Tematski broj 03 by "ISTINA" SERBIAN ORTHODOX DIOCESE OF DALMATIA

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Година IV. – Број 3.

Тематски број – Православна веронаука 2

Цијена 25 kn

Манастири Српске Православне Цркве 1. Хиландар (1198.)

2. Студеница (1185.) 3. Жича (1208.)

4. Милешева (1234.)

5. Дечани (1335.)

6. Цетиње (1484.)

8. Крушедол (1520.) Корице – Господ Исус Христос Пантократор – Света Гора

7. Ковиљ (1225.)

Уводна реч епископа далматинског г. г. Фотија Драга браћо и сестре, драга децо, Пред вама се, Богу хвала, налази и други тематски број часописа Крка, који је посвећен православној веронауци. Први број је био примерен узрасту од првог до четвртог разреда, а овај је намењен узрасту ученика од петог до осмог разреда, с тим што треба нагласити да градиво које се налази у овом броју има универзалан значај, па је самим тим намењено свима онима, који се интересују за учење Православне Цркве. Издавањем ових изабраних текстова у првом и другом тематском броју Крке намера нам је била да допунимо, или у неким деловима и проширимо главни уџбеник веронауке, који је прописао Свети Архијерејски Синод. Синодски уџбеник треба и мора да буде главно руководно начело у организовању православне веронауке. Међутим, пошто по логици ствари у њему

није могло све да буде обухваћено, ми смо у Епархији далматинској штампали помоћне уџбенике веронауке. Ми најдубље верујемо, да ће ови наши уџбеници бити од користи, како вероучитељима тако и самим ученицима, а и свима онима, који ће се сусрести са овим нашим издањем. Није лако и једноставно данашњем човеку приближити учење Цркве и пре-

богато Православно Предање, али је наша дужност да то покушамо, јер се данас на све стране нуди свашта, а на жалост мало истинске духовне хране. Зато се молитвено и ходећи са Господом удубљујмо у ове текстове, јер би нас они требали умудрити на спасење, па самим тим и приближити нас тајни Вечног Живота.

Садржај Уводна реч епископа далматинског Г.Г. Фотија ..............................................................................................................3 Предговор ......................................................................................................................................................................................4 Литургика .......................................................................................................................................................................................5 Догматика ................................................................................................................................................................................... 19 Хришћанска етика ................................................................................................................................................................... 24 Црквено право .......................................................................................................................................................................... 27 Патрологија ................................................................................................................................................................................ 30 Историја Цркве ......................................................................................................................................................................... 38 Црквена уметност .................................................................................................................................................................... 51

Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман Богојевић, јереј Милорад Станојевић, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, монах Доситеј Јовић и Светозар Борак Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje

Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos

Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis”. Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

ПРЕДГОВОР

4 ишеш ми, да мора да има нешто на крају крајева. Читао си, велиш, књигу о звездама од некога великог астронома, па ти је пало у очи тврђење тога славног научника: „без Бога се ништа у свету не може ни разумети ни објаснити.” Отуда си и ти дошао до закључка да има нешто. Кажи, сине цар Лазарев, има Бога и буди радостан! Има нешто – тако говоре многи школовани људи. Но, ако ти останеш до краја живота само при тој

Теологија (богословље) је учење, наука, реч, знање о Богу. Међутим,

по Христу” (Кол. 2,8), а „философија по Христу” је права, богооткривена теологија. У списима Светих Отаца теологија има много значења: учење о Богу уопште, знање о Светој Тројици, знање о Господу Исусу Христу, учење о Христу и Духу Светоме, спасење у Христу, молитвено познање Бога, исповедање догмата, а није редак случај да се поистовећује са славословљем (доксологија) или да представља знање или учење о Богу унутар себе.

појам теологија је врло широк и тешко је дати његову дефиницију у модерном значењу те речи. Сама реч теологија веома је стара. Први је овај појам употребио грчки философ Платон у своме делу Држава, али га он доводи у везу са многобоштвом. Свети Оци Источне Цркве овај Платонов појам називају игра речи, јер они не само да одричу могућност изражавања о Богу већ сматрају да човек није у стању ни да замисли суштину Божију. Ни у Старом ни у Новом Завету појам теологије се не спомиње. Не спомиње га ни свети апостол Павле, имајући на уму опасност која би претила, ако би се он схватио као код Платона јер је хришћанство монотеистичка религија. Зато свети апостол Павле говори о „философији људској” и „философији

С обзиром на претходно изложено може се закључити да теологија има веома широко значење. Стога у овом новом тематском броју часописа Крка, посвећеном православној веронауци износимо кратак преглед „философије по Христу” прилагођене деци старијег узраста. И то следећим редом: 1. Литургика 2. Хришћанска етика 3. Догматика Православне Цркве 4. Патрологија 5. Историја Цркве 6. Црквено право 7. Црквена уметност Свака целина се завршава радним листом, осмишљеним тако да олакшају разумевање градива и учине часове веронауке занимљивијим.

Ово ти пишем тек вративши се са једног погреба. Умро је један ваљан младић у Охриду. На самртном одру лице му је било светло, светлије него за живота. Живео је по вери и упокојио се у пуној вери. Сасвим млад, ама разуман. А ти си већ старији господин. Мир ти и милост од Бога. (писмо св. Николаја Српског једном школованом човеку)

ИМА ТУ НЕШТО речи: има нешто, твој ће сав живот бити ништа. Једна тренутна слутња да постоји нека огромна тајна сила иза видљивог света, није још ни издалека она вера, животворна и плодоносна, која осветљава наш пут и указује наш циљ. Казати само има нешто не значи изаћи на видело дана. То једва значи да је путник превалио поноћни мрак и својим проширеним зеницама назрео беласање на истоку. А одатле до великог сунца над теменом још је дуг пут. Пожури да те смрт не постигне у том сумраку. Да бар умеш да речеш: има Неко, зора би зарудела. Познај Створитеља свога, брате драги. То је важније од познања створења Његових. Не буди у друштву оних на које се апостол жали говорећи: „више поштоваше и послужише твари него Творцу.” (Рим. 1,25) Гле, Свевишњи уметник стоји покрај Својих дела. Ти си се сувише загледао у Његове уметничке творевине, које донекле отварају очи, а потом заслепљују. Зашто не приђеш Уметнику и не упознаш Га, и не представиш Му се? Христос је зато и дошао на земљу да ти пружи руку и да те приведе. Ко не приђе ближе Уметнику у овоме свету, у Његовој пречудној радионици, не упозна Га, не представи Му се, и не поклони Му се, неће бити пуштен ни у двор Његов на небесима.

ЛИТУРГИКА ИТУРГИКА (грч. Λειτουργική), богословска наука која се бави проучавањем хришћанског православног богослужења и на научни начин излаже и тумачи богослужење. Проучавајући богатство православног богословља у богослужењу Православне цркве, у њеним светим тајнама, молитвама, химнама и песмама, литургика такође излаже богослужбене радње, којима се даје символичко значење и тумачи их на основу најстаријих литургичких рукописа и традиције Цркве. ЛИТУРГИКУМ, у Православној цркви, књига која садржи три богослужења, тј. три литургије – св. Јована Златоустог (Хризостома), св. Василија Великог и св. Гриорија Двојеслова.

ОСНОВНИ ПОЈМОВИ О богослужењу уопште Питање: Шта је то богослужење? Одговор: Богослужењем се уопште назива богопоштовање или угађање Богу добрим мислима, речима и делима. Питање: Шта је то православно црквено богослужење? Одговор: Православно црквено богослужење је такво заједничко богослужење, које се изражава кроз заједничке молитве и свештене радње свештених лица, према поретку и Уставу (Типику) Православне Цркве. Питање: Из чега се састоји православно црквено богослужење? Одговор: Из молитава, читања,

појања, поучавања и свештених радњи. Питање: Који је циљ заједничког православног богослужења? Одговор: Заједничко богослужење у Православној Цркви има за циљ да се кроз читање и појање изложи истинито учење Христово и да се верни подстакну на молитву и покајање, а кроз лица и радње да се представе спољашњи догађаји свештене историје, који су ради нашег спасења савршени како пре, тако и после Христовог Рођења. Питање: Када се на земљи појавило богослужење? Одговор: Богослужење се појавило са стварањем човека. Човек, створен по лику Божијем, свом душом својом од самога почетка стремио је ка Богу, прослављао Га и благодарио Му, видећи себе као цара у тако дивном и послушном свету. После човековог пада, прослављању Бога придодати су уздаси покајања и скрушености. Молитву су почели да прате измирујући, умилостивљујући обреди тј. жртвоприношења. За време старозаветних патријараха богослужење је обављано у породичном кругу. У Мојсијево време, када је Бог одвојио јеврејски народ од других народа, заједничко богослужење добило је нови облик који је одговарао томе времену. За његово обављање одређено је посебно место и време, посвећена су посебна лица и детаљно су прописани обреди. Христос је посећивао старозаветни Јерусалимски храм. Заповедивши Својим Апостолима да кроз Свете Тајне и учење очишћују и освећују људе, Он их је овластио да уређују хришћански живот. Свети Апостоли су и сами имали молитвена и богослужбена сабрања, васпитавали су верне проповедима, савршавали су Свете Тајне. За свога живота они су поставили људе које су осветили кроз рукоположење: епископе, презвитере и ђаконе, који све до данас настављају дело апостолско

и руководе православне ка спасењу, како појединачно тако и заједничким богослужењем.

О свештеним лицима

СТЕПЕНИ ЈЕРАРХИЈЕ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ Као што у свакој установи или организацији постоји одређени ред по коме се чланови управљају, тако и у Цркви као божанској установи постоји јерархијска подела и степени. Јерархија у православној Цркви се дели на: 1. јерархију хиротоније (рукоположења; хиротонија је грчка реч која значи полагање руку) и 2. јерархију јурисдикције (управе). Власт учења припада члановима и једне и друге јерархије, али у различитом обиму према висини степена које одређено лице заузима. Јерархија хиротоније има три степена: епископски, презвитерски и ђаконски, а јерархија јурисдикције може имати неограничени број степена.

ЈЕРАРХИЈА ХИРОТОНИЈЕ (РУКОПОЛОЖЕЊА) Јерархију хиротоније (рукополагања) или свештенослужења чине три степена свештенства: епископски, презвитерски и ђаконски.

ЕПИСКОПСКИ ЧИН Епископски степен (чин) је највиши у православној Цркви, јер су епископи непосредни наследници апостола. Епископ (од грчке речи епи – над и скопео – гледам, дакле онај који надгледа) има пуноћу свештене благодати и врховни је старешина свештенства и верујућег народа, главни учитељ вере и морала и њему припада првенство у вршењу богослужења и Светих тајни. Једини има право да рукополаже презвитере и ђаконе, да освећује свето наставак на стр. 6.

наставак са стр. 5. миро и антиминс. Епископ је неприкосновени управитељ поверене му црквене области – епархије. Сво свештенство и верујући народ обавезни су да се покоравају његовим наредбама и да по његовом благослову и одобрењу врше црквене послове. Епископски чин је толико важан у Цркви да су поједини учитељи Цркве тврдили да без епископа нема Цркве. Свети Кипријан вели: „Епископ је у Цркви, и Црква у Епископу”, а Свети Игњатије Богоносац каже: „Сви поштујте ђаконе, као заповест Исуса Христа; Епископа као Исуса Христа, Сина Бога Оца; а Презвитере као скуп Божји, као сабор апостола. Без њих нема Цркве”. Као што су апостоли били равни међу собом, тако су и епископи, као њихови наследници сви једнаки по чину и правима, ма где били – у Цариграду, Мо-

скви, Јерусалиму, Риму, или у било ком другом граду. Зато хиротонију и врше два или више епископа, и епископу не може судити један епископ него само сабор епископа. Виша власт од епископа је сабор епископа дотичне аутокефалне цркве, а највиша власт је Васељенски сабор (сабор свих епископа целог православног света). Прве епископе су бирали и постављали апостоли. Касније, епископе су бирали сви епископи помесне цркве уз учешће свештенства и народа. У време цара Јустинијана, кандидате за епископе бирао је одређени изборни

колегиј састављен од свештенства и виђенијих грађана, а епископски сабор је од тројице предложених кандидата бирао једног за епископа. Због важности овога чина који оличава јединство и суштину Цркве, кандидат за епископа мора испуњавати све моралне и духовне квалитете.

литвословља и Свете тајне осим Свете тајне свештенства.

ПРЕЗВИТЕРСКИ ЧИН У апостолско доба епископски и презвитерски чин нису се тако оштро разликовали као касније. За оба ова чина употребљавано је чак и заједничко име. Ипак, у епископу је било највише богослужбено достојанство и власт. Док су епископи непосредни наследници свих апостола, Христових ученика, презвитери су наследници седамдесеторице апостолских ученика, и у првим вековима Цркве били су помоћници епископа. Од трећег века, када се број верника увећао и када су у већим градовима, осим епископске цркве, подигнуте и друге цркве а исто тако и у мањим варошима и селима – епископи нису могли стићи свуда, него су у тим местима и црквама постављали себи помоћнике, који су по њиховом налогу и овлашћењу вршили богослужења и водили бригу о душама верних и животу Цркве. Ти помоћници били су презвитери и ђакони. Сама реч презвитер долази од грчке речи презвитерос и значи старији. Презвитери у Српској цркви данас су у ствари свештеници који обављају парохијску службу на парохијама широм Српске цркве. Свештеника рукополаже епископ на Светој архијерејској литургији и потом га декретом поставља на одређену парохију. Он има право да врши сва богослужења, обреде, мо-

ЂАКОНСКИ ЧИН Постанак овог јерархијског степена описан је у Делима апостолским (Дап. 1-7). Наиме, да не би апостоли губили време око служења гладних и сиротих за трпезом, а запостављали проповедање речи Божије, они изабраше седморицу људи, пуних Духа Светога и мудрости, и положивши руке на њих поставише их на службу бриге о сиротињи. Међу првих седам ђакона био је и Свети архиђакон Стефан који се празнује 9. јануара, као први мученик за веру Христову. Дужност ђакона је била да помажу апостолима, односно епископима и презвитерима при вршењу богослужења и у проповедању речи Божије. Затим, служили су за трпезом на агапама (вечере љубави тј. заједничке братске вечере хришћана у апостолско доба Цркве), зато су и добили назив ђакони (диаконос грчка реч – служити). Ђакони су у прво време вршили и свету тајну крштења.

МОНАШКИ ЧИН Монаштво је одиграло важну улогу у хришћанској историји и Православна Црква га веома уважава, мада није неопходно за хришћански живот, а као такво ни нужан елемент самог опстанка Народа Божијег. У православном предању монашки позив сматра се личним Божијим даром одређеној души ради њеног спа-

7 сења и ради служења Телу Христовом тј. Цркви. Монашко звање је позив на лично покајање кроз живот посвећен искључиво Богу. Највећу хришћанску врлину љубав, монах или монахиња остварују, пре свега, кроз пост и молитву, а и кроз постизање хришћанских врлина сиромаштва, целомудрености, скрушености и послушања. Монах хришћанин се не бави никаквим посебним послом у Цркви какав је рецимо свештенички, пастирски, учитељски, болнички или социјални рад. Ипак, у историји Православне Цркве многи мисионари, учитељи и епископи потекли су из редова монаштва. Међутим, ова додатна звања сматрају се чиновима воље Божије изражене у Његовом Народу и нису ни сврха ни циљ монашког позива. Заиста, човек улази у манастир само зато да би се покајао за своје грехе, да би служио

и добија право да носи монашку одећу која се назива раса. На овом степену монах још увек није у потпуности посвећен у монашки живот. Трећи степен је чин мале схиме, што значи да је особа положила монашке завете. Последњи чин монашког поретка је велика схима. Поред различитих духовних начина монашког живота, могу се поменути три званична типа организације. Први

је киновија (општежиће). Код овог типа припадници монашке заједнице све раде и деле заједно. Други облик се зове идиоритмија у којој монаси или монахиње имају заједничке молитвене службе, али раде и једу појединачно или у малим групама. Најзад, ту је и еремитски (пустињачки) тип монаштва где су појединци, монаси и монахиње еремити, називају се још и анахоретима или пустињацима.

СВЕШТЕНИЧКИ И МОНАШКИ ЧИНОВИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ ПАТРИЈАРХ АРХИЕПИСКОП МИТРОПОЛИТ ЕПИСКОП АРХИЈЕРЕЈСКИ (ЕПИСКОПСКИ) ЧИНОВИ АРХИМАНДРИТ

ПРОТОЈЕРЕЈ СТАВРОФОР

ПРОТОСИНЂЕЛ ПРОТОЈЕРЕЈ ИГУМАН СИНЂЕЛ

ПРОТОНАМЕСНИК

ЈЕРОМОНАХ

ЈЕРЕЈ

ПРЕЗВИТЕРСКИ (СВЕШТЕНИЧКИ) ЧИНОВИ АРХИЂАКОН ПРОТОЂАКОН

ПРОТОЂАКОН

ЈЕРОЂАКОН

ЂАКОН

Богу и сачувао своју душу по узорима монашког подвижништва.

Монашки чинови У православној монашкој пракси постоје четири класична монашка чина која важе подједнако и за мушкарце и за жене. Први корак је чин искушеника. На овом првом степену будући монах просто живи у манастиру под надзором духовног оца или мајке (ако је у питању монахиња). Други корак су расофорни монаси, што значи да је особа званично прихваћена у заједницу

ЂАКОНСКИ ЧИНОВИ МОНАШКО СВЕШТЕНСТВО

МИРСКО СВЕШТЕНСТВО

СХИМОНАХ

ИПОЂАКОН

МОНАХ

ЧТЕЦ

МОНАШКИ РЕД

ЦРКВЕНОСЛУЖИТЕЉИ

ЈЕРАРХИЈА ХИРОТОНИЈЕ (РУКОПОЛОЖЕЊА) ЈЕРАРХИЈА ЈУРИСДИКЦИЈЕ наставак на стр. 8.

наставак са стр. 7.

Богослужбене књиге За богослужење су неопходне следеће црквене књиге: 1) Јеванђеље, 2) Апостол, 3) Псалтир, 4) Служебник, 5) Часослов, 6) Октоих, 7) Минеј месечни, 8) Минеј општи, 9) Триод Посни, 10) Триод Цветни, 11) Требник, 12) Књига молебних песама, 13) Ирмологиј 14) Типик, 15) Каноник. Јеванђеље. Јеванђељем се назива свештена књига која садржи повести четворице јеванђелиста (Матеја, Марка, Луке и Јована) и прилагођена је свакодневном читању на богослужењима. Јеванђеље се дели на зачала, тј. одељке одређене за читање на богослужењу, (нпр. на бденију, Литургији, молебану и сл.) током читаве године. Апостол. Апостолом се назива књига која садржи Дела Апостолска и Посланице Апостола, али нема Откривење. Ова књига, као и Јеванђеље, осим глава и стихова има и зачала, намењена читању за све дане у недељи, за празнике и Велики пост, као и у другим одређеним приликама. Псалтир. Псалтир се употребљава на свим црквеним богослужењима. Из Псалтира се читају или поједини стихови, или са нарочитим циљем изабрани читави псалми, или пак неколико псалама у низу. Псалтир садржи 150 псалама и за богослужбену употребу подељен је на 20 катизама (сједалних). Свака катизма садржи три славе или три антифона, то јест три дела која се завршавају песмом „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу”. Служебник. У служебнику се налазе устаљене молитве које су свештенослужитељима неопходне приликом саврша-

вања вечерњег, јутрења и Литургија св. Јована Златоустог, св. Василија Великог и св. Григорија Двојеслова. Часослов. Часослов садржи поредак свих служби у току дана осим Литургије. Он садржи устаљена молитвословља која су свакодневно неопходна за чтечеве и појце. Службе су у часослову распоређене према дневном редоследу богослужења: полуноћница, јутрење, часови, вечерње и повечерје. Часослов садржи још и чинове и молитве за извесна дневна богослужења, као и тропаре, кондаке, богородичне, акатисте и причасне. Октоих. Октоих је грчка реч и значи „осмогласник”. Тако се зове црквено–богослужбена књига која садржи одређене делове недељних и дневних служби распоређених у осам гласова. Октоих садржи допуне Часослова и Служебника за сваки дан. Богослужење се из Октоиха допуњује стихирама, тропарима, кондацима, канонима итд. Богослужбени круг свих дана једне седмице поје се у једном од осам гласова. Током осам недеља промени се свих осам гласова. Тај круг од осам седмица назива се „столп”. Минеј месечни. Минеј месечни је књига која за сваки дан у месецу садржи молитве и песме посвећене светитељу који се тога дана празнује, или садржи свечану службу за Господњи односно Богородичин празник који пада у одређени дан у месецу. Постоји дакле дванаест књига Минеја за дванаест месеци. Минеј општи. Општи минеј је замена и на известан начин допуна Месечних минеја. Он садржи празнични поредак у част сваког чина или целе групе светих, нпр. светитеља, пророка, апостола, мученика. У њему се налазе опште службе за празнике, претпразништво и попразништво у част Спаситеља, Мајке Божије, Часног и Животворног Крста, светих Анђела и Претече Господњег. Триод. Триод чине две богослужбене књиге које су везане за круг покретних празника. Реч „триод” је грчког порекла и значи трипјеснец. Триод је првобитно садржао непотпуне каноне од три песме (одатле и његов назив).

Прва књига је Посни триод и она садржи службе Великог поста као и три недеље које претходе томе посту. Цветни триод садржи службе од Лазареве суботе до недеље Свих светих или до девете недеље после Васкрса. Ирмологиј. То је књига у којој се налазе ирмоси за целу годину. Ирмос представља почетну строфу сваке песме у канону. У Ирмологију сви ирмоси су распоређени по редоследу од првог до осмог гласа.

ТИПИК (грч. Τυπικόν). односно образник, је богослужбена књига, Устав, Око црквено, у којој су изложена сва богослужења и њихов поредак током године, почевши од 1. септембра, са упутствима којим редом ће се комбиновати Октоих са Минејом или Триодом у случајевима када се истог дана празнује више светитеља. У овој богонадахнутој књизи изложена су и правила за монахе и световњаке о понашању у манастиру, као и правила о припремању трпезе. Образовање православног богослужења почело се развијати у апостолско време, а завршило се у XIV веку. Састављачи оне књиге нису ни имали другог живота „осим молитве и поста”. Међу њима је било и мученика чија се крв „некада сједињавала са евхаристијском крвљу”. Типик се иначе дели на три дела. Први, општи део садржи поредак богослужења и свештених радњи у васкрсне

9 и обичне дане, на годишње празнике. Општи део наставља се упутствима о молитвословљима и читањима песмама и свештеним радњама током године. На крају су изложена правила о животу и владању монаха. Други део садржи упутства о измењивим песмама и свештеним радњама у све дане, током читаве године. Те службе се налазе у Минејима и Триодима. Трећи део садржи упутства о измењивим песмама седмичног и годишњег круга, а то су тропари, кондаци, ипакоји, ексапостилари, свјетилни, тројични тропари, прокимени и причасни. Типик се завршава излагањем Пасхалије, храмовних глава, које је написао Марко, епископ идрунтски. У Православној Цркви најпознатији су Јерусалимски и Студитски типици, а Српска Православна Црква осим наведених типика користи још Хиландарски, Студенички и Карејски типик, које је изложио Свети Сава. Требник. Ова књига је неопходна свештенику како приликом савршавања Светих Тајни, тако и приликом вршења других појединачних обреда. Распоред текстова и служби у требнику успостављен је према редоследу човековог живота: рођење, крштење, миропомазање, освећење јелеја, покајање, исповест, брак, смрт, погребење итд. У неким требницима постоје и службе за друге потребе, као што су благосиљање кољива, оснивање дома, освећење надгробног крста, почетак сетве итд. Каноник је књига за оне који се припремају за свето Причешће.

БОГОСЛУЖЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Свакодневно богослужење Облици свакодневног богослужења По узору на први дан приликом стварања света који је почео од вечери, и богослужбени дан Православне Цркве почиње такође од вечери. Почев од вечерњег богослужења, током дана се по Црквеном Уставу обавља девет служби. 1) Вечерње – на овој служби љу-

ди благодаре Богу за претходни дан и моле се да мирно и без греха проведу наступајућу ноћ. 2) Повечерје – обавља се после вечерње. То је, да тако кажемо, низ заједничких молитава оних који одлазе на починак. Они од Бога моле опроштај грехова и заштиту од духовних непријатеља. 3) Полуноћница – молитва у поноћ, за сећање на Други долазак Христов који ће се по веровању Цркве догодити у поноћ. 4) Јутрење – богослужење које се обавља ујутро, пред излазак сунца. То је благодарна молитва Богу за протеклу ноћ, као и сећање на догађаје из Христовог живота који су се збили ноћу или врло рано ујутро. 5) Први час – благодаримо Богу за светлост дана коју нам је даровао и молимо да га проведемо без греха. 6) Трећи час – сећамо се силаска Духа Светог на апостоле у дан Педесетнице. 7) Шести час – (по нашем рачунању 12 сати) распеће Господа Христа. 8) Девети час – смрт Господа Исуса Христа. 9) Божанска Литургија – изображава историју земаљског живота Господа Исуса Христа. Она сједињује сву силу захвалних, умилостивљујућих молитава и славословља. Кроз причешће Светим Тајнама, Литургија пружа могућност за улазак у заједницу са Христом. Пошто се услед службених или личних обавеза није лако сабирати на свако од тих девет богослужења, још у старини су установљена стална и свакодневна богослужења три пута дневно: увече, ујутру и Литургија. Од тада па до данас постоје вечерње, јутрење и Литургија. Свакоме од та три богослужења придодата су и она кратка богослужења на која су се у старини верни посебно сабирали. Тако је јутрењу, на самом његовом почетку, додата полуноћница, а после јутрења први час. Литургији су додати трећи и шести час, а вечерњој служби је додат девети час на почетку, а повечерје на крају.

Седмично богослужење Свештене успомене у седмичне дане Сваки дан у недељи посвећен је успомени на неки нарочит свештени догађај или на неког веома поштованог светога. У недељу Православна Црква прославља успомену на Васкрсење Христово. У понедељак се прослављају бестелесне силе – Анђелски свет. У уторак – свети Јован Претеча. Среда је посвећена сећању на издајство Господа од стране Јуде. Четвртак је посвећен прослављању светих апостола и светитеља Николаја Чудотворца. Петак је дан успомене на распеће и смрт Христову. У суботу – дан покоја, прославља се Мајка Божија, свети мученици и сви свети који су се упокојили у Господу, а такође се помињу и сви хришћани који су уснули у вери и нади на васкрсење и блажени вечни живот.

Сваки дан у години празнује се успомена на једног или неколико светих угодника Божијих. Сходно томе, за сваки дан у години састављене су нарочите службе које су у зависности од значаја догађаја или лица које се празнује у већој или мањој мери свечане. Међу свим данима током године по свечаном карактеру богослужења највише се истичу дани великих празника и недеље. наставак на стр. 10.

наставак са стр. 9.

Празнично богослужење О празницима уопште Први свечани празник код нас је недеља. Јер тога дана је Спаситељ наш, Исус Христос, васкрсао из мртвих и даровао нам спасење. Осим недеље постоје и други дани које проводимо у нарочито побожном расположењу. То су празници и дани поста. – Шта је то празник? Празником се назива дан који хришћанин треба да проводи у усрднијој молитви код куће и на заједничком богослужењу, у читању душекорисних књига и савршавању добрих дела колико је год то могуће. – Са којим циљем су установљени празници? Као прво, за успомену на нарочите догађаје, спасоносне за нас, као друго, да бисмо били подстакнути на већу благодарност Богу и, као треће, ради оживљавања побожности у нама.

Недељно богослужење Недељно богослужење се разликује од свакодневних служби по томе што је свечаније и дуже, и по томе што се вечерње спаја са јутрењем у виду бденија. – Шта је бденије? Бденије је богослужење које обухвата вечерње, јутрење и први час. Тамо где је усрдност оних који се моле велика,

где се пева без журбе и где се чита све према типику. Ово богослужење почиње увече и траје до свитања. Пример свеноћне службе у Старом Завету пружа цар Давид који се молио Богу увече, у поноћ и ујутро (Пс. 55,17; 42,8). Господ наш Исус Христос ноћи је

често посвећивао молитви Богу, Оцу Своме (Лк. 6,12), и ноћ пред страдање провео је на молитви у Гетсиманском врту (Мт. 26,39). У граду Филипима апостол Павле се у поноћ молио у тамници и певао хвале Богу (Дап. 16,25). Постоји још много примера у Светом Писму када су се угодници Божији по читаву ноћ молили Богу. Сви такви примери послужили су као темељ за обичај да се ноћ посвећује богослужењу. Тако је заиста и било. Нарочито у прва три века после Христовог рођења, у време гоњења, услед непријатељства незнабожаца, хришћани су били принуђени да богослужење савршавају само ноћу. – Шта се изображава на бденију? На свеноћном богослужењу изображавају се пре свега старозаветни догађаји. Осим тога, на свеноћном бденију сећамо се и многих важних новозаветних догађаја који су се одиграли ноћу. Тако на пример и само Рођење Христово збило се ноћу, витлејемски пастири ноћу су сазнали за тај догађај. По Васкрсењу Христос се Својим ученицима и мироносицама јављао најчешће касно ноћу или веома рано изјутра.

Вечерње богослужење – Шта је представљено на вечерњем богослужењу? На вечерњу су представљени главни догађаји свештене историје Старог Завета који се односе на искупљење. Поју се песме у част Спаситеља, Мајке Божије и светих, и приносе молитве за наше потребе. На почетку се отварају Царске двери. Ђакон (ако и он служи) тражи од настојатеља благослов да почне службу: „Владико, благослови”. Свештеник у олтару пред престолом Божијим најпре возглашава славу Богу: „Слава Светој, Једносуштној, Животворној и Нераздељивој Тројици свагда, сада и увек, и у векове векова”. Затим свештеник узима кадионицу, ђакон свећу, и обојица позивају све да се поклоне Христу, Цару и Богу нашем, као узрочнику спасења пале људске природе. У певници се пева 103. псалам

Давидов који говори о стварању света и о јављању свемоћи, премудрости и доброте Божије у свету. Док се певају ови стихови 103. псалма свештеник са кадионицом, а ђакон са свећом, обилазе и каде. Враћају се у олтар у тренутку када у певници завршавају појање речима: „Дивна су дела Твоја господе! Све си премудро створио! Слава Ти Господе који си створио све!” Свештеник и ђакон улазе у олтар и затварају царске двери.

– Шта означава све ово? Почетак бденија је слика стварања света и живота првих људи у рају. Они су се у рају наслађивали потпуним блаженством, те су стога у изобиљу радости и благодарности славили Свету, Једносуштну, Животворну и Нераздељиву Тројицу. Управо нас на овај првобитни положај нашег прародитеља Адама у рају на земљи и подсећа први возглас свештеника, који прославља Бога вишњега, и његово обилажење храма са миомирисном кадионицом и са свећом коју пред њим носи ђакон. Први људи нису дуго остали у рају. Они нису послушали заповести Божије, и зато су били истерани из раја. На земљи, лишеној благослова Божијег, за Адама и његово потомство све се променило на горе. У јадном и жалосном положају Адаму и његовом потомству преостало је само да се кају

11 због учињеног греха и да траже помиловање и заштиту од Господа. Управо то душевно стање Адамово, као и његове потребе, а заједно са њим и потребе свих нас грешних, изображава прва, тзв. велика јектенија, коју произноси ђакон стојећи пред већ затвореним Царским дверима, као пред изгубљеним рајем. После свештениковог возгласа, који следи након јектеније, обично се поју стихови из првог, другог и трећег псалма: „Блажен муж”. Кроз све те стихове излажу се две мисли: прво – изображава се Адамово кајање због греха, његова жалост због изгубљеног раја (Пс. 1,1) и нада на Избавитеља (Пс. 3,9); друго – чује се поука о потпуној послушности вољи Божијој, која као да је из Адамових уста упућена потомству (Пс. 2,11). Затим се пева „Господи возвах”, како 6и се људи подсетили да је без благодати Божије тешко живети на земљи. Следе стихире на “Господи возвах” које се увек појуу једном од осам гласова. То су песме које се певају после кратких псаламских стихова. Пре но што ће свештеник да изађе према Царским дверима, управо у време вечерњег входа, поје се песма у част Пресвете Богородице. Будући да је Мајка Божија, Она Која је родила Спаситеља света, била Посредница у олакшавању живота старозаветних људи, одмах након појања старозаветних стихова и стихира, пева се похвална песма Мајци Божијој. Ова песма, која следи након припева „Слава (Оцу и Сину и Светоме Духу). И ниње (и присно и во вјеки вјеков. Амин)”, зове се Богородичан, јер опева Богородицу. У овој песми се излаже и истинско учење тј. догмат о оваплоћењу Сина Божијег. Зато се Богородичан зове још и Догматик. Излазак свештеника из олтара док се пева Богородичан изображава силазак Спаситеља са небеса на земљу ради нашег спасења. Ђакон који са кадионицом иде пред свештеником изображава Претечу Господњег кога су најавили пророци.

Руком која држи кадионицу ђакон пред Царским дверима чини знак крста и произноси речи: „Премудрост прости!” Возглас „Премудрост” у православном богослужењу увек изражава две истородне мисли: као прво, он означава да ће сада бити произнешено премудро, Божанско учење из свештених књига или из уста пастира, а као друго, значи да ће бити савршена премудра, тајанствена свештена радња. Зато треба да будемо прости, тј. да устанемо, да стојимо право, а не да седимо. Дакле, ова два возгласа означавају то, да са нарочитом пажњом и у стојећем ставу треба да пратимо узвишену свештену радњу која се савршава, или да пазимо на Божанско учење које ће сада да буде објављено. После возгласа „Премудрост прости!” у певници се поје „Свјете тихиј”. Знак крста који руком чини свештеник благосиљајући верне изображава крсну жртву коју су предсказали пророци и коју је Син Божији принео за свет. Свештеник потом одлази на горње место, тј. до високог седишта које се налази до источног зида, одмах иза часне трпезе. Његов одлазак на горње место означава у Старом Завету предсказано зацарење оваплоћеног Сина Божијег над читавим светом и његово седење с десне стране Бога Оца. Одмах затим пева се прокимен „Господ воцарисја”, тј. „Господ се зацари, у лепоту обуче се” (Пс. 92,1 - гл. 6.). Иначе, прокимен је стих из псалма који претходи читању апостола, јеванђеља или паримеја (паримеји су одломци из Старог Завета). Прокимену се додају одговарајући стихови. На вечерњу прокимен се пева пре читања паримеја или самостално. После прокимена произноси се сугуба јектенија. Сугуба значи удвојена. То је низ усрдних мољења од којих се свако осим прва два завршава трикратним певањем „Господи помилуј”. На крају сугубе јектеније свештеник возглашава: „Јер си Ти милостив и човекољубив Бог и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова”. Након сугубе јектеније чита се мо-

литва „Сподоби Господи”, да би нам Бог помогао, тј. да би нас удостојио да вече проведемо без греха. На крају вечерњег приносимо вечерњу молитву у виду закључне, прозбене јектеније. После тога чита се неколико стихира или поје богонадахнута предсмртна песма праведног Симеона Богопримца: „Ниње отпушчајеши”. Опроштајна песма Симеона Богопримца представљају последње речи старозаветног света о спасењу и Спаситељу. Ту се завршавају старозаветне представе о Месији који долази. Речима „Богородице Дјево, радуј се!” најављују се новозаветни догађаји. На важније и свечаније празнике, током бденија савршава се такозвана „литија”, а затим на сред цркве бива „благосиљање хлебова”, пшенице, вина и јелеја. Литија је приљежно, усрдно мољење које се савршава у западном делу храма, у припрати. Она нас данас подсећа на древне литије по улицама, које су савршаване нарочито ноћу, и на усрдну молитву коју су хришћани током тих литија узносили у случају великих

друштвених несрећа. На молитве свештенослужитеља православни су и тада одговарали и сада одговарају дуготрајним понављањем „Господи помилуј!” Благосиљање хлебова. Свеноћно бденије је трајало од вечери до јутра, током читаве ноћи, и зато су, за поткрепљење верних који би по сву ноћ остајали у цркви, после одслуженог вечерња обично ломили и делили хлеб, пшеницу, вино и уље. Потом би свештеник, на крају вечерњег, пошто би наставак на стр. 12.

наставак са стр. 11. дао благослов Господњи присутнима у храму, са ђаконом излазио из олтара. Сви присутни послужили би се благословеном храном са уљем. Тада би почињало читање Светог Писма, из Дела апостолских или из посланица, и трајало би све дотле док једу. Овај обичај је и до данас опстао у неким манастирима, нпр. на Светој Гори. По завршетку ове трпезе и окончању читања звонила би велика и мала звона. Одатле води порекло наше друго звоно на свеноћном бденију. Оно даје знак да је вечерње завршено и да почиње нови, други део бденија – јутрење.

Јутарње богослужење – Којег се историјског времена Црква сећа на почетку јутрења? На самом почетку јутрења, анђелским славословљем „Слава во вишњих Богу и на земљи мир, в человецјех благовољеније”, света Црква се сећа Рођења Христовог у витлејемској пећини. Шестопсалмије. После анђелског славословља, са умиљењем и у општој дубокој тишини чита се шест псалама. Они описују бедно стање палог људског рода, али у исто време и наду у помоћ свише. Излазак свештеника пред Царске двери. Након што се прочитају прва три псалма шестопсалмија, свештеник, који је дотле био у олтару, тихо излази одатле на северне двери (поред леве певнице), стаје пред Царске двери, и тамо тајно чита молитве. Велика Јектенија. После читања шестопсалмија ђакон произноси велику јектенију. Бог Господ и јависја нам. После тридесет година обичног живота Христос је изашао у свет на проповед. Видећи га како смирено долази на реку Јордан, Претеча Господњи је сабраном народу са радошћу и побожношћу указао на Њега: Гле, Јагње Божије које узима на себе грехе света! У певници четири пута поју овај стих за сећање на то да је Христос у време свога живота на земльи готово четири године славно деловао на добро људи, старајући се о њиховом просвећењу и спасењу. Након што се

отпева: „Бог Господ и јависја нам!” певају се тропари. Читање катизми. На недељном јутрењу читају се 2. и 3. катизма. Полијелеј (Хвалите имја Господње). Певају се стихови 134. и 135. псалма, при чему се после сваког стиха понавља „Јако во вјек милост Јего” (Јер је до века милост Његова). Такође, пале се сва кандила и свеће. Певање ових стихова подсећа нас на оно време када су људи тек сазнали за Васкрсење Господа Спаситеља нашег. Величаније. На велике празнике пева се величаније, тј. прослављање Спаситеља или мајке Божије или светога пред иконом која стоји на налоњу у средини храма. Певање величанија почињу свештенослужитељи, а после њих неколико пута га понављају појци. Читање Јеванђеља. Васкрсавши из гроба Господ Исус Христос се ускоро јавио Својим ученицима. И света Црква, одмах након песама о женама мироносицама, читањем васкрсног Јеванђеља објављује људима једно од десет јављања Васкрслог Господа. Православна Црква је установила да се св. Јеванђеље износи на средину храма ради побожног поклоњења и целивања. Света Црква тиме као да жели да и ми сами сазерцавамо васкрсење Господње и Самог Васкрслог Христа. На то нас позива песма „Воскресеније Христово видјевше”. Целивање празничне иконе и помазивање јелејем. У празнични дан, после величанија и Јеванђеља, целива се празнична икона у знак бла-

годарности за милост Божију. А после целивања свете иконе свештеник крстолико помазује верне благословеним јелејем у име Оца и Сина и Светога Духа, за освећење нашег ума и срца, и за ограђивање од сваког зла. Певање ирмоса канона. Вест о васкрсењу Христовом представља радост за сваког истинског хришћанина. А радосно расположење душе обично се пројављује кроз песму. Ето због чега је света Црква установила да се након читања Јеванђеља певају, а не читају, ирмоси Канона који се састоји од девет песама. После осме песме Канона ђакон кадећи свету трпезу каже: „Богородицу и матер свјета во пјесњех возвеличим”, а појци почињу девету песму: „Величит душа моја Господа”. То су речи Саме Пресвете Дјеве: Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, што погледа на смерност слушкиње своје; јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји. Велико славословље. Певање канона у старини је трајало до сванућа. Ето због чега убрзо после певања канона свештеник, као да види свитање, са радошћу и благодарношћу кличе: „Слава Тебје, показавшему нам свјет” (Слава Теби, Који си нам показао светлост). По завршетку јутрења следи први час.

Први час

Првим часом назива се први час дана и сходно томе први час молитве. Хришћанин то време треба да освећује молитвом и да тражи од Бога помоћ како би наступајући дан провео онако како доликује православном. Први час се завршава: а) отпусном молитвом свештеника, б) похвалноблагодарном песмом Возбраној Војеводје (Изабраној Војвоткињи), коју су у част Мајке Божије певали цариградски хришћани, јер је њихов град много пута избављала од најтежих несрећа. – По чему се свакодневно вечерње и јутрење богослужење разликују од свеноћног бденија? Свеноћно бденије које обично бива у празничне и недељне дане, свеча-

13 није је, са више светлости и појања. А на свакодневном вечерњу и јутрењу има више читања. Тако се на пример на свакодневном вечерњу, на самом његовом почетку, не отварају Царске двери, нема ни кађења, нити се поје псалам о стварању света – „Благослови душе моја Господа”. Не пева се „Блажен муж”. Нема ни вечерњег входа, ни читања паримеја, ни литије, ни благосиљања хлебова. Исто тако и на јутрењу, после почетног возгласа и кратких заједничких молитава: „Свјатиј Боже” и др. читају се два псалма, кратка јектенија, и онда шестопсалмије. Затим, на свакодневном јутрењу нема ни полијелеја, ни појања васкрсних тропара или величања, ни читања Јеванђеља, ни помазивања јелејем. Исто тако, славословље се не пева већ се чита.

О БОЖАНСТВЕНОЈ ЛИТУРГИЈИ – Шта је то Божанствена Литургија? Божанствена Литургија је свештенослужење током кога се савршава освећење и претварање хлеба у истинско Тело Христово, а вина у истинску Крв Христову, као и причешћивање верних Телом и Крвљу Христовом.

– Када је причешћивање установљено? Свету Тајну Причешћа установио је Сам Господ Исус Христос на Пасхалној („тајној”) вечери. Спаситељ је узео квасни хлеб, заблагодарио Богу, разломио га и разделио Својим светим ученицима уз речи: Узмите, једите; ово је Тело Моје које се даје за вас (Мт. 26,26; Лк. 22,19). Потом је узео чашу са вином, раство-

реним са водом, и заблагодаривши Богу дао је ученицима говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је Крв Моја Новог Завета која се пролива за мнохе ради отпуштања грехова (Мт. 26,27-28). Уз то Спаситель је додао: Ово чините за Мој спомен (Лк. 22,19). – Како је Литургија савршавана после Вазнесења Господњег, у апостолско доба? Према завештању Господа нашег Исуса Христа, свети апостоли су, убрзо после Његовог Вазнесења, у спомен на љубав Спаситељеву, заједно са осталим вернима почели да савршавају Свету Тајну Евхаристије или Литургију. Они су за време молитве читали и објашњавали Свето Писмо, поучавајући верне науци Христовој, да би потом савршавали Свету Тајну причешћа. После причешћа свештенослужење су завршавали појањем псалама и молитвама. Одмах после тога имали су тзв. „вечеру љубави” на коју су имућни људи доносили разноврсне дарове и храну у знак хришћанске љубави и ради прехрањивања убогих и сиротих. То представља зачетак нашег савременог доношења просфоре у олтар од стране верних. Одатле потиче и делење нафоре (антидора) после Литургије. У апостолско доба место за молитву био је Јерусалимски храм, а осим тога и домови верних. – Како је Божанствена Литургија савршавана у II и III веку? У II и III веку Литургија је савршавана по узору на апостолско доба. Верни су се често сабирали ради савршавања Литургије. Чак и када је почело да улази у обичај да се Литургија не савршава свакодневно, него само у одређене дане – на пример у суботу, у недељу, на празнике, у дане успомене на мученике – сваки пут су се причешћивали сви верни, осим покајника и оглашених. Освећене Дарове узимали су кући и они који су кретали на пут да би се њима причешћивали тамо где нису могли да присуствују Литургијама. Одатле води порекло данашње чување светих Дарова за причешћивање болесних. У старини, ономе ко је био болестан или због других оправданих разлога није могао

да присуствује заједничком сабрању на Литургији, Дарови су ношени кући. У раној Цркви и мала деца су причешћивана светим Даровима. Свети оци четвртог века, епископи Василије Велики и Јован Златоуст, писмено су изложили Литургију за руковођење савременицима и потомству. Осим тога, постоји још и Литургија пређеосвећених Дарова која је састављена на Истоку, а записао ју је римски епископ Григорије Двојеслов у VI веку. Ове Литургије се и до данас

свето чувају и савршавају у Православној Цркви. – Где може и треба да се савршава Божанска Литургија? Литургију треба да савршава само лице које је за то освећено, у освећеном храму, на припремљеном престолу, на антиминсу који је осветио архијереј. – Да ли се Литургија може служити свакога дана у години? Литургија се може служити свакога дана у години изузев неких дана Сирне недеље, неких дана Великог Поста и на Велики Петак.

Литургија светог Василија Великог – У чему се Литургија светог Василија Великог разликује од Литургије светог Јована Златоустог? наставак на стр. 14.

наставак са стр. 13. Литургија светог Василија Великог се од Литургије светог Јована Златоустог разликује по томе што је дужа, јер на њој свештеник чита дуже молитве, а у појању се користи отегнути, спорији напев. Осим тога, на њој се уместо „Достојно јест” пева друга песма Богородици: „О Тебје радујетсја”, а на Велику Суботу: „Не ридај Мене Мати”. На Велики Четвртак говори се „Вечери Твојеја Тајнија”. Литургија светог Василија Великог савршава се само десет пута годишње: 1. јануара, у пет недељних дана Великог Поста, осим на Цвети, затим у четвртак и суботу Страсне седмице, а такође и уочи, а понекад на саме празнике Рождества и Крштења Христовог.

Тумачење Божанске Литургије светог Јована Златоустог Божанска Литургија је благодарно подсећање на бесконачну љубав Спаситељеву према нама. Кроз своје свештене радње она изображава историју земаљског живота Христа Спаситеља. На њој се освећују Дарови којима се причешћују верни. Литургија светог Јована Златоустог се током године савршава чешће од осталих Литургија. Она се не савршава у оних десет дана за које је одређено да се служи Литургија светог Василија Великог. У својим главним цртама она је иста као и древна Литургија, а свој данашњи садржај и облик добила је од светог Јована Златоустог, архиепископа цариградског, који је живео у IV веку. – Из чега се састоји Литургија? Литургија се састоји из три дела: проскомидије, литургије оглашених и литургије верних.

а) Проскомидија – Шта је то проскомидија? Реч проскомидија значи приношење. То је први део Литургије за време кога се просфоре доносе у олтар и припремају за освећење. Древни хришћани су долазећи у цркву у недељне и празничне дане доносили са собом не само хлеб, него и вино и друге ствари потребне за бо-

гослужење. Ових усрдних приноса обично је бивало више него што је било потребно за савршавање Свете Тајне. Зато су свештенослужитељи бирали најбољи хлеб за Свету Тајну, а из осталих су узимали само честице за сећање на оне који су донели Дарове и за оне у чији су спомен Дарови принесени; све остало донето у храм, употребљавали су после Литургије сви хришћани, за столом који је био заједнички са сиротима и убогима – на такозваној вечери љубави. Ови приноси на грчком су називани просфорама. Дошло је време када су хришћани ослабили у ревности за храм Божији и када су се добровољни заједнички приноси за црквене потребе смањили. Тада је сама црква за свештенослужење одредила потребну количину просфора, тј. пшеничних, квасних хлебова, дводелних, округлих, на чијем је врху изображен крст и речи које означавају победу Христову: ИС ХС НИ КА – Исус Христос Победник. Данас просфоре припремају лица која су при цркви за то посебно одређена. За свештенослужење се обично употребљава пет просфора, за спомен на то да је Христос са пет хлебова чудесно нахранио пет хиљада људи (Јн. 6,9 и даље). Но, за савршавање саме Свете Тајне на свакој Литургији потребна је само једна просфора (1. Кор. 10,17), ма колико верних да се причешћује. – Начин савршавања проскомидије. Пошто обуче свештене одежде, свештенослужитељ прилази жртвенику,

клања се пред њим и узима прву просфору у спомен Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, Јагњета Божијег које узима грехе света; уз свештене речи помоћу копља вади из просфоре средишњи део (свети Хлеб, Агнец = Јагње Божије) на коме се налази натпис и, пошто га са доње стране крстолико расече, полаже га на дискос. После тога се у свети путир (чашу) уливају вино и вода. Из друге просфоре се узима честица у част Мајке Божије и полаже се на дискос с десне стране светог Хлеба. Из треће просфоре узима се девет честица у част девет чинова светих: у част арханђела Михаила и Гаврила, као и свих Бестелесних Сила, у част светог Јована Претече и свих светих Пророка, у част Апостола, Светитеља, Мученика, Преподобних, Бесребреника, Богоотаца, тј. родитеља Мајке Божије – Јоакима и Ане, и коначно у част светитеља чија се Литургија савршава, Василија Великог или Јована Златоустог. Ових девет честица полажу се са леве стране Агнеца у три реда. Из четврте просфоре узимају се честице за здравље живих, а из пете за упокојене у православној вери и ређају се у два реда испод Агнеца. Тако је Христос, Агнец Божији, окружен Црквом Својом, небеском и земаљском. – Чега се сећамо у време читања часова? Читају се трећи и шести, а понекад и девети час. На трећем часу помињу се добровољна страдања Христова пре Његовог изласка на Голготу, а такође и силазак Духа Светога на апостоле. На

15 шестом часу сећамо се осуде Господа и Његовог одласка на Голготу под бременом Крста, као и прибијања на Крст. На деветом часу сећамо се предсмртних страдања Господњих, и саме смрти Његове. Али при томе се спомиње и оваплоћење и рођење Христа, Који је дошао да страда и да спасе људе. Сходно томе, готово свака ствар која се употребљава за време проскомидије има двојако значење. Тако жртвеник представља и вертеп и Голготу, дискос представља јасле и гроб, покрови символишу пелене младенца и погребну плаштаницу; чаша, кадионица и тамјан представљају злато, тамјан и смирну – дарове које су новорођеном Спаситељу донели мудраци, а исто тако представљају и миро и миомирисе које су припремиле мироносице, Никодим и Јосиф из Ариматеје за умрлог Христа.

б) Литургија оглашених – Шта је то Литургија оглашених? Литургија оглашених је други део Литургије, коме су у старини могли да присуствују оглашени, покајници, па чак и незнабошци. – Чега се на њој сећамо? На њој се кроз псалмопојање, читање свештених књига, молитве и обреде сећамо свега онога што се догодило од рођења Спаситељевог па до Његовог страдања или до последњих дана Његовог живота. – Када почиње литургија оглашених? Литургија оглашених почиње отварањем завесе на Царским дверима и после тајних молитава свештенослужитеља гласним ђаконовим тражењем благослова од свештеника да се почне са службом: „Благослови владико”. Ако пак нема ђакона онда литургија почиње свештениковим речима: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...”. – Када се литургија оглашених завршава? Завршава се ђаконовим обраћањем оглашенима: „Ви који сте оглашени, изиђите ... Нико од оглашених да не остане”.

На великој јектенији на почетку Литургије оглашених ђакон се заједно са присутнима моли за све разумне потребе човека–хришћанина, за све оно што је неопходно за душу и тело, за све људе, нарочито за хришћане разних православних помесних цркава, да 6и непоколебљиво пребивали у јединству вере и љубави, за оне који плове, путују, за болеснике, за оне који страдају, за сужње итд. Низ мољења свештеник обично завршава славословљем Светој Тројици: „Јер Теби приличи свака слава...” После велике јектеније певају се Изобразитељни псалми тј. 102. и 145. псалам. Тако се називају зато што изображавају и похваљују милости од Господа Који очишћује сва безакоња наша. А ко је наш Избавитељ од свих безакоња наших? То је Један од Свете Тројице. Ето због чега се одмах потом пева песма у част Сина Божијег, коју је у VI веку саставио Византијски цар Јустинијан „Јединородни сине”. – Шта су то антифони? Ако је празник Христов, певају се антифони, тј. стихови које наизменично певају обе певнице (оба хора). Певају се стихови из Старог Завета, везани за догађај који хришћани празнују. Наизменично или антифоно певање је у хришћанску цркву уведено у II веку од стране светог Игнатија Богоносца, који је чуо серафиме како прослављају Бога певајући у два хора и по узору на њих установио овај начин певања. (Ако служба пада у дане у које се не певају Блаженства, онда се певају тзв. свакидашњи антифони.) Јединородни Сине и Речи Божија „Јединородни Сине и Речи Божија, бе-

смртан си, а изволео си да се ради нашега спасења оваплотиш од Свете Богородице и Приснодјеве Марије, и непромењиво постао си човек; био си распет, Христе Боже, смрћу си смрт сатро; Ти си један од Свете Тројице, прослављан са Оцем и Светим Духом, спаси нас”. Ова песма подсећа на време када је Бог Отац на Јордану приликом крштења Господа нашег Исуса Христа посведочио: Ово је син Мој љубљени. После ове песме следи мала јектенија, а одмах потом чита се молитва: „Во царствији Твојем помјани нас Господи”, и такозвана блажена. – Зашто се то чита, и зашто баш у тим тренуцима? Христос је убрзо после Свога крштења изашао на проповед о Царству небеском и о томе да ће у ово Царство ући људи сиромашни духом, кротки, милостиви, миротворци итд. Ето због чега се на Литургији одмах после песме „Јединородни Сине” излаже учење о добродетељима: смирењу, мирољубивости, трпљењу, правдољубивости, које су неопходне за задобијање Царства небеског.

Мали вход – Шта означава Мали вход? То је ход свештеника и ђакона са Јеванђељем од северних до Царских двери, а означава одлазак Исуса Христа после крштења на проповед и Његово приближавање људима. Свећа која се носи пред Јеванђељем на Малом входу означава да јеванђелско учење представља благодатну светлост за људе. Код Царских двери ђакон, чинећи Јеванђељем знак крста, говори: наставак на стр. 16.

наставак са стр. 15. „Премудрост, смерно стојмо!” тј. сада ће бити објављено премудро, узвишено и божанско учење из Апостола и Јеванђеља. Јеванђеље садржи премудрост Божију, зато сви треба побожно да стоје и да се поклоне Христу Који излази на проповед. Због тога се и пева: „Приђите, поклонимо се и припаднимо Христу”. Пошто је Јеванђеље, које представља Самог Господа, после Малог входа положено на престол, свештенослужитељи и сви који се моле у храму одмах потом траже милост од Господа. Ђакон каже: „Господи! Спаси благочестивија и услиши ни”, а појци почињу: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас!” На празнике Рођења и Крштења Христовог, Пасхе и Педесетнице, као и у Лазареву и Велику Суботу уместо „Свјатиј Боже” пева се „Јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја. Алилуја”. По ступању Христа на јавно служење, људи су усрдно слушали Његово учење. И ми, убрзо након преношења Јеванђеља на свету Трпезу, слушамо читање Апостола и Јеванђеља.

Читање Апостола и Јеванђеља – Шта представља кађење у време читања Апостола? Оно представља радосно ширење јеванђелске благовести тј. проповеди

о Христу и о хришћанском животу од стране апостола по свој васељени. – С којим се циљем читају Апостол и Јеванђеље? За нас хришћане Свето Писмо Новога Завета представља драгоцено и увек потребно учење које нас подсећа на наше обавезе. Оно нам пружа и слику живота првих хришћана. После читања Јеванђеља произноси се сугуба јектенија. Након сугубе јектеније, која се произноси за потребе живих православних хришћана, следи нарочита јектенија за упокојене, и то само за оне који су скончали у православној Вери.

Јектенија за оглашене Пошто су поменути живи и упокојени православни хришћани, Света Црква моли Бога и за оне који још не могу да се назову њеним члановима, али се спремају да то постану. Она моли Бога за оглашене, да би их Он помиловао, да би их научио речи истине и сјединио их са нама, православним хришћанима, ради прослављања Најсветијег Имена Његовог. Молитвом за оглашене и позивом да изађу из цркве завршава се Литургија оглашених.

в) Литургија верних – Шта је то Литургија верних? Литургија верних је онај део Литургије коме могу да присуствују само верни, тј. православни. – Чега се сећамо на Литургији верних? На Литургији верних се кроз свештене радње сећамо Тајне Вечере Спаситељеве, Његових страдања, смрти, погребења, васкрсења и вазнесења на небо. – Који су главни делови литургије верних? Разликујемо четири следећа дела: 1) Преношење Дарова са жртвеника на свети Престо ради освећења (Херувимска песма, Велики вход) 2) Освећење Дарова у време појања песме „Тебе појем” 3) Припремање верних за причешће 4) Само причешће и благодарење – Којим речима почиње Литургија верних?

Литургија верних почиње речима: „Ви који сте верни, опет и опет у миру Господу се помолимо”. После две кратке јектеније, уз отворене Царске двери, пева се Херувимска песма. – Зашто се она тако назива? Зато што почиње речима „Ми, који херувиме тајанствено изображавамо”, и зато што што се у њој помиње песма херувима (Отк. 19,4).

Велики вход Усред Херувимске песме бива Велики вход, тј. преношење Дарова са жртвеника на свети Престол ради њиховог освећења. После Великог входа произноси се јектенија у којој молимо да Господ, кад дође време, освети тек пренете и предложене часне Дарове. Затим се произноси позив на братску љубав и мир. После преношења Дарова наступају важни тренуци током којих сви верни присутни у храму треба да забораве на све земаљско и да имају само побожне мисли како би се у миру са свима и чисте душе причестили (присајединили) Светим Тајнама. – Шта значе речи: „Двери, двери!” Ђакон возглашава: „Двери, двери!”, тј. чувајте црквене двери. У древној Цркви речи: „Двери, двери” биле су упућене ђаконима, ипођаконима или црквењацима који су стајали код улазних двери, како не би допустили улазак у цркву никоме ко је недостојан да присуствује савршавању евхаристије. Пошто је објављено да треба строго чувати двери, завеса са Царских двери се уклања. Ово уклањање завесе означава да ће у тренуцима који наступају они који су остали у храму директно, непосредно, једним срцем и устима моћи да изговоре Символ Вере, и да исповеде веру пред самим Престолом Божијим.

Канон Евхаристије После произношења Символа вере, ђакон подстиче верне да буду нарочито усредсређени и каже: „Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свети Принос у миру узнесемо”.

А појци, допуњујући ђаконове речи, певају: „Милост мира, жртву хвале”. – Шта је то што се узноси? Узносе се хлеб и вино, припремљени за претварање у Тело и Крв Христову. Ови дарови су знак братске љубави и мира који међу нама владају, без чега ни дарови нису угодни Богу. Они представљају дуг мира, тј. измирења са Богом и стога дуг благодарности Богу, „жртву хвале” Њему, јер и хлеб и вино и свако добро које имамо долазе од Бога. Свештеник предаје народу благослов Свете Тројице: „Благодат Господа нашег Исуса Христа, и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа, да буде са свима вама”. Народ одговара: „И са духом твојим”. Затим свештенослужитељ опомиње верне да забораве на све земаљско: „Горе (ка небу) имајмо (тј. управимо) срца!” Народ одговара: „Имамо их ка Господу”, тј. управили смо их ка Господу. Пошто је од оних који се моле чуо да су њихова срца побожно управљена, Архијереј или свештеник који служи позива их да најпре заблагодаре Богу за сва Његова доброчинства. Зашто прослављамо Господа? Зашто благодаримо Господу? Свештенослужитељ у име свих, као прво, прославља бесконачна савршенства Тројичног Бога,

Његову свемоћ, премудрост и доброту. Као друго, благодари Богу за наше стварање и искупљење. Као треће, за Његова стална доброчинства према нама, позната и непозната и као четврто, зато што нас грешне, кроз свето причешће, приближава Себи и прима наше служење иако га окружују и служе му најчистији и најсветији духови – серафими, херувими и други анђели, који му стално певају, кличу, узвикују и говоре песму: „Свет је, Свет, Свет, Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје; Осана на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама”. Ову анђеоску песму пева народ или појци. Док се пева „Свјат, свјат, свјат...”, свештеник у молитви спомиње велика доброчинства Божија пројављена нарочито у слању Сина Божијег на земљу, као и Његову Тајну Вечеру са Апостолима коју је за сва времена установио ради спасења верних, да би потом изговорио речи Христове: „Узмите, једите, ово је Тело Моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова” и „Пијте из ње сви: ово је Крв Моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова”. Народ који се моли у храму потврђује своју веру у Свету Тајну Евхаристије тако што на ова два свештеникова возгласа два пута одговара речју: „Амин”. То значи да и ми верујемо да се на Божанској Литургији вернима дају Тело и Крв Христова за отпуштење грехова.

– Како се савршава овај свештени чин? Свештеник се у овом моменту Божанске Литургије са благодарношћу сећа ове заповести Спаситељеве, а такође и Његове велике љубави према нама, смрти, погребења, васкрсења, вазнесења на небеса и другог доласка Његовог. После кратке молитве којом се благодари за све ово, свештеник смирено подиже над престолом свете сасуде са предложеним Даровима, хлебом и вином, приноси их на жртву Богу Оцу и говори: „Твоје од твојих Теби приносећи ради свих и за све”, тј. као благодарност за сва доброчинства и као умилостивљење за упокојене и за живе православне хришћане. Појци (народ) довршавају возглас: „Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш”.

Освећење Дарова – Када оно бива? У време певања „Тебе појем”, после возгласа: „Твоје од твојих Теби приносећи ради свих и за све”. – Зашто освећење Дарова бива баш тада? Зато што је Христос, изговоривши поменуте речи („Узмите, једите... Пијте из ње сви...”), заповедио апостолима и њиховим ученицима да до свршетка века савршавају Тајну Вечеру у спомен на Њега, тј. као благодарно сећање на Његову љубав према људима, и Сам је указао на хлеб и на вино као на најпогодније твари за савршавање Свете Тајне.

Док се пева ова песма, свештеник моли Бога да пошаље Духа Свог Светог на њега самог, на све верне и на предложене Дарове, и моли да свемогућом силом буду претворени: хлеб – у истинско Тело Христово, а вино – у истинску Крв Спаситеља нашег. Затим три пута благосиља Дарове – најпре хлеб, потом вино, и на крају, трећим крстоликим благословом, заједно хлеб и вино, уз речи: „Претворивши их Духом Твојим Светим”. наставак на стр. 18.

наставак са стр. 17. У тим тренуцима савршава се велика Тајна, тј. хлеб постаје истинско Тело, а вино истинска Крв Христова. Жртва која тек што је принесена има тројако значење: а) благодарно, б) умилостивљујуће, в) очишћујуће. а) Свештеник благодари Богу зато што је праведнима даровао општење са Собом на небу и што је благоизволео да их учини нашим заступницима. При томе свештеник спомиње Праоце, Патријархе, Пророке, Мученике и друге праведнике, а „особито”, тј. пре свих, спомиње и прославља нашу Заступницу, Мајку Божију. Народ тада пева: Достојно је ваистину… б) Свети Дарови представљају умилостивљујућу жртву за све упокојене у православној вери и нади на милосрђе Божије. Свештеник се истовремено моли и за опроштај њихових грехова. в) Свети Дарови представљају очишћујућу и заступничку жртву за живе чланове Цркве. Свештеник моли Бога за „благоверни и христољубиви народ”, да би поживели „тих и миран живот... у свакој побожности и чистоти”. – Припрема верних за свето причешће почиње посебном јектенијом

којом се они подстичу на достојније и побожније причешћивање. – Шта значи: Светиње светима? Свештеник свестан своје недостојности говори: Светиње светима! тј. да светим Даровима могу приступити само свети – они који су своју душу очистили покајањем. – Причешћивање свештенослужитеља и верног народа Док се пева причастан, свештенослужитељи се у олтару причешћују светим Даровима. Након причешћивања свештеника отварају се Царске двери и свети Дарови се износе. Ово означава Васкрсење Христово. Верни се позивају на причешће: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите”. Када се појаве свети Дарови присутни у храму им се побожно клањају као да виде Самог Господа и приступају светом причешћу. После причешћивања мирјана свештенослужитељ, произноси возглас: „Спаси, Боже, народ Твој и благослови наслеђе Твоје”, тј. православне хришћане. На возглас приликом последњег показивања светих Дарова појци одго-

варају: „Амин” и затим настављају: Да исполњатсја… После причешћивања произноси се јектенија којом се благодари за примљене Дарове и позив свештеника народу да храм напусте у спокојном расположењу духа: „У миру изиђимо”. После заамвоне молитве у храму се дели антидор (нафора). Антидор значи „уместо Дара”; то су они делови прве просфоре, на проскомидији припремљене за освећење, који остају на жртвенику. Антидор се даје из следећих разлога: с једне стране, као сећање на вечере љубави које су у старини савршаване после Божанске Литургије, а с друге стране, антидор се даје уместо освећених Дарова оним хришћанима који тога дана нису ништа јели и били су у цркви, али се, по слабости људској, нису припремили за свето Причешће.

РАЗМ ИС Л И 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17.

Да ли можеш својим речима објаснити шта је то Литургика? Када и зашто се појавило богослужење на земљи? Колико чинова постоји у јерархији хиротоније? Да ли умеш да набројиш који су то чинови? Замоли свог вероучитеља да ти покаже како изгледају неке од богослужбених књига? Шта је то типик и чему он служи? Колико облика богослужења разликујемо и који је од њих најбитнији? Пронађи 103. псалам и када га прочиташ објасни зашто је он важан у богослужењу? Шта значе речи Господи возвах? Да ли знаш шта је то шестопсалмије и када се оно чита? Шта је то Божанствена Литургија и зашто је важно да на њој редовно присуствујемо? Из колико делова се састоји Литургија? Антифони су ................................................................................................................................................................ Мали вход представља ............................................................................................................................................. Ви који сте верни опет и опет у миру Господу се помолимо. Шта започиње овим речима? Да ли знаш зашто је важно да Символ вере знаш напамет исто као и молитву Оче наш? Како гласи песма којом на Литургији прослављамо Пресвету Богородицу? Зашто се у храму након заамвоне молитве дели нафора?

– Шта је догматика? Догматика је богословска наука која излаже догмате вере. Она разматра правила вере, од Бога објављена, а од Цркве утврђена. Једини извор догматике јесте Божанско откровење. Она говори о Богу, особинама Његове суштине, о тројичности Божанских Личности, о односу Бога према човеку и свету. Међутим, Оци Цркве наглашавају да спасење не долази кроз православно учење само по себи. Није догма оно што спасава човека. Догмати само отварају пут човеку како би стигао до очишћења и просветлења. Али, без православних догмата не може се стићи до очишћења и просветлења. Без исправне догматске свести и без православне праксе, без православног литургијског живота, нико не може достићи очишћење и просветлење. Догма није, дакле, нешто што нас аутоматски води у ова стања.

ОСТВАРЕЊЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СА БОГОМ Да би човек остварио заједницу с Богом, потребно је да оствари заједницу с људима. Бог се пројављује у свету, као што смо видели, у потпуности кроз Христа који је Син Божији, али и човек, а затим кроз чланове евхаристијске заједнице, као и кроз сваког човека, јер човек је икона Божија. На тај начин љубав према Богу има као последицу љубав према људима, а пре свега заједницу са члановима Евхаристије. Тачније, заједница слободе, љубави човека с Богом у Христу гради Цркву као заједницу људи, и то посебне врсте. Јер, Христос се пројављује у свету кроз људе који су везани за њега у Евхаристији. То су, пре свих, Пресвета Богородица, апостоли, мученици, светитељи и сви који су крштени и који су ушли у заједницу са Христом, односно у евхаристијску заједницу. Истовремено, ако волимо човека као онога преко кога се открива сам Бог, онда и човека обожујемо. У противном, уколико не волимо човека слободном и чистом љубављу, он за нас престаје да буде икона Божија и постаје ствар. У том искуству и Бог престаје да буде истинита и жива личност и постаје безлична виша сила.

Дакле, остварити заједницу љубави с Богом у Христу, који се показује на такав начин, кроз Евхаристију, у лицу конкретних људи, претпоставља слободу као подвиг. Ова заједница слободе, међутим, пројављује истинитог Бога као личност, као Оца, који је то што јесте, вечни Отац, зато што има Сина који га својим оваплоћењем открива међу људима и кроз људе, и то помоћу Светога Духа.

А КО ЈЕ БОГ? Бог у кога хришћани верују јесте Св. Тројица: Отац, Син и Свети Дух, односно Бог је конкретна личност, Отац, Син и Св. Дух, а не безлична виша сила, или пак, безлична природа. Божанска природа не постоји безлично, већ као конкретне личности: Отац, Син и Св. Дух. Да бисмо ово показали, треба се позвати на реалност нашег постојања, односно људске природе, која једино постоји као конкретна личност: Милан, Марко, Милица итд. Што се, пак, тиче личности, она не може да постоји сама, без заједнице с другом личношћу. Отац је Отац у заједници са Сином. Ако нема Сина, нема ни Оца. Божија слобода постојања као Оца изражава се као љубав према другој личности, односно изражава се на тај начин што Отац вечно рађа Сина и исходи Св. Духа. Један Бог је Отац који је истовремено и Св. Тројица као заједница љубави Оца са Сином и Св. Духом. Постојање личности Оца, која је носилац постојања природе у Богу, претпоставља постојање Св. Тројице.

СВЕТА ТРОЈИЦА – ЈЕДАН БОГ Бог као Биће заједнице Иако исповеда веру у једнога Бога као и многе друге монотеистичке религије, хришћанство се од њих разликује управо по томе што верује да је један Бог, у ствари, Отац који вечно има Сина и Светог Духа, односно да је један Бог Света Тројица: Отац, Син и Свети Дух. Хришћанска вера у Бога као Свету Тројицу обично се схвата само као једна формална разлика у односу на друге монотеистичке религије. Због тога, када се говори о хришћанском Богу, обично се наглашава да и хришћани верују у једног Бога, док се у други план ставља Божија тројичност.

Вера у Бога у Старом и Новом Завету Појавивши се као природни наставак Старог Завета и старозаветне цркве, хришћанска црква је наследила и библијску веру у једнога Бога. Веру у Бога Аврама, Исака, Јакова, у Бога старозаветних отаца, који се открива као конкретно биће и као биће заједнице. Бог Старога Завета сам за себе каже: „Ја сам онај који јесам” (2Мој 3,14), и на тај начин открива да је он конкренаставак на стр. 20.

наставак са стр. 19. тно биће, Бог Отац, а не безлична „виша сила”, како многи данас називају Бога. Истовремено, кроз откривање конкретним личностима и остваривањем заједнице с њима Бог показује да он није биће које се осамљује у свом постојању, него је биће заједнице, односно личност. То значи да је он Бог Аврама, Исака, Јакова, а затим у Новом Завету Бог Исуса Христа. Новозаветна црква верује у истога Бога као и Јевреји Старог Завета. Исус Христос никада није говорио да његови сународници не верују у правога Бога. Напротив, и он и његови ученици обраћали су се том истом Богу у кога су веровали и старозаветни праведници.

БОГ ЈЕ ОТАЦ И поред вере у једног и истог Бога, Нови Завет, међутим, у односу на Стари, доноси и неке новине. У чему се те новине састоје? Прва новина, коју по питању вере у Бога доноси Нови Завет у односу на Стари, јесте да је један Бог Отац Господа Исуса Христа. Али – запитаће се неко – у чему је овде новина? Зар нису и Јевреји називали Бога Оцем? Свакако, и у Старом Завету је Бог називан Оцем и схватан као Отац. На то указује име „АВВА” за Бога, које су користили Јевреји, а означавало је Оца. Али Бог за Јевреје није био Отац као личност, који је то што јесте, у заједници са Сином, и зато ово име за Бога није код Јевреја било једино којим су му се обраћали. За разлику од старозаветног схватања Бога, Нови Завет указује на то да је један Бог Отац Господа Исуса Христа: „Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа” (1Пт. 1, 3). Дакле, Бог није Отац просто зато што га и тако можемо назвати, већ зато што има Сина – Исуса Христа. Бог је Отац само Господу Исусу Христу. Сам Господ Исус Христос је Бога називао својим Оцем, а то је и показао целокупним својим животом на земљи. Специфичност Божијег очинства у Новом Завету у односу на Стари Завет потврђује се и посебним односом који има Господ Исус Христос, а затим и његови ученици, према Богу Оцу – за разлику од старозаветних праведника. Тај посебан однос огледа се у Христовом обраћању Богу са АВВА. То је арамејска реч која значи отац, и коју је користио Исус Христос у обраћању Богу, а изражава најсуптилнију, личну везаност за онога коме се обраћа. За разлику од Христа и његових ученика, старозаветни праведници су се бојали Бога. Христови ученици нису се обраћали Богу као Оцу ни на који други начин осим преко Христа и као Оцу Господа нашег Исуса Христа (видети Гал. 4,4-6). У општењу с Богом Оцем преко Христа, са којим су били у личном заједништву, и Бог им је био ближи него што је био праведницима у Старом Завету.

Дакле, за разлику од старозаветног схватања Бога, за хришћане је Бог конкретно биће, личност, тј. вечни Отац, зато што вечно има Сина Исуса Христа. Бог је вечни Отац и то чини његов вечни идентитет, јер је у вечној заједници слободе са Сином који га зове Оцем и познаје га као Оца. На крају, како може Бог бити вечни Отац ако нема вечно Сина? Бог је Отац и вечна личност у заједници са Сином.

ИСУС ХРИСТОС – СИН БОЖИЈИ Друга новина, по питању вере у Бога, коју доноси Нови у односу на Стари Завет јесте да је Исус Христос Син Божији. У Старом Завету ниједна од поменутих личности које су биле у заједници с Богом није себе назвала, нити је од других названа Сином Божијим и Месијом као што је то случај са Исусом Христом. Христос је за себе говорио да је Син Човечији, Месија, и њега су за Сина Божијег и Месију исповедали не само његови ученици већ и многи други. Христос је и сам за себе говорио да је Син Божији који је дошао у свет да испуни вољу Очеву, што је и Црква прихватила. Читав живот Исуса Христа је потврђивао да он није само човек већ и Син Божији – на тај начин што је Христос, пре свега, био лично везан за Бога Оца, за кога је и свој живот дао на крсту. На крају, сам Бог Отац је потврдио да је Христос његов Син љубљени, јединородни, који је по његовој вољи. То је најупечатљивије потврдио васкрсењем Христа из мртвих. Бог је подигао Христа из мртвих Светим Духом, показавши на тај начин да је Христос Син његов љубљени, за кога је и Бог Отац лично везан. На крају, рана Црква управо то и сведочи – да је један Бог Отац и да је Господ Христос Син Бога живога, који је рођен од Бога Оца и пре него што су векови створени, односно пре сваког времена.

СВЕТИ ДУХ – ТРЕЋЕ ЛИЦЕ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ Још једна новина коју доноси Нови Завет, а која је везана за веру у Бога, јесте да је и Свети Дух Бог, тј. треће лице Свете Тројице. По вазнесењу на небо Господ Христос је својим ученицима обећао „другог утешитеља” – Духа Истине који од Оца исходи, а кога ће им Он послати. Дру-

21 гу личност у односу на Оца и Сина, који је такође Бог јер од Оца исходи и који ће наставити дело Сина на земљи. А та личност је Дух Свети, као трећа личност Свете Тројице, која својом делатношћу, заједно са Сином, доноси у историју Царство Небеско, Царство Божије (видети Мт 12,28), тј. доноси ослобођење створене природе од смрти кроз њено сједињавање са Сином Божијим. Дакле, и дело које чини Дух такође припада Богу, што указује на то да је и Дух Свети Бог. По вазнесењу Христовом на небо, Царство Божије које твори Дух на земљи јесте заједница тела Христовог, тј. литургијска заједница. У њој Дух раздаје различите дарове–службе људима, који су због тога дарови за вечни живот, јер се преко њих чланови Цркве сједињују са Христом, Сином Божијим, до поистовећења с њим. Дух Свети низводи Сина до људи и природе и сједињује људе и природу са Сином, чинећи их Христом. Тако Дух, који је Бог, пројављује Царство Небеско у историји, односно чини присутним самога Бога, у личности Сина Божијег, у свету кроз Христа, а затим, после Христовог вазнесења, чини Христа присутним у Литургији и као литургијску заједницу кроз чланове Литургије док он и физички поново не дође. Дакле, Бог у кога хришћани верују јесте један Бог Отац који вечно има, односно рађа Сина и има, односно исходи Духа. У исто време, и Син и Дух су конкретне и непоновљиве личности јер су у вечној заједници слободе, односно у љубави са Оцем. Другим речима, хришћански Бог јесте Света Тројица: заједница личности Оца са Сином и Светим Духом. Ту своју веру хришћани исповедају од почетка кроз крштење, (видети Мт 19, 28), а затим и кроз Свету Литургију, као и жртвовањем својих живота за ту истину.

ХРИШЋАНСТВО ЈЕ ЦРКВА Црква – заједница будућег века Хришћанство се у историји појављује као Црква. Сам појам Црква (грч. εκκλησία = скупштина) означавао је у античкој Грчкој признату заједницу грађана једног грададржаве која је изражавала њен начин уређења и повремено се јавно састајала да би конституисала и пројављивала тај град–државу. Будући да су хришћани за себе узели баш ово име, то значи, пре свега, да је хришћанство једна конкретна заједница која се назива Црква.

За разлику од цркве као политичке организације античке Грчке, која је своје постојање добијала од народа, односно од државе у којој је настајала, хришћанска Црква себе сматра заједницом чији су корени не у историји, већ у будућем Царству Божијем, и којој је начелник и извор постојања сам Бог, а не људи, али кроз Христа од кога њени чланови добијају име. Током историје се Црква појављује најпре у Старом завету, избором Аврама, кога је Бог позвао да му следи, и његових наследника, који су због благослова Божијег названи „изабрани народ”. Старозаветна Црква је, међутим, била само „тип и сенка” будућег Царства Божијег. Новозаветна, односно хришћанска Црква, појављује се у историји оваплоћењем Сина Божијег, Исуса Христа, и његових следбеника, и то као наставак старозаветне Цркве. Међутим, новозаветна Црква, која темељи своје постојање на Богу и његовој „власти (држави) која је на небесима”, а не на сили и власти овога света (уп. Јев 13,14), због оваплоћења Христовог, који је Цар будућега века, ближа је Царству Божијем него старозаветна и зато њега јасније изражава.

СВ. ОЦИ О ЦРКВИ ТРИЈУМФ ЦРКВЕ Св. Јован Златоусти Како се показује да Христос јесте Бог? На ово основно питање немојмо покушавати да одговоримо са доказом стварања неба и земље, јер неверник неће то прихватити. Ако му кажемо да је васкрсавао мртве, исцељивао слепе, изгонио демоне, и тада се неће сложити. Ако му кажемо да је обећао васкрсење мртвих, Царство Небеско и неизрецива блага, тада не само да се неће сложити са нама него ће нам се још смејати. Како, дакле, да га приведемо вери, поготову када није духовно оформљен? Наравно, ослањајући се на истине, које и ми и он прихватамо без икаквог противљења и сумње. У чему се, дакле, у потпуности слажемо са њим? У томе да је Христос основао Цркву. Из овога ћемо показати силу и доказати божанство Христово. Видећемо да је немогуће да буде дело човека ширење хришћанства по целој васељени у тако кратком времену. Поготову када и хришћанска етика призива на узвишенији живот људе са рђавим навикама, робове греха. Па ипак, Господ је успео да од свега тога ослободи не само нас него целокупни род људски. наставак на стр. 22.

наставак са стр. 21. И то је успео не користећи оружје, не трошећи новце, не покрећући војску, не изазивајући ратове. То је успео почевши само са дванаест ученика, који су били незнатни, необразовани, сиромашни, голи, ненаоружани... Међутим, шта се дешава са Господом. Жалосно је било стање његовог дела пре распећа: Јуда Га је продао, Петар Га се одрекао, остали ученици су се разбежали да би се спасили, и многи који су Му поверовали напустили су Га. Остао је сам међу непријатељима. Међутим, после распећа и смрти, да би ти схватио да није био обичан човек Распети, све је постало светлије, радосније, славније. Петар, врховни апостол, онај који пре распећа није издржао претњу једне слушкиње, него, после толиких небеских учења и његовог учешћа у божанскм тајнама, рекао је да не познаје Господа. Он, исти, после распећа, проповедао Га је по свим крајевима васељене. Небројено мноштво мучника се жртвовало, јер су више волели да умру него да се одрекну Христа, као што Га се био одрекао врховни апостол, престрављен претњом једне девојчице. Све сада земље, сви градови, сва пуста и насељена места, исповедају Распетога. У Њега верују цареви и војсковође, властела и управници, робови и слободни, неписмени и образовани, варвари и људи разних народа. Оно што је чудесно јесте да оно што се десило Господу дешава се и Његовим ученицима. Јер оне које су презирали и затварали, оне које су жестоко мучили безбројним мукама, њих, исте, после смрти њихове, поштовали су више и од самих царева. А како је то изгледало? У Риму, императори и управници и војсковође остављали су све, и трчали да се побожно поклоне гробовима рибара Петра и ћилимара Павла. У

Цариграду, они који круне носе желе да се сахране не поред гробова Апостола, него у паперти њихових храмова. И тако цареви постају портири рибара. Наравно, не стиде се због тога, него се тиме чак хвале. Не хвале се само они сами, него и њихови потомци.

Чудесно ширење Цркве Све што су пре много векова народи примили од отаца, од дедова и старијих предака, још и оно што су примили од философа и реторичара, пристали су да све то презру, што је веома тешка ствар. Требали су још да приме један нови начин живота, који је чак много тежи. Јер их је удаљавао од насладе и водио у пост. Удаљавао од среброљубља и водио у добровољно сиромаштво. Удаљавао од разврата и водио у моралну чистоту. Удаљавао од јарости и водио у кротост. Удаљавао од зависти и водио у пријатељство. Удаљавао од угодног и пријатног живота и водио у тежак и тврд живот. Чак је водио у такав живот оне који су били навикли на живот удобности. Јер, свакако, нису хришћанима постајали људи који су живели у другим световима и нису имали грешне навике, него су постајали они који су били сатрунули у њима и који су били постали мекши од блата. Њих је позвао да иду тешким, „мучним”, тврдим и неравним путем. И убедио их је да иду! Колико их је убедио? Није само двојицу, десеторицу, двадесет или стотину њих, него безбројне. И преко којих их је убедио? Преко дванаест људи необразованих, необрађених, незнаних, сиромашних, без имања, без телесне снаге, без славе, без сјајног владања, без красноречивости и беседничке способности. Преко дванаест људи који су били рибари, ткачи ћилима, другог језика. Јер ни најмање нису имали исти језик са идолопоклоницима. Говорили су јеврејски,

23 који је био много друкчији од свих других језика. Са ових, дакле, дванаест саграђена је Црква и проширена до крајева васељене. И није само то чудесно, него и то што ови малобројни, сиромашни, необразовани и презрени, који су се прихватили да измене човечанство, нису дело своје извршили неометани. На свим странама су наилазили на безбројне нападе. Нападали су их у сваком народу и у сваком граду. Али, шта говорим за народе и градове? У сваком дому је подизан рат против њих. Њихово учење је често раздвајало сина од оца, снаху од свекрве, једног брата од другог, слугу од господара, потчињеног од старешине, мужа од жене и жену од мужа. Нису у свим породицама поверовали сви истовремено, и тако су хришћани трпели свакодневне нападе, непрекидна непријатељства, хиљаде смрти... Још је чудније то што, док су страдања Господња била несумњива – многи су видели шибања, ударце, пљувања, шамарања, крст, ругања, гроб – ипак се то исто није десило и са васкрсењем. Господ се, после свога васкрсења, јавио само ученицима. Поред те чињенице, они су говорили о васкрсењу и уверавали народ и градили Цркву. Како? На који начин? Силом Господа, Који их је послао да проповедају Јеванђеље Његово свима народима. Он је био тај који им је пропутио пут. Он је олакшао њихово претешко дело. Да им није помагала божанска сила, никада не би ни почело ширење хришћанства. Јеси ли видео неупоредиву силу Онога који је учинио сва ова чудеса? Како је могуће да неко не жали, подносећи тако страшна мучења? Међутим, они су се радовали, веселили! Ово исповеда, као пример, свети јеванђелист Лука како се десило са Апостолима, – „Вратише се од Синедриона радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за Име Његово” (Дела Ап. 5, 41). И док неко не може да сазида ни један зид са каменом и кречом када је гоњен, Апостоли су сазидали Цркву по целој Васељени, подносећи гоњења, тамнице, прогонства и мученичке смрти. И нису је сазидали од камена, него од душа, што је много тежа ствар. Јер није исто да озидаш један зид убеђујући искварене душе да промене начин живота, да напусте своју демонску манију и да прате живот врлине. Ипак су то успели, јер су имали са собом непобедиву

силу Господа, Који је прорекао: „Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати” (Мт. 16, 18). Поред свега тога злонамерни планови и напади идолопоклоника покидани су као паукове мреже, развејане као прах, ишчезле као дим. Али све што су планирали против Цркве, бивало је повод да произађе велика корист за хришћане. Јер су створиле читаве хорове мученика, који представљају ризницу, стубове, куле Цркве. Видиш ли, дакле, чудесно испуњење пророштва? Стварно „врата пакла нису је надвладала”. На основу прошлости, међутим, веруј и за будућност. И у будућности нико неће моћи да победи Цркву. Јер ако нису успели да је сруше када је бројала мало чланова, кад је њено учење изгледало ново и необично, када су толики страшни напади и тако многа гоњења одасвуд покретана против Ње, много више неће моћи да јој науде сада, када је завладала целом Васељеном, када је овладала свим народима и када је истребила жртвенике и идоле, празнике и обреде, дим и смрад скверних жртава. Како су успели Апостоли да остваре један тако велики, један тако важан подухват, после толико препрека? Сигурно помоћу божанске и непобедиве силе Онога, Који је прорекао стварање и тријумф Цркве. Ово нико не може да порекне, сем ако је безуман и потпуно неспособан да мисли.

РАЗМ ИС Л И 1. Шта је догматика и чиме се она бави? 2. Како оставрујемо заједницу са Богом? 3. Ко је Бог и зашто је Он биће заједнице? 4. Зашто кажемо да је хришћанство Црква?

1. Шта је то етика и по чему се она разликује од хришћанске етике? ЕТИКА је израз који су први употребили Аристотелови ученици да њиме означе оне списе у којима се Аристотел бави питањима човековог живота и понашања. После тога овај израз употребњен је за означавање једне посебне науке, философске дисциплине, која испитује основне критеријуме за вредновање човековог моралног живота. Под етиком, у најширем смислу, може се разумети свака наука која се бави наведеним питањима. Међутим, приликом одређивања појма етика, у најужем смислу те речи, није могуће дати једну дефиницију, која би могла да обухвати све етичке правце и системе. Под етиком или философијом морала треба разумети посебну философску дисциплину, која се бави питањем добра и зла на основу принципа које поставља човек. Насупрот томе, морална теологија, која се још назива и хришћанска етика, посебно православна етика, не зна за принципе које поставља човек, већ истиче вољу Божију као принцип морала. У том смислу, под моралном теологијом треба разумети богословску науку која говори о добру и злу на основу натприродног Божијег откровења тј. морална теологија учи о начелима која одређују праву доброту и о начину на који човек може да постане добар. Није ли Господ Исус Христос рекао: Будите

дакле, ви савршени, као што је савршен Отац ваш небески. (Мт. 5,48). Према томе, предмет моралне теологије је сам Бог, што треба разумети у нарочитом смислу, првенствено у складу са суштином Божијом. Као и свака друга наука која у проучавању свог предмета полази од неког аксиома као апсолутне истине, тако и морална теологија полази од извесног предубеђења које не подвргава проверавању нити доказивању, а то је вера у Царство Божије и његову науку. Осим тога, морална теологија израђује свој етички систем на истини вере да је Црква стуб и тврђава истине (1. Тим. 3, 15). Старозаветна и новозаветна етика, као и њено схватање и доживљавање од стране светих отаца и учитеља Цркве, присутни су у православној етици, као њен саствани и неотуђени део. Људски етос, пак, изражава се на небројено много начина. Но, упоредо постоје и одређена општа начела, која га усмеравају кроз време, а које диктира људска природа. Људској природи, осим тога, припада и култура, која такође утиче на човека и обликује га. Тако се, на пример, идентитет врлине чува кроз време, али се облик или начин његовог остваривања мења од једног до другог, или од места до места. Сви људи, на пример, желе љубав, цене правду, поштују живот, имају осећање стида, не пристају на родоскрнављење, осуђују убиство итд. Али, начини којима се изражавају ова осећања у различитим временима и крајевима нису исти. 2. Посебна обележја хришћанске етике? а) Основна обележја Прво основно обележје хришћанске етике је љубав. Хришћанска етика је етика неограничене љубави: љубави која у свој загрљај прима и непријатеља. А љубав према непријатељу означава љубав према ономе ко прети самом

нашем постојању. Но, таква љубав без перспективе васкрсења представља чисти апсурд. Онај ко верује у васкрсење, може заволети и онога ко прети његовом животу. Природно је да онај ко не верује у васкрсење одбацује овакву љубав и сматра је неразумном. Друго основно обележје хришћанске етике је слобода. Хришћанска етика је етика истинске слободе: слободе која избавља човека и од саме смрти. Обично кажемо да је човек слободан. То је тачно, али и веома релативно. Поред толиких ограда и толиких ауторитета који окивају човека, постоји и последња ограда или последњи „ауторитет”, смрт, која га угњетава и на крају сатире. Ко не може победити смрт, не може постати истински слободан. б) Православни етос Ова два основна обележја, слобода и љубав, карактеришу православни етос. Непоробиви дух и несебичност, који заузимају посебан положај у јелинском предању, представљају два искуствена израза, аналогна са два основна обележја хришћанске етике. Непоробивим духом изражава се дух слободе, а несебичношћу дух љубави.

25 Ако испитамо историју православног јелинског народа, видећемо да се његови најауторитативнији изрази везују за ове две основне врлине, а такође и то да се његови најаутентичнији представници истичу по њима. Али и супротно томе, његове велике несреће и пропасти везују се за напуштање ових врлина и владавину ситничавости, неслоге и себичности. Духовни човек На исту основу слободе и љубави Православље поставља и духовног човека и духовни живот. Духовни човек није онај ко има многе и лепе идеје. И оне сигурно имају своју вредност и важност у животу. Међутим, за православље, духовни човек је онај који се не потчињава свом егоизму и својим страстима, већ живи благодаћу Светога Духа. Дух Божији не налази се далеко од човека. Сваки човек као створење „по лику Божијем” изображава и Дух Божији. Нарочито хришћанин Крштењем, Миропомазањем и Божанском Евхаристијом прима у себе благодат Светога Духа. Једино страсти и душевни неред спречавају да благодат Духа Светога дејствује у човеку: „За све је Свети Дух ту, и онима који се чисте од страсти показује саму своју силу; али није за оне којима је управљачки део душе помућен”, каже један светитељ. в) Христос и верници Етос хришћанина, као етос који се гаји вером у васкрсење, непосредно се везује за Христову личност. Христос није само савршени Бог, већ и савршени човек. А етос Христа показује човеку савршени људски етос. Супротно Адаму, који је желео да постане раван Богу, Христос, који је од почетка био Бог, унизио је себе и постао човек. Ово Христово унижење открива нам дух којим треба да одише живот хришћана у свету (в. Филип. 2, 5-11).

Хришћански дух је дух смирења. Надменост и егоизам, којем је отац ђаво, одвео је и води људе у самоизолованост и разједињеност. Егоиста обожава самога себе, изолује се од људи и то га одводи у унутрашњу разједињеност и немир. Супротно овоме, смирени човек има истински осећај себе, разуме друге људе, што га води у јединство и мир. Тако, дух смирености представља основу сваке врлине. Ниједна врлина не може се развијати без смиреноумља. Супротно овоме, смиреноумље само по себи сажима многе врлине и као магнет привлачи благодат Божију, и доводи до љубави према људима. Овакав дух у Цркви чувају светитељи. Светитељи нису неки горди хероји, већ смирене слуге Божије. Светитељи се не хвалишу собом, већ себе смирују, да би се на њима показала благодат Божија. У личностима светитеља живи Христос. Тако етос светитеља, као када се сунчеви зраци преламају кроз кристале, показује етос Христа. Слављење светитеља због тога заузима централно место у животу наше Цркве. Поштујући светитеље, ми поштујемо Самога Христа. Угледајући се на светитеље, ми се угледамо на самога Христа. Апостол Павле позива хришћане да се угледају на њега: „Угледајте се на мене, као ја на Христа”. (1 Кор. 11, 1) И светитељи из било које епохе, који су се угледали на Христа, позивају верне да се угледају на њих. Ово је смисао и посебног везивања свакога од нас за неког од светитеља именом које добијамо на крштењу, што нас посебно подсећа да се угледамо на њихов живот. г) Христове заповести Христове заповести немају за циљ ограничавање људске слободе, већ управо супротно, оне помажу да се она задобије. Верник постаје свестан овога током свог

постепеног сазревања. Христове заповести су показатељи слободе: оне нам показују до које тачке слободе може стићи човек који верује у Христа и живи Христом. Самоограничења, која верници у свом животу преузимају на себе држањем заповести Божијих су она самоограничења која предупређују и укрепљују истинску слободу. Наиме,

као што се спортисти морају држати извесних правила и живети једним одређеним начином живота, који често зна да буде тежак и напоран, да би тако одржали и увећали своју телесну снагу и окретност, тако и верници чине нешто слично у свом духовном животу, како би одржали и увећали своју духовну снагу и слободу. Христове заповести чине неодвојиве елементе Јеванђеља. То значи да и оне представљају поруке радости, зато што показују колико слободан и колико јак против зла може бити онај ко верује у Христа. Наравно, човек није од почетка у положају да тако види и доживи заповести Божије. Њега слабости вуку на своју страну, а ту је сила зла која му стоји на путу. Због тога је потребна систематична борба за савладавање страсти и гајење врлина. Током ове борбе верник постепено сазрева и све више осећа радост због држања заповести Божијих, радост подвизавања у врлини. Уместо закључка или зашто је етика исто што и аскетика У православној традицији, како теолошкој тако и црквеној, аскетика замењује оно што се на Западу зове морал или етика. Доиста, православна аскетика је православни морал, православна етика; не постоји и не може постојати наставак на стр. 26.

наставак са стр. 25. други морал, или етика у Православљу која није и аскетика. Хришћански живот у православном искуству, схваћен не само као морални и духовни, него уопште као чињеница, као стварност Богом датог живота у свим својим димензијама, тај живот је схваћен и проживљен у православном искуству као оно што се у словенском, српском и руском језику изражава речју подвиг. Тако Православље схвата хришћански живот као напор, као телесно и духовно вежбање, као аскетску борбу. Тај подвиг, та борба, та аскеза (= под– вижништво ασκησις) је наравно пре свега схваћена у оквирима грешног, палог стања човека, у оквирима живота старог грешника, старог Адама, и његове борбе да се ослободи греха, страсти, ђавола и смрти. Одатле долази негативна нијанса речи подвиг и аскеза: у овом случају аскеза је ослобађање од нечега. Али у православном схватању и доживљају живота, тј. у православном теолошком предању, човек није само онај стари човек, Адам грешник; напротив ми пре свега видимо човека кроз Христа и у Христу, у Којем је стари грешни Адам обновљен; он се вратио у стање свог исконског стварања, он је у Христу чак добио много више, али о томе ћемо касније говорити. У Христу православна теолошка аскетика човека схвата динамички (подвижнички, од словенског глагола подви-

затисја = ићи према напред и навише). Овај динамизам у православној аскетској антропологији темељи се, наравно, на библијском учењу о стварању човека по образу и Подобију Божијем. „Да створимо (или начинимо) човека по своме образу и по подобију” (Мојс. 1,26), рече Бог Своме Сину и Светоме Духу у тренутку стварања човека. Тако је, према патристичком тумачењу, у божанском образу човеку дато божанско подобије, или боље речено – он је позван на богоподобије. У образу = лику је дата могућност подобија, подобије у потенцији, тако да човек у стицању подобија са Богом налази или прима, остварење божанског образа у

себи, пуноћу божанског образа, тј. образ Божији на делу, у стварности, тј. у свом потпуном и стварном испуњењу и савршености. И то динамичко кретање (подвижништво, κίνησις) од образа до подобија, тај раст (Кол. 2, 19, како каже Св. Апостол Павле), та пуноћа (Еф. 4,13, такође по Апостолу Павлу) човека по образу и по подобију Божијем, је основа православног учења и православног искуства подвижништва, тј. основа православне аскетске антропологије. Тако аскетизам у Православљу има много дубље корене него што је чисто моралистичко, голо етичко схватање „аскезе”. Тако долазимо до закључка да православна аскетика не исцрпљује у себи само сву етику, као науку о човековом моралном животу, већ да је уско повезана (скоро да се поистовећује) са целокупном хришћанском антропологијом, а антропологија је у Православљу повезана са самим основама целокупне хришћанске теологије. Доиста, хришћанска антропологија је у православној традицији повезана са срцем наше хришћанске вере, са Христологијом и Тријадологијом. Другим речима, у Православљу је учење о човеку повезано са библијским откривењем Тројичног Бога и Тројичне Икономије стварања, спасења и обожења човека и света, оваплоћењем и очовечењем Христа Богочовека.

РАЗМ ИС Л И 1. Да ли си се икада сусрео са речју етика и на шта те је она асоцирала? 2. Шта је то хришћанска етика и на чему се она темељи? 3. Која је разлика између културе и етике? 4. Љубав и слобода су ............................................................................................................................................. 5. Која је разлика између хришћанске љубави и световне сентименталности? 6. Шта за тебе значи бити слободан? 7. Које су две највеће Христове заповести? Зашто је битно да се трудимо да их испуњавамо? 8. Својим речима објасни шта је то аскетика? 9. Ако ти нешто из ове области није сасвим разумљиво, замоли свог вероучитеља да ти то разјасни.

Шта је црквено право и зашто је оно важно? Вјера, коју је Бог открио првим људима, је временом изгубила свој првобитни облик и претворила се у мноштво најразноврснијих народних и државних вјера. У вријеме појаве хришћанства сваки је народ имао своје засебне богове, своје засебно богослужење, и умјесто да вјера буде моћ, која везује људе међу собом и са Богом, у тадашњем је свијету иста вјера разједињавала људе и туђила народе један од другога. Ово разједињење у вјери неопходно је утицало и на морал народни, те умјесто пређашње љубави међу људима, умјесто поштовања у свакоме човјеку обличја Божјега и дакле признања једнакости међу људима, истакао се онај себичњачки морал, каквога нам жалосну слику приказује човјечанство онога доба. Неприродно стање, у коме се тада свијет налазио, тешко се осјећало у свима сталежима тадашњег друштвеног живота; свугдје се осјећало да такво стање не може за дуго опстати, осјећала се потреба за новом силом, која би имала да препороди човјечанство и

да га скрене са странпутице, којом је било пошло. И та се препорођујућа сила јавила. Јавило се хришћанство, које је истицало једнакост свију пред Богом и вјечном правдом и показало је какав треба да је однос људи са Богом, према себи самима и ближњима. Ову хришћанску вјеру објавио је људима сам Бог. Овај Божански закон је био потамњен човјековом вољом, те је поново требала божанска сила, која би поправила човјекову вољу. Та божанска сила и јест хришћанска Црква, која према томе има прву и главну задаћу своју, да управи човјекову вољу сходно вољи Божјој; а Божја је воља, да људи поштују Створитеља свога, да међу њима на земљи влада међусобна љубав, да се сви они као обличја Божја једнако

уважавају међу собом, да заједнички раде за опште добро и да се својим животом на земљи спреме да достигну вјечно добро. Ово је и коначна задаћа хришћанске Цркве. И ту је своју задаћу Црква почела одмах да врши, чим је ступила у свијет, а вршила је кроз све вијекове, показавши свој благотворни и препорођујући утицај на човјечије друштво и на све установе његове. Црква је Царство Божје на земљи. Овако је назвао Цркву Сам Основатељ Њезин Исус Христос. Али Он је још једном споменуо ријеч цркву за вријеме свога земаљског живота, и то у смислу сасвим различитом од првога. Говорећи о брату који сагријеши, каже Христос да га треба на само најприје опоменути, па ако не послуша, да га тада треба пред свједоцима опоменути, а ако и њих неће да послуша, додаје Он: „кажи цркви; неће ли ни цркву да послуша, да ти буде као незнабожац и цариник” (Мат. 18, 15-17). Овдје се већ приказује Црква као заједница вјерних. Оба ова смисла што Христос даје Цркви, допуњују се међу собом и показују њен општи значај. На ово друго мјесто из Св. Писма зауставља се црквено право, те признавајући Цркву, за Божју установу на земљи, право сматра Цркву као заједницу људи, који вјерују у Исуса Христа, који су сједињени међу собом у један општи духовни савез јединством васељенског исповиједања, који кроз тајне добивају освећење благодаћу Духа Светога. Као заједница људи на земљи и као друштвени организам, Црква мора имати своје тачно одређене законе по којима се развија и живи и који установљују односе међу њеним члановима. Основне законе прописао је Исус Христос, а друге је, на основу истих, издала Сама Црква по оној власти коју је од Њега добила. Њени закони се разликују како од моралних, тако исто и од свију земаљских друштвених закона. Из овога потиче сама по себи неопходност постојања црквенога ирава. Црквено право зову још каноничким правом. Ово је стари назив, којим су у почетку означаване како поједини, тако и заједнички прописи који су се тицали вјере и хришћанског живота. наставак на стр. 28.

наставак на стр. 27. Према изворима права, кругу ваљаности, времену итд, црквено право дијели се на: 1) писано, ако су дотични закони били издани, утврђени и изложени писмено надлежном законодавном влашћу, и неписано, ако се сачувало путем предања и обичаја у цркви; 2) Божанско или природно, које је постало заједно са самом Црквом и оснива се на јасно израженој Божјој вољи; 3) опште, које се заснива на општим, основним законима, који су издани за сву хришћанску Цркву; 4) старо, састављају закони, који су издани за вријеме нераздјељене Цркве и новије, састављају закони издани послије тога доба; 5) унутрашње, састављају закони о унутрашњим правним односима у Цркви и спољашње, који одређују односе Цркве и оних који не припадају Цркви. Дијели се још на управно, судбено, казнено итд. Реч канон значи дословно „правило” или „норма”. Канони Цркве се деле на оне који су догматске природе (излажу учење) и на оне који су практичног, етичког или устројственог карактера. Даље, они се деле на оне који се могу променити и на оне који су непроменљиви и не могу се преправљати ни под којим условима. На првом месту, канони су „од Цркве”, те се не могу једноставно схватати као закони у правном смислу; друго, они не покривају све могуће видове вере и живота у Цркви; треће, канони су у највећој мери настали као одговор на неко посебно догматско или морално питање или изопаченост у црквеном животу, тако да обично носе обележје неке полемике у историји која је условила не само њихову формулацију, већ и сам њихов настанак. Канонска правила васељенских сабора схватају се као Богом надахнути и као израз Божије воље у односу на људе. У том смислу они су веома важни извори православног хришћанског учења.

УСТРОЈСТВО ЦРКВЕ Устројству Цркве положио је темељ Сам Основатељ Цркве Господ наш Исус Христос. На томе темељу устројили су апостоли најпре хришћанску општину у Јерусалиму, а затим и у другим пределима где су проповедали хришћанску веру. Али спољашње стање Цркве, услед прогона у прва три века није допуштало да се Она уреди онако како је то требало. Тек кад је Црква добила спољашњу слободу, Она се могла потпуно предати унутрашњем уређивању, те се тада установило и Њено стално устројство.

По томе устројству, организам цркве је састављен из разних чланова, који стоје у одређеном односу, а сви заједнички морају деловати да се постигне циљ ради којег је Црква и основана. Највиши степен у јерархији јурисдикције је патријарх. Патријарси који су се у почетку звали и архиепископи (архи = први), били су први епископи у већим областима – патријархатима, и имали су право сазивати епископе и митрополите на сабор и синод и председавати саборима. Треба нагласити да патријарх нема већу власт од епископа у свештенослужењу, већ је он први међу једнакима. Његова власт, права, дужности и почасти се огледају у пословима црквене управе.

Патријаршије у православном свету Цариградска патријаршија има седиште у Цариграду. Поглавар има титулу „архиепископа Константинопоља, Новог Рима и васељенског патријарха”. Александријска патријаршија има седиште у Александрији. Поглавар носи титулу „папе и патријарха града Александрије, Либије, Пентаполиса, Етиопије и целе Африке”. Антиохијска патријаршија има седиште у Дамаску. Поглавар носи титулу „патријарха града Антиохије, Сирије, Арабије, Грузије, Месопотамије и целог Истока”. Јерусалимска патријаршија има титулу у Јерусалиму. Поглавар носи титулу „патријарха светог града Јерусалима, целе Палестине, Сирије, Арабије, Трансјорданије, Кане Галилејске и светог брда Сиона”. Московска патријаршија има седиште у Москви. Поглавар носи титулу „патријарха Москве и целе Русије”. Српска патријаршија има седиште у Београду (Пећ). Поглавар носи титулу „архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског”. Румунска патријаршија има седиште у Букурешту. Поглавар носи титулу „патријарха румунског, управитеља Цезареје и Кападокије, митрополита влашког и архиепископа букурештанског”. Бугарска патријаршија има седиште у Софији. Поглавар има титулу „митрополита софијског и патријарха целе Бугарске”. Грузијска патријаршија има седиште у Тбилисију. Поглавар носи титулу „архиепископа Мчета, митрополита Тифилиса и католикоса–патријарха грузијског”.

Архиепископије у православном свету Кипарска архиепископија има седиште у Никозији. Поглавар носи титулу „архиепископа Нове–Јустинијане и целог Кипра”. Православна аутокефална црква Грчке има седиште у Атини. Поглавар носи титулу „архиепископа Атине и целе Грчке”.

29 Пољска православна Црква има седиште у Варшави. Поглавар носи титулу „митрополита варшавског и целе Пољске”. Охридска архиепископија има седиште у Скопљу (Битољ). Поглавар носи титулу „архиепископа охридског и митрополита скопског”.

Митрополије у православном свету Православна Црква у Чехословачкој има седиште у Прагу. Московски патријарх је овој Цркви дао аутокефалност 1951. год. Православна Црква Америке се 1970. год. одвојила од Руске митрополије. Поглавар носи титулу „архиепископа Њујорка и митрополита целе Америке и Канаде. Аутономна Црква Финске има две епархије, а њен поглавар носи титулу „архиепископа Карелије и целе Финске”. Аутономна јапанска Црква је позната по руском мисионару св. Николи Касаткину. Поглавар носи титулу „архиепископа Токија и митрополита целог Јапана”. Православна Црква у Албанији има седиште у Тирани. Њен поглавар носи титулу „архиепископа Тиране и целе Албаније”. Православна Црква Мађарске је под јурисдикцијом Московске патријаршије. Послове води протојереј са седиштем у Будимпешти.

СВЕТА ТАЈНА БРАКА Брак као новозавјетна Тајна Најстарија установа божанскога права је брак. Он је постао чим је Бог створио прве људе, мушко и женско, и кад је одредио да се међусобно воле и помажу. Кроз ово двоје

имао је да постане и да се развије сав људски род. Ради овога је Бог положио и у једно и у друго најјачи осјећај природне љубави и они се везаше међу собом тако тијесно да постадоше једна душа, једно срце, једно тијело. Овим је Бог установио брак, и то у форми моногамије, као везу за сав живот између једнога човјека и једне жене, која се веза, пошто су они једно тијело, не може раскинути. Послије се у свијету развила полигамија и престало се било гледати на брак као на неразведљиву везу, тако да је могао човјек по вољи мијењати себи жену, или жена мужа. Али је то зависило од гријеха којему је подлегла људска природа и од разврата у који је пао човјек прије појаве хришћанства. Брак је дакле у чистом облику своме основа породице у којој се његују најплеменитији људски осјећаји. Он је основа државе, јер се у породици човјек навикава реду и поштовању власти, без чега никаква држава не може да постоји. Њим допуњује човјек самога себе и постаје она хармонија између разума, којим је мушка страна јаче обдарена, и осјећаја, који је особито женској страни својствен, а од чега свако добро може бити за друштво. Њим се спремају и одгајају чланови Божјега царства, јер се кроз брак рађа нова, бесмртна душа за то царство. Према томе, брак је по самој природи узвишен и свет, и ту његову узвишеност и светост хришћанство је утврдило кад је прогласило брак Светом Тајном. Па пошто се брачна веза међу хришћанима оснива на природној и хришћанској љубави, то је и наука црквенога права дужна да систематски представи све што се тиче брака и очувања његове светости.

РАЗМ ИС Л И У табелу упишите седишта наведених Патријаршија Грузијска патријаршија Српска патријаршија Московска патријаршија Бугарска патријаршија Антиохијска патријаршија Румунска патријаршија Цариградска патријаршија Александријска патријаршија Јерусалимска патријаршија

атрологија или патристика је богословска хришћанска наука која проучава животе и дела Светих Отаца Цркве. Служећи се научном методологијом, она проучава њихова дела, приређује их и публикује. Међутим, патрологија је ипак нешто више од хришћанске литерарне историје. Она треба да је својеврсни животопис, иконопис светих и светлих Ликова Отаца и Учитеља Цркве, чија историја и литература није прошла, већ је неодвојиво повезана са историјским бићем Цркве и свагда је присутна у Њеном животу. Један од највећих савремених патролога, о. Георгије Флоровски каже: ,,Оци и Учитељи Цркве за нас су пре свега увек живи сведоци саборне вере, чувари и носиоци васељенског предања. Па ипак, светоотачка дела нису за нас само ризница предања, јер предање је живот. Они нам показују како истине хришћанске вере преображавају људски дух, како се у живом искуству вере препорађа и обнавља људска мисао. Светоотачка дела су за нас извор стваралачког надахнућа, пример хришћанског подвига и мудрости.”

СВЕТИ ОЦИ У Цркви постоји известан број светитеља који су били богослови и духовни учитељи, и који су тумачили и бранили учење хришћанске вере. Ови светитељи називају се Светим Оцима Цркве, а њихово учење светоотачко или патристичко учење. Неки од светих отаца зову се апологетима зато што су бранили хришћанско учење од оних изван Цркве који су исмевали веру. Њихови списи су названи апологије (апологија – одбрана или одговор).

Други свети оци бранили су хришћанску веру од извесних чланова Цркве који су изобличавали истину и живот у хришћанству. Ти који су изобличавали хришћанску веру и тиме нарушавали целовитост хришћанске Цркве називају се јеретицима, а њихова учења јересима. Нису сви Свети Оци бранили веру од погрешног учења или јереси. Неки од њих су једноставно били врло убедљиви учитељи хришћанске вере, развијајући и објашњавајући њено значење на један дубљи и потпунији начин. Други су били учитељи духовног живота, дајући вернима упутства о смислу и начину односа са Богом кроз молитву и хришћански живот. Они духовни учитељи чији је циљ био борба у духовном животу зову се подвижници. Сви Свети Оци су бранили, описивали и тумачили богословско учење и начине духовног живота из сопственог искуства. У њима се спајају блиставост ума, чистота душе и праведност живота. То је оно што их чини Светим Оцима Цркве. Списи црквених отаца нису непогрешиви; чак се тврди да се у неком од њих налазе делови које се могу преиспитивати. Међутим, узети као целина, списи Светих Отаца, који почивају на библијским и литургијским темељима хришћанске вере и живота, имају велики ауторитет у Православној Цркви и представљају битне изворе у образлагању црквеног учења. Списи неких од Отаца који су уживали опште одобравање и похвалу Цркве кроз векове од посебног су значаја, као на пример, светитеља – Игнатија Антиохијског, Иринеја Лионског, Атанасија Александијског, Василија Великог,

Григорија Нисијског, Григорија Богослова, Јована Златоустог, Кирила Александријског, Кирила Јерусалимског, Максима Исповедника, Јована Дамаскина, Фотија Цариградског и Григорија Паламе: а од подвижничких и духовних отаца ту су: св. Антоније Египатски, Макарије Египатски, Јован Лествичник, Исак Сирин, Јефрем Сирин, Симеон Нови Богослов и други. Понекад нам је тешко да разумемо текстове црквених отаца јер су њихови проблеми често били компликовани, а њихов начин писања је по стилу веома различит од нашег. Човек Свете Оце треба да чита полако, мало–помало, с пажњом и разумевањем, и без доношења закључака брзо и олако – на исти начин као што би читао Свето Писмо. Међу Светим Оцима, списи светитеља Јована Златоустог су врло јасни и непосредни, а ако их човек прочита са одговарајућом пажњом духовна корист је велика.

СВЕТИТЕЉИ У Цркви постоје разне групе светих. Поред Светих Отаца нарочито слављених због њиховог учења, постоје неколике врсте светих људи према посебним видовима њихове светости. Тако постоје: апостоли послани да проповедају хришћанску веру; јеванђелисти који су је посебно објавили записавши јеванђеља; пророци – непосредно надахнути да људима говоре Реч Божију; исповедници који трпе за веру; мученици који за њу умиру; преподобни – светитељи међу монасима и монахињама, а праведници међу световним људима. У православном Предању постоје читаве књиге животописа светих (тј.

31 житија светих). Оне се могу веома успешно користити у откривању значаја хришћанске вере и живота. У овим житијама су врло јасно изложена хришћанска гледишта о Богу, човеку и свету. У средњем веку, на пример, било је уобичајено обликовати житија светих по угледу на књижевна дела ранијих времена и чак приповедати животе мање познатих светаца по угледу на животе ранијих светих исте категорије.

ЖИВОТ АВЕ ГЕРАСИМА Тако су биле послушне животиње Адаму На једну миљу од реке Јордана, налази се манастир св. Герасима. Кад смо ми овде дошли, оци који овде живе причали су нам о овом св. старцу. Ходајући по шумовитим бреговима поред Јордана, он се сретне са лавом. Лав је страшно рикао од бола у нози. Био се убо на оштар трн, ради чега му је нога отекла и загнојила се. Видећи старца лав му приђе и покаже му ногу гнојну и модру. Цвилећи молио је за помоћ. Старац, видећи да је лаву потребна помоћ, седне, узме му ногу, извади трн, очисти рану, исцеди гној, а затим му опере и завије ногу. А лав, добивши помоћ од старца, више га никад није остављао. Од тада га старац почне хранити, дајући му хлеб и свеж боб. Са лавом је био магарац, који је преносио воду за потребе старца. Воду је носио са Јордана. Манастир је, како смо рекли, био на једну миљу од реке. Старац је имао обичај да повери магарца лаву да га чува по брежуљцима око Јордана. Једном се на паши магарац удаљи далеко од лава. У то време наиђу гониоци камила из Арабије. Они га ухвате и одведу. А лав, изгубивши магарца врати се снужден ави Герасиму. Ава је мислио да је он растргао

магарца. ,,Где је магарац?”, упитао је он лава. А овај сличан човеку стајао је ћутећи, оборивши очи. ,,Ти си појео магарца? Благословен Господ! Од сада си дужан радити његов посао.” И тако, од тог времена, по заповести старца, лав је носио воду у суду који је хватао четири кофе. Један војник дође ради молитве к старцу. Видевши лава како носи воду и сазнавши и ради чега је носи, сажали се над њим, извади три новчанице и даде старцима да би купили магарца за ношење воде и лава ослободили од те обавезе. После извесног времена, пошто је лав ослобођен од рада, гониоци камила, водећи магарца, враћали су се да продају хлеб у Јерусалим. Прешавши реку Јордан они се случајно сретну са лавом. Видећи лава, магарац остави камиле и побегне. Али лав, појуривши магарца, ухвати га за узду по обичају и одведе га са три камиле. Ричући од радости, што је нашао изгубљеног магарца, дође старцу. А старац је све време мислио да је лав растргао магарца и тек је сад сазнао да су лава недужног казнили. Старац надене име лаву Јордан. Од тог времена лав је проживео у манастиру око пет година, никада не напуштајући старца. Ава Герасим отиде ка Господу и оци га сахране. По Божијем промислу лав у то време није био у манастиру. После мало времена лав се врати и почне тражити старца. Старчев ученик ава Саватије, видевши га рече му: ,,Јордане, наш старац оставио је нас сиротане и отишао Господу. Хајде, поједи нешто.” Лав није хтео јести, него је гледао тамо-амо, тражећи старца. Видећи да се старац не појављује, почео је рикати. Ава Саватије га је мазио по врату и говорио: ,,Старац је отишао Господу, а нас оставио.” Но говорећи тако он није могао зауставити рику лава. Напротив, што му је већу пажњу указивао, тешећи га речима, лав је све више рикао и више постајао тужан. И гле, и рика и очи су изражавале тугу за старцем. Тада му ава Саватије каже: ,,Добро, пођи са мном, кад ми не верујеш. Ја ћу ти показати где лежи наш старац.” И узевши лава, пође с њим на гроб. Гроб је био

на пола миље од храма. Стигавши на гроб аве Герасима, ава Саватије каже лаву: ,,Ево где је наш старац.” Ава Саватије клекне на колена. Видевши га да клечи на земљи, лав необично снажно удари главом од земљу и зарикавши угине на гробу старца. Ово се десило не зато што лав има разумну душу, него по вољи Бога Који прославља оне који су Га прославили не само за живота, него и по смрти њиховој. Тиме нам показује како су животиње служиле Адама пре него што је он преступио заповести Божије и био истеран из раја сладости.

СТРАДАЊЕ СВ. ПРВОМУЧЕНИКА И АРХИЂАКОНА СТЕФАНА После вазнесења Господа нашег Исуса Христа на небо и силаска Духа Светог на апостоле, број хришћана се поче силно умножавати те се појави потреба за помоћницима и апостоли рукоположише седморицу ђакона међу којима је био и свети архиђакон Стефан. Испуњен силом Духа Божијег и вером, он је чинио велика чудеса. Неки од Јевреја ступише у спор са Стефаном желећи да покажу његово незнање, али ма колико се упињали нису могли да се супроставе његовој мудрости и Духу који је кроз њега говорио. Видевши своју немоћ они оклеветаше Стефана и доведоше га пред суд. А он одржа говор којим исказа своју велику веру у Христа Спаситеља а судије кад ово чуше, разјарише се врло у срцима својим и шкргутаху зубима на њега. А он, пун Духа Светога, погледа на небо и виде славу Божију и Исуса где стоји с десне стране Богу и рече: — Ево видим небеса отворена и Сина човечијег где стоји с десне стране Богу! наставак на стр. 32.

наставак на стр. 31. А они повикаше из гласа затворивши уши своје и насрнуше једнодушно на њега. Па избацивши га изван града стадоше га каменовати. А сведоци метнуше хаљине своје код ногу младића по имену Савле. И каменоваху Стефана, који се мољаше Богу и говораше: — Господе Исусе, прими дух мој! Онда клекну на колена и повика из свег гласа: — Господе, не урачунај им грех овај! Рекавши то, упокоји се.

ЖИТИЈЕ СВ. ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ, АРХИЕПИСКОПА КЕСАРИЈСКОГ Свети Василије Велики још од раног детињства би васпитан у Христовој вери од својих побожних родитеља и баке. Поред хришћанског учења, Василије изучи многе световне науке. Заједно са њим учио је и свети Григорије Богослов. Василије и Григорије по окончању световних наука, жедни истине упутише се у Египат где је живело много хришћанских подвижника да би се од њих научили шта је заиста корисно за човека. Међу њима Василије проведе око годину дана те разда све своје имање и крену за Јерусалим да би се неколико месеци касније крстио у реци Јордан. Док га је један епископ крштавао одједном их обасја муња из које излете голуб који слете на воду а онда се поново врати у небо. Убрзо Василије би рукоположен за ђакона, а потом за свештеника. По вољи Божијој он се повуче у пустињу, где је живећи у крајњој оскудици, трпећи глад и хладноћу, проводио време у молитви, раду и изучавању Светог Писма. Многи су мислили да ће он заувек остати у пустињи, али воља Божија би другачија: и Василије и Григорије морали су напустити пустињу да би стали у одбрану Цркве од јеретика који су погрешно учили о Богу. Василије постаде епископ у Кесарији где поче да управља Црквом, храбро се борећи против јеретка. Свети Василије се често молио Пресветој Богородици да заштити Право-

славну веру. Тако је било и онда када је Цркву напао Јулијан Одступник, цар који је много мрзео хришћане те их је нападао на сваком кораку. Али је и њега стигла заслужена казна јер пострада у једној битци. Када је цар–јеретик Валент ласкањем хтео Василија да одвуче од Православља, а онда, видевши одлучност светитеља, почео да му прети, Василије рече: — Шта ти је царе? Па ја сам увек спреман да пострадам за истину и да се ослободим окова тела. Видевши и чувши то, цар напусти ту своју сулуду мисао. О светом Василију Великом пуно је слушао и преподобни Јефрем Сирин који је живео и подвизавао се у пустињи. Он поче да се моли Господу да му покаже какав је заиста Василије. И једном, док се молио, Јефрем испред себе угледа огромни ватрени стуб чији је врх допирао до неба, одакле се тада зачу глас: — Јефреме, Јефреме! Такав је Василије! Василије је био и познат хришћански писац јер је написао велики број књига у којима је изложио истинско учење о Богу, написао је и правила за монашки живот која се и данас користе у манастирима, а откривењем Божјим саставио је чин Божанствене литургије. Када је свети Василије умро, не само хришћани него и неверници изађоше на улице да би се опростили са светитељем Божјим. На погребу су се окупили многи архијереји, верници, угодници Божји који су сви заједно певали надгробне песме славећи Господа који нас је удостојио оваквог човека какав је Василије Велики.

САБОР ТРОЈИЦЕ ВЕЛИКИХ ВАСЕЉЕНСКИХ УЧИТЕЉА – СВ. ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ, ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА И ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ (СВ. ТРИ ЈЕРАРХА)

Када читамо житија ова три светитеља можемо видети колико тога су они учинили за веру и цркву Христову. Читав њихов живот био је посвећен

Богу и људима, али у једном тренутку међу хришћанима је дошло до препирке који је од ове тројице највећи. Мало по мало овај проблем је бивао све већи и претио је да дође до великих проблема у Цркви. Тада, ова три угодника Божија јавише се једном епископу речима: — Ми смо једнаки пред Богом и као што видиш међу нама нема никакве поделе. Сваки од нас је у своје време, надахнут Духом Светим, проповедао и писао оно што је корисно за спасење душе. Све оно чему смо се ми научили, предали смо свим људима, а међу нама нема ни првог ни другога ни трећег. Рекавши то, они почеше да се враћају на небо сијајући неизрецивом светлошћу богопознања. Молитвама ова три стуба православља да нас Господ сачува у једномислију вере и да нас удостоји Свог Небеског Царства. Амин.

СТРАДАЊЕ СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА Свети Георгије био је официр у римској војсци. Родитељи му беху хришћани те су и свога сина васпитавали у вери Христовој. Када је нечастиви цар Диоклецијан почео да прогони хришћане, свети Георгије одбаци сваки страх човечији, јави се цару који би са својим саветницима,

33 прекоревајући га због злодела која је чинио, говорећи: — Исус Христос је једини Бог, једини Господ који у слави Бога Оца све створи и којим све живи у Духу Светоме. Или се и ви упознајте са истином и научите се животу у вери или не спречавајте безумљем вашим друге да се упознају са истином! Тада цар поче наговарати Георгија да се одрекне Христа, на шта светитељ рече: — Никакве користи неће имати они који су заслепљени пролазностима овога света, а то што ми ти обећаваш, царе, неће ослабити моју веру и никакве муке ме неће поколебати. Те речи разбеснише цара, те он нареди да баце копље на Георгија, али чим се врх копља дотаче светитеља, оно постаде меко и безопасно. Ни то чудо не одврати цара од беса, па нареди да Георгија баце у тамницу и да му на прса ставе тешки камен, а светитељ и то истрпи непрестано славећи Господа. Следећег дана цар поново упита светитеља да ли се одриче Христа, на шта он одговори: — О царе, волео бих да можеш да видиш колико се увећа моја вера у Господа након свих ових мука! Још дуго су мучили Георгија и када цар одлучи да га убију, одједном загрме и зачу се глас: — Не плаши се Георгије, ја сам са тобом! И истога трена појави се необично јака светлост и анђео Господњи у облику дечака, озарен светлошћу, положи руку на мученика и рече: — Радуј се Георгије! Видевши то, мучитељи се бојаху да додирну светитеља. Али ни то не уразуми цара. Видевши своју немоћ пред слугом Божијим, нареди да му одрубе главу. Тако је пострадао свети Георгије, а да ни једну реч не каза против Господа коме је верно служио до последњег трена свога жи-

вота. Зато је он и овенчан венцем славе од Господа нашег Исуса Христа, коме нека је слава, част и поклоњење у векове векова. Амин.

ЖИТИЈЕ СВ. АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЛИСТЕ ЈОВАНА БОГОСЛОВА Свети апостол и јеванђелиста Јован Богослов био је унук праведног Јосифа, обручника Пресвете Богородице. Када је Господ Исус Христос

изабирао своје ученике – апостоле, позвао је к Себи и Јована, који чувши жељу Господњу, остави све и крену за Христом. И ишао је Јован са својим учитељем поучавајући се Божјој премудрости и био је нарочито вољен од Исуса због огромне љубави и незлобивости према сваком човеку. Управо зато био је један од тројице ученика који су видели Преображење Господње на Тавору. У време страдања Господа, када су се други ученици сакрили, Јован је био са Пресветом Богородицом уз крст на коме је био распет Христос. Након васкрсења, Јован Богослов примио је Богородицу у свој дом и према Њој се односио као према мајци и служио јој до њеног часног и славног успења. После упокојења Пресвете Богородице, Јован је кренуо да проповеда реч Божју. Благодаћу Божјом исцељивао је болесне и оживљавао мртве,

изгонио демоне и изобличавао лажне учитеље и све то ради обраћања људи ка вери Христовој. Многи су, видећи каква велика знамења и чуда чини, те слушајући његову благодатну проповед, поверовали у Господа и примили свето крштење. Свети апостол Јован Богослов написао је једно од четири света Јеванђеља, три посланице и Откривење, списе који се налазе у Светом Писму.

ЖИТИЈЕ СВ. НИКОЛЕ ЧУДОТВОРЦА, АРХИЕПИСКОПА МИРЛИКИЈСКОГ Свети Никола био је син јединац богатих и благочестивих родитеља. Још од рођења посвећен Божијом благодаћу, он је узрастао у животу препуном врлина коме су га учили његови родитељи. Редовно је посећивао свети храм где се заједно са другим хришћанима молио, да би затим код куће проучавао Свето Писмо, а многе ноћи проводио без сна уз молитве Господу Сведржитељу. Једном приликом док је бродом путовао за Свету земљу, подигну се страшна бура и сви путници беху уверени да ће погинути, али свети Никола се помоли Господу и истога трена море се умири. Боравећи неко време у Јерусалиму он пожеле да се удаљи у пустињу и да свој живот проведе у посту, молитви и ћутању, далеко од људског празнословља. Али воља Божија би другачија. Господ га посла као епископа у град Мир у области Ликинија. Не желећи никакве славе, Никола је дуго одбијао ту част, али плашећи се Господа и видећи упорност људи који су га молили, он преко своје воље прихвати епископство. Кротак и незлобив, смирен и скроман, свети Никола је и као епископ наставио да живи испосничким животом несебично помажући оне који су били у невољи. У то време нечасни цареви Диоклецијан и Максимилијан, започеше гоњење хришћана. Би ухваћен и свети наставак на стр. 34.

наставак на стр. 33. Никола. Затворише га у тамницу где га мучише глађу и жеђу и многим другим мукама. Али Господ му поможе да све то издржи. Када зли цареви помреше, на престо дође равноапостолни цар Константин, а светог Николу ослободише и он се врати међу своје вернике.

На Првом Васељенском сабору у Никеји, свети Никола је ватрено бранио православну веру, чак је у једном тренутку и ударио јеретика Арија, због чега хтедоше да га лише епископског чина али те исте ноћи многим светим Оцима јави се у сну Христос и Пресвета Богородица рекавши им да је Никола велики угодник Божји. Још много година он је проживео у своме граду где доживи дубоку старост и у миру пређе у вечни живот.

САБОР СВ. АРХИСТРАТИГА МИХАИЛА И СВИХ НЕБЕСКИХ БЕСТЕЛЕСНИХ СИЛА Свети апостол Павле је још за живота био удостојен од Господа да уђе и види Царство Небеско и тамо му беху откривене многе тајне а међу њима и разлике међу светим анђелима. Најближе Богу налазе се огњени Серафими који су непрестано испуњени пламеном љубављу према Светој Тројици и многим душама служе као

истински пример како треба да изгледа љубав према Богу. После Серафима, пред Господом, живећи у неприсупној и неизреченој светлости обитавају Херувими који више од свих сијају светлошћу богопознања. Они помажу да се само донекле спознају тајне Божје и дубине Његове премудрости. Кроз њих је сваком анђелу и човеку ниспослата премудрост и могућност да је виде. Затим, пред Богом су богоносни Престоли на којима, као на разумном престолу обитава Господ и кроз које чини Свој праведни суд. Анђели Господства добровољно и с радошћу служе Господу уједно борећи се против искушења, помажући људима у борби са ђаволом. Анђели Силе испуњени су Божанском крепкошћу и испуњавају вољу Господа. Они су ти који чине и испуњавају благодаћу чудотворства сваког угодника Божјег. Помажу људима добрим делима, охрабрујући човека на чињење доброг и трпљење због Господа. Следећи су анђели Власти који имају пуну власт над ђаволом те не допуштају ђаволу да чини све што би хтео. Помажу људима кад се боре са страстима у себи, помажу им да одагнају зле помисли и сваки ђавољи наговор. Они који управљају над нижим анђелима називају се Началима. Поред тога њима је поверено да управљају васељеном. Из ових анђела сваки народ има свог чувара и управитеља. Анђели овог чина упућују људе на то да осећају и чувају поредак ствари на земљи који је устројен од Творца.

Арханђели су велики боговесници. Они доносе глас о великом и преславном Господу. У људима укрепљују веру, просвећују њихов ум у познавању светог Јеванђеља и откривају им тајне наше вере. Најближе људима су Анђели. Они нам саопштавају намере и тајне те нас упућују како да живимо по Богу. Никада нас не остављају а када кренемо у грех они су увек спремни да нас помогну наравно ако ми желимо то, јер они не утичу на наш слободни избор. Над свим небеским силама за веру је од Бога постављен архистрариг Михаил. Он је у време пада Сотоне у гордост сабрао све чинове анђеоске и рекао: — Пазимо. Станимо пред Творцем нашим и немојмо размишљати и чинити оно што је противно Господу! Одбацивши зло, он са свим силама небеским поче славити Пресвету, Једносушну и Нераздељиву Тројицу, Бога Једнога, певајући: — Свет, свет, свет Господ Саваот, испуни се небо и земља славом Твојом!

ЖИТИЈЕ СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ, ПАТРИЈАРХА КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ Овај светионик вере, учитељ читаве васељене, стуб и утврђење Цркве, проповедник покајања, родио се у хришћанској породици која га од првих дана упозна са васкрслим Христом. Примивши у себе велико образовање он још у младим годинама поста мудри философ и красноречиви проповедник. Али презирући славу сујетног света, Јован након смрти своје мајке отиде у манастир и постаде монах. Непрестано се молећи и чинећи богоугодна дела, Јован од Господа задоби дар учитељства и благодат Светога Духа. Једном приликом јавише му се апостоли Петар и Јован Богослов, који му пружи један свитак хартије говорећи: — Узми ово из руку мојих! Ја, Јован који од Господа задоби мно-

гобројна откривења кажем ти да те је Бог удостојио мудрости да би ти њоме нахранио људе и устима твојим затворио злоречје јеретика који непрестано хуле на Бога! Апостол Петар преда Јовану кључеве уз речи: — Узми ове кључеве од мене, Петра, коме су поверени кључеви Царства. Господ и теби даје кључеве светих цркви да би онај кога ти прихватиш био прихваћен, а онај кога ти разрешиш да буде разрешен! Након тога апостоли Јована осенише крсним знамењем и ишчезоше. После четири године проведене у манастиру, желећи још веће подвиге, Јован се повуче у пустињу и тамо проведе две године живећи потпуно сам, у молитви и посту да би се затим вратио у манастир. Далеко одатле, једне ноћи анђео Господњи јави се Антиохијском патријарху Флавијану речима: — Сутра крени у манастир у коме живи угодник Божји, Јован. Доведи га у град и рукоположи за свештеника јер је он изабран од Господа и Бог жели да кроз њега многе обрати у веру Христову. У време Јовановог рукополагања за свештеника, у тренутку када патријарх стави руку на Јованову главу, одједном се појави бели голуб који је летео изнад главе светитеља. Са примањем свештеничког чина Јован са још више ревности поче да се моли и да шири веру међу људима. Нарочито је био чуван по својим беседама и тумачењима књига Светог Писма које су сачуване и данас. Када се упокојио Константинопољски патријарх Нектарије, Јован би иза-

бран за новог патријарха. Живећи међу високим друштвом, он је и даље наставио свој подвижнички живот једнако се молећи, постећи и избегавајући било какву раскош. Видевши многе нечасне поступке и дела око себе, Јован је без оклевања изобличавао те поступке, а због тога га зли људи, а међу њима и тадашња царица, почеше да гоне са жељом да га отерају из града. Три године су злостављали угодника Божјег терајући га из једног у друго место. Осетивши да му се приближава крај, свети Јован Златоуст одслужи свету Литургију. Причести се светим Тајнама Христовим, благослови све оне који су били уз њега и мирно предаде дух свој уз речи: Слава Богу за све!

РЕЧИ СВЕТИХ ОТАЦА УСКРШЊА РЕЧ Свети Јован Златоуст Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се ни мало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује

и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изађе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони! Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Христос васкрсе!

ПОУКЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА Који је, дакле, старче, прави смисао овога живота? Који је смисао? Да се припремимо за нашу Домовину, за Небеса, за Рај. Изнад свега треба човек да схвати овај дубљи смисао живота, који је у суштини спасење наше душе. Када човек верује у Бога и у будући живот, тада схвата да је овај живот залудан и спрема ,,пасош” наставак на стр. 36.

наставак са стр. 35. за онај живот. Заборављамо да ћемо сви отићи. Нећемо пустити корење овде. Овај живот није да би се само добро проводили, већ да полажемо испите како бисмо прешли у други живот. Због тога наш циљ треба да је припрема, како бисмо отишли мирне савести када нас позове Бог да Му приђемо. Када је Христос благосовио пет хлебова и наситио толико хиљада људи, сви рекоше: ,,Овај је рођен да буде Цар!” Наситили су се од пет хљебова и две рибе, па се одушевише. Христос им је, међутим, рекао да се не занимају за ту храну, јер нико неће остати овде. У овом животу се испитује свако да ли се одазива на оно што иште Бог. Треба да имамо добре помисли и да не примамо лукаве телеграме ако желимо да се наше срце очисти и да се лукаве машине наших фабрика (срца) промјене у добре машине. Тада ће оне да од злата праве свете Путире, а од сломљених звона – полијелеје, чак и од бачене старе хартије правиће чисте салвете. Али, кад је срце лукаво, онда ће и добро злато да сматра бронзом од које ће да прави или метке или топове. Зато би срце требало да се очисти, носећи у себи увек добре помисли о свима и не примајући телеграме од лукавога, јер од срца излази (Мт. 15,19), све лоше, и опет – од сувишка срца уста говоре (Мт. 12,34).

ПОУКА СТАРИЦЕ ГАВРИЛЕ Никада не реци: ,,Зашто се то мени десило?” или када видиш некога са гангреном, раком или слепилом, не питај: ,,Зашто се то њима десило?”, већ тражи од Бога да ти допусти да видиш другу обалу реке. Тада ћеш

са анђелима сагледати истину: Све бива према плану Божијем. СВЕ!

из уста из мртвих да би нам даровао живот вјечни.” То значи Крст!

ПОУКА СВ. КОЗМЕ ЕТОЛСКОГ

ХРИСТА РАДИ ЈУРОДИВИ АТАНАСИЈЕ АНДРЕЈЕВИЧ Стопе моје упути по ријечи Твојој да не овлада мноме безакоње. (Пс. 118.)

(…) Крст нам је дао да њиме отварамо рај и да одгонимо бијесове. Али, треба да нам је рука чиста од гријеха и онда ће се демон спалити и побјећи. Зато, браћо моја, било да једете или пијете или радите, немојте да сте без ових ријечи и без Крста. (...) Чујте, браћо, како треба да се осјењујемо крсним знаком и шта то значи. Прво: као што и ангели прослављају Свету Тројицу, тако и ти треба да спојиш три прста десне руке и, пошто не можеш да се успнеш на небо да се поклониш, стављаш руку на чело (јер глава означава небо) и кажеш: „Као што ангели прослављају Свету Тројицу на небу, тако и ја, као слуга, поклањам се Светој Тројици.” И као што су прста три и одвојени и заједно, тако је и Света Тројица три личности, али један Бог. Спуштајући руку на стомак, говори: „Поклањам Ти се и обожавам Те, Господе мој, јер си сишао и оваплотио се у утроби Богородичиној, гријехова наших ради.” Стављаш руку опет на десно раме и кажеш: „Молим Те, Боже мој, да ми опростиш и да ме ставиш с десна Себи са праведнима.” Стављајући га на лијево раме, говори: „Молим Те, Господе мој, не стави ме с лијева међу грешнике.” А затим, клањајући до земље, реци: „Славим Те, Боже мој, поклањам Ти се и обожавам Те, јер како Ти бијаше положен у гроб, бићу и ја.” И када се усправиш, тиме пројављујеш васкрсење и кажеш: „Славим Те и поклањам Ти се, Господе мој, јер Ти

Послије ослобођења Орела све су мушкарце, па и мога мужа Андреја, узели у војску; многе су послали на фронт. Андреја и још неколицину упутили су у околину Москве на припрему дрва. Тамо га заболише ноге. Болест се није могла излијечити, без обзира на сав труд љекара. Зато се вратио кући. Код куће је имао овакав напад: сједећи за столом, Андреј баци кашику, паде на под и поче да стење и да се грчи од болова. Ријешимо да пођемо на Атанасијевско гробље у нади да ћемо срести Атанасија Андрејевича. Од наше куће до гробља је око двадесет минута хода, али, док смо ишли, Андреј је десет пута легао на земљу или на клупе поред кућа. Стигосмо до гробља, а Атанасије Андрејевич стоји на стази и, очигледно, нас чека. Обрадовали смо се једно другом, изгрлили и изљубили. А Андреј рече: — Атанасије Андрејевичу, боле ме ноге. — Не ноге, већ те стопала боле, па ко тако хода, то очи моје нису видјеле, – и поче да показује рукама час десно, час лијево, – не треба тако ићи. Радило се о духовним стопама, кад чинимо добра дјела – идемо десно, скрећемо лијево – гријешимо. Узе Андреја под руку и рече: — Треба ходати право. Станите право, – и сам стаде као војник, став војнички, а Андреја тјера да тако стане; поче да хода војнички и Андреја поведе поред себе, говорећи: — Господе, стопе моје упути по ријечи Твојој да не овлада мноме никакво безакоње.

37 Лице Твоје просвијетли слузи Твоме и научи ме наредбама Твојим. Ето, ако будеш тако ходао, неће те бољети ноге, – засмија се јуродиво и оде. — Схватио си шта ти је Атанасије Андрејевич рекао? – кажем мужу. — Схватио сам. Треба живјети по јеванђељским заповијестима и молити Бога да исправи наше духовне стопе, трудити се да се не скреће лијево. Почео је Андреј да се придржава овог правила и ноге престадоше да га боле. Не боле га ни до данашњег дана. А ако се деси да осјети бол у ногама, он каже:

— Нешто нисам урадио како треба, треба то исправити. Тако слуга Божији Атанасије није помагао људима само у духовном животу, него и у болести. Имао је Атанасије Андрејевич изреку, која је имала дубоки смисао. Ста-

не тако и свима прича: „Очи – као кочнице, нос – као локомотива, усне – као трубе.” „Очи као кочнице” – очи треба задржавати да не гледају са стране; „Нос као локомотива” – локомотива не скреће са одређеног пута, пошто иде по шинама, ако сиђе са њих, онда то може да буде катастрофа. Тако и у животу не треба скретати са изабраног пута, са пута Божијег. „Усне као трубе” – опјевати и хвалити славу Божију, као што у својим Псалмима говори цар Давид: Хвалите Бога уз псалтир и гусле, уз жице и орган, уз трубе и усклике.

РАЗМ ИС Л И Кратки подсетник хришћанског живота 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24.

Будећи се у постељи, пре свега, помени Бога и на себе положи знамење Крста. Без молитве, не почињи проводити дан. У току дана, свугде, при сваком послу, моли се кратким молитвама. Молитва - крила душе, она чини душу престолом Божијим. Сва сила духовног човека је у његовој молитви. Да би Бог услишио молитву, није потребно молити се крајичком језика, него срцем. Нико из окружења да не остане без твог искреног поздрава. Потребно је да познајеш Нови Завет разумом и срцем, стално се поучавај. Неразумљиво не тумачи сам, него питај свете Оце. Свету Воду, са жеђу узимај на освећење душе и тела. Не заборави да је пијеш. Што чешће изговарај Исусову молитву. У време поста, пости, али знај да је Богу угодан пост не само тела, то јест уздржање од греха, него уздржање ушију, очију, језика од свега неприличног. Запамти да је потребно имати најискреније покајање пред Богом: ,,Господе, опрости и помози, Духа Твога Светог, не одузимај ми.” Сво твоје срце, без остатка, дај Богу и осетићеш рај на земљи. Не пребивај никада без посла, у празности. Црквене и празничне дане поштуј по заповеди Божијој. Тражи непрестано дела милосрђа и жртвене љубави. Без дела је немогуће угодити Богу. Буди сунашце свима. Милост је већа од свих жртви. Најважније је за нас, научити се стрпљењу и смирењу. Православног свештеника поштуј као Ангела, благовесника, посланог да те обрадује и да ти донесе избављење. Опходи се са људима тако пажљиво, као са посланицима великог царства и пажљиво, као са ватром. Свима све праштај и са свима саосећај у њиховим страдањима. Не посвећуј превише пажње себи, као кокошка јајету, заборављајући ближње. Увек и свуда призивај у помоћ Ангела свога. Што можеш чешће, са умиљењем срца, причешћуј се Светим Христовим Тајнама, ти само њима живиш. Никада не заборављај, да је Он, Господ наш Исус Христос, близу, пред вратима, не заборављај да ће ускоро суд и плата, у који дан и час, никоме није познато. Памти још и то шта је Господ уготовио онима који Га љубе и извршавају Његове заповеди. Читај азбуку ову, хришћанине, не ређе од једном у недељи. То ће те окрепити на духовном путу.

рви век хришћанске ере почиње са рођењем Господа нашега Исуса Христа од Дјеве Марије у Витлејему. Христос је живео, умро, васкрсао и узнео се на небо у првом веку. Тада је посведочено и изливање Светога Духа на Христове ученике, на празник Педесетнице, празник који се често назива рођенданом Цркве. Од другог до четвртог века наступа период гоњења ране Цркве и хришћана. Најдужи списак раних мученика за веру Христову потиче из четвртог века, у време владавине цара Диоклецијана. После Диоклецијанове абдикације, дошло је до борбе за власт. Године 312. Константин се сукобио са својим главним ривалом Максенцијем за западни престо. Пре битке на Милвијском мосту близу Рима, Константин је имао виђење. Он је видео КРСТ или ЛАБАРУМ (заставу) Христову са речима У овом знаку побеђујеш. Након тога, Константин је ставио ово хришћанско знамење на оружје и одећу ратника и његова војска је победила. Константин је убрзо дао слободу хришћанима да у целом царству слободно исповедају своју веру. Наиме, 313. г. цар Константин је издао државни законски акт у граду Милану (Италија), познат под називом Милански едикт. Ово је у ствари био закон о слободи и равноправнсоти хришћанске вере у Римском царству. Милански едикт је први законски акт овакве садржине од почетка постојања хришћанства. Овим законом су хришћани први пут смели слободно, без икакве опасности јавно да буду хришћани. Константин је саградио град као своју царску престоницу и назвао га Константинопољ. Сам цар Константин је био крштен на својој самртној постељи 337. год. Заједно са својом мајком Јеленом, која је пронашла истинити Христов Крст у Јерусалиму, Константин је проглашен светитељем Цркве. Декретом цара Теодосија 380. год, хришћанство је постало званична религија империје. Међутим, иако је Црква добила своју имовину и била ослобођена спољашњих гоњења, одмах је дошло до унутрашњих сукоба, који су пореметили мир. Највећи спор који се појавио у овом периоду јесте тзв. Аријевски спор. Арије је био александријски свештеник и тврдио је да Исус Христос није божански Син Божији, већ створење, као и свако друго. Из тога разлога је сазван Први васељенски сабор у Никеји 325. год. Тада је овај проблем изнесен пред целу Цркву на коме је осуђена Аријева јерес и потврђено да је

Исус Христос јединородни Син Божији, Који је рођен од Марије Дјеве, и Који је Спаситељ света. Дуго времена одлуку Никејског сабора није прихватила целокупна Црква. Сукоби су трајали годинама и одржани су многи сабори у многим местима, који су формулисали различита становишта вере. Аријевска страна је задобијала царску подршку све до 381. год, када је на сабору у Цариграду, познатом као Други васељенски сабор, поново потврђена одлука из Никеје и проглашено божанство Светога Духа. Одлуке ова два Сабора чине Символ вере Православне Цркве. Велики браниоци никејског Православља били су св. Атанасије Велики, епископ александријски (+373) и кападокијски епископи св. Василије Велики (+379), св. Григорије Ниски (+394), св. Григорије Богослов (+389). Ови Оци Цркве су проповедали и објашњавали истиниту хришћанску веру; много су страдали због одбране основног учења Православног хришћанства да је Бог Пресвета Тројица – три нестворена и божанска лица Оца, Сина и Светог Духа, у једној и истој нествореној божанској природи. Почетком петог века, када су се Александрија и Цариград спорили о превласти и у Цркви и у држави, епископ цариградски Несторије је објавио да одбија да поштује Марију, Мајку Христову и да је назива традиционалним именом Богородица (Теотокос). Он је тврдио да је рођени од Марије само „човек”, а не Бог, те Марија не може да се назива Теотокос, што значи „она која је родила Бога”. Свети Кирило, епископ александријски (+444) уверљиво је и снажно одбацио Несторијево учење, али су Несторије и његови следбеници одбили да попусте Кириловом позиву на покајање. Стога је 431. год. У граду Ефесу једна мања група епископа, под директном контролом св. Кирила, одржала сабор како би одбацила Несторијево учење. Сабор из 431. год. Познат је као Трећи васељенски сабор. Међутим, није одмах прихваћена одлука овога сабора. Препирке су се поново разбуктале. Наиме, након упокојења св. Кирила, његови фанатични следбеници су прекинули општење са епископима Цариграда и Истока. Године 449, велики број епископа, који су себе сматрали вернима стано-

39 вишту св. Кирила, одржали су још један сабор у Ефесу. Овај сабор је познат као Разбојнички сабор. Он је формулисао учење о личности и природи Господа Исуса Христа, које је до те мере наглашавало Његову божанственост да је Његове човечности готово нестало. Тако су међу хришћанима и даље владале препирке и поделе. Године 451. сазван је још један сабор, овога пута у граду Халкидону, како би се решио проблем учења о Христу. Овај сабор је у Цркви признат као Четврти васељенски сабор. По Халкидонској дефиницији, Господ наш Исус Христос је истинити Син Божији. Он је једна личност или ипостас са две природе – божанском и човечанском. Он је потпуни човек и потпуни Бог. Он је савршени човек и савршени Бог. Он је исте суштине (једносуштан) са Богом Оцем и Светим Духом. Као човек, Он је исте суштине са свим људским бићима. Одлуке сабора у Халкидону нису прихватили екстремни следбеници св. Кирила. Они су названи монофизитима, јер су одбацивали халкидонско учење о две природе у Исусу Христу. У историји Православне Цркве на Истоку, у шестом веку је доминирала личност и политика цара Јустинијана I (527– 565). Он је однос између државе и Цркве схватао као јединство и сарадњу између свештенства и царства. Његов циљ је био да ослободи западни део империје од варвара и да придобије монофизите за православну веру. Напором своје армије, остварио је први циљ, док на другом плану није успео. Тако је одржан и Пети васељенски сабор у Цариграду 553. год. На њему је потврђено учење о две природе у Господу Исусу Христу. Такође, званично је осуђено учење Оригена, који је тврдио да је Христос само створени дух. Значајно је да је у време Јустинијановог царовања саграђено много храмова, међу којима је најпознатији храм Св. Софије у Цариграду. За његово време цветали су иконографија, резбарија и радови у мозаику. Такође, написане су и многе богослужбене химне. Сам цар Јустинијан је на пример написао химну Јединородни Сине, која се и данас поје у току Свете Литургије. Период седмог века је значајан по списима Дионисија Ареопагита. У њима је, између осталог, било изложено учење да Исус Христос има једну богочовечанску вољу – монотелизам. Томе учењу су се супротставили св. Максим Исповедник и св. Мартин Римски. Они су тврдили да Исус Христос мора да има две различите и одвојене воље, исто као што има и две различите и одвојене природе у једној личности.

Св. Максим и св. Мартин су много страдали због супротстављања монотелистичком становишту. Били су затварани, мучени и сакаћени од стране државних власти, које су на све могуће начине желели да се послуже монотелитизмом као средством за уједињење са монофизитима. Најзад је учење поменутих светитеља превагнуло. Године 680-681, сазван је Трећи цариградски сабор, познат као Шести васељенски, који је званично потврдио њихова учења и осудио лажно учење о Исусу Христу. Крајем седмог века, највероватније 692. год., у Цариграду је одржан сабор у Трулској (царској) палати. На њему су донета 102 канонска правила. Они се називају канонима петошестог сабора, јер се он сматра продужетком и петог и шестог Васељенског сабора, који нису уопште издавали каноне. Између осталог, канонима Трулског сабора је јасно потврђено да Васкрсу треба да претходи четрдесетодневни период поста, те да се у данима када не може да се служи евхаристијска божанска Литургија, служи Литургија пређеосвећених дарова. У осмом веку су владари Истока Лав III (717–741) и Константин V (741–775), из династије Исавријанаца, покушали Цркву да потчине својој власти. Како би задобили контролу над Црквом, жестоко су прогањали ревносне хришћане, посебно монахе, који су се истицали као ревносни браниоци Цркве. Ови напади су прерасли у прогонства хришћана, а нарочито поштовалаца икона. Због тога је у Никеји 787. год. одржан Седми васељенски сабор, који је, између осталог, дефинисао и правилну употребу икона у Цркви. Одлуком Сабора је потврђено да иконе могу бити сликане и поштоване, али не и обожаване. Међутим, поново су се појавили цареви, који су нападали поштовање икона. Међу њима је био и цар Лав Јерменин. Године 815, он је наредио да се у црквама иконе поставе тако високо да их верни не могу дохватити, па према томе, ни поштовати ни целивати. На Цвети 815. год, св. Теодор, игуман великог Студитског манастира у Цариграду, стао је на чело једне јавне литије са светим иконама. Ова литија је наишла на царске нападе, мучења и убијања. Тек 843. год, доласком на престо царице Теодоре, а под патријархом Методијем, иконе су поново и за свагда враћене у цркву. Овај формални повратак икона Прве недеље Великог поста, почетак је прослављања празника Недеље Православља, који се и данас слави. Средином деветог века, патријарх Цариградски св. Фотије, шаље у Моравску мисионаре да међу словенским народом прошире хришћанску веру. У том периоду долази до све заоштренијег сукоба између Истока и Запада. Наиме, разлог томе није била само мисија међу Словенима, већ је у питању била и улога коју је требало да одиграју франачки и немачки владари у Западној Европи и Западној Цркви. Уопштено говорећи, девети век је био најзначајније столеће црквене историје. Био је то период ренесансе на Истоку и повећане централизације око римског папства на Западу. наставак на стр. 40.

наставак са стр. 39. Слична ситуација је владала и у периоду десетог века. У овоме веку се крстио и цар Борис Бугарски, те се до десетог века бугарска црква учврстила као саставни део Источне византијске Цркве. Такође, године 988. крштени су и поданици Кијевског кнежевства под вођством Великог кнеза Владимира. Тако је почела историја Православне Цркве у Украјини и Русији. Из овога доба потиче и празник Покрова Пресвете Богородице. Свети Андреј Јуродиви (+956) је имао виђење како Богородица пред Престолом Божијим заступа, штити и моли се за народ Цариграда, држећи над њим Свој вео (омофор), док су на њега нападали пагански Словени. Овај празник је остао популаран нарочито у црквама словенске традиције. Средином једанаестог века је дошло до великих несугласица између Цариграда и Рима. У ово време је непосредни узрок конфликта био тзв. „филиокве” учење (да Дух Свети исходи и од Сина), пракса да свештеници ступају у брак, као и многе литургичке погрешке. Тако је 1054. год. дошло до раскола или шизме између двеју цркава, који ни до данашњег дана није изглађен. Крсташки ратови су дефинитивно запечатили раскол између цркава. Крсташи су заузели Јерусалим 1099. год, протерали су муслимане, те су наместо локалног црквеног поретка установили латинску хијерархију. Са друге стране, у једанаестом веку хришћанска вера цвета у Русији. Коначна потврда раскола између Истока и Запада се десила заједно са Четвртим крсташким ратом у четрнаестом веку. Године 1204, крсташи су опколили, освојили и опљачкали Цариград. Разрушили су и опустошили цркве, обесветили олтаре, покрали црквене предмете. Латинска власт над Цариградом је трајала од 1204. до 1261. год, када је цар Михаило Палеолог ослободио град од Латина. Нападан од Турака и плашећи се повратка Латина, цар Михаило III се нашао у веома тешкој ситуацији. Стога је 1274. год. послао своју делегацију епископа на сабор западне Цркве у Лион. Међутим, Михаилови делегати су отишли даље него што се то од њих тражило, те су званично прихватили римско папство и учење „филиокве”. Када је цар Михаило умро, епископи Истока су одмах одбацили акте Лионске уније. Четрнаести век је у историји Цркве остао запамћен по св. Григорију Палами и тзв. Паламитском сукобу. Св. Григорије Палама (+1359) је био монах на Светој Гори, који је

практиковао метод молитве, тзв. исихазам (исихија значи ћутање). Он је упражњавао Исусову молитву која гласи: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. Користећи се овом методом, монаси исхиасти су тврдили да могу ступити у стварну везу са Богом, укључујући и виђење Нестворене Божанске Светлости, какву је Мојсије видео на Гори Синају и Христови апостоли при Преображењу Господа Исуса Христа на гори Тавору. Варлаам из Калабрије, представник хуманистичке западне ренесансе, се жестоко супротстављао поменутим становиштима св. Григорија Паламе, те је због овога сукоба дефинисано и разликовање Божанске надсуштине и Божанских енергија, који су постали део званичног учења Православне Цркве до данашњег дана. У петнаестом веку се дешавају метежи у вези односа папства и црквених сабора. Један од сабора из овога периода јесте и Фераро–Флорентински (1438–1439), који су подржале и папе. Византијски цар је вршио притисак да се теолошке дискусије окончају и да се прихвати унија. Сви православни епископи су потписали унију, осим св. Марка Евгеника, епископа ефеског. Маја 29. 1453. год, Турци заузимају Цариград, преименовавши га у Истамбул, и то означава крај Византијске империје. Први акт патријарха Генадија Схолариса после пада Цариграда био је да укине унију. Патријарх је био под великим притиском св. Марка Ефеског. Св. Марко, први заштитник Православља против, како је он то назвао „неправедне уније”, због своје делатности је проглашен за светитеља. Падом Византијског царства под Турке, хришћанство се толико развија у Русији, да се родила идеологија о Москви као о „трећем Риму”. У деветнаестом веку велики број православних хришћана на Истоку успео је да се ослободи од турског ропства и полако обнавља своје културно и верско наслеђе.

КРАТАК ПРЕГЛЕД СРПСКЕ ЦРКВЕ КРОЗ ИСТОРИЈУ ИСТОРИЈА ПОЧЕЦИ Срби припадају великој породици словенских народа. Из своје прапостојбине, северне Европе, већ у 5. и 6. веку насељавају Балканско полуострво у северним пределима Византијског царства. Тада су и код Срба, несумњиво по први пут, почели и

41 хришћански утицаји. Наравно, Срби нису први многобожачки народ који је на овом простору дошао у додир са хришћанством. Примање хришћанства у већ увелико христијанизованој Европи за словенска племена био је веома дуг спор и сложен процес. Српска племена су, према обавештењима византијског писца и цара–историчара Константина VII Порфирогенита (913–959), веома споро усвајала нову веру, односно споро су се одрицала старих паганских обичаја и убеђења. Исти писац је забележио да је прво масовније крштење Срба било у време византијског цара Ираклија (610–641). Хришћански проповедници (мисионари) дошли су међу Србе са Истока, из познатих византијских хришћанских и духовних центара какви су били Цариград и Солун, мада је неоспорно да су хришћански утицаји међу Србе долазили и из Јадранског приморја, где је упркос варварским пустошењима остала добро очувана предсловенска црквена организација. После више од две стотине година проведених у новодосељеним областима. српска племена су коначно крштена. Примање хришћанске вере код Срба ишло је упоредо са стварањем и њихове прве државе у првој половини 9. века. Хришћански и духовни просветитељи Срба, као и свих словенских народа, јесу света браћа Кирило и Методије – равноапостоли. Крштење Срба се временски ставља у време владавине кнеза Мутимира (до 891. године). Оно што је било пресудно у крштењу, не само Срба него и свих Словена, јесте настанак словенског писма, азбуке, односно глагољице и ћирилице, половином 9. века. Постанак писмености код Словена неразлучиво је везан за примање хришћанства на народном језику. С правом је већ давно констатовано да су прве речи које су уопште написане на словенском језику и писму биле управо речи из Светог писма: “У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог... и без њих ништа не постаде што је постало...” Важна је, исто тако, и чињеница да су Срби примили хришћанство у време српског кнеза Мутимира, у време када је Византијом владао цар Василије I Македонац (867–886), а цариградски патријарх био Фотије, по чијем су благосло-

ву Света браћа и њихови ученици и наследници вршили коначну христијанизацију Јужних Словена. За Фотија се с правом каже да је кум свим словенским народима. Крајем 9. века у српским земљама се помињу прве епархије. Нешто касније, у 10. веку у писаним документима помињу се епископи у градовима који су били у оквиру Србије: Стон, Рас, Липљан, Ниш, Призрен, као и у неким другим местима која су и пре досељења Словена била епископска седишта. За учвршћивање хришћанства међу Србима пре светог Саве од пресудног значаја било је то што су богослужења и проповеди вршене на народном језику. После смрти св. Методија 885. г. као панонског епископа, његове ученике су протерали франачки, латински свештеници из Моравске. Тако су се протерани ученици Кирила и Методија нашли на простору Балкана где живе Бугари, Срби, Хрвати. Посебно су се истакли св. Климент и св. Наум, који су деловали неколико десетина година у околини Охридског и Преспанског језера. Од времена византијског цара Василија II Бугароубице настаје Охридска Архиепископија. Од тада охридске архиепископе поставља византијски цар и цариградски патријарх, а архиепископи су били искључиво Грци. Под јурисдикцијом Охридске архиепископије биле су све епископије у Србији до времена светог Саве 1219. године. Српска племена у Зети, односно Дукљи, укључујући и Приморје. у 9. веку су уједињена у посебну државу – Зету, која се некада звала Дукља. Краљ у Дукљи био је Јован Владимир (+1016), зет цара Самуила. Постао је први српски владар-светитељ који се прославио праведним страдањем и хришћанским трпљењем. Половином 11. века Дукља се ослобађа византијске власти. Тек 1183. г. рашки велики жупан Стефан Немања припојио је Зету Рашкој држави, која је од самог почетка била под византијским духовним, културним и црквеним утицајем. У српским земљама на подручју Босне и Херцеговине осамосталио се владар са титулом бан, Кулин (1180–1204). Босна је као државна целина била географски удаљена од Византије и њеног директног утицаја. Што се тиче православне хришћанске Цркве у Босни и Херцеговини, она је од самог почетка крштавања Срба на тим просторима била обухваћена црквеном организацијом коју је касније почетком 13. века уредио свети Сава. наставак на стр. 42.

наставак са стр. 41.

ВРЕМЕ СВЕТОГ САВЕ Крајем 12. века рашки велики жупан Стефан Немања (1169–1196) успео је да у једну државу уједини већину тадашњих српских земаља. У спољној политици своје државе определио се за Византију, с којом је додуше, више пута и ратовао. Определио се, такође, што је веома важно, и за византијски духовни (православно–хришћански) и културни утицај уопште. Стефан Немања је лично био веома побожан и од самог почетка непоколебиво опредељен за источно православље, које је без сумње већ неколико векова уназад ухватило дубоке корене у његовој земљи и народу. Као израз његове побожности, и данас постоје његове цркве и манастири као задужбине: манастир Свете Богородице и манастир Светог Николе у Топлици, манастир Ђурђеви Ступови код Раса (данас код Новог Пазара), храм Светог Пантелејмона у Нишу, храм Светог Арханђела у Скопљу. Подигао је знаменити манастир Студеницу, који је с правом назван „мајка свих српских цркава’’. У том манастиру је Стефан Немања примио монашки завет, а ту лежи његово тело пренето из манастира Хиландара. За српско хришћанство, не само у средњем веку од пресудног значаја јесте личност и дело светог Саве (првог српског архиепископа +1236). Стефан Немања имао је три сина: Вукана, Стефана и Растка. Свети Сава, на крштењу Растко био је дакле најмлађи Стефанов син, рођен око 1175. год. Још док је био дете показивао је склоност ка хришћанској побожности, читању и књизи. Није случајност што је Растко са 16 година, противно жељи родитеља, отишао са једним руским монахом у Свету Гору, где се у манастиру Светог Пантелејмона (Стари Русик) замонашио, поставши тако монах Сава. За примером најмлађег сина, монаха Саве, пошао је ускоро и већ остарели Стефан Немања. Он се на државном сабору у Расу 1196. год. одрекао владарског престола, а за свога наследника изабрао средњег сина, Стефана. Одмах после тога, примио је монашки постриг и као монах Симеон провео је остатак живота у миру и монашкој тишини Свете Горе заједно са Савом. Својим боравком на Светој Гори отац и син су на себе скренули пажњу, и као монаси а и као ктитори и приложници многих светогорских манастира. Природна последица тога јесте подизање српског манастира Хиландара на Светој Гори. Манастир је, у ствари, обновљен 1198. год. Убрзо после тога упокојио се монах Симеон 13. фебруара 1200. год. Сабор монаха Свете Горе одмах га је прогласио за светитеља – Свети Симеон Мироточиви, док му је син монах Сава написао Службу и Житије. Сем овога, свети Сава је написао Карејски типик. За манастир Хиландар написао је Хиландарски типик по угледу на типик Богородичиног ма-

настира у Цариграду. Овај типик је на снази све до данас у манастиру Хиландар. У време светог Саве цела Света Гора, а самим тим и манастир Хиландар, осетила је све тешке последице Четвртог крсташког рата, када су Латини срушили и опљачкали Цариград, византијску престоницу, основали такозвано

Латинско царство 1204–1261 год., и када су од стране латинских крсташа страдали и светогорски манастири. Због те опасности, а ради измирења завађене браће, свети Сава око 1208. г. ради сваке сигурности преноси тело светог Симеона из Хиландара у манастир Студеницу. За манастир Студеницу Сава пише типик, Студенички типик, по садржини сличан Хиландарском типику. Сава је архимандрит у том манастиру све до 1217. год. Сматра се да је овај период боравка светог Саве у Србији био и најплоднији с обзиром на то да је он непрекидно путовао по свим српским земљама, проповедао, учио све вери православној, ширио писменост, побожност, градио цркве и манастире, поучавао свештенике, монахе и народне учитеље. Све до појаве светог Саве, Црква је у српским земљама била под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Мора се признати да није било лако то остварити у тренутку када је притисак на Србију био велики и са југа (Латинско царство), а и са севера (римокатоличка Угарска). Велики жупан Стефан, Савин брат, био је принуђен да 1217. год. прими краљевску круну из Рима од папе, а исте године, не случајно, Сава напушта Србију и поново одлази у манастир Хиландар. Одатле са пратњом одлази у Никеју код избеглог византијског цара Теодора Ласкариса и цариградског патријарха Манојла Сарантена, и моли их за самосталност (аутокефалност) Цркве у Србији. Савина молба је прихваћена, и то је било најбоље могуће решење с обзиром на околности у којима се тадашњи свет налазио. Сава је у Никеји рукоположен (хиротонисан) за архиепископа – поглавара Цркве у Србији, и узео је титулу „архиепископ српских и приморских земаља”. Тако је српски народ око четири века након примања хришћанства добио духовну самосталност, црквену аутокефалију, чиме је међународно и међуцрквено потврђена његова духовна зрелост и способност да може потпуно са-

43 мостално и одговорно да има сопствену црквену организацију и уређење по угледу на источне аутокефалне цркве (Јерусалимска, Александријска, Антиохијска). Свети Сава се потом враћа у Србију, али иде преко Хиландара, одакле узима своје најбоље ученике-монахе за будуће епископе у Србији. На путу за Србију кратко време проводи у Солуну, где довршава састављање Законоиравила (Крмчија). Прва Савина брига сада је била да у живот спроведе уређење Српске цркве. Поред постојеће три епархије. Сава оснива још осам нових епископија. Седиште сваке епархије било је у манастиру. У манастиру Жичи, који је одређен за седиште Архиепископије, одржан је на Спасовдан 1221. год. државноцрквени сабор. На овом сабору је Сава крунисао за краља свог брата Стефана. Тим чином Србија је добила првог српског краља – Стефана Првовенчаног, а самим тим постала и краљевина. Наравно, овакво успешно вођење црквених и државних послова у Србији није прошло без тешкоћа, како изнутра тако и споља. Први српски краљ Стефан Првовенчани се при крају живота замонашио, као, уосталом, и његов млађи брат и отац. Умро је као монах Симон 1228. год., а тело му и данас почива у манастиру Студеници. На краљевском престолу наследио га је син Радослав. У његово време свети Сава је предузео своје прво путовање у Свету земљу 1229 год. Ово поклоњење светињама Свете земље није био само Савин лични чин. То је много значило за целу Српску цркву, сада младу архиепископију. Сава је тада посетио Јерусалим и манастир Светог Саве Освећеног. За српске монахе откупио је манастир Светог Георгија у Акри, и манастир Светог Јована Богослова на Сиону. Године 1233. догодила се смена на краљевском престолу. После краћих немира и потреса за краља је дошао Радислављев брат, краљ Владислав, синовац светог Саве. Захваљујући Савином неприкосновеном духовном ауторитету и угледу у народу, и ова криза убрзо је превазиђена. Сем што је био велики хришћанин и духовник, мудар и практичан, свети Сава је знао одлично да процени шта је добро и корисно за будућност Цркве и народа. Сава је већ био у годинама. Приближавао се крај његовог плодног живота и он је био тога свестан. Зато је одлучио да још једном у интересу Цркве и државе учини поклоњење светињама не само Свете земље, где је био неколико година раније, него и другим светињама на Истоку. Вероватно, предосетивши да се неће вратити са тог пута, он се на црквеном сабору 1233. год. одрекао архиепископског трона, а за свог наследника предложио Арсенија Сремца (+1266). Како је, дакле, Цркву осигурао с те стране, Сава у пролеће 1234. год. одлази у Свету земљу. Овога пута је посетио и Александрију, затим древне манастире у Египту, Синајску гору и тамошње манастире. Упутио се преко Бугарске у Србију, задржавши се у Трнову. Последњу Свету литургију одслужио је уочи Богојављења 1236. године. Није дочекао да се

врати у Србију. Разболео се и умро у Трнову 14/27. јануара, а сахрањен је у тамошњој цркви. Његов синовац, краљ Владислав, успео је да после годину дана пренесе његово тело из Трнова и сахрани га 6/19. маја 1237. год. у својој задужбини, у манастиру Милешеви.

АРХИЕПИСКОПИЈА Период Архиепископије Српске цркве траје од 1219. до 1346. године. На трону Светог Саве променило се дванаест архиепископа у време најпознатијих наших краљева из династије Немањића. Седиште Цркве је најпре било у манастиру Жичи, а убрзо је, 1253. год., због опасности од Татара и Кумана пренето у метох манастира Жиче, у Пећ, као безбедније и сигурније место. Двојица од њих, архиепископ Никодим (1317– 1324) и Данило II (1324– 1337) у време краља Милутина и краља Стефана Дечанског, истакли су се као писци, преводиоци и књижевници. Архиепископ Данило II, пре тога игуман у Хиландару и дипломата, оставио је познато дело Животи краљева и архиепископа српских познато као Књиге староставне. То је славна епоха владавине краља Уроша I (1243–1276), Драгутина када су у Србији настали манастири: Милешева, Сопоћани, манастир Морача 1252. г. итд.

СРПСКА ПАТРИЈАРШИЈА У време владавине краљева Драгутина, Милутина, Стефана Дечанског, а нарочито краља Душана, српска држава је у великој мери проширена. Сходно територијалном проширењу државе, повећао се и број епархија Српске архиепископије. У време светог Саве почетком 13. века било их је једанаест, а касније су образоване нове: Липљанска, Кончулска, Лимска, Мачванска, Браничевска, Београдска, Скопска. Границе српске државе биле су највеће у Душаново време (1331–1355). Српска држава је тада била највећа најмоћнија држава на целом Балкану. Краљ Душан се прогласио за цара 1346. године. Да би имао прави легитимитет таквог наслеђа, требало је Архиепископију уздигнути на степен патријаршије, што је и учињено. То се догодило на помесном сабору одржаном на празник Цвети у Скопљу наставак на стр. 44.

наставак са стр. 43. 1346. године. На том сабору је Архиепископија проглашена за Патријаршију, а први српски патријарх био је Јоаникије I и имао је титулу „патријарх српских и поморских земаља”. Седам дана после овог сабора, патријарх је на Васкрс 1346. год. крунисао Душана за првог српског цара, а Душановог сина Уроша „нејаког” за краља. Охридска архиепископија имала је почасно место одмах после српског патријарха. Цар Душан је походио Свету Гору и богато даривао све манастире, о чему и данас сведоче сачуване повеље писане и на српском и на грчком језику. Цар је посебно даривао Хиландар, Карејску испосницу Св. Саве, а Светим Арханђелима у Јерусалиму даривао је дубровачки данак за Стон. Значајно дело цара Душана је познати Душанов законик усвојен на државном сабору у Скопљу 1349, а допуњен на сабору у Серу 1354. године. Овај Законик спада у најсавршенија и најбоља законска акта тог времена у Европи. Неколико година после проглашења Српске патријаршије, уследио је протест Цариградске патријаршије из Византије, која је осећала да је оштећена у односу на свеукупну политику цара Душана. Цар Јован Кантакузин, некада Душанов пријатељ и сарадник, постао је сада противник Срба. У процесу измирења које је годинама трајало, најпре је постигнуто делимично измирење. Идеја пак коначног помирења потекла је од светогорских монаха који су заједно живели и заједно се подвизавали. Делегација монаха, са српским монахом старцем Исаијом и јеромонахом Никодимом Грчићем на челу, дошла је најпре у Србију код кнеза Лазара и патријарха Саве IV, а потом се 1375. год. упутила у Цариград. Преговори су успели, добијена је писмена одлука, којом се признаје каноничност Српске патријаршије и брише међусобни раскол. Након смрти цара Душана (1355) у Србији није било снажније личности која би одржала целовитост велике српске државе. Превласт су добили обласни господари (великаши), који нису поштовали власт малолетног цара Уроша Нејаког, последњег владара из династије Немањића, за кога савременик каже да је био „нејак смислом”. Унутрашња разједињеност и неизбежна спољна опасност од Турака били су српска стварност. Постало је јасно да је само питање времена када ће уситњене српске земље постати плен мухамеданаца. Највећи део српских земаља ујединио је кнез Лазар Хребељановић, који није био из светородне династије Намањића, али је преко жене Милице ипак дошао у везу са том династијом. Он се показао као најодлучнији у одбрани државног и духовног наслеђа Немањића. За Србе у том, и не само у том, тренутку, постала је пресудном битка са Турцима на Видовдан 28/15. јуна 1389. год. на Косову пољу (Газиместан код Грачанице). Овај ча-

стан пораз дело је кнеза Лазара и косовских јунака, који су свесно, хришћански, дали отпор Турцима, иако су знали да им се војнички у том тренутку не могу успешно супротставити. Ова жртва је утолико већа ако се зна да сви српски обласни господари нису били спремни да пођу за Лазаревим примером. Косовском битком нису све српске земље покорене, али је Србија постала вазална (зависна, потчињена) у односу на Турску. Зато је косовски пораз велика прекретница у српској историји. У време Косовске битке помињу се двојица српских патријарха: Спиридон и Јефрем. Јефрем је био велики аскета и монах-подвижник, исихаста. Иначе, треба рећи да духовни покрет исихазма посебно захвата Србију у време кнеза Лазара, који је имао за њих велико разумевање. Код нас се може говорити о исихастичкој духовности, посебно у области литерарног стваралаштва, иконописа, градитељства (службе, канони, акатисти, молитве...). Само јака и непоколебива вера могла је духовно и морално дати смисао животу и одржати народ после косовског пораза. Кнеза Лазара је наследио син Стефан Лазаревић (+1427), у чије се време Србија као држава обновила и економски знатно ојачала. Стефан је добио титулу деспота. Србија није више била у вазалском положају према Турцима. Манасија је постала велики духовни и просветни центар Деспотовине. Тзв. „Ресавска школа” вековима је била симбол просвећености. Ту су радили учени монаси писци, преводиоци, књижевници, преписивачи који су украшавали рукописе и књиге. Одатле се писменост ширила чак и у далеку Русију и оближњу Румунију. Деспот Стефан је узео Београд за престоницу Србије. Био је веома образован, доста је читао, а бавио се и писањем. Познато је његово дело „Слово љубве”. Један од последњих српских деспота пред коначан пад у турско ропство био је деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456). Његова владавина је уједно и последња одбрана Србије. Први пад под Турке 1439. год. одложио је за дванаест година њен коначни пад 1459. године. Деспота Ђурађа је одликовала јака и одлучна вера, као и оданост богатом духовном и државничком наслеђу српских владара. Одбио је да прими унију са римокатолицима (сабор у Ферари и Флорентији 1438–1439), који су дали лажна обећања да ће војно помоћи у борби против Турака. Седиште патријаршије је пренесено на последњу слободну територију, у Смедерево, пошто су манастири Пећ и Жича већ били под Турцима.

45 Српска црква у средњем веку је имала значајно, ако не и главно место у животу сваког појединца, као и државе у целини. Однос Цркве и државе био је природан и складан, и обично се упоређује са човековим организмом и односом душе и тела. Човек је по својој природи целовито, складно и хармонично биће, наравно ако је здрав. Интереси Цркве и државе нису били супротстављани, већ су се узајамно допуњавали. Посебно су важну и незаменљиву улогу имали наши манастири и монаштво уопште: Студеница, Жича, Пећ, Милешева, Сопоћани, Дечани, Раваница, Манасија... То су задужбине (подизане за душу и њено вечно спасење) које су надживеле државу, сва ропства, и постоје у наше време, а тако ће бити убудуће. Оне сијају посебним сјајем и зраче поруком, сведоче о вечним духовним вредностима које су вековима живеле и спасавале наше претке, у њима се надахњивали како у добру, тако и у тешким тренуцима. Манастири и монаштво оба реда и пола (општежиће и пустињско монаштво, мушки и женски манастири) најбоље су аутентично сведочење живота у Христу примењено, колико је то могуће, у нашем животу са свим слабостима и недостацима које као људска бића поседујемо. За наше манастире посебно је карактеристично да су увек били отворене општенародне куће за цео народ. Када нисмо имали школа и учионица, и болница, и радионица и сликарских атељеа, све су то замењивали манастири. Били су и збегови где се народ склањао у несрећи, и вечна боравишта где смо се сахрањивали...

Отоманског царства и римокатоличке Аустрије. У сеобе су заједно са народом ишли монаси и свештеници, носећи највеће националне и духовне драгоцености које су се могле понети из старе отаџбине. Северно од Саве и Дунава настају нови духовни центри за православне Србе – манастири и цркве. Поред оних који су већ постојали у Банату као што су манастир Месић и Златица, настају манастири Базјаш, Бездин, Свети Ђорђе. На обронцима Фрушке горе у Срему манастири: Гргетег, Фенек, Хопово, Дивша, Крушедол, Шишатовац. У Славонији у 16. веку ничу Ораховица, Пакра, Лепавина и Марча; у Горском котару – Гомирје, у Банији – Комоговина. Треба рећи да доласком Турака Пећка патријаршија није званично укинута. Наступило је само нередовно стање, које користи Охридска архиепископија, тиме што постепено под своју духовну надлежност преузима већину епархија Пећке патријаршије. Има података да су многи Срби, православни хришћани, примали ислам, углавном из нужде, да би лакше поднели тешко ропство и да би евентуално сачували привилегије које су имали. Зато песник и каже: „потурчи се плахо и лакомо...” Тешко је било трпети понижења, прогоне и обесправљеност. Наш народ је посебно тешко подносио „данак у крви”, узимање здраве мушке деце и одвођење у Турску на школовање и преверавање. Од њих су стваране елитне турске јединице јаничара које су највеће зло наносиле управо хришћанима од којих су и сами потекли. У народу је веома јасна изрека: „Потурица, гори од Турчина”.

ТУРСКО РОПСТВО

ОБНОВА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Време туркократије траје 4 или 5 векова, и то је најдуже ропство Срба у њиховој историји под иноверним освајачем. Српска православна Црква је делила судбину свог народа у та времена која су означена као „љута и напрасна”, и када су „живи завидели мртвима”. У Отоманском царству – верској исламској држави, Срби су били у сваком погледу обесправљена раја Плаћали су харач (порез) за право на живот у исламској држави. Што се тиче Цркве, за њу је наступило дугорочно нередовно стање. Последњи патријарх који се помиње јесте Арсеније II. Сабор епископа се није могао редовно састајати, избор патријарха је био просто немогућ. Хришћанско становништво се спасавало од Турака добрим делом сеобама на север и на запад, преко Саве и Дунава. На територији суседне Аустрије ствара се војна граница, коју чине православни Срби као живи зид између

Обновљена Пећка патријаршија под Турцима постојала је дуже од две стотине година (1557–1766). Уз турску сагласност долази до обнављања Пећке патријаршије. Кључну улогу у том послу одиграо је велики везир Мехмед (Мухамед) Соколовић, потурчени Србин из села Соколовића код Вишеграда, васпитаник манастира Милешеве, који је у познатом „данку у крви” као дете одведен у Турску и тамо примио ислам. Напредовао је у служби као потурчењак и постао велики везир (први министар). Његовом помоћи Патријаршија је обновљена 1557. год., а први патријарх сада обновљене патријаршије постао је његов брат Макарије Соколовић (1557–1571). За Србе и њихову Цркву то је велики догађај. Пећка патријаршија је сада духовно објединила све српске етничке просторе, па чак и шире (делови Бугарске и Угарске). Обновљене су и основане нове епархије којима су обухваћени и расељени Срби.

УСТАНЦИ Сви патријарси из породице Соколовић неговали су добре односе са Турцима. Али патријарх Јован Кантул (1592–1613) мења такав став, јер је народ на простору Пећке патријарнаставак на стр. 46.

наставак са стр. 45. шије, без обзира на нешто лакши положај под Турцима, схватио да је ипак у ропству. Тежње ка коначном ослобођењу нашег народа неће никада престати. Крај 16. века је управо по томе карактеристичан, јер се коначно схватило да није све изгубљено, да се до слободе може доћи. Буне и устанци Срба неће престати у будућих скоро три стотине година, а почели су управо у време пећког патријарха Јована Кантула. Сви ови устанци су, додуше, крваво угушени: вршачки епископ свети Теодор, који се нашао на челу устаника у Банату, жив је одеран, Београдски Синан-паша наредио је спаљивање моштију светог Саве на Врачару у Београду 27. априла (10. маја) 1594. године. Патријарх Јован Кантул такође је платио главом – убијен је у Цариграду крајем 1613. године. Патријарх Пајсије Јањевац (1614–1647) у том погледу био је обазривији. Видео је да се отворено не може Турцима одупрети. Окреће се Русији, одакле све чешће стиже помоћ у књигама и драгоценостима. Као црквени поглавар, настоји да духовно крепи и јача народ да сасвим не клоне духом. Ради много на књизи, вршењу редовних богослужења.

СЕОБЕ Веома тешке последице по наш народ и Цркву имао је аустријско-турски рат, који се водио у време пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића (1674–1690; +1706). Турци су 1683. год. угрозили и сам Беч, и били су на прагу Средње Европе. Захваљујући помоћи Пољака, Турци су одбијени. То је охрабрило Србе и самог патријарха да се придруже Аустријанцима. Међутим, убрзо је уследила турска контраофанзива, пред којом Срби узмичу у Великој сеоби 1690. год., када је Саву и Дунав са патријархом Арсенијем на челу прешло око 40.000 људи. Аустријски цар Леополд I примио их је на своју територију, гарантујући им верске и националне слободе у специјално издатим привилегијама. У потоњој својој историји, на територији Аустрије и Угарске Срби ће морати више пута да се боре за остварење верских и националних слобода. У време аустријско–турског рата 1737–1739. год. Срби ће, нажалост, доживети сличну судбину. Пећки патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента (1728–1737) такође се преурањено понадао свом ослобођењу од Турака и повео народ на устанак. Међутим, ни овога пута, као ни раније, а нажалост и много пута касније, помоћи Србима од Аустрије није било. Он је морао са народом у сеобу. Турска освета је овога пута била страшна. Паљени су и рушени манастири и цркве.

На питање како је Црква уопште живела и опстала под Турцима, може се једноставно одговорити. Живела је сходно положају обесправљене хришћанске раје или неверника. Свештеника и монаха у народу било је веома мало, цркава и манастира такође. Турци, по начелима Курана и шеријатског права, нису дозвољавали градњу нових хришћанских богомоља. Наш народ је ретко, само о великим празницима, био у прилици да иде у оближњу цркву или манастир. Тако су углавном задовољаване неке основне верске потребе. Сем главних Немањићких задужбина под Турцима су се највише очувале оне цркве и манастири који су били смештени у забитим и неприступачним крајевима. Велики манастири су и под Турцима остали снажни духовни центри, чију аутономију Турци углавном нису дирали сем услед узимања редовног харача, с обзиром на то да су манастири имали велика имања. И у тако тешким временима свештеници и монаси једини нешто чине на плану духовности и културе уопште. Тако јеромонах Макарије набавља из Венеције штампарију за Ђурђа Црнојевића на Цетињу, која ради од 1493. до 1495. године као прва штампарија на словенском југу. Штампарије у првој половини 16. века раде и у другим нашим манастирима, истина веома кратко и нередовно. И поред ових штампарија, и даље се преписивало и украшавало руком. У време турског ропства није било ни минималних услова за богату ктиторску делатност, градњу и осликавање цркава. Радило се скромно.

УКИДАЊЕ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ После Велике сеобе Срба 1690. год. може се кроз историју пратити живот наше цркве и народа, не само у Турској него и на широким просторима Аустрије. Стање Цркве и народа у Турској после великих сеоба било је још теже. За кратко време у Пећи се од 1752. до 1765. год. променило осам патријарха, од којих су петорица били Грци. У Цариграду су се гомилали и увећавали дугови Пећке патријаршије које није имао ко да врати. Последњи патријарх Србин пред укидање Патријаршије био је Василије Бркић (1763–1765), али је протеран на Кипар као непријатељ Турака. Наследио га је Калиник II (1765–1766) такође Грк. Он је учинио један непримерен гест: поднео је оставку на место пећког патријарха и са још пет епископа приложио молбу у којој је тражио од цариградског патријарха Самуила Ханцериса да се укине Пећка патријаршија. Као разлог навео је велике дугове. Патријарх Самуило је у то убедио султана који је 11. септембра 1766. год. издао ферман којим се Пећка патријаршија укида и ставља, односно потчињава

47 Васељенској патријаршији. Овакво стање трајало је у Српској цркви све до 1920. год. када је враћено достојанство патријаршије.

СРПСКА ЦРКВА ОД 1766. ДО 1920. ГОДИНЕ После насилног укидања Пећке патријаршије Српска Црква се нашла у веома тешким приликама, како духовним тако и политичким. Српска држава већ неколико векова не постоји. Постоје српске земље и српски етнички простори који су у границама Отоманске империје, Аустрије, Угарске, или Млетачке републике. Што је још трагичније, црквена самосталност коју је стекао свети Сава 1219. год, сада је изгубљена. Народ и Црква су се у целини нашли у много тежем положају него раније. Требало је размишљати и радити стрпљиво и упорно на васкрсу српске државе и обнављању црквене самосталности аутокефалије. Биће то веома тежак, мукотрпан и дуг процес који ће трајати више од сто година. Након укидања Патријаршије, када је реч о Српској Цркви, њен живот и постојање се може пратити у више српских области које су Срби настањивали. Изван граница Турског царства постоји Карловачка митрополија, затим Црногорска митрополија, Српска црква у Далмацији, у Босни и Херцеговини, у Јужној Србији и Македонији. Овде сада следи укратко преглед свих ових црквених јединица са кратким историјатом све до коначног васпостављања Српске патријаршије 1920. год. у Краљевини Југославији.

Србија У матичним српским земљама под турском влашћу од 1766. до 1830. год. епископи су били по народности Грци. У нашем народу су добро познати лод именом „фанариоти”, и нису били заинтересовани за потребе и проблеме Срба под Турцима, за њихове ослободилачке тежње, које су свакако ишле и за тим да Срби имају своје домаће епископе Србе, а не странце. Фанариоти су форсирали грчки богослужбени језик, а често су и сами били приморани да више заступају интересе Отоманског царства него српске народне интересе. У Европи се већ дуже времена глобално решавало такозвано „источно питање” односно шта и како даље после протеривања Турака из Европе и са Балкана. Српски устанци, Први 1804. год. под Ђорђем Петровићем и Други под Милошем Обреновићем 1815. године, приморали су Турску да 1830. год. званично

призна српску државност, први пут обновљену после пада Деспотовине 1459. године. Србија је постала кнежевина са Милошем Обреновићем на челу. То је био први објективни предуслов да Срби размишљају и о обнови своје црквене самосталности коју им је узела Цариградска патријаршија. Први корак у том погледу био је тај што је на захтев кнеза Милоша 1831. Цариградска патријаршија признала Србима црквену аутономију. Први митрополит обновљене Србије био је Мелентије Павловић (1831–1833), који је остао у народу упамћен као велики родољуб спреман да се жртвује за опште народне интересе. Митрополит Петар Јовановић (1833–1859) дошао је из Карловачке митрополије, имао је солидно богословско и опште образовање, тако да је могао да ради на црквеном уређењу на прави начин. Српској цркви, тек изашлој из турског ропства, тада је требало скоро све: црквено законодавство, увођење црквене администрације, односно матичних књига, брига о свештеничком и монашком подмлатку, школовање учитеља и свештеника, отварање школа и просветних завода. Све то ради митрополит Петар. Брине о књигама и уџбеницима и о наставном и просветном кадру тако што талентоване и вредне младиће шаље на школовање у Русију. Истина, у свему томе имао је подршку кнеза Милоша и кнеза Александра. Обнављане су цркве и манастири широм Србије. Осетио се један полет и ентузијазам у сваком погледу. Вековни сан о слободи и о животу на своме почео се остваривати у правом смислу те речи. Године 1859. у Кнежевини Србији долази до династичке смене на престолу после Светоандрејске скупштине. После више година изгнанства, дошао је сада већ стари кнез Милош на своју другу управу Србијом (1859–1860). Митрополит Петар није смео да га сачека. Напустио је Србију. Наследио га је његов ученик, тада епископ шабачки Михаило Јовановић, који је завршио Кијевску духовну академију. Михаило је дуго управљао Српском црквом (1859–1881; 1889–1898). Наставио је плодан рад свог претходника. Посебно је радио на унапређњу црквене и духовне просвете на образовању свештенства, писао је уџбенике, истакао се као проповедник и црквени пастир, добар организатор и велики радник на пољу националних интереса нашег народа који је још увек био под Турцима (Јужна Србија, Македонија, Босна и Херцеговина...). У његово време Српској цркви је враћена црквена аутономија. Србија је на Берлинском конгресу 1878. год. међународно призната за независну државу. Следеће, 1879. године и Црква је у Кнежевини Србији стекла аутокефалност и међуцрквено признање. Митрополит Михаило Јовановић дошао је у сукоб са српском владом због настојања владе да се неосновано меша у унутрашње чисто црквене послове. Србија је постала краљевина 1882. год. и Срби су наставак на стр. 48.

наставак са стр. 47. први пут после Косовске битке обновили своју краљевину са краљем Миланом Обреновићем на челу. Изгнани митрополит Михаило након абдикације краља Милана (1888), враћа се у земљу и наставља рад (1889). У Краљевини Србији почетком 20. века, Црква која је словила као Београдска митрополија са неколико епархија, доживела је духовни полет у сваком погледу. У време балканских ратова и Првог светског рата (1912–1913. и 1914–1918) преживела је тешке губитке и невоље заједно са својим напаћеним народом. Са оптимизмом је дочекала ослобођење 1918. год. и васпостављање Патријаршије.

Карловачка митрополија ће у време митрополита Јосифа Рајачића (1842; 1848–1861) постати патријаршија, а српски народ у Угарској добиће своју Војводину. Такво стање ће остати до окончања Другог светског рата и васпостављања Патријаршије. Срби у Аустроугарској монархији надживели су и као народ и као Црква то царство. Успели су да се за више од две стотине година добро организују на националној основи, али и на духовном плану. Сремски Карловци су дуго словили као „српски Сион”, Нови Сад као „српска Атина”.

Карловачка митрополија

Године 1499. Турци су после више покушаја успели да савладају отпор владарске породице Црнојевића и да подручје Црне Горе припоје Скадарском санџаку. Турци нису никада потпуно овладали српским племенима у црногорским брдима, која су, додуше, плаћала Турцима порез, али ни то није обављано редовно, па је често долазило до сукоба. Оно што је за тадашњи народ било тешко јесте чињеница да су многи из појединих племена примили ислам. Митрополита Данила је наследио синовац, митрополит Сава, који није био борбеног духа. У управљању Црквом и народом у Црној Гори помагао му је синовац, будући митрополит Василије. Василије је због црквених и и народних послова три пута ишао у Русију. Тамо је и умро 1766. године. За Цркву у Црној Гори и народ био је свакако велики губитак и укидање Пећке патријаршије 1766. године. Митрополит Сава је наставио да управља и Црквом и народом. Настојао је да се обнови укинута Пећка патријаршија, али у томе није успео. Као и његови претходници, ослањао се на Русију. Митрополита Саву је наследио митрополит Арсеније Пламенац (1781–1784), а њега свети Петар I Петровић (свети Петар Цетињски). Он је нарочито радио на помирењу и уједињењу црногорских, често завађених племена, истребљивао је крвну освету у народу, као и друге негативне појаве које су биле последица ропства и лошег утицаја ислама. Митрополит Петар II Петровић Његош (+1851) познат је не само као духовни и световни владар у Црној Гори, какви су били и његови претходници, него је познат и као један од највећих српских песника. Писац је Горског вијенца, Луче микрокосма, Огледала српског и других песничких дела. Сви митрополити су столовали на Цетињу. Црна Гора је, као и Србија, на Бечком конгресу 1878. добила независност, односно државну самосталност. Године 1920. Црна Гора, односно Црногорска митрополија, ушла је у састав обновљене Српске патријаршије.

Карловачка митрополија има свој почетак на просторима Аустријске царевине после Велике сеобе 1690. године. Прву организацију Српске цркве у Аустрији извршио је први избегли патријарх Арсеније III Чарнојевић на основу привилегија које је добио за свој народ од цара Леополда I 1690. 1691. и 1695. године. Назив Карловачка митрополија постоји после 1713. кад је седиште пренето у Сремске Карловце. Карловачка митрополија је од самог почетка била под духовном јурисдикцијом Пећке патријаршије. Наиме, пећки патријарх Калиник I дао је аутономију Карловачкој митрополији. Организовање и живот српског народа и Цркве у Аустрији нису били лаки. Наш народ је од самог почетка био суочен са духовном опасношћу од уније, која је, нажалост, у неким местима насилно и спроведена, нарочито у Марчанској епархији. Срби су као војници–граничари или крајишници чували јужне делове аустријске границе према Турској и уживали су толеранције све док су били потребни као војници. Када је царица Марија Терезија, на захтев мађарских феудалаца, укинула Потиско-поморишку војну границу (подручје реке Тисе и Мориша), Срби су били веома незадовољни својим новим статусом кметова (кмет – сељак без земље, зависан од феудалаца господара). Око сто хиљада Срба граничара са својим породицама иселило се између 1752. и 1764. године у Русију. Тамо су основали посебне српске области, које су се по њима звале Славјаносербија и Нова Сербија у данашњој Украјини. Тамо су се убрзо претопили у Русе, тако да данас такорећи не постоје никакви трагови о животу Срба. Цела историја Карловачке митрополије представља борбу Срба да очувају православље и да опстану као народ национална мањина у великој аустријској држави. У томе се посебно истакао митрополит Павле Ненадовић (1749–1768), а затим митрополит Стефан Стратимировић (1790–1836). Сви су се они залагали за своју Цркву, школу и народ.

Црногорска митрополија

Православни Срби у Далмацији Вековима су за Србе у Далмацији духовни центри и средишта били манастири као што су Крка, Крупа и Драговић. Они су после обнове Пећке патријаршије били под јурисдикцијом дабробосанских митрополита као патријархових „егзарха целе Далмације”. После Карловачког мира 1699. године и Пожаревачког мира 1718, Далмација је уместо под

49 турску, дошла под власт Млетачке републике, када Православни у Далмацији падају под управу филаделфијског архиепископа у Млецима. Срби су се томе противили и никада нису признали ту јурисдикцију држећи се чврсто Пећке патријаршије. Млечани, који су на све начине спроводили и наметали унију, једноставно су Србима у Далмацији забрањивали да себи бирају и постављају епископе. Интересантно је да су далматински Срби 1750. год., не марећи за забране Млечана, изабрали себи за епископа протопопа из Бенковца Симеона Кончаревића. Симеона је 1751. год. за епископа хиритонисао дабробосански митрополит, али су Симеона Млечани убрзо протерали из Далмације. Умро је у Русији, тугујући за својим народом и својом Далмацијом. Написао је дело Љетопис грађанских и црквених догађаја, које је од велике важности за далматинску историју. Након Наполеонових освајања, Далмација је потпала под управу Француза. Тек 1810. год. Срби су добили првог епископа, Венедикта Краљевића. Био је пореклом Грк. Повратком аустроугарске власти у Далмацију, године 1828, далматинска црква је дошла под јурисдикцију Карловачке митрополије. Долази до наглог процвата епархије. Посебно се истакао њен епископ Јосиф Рајачић, потоњи патријарх у Сремским Карловцима, затим Стефан Кнежевић, познат као добар организатор, и чувени у свету канониста богослов Никодим Милаш (+1915). У Далмацији, у Шибенику је 1833. год. обновљен рад богословије, која је почела са радом давне 1615. г. у манастиру Крки, а наставила у Задру 1841. Ова духовна школа оставила је великог трага у образовању свештенства у Далмацији. Године 1867. дошло је до нове поделе између Аустрије и Угарске (Мађарске). Далмација је, према тој подели, са својим епархијама Далматинско–истријском и Бококоторском 1874. потпала под јурисдикцију румунско–русинске Буковине, назване Буковинско– далматинска митрополија. Такво стање је остало све до слома Аустроугарске 1918. и уједињења Српске цркве.

Црква у Босни и Херцеговини Ова црква је после укидања Пећке патријаршије потпала под Цариградску патријаршију. Епископи су такође били фанариоти, Грци. Положај православних у Босни и Херцеговини био је изузетно тежак. Црква је у тим крајевима тек 1880. год. након конвенције Аустроугарске државе и Васеље-

нске патријаршије, добила неку врсту аутономије и право на сопствену црквену јерархију Први босански митрополит био је Сава Косановић (1881–1885). Митрополит Сава је био веома вредан и енергичан човек. Одмах је почео да свим силама ради на уређењу и унапређењу црквеног живота за православне Србе. Међутим, у том раду је наишао на исто тако енергичан отпор и ометање од стране аустроугарских окупационих власти.

Стара Србија и Македонија Ова област је такође била под влашћу Цариградске патријаршије и њом су управљали епископи фанариоти. Србија, Бугарска и Грчка су се ослободиле од Турака у 19. веку. Ослободилачке тенденције су постојале и у овом делу јужннх српских земаља. Област источне Србије (Ниш, Пирот и Врање) ушла је у састав Србије 1878. године. Самим тим су и цркве у том крају дошле под окриље Српске митрополије. Међутим, Јужна Србија и Повардарје су још увек чекали националну, српску јерархију. У тим областима је кроз целу другу половину 19. века била развијена српска просветна и црквена мисија. Године 1871. у Призрену је основана богословија, затим многе друге српске школе, штампарије, просветно–културна друштва и установе. И ове епархије су 1920. год. ушле у састав Српске цркве.

РАЗМ ИС Л И 1. На временској линији испиши који су се значајни историјски догаћаји десили. 1. 313. 325. 380. 451. 787. 988. 1054. 1453.

наставак на стр. 50.

наставак са стр. 49.

РАЗМ ИС Л И 2. Црквену историју је обележило Седам васељенских сабора. У следећој табели испиши градове и године одржавања Васељенских сабора, а потом их повежи са одговарајућим саборским одлукама. Први васељенски сабор, Други васељенски сабор,

Још једном потврђено учење о Св. Тројици и Господу Христу Истакнута важност икона као правог визуелног израза хришћанске вере Састављен први део Символа вере, дефинисана божанска природа Сина БоТрећи васељенски сабор, жијег Христос дефинисан као оваплоћена Реч Божија, а Марија као БогороЧетврти васељенски сабор, Господ дица Пети васељенски сабор, Христос дефинисан као савршени Бог и савршени човек у Једној Личности Потврђена Христова људска природа наглашавањем стварности Његове љуШести васељенски сабор, дске воље и дејства Састављен други део Символа вере, дефинисана божанска природа Духа СвеСедми васељенски сабор, тога 3. 4. 5. 6. 7.

Ко су Срби и када су се доселили на Балканско полуострво? Напиши кратки састав на тему Свети Кирило и Методије – словенски просветитељи. Зашто је важна Косовска битка и када се она збила? Зашто је Свети Сава значајан за СПЦ? Данас је седиште Српске патријаршије: a) у Београду b) у Жичи c) у Пећи 8. Погледај верску карту света. Можда ће ти помоћи бољем разумевању Историје Цркве.

равославна Црква има богату традицију црквених уметности: музике, архитектуре, скулптуре, веза, песништва, итд. Ова уметничка традиција заснива се на православном хришћанском учењу о људском стваралаштву утемељеном у Божијој љубави према човеку.

Пошто је човек створен по обличју и подобију Божијем, пошто је Бог толико заволео човека и свет које је створио, да их је спасао и прославио својим властитим доласком – доласком Христа и Духа Светога – човеков уметнички израз, благодат и надахнуће Божије стапају се у побожном уметничком стваралаштву, које истински изражава најдубље истине хришћанског виђења Бога, човека и природе.

ЦРКВЕНА МУЗИКА И БОГОСЛУЖЕЊЕ Музика не сме да вређа ухо. Али да кажемо нешто о црквеној музици. Циљ црквене музике је да изазове скрушеност или славословље, а не световна осећања. У западном предању, од средњег века, дакле од времена Франака, почела је да се губи разлика између световних и религиозних песама. Ако их слушате како поју у својим храмовима, одмах схватате да они у храму певају. Не поју. Произносе своје тропаре на један светован начин.

Како је настала црквена музика? На самом почетку Символа православне вере се каже: „Верујем у једнога Бога, Оца Сведржитеља, Творца неба и

земље...” Овде се Бог помиње као Творац свега видљивог и невидљивог. Слика је јасна, недвосмислена и догматски исправна. Бог је заиста наш небески Отац. Он је Сведржитељ, Који је створио небо и земљу. Када су света солунска браћа преводила богослужбене књиге и догмате вере на словенски језик, бирали су изразе који најбоље изражавају суштину оригиналног текста. Понекад су морали, међутим, да занемаре вишезначности високог стила старогрчког језика. Псалмопојац Давид каже да је Бог све премудрошћу створио. Ове речи бисмо могли схватити као похвалу савршеној Божанској поезији, јер је све створено савршено и складно, као што се стихови ткају од пажљиво бираних речи, при чему песник унапред зна како ће изгледати готово дело. Човек, као круна Божијег стварања, способан је не само да разуме лепоту Божанске уметности, већ и да опонаша свога Творца, те да је и сам ствара. У зависности од њене намене и посвећености, уметност се може поделити на световну и религиозну. Иако је њихова намена јасна, неопходно је ипак објаснити религиозну уметност. То је широки појам, који обухвата с једне стране слободни уметнички израз надахнут религиозном темом, а са друге богослужбену уметност, чија се сврха остварује унутар самог обреда. Богослужбена уметност не подлеже истим критеријумима оцењивања као уметност која је сама себи циљ. Не постоји ни једна религија чији се обред врши у тишини. Штавише, могли бисмо рећи да се Адамово потомство, памтећи прву славу и лепоту Рајског богослужења, током целе историје обраћало Богу кроз музику.

Хришћанска, а нарочито православна богослужбена музика не може бити било каква. Православна црквена музика мора бити вокална, јер је људски глас најсавршенији инструмент. Постоји још један разлог због којег у Цркви није дозвољена употреба инструмената. Музика, по нашем схватању, не може бити одвојена од речи. Појањем ми изражавамо суштину текста, а речима хвалимо Господа. Православно појање мора бити једногласно, јер Господа славимо једним устима и једним срцем, тј. једним гласом. Кроз историјски развој богослужбене музике усваја се и усавршава систем „осмогласја”, као оквир унутар којег се развија црквена музика и богослужење. Историјски посматрано, можемо разликовати два временски неједнака периода развоја црквене музике. Они се сусрећу у четвртом веку, а њихово размеђе пада у време признавања хришћанства за равноправну веру Римског царства, а овај процес је коначно утемељен изградњом нове престонице царства – Константинопоља. Први период можемо назвати пред–византијским, а потоњи – византијским. Најстарије помене хришћанског богослужбеног појања налазимо већ у самом Светом Писму. Иако немамо конкретних музичких материјала који би нам пружили увид у начин појања првих хришћана, можемо га донекле реконструисати и везати за јеврејске корене. Будући да се хришћанство развило као испуњење јеврејских очекивања Христа, схватљиви су старозаветни утицаји у хришћанском обреду. После престанка прогона хришћанства, створени су предуслови за велики напредак богослужбене музике, као и теологије. По учењу Свете Православне наставак на стр. 52.

наставак са стр. 51. Цркве, богослужење на земљи је подражавање небеске литургије. Како каже св. Јован Златоусти: „Горе Бога прославља анђеоска војска, а доле људи који врше службу у црквама и тиме опонашају то исто славословље. Горе серафими поју Трисвету песму, а доле мноштво људи узноси ту исту химну. Настаје заједнички празник

за небеске и земаљске житеље; једна заједница, једна радост, једна угодна служба.” Песме су Цркви објављене преко пророка и виђења светитеља. Како су васељенски сабори дефинисали теолошке основе Цркве, химнографи су уносили верске истине у литургијски живот. Обогаћивали су литургију дефинисаним догмама да би образовали вернике и на тај начин изграђивали и јачали веру. Неко је једном питао познатог теолога о. Георгија Флоровског где се најбоље могу научити догмати Цркве. Он је одговорио: „Иди и стој поред појаца годину дана и научићеш богословље наше Цркве.” Изласком из катакомби и изградњом великх цркава, хришћани су коначно могли да славе Бога онако како су сами желели. Тада се речју појање означавала читава служба. Овакво поистовећивање молитве и појања налазимо у Светом Писму. Апостол Павле у својој Посланици Ефесцима и Колошанима препоручује вернима да се подвизавају Псалмима, појањем и песмама

копис. Најстарији сачувани рукописи византијске епохе датирају из 10. века.

Преношење византијске музичке традиције међу словенске народе духовним. И данас, по православном схватању, појање није само део службе, па чак ни њен најзначајнији део, већ је оно синоним за службу. На пољу теорије, црквена музика се ослањала на старогрчко учење о интервалима и античку поделу лествица (данашњих црквених гласова). Принцип појања у осам античких гласова био је у Византији присутан од најранијих времена. Касније је овај систем усвојен од стране Православне Цркве, а данашњу форму добио је највише заслугом св. Андреја Критског, св. Јована Дамаскина и др. Усвајање осам гласова старогрчке музике, омогућило је Византинцима да развију и искажу појањем посебна осећања (попут туге или радости), која су могла бити у складу са литургичким циклусом. Током овога периода, неки од највећих композитора у историји Православне Цркве, створили су величанствена музичка дела и даровали Цркви нове музичке облике. Неки од њих су: св. Јефрем Сирин, св. Андреј Критски, св. Јосиф Химнограф, св. Козма Мелод, св. Јован Дамаскин, св. Роман Мелод. Иако је црквена уметност доживела велики процват, из времена од 4 до 10. века није сачуван ни један музички ру-

Преношење византијске музичке традиције међу словенске народе текло је упоредо са ширењем хришћанства. Света равноапостолна браћа су морала имати и израђене мелодије за богослужбене текстове у преведеним књигама. О почецима музике у српској држави се веома мало зна. Не постоји ни један сачувани музички рукопис до 14. века. Ипак, у житијима св. Симеона и св. Саве се често помињу црквено појање, славословља, појање на бдењу. У житију св. Симеона његов син каже да су на сахрани светитељевој заједно појали Грци, Срби, Бугари, Руси и Грузини. Најстарији познати српски композитор црквене музике био је кир Стефан Србин. Живео је у 14. веку. После пада Цариграда 1453. год. и Смедерева 1459, цео Балкан је био покорен, те од тада црквено појање, као и сви видови црквене уметности, постепено замиру. Између 17. и 18. века поново се јавља интересовање за црквену музику. У Цариграду је основана патријаршијска школа, док је у Београду митрополит Мојсије Петровић основао школу у којој се изучавало појање. Школа у Београду није била једина. Сличне су отваране у многим другим местима. Међу њима је најзначајнији архимандрит Дионисије Крстић (1757– 1836), први учитељ појања у Карловачкој богословији. Он је изменио грчки напев, који је касније назван „карловачки”. Онај део нашег народа који се у то време борио за слободу, није усвојио нову нотацију. Она је, међутим, била прихваћена на широком подручју које обухвата данашњу Македонију, Косово и југоисточну Србију. Подручје Београдске и Карловачке митрополије је остало без нових музичких записа све до појаве првих музичара образованих на западу, Корнелија Станковића, великог Стевана Мокрањца и других, мање познатих, иако веома значајних.

53 Данас се у Српској Православној Цркви већином негује појање по нотним записама Стевана Мокрањца и Корнелија Станковића, али постоје групе младих теоретичара црквене музике, као и црквени хорови, који се баве изворном црквеном музиком, која се неговала у Српској Православној Цркви у време св. Саве.

СИМВОЛИКА ИКОНЕ – Шта је икона? Да ли је то религијска слика? За верне икона не представља просто уметничко дело или некакву религијску слику. Она се сматра незаобилазним литургијским сасудом који освештава човека и уводи га у непосредни однос са Богом. Када се, дакле, налазимо пред иконом Христовом и целивамо је, ми се, поклањајући се икони, поклањамо Богочовеку, Који је узео на Себе реално људско тело. Икона, пре свега, постаје сапутница и утеха ражалошћеном, она лечи његову самоћу, отварајући двери Дома Очевог, дејством Светога Духа. Икона надахњује слаткопојца да сачини песму, просветљује богослова да богословствује, освештава душу и тело, испуњава срце мирном радошћу, чини чуда и постаје васпитач наших душа на путу спасења, а увек, разуме се, уз дејство Светога Духа. Икона је визуелно, ликовно Јеванђеље, ликовни језик Новога Завјета и Црквеног Предања. Оно што су литургијски текстови за ухо, исто то је

икона за вид. Она „ћутке” слави Бога и светитеље. – Који су извори иконографије? Она је примила утицаје из старе грчке уметности, источњачких уметности, римске и позно–римске уметности. – Да ли је и у катакомбама постојала иконографија? Јесте. Постојала је иконографија која је имала символички карактер. Приказивани су мотиви из незнабожачке уметности, као нпр: Орфеј који свира окружен стадом оваца. Овим мотивима је приписиван хришћански садржај, те је Орфеј символички изображавао Самога Христа. – Постоје ли неки прописи на основу којих се сликају иконе? Наравно да постоје. Чим погледамо неку византијску икону, видимо да на њој природног приказивања нема. Сви предмети, грађевине, растиње, планине, одећа, ликови се мењају и преображавају. – Па, набројте нам неке символе, како бисмо могли да разумемо иконе. Очи се, на пример, сликају крупним и живим, како би изразиле душевну напетост, јер су виделе „нешто велико”. Слично томе, и уши се понекад сликају великим, јер се „раширише да слушају заповести Господње”. И нос је често натприродно узан и дуг, јер не мирише оно што припада свету, него „мирис духовни”, благоухање Свете Тројице. И за уста важи исто. Она се сликају ситним, а често су и сасвим прекривена брковима, како би показала да је личност која је приказана на икони ограничила храну само на ону неопходну. Ситна уста су иначе знак духовности, символ тела којем ништа није потребно, јер оно постоји само да би појало хвалу и благодарење. Чело је широко, високо и благо избочено, чиме се наглашава сила мудрости и мисаоности. Даље, руке и ноге се изображавају другачије него у природној реалности. Прсти на рукама су често претерано дуги, а рука која благосиља неретко поприма димензије главе. Понекад, пак, крупне руке указују на огромни значај Јеванђеља које држе.

– А шта је са бојама? И боје имају символички, а не просто декоративни карактер. Бело је символ светлости и чистоте; црно, мистичне дубине; плаво, свежине и прозрачности; зелено, наде и спокоја; жуто, божанствене славе и величанства; црвено, пламености тајанствене суштине и проливене крви мученика; небескоплава, блистања небеске светлости. – Који је разлог томе што се на неким представама светитеља или анђела руке прекривају одећом? Покривање руку указује на огромно поштовање које изображени светитељи осећају према Господу или Његовом светом Јеванђељу. – Мученици увек у руци држе крст. Шта то символизује? Он символизује њихову мученичку кончину и постојано исповедање вере. – Неки светитељи држе свитке. Шта они символизују? Па свитке држе светитељи који се сматрају учитељима Цркве. Они држе замотан или отворен свитак на коме је исписана изрека или нешто друго из њиховог учења, или одељак из Светога Писма или црквене поезије. – Шта символизује отворен длан? Отворен длан код светих мученика символизује одбијање идолопоклонства, док је код Богородице и Часног Претече то став који изражава мољење. – Како делује светлост на византијској икони? Светлост која осветљава икону није природна сунчева светлост, која је подложна природним законима, него светлост унутрашња, небеска, божанствена светлост. – Зашто се на свим византијским иконама ликови сликају фронтално или полуокренути ка посматрачу? наставак на стр. 54.

наставак са стр. 53. Светитељи изображени на икони обраћају се посматрачу и преносе му своје унутрашње стање, молитву. Они се такође изображавају и полуокренути удесно или улево. Светитељи се представљају на та два начина који посматрачу уливају осећај заједнице и љубави. – Зашто се Архангели и Ангели представљају слични људима?

Архангели се сликају слични људима, у свештеничкој одежди, како у једној руци држе копље, а у другој диск. Ангели се приказују у античким хаљинама, односно хитонима, а представљају се као људи, јер су се сваки пут када су се појавили пред људима, они су то чинили управо у људском обличју. – Какво значење имају људске карактеристике светих Анђела? Па, имају следеће карактеристике: 1) трепавице и обрве символизују стражење над мислима; 2) њихов млад узраст символизује вечну животну силу; 3) рамена и руке – творење и делање; 4) ноге – кретање и брзину; 5) крила – хитрост у кретању, јер лакоћа крила показује како им није својствено ништа приземно; 6) жезло – владичанство које чини све што је божанствено. – А какво значење има врпца коју носе на глави? Врпца такође има посебан смисао. Она означава чист ум, венац за њихову савршену чистоту, али и сабраност само око божанског.

– Какав је смисао ореола на иконама? Ореол означава неисцрпну божанствену светлост која се излива на онога који живи у блиском односу са Богом. Он окружује светитељеву главу, јер она је средиште духа, мисли и разума. Ореоли се могу сликати у више боја: црвеној, зеленој, плавој, али преовлађује бола злата или жута.

РАЗМ ИС Л И 1. Ко је највећи уметник у историји људског рода? 2. Да ли знаш тропар своје славе? 3. Цар Давид је написао ..................................................................................................................................................... 4. О којем догађају говори следећа химна: Богородице Дјево, Радуј се благодатна, Господ с Тобом, Благословена си Ти међу женама, И балгословен је плод, Утробе Твоје, Јер си родила Спаситеља душа наших. 5. Које празнике изображавају следеће иконе.

10. Гомирје (1600.) 14. Тврдош (1320.)

9. Крка (1345.)

Манастири Српске Православне Цркве 16. Озрен (1587.)

15. Липље (1490.)

13. Острог (1660.)

12. Наум (900.) Икона на корицама – Пресвета Богородица Стражарка – Скрадин

11. Лепавина (1555.)