса, Црква је уствари једина непролазна реалност у овом пролазном свету. Пророчки надахнуто и апостолски усхићено Достојевски је осетио сву бескрајну важност оваплоћеног Бога Логоса за наш земаљски свет. То је прва и најглавнија реалност, и основ сваке трајне реалности. Достојевски изјављује: Извор живота, умирење човека и спасење свих људи од сумње, и услов – сине љуа нон – биће целог света садржи се у овим речима: „Логос постаде тело, и обитаваше међу нама пун благодати и истине, и ми видесмо славу његову, славу као јединороднога од Оца” – и увери у ове речи – Све вредности неба и земље Достојевски налази у оваплоћеном Логосу, зато и вели: Све се састоји у томе да Логос заиста постаде тело. У томе лежи сва вера и сва утеха човечанства, утеха које се оно никада одрећи неће. Поставши човек, Бог Логос је учинио остварљивим за људе божанске вредности, божанске идеале. Он је показао да људи могу живети Богом и остваривати у овом свету Бо-

жије мисли и жеље. Немогућно је, изјављује Достојевски, веровати да „Логос постаде тело”, т.ј. да идеал беше присутан телесно, а не веровати да је достижан за цело човечанство. Може ли човечанство истрајати без ове утехе? Али, Христос је зато и дошао, да би човечанство сазнало да се и земаљска природа, дух човечји, може заиста овде и телесно јавити у таквом небеском сјају, а не само духовно, као идеал, да је то исто тако могућно као и природно. Ученици Христови, који ово просветљено Тело обожаваху, доказаше под највећим мукама каква је то срећа ово Оваплоћење у себи носити, савршенство овог Лика подражавати и у његово Оваплоћење веровати. А други, који посматраху какву срећу ово Оваплоћење даје чим човек почне стварно узимати удела у његовој красоти, дивљаху се, чуђаху се, и зажелеше најзад да и сами уживају то блаженство: постадоше хришћани и унапред се радоваху страдању. Све се овде састоји у томе да Логос постаде тело. У томе лежи сва вера и сва утеха човечанства,

Јун 2012.

утеха које се оно никада неће одрећи. За Достојевског Богочовек Христос је нешто веће и више и од свега најузвишенијега што људи замислити могу. А када би се чак поставила дилема: Христос или Истина – Достојевски би изабрао Христа, а одбацио Истину. Таква је његова вера; вера са којом се може такмичити само вера једнога апостола Павла. Таква вера сачињава његово Вјерују. Ево његових речи о томе: „Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују је сасвим просто; ево њега: ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи да не само нема Њему слична, него да и не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином.”

БОГОСЛОВЉЕ

20 СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

Три су фатална духа европске цивилизације: Дарвин, Ниче и Маркс. Дарвин је носилац фаталне научне теорије. Ниче је носилац фаталистичке теорије. Маркс је носилац фаталне социјалне теорије. Све три ове теорије постале су у 19. веку, када су Европљани, слично древним Атињанима, највише волели да штогод ново кажу или чују (Дап. 17, 21); и када је у Европи узајамни однос људи и Библије тако обрнут, да је та Божија књига критикована од људи место да она критикује људе; и када је на овом најмањем континенту светском, слобода говора и писања била у толикој мери загарантована грађанима, да су многи од њих могли приобрести светску славу, ако би вештим речником чак и велику лаж прогласили великом истином. У то време јавиле су се у свету три нове теорије: теорија научна, теорија етичка и теорија социолошка. Оне су запалиле машту људи – јер су и саме биле продукт маште – као велике новости и као сувише фантастичне новости. Обични људи, код којих је срце још увек верификатор истине, осетили су све три ове теорије као опасне фантазије. Али велики број европских интелектуалаца, код којих је угушена моћ осећања истине срцем, узела је те теорије озбиљно као велике истине. У наше дане јасно се види да је срце народа било у праву, а да је интелект интелектуалаца био погрешан судија. Јер баш у наше дане показују се горки и судбоносни плодови тих теорија, због којих је европска цивилизација покривена тешким мраком, а цео свет доведен на ивицу амбиса, варварства и пропасти. Посмотримо ствар изближе.

Јун 2012.

ТРИ АВЕТИ

Дарвин је духовни родитељ философије Ничеове и социологије Марксове. Он је објавио нову биолошку науку, изражену углавном у ове три тврдње: еволуција, борба за опстанак победа најспособнијега. У васионом свету, како га је Дарвин замишљао – и још изразитије Дарвинизам – присутне су све могуће силе и сви фактори изузев Бога, духа и морала. И баш на том замишљеном одсуству Бога, духа и морала у Дарвиновој науци засновао је Ниче своју атеистичку етику, а Маркс своју комунистичку социологију. Отуда је полазна тачка и први параграф Ничеанизма и Марксизма негација бића Божијега. Прихвативши дарвинистичко схватање света као хаоса над којим не лебди Дух Божији, Ниче се одједном обрео «с ону страну добра и зла», тј. с оне стране срца, савести и сваког морала. Празнину која је језиво зјапила пред њим у одсуству негираног Божанства, Ниче је покушао да испуни измаштаним бићем надчовека. Тај Ничеов надчовек у стварности ни по чему не представља неку величину, осим кад се на хартији испише великим словима – Надчовек! А васионска празнина, у одсуству Бога, била је тако огромна, да је ни милиони надљуди нису могли испунити много више него милиони атома, или милиони надуваних мехурића. Мехурићи су прснули, Ниче је полудео, а аветињска празнина без Бога остала и после смрти Ничеове, да је до у наше испуњавају сизи-

БОГОСЛОВЉЕ

Јун 2012.

ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ фовским напором уображени и обоготворени надљуди и – што је још кобније – уображене и обоготворене наднације. Маркс је другачије примио борбу са универзалним хаосом без Бога. Ниче, као Аријевац, коме је лична слобода била дража од свега, ступио је у нераван дуел са целим постојећим светом. Не тако као Маркс, практичан Семит (Јевреј), носилац огорчења свога народа. Он је смислио једну организовану војску, која је имала да води борбу против других организованих друштвених сила. Дакле, не појединца против свију, него војска против војске, сталеж против сталежа, организација против организације; у овом случају војска гладнијих против ситијих, организација многих слабих против њихових малобројних газда и господара, но не ради слободе, него ради хлеба и моћи. Ништа Ничеу није могло бити одвратније од комунизма Јеврејина Маркса, нити Марксу ишта могло изгледати луђе и смешније од осамљеног надчовека Ничеовог. Али ма колико да су антиподи један другом, они су у ствари близанци од истог родитеља, Дарвина, односно Дарвинизма. Кад су се рађали, рекао би човек, један се родио као «риђа звер», а други као «црвена звер». Обе звери у трку устремљене да прогутају Јагње Божије! И ако су дакле антиподни, ипак су оба произишли из исте мрачне утробе дарвинистичке и оба се слажу у негацији Бога, духа и морала, а од морала нарочито у негацији љубави и милосрђа. Љубав и милосрђе за њих су исто тако неподношљиве речи као и Бог, дух и морал уопште. Негацијом, мржњом и осветом пенушају се и теорија о надчовеку и теорија о комунизму. Све то пак логично проистиче из Дарвинове теорије о «борби за опстанак» која је без евиденције уздигнута за врховни закон природе. Они који би хтели да издвоје Дарвина из кола негатора и безбожника, и да га одбране на основу неколико промуцаних речи о духу, заборављају једино правилно мерило, а то је да добро дрво не може родити зле плодове (Мт. 7, 18). Међутим, плодови Дарвинове науке јесу брутални надчовек Ничеов и брутални комунизам Марксов.

И тако 19. век завештао је 20. веку, поред неких позитивних и благих тековина, три пламена, који су се разгорели у пожар више или мање по свим континентима ове наше планете. Јер и Дарвинизам и Ничеизам и Марксизам добили су своје присталице и у Турској, и у Египту, у Јапану и Китају, у Индији и Аустралији, свуда где год има европских или европеизираних школа и где европски цивилизатори имају утицаја. И не само да су млади људи по универзитетима постали присталице ових теорија него, како видимо, и читави народи поведени су путем Ничеизма или Марксизма. Ничеанске наднације и Марксистичке интернационале држе данас васцели свет у чуду и страху.

Има ли онда откуд било светлости? Има ли наде, да би се овај небивали пожар могао уставити? Има. Родитељ она два близанца је на умору. Дарвинизам је на самртној постељи. Најновија наука, како енглеска тако и немачка и француска – нарочито енглеска – погребавају у наше дане Дарвинову теорију као мртваца. Авај после толике пустоши што је починила на неколиким генерацијама и толиког мрака што је унела у свет! Еволуција нижих облика живота у више, еволуција коју не може верификовати нико ко не би живео 100 милиона година, по једнима, или 500 милиона година, по другима, или чак билион година, по трећима, одбачена је као апсурд. Постанак човека од мајмуна, или како то дарвинист Хекел прецизира од орангутана, који више не постоји, а који је живео пре 200

наставак са стр. 21

БОГОСЛОВЉЕ

или 1000 милиона година (или колико год хоћете милиона година!) на острву Лемурији, које острво више не постоји, са стидом се данас наводи са стране озбиљних научника у историји европске науке. Материја с којом је Дарвин једино и рачунао, измакла се опсервацији научника кроз усавршене микроскопе и јавила више као дух него као материја. Сваки атом постао је сведок Бога. Сваки електрон и протон противе се тобожњем закону борбе за опстанак. Тиха и неугасива светлост духа и љубави, коју Апостоли и слуге Речи Божије већ двадесет столећа громогласно јављају свету, почиње обасјавати и лабораторије најбољих научника. Лажна наука завела је човечанство на лажни пут; истинита наука почиње да га враћа у наше дане на пут истине. Окови природних закона претварају се у паучину и кидају се. Остаје само закон морални, закон љубави, као једини господарећи закон свеколике творевине Бога љубави (Јн. 3,16; 1. Јн. 4,8.16). Но, рећи ће се, ако је Дарвинизам мртав, деца његова су у животу и у пуном напону снаге. Тако изгледа. Уосталом, деца обично дуже живе од својих родитеља. Ничеизам и Марксизам достигли су баш у наше дане кулминације своје надувености и својом зверском претњом застрашују људски род. Али погледајте како се и они почињу савијати постепено ка гробници свога родитеља. Падају на наше очи и пашће потпуно. Пропадају и пропашће потпуно. Бог се не да до краја поругати. Закон мржње мора уступити место закону љубави. Љубав се не може победити. Ако будуће човечанство буде уопште спомињало реч надчовек, спомињаће је у вези са првим хришћанима. Јер ће само прави хришћанин бити надчовек за остале људе. И ако будуће генерације буду пожелеле комунистички строј друштва пожелеће га само у име Христа и засноваће га на љубави Христовој. Садашњи пак експеримент са етиком и социологијом без Бога, без духа и морала, спомињаће се са језом као ноћно страшило, или као мрачни тунел кроз који је човечанство прошло док није изашло на светлост дана. О ви млади људи из свих народа и племена сабрани као браћа у лепом Амстердаму да бринете бригу целог човечанства – ја вас поздрављам Христом Победиоцем и шаљем вам своју љубав и благослов. Нека вас Дух Божији

Јун 2012.

озари светлошћу Васкрслог Христа и испуни храброшћу Христових Апостола. Створитељ ваш извео је вас на највеће бојиште какво се памти. Извео вас је у времену кад су многи рогати зверови устали из земље и из воде, тј. из материје и од материје и у име материје против Јагњета Божијега. Немојте се ни за тренутак колебати у вери да ће Јагње победити зверове, ма колико то изгледало парадоксално и мада се противи како лажној науци Дарвиновој као да најјачи побеђује, тако и Ничеовсм крвавом Голијату, а тако најзад и Марксовом погрешном рачуну о снази организованих безбожника. Јагње је и до сада побеђивало зверове. Јагње ће их и сада победити. Тако је речено и проречено, и у свима сударима до сада обистињено. Баш у буквалном смислу јагње, обично јагње показало се као победилац над вуковима. Јер и после свих дарвинистичких билиона година еволуције и борбе за опстанак, више је у свету јагањаца него вукова, мада је одувек једна овца јагњила једно јагње, а једна вучица штенила неколико вучића годишње. Оно што изгледа најслабије, показаће се као најјаче. И оно што се многима чини непостојеће – дух и љубав – показаће се свима нормалним људима као једина стварност. Застидеће се ускоро такозвани реалисти, и увидећи са стидом, да је њихов реализам уствари била гротескна илузија и маштарија. Дозволите још, да се нарочитим апелом обратим вама, европским омладинцима. Устаните у одбрану части Европе! Човечанство на свим континентима стекло је уверење да из Европе као из вулкана Везува куља лава безбоштва и корупције. Мени лично то пара срце болом. Сви нехришћански народи по свету вапију својим боговима, или идолима, да их спасу европске цивилизације, која је за њих постала синоним безбоштва и корупције. По нужди примају хитно европска ратна оружја, машине и отрове, да бране живот свој и културу своју од Европејаца. Јер сви народи на земљи имају своје сопствене културе. И нико од њих не жели увоз европске културе, која – мада је нешто кориснија за тело – погубна је за душу. А шта користи једном човеку или једној нацији да цео свет задобије а душу своју изгуби (Мт. 16,26)? Браћа наша других раса и религија одговарају струјама мржње на струје европског атеизма и материјализма. Четири су идејне силе које се и сада из Европе шире и дејствују по целоме глобусу. Три су негативне и убитачне, а само је једна позити-

БОГОСЛОВЉЕ вна и спасоносна. Негативне су: лажна наука, лажна етика и лажна социологија, изражене првобитно у три познате личности: у Дарвину, Ничеу и Марксу. Позитивна и спасоносна сила пак, човечна и блага, јесте само Хришћанство. Али оне три негативне предоминантне су у наше дане – као три вука иза којих се једва назире јагње. Устаните у одбрану Европе, млади Европејци! Но како ћете одбранити част Европе, ако најпре не одбраните Европу и њену цивилизацију од зверског духа који је завладао њоме; ако не савладате Дарвинизам, Ничеизам и Марксизам, и ако не извојујете потпуну власт Христовој Истини, јединој правој и трајној вредности коју Европа крије у себи, но, авај! крије је сувише дубоко као благо под земљом у пољу! Немојте се преварити да станете уз оне који изгледају да су победници а који су стварно унапред побеђени. Станите одлучно уз Онога Који је давно давним рекао: Ја победих свијет (Јн. 16,33); Који је, дакле, био непогрешни пророк својих сукцесивних победа и Који је унапред прогласио Себе Победиоцем у свим борбама и биткама до краја времена. Не дајте се обманути од оних који говоре: Дарвинизам и Хришћанство даду се измирити. Шта има заједничко неистина са истином, и Велзевул са Христом (2. Кор. 6, 14-15)? Ако вам тај компромисни, дипломатски пут предлажу чак и неки западни презвитери и бискупи, одбијте их енергично. Кад се тиче Божанске Истине, коју нам је Спаситељ открио, дипломатисање је неподношљиво. Сетите се како су се свети Оци Цркве на Васељенским саборима борили до мучеништва против ма и једне лажне титуле и запете унесене у Истину Божију. Зар ћете се и ви убојати мучеништва? Није ли боље одмах пострадати за Истину Божију него поклоњењем лажи продужити живот свој на земљи за неколико година да би му тиме пресекли продужење у вечности. Рећи ћу вам како мој српски народ сматра својим највећим даном у историји Видовдан. А то је дан када је у одсудној битци са Исламом сва српска војска изгинула на Косову пољу за Истиниту веру Христову. То је била војска мученика, који су, истина, изгубили тела, али су спасли душе и постали учасници вечне победе Христове. До данашњег дана народ их слави као победиоце, као хероје и свеце. Дан њихове смрти, тј. дан изгубљене битке и земаљског царства од пре 550 година, празнује се сваке године као највећи национални дан мога народа.

Јун 2012.

Наша Црква сматра мучеништво за Истину Христову даром Божијим. Кад потреба изиште, молите се Богу да вас украси овим даром. Помислите, да ли већ није настала таква потреба? Погледајте на мученике Христове по целом свету, нарочито на оне у Русији. Како је дивна жетва у наше дане! Како се календар хришћански богати и препуњава многим именима нових светих страдалника Христових! Преоптерећује се у наше дане као воћка са тешким плодом. Кад је Господ позвао Своје прве ученике речима: Хајдете за мном (Мт. 4, 19), Он их је позвао тако у својству Учитеља, Слуге и Мученика; позвао их је, дакле, на учење, на службу и мучеништво. Исти Господ са истим речима и данас позива вас: Хајдете са мном! Ко вам каже да вас Он позива само на учење и службу, а не и на мученишво? Ако је ишта јасно у овом времену, јасно је то, да Спаситељ наш у сва три она својства Своја позива изабране следбенике Своје на сва три пута Своја. Да, и на мучеништво с победничким клицањем. Будите спремни да се у потпуности и са песмом љубави и одушевљења одазовете Ономе Који вас неизмерно љуби, Христу Исусу, који је Својим мучеништвом посведочио љубав Своју према вама, а Својим васкрсењем позвао вас за учесника Своје вечне победе. Како би се душа моја радовала кад би се ви сви стално поздрављали поздравом: Христос је победио! Желећи вам здравље и крепост, добру вољу и радост, јединство духа и свако добро од Господа Дародавца свих дарова, остајем ваш пријатељ и смерни слуга Победоносног Христа Господа. Посланица хришћанској омладинској конференцији у Амстердаму, (Хришћанска мисао, Београд, 1939.)

БОГОСЛОВЉЕ

Јун 2012.

СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ

ХРИШЋАНИН УВЕК ТРЕБА ДА ЈЕ ПЛЕМЕНИТ

Хришћани имају призив, сходно заповестима Божијим, да буду свети и савршени. Савршенство и светост се прво појављују у души, као радост, која прожима мисли, осећања, речи и дела хришћана. Благодат Божија их прожима из душе, уобличавајући и њихов спољашњи карактер. Хришћанину приличи да је љубазан са свима. Његове речи и дела треба да буду надахнута Духом Светим, Који обитава у њему. Тако он својим животом и љубављу према ближњима прославља Име Божије. Ко је умерен у речима, умерен је и у делима. Ко пази на речи које треба изговорити, ка-

да и где, пазиће и на своју делатност, руковођен врлином и побожношћу. Благословене речи хришћанина одликују се искреном побожношћу. Такве речи у души рађају љубав, доносећи мир и радост. Насупрот томе, непобожна реч рађа мржњу, раздор, завист, сукобе и ратове. Треба, дакле, увек да будемо побожни. Никада из наших уста не треба да изађе зла реч, реч која није осољена благодаћу Божијом. Наше речи треба да буду увек речи добра, речи које сведоче Христа и доприносе духовном добру. са грчког превео: Епископ далматински Фотије

„Eлектронско” насиљe и његово решавање Насиље је феномен који је присутан у свим историјским епохама: од Каина и Авеља па до данас. Оно се разликује само у својим појавним облицима. У наше време, поред свих већ познатих облика насиља, све се више говори и о такозваном „електронском насиљу”. Најједноставније речено, то је онај вид насиља који се спроводи уз употребу електронских, или још прецизније, информационо-комуникационих технологија. Но, ово одређење није довољно за прецизну идентификацију проблема о коме је реч и потребно је навести барем још неколико специфичних одлика тог вида насиља.

Једна од таквих одлика јесу промене на пољу субјеката и објеката насиља. У ранијим епохама насилници су углавном били људи који су имали јасно изражену моћ у друштвеним односима. Та моћ је могла бити брутална сила усмерена према физички слабијем од себе; могла је имати политички карактер и односити се на неподобне; могла је произлазити из материјално-пословног статуса и огледати се у односу према подређенима на радном месту; или се, пак, рефлектовати унутар породичних односа између јачег и слабијег пола... Информационо-комуникационе технологије наведену па-

БОГОСЛОВЉЕ радигму донекле релативизују. Наиме, некада се догоди да људи који су духовно, интелектуално или физички инфериорни у реалном свету у виртуелној сфери малтретирају друге. Било је тога свакако и раније: дешавало се да повучени, послушни и неконфликтни службеник кући малтретира своје укућане или, супротно, да супружник недостатак свог ауторитета у кући „надомести” насилничким понашањем према подређенима на послу. Међутим, „мета” електронског насиља није примарно на микросоцијалном плану дома или радног места, већ је често на макросоцијалном нивоу и укључује веома моћне и утицајне људе у друштву. Ту је основна промена. Одличан пример су скорашњи случајеви бруталних претњи неким личностима из јавног живота преко друштвених мрежа. То заправо значи да информационо-комуникационе технологије уводе сасвим нове друштвене видове моћи (попут сајбер-моћи). Друга специфична одлика електронског насиља је проширен опсег метода. Наиме, електронско насиље се може спроводити кроз више различитих видова. Први, најједноставнији, јесте коришћење „класичног” облика насиља, на технолошки гледано, нови начин. Примера ради, некада је актуелно било класично вербално вређање и шиканирање „лицем у лице”, а данас је то лако преточити у електронски текст и слати на електронску пошту или е-профил. Други, сложенији вид електронског насиља, јесте комбинација старих и нових метода. Рецимо, када одређена особа физички малтретира ученика у школи (класично насиље), то малтретирање сними видео камером и снимак постави на интернет (што је већ електронско насиље). И треће, постоје и потпуно нови видови насиља над личношћу у домену електронске сфере – добар пример је повреда електронске приватности, објава приватних података

Јун 2012.

и у вези са тим психичке трауме које доживљавају људи чија је интима нарушена. Још једна специфична одлика електронског насиља је његова дематеријализација и општа доступност. Насилници у ранијим епохама нису могли бити баш сви – ипак је требало имати одређене „предуслове”. У електронском свету то је омогућено готово свима и у односу према свима: свако може отворити сајт, е-групу или нешто слично и на њима покренути кампању против било ког човека, поставити његове приватне слике или слати претеће поруке. Поред тога, уколико се узме у обзир огроман број крајње поткултурних коментара на разним форумима и блоговима, насиље постаје општедоступно не само у погледу технике, већ и у погледу културе која у начелу влада на интернету (од тога нису имуни ни религијски форуми). На тај начин човек се навикава да снижава праг толеранције на насиље, па чак и да га у некој мери апсорбује. Када је реч о одговору на овај сложени проблем, он такође мора бити вишеструк. Најједноставније је поступити у случајевима отворених претњи некој личности преко е-медија – у питању је криминална радња где је главни посао за људе из безбедносних структура друштва. Други ниво решавања овог проблема јесте формирање здравих навика и културе општења у електронској сфери зарад превенције електронског насиља. Трећи вид се односи на ублажавање последица оних случајева насиља који се односе на припаднике тзв. сајбер-заједница. Дешава се, наиме, да поготово млади људи доспеју у тешка психичка стања (која могу довести до фаталног исхода) само зато што их је нека интернет-заједница којој су припадали изоловала или учинила прокаженима. Ту долазимо до сложенијег проблема који се заправо тиче идентитета личности, због чега са младим љу-

наставак са стр. 25

БОГОСЛОВЉЕ

дима морамо радити на изградњи стабилних физичких идентитета који су везани за породице, школу, Цркву... а не за нека виртуелна сабрања. На тај начин, нарушавање њихових „виртуелних” идентитета на мрежи не доводи у питање њихово биће и његове темеље. Но кључни начин за борбу против насиља уопште није системског, већ личносног карактера. Наиме, једини прави одговор на насиље је рад на светости сопственог живота свакога од нас понаособ. Један подвижник је добро приметио да појава само једног светитеља у

Јун 2012.

неком времену задаје страховит ударац злу на космичком нивоу. Узмимо Светог Саву за пример. Он јесте пуно организовао и основао и уредио... али за нас је значајна пре свега светост његовог живота, његов јединствен лични пример начина живота и пожртвованости који је инспирација за толике генерације које су дошле после њега све до данас. Из његове свете личности извире не само оно што је за живота постигао, већ и оно што је вековима после њега до дана данашњег опстало. Скоро је једно дете на телевизији на питање ко је био Свети

ЕВРОПСКА УНИЈА, САД: И ОДРАСЛИХ

Глобална елита покушава малим корацима да увери становништво да је микрочиповање за њих „добра ствар”. У последњих недељу дана по том питању појавиле су се нове неоспориве информације, а које разоткривају неке од начина на које ће покушати да нас увере да је микрочиповање нужно. Ружна „теорија завере” која се граничи с илузијама из СФ филмова, полако и сигурно показује се као горка истина.

Микрочиповање новорођенчади Промотер опасности од глобалног загревања Елизабет Мун позвала је да се све новорођене бебе присилно микрочипују како би се осигурало да „анонимност буде немогућа”, преноси PrisonPlanet.com. „Када бих ја била краљица Свемира инсистирала бих на томе да сваки појединац има јединствени идентификациони код (ИД) – бар код ако хоћете; имплантирани чип који би пружио лаган, брз и јефтин начин да се идентификује нека особа”, изјавила је Мун за BBC Future. „То би било постављено на сваког при рођењу. Усмерите скенер према некој особи и имате све информације о некоме”, рекла је Мун и додала да би уклањање анонимности омогућило иденти-

фикацију људи у борбеним и не-борбеним операцијама. Морамо признати да овај предлог звучи као нешто из нацистичких концентрационих логора, где су затвореници тетовирани са пет цифара Холерит бројева да би их могли идентификовати помоћу система бушених картица развијених од стране ИБМ-а. Треба истаћи да је Елизабет Мун не само промотер глобалног загревања, већ је такође и заговорник контроле глобалне популације. Према њеној процени, али и према процени многих топ политичара, на планети тренутно има 5 милијарди људи вишка. Крајња жеља Елизабет Мун, као што је и документовано, јесте видети све људе микрочиповане и стављене у огромне плански саграђене градове – сценарио из ноћне море који покушавају да реализују њени савезници у промотерском покрету глобалног загревања. У таквом би систему скептици климатских промена били проглашени психичким болесницима, према професору Кари Норгард из Орегона. И заиста, већ смо могли присуствовати сличним покушајима „проширивања листе” психичких болести. Недавно је писано о Јапану где су власти у

настојањима да прикрију право стање ситуације у Фукушими прогласиле страх од радијације психичком болести, док је истовремено и у нашим медијима недавно објављено „истраживање” које индиректно указује на то да је жеља за чистом органском храном психички поремећај. Тачније, веровали или не, објављени чланци у неким хрватским медијима говоре о томе да уколико се противите вештачкој храни, ГМО-у и разним хемијским средствима у њој, постоје велике шансе да сте кретен (Наслов чланка с веб портала Dnevnik.hr: „Конзумација органске хране може човека претворити у кретена?!”). Али, ту није крај „еко-фашизму”. У 2010. години промотерска група спонзорисана од Владе Велике Британије произвела је шокантну рекламу у којој деца и одрасли који одбијају да смање своје емисије угљеника, експлодирају. Након великог притиска јавности реклама је напослетку морала бити уклоњена с њихове веб странице и објављено је извињење. Ово су само неки од примера „еко-фашизма” документованог кроз последњих неколико година. Овај најновији пример позивања промотера глобалног отопљавања на чипо-

БОГОСЛОВЉЕ Сава дало следећи одговор: „Он је био племић, монах, наш први архиепископ, просветитељ... Он је у ствари био један веома добар човек”. Та доброта Светог Саве неодољиво плени и даје суштински ударац сваком злу и насиљу, било оно класично, „електронско” или неко друго. Исто вреди и за оне који су Светом Сави следовали по духу – сетимо се само блаженопочившег Патријарха српског Павла. Како скоро рече један ђакон: можда се не можемо сетити речи, мисли, теолошких дела блаженопочившег Патријарха, али ћемо се свакако сетити њего-

Јун 2012.

вог лика и начина на који је живео. А то је сасвим довољно да нас инспирише на добра дела и хришћански живот. Дакле, пут савлађивања свако насиља, па тако и овог „електронског”, полази од савлађивања својих страсти и слабости и рада на сопственом идентитету и светости. Увек је најтеже победити насилника у себи – када то успемо, онда ће и све институционално-системске делатности на сузбијању насиља око нас дати прави плод. o. Оливер Суботић

МИКРОЧИПОВАЊЕ ДЕЦЕ ПОСТАЈЕ СТВАРНОСТ вање новорођенчади доказује оно што „теоретичари” завера говоре већ годинама – еко покрет је отет од стране немилосрдних ауторитативних дивљака који покушавају да наметну тиранију коју смо имали прилике видети у Нацистичкој Немачкој и Совјетском савезу, али на глобалном нивоу, с технократском елитом на врху структуре моћи. Уколико мислите да је све ово врло далеко од нас, мораћемо Вас разочарати: ЕУ захтева издавање ИД чипа за све грађане Европске уније Европска унија креће се према обавезном електронском ИД систему за све грађане ЕУ – а у сврху стандардизације личног и онлине пословања преко „јединственог електронског потписа”. Према Европској комисији, јединствени ИД заштитио би приступ интернету, онлине подацима и у трговини. Овај предлог је ништа мање него увод у обавезно чиповање грађана, а иза овог плана стоји истакнута учесница састанака Групе Билдерберг – Нели Кроес, Комесарка ЕУ – а за дигитални програм. Нелие Кроес дугорочна је учесница Билдерберг састанака – присуствовала је сваке године од 2005. Била је присутна на службеном попису на саста-

нцима 2006. године у Отави, Канада, затим 2007. на састанку у Истанбулу, Турска, 2008. у Чантили, Вирџинија, 2009. у Воулигамени, Грчка и 2010. у Стигесу, Шпанија као званични делегат Европске комисије. У 2011. на састанку Билдерберга у Ст. Морицу, у Швајцарској, присуствовала је с новом титулом – Комесар ЕУ за дигитални програм, тако да тренутни развој планираног чиповања људи није неочекиван. Њени даљи напори по

том питању сигурно ће бити видљиви на следећем састанку Билдерберг групе који се одржава за недељу дана. Овај ‘Велики брат’ систем ће бити имплементиран прво у Европи, а касније у Северној Америци, те потом и у остатку света, поготово што свет корак по корак улази према постављању безготовинске контролне мреже, наравно у име „безбедности” и „економске стабилности”. извор: vaseljenska.com

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јун 2012.

БОГОСЛУЖЕЊА ВЕЛИКОГ ПЕТКА И ВЕЛИКЕ СУБОТЕ На Велики петак и Велику суботу Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је богослужења Страсне недеље у манастиру Крки. На Велики петак предвече током богослужења читане су статије, а на Велику суботу Епископ Фотије је служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење манастирског братства. Ови велики дани су сећање на Христово крсно страдање, погребење и часну смрт кроз које се припремамо за дочек славног Васкрсења Господа Исуса Христа.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МАНАСТИРА КРКЕ

Поводом текстова који су се појавили у неким медијима, а у вези оптужби Жељка Хуљева на рачун игумана манастира Крке Германа Српски православни манастир Крка издаје следеће саопштење: „Новинар” Жељко Хуљев од раније познат као антисрпски новинар је оптужио игумана Германа за вербални напад и претњу смрћу. Пошто је подигао медијску хајку, његов циљ је да угрози сигурност и опстанак како игумана тако и манастира Крке. Сваки досадашњи текст дотичног пискарала је био уперен против Срба (свако то може да провјери када на интернету укуца име Жељко Хуљев) тако да он не одустаје од прогона и оно мало народа што је преостало и што се вратило на своја вјековна огњишта. У својим оптужбама Жељко Хуљев оптужује игумана Германа да му је пријетио смрћу. Права истина је следећа. Дотични је данима телефоном малтретирао манастир и богословију, а како нико није хтио с њим да разговара, он се у осам сати навече са још једном особом упутио у манастир. Када га је због дрског понашања братија манастира отјерала из манастира, он је на 50 метара од манастира сусрео оца Германа и економа манастира г. Бојана Савића. Игуман је изашао из аута и упитао шта жели. Он је одговорио да је дошао у манастир да разговара, нашто му је игуман одговорио да

због његовог става и ранијих лажних писанија не жели да разговара. Игуман му је рекао да је упознат и са његовом насилничком прошлошћу и да више никад не треба да се обраћа или да долази у манастир. Након тога је Хуљев отишао према Кистањама, а игуман у манастир. Већ сутра ова лажа и паралажа по разним сајтовима и новинама објављује своју маштарију о претњама смрћу и на тај начин себе промовише као жртву и наравно постиже циљ јер је он одједампут од обичног новинарчића постао „жртва агресора” (који је у свом дворишту разговарао са Хуљевим) и подиже медијску хајку позивајући на линч игумана и свих који не мисле као он. Читава верзија Хуљева је плод његове фантазије и мржње према свему што је српско. Пошто је игуман дао исказ у полицији, полиција није нашла нити један разлог да га кривично гони и сматрамо да је овај случај завршен. Наравно да ћемо и даље носити биљег непожељних особа и знамо да ће сватко коме се не свиђа наше присуство на овом светом мјесту реаговати негативно на овакве догађаје, али пред Богом и народом тврдимо да је читав догађај изрежиран са циљем да се и ово мало народа уплаши и ослаби, али ми знамо да – „Крст носити нама је суђено”. Игуман Герман

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јун 2012.

ГОСПОДИН АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ ПОСЕТИО МАНАСТИР КРКУ На Велику суботу (14. 04. 2012. г.) господин Александар Вучић потпредседник СНСе из Београда са својим сарадницима, посетио је манастир Крку. У манастиру Крки господин Вучић се сусрео са Епископом далматинским Г. Г. Фотијем и братством манастира. Епископ Фотије је упознао угледне госте са стањем у Епархији далматинској и обнови црквених објеката и манастира. Поред тога у разговору је било речи о проблемима Срба повратника од који многи живе на рубу егзистенције те се осећа вапијућа потреба да и матична држава Србија помогне у решавању њихових основних егзистенцијалних проблема.

Господин Вучић је са своје стране изразио спремност помоћи обнову значајне културне баштине Српске православне Цркве у Епархији далма-

тинској од које су неке из XIV века, као и Србе повратнике који се свакодневно сусрећу са проблемима тзв. „одрживог повратка”.

ЂЕ СУ БРИЖНИ НОВИНАРИ? Српски православни манастир Крка је ових дана имао посебну пажњу у хрватским и другим „демократским” медијима везано за лажне оптужбе против игумана манастира, па у вези тога а ради истине Управа манастира жели да упозна јавност са стањем у којем се овај стари немањићки манастир налази у последњих петнаестак година. Након што су се 1998. г. тројица монаха (јунака) осмјелили да се врате у опљачкани манастир по благослову Цркве започела је обнова ове светиње. Манастирске зграде, њиве, ливаде су биле у власништву Хрвата римокатолика и тек након петнаест година после повратка манастир је успио да их врати у своје власништво, али у хаотичном стању. Богословија се у манастир вратила 2001. г. али и данас богослови манастира Крке осјећају плодове „демократије”, јер сваки њихов излазак ван манастира често бива велико искушење које нимало није пријатно, нарочито за малољетну дјецу која треба да одрастају у нормалном окружењу, а не у гету или у условима који нису нормални у цивилизованом друштву. То знају сви богослови који су завршили нашу богословију, па их молимо да се и они потруде да јавност сазна како је било стање у вријеме њиховог школовања у последњих десет година.

Најбољи доказ односа према манастиру је питање имовине коју манастир након десетљећа борбе успијева да поврати, али у таквом стању, да следећих сто година неће бити средстава да се обнови оно што је у једном дану уништено. Свако ко жели да сазна истину о страдању манастира може да отвори You Tube и види манастирске зграде у Кистањама спаљене до темеља, а ради правде на нашем сајту постављамо фотографије данашњег стања тих зграда које седамнаест година стоје порушене и које манастир својим средствима обнавља. Наслов овог текста позива добронамјерне новинаре да се запитају да ли постоји интересовање за истину, или је сензација (која је често настала на лажи), једино важна јер може да подигне тираж новина. Дали је тираж новина важнији од сваке истине у демократском друштву које хтјело не хтјело треба да буде дио цивилизоване Европе? Игуман Герман

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јун 2012.

ВАСКРС У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈ Највећи хришћански празник Васкрсење Христово (15. 04. 2012. г.) свечано је прослављен у свим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење крчкога братства. На Литургији је и овога Васкрса био велики број православних Срба из Буковице и книнске крајине од којих се највећи број и причестио. На Светој Литургији у Крки прочитана је посланица Његове светости Патријарха српскога Г. Г. Иринеја у којој се између осталог каже: „... да најтајанственије питање које поставља сваки човек, а које је још пре неколико хиљада година поставио Праведни Јов, гласи: „Кад умре човек, хоће ли оживети?” (Јов 14,14). Пред овим вечним питањем и највећи умови света сагињу главе и ћуте. А ми Хришћани знамо смисао нашег живота, и имамо нашу наду – а наша на-

да је у Васкрслом Господу. „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре живеће” – рекао је Спаситељ света” (Јн. 11,25). После Свете Литургије Епископ Фотије је благословио сир и јаја – символ Васкрсења, а потом је за све госте манастира припремљена васкршња трпеза љубави.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јун 2012.

ВАСКРС У МАНАСТИРУ КРУПИ

Васкрсење Господње ове године у манастиру Крупи литургијски је прослављено уз присуство великог броја људи, како из околине тако и из разних крајева свијета срба из расејања и људи који нису родом из овога краја а долазе из Србије, Шведске, Аустрије и шире. И поред тога што је падала тиха прољећна пријеко потребна киша, коју је Господ благословио да натопи суву земљу, вјерног народа је ове године било нај више од како су се Срби вратили и обновили своја огњишта. Свету Литургију је служио игуман манастира Гаврило Стевановић и на крају је прочитао посланицу Његове Светости Патријарха србског г. г. Иринеја. Испред манастира након Свете Литургије окупљени вјерници су по устаљеном обичају честитајући једни другима Васкрс такмичили се чије је васкршње јаје љепше али и

чвршће. Васкршње црвено јаје је символ живота и васкрсења у живот вјечни. Други дан Васкрса на Свијетли Понедјељак Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенсто Епископ далматински г. г. Фотије, а саслуживали су му епархијски протођакон Дајан Трифу-

новић , игуман манастира Драговића Варсонуфије Рашковић, свештеник и старјешина саборног Покровског храма у Книну Владимир Вукосављевић и игуман Гаврило Стевановић настојатељ манастира Крупа. Послије Свете Архијерејске Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне.

ВАСКРШЊИ УТОРАК На васкршњи уторак 17. април 2012. г. Његово Преосвештенсто Епископ далматински г. г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Драговићу. Васкрс је празник који нас позива на непрестану духовну обнову . Биолошким рођењем људи се на земљи рађају за смрт због првороднога греха, али се Светим Крштењем рађамо за живот вечни. Васкрсење је само круна и потврда нашега јединства са Христом, али и коначни циљ и смисао нашега живота.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

СВЕТА ЛИТУРГИЈА У КНИНУ

У суботу (21. 04. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви светог Георгија у Книну. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о потреби да хришћани воде живот достојан Христа. Само онај ко живи по заповестима Божијим и рукводи се у животу јеванђелским законима иде путем спасења и уподобљава се самоме Христу, то јест Христос васкрсава духовно у њему и он у Христу. После Свете Литургије за све присутне госте и служашче свештенство приређена је трпеза љубави у братској кући при цркви светог Георгија.

Јун 2012.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јун 2012.

КРАЂА ВЈЕКОВА И ЈЕЗИКА На улазу у село Островицу кад се иде из правца Брибирских Мостина стоји уредно постављена табла која обавијештава о двјема црквама у Островици – светом Луки и светом Анти. Табла каже да је свети Лука саграђен у XVIII стољећу, а свети Анте у X. Ко не зна истину вјерује да је тако, а онај ко зна чуди се и крсти. Црква светог Луке је саграђена 1524. године о чему постоје ваљани записи, а свети Анте Падовански рођен је 1195. г. у Лисабону. По писцу табле на путу за Островицу родио се два вијека касније него што му је подигнута црква. Успут речено олтари обе цркве у Островици стоје окренуте к истоку.

Ова крађа вијекова нема везе са историјском истином, али очито има са неким другим намјерама, то јест да се право-

славни Срби прикажу као „дотепенци” у ове крајеве. Да склоност према кварењу истине о Србима није само на нивоу туристичке обавијести свједоче и имена појединих насеља у Буковици, конкретно око Кистања. Тако Штрпци су постали Штрбци, мада никад нико није чуо да Штрбац каже да су његови рођаци Штрбци већ Штрпци. Нико од домаћих људи није чуо за Миркаче, насеље испод Кистања, него само за Мјеркаче. Овакво инсистирање на корјенском правопису не познаје ни савремени хрватски језик. професор Светозар Борак

ТОМИНА НЕДЕЉА На Томину недељу (22. 04. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Св. Архијерејску Литургију у Цркви Успења Пресвете Богородице у Имотском, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије далматинске. У својој проповеди Епископ Фотије је говорио о “блаженом неверју” Томином, јер

смо његовим неверјем проверили истинитост Васкрсења Христовог. Поред тога Епископ Фотије је позвао Србе Имотске Крајине да чувају свето православље јер, је оно чувар изворног јеванђелског учења и спасоносне проповеди. После Свете Литургије за све присутне госте приређена је трпеза љубави у просторијама Ц.О. Имотски.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

„СРБИ ЗА СРБЕ” У ПОСЕТИ ДАЛМАЦИЈИ Представници Хуманитарне организације „Срби за Србе” из Београда, Вуковара и Осијека посетили су од 27-29. априла 2012. г. угрожене српске породице на простору Далмације, као и Епархију далматинску. Том приликом их је примио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије којег су гости упознали са планираним хуманитарним акцијама на простору Далмације. Током спроведене хуманитарне акције представници организације посетили су тринаест породица којима ће бити испоручена помоћ у виду основних животних потрепштина, оруђа за рад, материјала за обнову кућа и домаћих животиња за узгој. Представници хуманитарне организације посетили су и манастир Крка, као и друге православне светиње у Далмацији.

Јун 2012.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јун 2012.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ КРКИ У недељу мироносица (29. 04. 2012. г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење братства манастира. У својој беседи Епископ Фотије је нагласио значај литургијскога живота и активног учешћа у животу Цркве свакога правосла-

вног хришћанина, јер кроз богослужење саживљавамо и оживотворавамо васкрслога Христа. Богослужење свете, саборне и апостолске Цркве јесте наша радионица спасења због тога што се једино кроз Литургију у виду Тела и Крви Христовe сусрећемо са распетим, васкрслим, вазнесеним Христом.

ПОКРАДЕНА ЗВОНА НА ХРАМУ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У ЛИШАНИМА ТИЊСКИМ

У ноћи између 28. и 29. априла 2012. г. непознати починитељи су украли два звона са цркве свете Тројице у Лишанима Тињским. Надлежни свештеник протонамјесник Љубомир Црнокрак је одмах обавијестио полицију, која је по пријави извршила увиђај и истрага је у току.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јун 2012.

ПРОСЛАВА ХРАМОВНЕ СЛАВЕ У ПАЂЕНАМА У недјељу (06. маја 2012. г.) уз присуство великог броја вјерника свечано је прослављен празник светог великомученика Георгија којем је и посвећен храм у Пађенама. Свету Литургију је служио надлежни парох о.Александар Вујко. Велики број вјерника приступио је Светој тајни Причешћа, а по завршетку Свете Литургије пререзан је славски колач и благословено славско жито.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА У КНИНУ У книнском храму светог великомученика Георгија прослављена је храмовна слава у присуству великог броја вјерника. Свету Литургију је служио надлежни свештеник Саво Мајсторовић. Посебна је радост, што све више дјеце долази на Литургију и причешћују се Светим Тајнама Христовим. Многи вјерници ове книнске парохије светог Георгија прослављају као своју крсну славу.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јун 2012.

ПРОСЛАВА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА У Недељу Раслабљеног и на празник Светог великомученика Георгија (06. 05. 2012. године), Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије, служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму у Шибенику. У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о великим страдањима Светог великомученика Георгија који је због непоколебивог исповједања вјере у Господа Исуса Христа и потпуне преданости Христу, пострадао 303. године у вријеме Диоклецијна великог мучитеља хришћана.Због свог великог страдања и страшних мука које је претрпео, Свети великомученик Георгије је много поштован светитељ у Православној Цркви.Зато га многи Срби, како у Далмацији тако и широм свијета, прослављају као своју крсну славу и свог заштитника. Страдање овог великог светитеља треба свима нама да буде примјер и укрепљење у нашим страдањима.

СЛАВА У МАНАСТИРУ ЦРНОГОРЦИ

Дана (12. маја 2012. г.) свечано је прослављен празник светог Василија Острошког у манастиру Црногорци. Свету Литургију служио је игуман Варсонуфије уз саслужење протонамјесника Славољуба Кнежевића и Драгана Михајловића. Било је присутно много вјерника, од који су се многи и причестили. По завршетку свете Литургије пререзан је славски колач и освећено жито, а потом учињен трократни опход око цркве. Трпеза љубави је припремљена за све присутне вјернике у манастирској порти, а потом и у Ц. О. Имотски.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ У ОСТРОГ

По благослову Епископа далматинског Г.Г. Фотија и ове године је у организацији Црквене општине книнске, 14. и 15. маја, извршено поклоничко путовање у манастир Острог. Поред

Острога извршена је посјета и манастирима: Савини, Ждребаонику, Тврдошу те Саборном храму Преображења Господњег у Требињу и Херцеговачкој Грачаници.

ХРАМОВНА СЛАВА У ЖАГРОВИЋУ

У уторак (22. 05. 2012.) на дан Преноса моштију светога Николаја мирликијског чудотворца уз присуство великог броја вјерника, свечано је прослављена храмовна слава у Жагровићу. Светом Литургијом је началствовао јеромонах Симон (Кузмановић) настојатељ манастира свете Лазарице уз саслужење протонамјесника Милорада Ђурђевића пароха шибенског, протонамјесника Драгана Михајловића пароха имотског и надлежног пароха III книнског протонамјесника Милорада Ђекановића. Велики број вјерника, а нарочито дјеце приступио је Светој Тајни Причешћа. По завршетку Свете Литугије пререзан је славски колач и освећено славско жито.

Јун 2012.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јун 2012.

ХРАМОВНА СЛАВА У КИСТАЊАМА

На дан светих равноапостолних Кирила и Методија (24. 05. 2012. г.) просветитеља и учитеља словенских Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у Кистањама, уз саслужење архимандрита Германа игумана манастира Крке, настојатеља манастира свете Лазарице јеромонаха Симона (Кузмановића), протонамјесника Миле Савичића пароха равнокотарског, јеромонаха Херувима (Ђермановића) сабрата манастира Крке и јереја Слађана Тубића другог пароха кистањскога. Након Свете Литургије извршено је резање славскога колача и помен свим ктиторима и приложницима светога храма. Светој Литургији присуствовао је велики број мјештана.

У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о важности празника Вазнесења Господњега и о значају Светих учитеља словенских Кирила и Методија. Они су живјели у деветом вијеку, а своју мисију међу Словенима започели су на позив моравскога кнеза Растислава

и византијског цара Михаила III Комнина, те је тако почело просвећење словенских народа Христовим Јеванђељем. Епископ је истакао значај живота у Цркви, рекавши да народ треба да се врати својој Цркви јер ће једино на тај начин сачувати свој идентитет.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јун 2012.

СЕДМА НЕДЕЉА ПО ВАСКРСУ У седму недељу по Васкрсу (27. 05. 2012.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење братства манастира. У својој беседи Епископ Фотије је нагласио значај живота у Цркви истакнувши важност повратка српског народа вери својих отаца. Ова недеља је сећање на Оце Првог васељенског сабора који је одржан у Никеји 325. године у време Светог цара Константина Великог. Овај Сабор је био сазван да отклони забуну коју је својим кривим учењем створио Арије свештеник из Александрије. Он је, наиме, распростирао учење, као да је Христос у времену створен од Бога, и да није превечни Син Божји раван по суштини Богу Оцу. На овом Сабору учествовало је 318 светих отаца. Сабор је осудио учење Аријево предавши га анатеми пошто није хтео да се покаје. Сабор је коначно утврдио Символ вере који је доцније допуњен на Другом васељенском сабору. Осим тога, Сабор је утврдио и време празновања Васкрса и прописао је двадесет разних канона.

УПОКОЈИО СЕ ПРОТОЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР РАДОВАН БИГОВИЋ

Протојереј-ставрофор Радован Биговић преминуо је синоћ, 31. маја 2012. године, у Београду. Биговић је био један од највећих теолога данашњице. Проф. др Радован Биговић рођен је 17. јануара 1956. године у Никшићу. Богословију је завршио у манастиру Крка. Дипломирао је на два факултета у Београду: на Православном богословском и Филозофском (група за философију). На првом је докторирао 1993. На истом факултету је изабран за асистента 1986, доцента 1993, ванредног професора 2000. и редовног 2010. У два мандата био је декан тог факултета. Био је члан Удружења књижевника Србије, и уредник филозофско-те-

олошке библиотеке „Службеног гласника” Републике Србије. Поред књига објавио је око сто студија, чланака и есеја у разним часописима у земљи и иностранству. Посебно се бавио односима Цркве и друштва. Ожењен је, отац двоје деце. У свештеничкој служби његово звање је протојереј-ставрофор. Био је вршилац дужности старешине манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну. Један је од оснивача Хришћанског културног центра и његов вишегодишњи председник. Добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, Златног беочуга Културно-просветне заједнице Београда и плакете заслужног грађанина Земуна.

За који дан га је чекао и избор за декана Православног Богословског Факултета у Београду.

ВИЈЕСТИ ИЗ ЕПАРХИЈЕ

Јун 2012.

СВЕТА ПЕДЕСЕТНИЦА

Празник Силазак Светог Духа на Апостоле – Педесетница (03. 06. 2012.) свечано је прослављен у свим црквеним општинама и манастирима Епархије далматинске. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Г. Фотије поводом овога великог празника служио је Свету Архијерејску Литургију у саборној цркви у Шибенику. После Свете Литургије, по традицији су читане Духовске молитве,

док су верници плели венчиће од смиља – што је симбол обнове читаве творевине благодаћу Светога Духа. Све је у Цркви од Светога Духа и бива Светим Духом. Педесетница је рођендан Цркве, али је то догађај који траје и препорађа душу сваког искреног верујућег човека, али и читаву творевину – чинећи је Домом Божијим тј. Црквом Христовом.

ДРУГИ ДАН ДУХОВА У БИСКУПИЈИ На други дан Духова (4. 06. 2012.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г. г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Бискупији уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије далматинске. Епископ је у својој надахнутој беседи говорио о значају празника Духова у цркви Христовој нагласивши између оста-

лог, да је циљ живота сваког хришћанина задобијање дарова Духа Светога. После Свете Литургије испред храма пререзан је славски колач и освећено је славско жито. Након тога приређена је трпеза љубави за све госте у којој су узели учешћа и представници Општине Бискупија.

Епархија Далматинска Епархијски Управни Одбор Епархије Далматинске Његово Преосвештенство Епископ Г.Г. Фотије 22000 Шибеник, Тежачка 8 Тел.: 022/216-701; Факс: 022/200-170 http://www.eparhija-dalmatinska.hr e-mail: euodаlm@hi.t-com.hr Архијерејски намесник сплитски протојереј–ставрофор Никола Шкорић СПЦО и Управа парохије у Сплиту Тел./факс: 021/343-493 e-mail: crkva.srpska.pravoslavna.opc@st.t-com.hr – I парохија: протонамјесник Славољуб Кнежевић 21000 Сплит, Обров 6 Тел.: 021/348-197; Моб.: 098/947-56-93 – II парохија: протојереј–ставрофор Никола Шкорић 21000 Сплит, Обров 6, П.П. 403 Тел./факс: 021/343-493; Mоб.: 098/197-44-66 СПЦО и Управа парохије у Задру протојереј–ставрофор Петар Јовановић 23000 Задар, Блажа Јурјева 1 Тел. стан: 023/313-493; при храму: 023/251-014 Mоб.: 098/332-784 e-mail: pjovanoviczd@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Шибенику – I парохија: протонамјесник Милорад Ђурђевић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/214-745; Факс: 022/212-872; Моб.:091/594-38-24 e-mail: djurdevicm@hotmail.com протођакон Дајан Трифуновић 22000 Шибеник, Рогозничка 1а Тел.: 022/215-415; Моб.:099/7911-283 СПЦО и Управа парохије у Книну – I парохија: протонамјесник Саво Мајсторовић 22300 Книн, Сисачка 16 Тел.: 022/662-545; Моб.:098/993-82-03 e-mail: sv.georgije.knin@gmail.com – II парохија: протонамјесник Владимир Вукосављевић 22300 Книн, Звонимирова 62, П.П. 61 Тел.: 022/661-312; Mоб.: 091/539-83-67 – III парохија: протонамјесник Милорад Ђекановић 22300 Книн, Звонимирова 60, П.П. 61 Тел.: 022/661-254; Mоб.: 091/891-00-95 e-mail: srpskapravcrkva@optinet.hr СПЦО и Управа парохије у Дрнишу опслужује протојереј-ставрофор Здравко Тепић 22320 Дрниш, Домовинског рата 28, П.П. 53 СПЦО и Управа парохије у Бенковцу протонамјесник Љубомир Црнокрак 23420 Бенковац, Звонимирова 42 б Тел.: 023/681-356; Mоб.: 091/522-28-26 e-mail: ljubomir.crnokrak@inet.hr СПЦО и Управа парохије Равни Котари протонамјесник Миле Савичић 23424 Смилчић, Смилчић 49 Тел.: 023/279-605; Моб.: 091/914-28-01 e-mail: savicic-m@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Скрадину

протонамјесник Саво Миланковић 22222 Скрадин, Фрање Туђмана 16 Тел.: 022/771-663; Моб.: 098/994-15-62 СПЦО и Управа парохије у Имотском протонамјесник Драган Михајловић 21260 Имотски, Главина Доња Тел.: 021/841-902; Mоб.: 091/762-38-97 е-mail: draganm.mihajlovic@st.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Биочићу протојереј–ставрофор Здравко Тепић 22321 Сиверић, Биочић Тел.: 022/880-205 СПЦО и Управа I парохије у Кистањама СПЦО и Управа парохије у Ђеврскама протонамјесник Ђорђе Веселиновић 22305 Кистање, Штрпци – Греција б.б. Mоб.: 091/592-55-35 СПЦО и Управа II парохије у Кистањама јереј Слађан Тубић 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Mоб.: 097/773-98-38 СПЦО и Управа парохије у Марковцу јереј Станко Антић 22312 Марковац, Марковац б.б. Mоб.: 092/131-08-70 е-mail: stankoantic@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Пађенима јереј Александар Вујко 22318 Пађени, Пађени 12 Mоб.: 091/881-09-43 е-mail: aleksandarvujko@hotmail.com СПЦО и Управа парохије у Обровцу протонамјесник Саша Дрча 23450 Обровац, Стјепана Радића 10 Тел./Факс: 023/689-159; Mоб.: 095/569-78-28 e-mail: sasa.drca@zd.t-com.hr СПЦО и Управа парохије у Врлици јереј Борис Медак 21236 Врлика, 30. свибањ бр. 24 Тел: 021/827-061; Mоб.: 098/914-91-15 Манастир Крка 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-230; 763-235; Факс: 022/763-631 e-mail: sp-manastir-krka@si.t-com.hr Богословија „Св. Три Јерарха” у манастиру Крки 22305 Кистање, Николе Тесле б.б. Тел.: 022/763-240; Факс: 022/763-233 e-mail: srpska-pravoslavna-bogoslovija@si.t-com.hr Манастир Лазарица 22312 Косово, Звјеринац Тел: 022/688-022 е-mail: lazarica.manastir@gmail.com Манастир Крупа 23450 Обровац Тел.: 023/644-142; Mоб.: 098/178-06-67 е-mail: manastir.krupa@gmail.com Манастир Драговић 21236 Врлика Кољани Тел.: 021/584-395; Моб.: 095/88-06-991 е-mail: man.dragovic@gmail.com

Житије светог Саве – фрескопис капеле Светог Саве у Крки

Житије светог Саве – фрескопис капеле Светог Саве у Крки Фотографија на корицама – манастир Лазарица (1874. год.)