Tematski broj 01

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година III. – Број 1.

Тематски број – Ф. М. Достојевски

Цијена 25 kn

Преподобни Андреј Рубљов, Исус Христос Насловна страница: В. Г. Перов, Ф. М. Достојевски

Јануар 2005.

Ријеч епископа далматинског Фотија осле наше недавне посете Русији и сусрета са том великом и светом земљом, дошли смо на идеју, да у оквиру нашег епархијског часописа Крка, објавимо ванредни, тематски број, посвећен великом руском књижевнику и пророку Фјодору Михајловичу Достојевском, да преко њега и поготово кроз одломке из његових дела упознамо наше читаоце са ликом „руског Христа” и лепоте очуване у херојима његових романа, која ће по речима самог Достојевског победити свет. Достојевски је синоним руске књижевности, руске мисли уопште и свечовечанске фило-

софије. Чини нам се да не постоји у свету иоле образован човек, који се у једном тренутку свог живота није сусрео са Достојевским и са његовим делом. Отац Јустин Ћелијски је

говорио да је Достојевски његов учитељ и његов мучитељ. Достојевски је за многе постао и остао учитељ, а за друге, на жалост, само мучитељ, јер се у својим делима није либио

Садржај Ријеч епископа далматинског Фотија ..................................... 3–4 Кратки биографски преглед ............................................................ 4 Мали Христов положајник .......................................................... 5–7 О чему је писао Достојевски...................................................... 7–8 Записи из мртвог дома ............................................................. 9–10 О слободи ..................................................................................... 10–11 Понижени и увређени .............................................................. 11–12 Проблем страдања .................................................................... 13–15 Бедни људи ........................................................................................ 16 Ниче и Достојевски ................................................................... 17–18 Злочин и казна ........................................................................... 18–19 Достојевски и револуција ....................................................... 20–21 Зли Дуси ........................................................................................ 22–23 Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Игуман Герман Богојевић, јереј Милорад Станојевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић и монах Доситеј Јовић Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr

Идеолошки роман Достојевског ........................................... 24–25 Забелешке из подземља................................................................ 25 Достојевски као пророк и апостол православног реализма ...................................... 26–27 Идиот ............................................................................................. 27–29 Ф. М. Достојевски ...................................................................... 29–30 Браћа Карамазови ..................................................................... 30–32 Достојевски и Оптина пустиња ............................................. 32–34 Браћа Карамазови ..................................................................... 34–36 О личности и заједници људској .......................................... 36–38 Браћа Карамазови ..................................................................... 38–39 Символика имена у романима Достојевског ................... 40–42 Литерарни написи ............................................................................. 42 Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија

в. д. главног и одговорног уредника и лектор-коректор: Светозар Борак Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић

Графичко обликовање: Miodrag Raos

Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”.

Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази четири (4) пута годишње ISSN 1334-4293

3

Јануар 2005.

4 да проговори о најдубљим тајнама света и човека, а то је оно што распиње његове читаоце. По нашем православном предању васкрсења и не бива без смрти, па верујемо да и наше бављење Достојевским и учење од њега, управо нас

приводи распетом и васкрслом Христу – који је скривен у делима Достојевског, али га она на тајанствен начин и откривају. Ми се молитвено надамо, да ће објављивање овога првог тематског броја Крке допринети нашим читаоцима, да се опет

и опет сусретну са Достојевским и са лепотом и богатством његовог дела. Нека би ово истовремено и било наше најскромније уздарје за све што нам је кроз своја дела подарио велики Достојевски, а то је неувењива лепота и слава свете Русије.

КРАТКИ БИОГРАФСКИ ПРЕГЛЕД јодор Михајлович Достојевски родио се 11. новембра 1821. године у Москви у породици Михаила Андрејевича Достојевског, лекара који је радио у болници за сиротињу. Фјодор је са старијим братом Михајлом завршио приватну школу у Пансиону Л.И. Чермака. У пролеће 1837. године од сушице умире мајка М.Ф. Достојевска, а отац синове Михајла и Фјодора шаље на Инжињерску Академију у Петроград. После шест година, Фјодор стиче чин потпоручника, али се већ тада потпуно посвећује књижевности. Године 1844. у часопису Репертоар и Пантеон објављен је његов превод романа О. Балзака Евгенија Гранде. У мају 1845. године Достојевски објављује свој први роман

Бедни људи, који му одмах доноси књижевну славу. Потом настају његова дела Двојник, Господин Прохрачин, Газдарица, Бијеле ноћи, Њеточка Њезванова. Године 1847. Достојевски посећује скупове М. В. Петрошевског, због чега 1849. године бива ухапшен и осуђен на смрт стрељањем, али у последњем тренутку, та казна је по царевој милости преиначена у четири године логорског рада. Од 1850–1854. године Достојевски проводи у омској тамници. До шездесетих година настају његова дела Ујаков сан и Село Степанчиково и основна грађа за роман Зли Дуси. Почетком шездесетих година заједно са братом Михајлом уређује часопис Време, који је ускоро био забрањен, а потом

и часопис Епоха. У том периоду настају Понижени и увређени и Записи из Мртвог дома. Године 1867–1871 Достојевски проводи у иностранству у Дрездену, Женеви и Милану. У иностранству настају његова дела Идиот, приповетка Вечни муж и довршава се роман Зли дуси. По повратку у Русију, Достојевски постаје уредник часописа Грађанин. Године 1867. појављују се Пишчев дневник, Кротка, Сан смешног човека и аутобиографски роман Младић. Последњих година пишчевог живота настаје његово најграндиозније дело Браћа Карамазови. Године 1881. умире Фјодор Михајлович Достојевски, који је већ за живота назван великим руским писцем–пророком.

Јануар 2005.

Мали Христов положајник ош сасвим мали дечко, од каквих шест година, па чак и мање, пробудио се једног јутра у влажном и хладном полуподземљу. Обучен је био у некакав туђ капутић, и дрхтао је. Дисање му излеташе у виду беле паре, и, седећи у углу на неком сандуку, он је из дуга времена нарочито пуштао ту пару из уста, и забављао се гледајући како она излеће. Но он је веома желео да што једе. Неколико је пута од јутрос прилазио дрвеном кревету где је на подртој сламарици и на некаквом завежљају испод главе лежала болесна његова мајка. Како је она овамо доспела? Мора да је допутовала са својим дечком из неке друге вароши, па се изненада разболела. Свратила је у полуподземну јевтину гостионицу, где је у једној просторији на дрвеним постељама ноћивало мноштво сиротиње. Становници тог подземља беху се данас разишли, – био је Бадњи дан, – а једини одрпанац што беше остао ту у сутерену, лежао је мртав пијан, – и не сачекавши велики празник! У другом углу собе јечаше од ревматизма некаква осамдесетогодишња старица која је негда по богатим домовима живела као дадиља, давала сву своју душу туђој деци, а сада је, заборављена од те деце и од њихових родитеља, умирала саморана, јаучући и гунђајући на малишана тако да се овај већ поче бојати и да приђе њеној постељи. Мали је нашао негде у ходнику воде да се напије, али корице хлеба нигде не нађе, па ваљда већ десети пут прилазаше да пробуди своју маму. Страшно му најзад би у мраку: одавно се већ смркло, а лампу још никако не пале. Напипавши лице своје маме, он се зачуди што се она никако не миче, и дошла хладна као зид. „Много је овде хладно”, помисли дечко, застаде мало, и несвесно заборавивши своју руку на рамену покојничином. Затим духну у прстиће да их одгреје, па наједном, напипавши на креветцу свој поцепан шеширић, полако, пипајући по мраку, пође из сутерена. Он би, сиромах, још

и раније пошао, али се све бојао неког великог пса који је, горе на степенима, цео дан арлукао пред суседним вратима. Но сад псето не беше тамо, и он наједном изађе на улицу. Господе Боже, каква је то варош! Никад он још није тако што видео. Тамо, у паланци, одакле је дошао, ноћу је помрчина као тесто – један фењер на целу улицу. Дрвени, ниски кућерци затварају се дашчаним капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога: сви се затварају по кућама, и само арлучу читави чопори паса, – стотине и хиљадама их арлучу и лају сву драгу ноћ. Али је зато тамо топло било, и давали су му да једе, а овде – о Боже, да му је сад да што једе!... И каква је ово врева и тутњава, каква светлост и људи, и коњи, и господска кола, и зима, и зима! Смрзнута пара диже се од преуморених коња, из њихових врело дишућих ноздрва; кроз буав, растресит снег звече о камење потковице, и сви се тако гурају, и Боже... тако би сад што јео, макар какав мали залогајић, и тако га наједном почеше болети прсти! Ево опет једна улица, – ох, како је широка! Но, овде ће ме сигурно погазити кола! Гле како сви вичу, трче и јуре на фијакерима, а светлости, колико светлости!

5

Јануар 2005.

6 А шта је ово? Ух, какво велико стакло, – прозорско окно, а иза окна соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, божићно дрвце, а на јелки колико свећица, колико златних хартијица и јабука, а свуд око њих луткице, мали коњићи; по соби трче деца, лепо обучена и чиста, смеју се и играју се, и једу и пију нешто. Гле, ова девојчица почела да се игра са дечком, – каква лепа девојчица! А ту је и свирка: чује се овде на улици кроз прозор. Гледа то наш малишан, чуди се, већ се и смеје, но сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му већ сасвим поцрвенели, укрутили се, па већ не могу ни да се савијају, и боли га кад миче прстима. И наједном мали осети да га много боле прстићи, заплака се па потрча даље... И гле, опет угледа кроз неки други прозор другу једну собу, па и у њој дрвеће, а на столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четири богате госпође, па ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, улази им са улице много господе. Прикраде се наш мали, отвори наједном врата па уђе... Ух, како викнуше сви, па почеше махати рукама на њ. Једна му госпођа брже приђе, тури му у руку копејку, па му отвори врата – на улицу! Како се, јадник, уплашио! А новац му одмах испаде и звекну по степеницама: сад већ није могао да савије своје црвене прстиће, па да стисне копејку. Истрча дечко опет на улицу па пође брже– брже, а куда – то ни сам не зна... Опет би да се заплаче, али се већ боји, трчи–трчи и на ручице дува. И тешко му је у срцу јер се сад наједном осетио тако усамљен, и страх га је... Кад наједном, Боже! шта је ово опет сад! Стоје људи на улици пред огромним прозором од горе до земље, и гледају: изнутра, у том прозору, три лутке, мале, фино обучене у црвене и зелене хаљинице, па као живе! Некакав чичица седи крај њих, па као да свира у виолину, и још друга два стоје опет ту, свирају у мале виолинице, машу главама те дају такт, један у другога гледају, а усне им се мичу, говоре, баш „заправо” говоре, – само се овамо на улици, кроз оно огромно дебело стакло, ништа не чује... Дечко у први мах помисли да су они живи, а кад виде да су то лутке – наједном се засмеја. Никад он није видео таквих лутака, нит је знао и да постоје такве! И хоће да се заплаче, али су му те луткице тако смешне.

Наједном му се учини да га је неко састраг зграбио за капутић: један улични мангуп стојаше поред њега, па га наједном удари по глави, збаци му шешир, и удари га ногом испод колена. Претури се малишан на земљу, неко стаде викати, он се уплаши и претрну, скочи па наже бежати, и наједном утрча – ни сам не зна куд – испод неке капије, у туђе двориште, – и згури се иза неких наслаганих хватова дрва: „Овде ме нико неће наћи, а и мрак је.” Чучну и згури се, а никако да одахне од страха, и наједном, сасвим изненада, дође му тако пријатно: ручице и ножице га наједном престаше болети, и би му тако топло, као крај пећи!... Па се трже и сав уздрхта: ах, та он је то овде напољу заспао! Како је добро ту спавати! „Поседећу овде малко, па ћу опет поћи да гледам оне лутке”, помисли дечко, насмехну се и сети их се: „Баш као живе!”... И наједном му се причу да над њим његова мама певуши песмицу.„Мама, ја спавам; ах, како је овде добро спавати!”

– Ајдемо к мени, мали, на божићну вечеру, на божићно дрвце, на Христову јелку, – шапну над њим наједном некакав тихи глас. Он већ помисли да је и то његова мама, али не, није она. Па ко га је онда то сад звао? Он

Јануар 2005. не види, али неко се саже према њему, загрли га у помрчини, а он му пружи руку и... и наједном... О, каква светлост! О, каква дивна божићна јелка! Него то није јелка, он још таквих дрвета видео није! Где ли је он то сад? Све се блиста, све се сија, а свуд око њега лутке, – али не, то су све дечаци и девојчице, само врло сјајни. Сви се они вију око њега, лете, сви га љубе, узимају га; носе са собом, па и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и смеје се на њ радосно. Мама! Мама! Ах, како је добро овде, мама!

– довикује јој дечко, па се опет љуби с децом, хтео би да им што брже исприча о оним луткицама иза прозора. „Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице?” – пита их он, смешећи се и љубећи их.

– То је вечера уочи Божића, Бадње вече и јелка код Христа, – одговарају му они. – „Код Христа је увек на Бадње вече јелка за малу децу, која тамо доле немају своје јелке... Ми смо Христови полажајници...

И он дознаде да су ти дечаци и девојчице сви били исто таква деца као и он – али једни су се посмрзавали још у оним котарицама у којима су их од подлаца и кукавица преварене, и срамно напуштене младе матере оставиле пред кућама петроградских чиновника; друга учманула и умрла код најмљених дојкиња – на исхрани у Дому за одојчад; трећа су умрла на сасушеним, учманулим грудима својих изнемоглих матера кад је била гладна година; четврта се погушила у вагонима треће класе, од запре и смрада – и сва су та деца сад овде, сва су она, као анђели, сва су код Христа, а Он сам међу њима, у њиховој средини, и пружа им руке, и благосиља њих, и мајке им... А и мајке те деце све стоје ту, и плачу: свака упознаје свог дечка или девојчицу, а ови им долећу и љубе их, утиру им сузе ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако добро... А доле, ујутру, покућари нађоше иза хватова сложених дрва лау лешиницу залуталог и смрзнутог дечка...

Митрополит Антоније Храповицки

О ЧЕМУ ЈЕ ПИСАО ДОСТОЈЕВСКИ екли смо да је Достојевски, психолог, остао исти током читавог свог књижевног стварања. Рећи ћемо и више. Сво време он је писао о једној те истој теми. О чему то тачније? Многи сматрају да је тешко одговорити на ово питање. Критика признаје да не постоји област која се односи на живот или знање, а коју је Достојевски обухватио у својим делима, остала непримењива у човековом животу. Сви, па чак и огорчени противници овога писца, признају његову неуобичајено дубоку психолошку анализу. Ја никада нисам наишао на свеобухватан резиме његових дела и зато вам нудим свој. Свеобухватна идеја његових дела, за којом многи узалудно трагају, није патриоти-

зам, није славенофилство, није чак ни религијско учење у смислу збирке догми. Та идеја изведена је из душевног, емотивног и личног живота, није теза, није тенденција, већ је једноставно средишња тема његовог целокупног стваралаштва, односно његова сопствена стварност – стварност у којој живи, стварност блиска свакоме. Достојевски је у свим својим романима писао о препороду, покајању и преображају, падању у грех и исправљању, или пак очајничком самоубиству. Живот свих његових јунака се одвија искључиво у оквирима таквих духовних расположења преко којих аутор, у својим последњим познатим делима, расправља о различитим теолошким и социјалним питањима. Да, то

– одломак – је та света стрепња у људском срцу која се зачиње на почетку новога живота, живота љубави и врлине који је толико драг, толико пријатан свакоме да приморава читаоца да га проживљава заједно са јунацима приче, кроз емоције које га готово опипљиво надахњују. Ово је одлука или постепено припремано определење, које понекад може и тренутно да васкрсне у нечијој свести. То је одлука којом се одричемо служењу страстима и самољубљу, тим мученичким патњама људске душе које претходе и прате овакав крстоносни избор, како мудрог разбојника тако и њему супротног богохулника. Управо је ово оно о чему је Достојевски писао. Уколико не жели да се супротстави здравоме разуму и

7

Јануар 2005.

8 свести читалац нужно долази до закључка да између два различита крста мора, засигурно, постојати и трећи крст на коме један од разбојника види наду и тако се спасава, док га други бљује својом богохулношћу и умире. Јунаци „Бедних људи”, јунак из романа „Младић”, јунак из „Мртвог дома”, јунаци из „Злих духова”, Раскољников и Соња, пар Мармеладов, Нели и Аљоша са својим гнусним оцем, породица Карамазов; те девојке и жене са својим познанствима, монаси и многобројни типови деце – све ово мноштво људи, добрих, злих и несталних; једнако је близу ауторовом срцу које се распиње од љубави, али их присиљава да се суоче са животом, како би тек позитивним решењем тога проблема били оспособљени да помогну једни другима. Неки, на пример Њеточка Њезванова и њена Каћа, Поленка Мармеладова, дечак из „Малог јунака”, затим дечак из новеле „Дечак под Христовим Божићним дрвцем”, Нели (делимично), а посебно Коља Красоткин и Иљуша са својим друговима су то питање решили у детињству; други као јунак из романа „Младић”, Наташа из „Понижених и увређених”, Раскољников и Соња, Димитриј Карамазов и Смердијаков; супруг у „Кротки” и срећни супарник у „Вечноме мужу”, исто као и већина женских ликова суочени су са овим питањем у својој младости или приликом ступања у брак. Остали се суочавају са истим питањем у својој старости, на пример, Макар Девушкин, у „Сну сме-

шног човека”, Наташин отац и његов непријатељ кнез, Мармеладови, Версилов у роману „Младић” и старији Верховенски у „Злим дусима”. То питање нико не може избе-

ћи док је жив, па макар га решавао и пред саму смрт. Велика пишчева вредност изражена у описима патњи и радости које прате духовни препород људског бића, садржана је управо у чињеници, да је он својом свепрожимајућом анализом описао услове у којима је могућ духовни препород, дефинишући најбитније, како унутрашње особине и промене тако и спољашње, наметнуте животне импулсе, који подстичу личност на самоанализу. Када бисмо све делове романа Достојевског који се баве овим предметом – или тачније све романе које је овај писац написао, јер се сви они баве само овом темом - свели на један општи концепт, дошли бисмо до невероватно јасне и

веома уверљиве теорије која, иако не користи речи као што су самилост и Спаситељ, непрестано се позива на њих по самој логици ствари. Из претходно наведеног, очигледно је који би главни мотив из његових дела требао заинтересовати морално богословље, а посебно пастирско богословље. Зашто пастирско? Управо зато што се Достојевски, као што је већ помињано, није ограничавао само на описе животности душевног препорода, већ је, са посебном снагом и уметничком лепотом, предочио карактер оних људи који су допринели препороду својих ближњих. Душевно расположење његовог сопственог креативног духа, у описивању живота, управо је онакво какво би и један свештеник требало да има, то јест свеобухватно, испуњено бескрајном љубављу према људима, са жарком и милосрдном ревношћу за њихово обраћање истини и добру, жалостиво због њихове тврдоглавости и злобе и поред свега тога обасјано блиставом надом у повратак добру и Богу свих грешних синова. Ово поверење у свепобедоносну силу хришћанске истине и хришћанске љубави, коју аутор сликовито поткрепљује, у коме се и најогорченија безаконитост покорава непобедивом Христовом оружју, јесте истинита, света, апостолска нада. Од велике је важности да оваква нада не обитава у уму неког детета или сентименталног „миљеника среће”, већ у души која је много пропатила боравећи дубоко у греху и неверју.

Јануар 2005.

Записи из Мртвог дома еко време имали смо ми и орла, (тзв. карагуша) од врсте степских, малих орлова. Неко га био донео у тамницу рањена и намучена. Опколише га сви робијаши; није могао да лети, десно му крило вукло се по земљи, а једна нога била је ишчашена. Сећам се како је бесно зверао око себе и посматрао радознале гледаоце; како је отварао свој закучасти кљун, спремајући се да скупо наплати свој живот. Кад су га се нагледали и почели се разилазити, он се полако одвуче, рамајући, поскакујући на једној нози, лепршајући здравим крилом, и оде у најдаљи крај тамнице; ту се завуче у кут и чврсто се приби уз ограду. Проживео је тако два–три месеца, и ни једанпут не изиђе из тога кута. Испрва су често долазили да га виде, туткали пса на њега. Шарик је бесно насртао, али се видело да га је страх да приђе ближе, што је осуђенике веома развесељавало. „Зверка! – веле они – не да се!” После га је Шарик тешко кињио; страх га је прошао, па ако су га туткали, он се извештио да орла хвата за болесно крило. Орао се свом снагом бранио и канџама и кљуном, и сабивши се у свој кут, он је поносито и дивље, као рањени цар, посматрао радозналце који су долазили да га гледају. Напо-

– одломак – слетку је досадио свима, сви га оставише и заборавише. Па ипак, свакога се дана могло видети поред њега комаде свежега меса, и неки цреп с водом. Неко се бринуо о њему. Испрва није хтео да једе, гладовао је више дана; а и кад је почео јести, никад ништа није узимао из руку, нити пред људима. Чешће сам имао прилике да га посматрам издалека. Кад никога не види, мисли да је сам, он се покашто одлучи да изађе из свог склоништа, за неких дванаест корака гегуца дуж ограде, врати се на своје место, па опет пође – просто као да шета ради здравља. Кад би ме опазио, он одмах, што игда може хитно, рамајући и поскакујући, пожури на своје место, па онда забаци главу, отвори кљун, накостреши се, одмах се спрема за борбу. Нисам га могао умирити никаквим нежностима, и докле сам год стајао пред њим он је уједао, ударао крилима, никако није хтео узети месо из мојих руку, и једнако је нетремице гледао ме својим љутитим и оштрим погледом право у очи. Усамљен и киван, чекао је смрт; никоме није веровао и ни с ким се није мирио. Напослетку, осуђеници као да га се опет сетише; ма да се већ два месеца нико није бринуо о њему, нити га је спомињао, одједном се код свију појавило неко сажаљење. Почеше

9

Јануар 2005.

10 разговарати како треба изнети орла напоље.

– Макар и свиснуо, само нек то не буде у тамници – рекоше неки.

– Дабогме, птица слободна, дивља, не може се она навикнути на тамницу – одобравају други.

– Види се да није као ми – додаје неко.

– Ала мудро говори! Па оно је птица, а ми смо људи.

– Орао је, браћо, горски цар... – поче Скуратов, али га нико не хтеде слушати. Једном, после ручка, када добош позва на рад, узеше орла, пошто му кљун стегоше руком, јер је почео жестоко да се бије, и однеше га из тамнице. Одоше до бедема. Њих дванаесторо у тој групи живо су желели да виде куда ће орао. Чудновато, сви беху некако задовољни, као да су унеколико и сами добили слободу.

– Гле, што је пас – чиниш му добро, а он уједа! – рече онај што га је држао, и готово је нежно гледао опаку птицу.

– Пусти га, Микитка!

– Немој да се правиш пајац с њим! Дај ти њему слободу, праву правцату слободу, то он хоће! И бацише га с бедема у степу. То је било касно у јесен, једног хладног и тмурног дана. Ветар звижди пустом степом, и хуји преко пожутеле и увеле местимичне траве. Орао пошао право, маше болесним крилом, и као да хита да оде од нас далеко, куд га очи воде. Осуђеници радознало прате како му глава сваки час промиче у трави.

– Ви’ш ти њега! – замишљено проговори неко.

– Ни да се осврне! – дода други. – Баш ни једанпут да се осврне, само бежи!

– А ти мислиш: вратиће се да захвали? – упаде трећи.

– Што ти је слобода! Осетио своју слободу.

– Слободу, дабогме.

– Више га не видесмо, браћо...

– Шта чекате? Напред, брзо! – повичу чувари, и сви ћутом грунуше на посао.

Н. Берђајев

О СЛОБОДИ

– одломак – ема о човеку и његовој судбини за Достојевскога јесте пре свега – тема о слободи. Судбина човекова, човекова тешка и мучна путовања одређена су његовом слободом. Слобода стоји у самом средишту Достојевскова схватања света. И његов сакривени патос слободе. Чудновато је што се то досад још није довољно знало о Достојевском. Често се указује на многа места у Дневнику писца, у којима се он показује као непријатељ социјално– политичке слободе, као консервативац и чак реакционар, и тај сасвим спољашњи поступак омета сазнање да је слобода језгра пре свега стваралаштва Достојевскога, и да је ту кључ за разумевање његова схватања света.

Оно што су назвали „свирепошћу” Достојевскога везано је за његов однос према слободи. Он је био „свиреп”, зато што није хтео да са човека скине бреме слободе, није хтео да човека ослободи од страдања уништењем његове слободе, што је човеку наметнуо голему одговорност, која одговара

достојанству слободна човека. Можда би се муке људске могле олакшати кад би се одузела слобода. И Достојевски испитује до дубина те путеве, путеве олакшања и новога живота човекова без слободе духа. У Достојевскога има одиста генијалних мисли о слободи, и оне се морају открити. Слобода за њега јесте и антроподикеја и теодикеја, у њој се мора тражити и оправдање човека и оправдање Бога. Цео светски процес јесте задата тема о слободи, јесте трагедија која је везана за извршавање тога задатка. Достојевски испитује судбину човека који је стављен у слободу. Њега интересује само човек који је пошао путем слободе, судбина човека у слободи и слободе у човеку. Сви његови романи су трагедије, испитивања људске слободе. Човек почиње тиме што бунтовно објављује своју слободу, спреман на свако безумље, само да би се осећао

Јануар 2005. слободним. И томе човек тежи за последњом, крајњом слободом. Постоје две слободе: прва је првобитна слобода, друга је коначна слобода. Између те две слободе простире се пут човеков, пун патње и страдања, пут раздвојености. Већ је блажени Августин у својој борби против пелагијанства учио две слободе: либертас минор и либертас маиор. Нижа слобода била је за њега првобитна, прва слобода, и то је слобода избора добра, она је везана за могућност греха; виша слобода беше за њега последња, коначна слобода – слобода у Богу, у добру. Бл. Августин био је пришао к учењу о предестинацији. Иако је у црквеној свести превладало полупелагијанство, опет је бл. Августин имао утицај на католичанство, који је неповољан за слободу. Он је санкционисао гоњење и погубљивање јеретика. Остаје несумњиво: постоји не једна, него две слободе, прва и последња, слобода избора добра и зла и

слобода у добру, или ирационална слобода и слобода у разуму. Сократ је познавао само другу слободу, слободу рационалну. И јеванђељске речи: „Познајте Истину и Истина ће вас ослободити” односе се на другу слободу, слободу у Христу. Кад ми кажемо да се човек мора ослободити од нижих елемената, од владавине страсти, да мора престати бити роб самога себе и своје околине, онда имамо на уму другу слободу. Највише достигнуће слободе духа односи се на другу слободу. Слобода првога Адама и слобода другога Адама, слобода у Христу – јесу различне слободе. Истина чини човека слободним, али човек мора слободно да призна истину, он не сме присилним мерама да буде приведен к истини. Христос даје човеку последњу слободу, али човек мора слободно да призна Христа. „Ти си зажелео слободну љубав човека, нека би слободно пошао за Тобом, освојен и очаран Тобом” (речи

Великога Инквизитора). У томе слободном признавању Христа лежи цело достојанство хришћаниново, цео смисао акта вере, који и јесте акт слободе. Достојанство човеково, достојанство његове вере претпоставља признање двеју слобода: слободе добра и зла и слободе у добру, слободе у избору Истине и слободе у Истини. Слобода не може да буде поистовећена са добром, са истином, са савршенством. Слобода има своју самобитну природу, слобода јесте слобода, а није добро. И свако мешање и поистовећивање слободе са самим добром и савршенством јесте одрицање слободе, јесте признање пута приморавања и насиља. Принудно добро није више добро, оно се преображава у зло. А слободно добро, које је једино добро, претпоставља слободу зла. У томе лежи трагедија слободе, коју је до дубина испитао и упознао Достојевски. У томе лежи тајна хришћанства.

Понижени и увређени тарац се својим лаганим, слабим кораком приближавао посластичарници, дижући и спуштајући ноге као какве мотке, скоро не савијајући их, згуривши се и лако ударајући палицом о тротоарске плоче. Свога века ја нисам видео тако чудног, немилог обличја. И раније, пре тог сусрета, када бих га затицао код Милера, он би ме свагда болно изненађивао. Његов висок стас, погурена леђа, скоро безживотно лице, поабан капут, распаран по шавовима, изгњечен, округао, Бог зна кадашњи шешир, који покриваше његову ћелаву главу, на којој беше преостао, на самом потиљку, један чуперак косе, сад већ не више ни седе, него жућкасте. Сви покрети његови,

које је чинио некако бесмислено, као по навијеном витоперу, – све је то и нехотице изненађивало свакога ко би га први пут видео. И збиља, било је некако чудновато видети таквог старца, који је преживео свој век, самохраног, без неге и надзора, – тим пре што је изгледао као какав умоболник који је побегао од својих чувара. А много сам се чудио и његовој необичној мршавости: меса на њему као да није ни било – као да му је преко костију сама кожа била навучена. Велике, али тавне његове очи, баш као уметнуте у некакве плаве кругове, увек би гледале укочено, право преда се, никада у страну, и, очевидно, ништа нису опажале, – ја сам убеђен у то. Ишао би и загледао би се у

11

Јануар 2005.

12 вас, баш као да је пред њим празан простор. То сам неколико пута приметио. Он је код Милера почео да долази од скора, не знам откуда, и стално са својим псетом. Никад се нико од гостију посластичарнице није упуштао с њиме у разговор, а ни он сам не би почињао разговор ни с ким између њих. „И зашто ли се само довлачи код Милера, и шта тражи овде?” – размишљах ја, стојећи на другој страни улице, и некако неодољиво се загледајући у њега. Обузимаше ме некакав јед, – последица болести и умора. – О чему ли он мисли? – настављах у себи, – шта ли има у глави? И мисли ли уопште још о чему? Лице му је у толикој мери изумрло да већ савршено ништа не изражава. И где само нађе ту наказу од псета, које се не одмиче од њега, баш као да с њим чини једну целину и нераздвојност, – и које толико личи на њега? Па и том несрећном псету као да беше једно осамдесет година. Да, то је неизоставно морало и бити. Пре свега, оно је на изглед било толико маторо, како пси уопште не бивају; а друго, зашто је мени, чим сам га видео, одмах дошло на памет да то псето не може бити онакво какви су сви други пси; да је оно – псето необично; да у њему неизоставно мора да има нешто фантастично, замађијано; да је то, можда, какав Мефистофел у псећем обличју, и да му је судба некаквим тајновитим, незнаним ланцима сједињена са судбом његовог госе. Кад бисте га погледали, ви бисте одмах помислили да је јамачно каквих двадесет година прошло откако је последњи пут јело. Мршаво као костур, или (куд ћете тачнијег упоређења?) као његов госа. Длаке му се беху све олињале, чак и на репу, који је висио као каква мотка, увек јако подавијен. Глава са почуљеним ушима увек туробно погнута. Свога века нисам видео тако наказног пса! Кад су заједно ишли улицом, господар напред, а псето одмах за њим, онда би псећа њушка сасвим додиривала крајеве старчева капута, баш као прилепљена за њ. И псећи ход, и сав његов изглед само што нису говорили на

сваком кораку: „Остарели смо, брате, остарели, – много смо остарели!” Сећам се још како ми је једаред пало на памет да су старац и псето некако измилели између страна Хофманових прича са илустрацијама Гаварниа, па се сад шећу по беломе свету, као живи огласи за ново издање тих прича. Ја пређох преко улице и уђох одмах за старцем у посластичарницу. У посластичарници се старац некако чудно држао, и Милер, стојећи за тезгом, беше у последње време већ почео да даје незадовољан израз свом лицу при уласку тог немилог посетиоца. Пре свега, тај чудни гост никад ништа не поручиваше. Сваки пут би право отишао у угао код пећи, па би тамо седао на столицу. А ако би његово место код пећи било заузето, он би, престојавши неко време у бесмисленој недоумици према господину који му је заузео место, – прелазио, чисто као збуњен, у други угао код прозора. Ту би изабрао какву столицу, полако би седао на њу, скидао шешир, остављао га крај себе на под, палицу би метао поред шешира, а затим би, бацивши се на наслон од столице, остајао тако непомичан по читава три, четири часа. Он никада не би узимао у руке ни једне новине, не би проговорио ни једне речи, никад не даваше од себе гласа; него би само седео, гледајући преда се, избеченим очима, али тако тупим, безживотним погледом, да би се човек могао кладити да он од свега што је око њега, ништа не види, нити што чује. А псето, окренувши се у округ два три пута на једном месту, мрзовољно би се скупило крај његових ногу, загњурило би њушку између његових чизама, дубоко би уздахнуло, па би и оно, испруживши се колико је дуго по поду, остајало непомично целог вечера; баш као да је било мртво све то време. Изгледаше да та два створа цео дан леже негде мртви, а чим се сунце смири, они наједном оживе једино зато да дођу до Милерове посластичарнице, те да тим испуне некакву тајновиту, никоме незнану дужност.

Јануар 2005.

Павле Николајевич Евдокимoв

ПРОБЛЕМ СТРАДАЊА ам Достојевски признаје, да је цео роман Браћа Карамазови (ми бисмо додали: целокупно његово дело) одговор на Иванову оптужбу против Бога. Покушајмо, дакле, да осветлимо овај проблем из једног другог угла. Схватајући страдање као средство за куповину будуће хармоније, Иван долази до

механичког поимања слободе. Рај за њега није органско стање својствено чистом човеку првобитне невиности; него, по њему, „рај је дат” као нешто спољашње и наметнуто. Зато је онда сасвим природно „чезнути за слободом”, у смислу „отети ватру боговима”. Рај ту постаје затвор, а слобода забрањено воће. И не само отмица те спољашње слободе,

него и све касније отимачине повлаче за собом казну. То је разлог да је за Ивана слобода само слобода да се чини зло; он познаје само такву слободу. И тако, пошто истинска слобода не постоји, страдање постаје неопходност, нужност, којом се купује хармонија. Овакво схватање Бога не само да је уско правничко (јуридичко), него чак и трговачко; оно изазива познату Иванову реакцију: „Чему то ђаволско разликовање ако је тако скупо!” Ако признање Бога треба да се плати сузама једног детета, онда какав је то Бог, где је Његова доброта? Ту се открива жестина сваког атеистичког бунта, који је логичан, уколико се не признаје првобитна слобода и пад у грех. А ми смо већ видели да је грехопад почетак изопачене слободе, који се испољава у страдању, то је знак новог начина човековог постојања. Зло, хаос, извиру из несвесне слободе, и тај проблем се може решити само у свесној слободи која се потврђује кроз љубав. Само кроз љубав ишчезава противречност између бесмисла и хармоније. Јер хармонија се не добија по цени бесмисла, него је бесмисао пројицирање човековог унутарњег света, његове судбине, која у слободи љубави открива свој смисао и узима нови знак, знак хармоније. Међутим, Иван и не зна шта

13

Јануар 2005.

14 је то љубав и слобода, и зато његова мисао доспева у слепе улице. Разумом се не може објаснити тајна настанка зла и страдања; зато што им је извор слобода, а она је гранични појам недоступан разуму. Бог не заснива хармонију на злу, и спасење једног човека уопште није плаћено пропашћу хиљаду других, како тврде „велики Дух” (Сатана) и Шигаљев, који деле човечанство на јаке и на слабиће. Ако многи људи пропадају, то се дешава против воље Божије. У томе је, ето, суштински парадокс човекове судбине у којој људска слобода има моћ да самовољно ограничава вољу Бога као Апсолута. Пуноту свога бића човек не достиже кроз самовласну свемоћ Бога, него кроз страдање Бога. По Библији, Бог није у ветру ни у бури, него у тихом лахору, и док људску машту запањује Његова свемоћ, Достојевског потреса Његова скромност (кеноза), Његово човекољубље, „немоћ” Његовог божанског срца; међутим сила ове немоћи је у ствари бескрајна и неизрецива. По Ивану Карамазову, човек је створио Бога и Сатану по своме лику и подобију, и то само показује ширину људских могућности. Ако је човек уистину слободан, онда није реч о искупљењу својим мукама, него о проналажењу у мукама снаге да се мења судбина. Усред паћеничког и бесмисленог ‘живота, човеку се изненада открива неки смисао; он наслућује своје назначење за љубав, по оној изреци: Постојим, значи волим; он покушава да ухвати „тренутак делотворне љубави”. Тај тренутак подсећа нас на Кјеркегоров „трен” („Аугенблицк”), то је нека врста му-

њевитог продора вечности у време, то је тренутак вечне садашњости у коме су прескочени низови математичких тренутака у времену. Треба дубље сагледати идеју зла као део судбине човекове. Свет није заснован на сузама јадних људи, него на ирационалној тајанствености страдања невине доброте. А то је управо оно што Иван не може да разуме. Сузе су само симбол, само знак трагичности страдалничке доброте. Зло чини само злобан човек, и када дете страда, онда његове сузе нису само знак слободе покварених; оне су такође и знак слободе коју има људска доброта која добровољно страда трпећи и подносећи зло. Са дететом које страда, страда и цела човекова доброта, и цела Божија доброта; то није страдање којим се купује хармонија, него страдање у којем се може претопити и исправити изопачена човекова слобода. Зло прожима биће својом снагом порицања; сузе су знак сусрета добра и зла, знак посебног начина борбе и, најзад, знак ненадмашиве снаге добра, које се не намеће човеку, него се ограничава пред њим у име љубави и слободе. Победа зла над добром у току историје, па и саме те могућности зла, доказује постојање слободе у свету; те могућности наговештавају коначну победу добра над злом у вечности, као и самоуништење зла, јер та последња победа наступиће кроз слободно покајање

и обраћање бића у доброту. Сузе су израз другачије правде, другачије истине, потпуно различите од оне коју замишљају Иван и његов ђаво. Ту постоји обрнути поредак: није страдање предмет окајавања, оно је само његов знак; предмет окајавања је читав свет. Посматрано са апсолутног гледишта, управо је мучитељ достојан истинског жаљења,

Јануар 2005. његова судбина је мрачна, али судбина није спољашња казна, него је то сагласје унутарњег стања личне слободе и прихваћених услова живота. Мисао Достојевског је целовита као организам и не може се говорити о сузама тог једног детета, него о сузама деце; треба поћи од човечанских суза, од свеопште идеје страдања. Не ради се о томе да сваки поједини човек „једе

забрањено воће”, као што је то замишљао Иван; него се ради о чињеници да се човеков живот показује као окајавајуће страдање. У човековој судбини лично и космичко су нераздвојно повезани; поврх трајања свог сопственог живота, свако носи у себи и трајање свеколиког живота човечанства почев од првог човека; целокупна историјска прошлост улази у његов лични живот. Свако дете представља делић целине, оно је солидарно не са злочинима својих отаца, него са свечовечанском судбином. Првобитни грех као чин, који се ставља тамо изнад историје, нема ничег заједничког са узрастом, са личном кривицом и са другим емпиријским условима индивидуалног живота. Та истина о првом греху у својој суштини није од овога света; она превазилази сва нагађања, „по мом мишљењу”; јер се грехопад десио у друкчијим условима, сада већ недоступним за искуство наше огреховљене болесне савести; исто тако као што је хармонија између милости и правде велика Божија тајна и она може да буде само предмет вере. Међутим спуштајући ову тајну на раван свога разума, Иван неизбежно пада у очигледну противречност; с једне стране он чезне за правдом, одмаздом, чак и по цену сопственог уништења, док са друге стране, он истовремено жели „праштање, свеопшти загрљај, укидање страдања”. Ова противречност указује на двострукост про-

блема страдања. Постоји, прво, окајавајуће страдање као испаштање, у којем доброта подноси зло уважавајући слободу створенога света. Превазилазећи правду кроз милост, доброта пружа увек нове и стваралачке могућности слободног препорода бића. Са друге стране, постоји зло страдање које одражава саму природу своје злоће, где се види степен његове удаљености од добра. У Царству Божијем дете може да се радује својим некадањим сузама јер су оне знак победе добра у вечности, што у времену поприма облик страдања невиних. Само је онда могућа радост бића ако се оно причешћује Богом Страдалником, снагом испаштања, а то је радост коначног обраћења бића. Само овакво стање радости омогућава да, у будућем животу, жртва загрли свога мучитеља. Стање „покварених” је различит проблем који се може разумети само ако се пакао схвати као својевољно изабрана судбина; у том строго личном опредељењу зло страдање покварењака, као и његово апсолутно сиромаштво, ништа не додаје сузама невиних: његово страдање не окајава нити може нешто окајавати, али, са друге стране, пошто оно није „казна Божија”, то страдање покварених самомучитеља ни у чему не нарушава општу хармонију. Може се, већ на Земљи, живети као у паклу, (на пример као Ставрогин), јер пакао је зрачење зла из душе злог човека. Рај и пакао нису награда или казна, него начин постојања који ствара сам човек. Пакао настаје када у човеку усахне делотворна љубав, додир са Божанском вечношћу.

15

Јануар 2005.

16

Бедни људи ригу око сахране узе на себе сама Ана Фјодоровна. Купише мртвачки сандук што је могло бити простији, и најмише таљигаша. Ради покрића трошкова, Ана Фјодоровна приграби све књиге и ствари покојникове. Старац се с њом препираше, викаше, оте јој књига колико је год могао, натуче с њима све џепове, наби их у шешир, где је стигао, мајао се с њима сва три дана, чак се ни онда, кад је требало у цркву ићи, с њима не растаде. За све то време он беше као луд, пошашавио, и са чудноватом неком брижљивошћу непрестано је нешто радио око одра; час поправљаше венчић на покојнику, час припаљиваше свећице, скидајући оне који већ беху догореле. Беше очевидно да му се мисли ни на чему нису могле како треба усредсредити. Ни мати, ни Ана Фјодоровна не беху у цркви на опелу. Мати беше болесна, а Ана Фјодоровна се већ сасвим беше спремила да пође, али се посвађа са старцем Покровским, и остаде. Бесмо само ја и старац. За време службе мене обузе некакав страх – баш као неко предосећање будућности. Једва сам могла да одстојим у цркви. На послетку, сандук заклопише, закуцаше га, ставише га на таљиге и повезоше. Ја га испратих само до краја улице. Таљигаш потера касом. Старац трчаше за њим и громко плакаше, плач му дрхташе и беше, услед трчања, испрекидан. Паде му, кукавцу, шешир а он се и не заустави да га подигне. Глава му је кисла, почињао је ветар; измрзлица је секла и штипала лице. Старац канда не примећиваше рђаво време и с плачем претрчаваше с једне стране таљига на другу. Скутови његовог извешталог капута лепршаху на ветру, као каква крила. Из свих му џепова стрчаху књиге; у рукама му беше некаква огромна књига, за

коју се он чврсто држаше. Пролазници скидаху капу, крстећи се. Неки се заустављаху, чудећи се старцу. Књиге му сваки час испадаху из џепова у блато. Заустављаху га, показиваху му шта је изгубио, он их подизаше и опет трчаше да стигне таљиге са сандуком. На углу улице придружи му се, да прати покојника заједно са њим, некаква старица–просјакиња. Таљиге, најзад, скренуше за угао и изгубише ми се из вида. Пођох кући. Бацих се, савладана неописивом тугом, на груди материне. Стезала сам је из све снаге у свом загрљају, љубила сам је и, јецајући, плакала, бојажљиво се уз њу прибијајући, као трудећи се да задржим у свом загрљају последњег свог пријатеља и да га не дам смрти... Но смрт се већ беше наткрилила над јадном матером.

Јануар 2005.

Свети владика Николај Жички

НИЧЕ И ДОСТОЈЕВСКИ ита се даље Достојевски: „Зар може човек засновати своју срећу на несрећи другога?” И онда овако аргументује: „Каква може бити срећа, ако је она заснована на туђој несрећи? Изволите, замислите, да ви сами зидате здање судбе човечје с крајњим циљем усрећити људе, дати им мир и спокој. И замислите, да ради тога

неопходно и неизбежно треба промучити цигло једно човечје биће, и то не какво особито истакнуто,... не Шекспира, но каквога било старца... И гле, само њега треба нагрдити, обешчастити и промучити, и на сузама тога обешчашћенога старца сазидати ваше здање! Да ли ви пристајете бити архитектом таквога здања под том погодбом?”

Ничеов надчовек наругао би се оваквом питању. Пре свега он никад не би зидао здање среће човечје, но само здање своје среће. А у здање своје личне среће надчовек је готов узидати сваку подесну циглу, била она наквашена сузама или крвљу не само једнога старца но безбројних људских створења, целога људскога стада на земљи. Достојевски пак одговара на ово питање одсудним „Не”. У његовим очима свако човечје биће на земљи има права на егзистенцију, и има гдегод у дубини душе ма и једно зрно добра и племенитости, иако можда скривено и претрпано, једно зрно само, које оправдава његову егзистенцију. Зато Достојевски и говори: „Сви смо ми добри људи”. Ми изгледамо један другом сасвим рђави зато, што се ми рђаво и површно познајемо. „Часност и искреност нашег друштва не само не подлежи сумњи, но бије у очи”. То се усудио Достојевски да каже о руском друштву онда, када је оно од огромне већине других руских писаца, почевши од Херцена до Тургењева, сматрано за једну лешину у распадању. Он је видео оно што други нису могли видети. Његовом испитивању и процењивању људи није претходила ни предрасуда ни хладна хируршка равнодушност, него љубав. Он је знао унапред, да ће у души свакога човека наћи две бездне, као и у души Карамазових, будући у стању да проникне у туђу душу као у своју сопствену, он је ишао

17

Јануар 2005.

18 само да мери и сравњује те две бездне, бездну племенитог и бездну одвратног, и да поставља њихову размеру. Ми се бојимо људи, који нас окружују; кад бисмо им се приближили и кад бисмо их познавали, не бисмо их се бојали. Познати значи опростити. Славенофили и западофили нису се никако могли трпети, као две завађене нације. Достојевски је познавао и једне и друге изближе и знао је, колико се добра налази и код једних и код других: колико ума, колико узвишених идеала и жарког одушевљења за исте, колико готовости за хуману делатност и колико самопрегора! Зато се с чуђењем питао: „Зашто, и препирући се, не могу се они у исто време љубити?“ Славенофили и западофили међутим нису имали међусобне љубави због своје екстремне и зато погре-

шне оцене вредности Русије и западне Европе. Славенофили су одрицали вредност западне културе и негирали су Запад потпуно глорификујући народ руски; западофили, напротив, глорификовали су неуморно Запад и неумерено су се исмевали руском народу, као једној мрачној, полуварварској маси. Славенофили московски облачили су се у костиме мужичке; западофил књаз Гагарин, стари руски племић, толико се поевропио и одрусио, да је примио католичанство, и постао језуит.

Достојевском је била одвратна како неумерена глорификација Русије тако и неумерена глорификација Европе. Нашто величају славенофили руски народ, кад народ руски сам себе не велича, но осећајући своју недовољност, смирује се и каје? „Никад ни највећи подлац у народу, вели Достојевски, није говорио: „тако и треба поступати као што ја поступам“, него, напротив, свагда је уздисао и веровао, да је рђаво оно што он ради и да има нешто много боље од њега и његових дела. Нашто величају западофили Запад, кад је на западу највиђенији човек лорд Биконсфилд, у име чије се деру коже са живих људи?“ И Достојевски се труди, да разграничи две бездне код Запада и Русије, онако исто, као што је он те две бездне разграничавао у душама појединих људи.

Злочин и казна осле кратког времена врата се малко одшкринуше: газдарица од стана осматраше кроз одшкринута врата долазника са очевидним неповерењем, и само су јој се виделе очице које севаху из мрака. Али опазивши на спратском празном простору много света, она се охрабри и отвори сасвим. Младић прекорачи преко прага у мрачно предсобље, раздељено преградом, иза које беше мала кујница. Старица стојаше пред њим ћутећи и гледаше га као да би хтела да га нешто пита. То беше ситна, сува старичица, од једно шездесет година, са оштрим и злим очицама, са малим шиљастим носом и гологлава. Њена отворено смеђа, малко поседела коса била је јако намазана зејтином. Око дугачког и тананог врата, који беше налик на кокошију ногу, беше омотала неку фланелску риту, а преко рамена, макар што беше врућина, ландараше јој, све поцепано и пожутело, кожом постављено ћурче. Баба сваки час кашљаше и

стењаше. Мора да ју је младић погледао некаквим нарочитим погледом, јер у њеним очима опет севну пређашња неповерљивост.

– Раскољников, студент, био сам код вас пре месец дана, – журно промрмља младић, поклонивши се у полак, сетивши се да треба бити што љубазнији.

– Сећам се, роде мој, врло добро се сећам да сте били, – јасно проговори старица, као и пре не скидајући са његовог лица својих очију које га испитиваху.

– Па ето... ја опет због оног истог... – настављаше Раскољников, малко збуњен и чудећи се старичиној неповерљивости. „А можда је она била увек таква, само ја пре нисам приметио”, помисли он са непријатним осећањем. Старица поћута, као премишљајући нешто, затим одмаче малко, па, указујући на собња врата и пропуштајући госта напред, изговори:

Јануар 2005.

– Прођите, рођени. Омања соба у коју уђе младић, са жутим тапетама, са здравцем у саксији и цицаним завесама на прозорима, беше у том тренутку јасно обасјана сунцем на заласку. „И тада ће сигурно тако исто сунце сијати!...” изненада и наједаред севну кроз главу Раскољникову, и он брзим погледом разгледа све у соби, да по могућности изучи и упамти распоред у њој. Но у соби не беше ничега нарочитог. Намештај, сав извештао и од жутог дрвета, састојаше се из једног канабета, тоалетног сточића са огледалцетом крај зида између прозора, из столица поред зидова, и две–три јевтине слике у жутим оквирима које представљаху немачке госпођице са птицама у рукама – то ето беше сав намештај. У углу пред омањом иконом горијаше кандило. Све врло чисто: и намештај и патос беху изрибани, да су се све цаклили; све се блистало. „Лизаветин посао”, помисли младић. Ни трунке прашине не би се могло наћи у свем стану. „У пакосних и старих удовица бива таква чистота”, – настављаше у себи Раскољников, и радознало погледа испод обрва на цицану завесу пред вратима што вођаху у други мајушни собичак где стојаше бабина постеља и орман, и куда он још ниједаред није завирио. Цео стан састојаше се из две собе.

– Шта желите? – строго изговори стара, ушавши у собу, па као и пре ставши сасвим пред њега, да би му могла гледати право у лице.

– Донео сам залогу, ево је! – И он извади из џепа стари пљоснат сат. На доњем поклопцу његовом био је нацртан глобус. Ланчић беше челичан.

– Па и пређашњој залози је већ рок. Још прекјуче јој је прошао месец.

– Ја ћу вам интерес још за месец дана платити; причекајте мало.

– То је сад моја добра воља, рођени, да вас причекам, или да вашу ствар одмах продам.

– А шта ћете ми дати за сат, Аљона Ивановна?

– Све којекакве трице доносиш, баћушка; ништа скоро и не вреди. За прстен сам вам ономад две рубљице дала, а можеш, ако ‘ћеш, нов код златара купити за рубљу и по.

– Дајте ми четири рубље, ја ћу га искупити, то ми је очев сат. Скоро ћу добити новац.

– Рубљу и по, и интерес унапред, ако хоћете.

– Зар само рубљу и по! – узвикну младић.

– Како хоћете. – И старица му пружи сат натраг. Младић га узе и тако се разљути да већ хтеде отићи; али се одмах предомисли, сетивши се да нема куд више ићи, и да је још и због нечег другог овамо дошао.

– Па добро, дајте! – рече грубо.

19

Јануар 2005.

20 Евгеније Спекторски

ДОСТОЈЕВСКИ И РЕВОЛУЦИЈА ад се Достојевски вратио из Сибира, затекао је дубоку промену у руском духовном животу. Скоро је већ било одзвонило сањалачком идеализму. Избило је утилитаристичко и материјалистичко схватање света. Променила се и социјална структура Русије. Јавили су се нови типови: тзв. „племићи који се кају” и стиде свог повлашћеног положаја; „критичке личности”, које подвргавају негативној критици све, почевши од уметности; најзад нихилисти. Наслов романа „Шта да се ради” (1863) од Чернишевског изражавао је нову бригу новог друштва. Било је неколико одговора на ово питање. Једни су предлагали интензиван лични живот. Писарев ставља индивидуализам изнад социјализма. Види у радништву само „пасивно градиво”. Други проповедају социјалну активност, која се својим редом схватала неједнако. Најумеренији, као Тургењев, задовољавали су се „постепеновштином”; т.ј. мирним и легалним реформама, и то у лаганом темпу. Други су полагали све своје наде на „ходочашће у народ” са намером да му се помогне духовно и материјално, или да се спрема за устанак. Била су три револуционара програма: Лавров захтева да се интелигенција одужи народу, подигнувши га на виши културни ниво; Бакуњин предлаже побуну сместа; најкрволочнији Ткачев види једини спас у погубљењу свију Руса који су навршили 25 година и више. Све ове тежње имале су свој одјек и у књижевности. Извесни

писци нису озбиљно схватили револуционарну акцију. Тјутчев, овај руски Гете, уздиже се на парносовску висину и уверава да су Русија и револуција две супротности: запад тобож ишчезава, „у њему се све руши у општем пожару”, а „изнад овог огромног рушења исплови као свети Нојев ковчег још већа руска царевина”. Овако исто у својој књизи „Русија и Европа” (1871). Данилевски пише: „Русија је скоро једина држава, која никад није имала и по свој вероватноћи неће ни имати политичку револуцију. Свака, не кажем револуција, него чак проста буна, која превазилази размер тужног неспоразума, постала је немогућна у Русији, док се не промени морални карактер руског народа, његово схватање света и читав састав његове мисли”. Други су схватили ствар иронички. Песник Шчербина исмева „ово комично доба”. Приповедач Љесков пише карикатурне романе „Некуд” и „На нож”. Трећи су узрујани. Али остају уметници, те и код нових људи, које сликају, траже и налазе старе мотиве, наиме, естетику и еротику. Такви су Гончаров и Тургењев. Гончаров је пробудио свога заспалог лењивца Обломова, претворио га је у уметничком дилетанта, неодлучног Рајског, којему на симболичком „понору” преотима сањалачку девојку Верицу претеча Арцибашевљева Сањина Марк Волохов, који негира све идеале и учи да је човек само себичан „животињски организам”. Тургењев је узнемирен, пошто је Русија још у „гасовитом” стању

и руски човек има накривљену не само капу, него и мозак. Слика сукоб између оцева и деце и покушава ходочашћа у народ. Али и ту остаје веран своме естетизму и своме омиљеном уметничком мотиву, наиме несрећи у промашеној љубави, коју мање–више својом кривицом доживљују сваковрсни кунктатори и дезертери љубави. Његови су нихилисти истовремено слабићи, сувишни људи. То су, према формули Чернишевског,„Руси на љубавним састанцима”. Његов Базаров напушта живот као „полусмрвљени црв”. Његов „романтичар реализма” Нежданов исповеда се пред смрт Маријани: „Сећај ме се као човека поштеног и доброг, али коме је ипак било пристојније умрети него ли живети“. Године 1863., дакле две године по изласку романа „Оцеви и деца”, Чернишевски пише већ да ће тип Базарова ускоро ишчезнути. Исте године Тургењев пише дело са насло-

Јануар 2005. вом „Доста”, у коме један уметник баца перо, јер нико се више не одушевљава за лепоту. Године 1868. сам Тургењев даје „Изјаву”, у којој се одриче књижевног стварања. Као да дезертира, као да бежи у племићка гнезда од драматизма ондашњег бурног живота. То му Достојевски није опростио. Исмевао га је у своме роману „Беси” као црвенкастог књижевника Кармазинова који рецитује пред узбурканом и циничком гомилом свој усиљен есеј са насловом „Мерси”. Најозбиљнији став према ондашњој духовној и социјалној кризи заузео је Достојевски. Гледао је на њу очима правог уметничког реалисте, али истовремено и пророка, који не само да предвиђа и прориче будућност, него провире

и у тајанствену мистику људског живота. Пише роман„Беси” (1872–3). То је, као што Французи кажу, књига са кључем. Као повод за своју фабулу писац је узео убиство ђака Иванова као издајника, које је извршио револуционар Нечајев.Али није то само уметничка репортажа. Сам Достојевски објашњава у „Дневнику књижевника”:„Лице мојег Нечајева наравно нимало не личи на лице правог Нечајева. Хтео сам да поставим питање: како су у нашем прелазном и чудноватом модерном друштву могућни Нечајеви, и како ови Нечајеви могу да себи на крају врбују Нечајевце?” Овај је роман једно од најбољих дела Достојевског. Шарл Жид га зове „најмоћнијом и најдивнијом књигом великог романописца“.

То је једна ванредно пластичка слика руског паланачког живота, усталасаног нихилизмом. Љубав у овом роману игра само споредну улогу. За разлику од Тургењевљевих нихилиста и револуционара, његови мушкарци нису заљубљени. Заљубљене су само жене, и то у Николу Ставрогина, који гази њихову част, срећу и живот, као да то не примећује, без насладе, без симпатије, без самилости и без икаквог кајања. За разлику од Љескова Достојевски не исмева револуционаре, не пише карикатуру, него их приказује конгенијално, чак и са симпатијом, али само уколико они нису аморални. И слика читаву галерију типова, у којима се огледа сва узбурканост ондашњег доба.

21

Јануар 2005.

22

Зли дуси едног јутра – седмог или осмог дана од пристанка Степана Трофимовића на женидбу – око једанаест часова, кад сам, по обичају, хитао своме ојађеном пријатељу: десио ми се путем један случај. Срео сам Кармазинова,„великога писца”, како га је Липутин узносио. Кармазинова сам ја почео читати још у детињству. Његове приповетке и романи познати су целом прошлом, па чак и нашем нараштају; ја сам се њима заносио, били су ми уживање у мом дечачком и младићском добу. После сам мало охладнео према његовом перу, и његови познији романи, с правцем којим је у потоње време све писао, већ ми се нису свидели онако као његове прве творевине, са онолико искрене поезије; а његова најновија дела нису ми се уопште свидела. Ако смем и ја своје мишљење исказати у овако тугаљивој ствари, сва господа наши писци осредње даровитости, за живота су, како је то у обичају, готово генији у очима сувременика; а не само што из сећања људи ишчезавају замало па сасвим, без икаква трага и некако нагло, кад умру, него се то дешава понекад и за њихова живота, само пристигне ли на смену нов нараштај, на који су они још утицали. Непојмљиво брзо их сви занемаре и забораве. Код нас то бива некако наједанпут, као промена декорација на позорници. Наравно, није то оно што се дешавало творцима који су долазили да кажу своју нову реч, као Пушкин, Гогољ, Молијер, Волтер, и други такви друштевни радници. Наша господа осредњаци, на заранку свога живота се обично већ и сами, и то на жалостан начин, сасвим „испишу”, и чак то и не запазе. Често се дешава да писац, коме су дуго и дуго приписивали изванредну дубину идеја, и надали се његовом особитом и озбиљном утицају на друштевни покрет, да он пред крај свој обелодани такву плиткост и сићушност своје основне идејице, да нико више

и не жали што је умео тако брзо да се испише... Али седи старци то не увиђају и љуте се. Баш на измаку њиховог рада, њихово самољубље дигне се толико да се чудите и дивите. Бог ће знати шта они мисле о себи – држе да су бар богови. Прича се да Кармазинов веома цени своје везе са моћним људима и високим друштвом, готово више него своју душу. Причају, кад се с вама упозна, он вас обаспе похвалама, поласка вам, занесе вас, очара вас својом простодушношћу, особито ако сте за што било потребни, и, разуме се, ако сте му пре сусрета били препоручени. Али пред првим кнезом, првом грофицом, пред првим човеком од кога се боји, он ће сматрати као своју свету дужност да вас заборави, са најувредљивијом немарношћу, као сламку, као муву, да вас заборави одмах ту на месту, док нисте још стигли ни да се удаљите од њега – и озбиљно држи да је то највиши и најлепши тон. Ма да он има савршену навику и савршено познавање добрих манира, он је, кажу, толико самољубив, толико нервозан, да никако не може да сакрије своју ауторску осетљивост чак ни у друштвима у којима је мало интересовања за књижевност. Ако га неко случајно зачуди и збуни својом равнодушношћу, он је болесно увређен и гледа да се освети. Лане сам читао у једном часопису његову ствар написану са страшном претензијом на наивну поезију и уз то психологију. Описивао је пропаст једнога брода негде у енглеским водама, што је сам својим очима гледао, видео како су дављенике спаљивали и мртве извлачили. Цео тај напис, доста дуг и многоглагољив, дат је једино у намери да истакне себе. И непрестано се чита између редова: „Интересујте се за мене, гледајте какав сам ја био у тим тренуцима. Шта вас се тиче море, бура, стене, остаци брода? Ја сам вам све то довољно описао својим моћним пером. Што гледате утопљеницу с мртвим дететом у уко-

Јануар 2005. ченим рукама? Боље је да гледате мене, да видите како ја не могу да поднесем тај призор и окрећем главу да га не видим. Ево, окренуо сам леђа, ево ме страховито потресена, немам снаге да се осврнем, затварам очи – је л те, то је врло интересантно?” Изнео сам Степану Трофимовићу своје мишљење о овом напису Кармазинова; и он је имао исто мишљење. Ту скоро пронео се код нас глас да ће нам доћи Кармазинов; дабогме, ја сам силно пожелео да га видим, па ако је могућно да се с њиме и упознам. Знам, то би могло бити преко Степана Трофимовића, јер они су били некада пријатељи. И заиста, изненада га сусретох на једној раскрсници. Одмах сам га познао, јер су ми га показали ономад, док је пролазио у колима са губернаторовицом. Омален,кочоперан чичица, али нема му више од педесет година, доста румена лица, густих проседих коврчица које испадају испод округлог цилиндричног шешира, и увијају се око чистих, ружичастих, малих ушију. Лице му је ситно,чисто, не врло лепо, са танким, продуженим, лукаво састављеним уснама, нешто меснатим носом, и живахним, паметним очима. Одевен је некако старински, у некакав огртач какав би се у ово доба носио, на пример, гдегод у Швајцарској или у Северној Италији. Али су све ситне стварце његове одеће: мали запонци, јачице, дугмета, лорњет од корњачине коре о црној танкој везици, прстенчић – све су неминовно као у људи непогрешно доброга тона. Уверен сам да он лети носи неке Принелове ципелице у боји, са седефастим дугметима са стране. Кад се сукобисмо, он застаде на савијутку улице и пажљиво ме погледа. Опазивши да и ја њега радознало гледам, запита ме меденим, иако нешто пискавим гласом: – Молим вас,куда ми је ближе за Бикову улицу?

– За Бикову улицу? Па ето ја одмах овде – повичем ја у необичном узбуђењу. – Све право оном улицом, па друга лево.

– Много вам хвала. Проклети час: ја сам, чини ми се, осетио страх, изгледао сам сувише понизан, пузав! Он у тренутку све то спази, и, дабогме, одмах је све знао, то јест знао је да ја знам ко је он, да сам га читао, обожавао га још од детињства, да сам се сад уплашио и да гледам понизно. Он се осмехну, још једном климну главом и пође право као што сам му показао. Не знам зашто се окретох и пођох за њим; не знам зашто потрчах неких десет корачаја. Он наједанпут опет стаде.

– А да ли бисте ми могли рећи где је овде најближа колска станица? – довикну ми он опет.

Ружан довик, ружан глас!

– Кола? Најближе је овуда, стоје код цркве, увек тамо стоје – и умало што се не окренух да отрчим по кола. Сумњам: да није то управо и очекивао од мене? Разуме се, одмах сам се прибрао и застао, али он је врло добро опазио мој покрет, и пошао за мном с истим ружним осмехом. И, сад се деси нешто што нећу никад заборавити. Он изненада испусти малу врећицу, коју је држао у левој руци. Уосталом, то није била врећица, него некаква кутијица, или котарчица, или понајпре мали новчаник, или још боље, мала женска торбица, налик на старинске женске торбице, или, већ не знам шта, знам само да сам, чини ми се, полетео да подигнем ту стварчицу. Потпуно сам уверен да ствар нисам подигао, али мој први покрет био је неоспоран, и ја га не могох сакрити, те поцрвенех као дечак. Препредењак стари из те околности и тог часа извуче све што је могао извући.

– Не узнемирујте се, ја ћу – проговори он опчинљиво, тојест тада када је већ сасвим лепо видео да ја сварцу нећу подићи, и подиже је као да хтеде да претекне мене; опет ми махну главом, и оде својим путем, а мене остави у талону. Свеједно – као и да сам ја подигао! Неких пет минута сматрао сам себе осрамоћеним потпуно и во вјеки; али кад сам стигао до стана Степана Трофимовића, ја наједанпут прснух у смех. Сусрет тај био ми је сад тако забаван, да сам се одмах одлучио да Степана Трофимовића мало разведрим: све да му испричам, и да му представим целу сцену глумачки, са лицима.

23

Јануар 2005.

24 Борис Енгељхарт

ИДЕОЛОШКИ РОМАН ДОСТОЈЕВСКОГ ош је занимљиви однос западноевропских критичара према Достојевском. За њих је Достојевски, пре свега, руски писац који европском читаоцу открива „хаотичну руску душу”. Они ту душу желе да проучавају објективно, тј. на основу његових романа, и не слутећи у својој наивној самоуверености да су les gentilhomes – seminaristes russes истовремено и les citozens du monde civilise, да они само доводе до краја „последњу реч” западне мисли, и да управо ту мисао, која се бурно развила на погодном тлу – у свести руске интелигенције – одвојеном од домаће културне традиције и ослобођеном свих предрасуда домаћег начина живота, приказује Достојевски. Јер, Достојевски је свесно своје позитивне јунаке (Аљошу, Зосиму), као руски национални тип (задивљујуће је што су на Западу управо ови јунаци, заједно са Пушкином, и до данас остали несхваћени), супротставио својим негативним јунацима, представницима интелигенције, одвојене од Запада али уједно затроване западном цивилизацијом, јунацима који су углавном и узнемирили машту западног читаоца. Са проницљивошћу својсвтеном руском духу, он је предвидео све дубљу трагедију западне мисли, и са изузетном снагом и упечатљивошћу приказао је у својим пророчанским делима. Али, чини се да на Западу тек сада почињу да схватају да тај бол и патња, који су нашли тако потресан израз у романима Достојевског, представљају њихов сопствени бол и патњу, да је „достојевштина” поникла у њима самима. Међутим, мада јасно разу-

мевање те чињенице тек у последње време почиње да прожима душу западног човека, он је њено присуство несвесно почео да осећа много раније, и управо то нам омогућава да објаснимо огроман утуцај Достојевског на западноевропску књижевност. Само захваљујући томе што су у његовим делима биле изражене трзавице и очајања свести, коју је тиштила болна мисао, карактеристична за читаву савремену Европу, он је могао снажно да утиче на суштину идејног садржаја западноевропске књижевности, а тиме и на целокупну духовну културу Запада, и да временом постане „господар мисли” целе Европе. Пушкинови руски типови, њихове речи и поступци, преживљавања, мисли и схватања још дуго ће остати неразумљиви западном читаоцу и туђи западним уметницима. То се не може рећи за јунаке Достојевског: они су на Западу веома брзо били „присвојени” и раширили се по читавој Европи, настанивши се у најистакнутијим делима европске књижевности, где су се, у складу са националним одликама, јављали са различитим маскама, и у различитим костимима, али увек са истим, карактеристичним доживљавањима света и истим идејама и питањима. У делима Кнута Хамсуна, Роденбаха, Пшибишевског, Данунција, Келермана и других одражени су, не мање него у радовима А. Бјелог, А. Блока, Сологуба и Л. Андрејева, карактери и схеме из романа Достојевског, кога су ови писци често истицали као свог учитеља. Али то, разуме се, не значи да се овај својеврстан „слом мисли и осећања”, којим се одликује низ

значајнијих дела европске књижевности последњих деценија, може везати искључиво за утицај руског писца. Јасно је да његове узроке треба тражити у општим условима европског духовног развоја у 19. веку, и да он представља предосећај краха погледа на свет који је лишен своје главне основе. У том смислу је Достојевски само проницљиво изразио оно што што су сви магловито предосећали. Са проницљивошћу која је заиста пророчка, он је у својим делима, која су многима и данас загонетна, обухватио и отелотворио тежње и патње своје епохе, њену тугу и бол, најоштрије противречности њеног духа. Сижеи његових романа су са изузетном пуноћом и снагом савремену европску културу довели до свести о себи. Због тога је Достојевски и постао то што јесте: господар мисли савремености, њихов предводник и пророк, а истовремено и мучна загонетка, коју савремени човек ради сопственог спасења мора по сваку цену да разреши...

Јануар 2005. и верујете у кристални дворац, вечито трајан, то јест у дворац коме не смеш ни кришом исплазити језик. А ја се можда баш због тога и бојим те зграде што је кристална и вечито трајна, и што јој ни кришом не смеш исплазити језик. А видите ли: кад би уместо двора био кокошарник, и почела киша да пада, ја бих можда и ушао у кокошарник да не покиснем, али га, из захвалности, ипак не бих назвао двором, просто зато што ме је сачувао од кише. Ви се смејете и велите: да су у таквом случају кокошарник и палата – једно исто. Да, одговарам вам ја,ако би се живело само зато да се не покисне. Али, шта да радим, кад сам ја ето увртео себи у главу да се не живи само зато; и, ако већ живимо онда боље да живимо у палати. То је моје хтење, то су моје жеље; и њих бисте могли ишчупати из мене само кад бисте променили моје жеље. Па хајде, промените их; саблазните ме чиме другим, дајте ми други идеал. А засада нећу да признам кокошарник за дворац. Нека је чак и тако да је тај кристални дворац блеф,

Забелешке из подземља блеф непредвиђен природним законима, и нека сам га ја само измислио по мојој глупости, услед неких старинских, нерационалних навика нашег покољења. Јер, шта се мене тиче што он није предвиђен. Зар не значи исто толико ако он постоји у мојим жељама, или, боље речено, постоји док постоје и моје жеље. Можда ћете се ви опет насмејати? Изволите, смејте се; примићу све подсмехе, али ипак нећу рећи да сам сит кад ми се једе, и ипак знам да се нећу уставити на компромису, на непрекидној периодичној нули – зато само што та нула постоји по законима природе, и постоји стварно. Нећу примити као круну мојих жеља – касарну–кућу са становима за сиромашне станаре под уговором за хиљаду година, и у сваком случају, са истакнутом фирмом зубног лекара Вагенхајма. Уништите моје жеље, избришите моје идеале, покажите ми нешто боље, и ја ћу поћи за вама. Ви ћете можда рећи да тако не вреди ни настављати даље пријатељство; у том случају ја вам могу одговорити то исто. Размислимо озбиљно; ако нећете да ме удостојите своје пажње, нећу вас ни ја даље поздрављати при сусрету. Имам ја своје подземље.

Засада, још живим и желим – и нека ми се осуши рука ако ја донесем и најмању циглицу за ту касарна-кућу. Не узимајте у обзир што сам баш ја малочас одбио ону кристалну зграду, и то једино због тога што човек не сме ни да јој исплази језик. Нисам рекао то стога што можда толико волим да плазим језик. Можда сам се баш и наљутио зато што међу вашим зградама још не постоји таква на коју човек не би могао да се исплази. Напротив, дозволио бих да ми језик одсеку до корена из пуке захвалности што се све тако устројило да ја никад више не зажелим да се плазим. Шта ја могу што се то не може тако устројити, и што морамо да се задовољимо са становима. Зашто сам ја устројен са таквим жељама? Зар је могуће да сам ја уопште зато устројен, да бих дошао до закључка да је цело моје устројство једина подвала? Зар у томе лежи циљ? Не верујем. Уосталом, знате ли шта: убеђен сам да се овакав као ми, овакав подземни човек, мора држати на узди. Јер, премда је слободан да преседи у подземљу четрдесет година, али, ако једном изађе на светлост, оде! онда ће само говорити, говорити и говорити.

25

Јануар 2005.

26 Свети Јустин Ћелијски

ДОСТОЈЕВСКИ КАО ПРОРОК И АПОСТОЛ ПРАВОСЛАВНОГ РЕАЛИЗМА а знам Достојевског као пророка, као апостола, као мученика, као песника, као философа. Многостраност његовог генија поражава. Свечовечански широк и дубок, он припада свима, али и сви припадају њему. Он је толико човек, толико свечовек, да је свима род: род Србима, род Бугарима, род Грцима, род Немцима, род свима људима на свима континентима. У њему има свакога од нас, те сваки може наћи себе у њему. Својом свечовечанском саосетљивошћу и љубављу он је свима свој. Ми људи живимо у свету двоструке реалности: физичке и духовне. Шта је то физичка реалност? – Материја. А шта је материја? Има данас физичара који тврде да материја, уствари, не постоји; постоји само нематеријални праелектрони и фотони. А духовна реалност, шта је то? – Душа. А шта је душа? Нешто непосредно дато нашем бићу, нешто чему не знамо ни суштину ни облик. Сматрајући материју и душу за реалност, нисмо ли привиђења прогласили за реалност? Ма како хтели да се осведочимо о реалности материје и душа, наша људска мисао и наше људско осећање сведоче једно, само једно: и материја и дух изаткани су од нечег што личи на сенку и на сан: ми смо непостојано сањање. А све оно

што називамо стварима и бићима, од исте је материје од које и сан: све је сенка, све је сан. И овај наш земаљски свет реалношћу својом личи на сан који неко сања. А ми људи, део тог космичког сна, крећемо се у овом свету као сенке међу сенкама, као привиђења међу привиђењима, као утваре међу утварама. Но мисао људска, чија је природа фантастичнија и од саме природе сна, неуморно пита: шта је то што материју чини реалношћу, а шта – што душу чини реалношћу? И материју и душу чини реалношћу само свемоћни Творац свих реалности: Бог Логос. То је еванђелски одговор људској мисли, једини одговор који за њу значи истинску благовест. Све што постоји, утолико је реално уколико има у себи Логосне силе. Реалност уствари

и није ништа друго до логосност. Оно што природу чини природном, и човека човеком, и душу душом, и материју материјом, и небо небом, и земљу земљом, и живот животом, и биће бићем јесте – логосност. „Логос постаде тело” (Јн. 1, 14). Ове три речи садрже целокупно еванђеље божанског и човечанског реализма. Тек оваплоћењем Бога Логоса људи су сазнали праву, непролазну, вечну реалност. До оваплоћења људи су заиста били привиђења. Од оваплоћења кроз све што је људско почиње да струји божанска реалност. И сваки је човек утолико истински реалан уколико сједини себе са оваплоћеним Богом Логосом. а то значи: уколико се учлани у тело Богочовека Христа које је Црква. Као тело Бога Логоса, Црква је уствари једина непролазна реалност у овом пролазном свету. Пророчки надахнуто и апостолски усхићено Достојевски је осетио сву бескрајну важност оваплоћеног Бога Логоса за наш земаљски свет. То је прва и најглавнија реалност, и основ сваке трајне реалности. Достојевски изјављује: Извор живота, умирење човека и спасење свих људи од сумње, и услов – сине љуа нон – биће целог света садржи се у овим речима: „Логос постаде тело, и обитаваше међу

Јануар 2005. нама пун благодати и истине, и ми видесмо славу његову, славу као јединороднгоа од Оца”, – и увери у ове речи – Све вредности неба и земље Достојевски налази у оваплоћеном Логосу, зато и вели: Све се састоји у томе да Логос заиста постаде тело. У томе лежи сва вера и сва утеха човечанства, утеха које се оно никада одрећи неће. Поставши човек, Бог Логос је учинио остварљивим за људе божанске вредности, божанске идеале. Он је показао да људи могу живети Богом и остваривати у овом свету Божије мисли и жеље. Немогућно је, изјављује Достојевски, веровати да „Логос постаде тело”, т.ј. да идеал беше присутан телесно, а не веровати да је достижан за цело човечанство. Може ли човечанство истрајати без ове утехе? Али, Христос је зато и дошао, да би човечанство сазнало да се и земаљска природа, дух човечји, може заиста овде и телесно јавити у таквом небеском сјају, а не само духовно, као идеал, да је

то исто тако могућно као и природно. Ученици Христови, који ово просветљено Тело обожаваху, доказаше под највећим мукама каква је то срећа ово Оваплоћење у себи носити, савршенство овог Лика подражавати и у његово Оваплоћење веровати. А други, који посматраху какву срећу ово Оваплоћење даје чим човек почне стварно узимати удела у његовој красоти, дивљаху се, чуђаху се, и зажелеше најзад да и сами уживају то блаженство: постадоше хришћани и унапред се радоваху страдању. Све се овде састоји у томе да Логос постаде тело. У томе лежи сва вера и сва утеха човечанства, утеха које се оно никада неће одрећи. За Достојевског Богочовек Христос је нешто веће и више и од свега најузвишенијега што људи замислити могу. А када би се чак поставила дилема: Христос или Истина, – Достојевски би изабрао Христа, а одбацио Истину. Таква је његова вера; вера са којом се може такмичити само вера једнога апостола

Павла. Таква вера сачињава његово Вјерују.Ево његових речи о томе: „Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују је сасвим просто; ево њега: ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи да не само нема Њему слична, него да и не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином”.

Идиот – Ето, ви сте сад све, – поче кнез, – гледате на мене са љубопитством, и ако га не задовољим, ви ћете се на мене још и наљутити. Не, ја се шалим, – додаде он брже са осмехом. – Тамо, у Швајцарској, била су сама деца, и ја сам све време тамо био с децом, са самом децом. То су била деца онога села, читав чопор, ишли су у школу. Ја их и нисам учио; о, не, они су тамо имали учитеља, Жила Тибоа; додуше, и учио сам их, али сам више онако био с њима, и све су ми четири године тако прошле. Мени ништа друго није ни требало. Ја сам им све говорио, ништа нисам од њих крио. Њихови се оцеви и родбина сви на мене разљутише стога што деца, напослетку, нису

могла без мене, и све су се купила око мене, а учитељ ми, најзад, постаде највећи непријатељ. Ја сам тамо много задобио непријатеља, и све због деце. Чак ме је и Шнајдер корео. А што ли су се они тако бојали? Детету се може све казати, све; мене је увек поражавала мисао, како рђаво одрасли знају децу, чак оцеви и матере своју рођену децу? Од деце не треба ништа крити и тајити, под изговором да су они мали и да је за њих рано да то знају. Каква жалосна и несрећна мисао! И како деца и сама добро запажају да њих оцеви сматрају као сувише мале па мисле да она ништа не разумеју, док она међутим све лепо разумевају. Велики не знају да дете и у

27

Јануар 2005.

28

најтежој прилици може дати необично важан савет. О, Боже! кад у вас гледа нека лепа птичица, поверљиво и срећно, те вас је стид и срамота да је преварите! Ја их зато зовем птичицама, што нешто боље од птичице не постоји на свету. У осталом, на мене су се сви у селу разљутили највише због једног случаја... а учитељ Тибо ми је просто завидео; он је с почетка непрестано махао главом и чудио се како то деца код мене све разумевају, а код њега скоро ништа, а после ми се почео смејати, када сам му казао да их ми обојица ничем нећемо научити, него ће још они нас научити. И како ми је могао завидети и клеветати ме, кад је и сам живео са децом! Помоћу деце се душа човека лечи... Беше тамо један болесник, у заводу Шнајдеровом, један врло несрећан човек. То беше тако ужасна несрећа, да би се тешко могла наћи нека друга несрећа њој равна. Он је био предан на лечење од лудила, али по мом мишљењу, он није био луд, он је био само страшно велики патник, – то је била сва његова болест. И кад бисте знали шта су за њега најзад постала наша деца... Него, ја ћу вама о томе болеснику после причати; а сад ћу да вам испричам како је то све почело. Мене деца спочетка нису волела. Ја сам био од њих толико старији, велик и увек тако незграпан и неумешан; а знам да сам доста и ружан... а после и то, странац сам. Деца су ми се спочетка смејала, а после се сташе чак бацати

камењем на мене, када су увребали да сам пољубио Мари. А свега сам је једанпут пољубио... Не, не смејте се, – пожури се кнез да задржи подсмех својих слушатељки: – ту није било ни најмање љубави. Кад бисте ви знали како је несрећно било то створење, онда би вам је било врло жао, као и мени што је било. Она је била из нашег села. Мати њена беше једна стара старица, и она је, у њиховој малој, сасвим трошној кућици са два прозора, имала један прозор издвојен и преграђен по дозволи сеоске власти; њој су били дозволили да кроз тај прозор продаје гајтан, конац, дуван, сапун, све то за сасвим мали новац, те се тако хлебом хранила. Она беше болесна, непрестано су јој ноге отицале, тако да је вечно седела на једном месту. Мари је била њена кћи, од својих двадесет година, слаба и мршава; у ње се одавна зачела сува болест, но она је непрестано ишла по кућама да ради тешке послове на надницу, – патосе је прала, рубље, дворишта чистила, стоку тимарила. Један француски трговачки путник саблазни је и одведе, а после недељу дана је на путу остави и крадом оде. Она дође кући просећи успут, сва упрскана блатом, сва у ритама, с поцепаним ципелама; ишла је пешке читаву недељу дана, ночивала у пољу и врло је назебла; ноге су јој биле све рањаве, руке отекле и испуцале се. Она, у осталом, ни пре није била лепа; само су јој очи биле тихе, добре, невине. Ћутљива је била страшно. Једном, још пре тога, она наједаред поче да пева при раду, и ја се сећам да су се сви зачудили и стали се смејати:„Мари пева! Откуд то? Мари пева!” а она се страшно збуни, па после занавек ућута. Тада су још били љубазни према њој, али кад се вратила болна и измучена, нико према њој није имао никаква сажаљења! Како су они у том погледу немилосрдни! Какви су у њих тешки појмови о томе! Мати ју је прва дочекала пакосно и са презрењем: „ти си ме сад осрамотила”. Она ју је прва и изложила општем руглу. Кад чуше у селу да се Мари вратила, онда сви потрчаше да је виде и све се скоро село слеже код бабине колибе: старци, деца, жене, девојке, сви, грдна, узрујана, пакосна гомила. Мари лежаше на поду, код ногу старичиних, гладна, поцепана и плакаше. Кад сви дојурише, она се покри својом расплетеном косом и сави ничице на поду. Сви унаоколо гледаху на њу

Јануар 2005. као на неко погано и проклето створење; старци су је осуђивали и грдили, млади се чак смејаху, жене је псоваху, осуђиваху, гледаху је са таквим презрењем, као неког паука. Мати све то допусти, и сама је ту седела, климала главом и одобравала. Она је у то доба била већ врло болесна и скоро на умору; два месеца доцније збиља умире; знала је да ће умрети, али ипак јој, до самог умрлог часа, ни на памет не паде да се са ћерком помири, чак ни речи са њом није проговорила; гонила ју је у ходник да спава, безмало је скоро није ни хранила. Њој је често било потребно да меће своје болесне ноге у топлу воду; Мари јој је сваки дан прала ноге и дворила је; она је примала све њене услуге ћутећки, све без једне лепе речи. Мари је све то сносила, и ја после, кад сам се упознао са њом, приметих да је она и сама све то одобравала, и сама је сматрала себе за најгоре и последње створење.

М. М. Дуњајев

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ „...Ја не верујем у Христа и не исповедам Га као дечак, већ је кроз велики пакао сумње прошла моја осана...” – овакво признање се може прочитати у последњој бележници Ф. М. Достојевског. Зар није у овим пишчевим речима кључ за разумевање његовог целокупног наслеђа? Нема сумње да јесте. Овде је јасно указано и на пут, и на резултат његовог животног пута. Проблем вере је и за сваког човека уопште – најважнији: свако мора да верује барем у нешто иначе га обузима празнина. Нема духовно богатијег човека од оног у којем се чврстина вере сједињује са пуноћом Христове истине. Достојевски се ван Православља не може разумети, сваки покушај да се он објасни са позиције не баш јасних

општељудских вредности има мало смисла. Наравно, неке истине се могу извући из стваралачког наслеђа писца и ван везе са његовим истинским религиозним животом – Достојевски је ван сваке сумње писац више нивоа – али ће без основе која све повезује овакво осмишљавање било ког проблема остати непотпуно, климаво и непоуздано. Стање утврђености у вери човек не стиче рођењем, за то је потребно да се потруди и срцем и разумом, односно у дубинама срца вера може бити укорењена несвесно, али и свест тражи своја права: она сумња, тражи, одбацује чак и оно што је несумњиво – и мучи, мучи и себе и срце човеково, и избацује сопствену муку из себе у свет који га окружује. Вера и безверје – њихов тешки, понекад смрто-

носни дуел у човековој души је у принципу главна тема руске књижевности, а код Достојевског су све противречности доведене до крајности, он истражује безверје у безданима очајања, он тражи и налази веру у додиру са небеским истинама. Код сваког уметника је животно трагање повезано са стваралачким трагањем – то је опште познато. Шта може бити драгоценије од духовног искуства, које може да обогати сваког човека у његовом сопственом хаотичном трагању, од духовног искуства са којим долази у додир срећући се са стваралаштвом великог уметника? Не прихватајући ово искуство у потпуности – а то и није могуће, јер је оно увек превише индивидуално – свако може са захвалношћу из њега да извуче оно што одго-

29

Јануар 2005.

30 вара његовим сопственим потребама. Стваралаштво представља искушење. Оно је веома велики дар Божији човеку и може да га одвуче у бездан гордости, у сатанску мисао о једнакости сваког творца са Творцем– Створитељем света. Оваква саблазан је била узрок пада многих уметника. Достојевском је то било изванредно добро познато, и то не на основу туђег искуства. Ко је ако не он, чији је унутрашњи живот био толико страствен, знао обмањујуће крајности од којих уметник тешко може да се сачува. Трагови оваквог знања могу се уочити на читавом његовом стваралачком

путу. Вредност искуства Достојевског јесте у савладавању искушења које представља скретање са пута сарадништва Творцу уз стварање измишље-

ног света слика, који је у својој основи безблагодатан. „...Посебан значај има то,” – писао је прот. В. В. Зењковски,„што је Достојевски тако оштро поставио проблем културе унутар саме религиозне свести. Оно пророчанско очекивање „православне” културе, које је зачето код Гогоља и које је давало наговештај заиста нових путева историјског деловања, код Достојевског први пут постаје централна тема трагања и грађења.” Овај проблем је у најтеснијој вези са тежњом Достојевског да се оцрквени васцели руски живот, чему је посвећен основни занос његовог стваралаштва.

Браћа Карамазови ај старац, као што сам већ саопштио горе, био је старац Зосима. Али би овде сад требало рећи неколико речи о том: шта су уопште „старци” у нашим манастирима. Мени је жао што се на том пољу не осећам доста стручан и чврст. Али ћу ипак покушати да ствар саопштим у неколико речи. Пре свега, стручни људи тврде да су се старци и старачки живот појавили код нас, по нашим руским манастирима, тек сасвим недавно, нема ни сто година, док на свем православном Истоку, нарочито на Синају и у Светој Гори, постоје старци већ више од хиљаду година. Тврде, да је стараштво постојало и код нас у Русији у најстарија времена, да је и морало постојати, али доцније, услед руских народних јада и невоља, услед татарске најезде, унутрашњих побуна и прекида пређашњих веза са Истоком после пада Цариграда, та се установа заборави и стараца нестаде. А наново их је увео један од великих подвижника (као што га зову), Пајсије Величковски, и његови ученици, но и до данас, и после скоро сто година, постоје они тек у мало манастира; чак их и гоне, као неку нечувену у Русији новотарију. Стараштво је нарочито напредовало код нас

1

у Русији у једној знаменитој монашкој пустињи – у Козељској Оптиној. Кад га је и ко га је увео и у наш манастир – не могу казати, но старац Зосима је већ трећи старац у њему; али и он већ скоро умире од старости и болести, а ко да га замени – то се не зна. То питање је за наш манастир важно, јер наш манастир ничим нарочито није био знаменит до тог доба: у њему не беше ни моштију светих угодника, ни самојављених чудотворних икона; није било чак ни знаменитих предака, скопчаних са нашом историјом, а није имао ни историјских подвига и заслуга за отаџбину. Он се подигао и прославио широм целе Русије нарочито због стараца; богомољци су долазили до нас гомилама, из целе Русије, из даљине на хиљаде километара, да виде и чују те наше старце. Па шта је то старац? Старац – то је онај који узима вашу душу,

Јануар 2005. који узима вашу вољу у своју душу и у своју вољу. Изабравши себи старца, ви се одричете од своје воље и предајете је њему у потпуну послушност, са потпуним самоодрицањем. То искушење, ту страшну школу живота, онај, који се предаје, прима добровољно, у нади да ће после дугог искушења победити себе, да ће овладати собом у толикој мери, да може, постићи потпуну слободу, то јест слободу од самога себе, да избегне судбу оних који су цео век проживели а себе у себи нису нашли. Тај проналазак, то јест стараштво – није проналазак теоријски, него је изведен на Истоку из праксе, данас већ хиљадугодишње. Обавезе према старцу нису то што обично „послушање:, искушеништво, које је одувек постојало и у нашим руским манастирима. Овде се (у стараштву) признаје вечна исповест свих оних који се труде и врше подвиге код старца – и неразрушива свеза између онога који је свезао и свезанога. Прича се, на пример, да је једаред, у најстарија времена хришћанства, један такав искушеник, не испунивши некакво послушање, које му је наложио његов старац, отишао од њега из манастира и дошао био у други крај – из Сирије у Египат. Тамо се после дугих и великих подвига, удостојио, напослетку, да претрпи мучења и патничку смрт за веру. Но кад је црква сахрањивала тело његово, штујући га већ као светитеља, онда се наједаред, при узвику ђаконовом: „Оглашени изидите!” – мртвачки сандук са телом мучениковим, које лежаше у њему, откиде с места, и би избачен из храма, и тако до трипут. Напослетку дознадоше да тај мукотрпник некада није испунио послушање, него је отишао био од свога старца, и према томе, без одобрења старчева нису му греси могли бити опроштени, ни крај свих његових великих подвига. А кад га је дозвани старац ослободио од послушања, тада се могао свршити његов погреб. Наравно, ово је само древна прича; али ево шта се недавно догодило: један од наших сувремених инока спасавао се у Светој Гори; наједаред му његов старац заповеди да остави Свету Гору, коју је он из дубине душе своје био заволео, као светињу, као тихо пристаниште – па да иде најпре у Јерусалим, на поклоњење светим местима, а после натраг у Русију, на Север, у Сибир: „Тамо је теби место, а не овде.” Поражени и тугом убијени монах јави се у

Цариграду васељенском патријарху и мољаше га да га разреши од тог послушања; али му и васељенски владика одговори: да га не само он, патријарх васељенски, не може разрешити, него на свој земљи нема, нити може бити такве власти која би га могла разрешити од послушања које му је старац наложио, осим једино власт старца који му је заповедао. На тај начин, стараштво је обдарено влашћу, у извесним приликама, безграничном и непостижном. Ето зашто је у многим манастирима код нас стараштво с почетка било дочекано скоро са непримањем и прогоном.

Међутим, у народу су старце одмах почели високо уважавати. К старцима нашег манастира, на пример, долазио је и прост свет, и врло знатни људи, с тим да им, бацивши се пред њих, исповедају своје сумње, своје грехе, своје патње, и да измоле савете и упутства. Видевши то, противници стараца су викали, заједно са другим оптужбама: да се ту самовољно и лакомислено понижава тајна црквене исповести; – премда, кад послушник или светски човек непрекидно исповеда своју душу старцу, то се никако не врши као тајна црквене исповести. Међутим, обичај манастирских стараца одржао се, и мало помало се одомаћује по руским манастирима. Истина је, додуше, такође да то испитано и већ хиљадугодишње оруђе за морални препорођај човеков од ропства ка слободи и ка моралном усавршавању, може да се претвори и да постане оружје са обе стране оштро, тако да понеког може да одведе, место у смиреност и потпуно господарење над самим собом, напротив, до најсатанскије

31

Јануар 2005.

32 гордости; то јест, до ланаца, а не до слободе. Старац Зосима могао је имати једно шездесет и пет година, био је властеоског рода, негда је у најранијој младости био у војној служби, и био је на Кавказу виши официр. Без сумње је морао поразити Аљошу неким својством своје душе. Аљоша је живео у самој старчевој ћелији, старац га је врло заволео и примио га к себи. Мора се приметити да Аљоша, живећи тада у манастиру, ничим још није био везан; могао је излазити куд хоће, ако ће и на читаве дане; и премда је носио подмантију, носио ју је добровољно – да се ни од кога у манастиру не би разликовао. Дабоме да се то њему и допадало. На младићску уобразиљу утицала је извесно моћ и слава, која је непрестано окружавала његовога старца. За старца Зосиму се говорило: да је, пуштајући к себи толико година све који му долажаху да исповеде своје срце, и који су жељни били да од њега чују савета и благих мелемних речи, – да је он толико много исповести и горког кајања примио у своју душу, да је на крају добио већ толико фину

проницавост, те је при првом погледу на лице непознатога, који би му дошао, могао погађати: су чим је дошао, шта му треба, и какве врсте мучење растрза његову свест; зачуђавао је, збуњивао и скоро плашио долазника таквим познавањем његове тајне, пре него што је онај и једну реч проговорио. При том је Аљоша свагда примећивао: како људи, скоро сви који су први пут улазили код старца на усамљени разговор, како су улазили са страхом и беспокојством, а излазили од њега скоро увек светли и радосни; – и најтуробније лице претварало би се у срећно и задовољно. Аљошу је необично поражавало и то што старац ни најмање не беше строг; напротив, бивао је скоро увек весео у опхођењу. Монаси су за њега говорили: да он нарочито приања душом ономе ко је грешнији, – а ко је најгрешнији, тога ће баш највећма и заволети.

Ф. И. Уделов

ДОСТОЈЕВСКИ И ОПТИНА ПУСТИЊА рло важна Зосимина идеја била је брисање границе између света и манастира, у смислу њиховог сливања у градњу невидљивог манастира у свету. Наиме, старац је послао Аљошу у свет, не ради просветитељства, него због подвига. Он му том приликом вели: „Благословим те на велико послушање у свету... Твој пут замишљам као излазак иза ових зидина, али да у свету пребиваш као монах”. Ову идеју усвојио је Достојевски већ током 1870. године, радећи на „Злим дусима”, градећи лик „архијереја на самрти” Тихона и његов дијалог са Ставрогином, тј. много пре издавања „Животописа”. Као мотив за ову тему могао је послужити

пример праксе тајног пострига, који је увек постојао на истоку, затим можда и извесни подаци из биографије Шидловског, који је такође био по

благослову старца послан из манастира у свет, као год и мисли древних подвижника, на пример Јефрема Сирина. Књигу овог сиријског подви-

Јануар 2005. жничког писца срећемо у личној библиотеци Ф. М. Достојевског, где се на једном месту каже: „Монаха не чине пострижење и одећа, него небеска жеља и божански живот”. Припремајући материјал за „Карамазове” аутор се свакако обрадовао нашавши у „Животопису” такве речи о. Леонида о тајном или унутарњем монаштву:„Ако се обучеш у Христа у лик унутарњег монаха, немој бити забринут за спољашњу форму монаштва, мада је сасвим природно прижељкујући... Као што је познато, постојало је много истинских монаха, мада стицајем околности у овом свету или Творчевом промишљу, нису могли бити пострижени од стране смртних људи. Преподобна Пелагија је постала преподобном светицом, мада је ни један човек није обукао у мантију. Монашки костим, мантија представља символ стешњавања, завет сиромаштва, чистоте, послушања и смирености монашког живота. Наиме, мантија унутарњег облачења је најсвештеније даривање одеће Светог Духа” (стр. 168–169). Сада је сасвим јасно на каквог је човека наишао Достојевски до времена када је почео градити контуре лика старца Зосиме, личност која се састрадалном љубављу према ближњем (стр. 180), кроз ту болећиву љубав, како о њему пише у „Животопису”, „развеселила детињом еванђелском радошћу” (стр. 8). Сазнавши о о. Леониду, велики писац је схватио да је сасвим недавно док је у Петербургу водио своје ноћне разговоре са Шидловским, овде у Оптини живео човек, веома близу његове представе о хришћанској светости, један

од тих „Десет праведника”, за којима је већ одавно трагао. На њих је мислио стварајући „Идиота”, а њихове црте нашао је у лику Тихона и хроме, градећи „Зле духе” и Макара у „Младићу”. И заиста, почињући од Педесетнице, по оној затамњеној оси историје креће се једина и заслепљујућа црта светлости, света Црква Божија, која се никада не сједињује са свим оним што носи само као спољашњу форму, макар то било и у облику монашке одеће. Заправо, то је непрекинуто аутентично првобитно хришћанство, које је неизмењиво у све векове. „Христос јуче и данас и увек исти” а са Њим и цела Његова Црква. У то је требало да се увери Ф. М. Достојевски, заморен сагледавањем таме унутар црквених оквира. Раздвајање Зосиме од Ферпонта, значило је за њега и све нас одвајање Цркве од њеног двојника, самим тим и утврдити своју веру и схватити још једном да

„велика мисао не умире”. Оделивши и супротећи ова два феномена, Достојевски није размишљао да ће навући на себе подозрење проповедника „новог хришћанства” – зосимовског или чак типа „Мережковског”, али му је било јасно да је пронашао пут његовом древном и вечном живом извору. Сасвим је јасно, зашто је непосредно пре настанка „Карамазових” врло оштро писао против секти: „Ко је одступио од истинске Цркве и покушао да замисли своју, макар и на око доброг и лепог изгледа, завршава у ономе што се зове секта” (Дневник писца 1876). Још око 1873. године Достојевски је писао: „Макар и због најблагороднијих стремљења и циљева немогуће је искривљавати хришћанство, тј. посматрати православље као другостепену ствар” (писмо Погодину). Место где је Достојевски пронашао у Оптини пустињи свога Зосиму био је

33

Јануар 2005.

34 обични православни манастир. Необично је било само то што је на нивоу свеопште оскудице вере и духовног живота Русије, то била оаза процвата вере 19. века. Наиме, процват је био базиран на чињеници што су људи који су ту живели примали ходочаснике „озбиљно” и еванђелски, а не као благочестиву спољашњост, заснивајући у свом манастиру дух истинског подвижништва, тј. истрајности у љубави и простоти срца. Кроз уста о. Леонида у „Животопису” се каже: „Од простоте хришћанске вере и смирења, од претрпљене туге и

духовних дарова он је био као један од древних.” Видевши га једном приликом у посебно веселом и отвореном расположењу, неко од његових блиских ученика упита га: „Баћушка! На који начин сте стекли те духовне дарове који се у вама препознају и виде?” Старац одговори: „Живи најпростије и Бог ни тебе неће оставити”. Затим допуњује: „Леонид је увек у обитељи последњи; никада није одбијао ни једну настојатељеву поуку. Приликом вечерње службе за велике празнике, док су други одлазили у храм, Леонида су слали на салаш по

сено за коње приспевше господе, а затим га без вечере упућивали до певнице да поје. Без роптања о. Леонид се свему повиновао. И ти настој да живиш тако, и теби ће Господ јавити милост своју” (стр. 78). На основу овога, видимо какве је просте универзитете прошао прототип старца Зосиме. Карактери оптинских монаха обликовани су на основу великог рада смиреног срца, истинског подвига који се зове монашко хришћанство. Све ово био је плод срдачне мужевности и љубави. То је Пасха после Страсне седмице.

Браћа Карамазови ... По неизмерном милосрђу Свом, Он долази још једаред међу људе у оном истом лику човечанском у ком је ишао тридесет и три године међу људима, пре петнаест векова. Силази на „вреле улице” јужне вароши, у којој је таман синоћ, у „великолепном аутодафеу”, у присуству краља, двора, витезова, кардинала и дивних дворских дама, пред многобројним становништвом целе Севиље, – кардинал, велики инквизитор, спалио мало те не читаву стотину јеретика ад мајорем глориам Деи – за велику славу Божију. ... Он се појави тихо, неприметно, но – за чудо! сви Га одмах познаду. То би могло бити једно између најлепших места поеме, – то јест: зашто су га сви одмах познали. Народ с неодољивом силом лети к Њему, окружава Га, купи се око Њега гомилама, следује Му. Он ћутећки пролази посред њих са тихим осмехом бесконачне патње. Сунце љубави гори у његовом срцу, зраци Светлости, Просвећености и Силе бију Му из очију, и, изливајући се на људе, потресају њихова срца љубављу која се на све одазива. Он простире према њима руке, благосиља их, и од додира са Њим, чак само са хаљинама Његовим, излази лековита сила. ... У један мах, из гомиле кличе један старац, слеп још од детињства: „Господе, исцели ме, да Те и ја видим!”

2

... И гле, као нека љуска спаде са очију његових, и слепи Га угледа. Народ плаче и љуби земљу по којој Он иде. Деца бацају пред Њега цвеће, певају и узвикују Му: „Осана!” „То је Он, то је

Јануар 2005. баш Он!” – понављају сви; – „то мора бити Он, то није нико други него Он”. ... Он застаје на паперти Севиљске саборне цркве, баш у тренутку кад у храм са плачем уносе дечији отворен бели мртвачки ковчежић; у њему лежи седмогодишња девојчица, јединица ћерка неког знатног грађанина. Мртво дете, све у цвећу. „Он ће васкрснути твоје дете” довикују из гомиле уплаканој матери. ... Патер саборне цркве, који је изашао у сретање детињем ковчегу, гледа у недоумици и мршти обрве. Али гле, разлеже се вапај матере умрлог детета. Она се баци к Његовим ногама: „Ако си то Ти, васкрсни дете моје!” – кличе она, пружајући према Њему руке. ... Спровод застаје, ковчежић спуштају на паперту код ногу Његових. Он гледа са сажаљењем, а уста Његова тихо, и још једаред изговарају: „Талифа куми” – „и уста девојка”. Девојчица се диже у ковчегу, седа, гледа смешећи се задивљеним отвореним очицама, око себе. У рукама њеним је кита белих ружа с којима је лежала у ковчегу. У народу збуњеност, узвици, ридања; и гле, баш у том тренутку, наједаред, пролази поред саборне цркве преко трга сам кардинал, велики инквизитор. ... То је један скоро деведестогодишњи старац, висок и прав, са исушеним лицем, са упалим очима, али из којих још сија жар, као огњена искрица. О, није сад у великолепним кардиналским хаљинама својим у којима је блистао јуче пред народом, када спаљиваху непријатеље Римске вере, – не, у овај мах он је само у својој старој, грубој монашкој раси. За њима, на извесном растојању, следују мргодни помоћници и слуге његове, и „света” стража. ... Он се зауставља пред гомилом народа и посматра из даљине. Све је видео, видео је како су спустили ковчег код ногу Његових, видео је како је васкрсла девојчица; и лице се његово намргодило и натуштило. Мршти седе густе обрве своје, а поглед му сева злослутним огњем. Пружа прст, заповеда стражарима да Га ухвате. ... И гле, таква је његова сила, и толико је већ научен тај покорни и уздрхтано му послушни пук, да се гомила света онога часа склања испред стражара, а ови, посред гробовског ћутања које наједаред наступи, мећу руке на Њега, хватају Га и одводе Га. Гомила, у тренутку, сва као један човек, сагиба се главом до земље пред старцем – инквизитором; овај ћутећки благосиља народ и пролази даље. ... Стража доводи Заробљеника у тесну и мрачну тамницу са сводовима, у стародревној

згради Светога Судилишта, и затвара Га у њу. Пролази дан, настаје тамна, врела и мртва Севиљска ноћ. Ваздух „на ловор и на лимун мирише”. Посред дубоког мрака наједаред се отварају гвоздена тамничка врата, и старац, велики инквизитор, са светиљком у руци улази у тамницу. Он је сам, врата се за њим одмах затварају. Застаје на улазу, и дуго се, читав минут или два,загледа у лице Његово.Најзад тихо приђе, метну светилник на сто и рече Му: – „Јеси ли то Ти?” – Али, не добивши одговора, брзо додаје: – „Не одговарај, ћути! А и шта би Ти могао казати? И сувише добро знам шта ћеш Ти казати. И Ти немаш ни права да што додајеш ономе што си већ казао пре. Што си сад долазио, да нам сметаш? Јер Ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш. А знаш ли шта ће бити сутра? Ја не знам ко си Ти, нити хоћу да знам: да ли си то баш Ти, или само слика Његова; али ја ћу Те већ сутра осудити, и спалићу Те на ломачи као најгорег јеретика, а овај исти народ који је данас љубио Твоје ноге, већ сутра ће, само на један знак моје руке, полетети да згрће жеравицу око Твоје гломаче – знаш ли Ти то? Него, Ти то можда и знаш”; – додаде он у дубоком размишљању, ни на тренутак се не одвајајући погледом од свога Заробљеника...

– Ја не разумем сасвим, Иване, шта је то? – насмехну се Аљоша који је за све време ћутећки

35

Јануар 2005.

36 слушао.– Да ли је то каква безгранична фантазија, или каква погрешка старчева, нека немогућна забуна?

– Па узми ако хоћеш и то последње, – засмеја се Иван, – ако те је већ тако размазио сувремени реализам, па не можеш да издржиш ништа фантастично. Хоћеш да је забуна? па добро, нека тако и буде. Истина – насмеја се он опет, – старцу је деведесет година, и он је одавно могао сићи с ума од своје идеје. А Заробљеник га је могао поразити својом спољашњошћу. То је могао бити, напослетку, просто један занос, привиђење деведестогодишњег старца пред смрт, још распаљеног јучерашњим спаљивањем стотине јеретика. Али зар није мени и теби свеједно: да ли је погрешка, или безгранична фантазија? Ствар је само у том, што је старцу потребно да се изговори, што му се напослетку даје прилика да се изговори за свих својих деведесет година, да сад говори на глас оно о чем је читавих деведесет година ћутао.

– А заробљеник такође ћути? Гледа у њега и не говори ни речи?

– Па тако и треба да буде, у сваком случају, – опет се засмеја Иван. – И сам старац Му примећује: да нема ни права да ишта додаје ономе што је већ пре речено. Ако хоћеш, у томе баш и јесте најосновнија црта римског католичанства – бар по мом мишљењу: „Све си, вели, предао папи,све је, дакле, сада у папе, и Ти просто можеш да нам и не долазиш, или нам бар не сметај пре времена”... У том смислу они не само да говоре, него чак и пишу, бар језуити тако раде. То сам читао код њихових богослова.

„Имаш ли Ти право да нам објавиш макар једну од тајана онога света, из кога си дошао?”

– пита Га мој старац, па Му он одмах и одговара у Његово име: – „Не, немаш право, – да не би на тај начин додавао ономе што си већ једаред казао, и да не одузмеш од људи слободу коју си тако бранио док си био на земљи. Све што наново прогласиш, биће напад на слободу људске вере, јер ће се јавити као чудо; а слобода њихове вере је Теби била драгоценија од свега на свету – још тада. Пре хиљаду и пет стотина година. Зар ниси Ти тада тако често говорио:„Хоћу да вас учиним слободнима”.

Јеромонах Атанасије Јевтић

О ЛИЧНОСТИ И ЗАЈЕДНИЦИ ЉУДСКОЈ ожемо слободно рећи да основни и кључни проблем Достојевског јесте човек, и зато о тој његовој и свију нас централној теми никада није довољно писати, никада сувишно на њу се враћати, за њу се борити и мучити заједно са овим свеживотно напаћеним проро-

ком и апостолом човека. Још у својој 18. години Достојевски је писао своме брату Михаилу: „Човек је тајна, ако је будеш одгонетао целог живота, не говори да си изгубио време. Ја се бавим том тајном, јер хоћу да будем човек” (писмо из 1839. г). То исто он ставља касније као задатак и пред је-

днога од својих јунака: „Буди човек – то је пре свега” (Рукоп. материјал за „Младића”, ПСС 16,423).

Јануар 2005. Целог свог живота Достојевски се заиста и старао да буде човек и налазио се у сталној борби и подвигу за човека, и као личност и као заједницу људску. Зато је и постао инстински свечовек и, у својим адским и рајским борбама за човека и око човека, достигао је до ретких пророчких виђења и прозрења каква се дају само изабраним мученицима рода људског. За таквога Достојевскога,„вековечно питање” човека, у својим последњим дубинама, разоткривало се као метафизички и религиозни проблем (појмове „метафизички” и „религиозни” треба схватити у контексту православног хришћанског мировозренија Достојевског). Штавише, Достојевски је показао да се у таквом дубоком бављењу и доживљавању човека и његове тајне неизбежно разоткрива сам метафизички и религиозни основ човековог бића, тј. „убеђење да је човек вечан, да није просто земаљска животиња, него да је повезан са другим световима и са вечношћу” (Дневник писца 1880, август, г. 3,3 ср. „Браћа Карамазови”, ПСС 14,290). Једном речју, Достојевски се разоткрио богочовечански основ и карактер човековог бића. У своме свеживотном трагању за човеком Достојевски се није хтео олако успокојавати и зато је био шири и либералнији од свих оних који су га критиковали или се о њега саблажњавали, било да су то они из левог или они из десног табора. У његовом немиру било је заиста нечег јововског и сам он

био је својеврсни Јов пред Богом и пред људима, ваљда је зато тако потреснуто и волео Књигу о Јову још од свога детињства. О јововској величини човека пред Богом потресно је сведочанство старца Зосиме, а самим тим и Достојевски: „Ту – у случају многострадалног Јова – скрива се велика тајна: како су се пролазни лик земаљски и вечна истина ту дотакли и сусрели на једном месту. И пред правдом (=истином) земаљском свршава се дело вечне правде... И Јов благодари Господу, и служи не само Њему, него и свему саздању

кроз генерације и векове” („Браћа Карамазови”, ПСС 14,265). Попут Јова и Достојевски је, у свим животним невољама и патњама, благосиљао Бога из дубине душе своје.„Господе, благодарим Ти за лик људски, који си ми дао” (Запис из 1875–76 ЛН 83,407), али му то није сметало – или тачније: управо му је то и давало смелости – да Богу и људима и себи поставља најрадикалније питање о правом човеку, о смислу човековог личног и заједничког живота и постојања, и да за то, као Јов, не буде одбијен него похваљен и прихваћен и од Бога и од

37

Јануар 2005.

38 правих Божијих људи. Ако би се сав подвиг Фјодора Достојевског; и као човека и као ненадмашног хришћанског писца, свео на једно дело, на један захтев и тежњу, онда би то било оно што је сам он назвао „тражење човека у човеку”, тј. тражење пуног очовечења и човека као личности и човечанства као истинске људске заједнице. А да ли је то и како могуће? Све Достојевсково бављење проблемом човека претпоставља код њега веру у човека. Његов принцип: „при пуном реализму наћи човека у човеку” (Запис из 1880–81), значи овде да се као несумњиви предуслов претпоставља вера у човека и мера у могућност да се прави човек може наћи. Да, али каква вера? Веру у човека истицали су и западни хуманисти и руски западњаци, али је Достојевски у томе видео нешто друго а не стварну веру у човека. Као и у случају љубави према човеку и човечанству, коју на тај други, недостојевски начин до врхунца заступа став Великог Инквизитора, а где уствари „под видом социјалне љубави према човечанству јавља се незамаскировано презрење према човеку” (ПСС 15,198), тако и у хуманистичкој „вери у човека” Достојевски

види најчешће само поклањање пред стихијама и слепим силама или системима, тј. уствари обезличење човека и човечанства. Код Достојевског вера у човека претпоставља веру у Бога и показује се и пројављује као суштински неодвојива од ове. Када његови јунаци мученички исповедају да их кроз цео живот само и једино мучи – Бог, они самим тим истовремено признају да их подједнако мучи и – човек, јер је човек неодвојив од Бога и стварно немислив ван Бога, мада је слободан пред Богом, слободан и у своме ставу према Богу. Но став човека према Богу за Достојевскога се одражава и пројављује у ставу и односу човека према себи и према другим људима, тако да се антропологија Достојевскога показује увек као богоцентрична, или још тачније: као христоцентрична, теантропоцентрична. Но о томе више касније. Има велике истине у речима епископа Николаја Велимировића: „Људи траже Бога, а Бог људе” (што у ствари представља само понављање речи древних хришћанских Отаца, посебно првохришћанског апологете Св. Теофила Антиохијског). Ово потпуно важи

и за Достојевскога – незаситног боготражитеља и богоискатеља. Јер, како је правилно приметио Јурај Ајнхеваљд, Бог је за Достојевскога био пре свега свеживотни друг и велики саговорник, то јест жива Личност безусловно неопходна човеку, те зато велики писац и даје следеће сведочанство: „Бога је исувише тешко искоренити (из човека)... О томе, чини се, не зна наука... Наука је велика ствар, но свецелог човека она неће задовољити. Човек је шири од своје науке. То је Јеванђеље” (Запис из 1875–76 ЛН 83,454 и 412). То исто говоре и његови јунаци Макар Дјевушкин и старац Зосима („Живети без Бога – то то је само мука” – ПСС 13,302), а то исто на свој начин – својом праисконском „тугом за Богом” – сведоче и Кирилов и Версилов и Иван Карамазов. Уосталом, другачије и није могло бити код Достојевског као правосланог хришћанина, као следбеника и ученика Бого–човека Христа, што се види и из тога што Достојевски, не само позитивни него и негативни хероји, „не могу да превиде присну и очигледну везу Христа са нашим – човечанским – светом”, како вели о. Јустин Поповић.

Браћа Карамазови (...) „Али Ти не хтеде лишити човека слободе и одбио си предлог, јер каква би то била слобода, – пресудио си Ти, – кад би послушност била купљена хлебовима? Ти си одговорио да човек не живи само од хлеба. Али знаш ли Ти да ће се баш у име тог истог хлеба земаљског дићи на Тебе дух земаљски, и судариће се с Тобом, и победиће Те, и сви ће поћи за њим,

3

кличући: „Ко је сличан овоме зверу? он нам даде огањ с небеса!” „Знаш ли Ти, проћи ће векови, и човечанство ће прогласити устима своје премудрости и науке: да нема злочинства, дакле да нема ни греха, него има само – гладних. „Нахрани, па тада можеш захтевати од њих врлину и честитост!” – ето шта ће бити написано на

Јануар 2005. застави која ће се подићи против Тебе, и којом ће се разрушити храм Твој. На месту храма Твога подићи ће се нова зграда, подићи ће се наново страшна Вавилонска кула; и премда се ни она неће довршити, као ни некадашња, али Ти би ипак могао избећи ту нову кулу, и за хиљаду година смањити патње људске; – јер они ће и тако доћи к њима, пошто се најпре хиљаду година напате и намуче са својом кулом! Они ће нас тада опет пронаћи под земљом, у катакомбама, где се скривамо, (јер ћемо наново бити гоњени и мучени), наћи ће нас и завапиће: „Нахраните нас, јер они што нам обећаше огањ с неба, не дадоше нам га.” И тада ћемо ми дозидати њихову кулу, јер ће је дозидати онај, ко њих нахрани, а нахранићемо их ми у Твоје име, а слагаћемо им да је у Твоје име. „О, никада, никада они неће себе без нас нахранити! Никаква им наука неће дати хлеба, догод буду остајали слободни; него ће се свршити тим што ће донети своју слободу пред наше ноге, па ће нам казати: „Нахраните нас, па макар нас и заробили!” Разумеће најзад и сами, да се не да ни замислити: да слободе и хлеба буде довољно за све у исто време, јер никада, никада они неће бити кадри правично међу собом поделити оно што имају! А увериће се и о том: да не могу никад ни слободни бити, зато што су слабачки, порочни, ништавни и бунџије. „Ти си им обећао хлеб небески, али, понављам опет, може ли се небески хлеб, у очима слабог, вечно порочног и вечно неблагородног људског племена, упоредити са земаљским хлебом? И ако за Тобом, у име хлеба небеског, и пођу хиљаде и десетине хиљада, шта ће бити са милионима и са десетинама хиљада милиона бића, која неће бити кадра да презру и одбаце земаљски хлеб за љубав небеског? Или су ваљда Теби миле само оне десетине хиљада великих и силних, а остали, као песак морски многобројни милиони слабих, али љубећих Тебе – треба само да послуже као материјал за оне велике и јаке? Не, нама су мили и слаби. Они су порочни и бунтовници, али, на крају крајева, они ће баш и постати послушни.

Они ће се чудити нама и сматраће нас за богове зато што смо им се ставили на чело, и што смо пристали да издржимо слободу од које су се они уплашили, па да над њима господаримо, – тако ће им напослетку бити страшно што су слободни! А ми ћемо им рећи да смо послушни Теби, и да господаримо у Твоје име. Ми ћемо их обманути опет, јер Тебе већ нећемо пустити код нас. У тој ће се обмани и састојати наша патња, јер ћемо морати лагати. „Ето шта је значило оно прво питање у пустињи, и ето шта си Ти одбацио у име слободе коју си ставио изнад свега. А међутим, у том питању се садржаваше велика тајна овога света. Да си пристао и примио „хлебове”, Ти би тим одговорио и задовољио свеопштем и вековечитом душевном терету и муци човековој – како сваког појединог бића, тако и васцелог човечанства скупа: терету због неизвесности: „коме да се поклони?” јер нема непрекидније и мучније бриге за човека него, кад остане слободан, да што пре пронађе онога коме ће се поклонити.”

39

Јануар 2005.

40 Николај Зернов

СИМВОЛИКА ИМЕНА У РОМАНИМА ДОСТОЈЕВСКОГ ет главних романа–мистерија Достојевског, могу се упоредити са пет чинова једне грандиозне драме у којој се као херој јавља „свечовек“ – Адам. Он стоји пред лицем свога Створитеља–Бога, спори се са Њим и запиткује Га. „Због чега си Ти створио мене, пита Адам, због чега си ме посало да живим овде на земљи, у „земљи туђој”, где постајем немоћна жртва својих страсти; зашто морам да страдам, болујем и гинем под тежином мојих грехова и због чега си на мене ставио неподносиво бреме слободе?” Овај Адам је разбијен на мноштво парчића. Он је изгубио своју целовитост. Сваки херој Достојевског испољава само једну црту „свечовека” – труди се да пронађе разрешење једне од загонетки којим је човеков живот на земљи испуњен. Имена главних јунака разоткривају тајну њихових личности, помажу нам у схватању тих мучних питања на које херој жели да добије одговор. У „Злим дусима” и у „Браћи Карамазовима” – тима двема највећим мистеријама које је Достојевски створио, имена имају особито значење. Централна личност у „Злим дусима“ јесте Николај Ставрогин. Име Николај – значи победилац народа; Ставрогин – човек који се узнео на крст. Ставрогин, човек–бог, супротставља себе Богу–човеку Исусу Христу. Ставрогин је

сам одабрао распеће да би испитао своју силу и себи самоме показао да је господар своје судбине. Као и Спаситељ света он је уздигнут над осталим човечанством и друге људе привлачи себи. Сви остали хероји „Злих духова” врте се око њега. И он лично је изненађен и затечен у својој језивој укочености – под маском „спаситеља” он се гуши у пустоши свога самозванства. Његово распеће се окончава смрћу, а не васкрсењем, пошто испољавање његове самовоље представља дрско изазивање Створитеља. Главни Ставрогинов ученик јесте Петар Верховенски. Као апостол Петар он обзнањује веру свога учитеља, организује „нову цркву” коју сачињавају себичњаци, заговорници револуције. Но, ако је апостол Петар „камен”, онда је Петар Верховенски авантуриста, варалица и неверник, који исмева све оне који пођоше за њим. Он је спреман да жртвује живот ради идеје, али не свој, него живот других. Други ученик, Кирилов, не личи на Верховенског. Он дубоко презире лакрдије брзоплетог Петра. Кирилов носи име „господи” – кириос. Он је Ставрогину предзначио да ако Бога нема, онда човек треба да заузме место Творца васељене. Да би доказао своје господство, он свој живот и окончава самоубиством, што касније чини и сам Ставрогин. Шатов је још један од Ста-

врогинових ученика. Он је великодушан, пун добрих и племенитих настројења, али истовремено је и као трска коју ветар љуља и ломи; колеба се и није кадар да задржи стабилност, те је због тога осуђен на пропаст. У „Браћи Карамазовима” посебно је важно њихово – презиме. „Кара” – црни, на језику народа насељених на истоку Русије. Карамазови су црни људи. Они су израсли на хумусној црнини и поседују стихијску силу плодородне земље. Отац Фјодор – „Божији дар”. Даровит и по природи богат човек, који раскалашно расипа и скрнави своје дарове. Али није их коначно изгубио. Мада је он и развратник и добровољни отпадник, ипак у њему није ишчезла извесна тананост и осећајност срца. Своју силу добра он спознаје у свом најмлађем сину. Од своје прве жене Аделаиде

Јануар 2005. Ивановне, фантасте, искварене својим васпитањем у западњачком маниру, родио му се син Димитриј, који носи име богиње земље Деметре. То је човек осећања, плаховит, у коме је добро и зло измешано до те мере да он сам није кадар у њима да се снађе. Сасвим су другачија његова полубраћа, рођена од друге жене – Софије Ивановне. Старији од њих носи име Јована Богослова. Он је мислилац, мучи се својим сумњама и озарује се својим провиђењима. Њему су откривене тајне пропалог света, али гордост ума му не дозвољава да уђе у Цркву и он постаје свесни богоборац. Трећи Аљоша, по речима самог Достојевског, јесте „човекољубац”. Име је добио у част омиљеног и љубљеног руског светитеља Алексеја – човека Божијег. Само име Алексеј значи помоћник, и Аљошу заиста постојано призивају у помоћ сви они који са њим живе. Четврти син Смердјаков, родио се од Јелисавете Смердјашче, представља Иванову карикатуру. Он је атеиста и филозоф, а све идеје које изгледају одважне када их износи Иван, постају вулгарне и простачке када почне да их излаже лакеј Смердјаков. У њему се црна, плодородна, земља Карамазових, превратила у лепљиво и смрдљиво блато, које благодат Светога Духа више не освећује. Адам код Достојевског не стоји пред својим Створитељем сам. Заједно са њим је и његова вечна сапутница Ева. Код Достојевског жене немају своју судбу, не споре се са Богом, али је зато у њиховим рукама судбина мужева, те упропаштавају или спасавају оне који их одаберу за своје другарице и животне сапутни-

це. И Ева је, као и Адам, изгубила своје јединство са Богом, изобличила се, али печат њезине првостворене красоте још увек је краси. Нарочито место у романима Достојевског припада женама са именом Софија – Премудрост Божија, и Катарина – „свагда чиста”. Соња Мармеладова, Софија Андрејевна мати Подростка, Софија Ивановна мати Ивана и Аљоше, Софија Матвејевна Улитина–књигоноша, која је делила последње дане са Степаном Трофимовичем Верховенским све су оне заједно невине жртве људске жестине и похоте. Оне смерно носе крст, клецају под њим, али не падају под његовом тежином. Оне су спремне да забораве на себе, да опросте својим мучитељима. Но, оне нису равнодушне по питању односа добра и зла, не мире се са грехом, него надјачавају зло својом љубављу. Оне умеју изворно, стваралачки, да воле и у томе је непресушни извор сила које их препорађају. Оне верују у коначну победу добра и то их спасава од очаја и мржње према својим мучитељима. Софије одражавају Божанствену светлост и сведоче о присуству, у овом палом свету, неке више реалности – живог, свевидећег и човечанству састрадавајућег Бога. Катарине су такође жртве, привезане за мученичка кола, али у њиховом случају страдања их не искупљују, него уништавају. Оне не могу заборавити на себе, нити могу а да се не поставе на прво место. Оне су заљубљене у своју великодушност и одушевљене својом жртвеношћу и чистотом. Оне не оптужују те због тога постају позорницом сво-

јих фантазија. Катарина Ивановна Мармеладова на први поглед изгледа као незаштићена жртва свога раскалашног и пијаног мужа, али у стварности, она га је потакнула на такав живот, јер она воли само себе и своја страдања. У тешку, засићену страстима, атмосферу карамазовске фамилије, улазе две жене. Катарина Ивановна, без обзира на своје очигледно благоро-

дство и жртвене мотиве, доноси несрећу и упропаштава Димитрија својим егоизмом. Грушењка–Аграфена, богиња љубави, изазива хаос. Отац на све заборавља у наступу сладострашћа, Димитриј сагорева огњем еротске љубави, али Аљоша јој прилази са братским осећањима. У Грушењки побеђује љубав којом се и сама очишћава и пред Димитријем открива пут препорода. Оваквог препорода се не удостојава лепотица Анастасија Филиповна. Њено име подсећа на чудо Васкрсења, али се у последњем моменту

41

Јануар 2005.

42 вера у њој мења, она се сроза и све окончава смрћу. Као засебна стоји Дарја Шатова. Њезино име значи „силина, побеђујућа”. Она се заиста не плаши никакве жртве, спремна је да љубљеном човеку пружи све од себе. Ипак није успела да спасе Ставрогина. Можда њега нико и није могао спасти; највероватније је Достојевски веровао као су жене најбољи проводник Божанствене благодати, пошто су по природи слабе и назаштићене, али зато препуне не своје него више силе. Оваква убеђења је Достојевски најјасније исказао у причи о Ставрогиновој жени. Само је једна хрома јуродива – Лебјаткина – удостојена да носи име Марија. Она је прозорљива и прва је сагледала

биће свога мужа, разобличивши његово самозванство. Она је везана са мајком земљом, са вечном женствено-

шћу и са Пречистом Богородицом. Своју, пак, личну и врло смелу прозорљивост, Достојевски је овлапотио у лику јуродиве Марије Тимофејевне, у деви–жени, која очекује свога небеског женика. Осим имена која носе мисаону адекватност са карактером хероја, Достојевски је често прибегавао именима са јарко израженом звучном асоцијацијом његових личности. Такво је име Свидригајлова, узето из историје Литве. Оно одражава непознату, пуну унутрашњих преврата, личност овог мрачног мистика, једног од најоригиналнијих пишчевих творевина. Таква су још имена Шигаљев, Фердишченко, Љамшин, Липутин, Лебезјатников и други.

ЛИТЕРАРНИ НАПИСИ уски народ живи сасвим у православљу и његовим идејама; сем православља, нема у њему ничега и ништа – а и не треба му ништа, јер је православље све; православље је црква, црква је круна свега, и то за вечност. Ви мислите, ја ћу сад почети да то објашњавам? – Нипошто! Касније, и неуморно засада ћу само поставити једну формулу, и додаћу јој још једну другу: ко не разуме православље – тај неће никад, и никад разумети руски народ. И не само то: тај не може ни волети руски народ; он ће волети у најбољем случају неки имагинарни народ, каквим би он желео да види руски народ. С друге стране опет, народ неће таквог човека признати за свога: не волиш ли оно што ја волим,

не верујеш у оно у шта ја верујем, не поштујеш моје светиње, ниси мој брат. О, народ га неће због тога гонити, нити ће га напасти, ни опљачкати, ни избатинати, неће му чак ни једну ружну реч рећи. Народ је исувише велик за такво што. Он може много да поднесе, а у верским стварима је трпељив. Народ ће оног који би другачије хтео да гледа, мирно саслушати, (ако је тај паметан и зна да говори) чак ће му захвалити на саветима, и за науку која му се доноси, чак ће понеки савет и послушати, јер је руски народ великодушан, и зна да разбира ствари – али неће

оног признати за себи равног, руку своју му неће пружити, а срце још мање. Наша интелигенција, у финској мочвари, гледа мимо народ, и љути се још кад јој се каже да народ не познаје.

Петроград, панорама

Петроградске беле ноћи

Задња страница: Лавра Св. Сергија Радоњешког