Tematski broj 04

Година V. – Број 4

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ Ванредни број – Света Гора Атонска – 2007. г.

Цијена 25 kn

Пресвета Богородица Игуманија и Заштитница Свете Горе Икона на 1. стр. – Пресвета Богородица Тројеручица – манастир Хиландар

Јануар 2007.

Уводна реч Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. г. Фотија Идеја да нови ванредни број часописа Крка посветимо Светој Гори, њеној историји и значају за Православље уопште, родила се после наше недавне посете манастиру Хиландару и Светој Гори на празник Ваведења Пресвете Богородице (04. 12. 2006.). Из светог Предања се зна да је сама Пресвета Богородица, још за време свог земног живота, посетила полуострво Атос на Халкидикију тј. данашњу Свету Гору и благословила ово свето место, да кроз читаву историју буде место монашког врлинског живљења и ево тај Њен благослов почива на Атосу до дана данашњег, доносећи безбројне духовне плодове. У својој скоро двехиљадугодишњој историји Света Гора је под управом и заштитом Пресвете Богородице, од

Излази сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија Издавач: Епархија Далматинска – Шибеник Уређивачки одбор: Архимандрит Герман (Богојевић), јереј Жељко Лубарда, јереј Борис Милинковић, јереј Славољуб Кнежевић, монах Доситеј Јовић, Светозар Борак и Саво Мајсторовић Адреса уредништва: Manastir Krka Nikole Tesle bb, 22305 Kistanje Технички уредник: протојереј ставрофор Никола Шкорић e-mail: sp-manastir-krka@si.htnet.hr Графичко обликовање: Miodrag Raos Kunski račun: 2484008-1500122164 Devizni račun: 7001-(978)-405257 s naznakom „za časopis” Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb Swift RZBHHR2X Matični broj: 1557840 Тираж: 2.000 примјерака Излази шест (6) пута годишње ISSN 1334-4293

трудољубивих монаха Светогораца, изнедрила многобројне светитеље Цркве Православне, који су следујући реч Христову оставили све да би задобили Христа и Царство Небеско. Отуда слободно можемо рећи да је историја Свете Горе историја светитељства, јер су многобројни светогорски оци својим подвизима, молитвама, хиљадама и хиљадама метанија, преображавајући себе преобразили и ово свето место, тако да се оно са правом назива Перивој или Врт Пресвете Богородице. Света Гора је духовни центар свеукупног Православља, јер се на овом малом полуострву налазе представници свих помесних Православних Цркава, а за нас Србе је посебно интересантна, јер су нас за њу везали свети Сава и свети Симеон Мироточиви, који су на Светој Гори основали манастир Хиландар, предајући га српском потомству до дана даншњег. Објављујући овај ванредни број Крке посвећен Светој Гори жеља нам је да наше православне вернике у распетој Далмацији упознамо са историјом овог светог места, јер дубоко верујемо, да непрестане молитве светогорских стараца, које се приносе за читав свет, помажу и нама да достојанствено носимо свој крст, као и крст свога распетог народа. Истовремено се надамо да ће ови кратки текстови о историји Свете Горе, о историји њених манастира, светих икона и светих моштију те најлепше светогорске ризнице, као и поуке преподобних отаца Светогораца нашег доба и нама данас открити и приближити лепоту Свете Горе, како би нас та лепота умудрила и оснажила на путу ка Царству Небеском и вечном животу.

3

4

Увод у историју Свете Горе Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења. св. Николај српски

Монашки живот изазивао је одувек посебну врсту пажње код немалог броја људи. Неки су желели да сазнањем истине о монаштву задовоље пуку знатижељу, док су други тражили и налазили одговоре о његовој суштини. Сусретање са монаштвом, никога, међутим, не оставља равнодушним. Значење речи монах потиче од грчке речи монос – сам, самац, који проводи усамљенички живот. Монаси и монахиње су особе које су се заветовале на одрицање од световног живота ради подвизавања у чистоти, послушности и сиромаштву. Истовремено са примањем пострига монаси и монахиње облаче посебну одећу која их подсећа на положени завет и подстиче на смерност и смиреност. У монаштву се према достигнутом унутарњем подвижништву и по одећи разликују три степена: 1. Расофорни монаси који носе ризу и камилавку; не полажу завете монашког чина.

2. Малосхимници се испод ризе опасују кожним појасом који символише умртвљење телесних страсти. На камилавци носе панакамилавку (клобук) која упућује на шлем спасења, док поврх ризе носе мантију која покрива цело тело. Тиме се символички показује да су сви удови монаха умртвљени за овај свет.

3. Великосхимници уместо панакамилавке носе капуљачу (кукуљицу) која покрива главу и спушта се низ леђа. Украшена је знацима часног крста беле или црвене боје. У духовном смислу капуљача подсећа великосхимника да у срцу негује дечију чистоту и незлобивост. Јединствена насеобина, позната као „монашка република” налази се на Светој Гори Атонској и чини је преко 2.000 монаха који живе у двадесет манастира, више скитова и келија. Према једном предању Пресвета Богородица је у пратњи јеванђелисте Јована пловила на Кипар да посети Лазара, када се изненада диже снажна бура која њихов брод баци на камене обале Атоса у близини садашњег манастира Ивирона. Иако се ту задржала кратко време Богородица је била очарана лепотом самог места. Зато се обрати свом Сину и затражи да јој да ово место. Као одговор чуо се глас: „Нека ово место буде теби у наслеђе, твој врт, рај и небо спасења

за оне који траже да се спасу.” Тако је Мајка Божја постала небеска покровитељка и заштитница Свете Горе. ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ, БИЉНИ И ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ Небројени нараштаји надахњивали су се Светом Гором као поприштем подвижничке борбе, али и неописивом лепотом саме природе. Атос, или Света Гора представља најисточнији од три крака Халкидикија (западни је Касандра, а средњи Ситонија), грчког полуострва које дубоко залази у Егејско море између Сингитичког и Струмичког залива. У дужину Атос се пружа око 60 километара, док му ширина варира између седам и дванаест километара, тако да заузима укупну површину, од око 389 квадратних километара. Полуострво почиње уском превлаком не широм од два и по километра. Идући од земљоуза (Превлаке ка Атосу) тло се нагло уздиже на деведесет метара надморске висине и на првих двадесетак километара задржава ниво од 180 метара, који је највећим делом лепо пошумљен. Падине су обрасле столетним стаблима бора, кестенова, букви, јела, храста и другог дрвећа, уз пуно густог шибља. Јужно од Кареје, тло се уздиже на преко 600 метара надморске висине, да би се

УВОД У ИСТОРИЈУ СВЕТЕ ГОРЕ на крајњем југу преко голих падина планине Атос, уздигло и до самог његовог врха од 2.033 метара. Количине воде на Атосу зависе од годишњег доба. Многобројни горски усеци и кланци у хладније доба године обилују водом која преко лета углавном пресушује. Уколико кише падају дуже, потоци се изливају из корита рушећи и носећи све што им се нађе на путу. Бујице нису тако честе, али су штете које начине велике. Обалска флора је састављена од нижег, бујног увек зеленог жбуња. По баштама и виноградима, којих има доста, гаје се различите врсте домаћег поврћа, воћа и винове лозе, превасходно за потребе манастира чији их монаси и обрађују. На Светој Гори изузетно добро успева маслина која се суши, ставља у киселину или се из ње цеди уље, што је све веома заступљено у јеловнику светогорских монаха. Добро успевају лимун, поморанџа, смоква, а такође и лубеница. Фауна је на Светој Гори релативно сиромашна. Има шакала, лисица, куна, јазаваца, дивљих свиња, срна. Птица, такође, нема много врста. Од рептила треба поменути жабе, корњаче, гуштере и змије. Ретко, или готово никако се не дешава да је некога ујела змија отровница. Пчела је најзаступљенији инксект и у манастирима се она још увек гаји на старински начин. Море око Свете Горе не обилује рибом. Клима на полуострву је веома повољна. У марту почиње пролеће, које представља најпријатнији део године. Лето често прође без и једне кише, и са врло високим температурама, које су карактеристичне за јули и август месец. С јесени, честе су магле и кише. Зима зна да буде доста хладна, са јутарњим мразевима, а дешава се да падне и снег, који се, међутим, брзо отопи, изузев на Атосу, по његовим висовима и јаругама, где зна да дочека и прве летње месеце. Зими су чести јаки ветрови који и више недеља дувају стварајући непријатно високе таласе. ПРЕТХРИШЋАНСКА ИСТОРИЈА АТОСА У античко доба назив Атоса (планине и полуострва) повезује се са једним од митова о постању. Према том миту у сукобу богова са Олимпа и гиганата вођа првих био је Посејдон, а других Атос. Он је из Тракије бацио на Посејдона огромну стену која је пала у море, те је тако настала планина која је добила гигантово име – Атос. Друга верзија истог мита казује да је стену бацио Посејдон, али и да је њоме смрвио Атоса. На Светој Гори је из претхришћанског периода пронађено тек нешто мало трагова. Углавном су то плочице са разним натписима, урне и посуђе. Историја бележи да се Атонско полуострво помиње у вези са пропашћу првог персијског похода против Грчке. То се збило 492. године.

Јануар 2007.

Од 3. века н.е. налази се у саставу Византије. Отприлике у то време у читавом том подручју преовладало је хришћанство. У вековима који следе долази до необјашњивог расељавања становништава, тако да је полуострво било веома ретко насељено. Доласком у македонске низије Словени наилазе на то малобројно становништво које врши њихову постепену јелинизацију и христијанизацију. Има доста извора који потврђују присуство Словена на Халкидици, а посебно о томе говоре бројни словенски топоними. У потрази за пашњацима Словени су ступали и на Атос, али нису формирали стална насеља. Према једном спису са почетка X века то непрекидно долажење и одлажење пастира узнемиравало је светогорске монахе. Један други извор, пак, потврђује да у унутрашњости полуострва није уопште било мирјана, били они Грци, Словени или Румуни. СВЕТОГОРСКО МОНАШТВО КРОЗ ВЕКОВЕ Монаштво, као и монотеизам води порекло из три позната извора: Индије, Египта и Јудеје. Географска удаљеност није, међутим, утицала на то да код првих монаха уочимо готово исте циљеве, правила, начин живота. Живе у крајњем сиромаштву, целомудрено, појединачно или групно повлаче се у пећине или пустињу, и главно делање им је молитва. Добар познавалац порекла монаштва Дом Жермен Морин, тврди да монашки живот с краја 3. и почетка 4. века није новина, него да монаси, у измењеним околностима чувају нетакнути идеал хришћанског живота из првих дана. Још од египатских монаха под термином „монашки живот” подразумева се „анђеоски живот”. Они који досегну највиши степен монаштва заодевају се схимом, анђеоском одором и живе као небески анђели. Развој раног хришћанског монаштва неодвојив је од ширења Христове науке међу паганским народима Истока и Запада. Монашки покрет суштински је везан за свој врховни идеал оличен у богочовечанској личности Христовој, али и за његове ученике Свете Апостоле. Светогорско монаштво произашло је из источног монаштва и до данас представља његов репрезентативни израз. Већ у 3. и 4. веку издвојила су се четири основна облика монаштва: еремитски (пустињски), кинотички (скитски), киновијски (општежитељни) и филантропски (човекољубиви). Овај вид духовног живота организовао се и развијао унутар Цркве. Први познати пустињак био је Павле Тиваидски, али је отац целокупног хришћанског монаштва Свети Антоније (251– 356). Живео је у пустињи више од седамдесет година. Он и

5

6

УВОД У ИСТОРИЈУ СВЕТЕ ГОРЕ монаси који су га следили организовали су пустињски начин монашког живота, који подразумева да су сами бринули за своје духовне и личне потребе. Без обзира који облик живота следи, сваки монах има исти циљ – постизање заједнице са Богом, сусретање и општење са Њим. У првој фази монашког живота на Светој Гори нема поузданих доказа. Постоје само два историјска извора: – Сигилиј Василија I из 883. г. и повеља Лава VI, и мноштво предања. Оснивачем организованог светогорског монаштва сматра се преподобни Атанасије (+ 1004.). Он је основао манастир Велика Лавра светога Атанасија, први велики и строго киновијски (општежитељни) манастир на простору Свете Горе. Цар Јован Цимиски 971. године шаље на Атос игумана студитског манастира у Цариграду Евтимија са задатком да уреди монашки живот на Светој Гори. Евтимије сазива светогорске игумане на сабор у Меси и уз њихову сагласност уређује Први типик (први светогорски статут) који је 972. године својим великим црвеним потписом потврдио цар Јован Цимиски. Овај оснивачки документ Монашке заједнице Свете Горе познат је као „Трагос” („Јарац”) јер је писан на комадима јареће коже и чува се у архиви Свештене општине у Кареји. Потписало га је 56 стараца, „геронда”, представника старих лаври чија се имена не помињу. Ово је уједно и најстарији писани византијски документ на којем је сачуван својеручни потпис једног цара. Овај типик у потпуности је признао новонасталу ситуацију створену делатношћу преподобног Атанасија. Према „Мономаховом типику” из 1045. године може се закључити да је на Светој Гори у 11. веку било скоро 180 манастира, док је број монаха могао бити чак до 7.000. ТОКОМ 12. века обновљен је манастир Хиландар као српска царска лавра и манастир Светог Пантелејмона кога настањују Руси. О успону монашког живота на Светој Гори, говори и податак да је на том простору почетком 13. века било готово 300 манастира. Распад Византије до кога долази током четвртог крсташког похода (1204. г.) има катастрофалне последице по Свету Гору. Средином 14. века Света Гора поново доживљава истински процват. Падом Византије и Света Гора потпада под турску власт. Свету Гору први пут осваја Мурат I (1381. г.), а други пут Мурат II (1429/1430. г.). У молитвеној успомени светогорских монаха као велика доброчинитељка и подршка пред султаном остала је заувек упамћена госпођа Мара Бранковић.

Јануар 2007.

У време турског ропства идиоритмијски начин живота показао се врло практичним тако да се после извесног времена број монаха повећао на 6.000, а велику материјалну помоћ Светој Гори пружили су Васељенска патријаршија, Русија, Грузија, Румунија. Света Гора ослобођена је током првог балканског рата, 5. новембра 1912. године. Међутим, на међународно признање требало је чекати све до 1923. године, када је закључен уговор у Лозани. Овим уговором признат је суверенитет Грчке над Светом Гором као аутономном и самоуправном облашћу. После међународног признања донет је 1924. године и Статут Свете Горе. Њиме се одређује статус Свете Горе као самоуправног дела Грчке државе, уз духовну подређеност Васељенској патријаршији. Светом Гором управљају двадесет манастира уз надзор државних власти. Манастири и њихове келије ослобођени су свих пореза и дажбина, а светогорска имовина неотуђива је. Када је Света Гора ослобођена, 1912. г. број монаха био је скоро 10.000, да би 1971. год. пао на само 1.145. Од тада се уочава стални раст, тако да данас Свету Гору насељава преко 2.000 монаха. ПРАВНИ СТАТУС СВЕТЕ ГОРЕ Упркос политичким променама Монашка заједница Свете Горе организовала се и обликовала као посебна заједница са самоуправним статусом што се назива типиком Свете Горе. Може се рећи да има укупно 15 типика, у досадашњој историји Свете Горе. То су: древна катедра стараца; типик Велике Лавре од преподобног Атанасија Атонског (970.); Цимискијев типик (Трагос – јарац) (972. г.); Мономахов типик (1045. г.); Франачки типик (1204–1222. г.); Мали Трагос; Хрисовуља Андроника II Палеолога (1313. г.); Филотејска сингилија (1368. г.); Антонијев типик (1394. г.); Мануилова хрисовуља (1406. г.); типик Јеремије II (1574. г.); типик патријарха Гаврила (1781. г.); Нови типик патријарха Гаврила (1783. г.); типик патријарха Григорија V (1810. г.); типик – Статут из 1924. г. који важи и данас.

1. Древна катедра стараца била је активна од 7. до 10. века када је распуштена. Старци околних келија окупљали су се три пута годишње, о Васкрсу, Успењу и Божићу на саборе под председништвом Протоса.

2. Типик преподобног Атанасија Атонског писан је за манастир Велике Лавре, али је извршио утицај и на одредбе каснијих типика. Базиран је на аскетским правилима Василија Великог.

УВОД У ИСТОРИЈУ СВЕТЕ ГОРЕ 3. Цимискијев типик по први пут уређује целокупни живот на Светој Гори. Њега је својом хрисовуљом озваничио сам цар. По овом типику Протос је старешина целе Свете Горе, а његов избор потврђује цар. Међутим, Протос не одлучује сам о питањима од општег интереса, јер највиша власт је, уствари, сабор игумана под председништвом Протоса. Сабор се састаје једном годишње, на дан Успења Пресвете Богородице.

4. Мономахов типик ослања се у основи на Цимискијев типик, с тим што уводи институцију сабора од пет до десет истакнутих монаха који помажу Протосу.

5. За време франачке окупације Света Гора долази под власт Солунске латинске цркве. Солунски кардинал Бенедикт препушта надзор над Светом Гором солунском епископу Севастију. Оваква организација практично укида аутономију Свете Горе и доводи је у завистан однос према Солунској цркви. У пракси, међутим, Солунска црква никада није показала тенденцију да влада над Светом Гором.

6. „Мали трагос” настаје као последица притисака бугарског цара Асена, а са циљем да се Света Гора потчини црквеној власти јерисоског епископа, који је подређен Солунском митрополиту, а обојица трновском патријарху.

7. Хрисовуљом Андроника II Палеолога, Протос се поново признаје за неоспорног владара Свете Горе. Бирају га Светогорци, а потврђује Цариградски патријарх, за разлику од ранијих типика но којима Протосов избор потврђује цар. Од тада до данас Света Гора духовно припада Васељенској патријаршији, а сви њени манастири су ставропигијски (самоуправни).

8. Ради заштите Свете Горе од спољних утицаја, патријарх Филотеј својом сингилијом укида аутономију и ставља Светогорску монашку заједницу под надзор Јерисоског епископа. Ово је било у складу са 8. каноном IV Васељенског сабора, али привременог карактера.

9. Догађаји и политичке прилике показали су да аутономни статус Свете Горе може да се очува само уколико се код иноверних освајача прикаже искључиво као верско место. То је схватање нашло места у типику цариградског патријарха Антонија. Протос је поново врховна власт на Светој Гори, а она је потпуно независна од Јерисоског епископа. Надзор над Светом Гором поново је у рукама цариградског патријарха што се види кроз његово апелационо право и право помињања патријарховог имена на литургији.

10. Хрисовуља Манојла II Палеолога представља допуну претходног типика. Паралелно са киновијским признаје и идиоритмијски начин монашког живота, што представља последицу исихастичког покрета.

11. Типик Јеремије II покушао је да врати киновијски начин живота у све манастире, а идиоритмију ограничи на скитове у којима је и иначе била највише заступљена. Идиоритмијски начин живота који преовлађује за време турске окупације допринео је одржању Свете Горе као монашке заједнице, на чак и повећању броја монаха, којих је пред крај турске владавине било око 6.000.

Јануар 2007.

12. Типик патријарха Гаврила IV значајан је по утврђивању: а) поделе манастира на четири групе по пет манастира; б) установе четворочлане епистасије и в) установе Протоса коме се придодаје четворочлана епистасија, са једногодишњим мандатом.

13. Други типик патријарха Гаврила IV потврђује управу четворочлане епистасије над Светом Гором и уређује нека питања трговине на Светој Гори.

14. Према типику патријарха Григорија V на Светој Гори постоје два владајућа органа: а) четворочлана епистасија са једногодишњим мандатом и б) стални Свештени сабор или Општина, кога чине представници 20 манастира који допуњује епистасију.

15. Статут Свете Горе из 1924. године представља последњи типик који се и данас примењује и има уставну тежину. По њему, Света Гора је аутономни део Грчке државе, чији суверенитет се доказује преко установе гувернера са седиштем у Кареји. Канонски и духовно, Света Гора припада Васељенској патријаршији. Два најважнија доказа за то јесу обавезно помињање патријарха приликом свете литургије и право жалбе Патријаршији. У свему осталом светогорска монашка заједница потпуно је самостална. Двадесет манастира представљају такође самосталне институције Свете Горе. Власт је у Светој Гори подељена на следећи начин: а) Свештени сабор има законодавну власт; б) Свештена епистасија и протоепистат имају извршну власт; в) разни други органи врше судску власт. Свештени сабор има 20 чланова и чине га игумани или проигумани свих светогорских манастира. Састаје се два пута годишње у Кареји и доноси канонске одлуке. Свештена општина или Свештени протат има 20 чланова, по једног из сваког манастира. Они се бирају са једногодишњим мандатом. Свештена општина редовно заседа два пута недељно и потпуно самостално доноси одлуке које су обавезне за све манастире. Сви чланови су међусобно једнаки. Општина има лабав, усклађујући надзор над манастирима и келијама. Свештена епистасија има четири члана и у њеном раду учествују сви манастири у складу са постојећом поделом на пет група по четири манастира. Те групе су следеће:

7

8

УВОД У ИСТОРИЈУ СВЕТЕ ГОРЕ 1. Велика Лавра, Дохијар, Ксенофонт, Есфигмен 2. Ватопед, Кутлумуш, Каракал, Ставроникита 3. Ивирон, Пантократор, Филотеј, Симонопетра 4. Хиландар, Ксиропотам, Свети Павле, Григоријат 5. Дионисијат, Зограф, Пантелејмон, Констамонит. Свака група од четири манастира руководи епистасијом годину дана, с тим што представник првог од наведених манастира из сваке групе (Велика Лавра, Ватопед, Ивирон, Хиландар и Дионисијат) носе титулу „протоепистата”. Сва четири члана епистасије стално бораве у Кареји и сваки од њих чува по четвртину печата. То значи да се било која одлука може озваничити само у присуству свих чланова, чиме се спречава могућност злоупотребе. Судска власт врши се преко различитих органа. Тежи преступи и криминална дела у надлежности су редовних судова у Солуну. Мање прекршаје и сагрешења пресуђују судови манастира по територијалној надлежности. У границама Кареје мање прекршаје санкционише Свештена епистасија, другостепени судски орган је Свештена општина, а трећестепени – Свети синод у Цариграду. Канонски преступи монаха суде се непосредно од стране Светог синода у Цариграду. Сви светогорски типици имали су за циљ да својим одредбама омогуће монасима да што боље испуне своју мисију; живот у Христу у свим сферама – духовној, управној и делатној. Грчка држава уважава посебност Свете Горе и даје јој изузетан значај о чему сведочи и члан 105. актуелног грчког Устава. МОНАШКЕ УСТАНОВЕ СВЕТЕ ГОРЕ Статут Свете Горе из 1924. године дефинише монашке установе које постоје на Светој Гори. То су: општежитељни манастири, идиоритмијски манастири, скитови, келије, колибе, молчалнице и станишта. Све набројане установе које нису манастири припадају једном од двадесет светогорских манастира и од њих се не могу отуђити. ОПШТЕЖИТЕЉНИ МАНАСТИРИ Дуги низ година међу светогорским манастирима основна подела била је према начелу организовања живота монаха. До 1963. године било је 11 општежитељних и 9 идиоритмијских манастира. Процес духовне обнове Свете Горе који је започео седамдесетих година прошлог века омогућио је да је данас свих 20 манастира општежитељних. Сваким општежитељним манастиром управља игуман са епитропијом и герондијом (Сабором стараца). Да би неки монах био изабран за игумана мора испунити следеће услове: да је благе нарави, јаке побожности, примерног владања, црквено образован, школски образован и да има административне способности; да има преко 40 година

Јануар 2007.

старости; да је пострижен у Светој Гори и да је у манастирски списак уведен пре најмање 10 година. Право да бирају игумана имају сви монаси са стажом дужим од шест година. Игуман се бира доживотно изузев ако не врши своју дужност како ваља или чини теже преступе. Избор новог игумана мора се извршити у року од шест месеци. Игуман има духовну власт над манастирском братијом која му дугује поштовање и пуну послушност. Монаси у општежитељним манастирима не располажу никаквом имовином, а све њихове потребе задовољава манастир. Сви монаси на Светој Гори грчки су држављани од дана уписа у књигу монаха, (монахологију), тј. од дана пријема монашког пострига. Послушања у манастирима дају се братији сагласно са Унутрашњим правилником сваког манастира, а према способностима и моћи свакога. Сваки је манастир дужан да одржава болницу и апотеку, а дом стараца обавезно функционише при сваком манастиру. Општежитељни манастири не могу се преобратити у идиоритмијске. ИДИОРИТМИЈСКИ МАНАСТИРИ Иако на Светој Гори више нема идиоритмијских манастира навешћемо основне карактеристике монашког живота у њима. Монаси поседују своју имовину и сами задовољавају своје потребе. Трпеза је заједничка само недељом, као и молитва. Манастиром управља епитропија и сабор стараца. Стално тело у овим манастирима је сабор старешина чији чланови се морају одликовати благом нарави, чистим животом, црквеном спремом и административним способностима. СКИТОВИ У Светој Гори има четири општежитељна и осам идиоритмијских скитова. Сви монаси скитова и других подручних установа сматрају се сабраћом манастира – власника. Преобраћање скитова у манастире асполутно је забрањено. Сваки скит дужан је да се држи реда који му је прописан, да чува везе своје зависности са манастиром

УВОД У ИСТОРИЈУ СВЕТЕ ГОРЕ – власником и надгледа односе својих отаца према манастиру – власнику. Монаси по скитовима живе сагласно Унутрашњем правилнику и морају уредно вршити своје верске дужности. Монах у скиту дужан је да од дана пострига доживотно остане код свога старца (духовника). Односи старца према послушнику јесу односи духовног оца према сину. Сваким скитом управљају дикеј, саветници и сабор стараца. Кандидат за дикеја треба да поседује врлине и способности признате од стране манастира – власника. Саветници при сваком скиту (два до четири) бирају се на исти начин и у исто време као и дикеј, с тим да половину бира манастир – власник. Сваки скит има печат са својим именом и именом манастира – власника. Важни послови скита износе се пред сабор стараца, а за њих је потребно и одобрење манастира – власника. КЕЛИЈЕ То су пространа манастирска пребивалишта, која наликују фармама, са малом капелом. Око њега је обично мањи или већи појас обрадиве земље. Келију насељавају три лица канонски пострижена која могу примити још највише тројицу лица искушеника или послушника. Приноси са келијских имања припадају искључиво келиотима, који су уз то обавезни да своје келије одржавају у добром стању. Келије обавезно имају унутрашњу црквицу. КОЛИБЕ То сy мала боравишта (кућице) са малом унутрашњом капелом, без обрадивог пољопривредног земљишта. Манастир је поверава једној или групи од две–три личности. У њима монаси живе као породица и баве се занатством. Неколико таквих пребивалишта заједно дају утисак једне заједнице, али немају заједничку администрацију, нити су међусобно зависни. СТАНИШТА И ИСПОСНИЦЕ Станиште је мало боравиште у близини манастира у коме борави један монах који храну добија из манастира. Станиште је саставни део манастира, а монах који га настањује сматра се чланом манастирског братства. Монаси станишта обично се одликују високом духовношћу. Испосница је мало боравиште слично станишту, али у тзв. „светсорској пустињи”. Оваквим животом живе монаси који желе да упражњавају највишу и беспрекорну аскезу. ЖИВОТ МОНАХА Монашки живот спроводи се у оквиру једне од наведених светогорских монашких установа. Сваки православни хришћанин старији од 18 година може да се посвети монашком животу. Доласком у Свету Гору, у једну од наведених установа, након изјављене слободне воље да се посвети монашкој

Јануар 2007.

аскези, новопридошлог уписују у ред искушеника. За време искушеничког периода који траје најмање годину дана, искушеник ради помоћне послове и труди се да стекне црквено образовање и да духовно напредује. Искушеник који истраје у својој одлуци и добије благослов за расу, али не даје још монашки завет. Онај искушеник који истраје може да добије званични монашки благослов – малу схиму. Таквог ризоносца приводе пред царске двери где он изјављује своју намеру да добровољно приступи монаштву. Обећање (заклетва) које он том приликом даје различито је у разним манастирима, али је обично формулисано на следећи начин: „Ја ... сада напуштам своје родитеље, браћу и рођаке, све што имам, и безвредну славу и задовољства овога света. Исто тако напуштам и сопствену вољу и на њено место стављам Божју вољу. Прихватам сву тежину монашког живота и узимам завет сиромаштва, чедности и послушности у небеској нади; обећавам да ћу остати монах у овом манастиру свих дана свога живота.” Тада се врши и други постриг којим он једном за свагда умире за овај свет. Трећи степен монаштва је велика схима коју прима мали број монаха, јер захтева најстрожи аскетизам. Највећи број монаха на Светој Гори није у свештеничком чину. Они који су примили чин свештенослужења називају се јеромонаси, а они који имају велику схиму – схимонаси. На Светој Гори је у званичној употреби стари (јулијански) календар и византијско време по коме дан почиње заласком сунца. Само се у манастиру Ивирону поштује халдејско рачунање времена по коме дан почиње са изласком сунца. Монашка 24 сата једнога дана деле се у три осмосатнице. Оне су намењене: молитви, раду и одмору. Цео живот светогорских отаца у вези је са молитвом. Монашка молитва је, као и код других хришћана заједничка и лична. Основу личне молитве чине умносрдачна молитва која гласи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.” Заједничке молитве врше се на следећим службама: вечерње, повечерје, полуноћница, јутрење, часови и литургија. У дане празника и свечане дане, које прати целоноћно бдење, 15 од 24 сата у једном дану посвећује се непрекидној молитви. Годишње се обави и по 50 бдења. На заједничким молитвама посебан доживљај представља карактеристично светогорско, тзв. Кукузељево појање које уистину звучи као дар Божји. Једноставне, а узвишене хармоније монашког појања у сваком изазивају несвакидашњи, неописиви осећај. Рад коме се посвећују светогорски монаси разноврстан је и доста је различит у односу на обавезе монаха пре више

9

10

УВОД У ИСТОРИЈУ СВЕТЕ ГОРЕ деценија. Крупнији послови обављају се уз помоћ савремене технике (пољопривредне машине, грађевинске машине, компјутери, итд.) тако да се од монаха данас захтевају и посебна, стручна знања. Некада највише заступљен рад, рукодеља, чини се да све више нестаје. У скиту „Буразери” развила се изванредна иконописачка школа, чија су слава и прелепе иконе одавно прешле границе Свете Горе. У манастирима најважније су службе игумана, епитропа, представника у Свештеној општини, секретара, ризничара, библиотекара, економа, шумара, гостионичара, типикара, олтарника, недељног свештеника, недељног ђакона, појца, чтеца, канонарха, црквењака, архивара, архондара, дохијара, трпезара, кувара, болничара, ноћног чувара, виноградара, баштована, пекара, бродара и дрвосеча. Монаси гостпримство према ходочасницима сматрају једном од жртви коју често и радо подносе. Манастири госте примају на конак или само на окрепљење. У поређењу са остатком света могло би се рећи да су светогорци у сталном посту. Храна се уноси само ради одржања тела и његових функција. Месо је потпуно искључено из јеловника, а основу исхране чине хлеб, уље, вино, маслине, поврће и у одређене дане риба. Једе се два пута дневно, ујутро и увече. Поред уобичајног поста средом и петком на Светој Гори се пости и понедељак. У ова три дана јутарњи оброк замењује се чајем и хлебом, а у време Великог и Часног поста обедује се само једном дневно. Овако изгледа спољашњи живот светогорских монаха. Јединствен по много чему, условљен њиховом мисијом, заједницом и тежњом за сједињење са Богом: „Монаси немају друге утехе осим посматрања непроменљивих или кружно обнављаних стихија неба, океана и гора. Снажна и незаменљива утеха за њих јесте молитва и подвижничка заједница са Богом и браћом.” КАРЕЈА У давна времена управа Свете Горе налазила се на северу полуострва у једној ували Јерисоског залива на месту које се звало „Станиште стараца”. После реорганизације монашког живота на Атосу у 9. веку, седиште управе премештено је у Кареју, где је поникла монашка заједница, тј. оно што се назива лавром.

Јануар 2007.

Кареја је данас административни центар Свете Горе, у коме се налазе сви самоуправни органи, као и седиште гувернера. У другачијем светлу посматрано, то је невелик монашки градић са већим бројем важних и упечатљивих здања. То су Протатска црква, седиште Свештене општине, конаци – зграде у којима бораве представници деветнаест манастира (Кутлумуш нема конаке јер се налази на пет минута хода од Протатске цркве), куће у којима бораве представници цивилне власти, радње, пошта, хотел и још осамдесет и две келије у којима живи неколико стотина монаха. У прво време земљиште и све зграде у Кареји припадале су Карејској лаври и проту. Историјске околности за време турске владавине довеле су до тога да је 1661. г. имовина Протата распродата тако да су купци могли да буду само двадесет светогорских манастира. Данас Свештена општина има у свом власништву само зграду у којој заседају њени органи, протатску цркву и неколико других грађевина. Зграда у којој се налази седиште Свештене општине (ЈЕРА КИНОТИС) подигнута је релативно скоро, али у традиционалном стилу. Усред Кареје налази се овећи трг на коме се налази Саборна црква, позната као Протатска, посвећена Успењу Пресвете Богородице. То је најстарија сачувана црква на Светој Гори и једина од главних храмова који има облик базилике. У самом олтару смештена је икона „Достојно јест” (АКСИОН ЕСТИН). То је главна икона – заштитница читаве светогорске заједнице. За икону је везано следеће предање. Пође једне суботе неки стари монах из своје келије посвећене Успењу Богородице југозападно од Кареје на бденије у Протат. Свом ученику наложи да у келији одржи богослужење. Увече у келију дође млади монах и замоли гостопримство које му ученик старца указа. За време јутрења, млади монах стаде пред икону Богородице певајући химну коју до тада нико није чуо: „Достојно јест јако во истину блажити тја Богородицу, присноблаженују и пренепорочнују”... На крају отпевао је и добро познату химну „Иже херувими”... На молбу ученика речи непознате химне млади монах прстом је исписао на камену, а затим ишчезао као анђео. Старац и великодостојници Свете Горе пренели су икону у Протатску цркву, где од тада до дана данашњег испред ње гори кандило, а камену плочу послали су у Цариград. Келија у којој се збио чудесни догађај након тога је добила име „Достојно јест”, које и сада носи. Кроз Кареју пролази главни пут који води од истока (од манастира Ивирона) ка западу (до луке Дафни). На обе стране од пута иду стазе према манастирским конацима, келијама и радионицама. Међу карејским келијама није успостављен никакав хијерархијски ред. Ипак, посматрано са историјског аспекта истичу се: она посвећена Светом Јовану Претечи у којој је живео монах Дионисије из Фурне; Скуртеон, где је пребивао велики духовни вођа Никодим Светогорац; Типикарница светога Саве Српског и Моливдоклисиа.

Јануар 2007.

На североисточном ободу Кареје лежи скит Светог Андреје у коме су својевремено живела двојица патријарха, Атанасије III и Серафим II. Главна црква у скиту, завршена 1900. г. представља посебно поглавље. До изградње храма Светог Саве на Врачару био је то највећи православни храм на Балкану. У југоисточном крилу огромног комплекса Светоандрејског скита још од 1930. г. смештена је школа позната као Атонијада. Ова школа први пут је отворена 1749. г. на иницијативу патријарха Кирила V. Атонијада је имала статус високошколске установе која је требало да делује као „унивезитет грчких предмета, да образује и подучава на свим пољима логичких, философских и теолошких наука”. У прво време школа је била смештена у за њу посебно подигнутој згради на брдашцу изнад манастира Ватопеда. Данас је та грађевина запустела.

У Кареји се налази Испосница Светога Саве која за православне Србе има изузетан значај као место духовног сазревања првог српског архиепископа и покољења хиландарских монаха након њега. Испосницу (Типикарницу) је подигао Свети Сава за потребе борављења у Кареји, али и ради сопственог осамљивања и живота у исихазму. Келија Светог Саве завршена је 1199. г. и у њој се налазе чудотворна икона „Богородице млекопитатељице” коју је Свети Сава донео са путовања у Свету земљу. Конак светог манастира Хиландара налази се на једној узвишици изнад Кареје. То је велика камена двоспратна зграда у којој борави представник Хиландара у свештеној општини, али може да прими и известан број гостију.

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА СТАРАЦ АВГУСТИН Отац Августин је рођен у Русији у Алискоје, Полтава, 1882. године. Световно име било му је Антоније Кора. Још као млад, Антоније је отишао у један манастир у својој домовини где је и остао као послушник. Искушење које му се тамо десило принудило га је да остави и манастир и домовину, те да дође у Башту Пресвете Богородице како би му душа била заштићена од сличних искушења. Како ми је сам причао, у том манастиру сви Старци су били у годинама и њега су, као послушника, послали да помаже манастирском

раднику у риболову, од ког се манастир издржавао. Једног дана, радникова ћерка је дошла рекавши свом оцу да се брзо врати кући због неког хитног посла, а она је остала да помогне. Али, савладана искушењем ова сиротица се, не мислећи, бацила на послушника са греховним намерама. Антоније се смутио, јер се све тако изненада догодило. Закрстио се и рекао: – Христе мој, боље је да се удавим него да паднем у грех, и бацио се са обале у дубоку реку! Али, добри Бог видевши тако велику храброст чистог младића који је поступио као млади Свети Мартинијан у борби за чистоту, држао га је на површини воде, тако да се младић чак није ни поквасио. Говорио ми је: – Када сам се бацио у воду главом наниже, не разумем како сам се обрео усправан на води, а да ми се ни одећа није поквасила! У том тренутку искушеник је осетио унутрашњи мир са неи зрецивим умилењем, који је потпуно уништио сваку грешну помисао и свако телесно узбуђење које је она девојка проузроковала грешним покретима. Видевши Антонија како стоји на води, девојка се покајала и расплакала због

свог пада, дирнута овим великим чудом. Искушеник се одмах после овога вратио у манастир и са сузама замолио игумана за благослов да оде на Свету Гору, јер је духовно био слаб, па се бојао да остане у свету. Игуману није уопште помињао девојчин пад како се не би против ње нешто говорило, али му није помињао ни чудо које се десило, већ је само себе осуђивао. Наравно, по мом мишљењу, у свему је било највеће чудо да је он узимајући

11

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА

12 грех на себе покривао девојчин пад, као и херојско држање младића у великом искушењу за његове године. За Бога који сав свет држи на свом малом прсту, није тешко да одржи једног искушеника на површини воде. Игуман је попустио пред његовим молбама. Наравно, он није ни могао да му забрани, али се ожалостио што је братство требало да изгуби једног доброг искушеника. Антоније је дошао одмах на Свету Гору, 1908. године. Обишавши манастире и келије Свете Горе, остао је у келији Часног Крста манастира Каракала, где је 1910. године замонашен, добивши име Августин. Године 1943. ради већег мира отишао је у једну келију манастира Филотеја, посвећену Ваведењу Пресвете Богородице, у којој се подвизавао до своје старости, не излазећи више у свет. Када сам 1955. године поново боравио у манастиру Филотеју, другог дана свог боравка тамо, посетио сам га у његовој келији. На жалост, нисам га нашао. Оставио сам неке ствари испред врата и вратио се у манастир трудећи се да ме нико не примети, да не бих изазвао помисли код Отаца зато што са стварима обилазим келије. Сутрадан после подне, у манастир је дошао старац Августин и потражио ме: – Где је онај калуђер Пајсије? Оци су се изненадили и рекли: – Како знаш за њега када га ни ми нисмо добро упознали – и показаше му моју келију. Чим сам отворио врата, направио ми је велику метанију и рекао: – Благословите! Затим је додао: – Бог нека ти буде милостив ради благослова које си ми донео. Тада је извадио из торбе једну мараму у којој су биле бресквице, које се по величини нису разликовале од шљива, а са полусувог дрвета брескве коју је имао крај келије. Желео сам да сакријем од Старца да сам ја однео оне благослове у његову келију, али ми је он рекао:

– Видео сам те из „Пророка Илије” (Руског). „Пророк Илија” је око четири сата хода удаљен од келије старца Августина. Старац је имао дар прозорљивости. За Бога, наравно, не постоји мало или велико растојање.

Кад већ имам прилику, добро би било да поменем један догађај повезан са истим даром: његов сусед, ђакон Венијамин, видео је заклану царску породицу из своје келије, као на телевизији! После неког времена сазнало се да су комунисти тог дана убили царску породицу. Наравно, и старац Августин је могао из далека да види догађаје, будући да је имао духовни екран (дар прозорљивости) који је стекао чистотом душе, смирењем и љубављу.

Обзиром да је Старац много бринуо о намученим животињама, сви они који су имали старе или кљасте животиње остављали би их у његовој близини, ништа га не питајући, а потом одлазили. Келија старца Августина постала је болница за јахаћу стоку из његове околине, од Каракала и Филотеја до Ивирона. Сироти Старац читаво лето је косио траву, како би током зиме имао храну за старе и болесне животиње које су му мирјани доводили. Ако би нашао још неку остављену, стару животињу, доводио би је у своје прихватилиште.

Јануар 2007.

Када би сусрео неког човека на путу, направио би му метанију и рекао: „Благословите!” Није марио да ли је тај човек био свештеник или монах, или је, пак, био мирјанин, млад или стар, јер је стекао велико смирење због којег је све људе сматрао великима, а себе од свих најмањим. Једном приликом када је направио метанију једном мирјанину, угледао га је неки теолог и зачуђено му рекао: – Зар и мирјанима правиш метанију? Старац Августин му је одговорио: – Да, зато што они имају Благодат Светог Крштења.

Старчева велика љубав и смирење нису имали границе. Једном је казивао да се демон у виду страшног пса који је бацао пламен из уста, појавио у његовој келији, идући према њему са намером да га удави, јер га је пржила, како му је сам демон рекао, његова молитва. Старац Августин га је ухватио бацивши на зид, рекао: – Зли ђаволе, зашто се бориш против створења Божијих? Старац је наставио да ми говори: – Ђаво је био јак, али ја сам био још јачи. Залепио сам га за зид! Али, после ме је много гризла савест што сам ударио ђавола. Са нестрпљењем сам ишчекивао свануће да бих отишао код духовника и исповедио му то што сам ударио ђавола. Када је свануло, отишао сам у Провату код свог духовника и исповедио се. Међутим, мој духовник је био крајње снисходљив, па ми није дао никакву епитимију већ ми је рекао да се причестим. Од радости сам сву ноћ провео са бројаницом, да бих ујутру отишао на Свету Литургију и причестио се. Када је свештеник стављао кашичицу у моја уста, уместо Светог Причешћа видео сам Месо и Крв и жвакао сам да бих прогутао. Истовремено сам осећао велики мир који нисам могао да издржим. Из мојих очију текле су сузе умилења, а моја глава је светлела као светиљка. Брзо сам отишао како

ме Оци не би видели, а благодарствене молитве читао сам у својој келији.

Читава Старчева појава била је светла, јер га је осењивала Благодат Божија. Довољно је било да га видиш, па да сваку муку заборавиш, јер је унутарњом добротом ширио радост око себе. Његово одело, подрасник, све је било искрпљено и било је горе од страшила које баштован качи у башти да би плашио свраке. Ако би му неко дао неку добру ствар, он је то давао другима. Његова је келија била центар за раднике који су товарили дрва у манастирским лукама. Ма какву потребу да су имали, радници су долазили у Старчеву келију узимајући потребно, без да су га ишта питали. Много пута су узимали од Старца све што би нашли у келији због чега су га после налазили како исцрпљен лежи на поду. Једино решење било је да му манастир пошаље мало брашна да би кувао себи ретку чорбу. Старац Августин је набавио неки стари тигањ, мешао брашно, воду и со, те је пекао погачице које су му биле и хлеб и једина храна. Када је било разрешење на уљу, умакао је перце у уље, и закрштавао њиме хлебчиће, па се тако разрешавао у празничне дане. Неки Оци су се мало шалили са Старцем и говорили му:

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА

Јануар 2007.

– Шта једеш, старче Августине? Он је одговарао: – Ја увек једем палачинке.

– Остави Старце на миру, зар да слушамо тебе са твојим прелестима. Али, Старац је наставио да их дрма, будући да није могао, побожности ради, да се уздржи.

Када би му Оци дали усољену сарделу, чувао би је за неког госта. Тада би Старац узимао главу, а госту је постављао остатак сарделе. Био је пресрећан када би угостио посетиоца рибом за ручак. Увек је радио такве ствари лишавајући себе, али га је Христос непрестано ситио Својом Божанском Благодаћу. Оци из околине, као и мирјани, много су га волели. Нарочито су га Оци манастира Филотеја волели, па су га молили да дође код њих како би се бринули о њему кад остари, будући да је све слабије видео. Али, Старац је мислио о томе шта ће бити са старим и кљастим животињама о којима је бринуо, ако би отишао, те стога није ни прихватао понуду. На крају су ови добри Старци, узели њега и све његове старе животиње, па му се тако помисао успокојила.

У манастиру су Оци много бринули о њему, што је он сматрао великим благословом Мајке Божије, па је из благодарности стално певао „Достојно јест”, а очи су му непрестано биле пуне суза радости. Присуство старца Августина био је прави благослов за манастир. Много је помагао старим Оцима у болници, јер старца Августина нису посећивали само људи већ и Светитељи и Анђели, а и Богородица. Када би Старац угледао Мајку Божију у болници, или Светитеље, и видео Старце како леже или да су, пак, удобно наслоњени, много се жалостио. Зато би ишао од једног до другог, дрмао их и говорио: „Пресвета!”, а кад би видео Анђела: „Анђео!” Наравно, нико није ништа видео, али су сви схватали да се нешто дешава, устајали би одмах и стајали са побожношћу. Болничар је све то сматрао прелешћу, па га је грдио, говорећи:

Када су Оци долазили да га виде, пре него што би стигли да упитају Старца како је, он би их упитао: – Како су моје мулице и магарићи? Они би му одговарали: – Много добро – а Старац се радовао.

– А ти, старче Августине, како си?

– Слава Богу, врло добро. Тако радостан и пун доброте, славећи Бога и непрестано се молећи, живео је рајским животом у Башти Пресвете Богородице. У себи је имао Христа. Његово срце било је Рај, и још је овде био удостојен виђења Анђела, Светитеља, па чак и Мајке Божије, а касније вечне радости. У тренутку када је одлазила душа старца Августина, његово лице је заблистало три пута. По Божијем Промислу налазио се тамо и болничар који се задивио и уверио у истинитост Божанских посета које је Старац имао. Старац Августин се упокојио у Господу 27. марта 1965. године, у својој осамдесет и трећој години живота. Његову молитву нека би имали. Амин.

13

14

Јануар 2007.

Светогорски манастири и чудотворне иконе МАНАСТИР ВЕЛИКА ЛАВРА (Свети Атанасије Светогорац – на дан 5. јула) Велика Лавра налази се на крајњем југу Атонског полуострва. Она се може сматрати мајком светогорских манастира, како у погледу организације, тако и у погледу неимарских решења. Његовим настанком настале су и велике општежитељне заједнице монаха. Оснивач Велике Лавре био је Атанасије Светогорац уз обилату материјалну помоћ цара Нићифора Фоке. Од почетка је Атанасијева заједница била устројена као општежитељна заједница, док се манастир састајао од низа повезаних келија – што и јесте право значење речи „Лавра”. Атанасије Светогорац дао је Типик манастира 970. г., а коначни облик дао му је у свом Завештењу. Овај велики човек умро је 1004. год. пошто се на њега обрушило кубе изнад олтара док је радио на проширењу цркве. Манастир у градитељском смислу изгледа величанствено. Улазни ходник пресецају три капије. Унутра се налази велики комплекс зграда оивичен зидинама. Главна црква Велике Лавре је најстарији католикон на Светој Гори. Храм је подигао Атанасије 963. г. У једном од параклиса налазе се два изузетна манастирска блага: гвоздено жезло којим је свети Атанасије ударио у стену и отворио извор воде и гвоздени крст тежак четири килограма који је он носио око врата на богослужењима. Ризница Велике Лавре крије изузетна блага. Ту се чува далматика (врста плашта) Нићифора Фоке, његова круна и једно Јеванђеље које је овај цар са својеручном посветом поклонио Атанасију. Скитове и келије који припадају Великој Лаври насељава више од три стотине монаха. У околини манастира има двадесет параклиса и пет монашких станишта. Скит Светог Јована Крститеља основао је сам Атанасије, док се у другом, Светих арханђела налази гроб великог музичара Јована Кукузелиса који је обогатио црквену музику новим мелодијским линијама и нотацијом. У данашње време Лавру настањује близу 60 монаха. Кукузелиса Икона Пресвете Богородице Кукузелисе налази се у Великој Лаври. Знаменити византијски химнограф Јован Кукузељ, по коме је ова чудотворна икона добила име, вукао је порекло из

сиромашне бугарске породице. Надимак Кукузељ добио је још у школи од својих вршњака. Отхранила га је и васпитала самохрана мајка (пошто је доста рано остала удовица), па би мали Јован на питање које му је омиљено јело, увек одговарао: „кукија и зеље”. Тако је потоњи песник и велики слаткопојац добио надимак Кукузељ. Јован Кукузељ рођен је у Драчу у XII веку. Похађао је цариградску Царску школу, где је захваљујући свом звонком гласу, природној лепоти и надарености придобио благонаклоност самога цара Комнена и читавог двора. За кратко време он је надмашио своје вршњаке у учењу и најзад постао једини дворски појац. Када се дакле овај љубитељ девствености Јован бејаше уморио од царских величина, и када мишљаше о напуштању двора, дође у Цариград неким послом игуман Велике лавре са Свете Горе Атонске. Угледавши по Божијем благовољењу старца, Јовану срце поскочи од радости и толико га са радошћу и благошћу заволи, да му открије своје мисли и одлуку, тражећи од њега савет. Стари игуман не само да је похвалио младићеву одлуку, него му је дао и благослов. Тако Јован скоро одмах по старчевом одласку из Цариграда кришом напусти двор и ушавши као странац на Свету Гору, стигне пред капију Велике лавре. На вратарево питање ко је, одакле долази и шта жели, Јован одговори да је човек сељак, пастир, и да жели да постане монах. Вратар му каже да је млад, а он му са смирењем одговори: „Благо човеку који носи јарам свој од младости своје”, усрдно га замоливши да га најави настојатељу. Вратар му учини по вољи, обавестивши игумана и братију о његовом доласку. Братија се ваистину обрадују, јер потребоваху једног таквог човека да води бригу о јарцима. И тако игуман прими Јована и приброји га братији манастира, начинивши га монахом. Да му послушање да чува у брду манастирске јарце. Тако Јованово време протицаше у миру, неисказаној радости и задовољству. Једног дана он сеђаше чувајући своје стадо, обузет мисли-

СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ И ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ма о свом пређашњем животу. Срце му бејаше испуњено осећањем захвалности према Богу и Његовој Пречистој Мајци због Његовог благог промисла. Мислећи да нема никога у тој пустињи и да га нико не чује, он почне по свом обичају певати божанствене химне и његов ангелски глас разлегне се по околним брдима, винувши се у мелодичним одјецима под пусте врхове Атона. Задуго он појаше скрушеног срца и испуњен духовном радошћу, не видећи и не знајући да га један пустињак слуша, сакривен у оближњој каменој пећини на месту стрмом и скоро непроходном. Јованова песма толико дирне у срце оног великог тиховњака, да му ударе сузе на очи и у његовој скрушеној души роди се неко умиљеније и радост, те док Јован појаше, старац без престанка посматраше дивећи се и чудећи откуда у пустињи такав ангелски глас и такав врхунски музичар. И јарци бејаху престали да пасу поведени хармоничном мелодијом свог пастира, па се тиховњак зачуди како и саме бесловесне животиње стајаху непомичне око свог пастира, обузете и очаране његовим ангелским гласом. Отишавши право у лавру тиховњак обавести игумана о чудесном пастиру и о његовом слаткопјенију. Они позову Јована из пустиње и игуман га стане грдити тражећи од њега да му открије своје право порекло. И тада им Јован неизбежно исприча како је био царев музичар и први слаткопојац. Измоливши поново са смирењем и многим сузама исто послушање, Јован се повуче у пустињу. Игуман међутим, у страху да цар не дозна нешто о томе, ипак одлучи да оде у Цариград и ставши пред цара, рече му: „Милостив буди слуги своме, царе”, припадајући царевим ногама, „У име Бога који жели спасење за све и за сва, молим ти се да саслушаш очински захтев и да га испуниш, испунио Бог добрима твоје жеље и захтеве!” Изненађен старчевим дубоким смирењем и послушањем, цар га подигне и благо запита говорећи: „Шта желиш од мене, оче?” „Опрости ми, царе, ако будем смео пред твојим Величанством, мој захтев је ништаван за остварење, теби је то веома лако, јер ништа друго није потребно до једна твоја реч. А његово испуњење донеће радост и утеху и самим анђелима, и добро мојој лаври.” „Говори шта искаш – рече цар орасположен. Шта год пожелиш учинићу ти.” „Царева реч је света – одговори са смирењем игуман – и не ваља је газити.” „Тако је, оче, тако је – потврди цар дирнут старчевом простотом. Говори дакле, кажи шта желиш.” „Подај

Јануар 2007.

нам, рече игуман, једног од својих поданика, који жуди за вечним спасењем својим, и нека се моли за твоје царство. Само то желим и ништа друго”, рече игуман и заћута. „Нека ти буде по вољи, одговори весело цар. Ко је тај и где је?” „Код нас је, рече узнемирено старац, и то са ангелском схимом, а зове се Јован Кукузељ.” „Кукузељ?!” Пресече се цар, проливши сузе низ образе. Онда му игуман исприча све о Јовану, и цар слушаше сваку реч са великом пажњом. Најзад узвикну дирнут: „Жалим мог јединог појца! Жалим мог Јована! Али, пошто се већ постригао, ваља издржати! Јер, спасење душе је изнад свега. Нека се дакле моли и за моје спасење и за моје царство.” Чувши ово, старац прослави Бога и благослови свог милостивог цара, те се радостан врати назад у лавру. Од тада дакле Јован живљаше у миру, подигавши себи келију са параклисом посвећеним Архангелима и тихујући у њој шест дана у недељи, док недељом и осталим празницима долажаше у Саборни храм, где стојећи за десном певницом скрушено појаше заједно са осталим појцима. Једног дана, у суботу Акатиста, отпојавши празничне химне, он се спусти после бденија у стасидију преко пута Богородичине иконе пред којом се читаху икоси, да мало отпочине. Заспавши на тренутак, он чу тихи глас како му говори: „Радуј се Јоване!” И угледа пред собом Богородицу како сија у небеској светлости. „Ти ми певај – настави Богородица – и ја те нећу напустити”. И предавши му један златник, ишчезе. Дошавши себи, Јован препун неизмерне радости виде крај себе новчић и сузе радости потекоше низ његово исушено лице. Он захвали и прослави веома Небеску Царицу за овај неисказани дар и благовољеније и милост. А онај новчић братија окаче на ту Богородичину свету икону, која начини велика чуда, и не само икона, него и сам новчић. Од тада Јован још више ревноваше на свом послушању, појући благочестиво и скрушено, те му се од многог стајања, бденија, што у његовој келији што са братијом, ноге почну распадати и јеђаху га црви. Но, опет му се кроз неко време у сну јави Богородица рекавши: „Од сада буди здрав!” и он сместа оздрави, а ране и болови ишчезнуше. Због тога се Јован из захвалности до краја живота предао великим и натприродним подвизима, те се толико умом просветлио, да се удостојио и да предвиди час своје блажене кончине. Ова Богородичина икона налази се у параклису подигнутом близу манастирске капије, на месту на коме по обичају стоји Богородичина икона, и пред њом непрестано горе три кандила.

МАНАСТИР ВАТОПЕД (Благовести, на дан 25. марта) Манастир Ватопед налази се на североисточној обали Свете Горе, на месту античког градића Тисоса. Место је изванредно сликовито, двадесетак метара изнад површине мора.

15

16

СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ И ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ По предању, оснивач манастира био је цар Константин Велики, а обновитељ цар Теодосије у знак захвалности за чудесно спасење његовог сина Аркадија. Дечак је, према легенди настрадао у бродолому, али га је Богородица спасла, па је нађен на жалу у близини некаквог грмља. На грчком се грм каже ВАТОС, а дете ПАИДИ, те је манастир подигнут у спомен на тај догађај, добио назив Ватопед. Основан је између 972. и 985. године. У Мономаховом типику из 1045. године потпис игумана Ватопеда је на трећем месту, после Прота и игумана Велике Лавре. Још од тога доба Ватопед је један од најугледнијих манастира на Светој Гори. Крајем 12. века у Ватопед су дошли српски калуђери висока рода, Растко Немањић и његов отац, велики жупан Стефан Немања, у монаштву Сава и Симеон. Они су својим прилозима омогућили значајно проширење Ватопеда, и од тога доба, па све до данашњих дана између Ватопеда и Хиландара постоје посебно блиске везе. То се, између осталог, види и у обичају да на празник једног манастира главну службу води игуман оног другог манастира. Том приликом се главни служећи (игуман Ватопеда, односно Хиландара) свечано дочекује на манастирској капији где му се уручује игуманско жезло са бројаницама од ћилибара. У сам манастир улази се данас кроз широк и висок ходник изнад кога је смештен параклис. Главна манастирска црква, посвећена Благовестима, подигнута је око 985. г. Капела Ризе Пресвете Богородице названа је тако према реликвији добијеној на поклон од српског кнеза Лазара. Ватопед располаже буквално небројеним драгоценостима које се чувају на више места – у олтару, у ризници и у више за то специјално опремљених просторија. Најважнија блага су: честице Часног крста, део трске на којој је распетом Христу био понуђен сунђер са сирћетом, као и мошти многих светитеља. Наводимо лобање Григорија Богослова, Андрије Критског, Модеста Јерусалимског и тело Јефтимија Ватопеђанина. Пет икона имају нарочит историјски значај: две мале иконе Христа и Богородице које су припадале царици Теодори; мозаичка икона Распећа на дрвеној подлози; мозаик који приказује свету Ану са Богородицом као дететом; икона светог Ђорђа у ахату, такође из 10. века. Манасирски архив обилује документима који се односе на историју Ватопеда. Ватопед поседује велики број метоха, скитова и келија, од којих су од изузетног значаја Светоандрејски скит и скит Светог Димитрија. У манастиру данас живи преко 50 монаха. Утешитељка Сада ћемо нешто рећи о Богородици „Парамитји” која се налази у манастиру Ватопед. Ова најслађа икона је фреска из

Јануар 2007.

четрнаестог века. Раније се налазила у десном углу саборног храма, а након свог последњег чуда она је премештена у посебан параклис који се зове Пресвета /Богородица/ Парамитја. Једном давно, оци су се били сакупили на вечерњем богослужењу. Након завршетка они кренуше да укажу поштовање икони Пресвете Богородице која се тада налазила ван зидина манастира. Игуман им даде кључ од спољашњих врата која су се увече закључавала. Сва светогорска врата се откључавају са изласком сунца и закључавају се са његовим заласком. Након заласка сунца она се не могу отворити, осим у неким нарочитим случајевима. Предање нам доноси да је двадесет првог јануара 1320. године, када је игуман био свети Генадије, пошто је дао кључеве од врата, икона оживела и Пресвета Богородица са ње проговорила рекавши: „Немојте данас да отварате врата манастирска, него се успните преко зида и спасићете се од пирата”! И тада – о чуда Твога Христе Царе – ти који си био у наручју Мајке твоје, Исусе, затворио си руком њена уста и рекао: „Не мати моја, не говори им. Остави нека пострадају како су заслужили, јер су запоставили своје монашке дужности! И тада Пресвете Богородица са великим материнским дерзновенијем пред Сином својим и Богом, узе ручицу Христову и одаљи је од уста својих и наклонивши главу своју удесно повика игуману још једном: „Немојте данас да отварате врата манастирска, него се успните преко зида и спасићете се од пирата”! И још додаде: „и покајте се, јер је син мој и Бог мој, гневан на вас”. И понови она ово и по трећи пут: „Немојте данас да отварате врата манастирска...” Након ових чудесних речи Пресвета Богородица и Исус постадоше опет као икона, с тим што се сама икона променила тако да на њој и данас Богородица држи ручицу Христову удаљену од уста својих, а глава јој је наклоњена на десну страну. Игуман је чуо речи које му је Богородица упутила и није отворио капију. Када су пирати видели да се врата не отварају и да су монаси на зидинама и да припремају кључало уље и воду како би се бранили, схватише да су њихове намере познате и отидоше а да нису похарали манастир. Ова икона је нерукотворена пошто је променила свој изглед и добила, благодаћу Божијом, онакав какав је данас. Због чудотворног јављања Богородичиног и због тога што је на тај начин спасила манастир, ова икона је добила назив „Богородица Парамитја” тј. утешитељна. Како говоре они који су ову икону видели и поклонили јој се, божанска сладост њеног лица оснажује и теши сваку душу. Чудо се преко ове иконе догодило још једном – ово се догодило након изградње нове Цркве – ради Богородичиног дерзновенија

СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ И ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ да се залаже за опроштај грехова људских заступништвом својим пред Сином и Богом њеним и да нас тако спасе од праведне осуде због мноштва прегрешења наших. Након што се, дакле, савршило оно чудо, монаси поставише пред иконом кандило које се никада није гасило. Сваког петка савршавали су Свету Литургију у том параклису Богородице Парамитје, и свакога дана су тамо појали псалме. Касније су се у овом параклису редовно догађала исцељења. За ову икону се везује и житије преподобног Неофита који је имао велика очекивања од Парамитје. Једном приликом је преподобни одлучио да током једне године остане ван манастира и настанио се у једном метоху у Евији. Тамо га је ухватила велика слабост и он стаде молити Пресвету Богородицу да га спаси да умре у свом манастиру у покајању. И у тај час он зачу глас Богородичин који му рече: „Неофите, врати се у свој манастир, и након годину дана бићеш спреман”. Благодарећи Пресветој Богородици за ово што му је даровала, преподобни рече свом ученику да се припреми за повратак у манастир. Након што је прошло годину дана, пошто се причестио страшним тајнама, пењући се уз степенице према параклису у коме се налазила икона Парамитја, он поново зачу Њен глас: „Неофите, дошло је време твог одласка”. Након тога преподобни одмах отиде у своју келију, и тамо сабра сво братство, те предаде свој дух у загрљај Богородици!

МАНАСТИР ИВИРОН (Успење Пресвете Богородице, на дан 15. августа) На средини североисточне стране полуострва, на месту где се брзи поток улива у море лежи манастир Ивирон. Пронађени остаци сведоче да се на овом месту налазио антички градић Клеонаи. Према светогорском предању, Богородица се, једрећи према Кипру, искрцала управо на овом месту јер је море било немирно. На основу историјских доказа може се тврдити да је манастир Ивирон (што значи Грузијски) подигнут у последњој четвртини 10. века. Томе претходи долазак на Свету Гору Јована Иверског и његовог сина Јефтимија. То је први негрчки манастир на Светој Гори. У прво време, манас тир је био духовно средиште грузијског народа, ту су превођени бројни грчки текстови на грузијски језик, тако да је Ивирон умногоме допринео културном развоју ове удаљене земље. Све до средине 14. века манастир је задржао претежно грузијски национални карактер, да би 1357. г. патријарх Калист I издао повељу којом Ивирон прелази у грчке руке.

Јануар 2007.

Мономаховим типиком Ивирону је додељено треће место у светогорској хијерархији, што се задржало до данашњих дана. Долазећи у манастир посетилац пролази кроз капију и улази у пространу порту. На средини се налази црква са капелом Богородице Портаитисе. Десно од цркве налазе се ризница и библиотека, иза ње су трпезарија и звоник, а сасвим позади кула монументалног изгледа. Читав комплекс окружује одбрамбени зид. Око порте су четвороспратни монашки конаци, а десно од куле налазе се гостинске собе. Главна црква је изузетно здање, како по размерама, тако и по лепоти. Посвећена је Успењу Богородичином, завршена је 1030. г., а обновљена 1513. године. На мермерном поду налази се кружни натпис на грчком језику: „Поставих стубове ове цркве Да се не помере док је света и века. Георгије Иверац, монах и утемељитељ.” Уз бочне зидове унутрашње припрате изграђене су капеле Светог Николе и Арханђела Михаила и Гаврила. У овом другом парклису чувају се мошти око стотину педесет светитеља. Ту се налазе десна рука Василија Великог, лобања Григорија из Нисе и лева нога свете Марине. У ризници се чувају делови оруђа којима су мучили Христа, као и честице Часног крста. Унутар манастира налази се укупно четрнаест параклиса, од којих се по значају издваја Панагије Портаитисе, или, Мајке Божије Чуварке Вратница. Ивирону припада и скит Претече, Јована Крститеља, западно од манастира, једанаест мањих станишта у близини манастира, три келије у правцу Филотеја, тринаест у правцу Кареје и десет у самој Кареји. У келији Светог Димитрија у Кареји бораве представници манастира у Свештеној општини. Манастирско братство броји преко 50 монаха. Вратарка Чудотворна икона Пресвете Богородице Вратарке на чудесан начин доспела је у манастир Ивирон. Ево како се то збило: У деветом веку, за време владавине Теофила Иконоборца, дигао се страшни рат против светих икона и сви православни који су се клањали иконама и поштовали их, били су кажњавани и стављани на муке, а њихове иконе силом одстрањиване из светих храмова и спаљиване. У то време у области Никеје живела је једна богата удовица, благочестива жена, са сином јединцем. Ова чудотворна икона, која ће се на доиста невероватан и чудесан начин нешто касније наћи на обалама Атона, налазила се у њеном поседу. Та врлинска удовица је изразито волела и веома поштовала ову свету икону. Саградивши крај своје куће црквицу, она је у њу поставила ову свету икону и пред њом непрестано приносила своје топле молитве. Дошавши једнога дана и до њене куће, цареви изасланици кроз прозор храма угледају ово божанствено благо и пронашавши власницу иконе, запрете јој, тражећи новац и

17

18

СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ И ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ говорећи да ће иначе сместа испунити царско наређење, а њу казнити смрћу. Сирота удовица им обећа да ће сутрадан набавити тражени новац, а среброљубиви се сагласе да сачекају. Исте вечери ова побожна жена оде са својим сином у цркву и стане се молити пред иконом Пресвете Богородице, клањајући се, а руке и очи уздижући према небу и заливајући земљу својим топлим сузама. Потом благочестиво и са великим страхом она изнесе икону на обалу и тамо се опет са молитвеним умиљенијем обрати Небеској Царици: „Госпођо света, Ти као Мати Божја имаш власт над читавом творевином. Теби је могуће и нас избавити од царевог гњева, и своју икону сачувати од потапања у мору!” Изговоривши ове речи, она спусти икону у море. А света икона не падне на страну него се, стојећи усправно на води невидљивом силом учвршћена, таласима ношена усмери према западу. Утешена овим призором, удовица се најпре усрдно захвали Господу и Његовој Пречистој Мајци, па се окрене према свом сину рекавши: „Чедо моје, ево већ се испуни жеља и надање наше, неће бити узалудна благочестивост наша. Ја сам спремна да из љубави према овој светињи пострадам од руке тиранина, али не желим и твоју смрт. Ја свој дом не могу напустити, али зато тебе преклињем да одеш према Грчкој.” Син је послушао мајчин савет, поздравио се са њом и одмах запутио према Солуну, а оданде према Светој Гори. Предање даље казује да се он замонашио у касније подигнутом манастиру Ивирону, у коме је благочестиво и богоугодно поживео и у миру се преселио Господу. Од њега су атонски пустињаци чули за икону спуштену у море. А где је и колико времена била сакривена ова чудотворна Богородичина икона, то је само Свевидећем познато. Након блажене кончине дошљака из Никеје, једне вечери ивиронски монаси угледају на мору некакав огњени стуб, који је досезао до неба. Испуњени изненађењем али и страхом, они се доиста задивише овим величанственим призором говорећи: „Господи помилуј!” Ово виђење настави се без престанка још пар дана и ноћи, због чега се окупе монаси из свих околних манастира у Ивирон. Сви заједно они сиђу на обалу и виде да тај огњени стуб стоји над иконом Пресвете Богородице. Међутим, што су они прилазили ближе, то је икона узмицала дубље. Онда се ивиронски монаси на позив

Јануар 2007.

свог настојатеља окупе у цркви и стану се са сузама молити Господу да подари њиховом манастиру ово драгоцено благо, свету икону Његове Пречисте Мајке. И Господ је доиста услишио њихову срдачну молитву и искање. У то време био је међу ивиронским монасима један монах по имену Гаврило, пореклом Грузинац, чувен по строгом животу и савршеном моралу. Он је лети одлазио у брда и тамо тиховао у дивљим и непроходним местима, док је зими силазио у приморске крајеве или у сами манастир. Његова једина одећа био је један огртач од животињске коже. Хранио се травама, а пио само воду и доиста живео као земаљски анђео и небески човек. Овом побожном старцу у сну се јави Пресвета Богородица са небеском светлошћу рекавши: „Обавести настојатеља и братију да желим да им дарујем своју икону да их покрива и да им помаже. Онда уђи у море и ходај по таласима, и тада ће сви видети моју вољу и благовољеније према вашем манастиру.” Старац обавести игумана и следећег јутра сви монаси уз молитве, са тамјаном и свећама изађу на обалу, а Гаврило ушавши у море почне чудесно ходати по води као по копну, и удостоји се да прими у свој загрљај ову свету икону. Монаси је са великом побожношћу и радошћу дочекају на обали, служећи три дана и три ноћи пред њом захвалне молбене каноне, подигавши касније на истом месту малу цркву. Онда пренесу икону у Саборни храм и поставе је у свети олтар. Следећег дана, изашавши пре јутрења да по обичају упали кандила, црквењак запази да новојављене иконе нема у храму, и након вишечасовног тражења братија је угледају на зиду изнад манастирске капије. Они је скину одатле и однесу у храм мислећи да се неко поиграва са њима. Но следећег дана икона поново осване на истом месту, изнад капије. Братија је опет са смирењем врате на старо место, али се исто више пута понови. Најзад, јави се опет Пресвета Богородица у сну Гаврилу и каже му: „Реци братији да ме више не ометају, јер ја не желим да ви мене чувате, него ја вас да чувам, не само у овом животу, него и у будућем и нека се надају милости Сина мога и Владике сви монаси на овој гори који живе у врлини, благочешћу и са страхом Божјим, јер тај дар ја сам искала и добила од Њега. И ево вам дајем знак да док год видите моју икону у овоме манастиру, благодат и милост Сина мога неће вас напустити.” Чувши ово од Гаврила, сви се испуне неисказаном радошћу, па подигну у близини капије параклис и у њега поставе чудотворну икону на иконостас, на место где обично стоје владичанске иконе. Од тада дакле па све до данас ова света икона стоји на истом месту, које је сама Богородица изабрала, па се по томе и зове Вратарица, а по манастиру је још називају Богородица Ивиронска. По подизању параклиса капија је саграђена на другом месту. Од тада су се у овом манастиру, пред Вратарицом, догодила небројена чуда.

Јануар 2007.

Башта Пресвете Богородице Разговор са преподобним игуманом, архимандритом Јефремом Ватопедским

Питање: Молим вас, старче, да ми на самом почетку кажете нешто о манастиру Ватопеду. Одговор: Са задовољством ћу нешто рећи о овом манастиру, који је, како си рекао, други по части, иза Велике Лавре, у читавој светогорској заједници и у читавој атонској држави. Овде на Светој Гори, Ватопед је прави пример манастира Пресвете Богородице. Он је катедра Богородичина. Овде се налази седам чудотворних икона Богородичиних, као и њен часни Појас. Могу да кажем да сви монаси који живе овде у Ватопеду, на тајанствени начин осећају присуство Пресвете Богородице. Једном приликом, један благочестиви старац светогорац, рекао ми је нешто

једноставно, што је, међутим, на мене оставило велики утисак: Дошао сам у ваш манастир, да се наситим Богородице”! Једном је тако дошао блажени отац Јефрем Катунакијски да се поклони часном појасу Богородичином. Пратио сам га онако како одговара његовој часној личности. Сећам се да се поклонио пред благодатном иконом Богородице Парамите. Пошто се поклонио, и пошто су му потекле сузе, прекрсти се и рече поклањајући се Богородици: „Пресвета Богородице, ако је Света Гора Твоја област, онда је ово Твој престо!” Манастир Ватопед посебно поштује Благовести Богородици. Пресвета Богородица, брате мој, јесте заступница монаха. Она је од свога Сина тражила благодат да буде заступница монаха. Није случајно што се Света Гора назива облашћу Богородичином и што су наши манастири посвећени Богородици. Не постоји ни један светогорски манастир који нема бар једну чудотворну икону Богородичину. Веома је тесна повезаност Богородице са монасима, а тиме и са свим нашим манастирима. Пресвета Богородица (како наглашава св. Григорије Палама) јесте подвижница и тиховатељица, и могу то рећи – прва монахиња! Због тога монаси према њој гаје особито благочешће. Због тога светогорци често изговарају име Пресвете Богородице, у души јој се поклањајући са синовском љубављу и поштовањем које имају према њеној личности. П: Како протиче, старче, двадесет четири часа у Ватопеду? О: Начин живота се у савком манастиру помало разликује, али је у главним цртама сличан. У нашем манастиру правило је следеће: у 03.30 је буђење, од 04.00 – 07.50 је богослужење, 08.00 – 08.30 је трпезарија (за оне који једу два пута), 08.30 – 12.30 је рад, 12.30 – 14.50 је одмор (слободно

време), 16.30 – 17.00 је вечерње, 17.00 учење, молитва, вечерњи канон. Када је празник богослужење почиње у 03.00. Тада је оно дуго и траје до 09.00 и тада нема рада. П: Свети Игумане, молио бих да појасните израз „земаљски анђео и небески човек”. А такође бих молио да појасните израз „монах се одваја од света не само местом, али најпре местом” и још „бежи и спашћеш се”. О: Напомињем да нас данашњи људи сматрају мрзитељима, индивидуалистима... Када је на пример реч о неприсутпачности, неки кажу да се то јавља између мушкараца и жена. Монаштво не учи мржњи према људима,

не проповеда презир према људима али се удаљава од узрока. Они се не окрећу од људи – не! Дешава се да када неки оду (тј. кад се замонаше) то не говоре својим родитељима. Ово се дешава због тога што родитељи то не могу да прихвате. Навешћу пример Светога Саве Хиландарског у Ватопеду. Он је био принц, син Симеона Мироточивог, цара (= великог жупана) српског. Када је био веома млад, његову домовину посетио је руски светогорски монах. Он се веома зближио са младићем. Овај му се приближи и рече: Старче, моји родитељи желе да ме ожене. Међутим, ја желим да тражим и да нађем Бога. Не желим да ступим у брак. Осетио сам свој призив и не желим да наставим живот овде. Желим да ме поведеш са собом”. И тако и би. Својим родитељима је рекао да иде у лов, па побеже са оним

19

БЕСЕДЕ

20 монахом и дође на Свету Гору. То је била његова жеља. Када човек има такву жељу и када побегне из своје земље, то не значи да нема родитеље нити да их не воли. Он је уствари жедан Бога, он жели да се напије „са извора воде”, и он ради тога не може да удовољи својим родитељима ради њихове утехе, јер жели да се читав окрене к Богу. Човек, дакле, који се на овај начин одвоји (од родитеља), касније им се „враћа” са миром у себи и помаже свету својим молитвама. Тако ми једном дође један монах и рече ми: „Старче, молите се стално за овог човека јер сам схватио да га веома жалосте и умарају. Непрестано плачем због њега!” А други ми рече. „Старче, дошла ми је помисао и ја сам се молио за Турке. Када год сам се тако молио осећао сам велику радост. Не умем да то објасним!” Монах има заједницу са Богом и ова заједница му доноси љубав која је сам Бог и он се тада са љубављу окреће према другим људима и заиста им помаже својим молитвама, саветима, делом и речју, примером. Монаштво је веома гостољубиво према људима који су усмерени и окренути према Богу. Монаси су окренути ка анђеоској држави. То није лак позив. П: Старче, који је значај и смисао Свете Горе? Шта је она била јуче, шта јесте данас и шта ће бити сутра? О: У суштини Света Гора, љубљени мој, има један циљ. Да буде гостољубива према богољубивим душама које се подвизавају да би се уподобиле Богу. Сви ови људи који овде долазе да са сваком исправношћу следују Христу, сведоче да је ово место средиште испуњења јеванђеоског учења. То је Света Гора. Многи се поново питају? Је ли Јеванђеље данас оствариво? Може ли савремени човек да испуни заповести Христове? И ми који смо овде данас, одговарамо једним искуственим начином. Свакако, Јеванђеље је такво, да га сви можемо прихватити. Оно је оствариво и оно се остварује. Ово чинимо као монаси. Испуњавамо га и искуствено га представљамо људима. У овоме је значај Свет Горе. Из искуства

говоримо да је човеку могуће да живи по Богу, следујући православном предању. П: Старче, увели сте ме у следеће питање које се тиче молитве. Који је њен смисао и значај. Сећамо се да је блажени старац Симон из Симонопетре говорио како молитва „слама кости”. Због чега, Старче? О: Најбоље је то изрекао Свети Јован Лествичник када је казао: „Исусовим именом, добиће рат”. Отац наш Јосиф је поједноставио молитву, и уместо: „Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Бога живога, заступништвом свехвалне Твоје Матере и свих светих Твојих помилуј ме грешног”, говори је само „Господе Исусе Христе помилуј ме”. Овим поједностављеним обликом, говорио је старац Јосиф, монах, и уопште свако ко се моли, може лакше да достигне чисту молитву. Сећам се да је један светогорски старац говорио да је „помилуј ме”, лек за све болести. Име Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа није просто једно име, већ оно у себи има велику духовну енергију. Свети Григорије Палама говори да сваким призивањем његовог имена, молимо Христа да нам ниспошље нестворене божанске енергије. Када ове нестворене енергије дођу у срце, оне из њега одстрањују демонско деловање. Када човек достигне такав ступањ да срце своје учини престолом божанства

Јануар 2007.

– непрестаним призивањем милости Божије – то у сваком случају слама кости! Демони се тада покоравају монаху који је успео да молитвом овлада унутрашњим животом, јер он у себи има велику духовну снагу. П: Старче, по чему сличи и по чему се разликује непрестана умна молитва од самоусредсређивања које налазимо код источних „религија”? О: Њихово самоусредсређивање је „смешна” работа. У православљу се човек не самоусредсређује да би био самоусредсређен. Он се самоусредсређује да би остварио заједницу са Једним, личносним Богом. Ово има веома велику важност. Свети Григорије Палама говори да је једно просто мислити на Бога, а друго је имати са Њим заједицу. Монах не савршава један напросто људски покушај, пошто заједно са њим дела божанска благодат. У такозваним источним религијама, као и у јоги итд, све ово представља један рационални људски покушај који не доноси плодове, пошто духовни дарови натприродно долазе од Бога. Ови људи – не познајући истинитог Бога – нису у могућности да имају искуства нестворених божанских енергија које би их приближиле Њему. Духовно искуство и стање православног монаха није оно што замишљају будисти, пошто они теже нирвани, спољашњем миру и спољашњој умирености. Заиста, када се човек самоусредсреди без Бога,

БЕСЕДЕ он осећа некакав мир. Међутим, за нас православне монахе, овакво тиховање није ништа друго до... почетак. Да би се човек испунио, неопходно је потребно да оствари заједницу са нествореним божанским енергијама нестовреног истинитог Бога. П: Старче, ако је благословено, молим вас да нам испричате о вашем духовнику, оцу Јосифу Спилеоту, кога на читавој Светој Гори и ван ње веома поштују. О: Велики је благослов за нас, љубљени мој, што смо се дотакли благословене ризе блаженог старца Јосифа Исихасте, који је утврда нашег духовног рода. Свакако, ми га нисмо упознали, иако смо толико година живели са нашим старцем Јосифом који је био његов први искушеник. Свакако, много пута у време искушења, он је долазио (мисли се на Старца Јосифа Исихасту) и тешио оце! Блажени старац Јосиф Исихаста је за нас савремени светитељ. Рећи ћу ти ово: Када сам се подвизавао у скиту Мале Свете Ане, дође један благочестиви становник Уранополиса по имену Јован Бистис. Господин Јанис их је довео јер су имали потребу. Једном приликом, када је господин Јанис ишао код старца Јосифа Спилиота – отишавши од нас – старац му рече, показујући му на своје калуђере: „Видиш ли, Јанисе, ове калуђере? Доћи ће благословени час, када ће се Света Гора напунити монаха!” Ово је прорекао десетак година раније... И заиста, у обнављању Свете Горе, тројица преподобних отаца су одиграла веома значајну улогу: Блажени старац Пајсије својим благословеним, триблаженим присуством. Такође и ватопедски старац отац Софроније Сахаров. Кажем ватопедски, пошто је пре него што је отишао ван Свете Горе, боравио у ватопедском скиту Светог Андреја – Сарај – у Кареји. Трећи који је допринео обнављању Свете Горе јесте отац Јосиф Исихаста, са својим благословеним ученицима. Данас, од двадесет манастира, шест су под духовним покровом блаженог старца Јосифа Исихасте. Он је много

допринео враћању Свете Горе предању, унутрашњем животу, умној молитви, исихастичком животу. Заиста, данас у киновијама које живе по благослову старца Јосифа Исихасте, исихастички живот се на најбољи начин уклапа са киновитским. Једном сам приликом разговарао са једним старим светогорцем који ми рече: „Два пута сам посетио Старца Јосифа. Први пут сам осетио да његова молитва има такву снагу да може да изазове... земљотрес на Светој Гори! Нешто слично ми је рекао и свети старац Софроније, када сам га посетио у Есексу: „Када сам видео вашег / духовног/ оца, имао сам утисак да гледам једног великог војсковођу!” Све је ово исходило из његове духовне узвишености, из његовог духовног богатства. Једном приликом ми је старац Пајсије рекао: „Имам један бол у срцу, што нисам сусрео тог човека Божијег, вашег оца Јосифа Исихасту!” Када сам постао игуман, отишао сам до старца Пајсија да се помоли за мене. Он ми тада рече: „Немој изгубити наслеђе које си примио од старца Јосифа Исихасте. Следи упутства овог човека, који је покренуо духовност на Светој Гори”. П: Свети игумане, да се осврнемо на следеће поколење. Након старца Јосифа Исихасте, осврнимо се на истоименог оца Јосифа новог исихасту, који носи име вашег најблаженијег старца. О: Чуј, наш старац нам је предао једно правило: да не говоримо о њему. Оно што могу да кажем је следеће: То што познајем старца Јосифа сматрам за велики благослов. Од њега сам добио и добијам многе духовне користи. Након Бога, овом човеку све дугујем! П: Старче, знам колико је значајно име које носите, име најблаженијег старца Јефрема Катунакијског, вашег духовног „рођака”. Позната ми је тесна веза коју је имао са својим сабратом, старцем Јосифом. Реците нам нешто из вашег искуства, из вашег сећања. О: Када сам био студент прво сам чуо за оца Јефрема. Чуо сам о његовом дару прозорљивости, о његовом дару предзнања, као и о његовим подвижничким напорима. Он је једини

Јануар 2007.

који је остао у пустињи и који је до краја одржао типик оца Јосифа. У то време, дакле, када сам био студент, послао сам му једно писмо. Био је тако добар да ми одговори. И заиста ми је рекао одређене ствари о мом тадашњем животу! Одмах сам пожелео да га упознам. Блажени старац је постао веома значајан у мом животу. Он ми је тада унапред рекао куда ћу да идем и шта ћу да чиним! Рекао ми је да ћу постати монах, у време када није постојало нарочито интересовање за монаштво!... Он ми, међутим, рече: „Постаћеш монах. Ти ћеш заиста бити наш духовни род!” Ја

се тада нисам са тим слагао и читаву ноћ нисам ока склопио. Међутим, „човек каже а Бог одлучује”. Бог је тако удесио да се пророштво старца испунило. За све што би хтео да уради, претходно је примао савет божанске благодати. А ако такав савет не би добио, онда ништа не би чинио. Једном приликом га је један његов познаник позвао да иду у Јерусалим. „Дете моје, о овоме што ми говориш не могу сада да ти одговорим, док не добијем благослов”. Онда је узео бројанице и почео да се моли, како би му Господ открио шта да чини. Након два минута добио је божански одговор: „Иди у Јерусалим, то је по Мојој вољи!” Када је требало да иде у Солун, пошто није добио одговор

21

БЕСЕДЕ

22 од Бога није ни ишао. Једном приликом је више отаца из Велике Лавре отишло у Катунакију да га моли да се прими игуманства у првој по реду монашкој катедри на Светој Гори (тј. у Великој Лаври – прим. прев.). Отац Јефрем им је заблагодарио на части коју су му учинили, али им рече да ако од Бога не добије одговор о томе, не може ништа да им каже. Он се тада молио, и како ми је испричао, управо у часу Великог Входа добио је одговор да се не прихвати да буде игуман Лавре.

Бог му је тада рекао да настави са својим исихастичким животом који је наследио, у коме је напредовао и у коме је задобио мноштво духовних дарова. П: Када сам прошле године, свети игумане имао прилику да говорим са старцем Јосифом, поставио сам му следеће питање: „Пошто смо доста често говорили о прозорљивости и расуђивању, кажите нам нешто о благодати теологије (= богословља), пошто је и то једна од благодати Духа Светога”. Гледамо данас теологе који само питају где, када, како? О: Теологија је благодатно стање. Ми не превиђамо значај изучавања теологије. Напротив. Ми то веома поштујемо и ценимо. Истовремено ми слушамо и Свете Оце који нам

говоре да је истинити теолог онај кроз кога говори Реч Божија. Увек је постојао и универзитет у пустињи. Теологија као наука је настала касније. У древној цркви нису постојали теолози са дипломама. Оне људе који су желели да буду мисионари (= проповедници), епископи су слали у манастире где су се подучавали и припремали. У манастирима су се духовно наоружавали на благодатни начин. Тамо су примали свештено искуство а касније су просвећивали народ Божји. Јер теологија је последица и плод благодати Духа Светога. Имамо много људи који су у свету били неписмени, као на пример Антоније Велики. Ту су и други учитељи пустиње као што је Свети Симеон Богослов, Свети Неофит Затворник који је био сасвим неписмен. Поред њега ту су и многи други. Благодат Духа Светога узводи ум „разумевању Писма”. Знам једног светогорског старца, „и његов је случај чудесан: Када је пре много година дошао на Свету Гору није знао да чита. Док је још био искушеник, типикар му даде да чита девети час. Чим га је игуман чуо, одмах је отишао до њега, узео му књигу из руке и удаљио га од певнице говорећи: помери се, не умеш да читаш! Он отиде погнуте главе у своју келију. Тамо се топло молио Пресветој Богородици да му помогне да не буде узрок саблажњавања отаца у манастиру. Након једне седмице непрестаних топлих молитава, он је толико задобио благодат, тако да је научио псалтир наизуст. Ово је благодатно стање... Свети Григорије Палама, који је имао проблема са писменошћу, такође је прибегао молитвама Пресветој Богородици. Ум се његов отворио и он је постао оно што је постао... Слична ствар је и са светим

Јануар 2007.

Јованом Кронштатским, коме је Пресвета Богородица помагала а који је толико много помогао Руској Цркви. Благодат Духа Светог приступа и просветљује ум. Свакако ум који је просветљен је богословски ум. П: Расуђивање... О: Сада смо дошли у дубље воде! Расуђивање је изнад сваке врлине!... Свети Јован Лествичник сматра да је овај дар неопходан за киновију. Свети отац говори да да би неко био старац није потребно да има дарове исцељивања, провиђања или прозорљивости, али је корисно да има и дар расуђивања. П: Сада ћу поставити питање о послушању. Који је његов смисао? О: Послушност старцу који је духовни учитељ представља темељну врлину монаха. Да би достигао послушност, монах у сваком случају мора да одбаци своју сопствену вољу. Када кажемо вољу, не мислисмо на оно што жели, него на границу жељеног, на оно што има предност. Монах треба да се испразни од свега овога и да свој дух отвори Старцу, како нам доноси православно предање. Ово захтева снажну вољу, самоодрицање, стрпљење и пре свега смирење. Оци наглашавају да је послушност прва међу врлинама и ученик, тј. онај који практикује послушност, налази се изнад сваког монаха. Прошле године дође један и рече ми: „Имам информацију да монаси који овамо дођу и постану ученици бивају као робови!” Ја му благодарим што ми је дао прилику да дознам како о томе многи мисле. У наше доба, које је доба зло устројене – дакле, неодговорне – слободе, верујете да монаси који постају ученици бивају као робови... Рекао сам, дакле, овом човеку да послушност коју монаси савршавају води ослобођењу од страсти. Стварна слобода није да човек чини шта жели, да говори шта жели, да једе шта жели. Стварна слобода јесте слобода од страсти. Монах који пребива у послушању, осећа се на један посебан, натприродни начин слободно, због тога што се ослобађа од страсти. Игуман је отац који не управља законски (тј. државнички), него

БЕСЕДЕ пастирски. Он је пастир који покушава да усагласи вољу монаха са вољом Божијом. Ниједан старац не покушава да вољу монаха усклади тако да она буде усредсређена на старца, него тако да буде Христоцентрична. П: Старац Јосиф ми је говорио о послушању и смиреноумљу, и описао ми је случај једног старца и његовог ученика: – Донеси ми чашу воде. –

Нека је благословено. – Проспи је на земљу. – Нека је благословено. – Тупане, што си је просуо? – Благослови старче! То је узбудљив дијалог, као што је узбудљиво било и оно што сам видео овде код вас у манастиру: Јуче након вечерње, док смо јели у трпезарији, видео сам и средини једног монаха који је усправно стајао, а потом чинио велике метаније уз бројанице све време док смо ми јели. Читав његов став је показивао да тражи опроштај. Стајао је тамо пре осамдесет других монаха и пред нама и пред неколико десетина посетилаца. Кажите ми старче, због чега је требало да овај монах чини то што је чинио, на начин на који је чинио и на месту где је то чинио? О: Поклоњења која је монах вршио јесте једна од многих древних служби. Оно се спроводи у трпезарији из овог разлога! Оци га постављају у средину храма или на сред трпезарије управо због тога да би му помогли у стицању смирења. Божанска благодат веома воли оваква јавна унижења и онога који се јавно унижава. Када неки монах на овакав начин извршава правило, он то не ради ради страха, него да

би делатно испунио своје покајање, ради љубави Божје. Познато ти је да епитимија није неопходна за опроштај грехова. То је једноставно педагошки метод, који помаже човеку да спозна своју грешку. Свакако монах који љуби смиреноумље, све ће ово примити веома благодарно. Прекјуче, један други брат који је био тамо, рече ми касније: Старче, имао сам такву молитву у оно време, какву никада нисам имао у својој келији, чак и у време благодати!” Знаш шта ми је тражио одмах након тога? Рече ми: „Старче, молим да ме поново тамо поставите ... и нека буде што више света како би унижење било веће!” Љубљени мој, зар то не раде и Христа ради јуродиви? Траже унижења, да би постигли смиреноумље. Монах који врши овакво послушање, чини то са великом радошћу и са добром мишљу. Ми то не називамо покудом. Свакако, ми му дајемо заповест да то чини, али знамо коме дајемо заповест и онај коме је дајемо зна тачно који је њен смисао и какву корист од тога има... Од тога он има много добрих духовних плодова. Да то кажем на други начин: Божанска благодат долази, насељава се у срце онога који љуби да пред многима (= јавно) буде унижен, свакако не због некаквог мазохизма, него ради спознаје смиреноумља, смиреноумља које уздиже! Монаштво неизоставно преставља следовање животу Христовом. Христос – савршен у послушности – је примио јавно срамоћење... Следујући Му монах живи сведочењем које није до крви – а ако је то потребно – онда и до крви, на славу Божју. Како ће се суочити са таквим висотама и са висинама и са таквим дубинама, ако и сам не прође кроз правило јавног унижења? П: Да пређемо на другу тему ако је благословено. У наше време научна достигнућа и напредак технологије су створили много самозадовољства

Јануар 2007.

и егоизма. Како да умањимо ову уображеност и да у себи направимо место у коме би се могла населити љубав? О: Уображеност је најважнија особина ђавола. Човек који жели да од себе одагна дејство ђавола треба да следује Христу, Који је чист и смирен у срцу. У суштини, чистота и смиреност јесу дарови Духа Светога. П: Шта је заиста грех? Молим вас овде да нам разјасните у чему се разликује грех када су у питању монаси односно световњаци? О: Грех је преступљење заповести Христових. Апостол Павле нас уверава да „је плата за грех, смрт”! Како може човек да се ослободи свеза греха? Удаљавајући се од узрока. Нека наша браћа у свету не сматрају да монаси овде аутоматски успевају да одсеку грех и да се удаље од грешних узрока и узрочника. Због чега оци одлазе у пустињу? Па због тога да би се удаљили од узрока. Наравно ово није потпуно осигурање од греха у делима. Монах треба да буде увек пажљив и тада – уз

помоћ протока времена, он успева да се одвоји од греха у делима. Ако монах још више пази, успеће да се одвоји и од греха у мислима. Апостол Јаков, брат Господњи, каже да је „онај ко не греши језиком, муж савршени”! Ово је веома важно, да се човек удаљи – без

23

БЕСЕДЕ

24 обзира да ли је монах или световњак – од греха језиком. Удаљавајући се од греха језиком, он остаје у гресима везаним за мисли, али се он тада већ налази на једном вишем степену. Помисли наравно нападају. Међутим, подвижник их сместа одбацује. Сетимо се пророка Давида који говори: „Од јутра одбацих од себе све грешнике”. Просветљени ум, чим примети помисли које долазе од непријатеља, одбацује их и „не седа на седиште њихово”. Један свети Светогорски старац ми је открио да је видео демоне како иду да га нападну! П: Једна од замки ђаволових је и очајање. Њена сестра је непажња и очајање од ње произилази. Са друге стране је светлост Христова, светлост наде. О: Многи људи који се подвизавају суочавају се са „расејаношћу” која се огледа у очајању и непажњи. Слажем се да из непажње произилази очајање. Наш старац је говорио о оцу Јосифу да је стално наглашавао: „Не плашим се ни гордости ни празнословља у мом животу, колико се плашим непажње”. Непажња често има физичке узроке. Много пута је човек уморан, често му је „тешко у стомаку” како каже народ. Тако и монах који споља живи једним монотоним животом, ако се не чува долази у опасност од страсти непажње. Вечерње, повечерје, правило у келији, свакодневно јутрење, света литургија, служење (= рад) и опет то исто. Ако,

дакле, не нађе унутрашњи живот, свакако ће му бити тешко. Али и ако нађе унутрашњи живот, постоји време помрачења, зле расејаности, постоји време када благодат одсуствује. Тада се монах суочава са страшном страшћу немарности. Немарност војује против правила које монах држи. Али ако се монах чврсто држи свога правила, он тада ову страст удара у главу и удаљава је од себе. Али, ако се међутим не држи свога правила и немар га захвати, и ако остане у овом смућењу, свакако ће тада наступити разочарење и очајање. Шта је то очајање? То је празнина коју човек осећа када се удаљи благодат Божија. Сећамо се да у молитви каже: „Спаси Господе, оне који се у Тебе уздају”. Нада долази и узраста само у присуству благодати. Данас су нажалост многи – чак и они који долазе на Свету Гору – разочарани. Разочарани су јер не живе исправно животом Цркве. Данас када имају сва материјална добра, они су ипак уплашени и незадовољни људи. У њиховим срцима нема Бога, одсуствује и благодат Духа Светога и њихови су животи црни, помрачени, бесмислени. Човек није само тело. Он је пре свега духовно биће, и ако не успе да исцели своје духовно биће, његов живот постаје бесмислен. Човек није напросто биолошко биће, као што су животиње. Човек је оно што и његов назив казује да јесте (овде старац има у виду грчку реч ανθρωπος која је настала спајањем речи ανω – што значи горе, и θεωρω – што буквално значи сагледавање, умно гледање, или, да се послужимо српским црквеним изразом созерцање. Према томе, како каже арх. Јефрем, човек би био ,,онај који сагледава вишње”. прим. прев,). Због тога је и Христос рекао: ,,Дух оживљава, тело не служи ничему.” Данас гледамо богате људе који имају велика материјална богатства (куће, луксузне аутомобиле, злато, новац). Ово је погрешно. Није богат онај који све ово има него онај у чијем срцу пребива благодат Духа Светога. Због тога је и Господ нагласио: ,,Царство Божије је у вама...” П: Старче, да ли је обожење темељ, циљ човеков?

Јануар 2007.

О: Тачно, обожење је циљ. Када кажемо да је у срце човеково дошла пуноћа благодати – то је обожење. П: Ви монаси, свети игумане, немате телевизоре, радио апарате, новине, периодику, синтетичку храну, не једете месо, понедељком, средом и петком једете кувано на води, а када је пост читаве седмице једете без уља а на уљу само суботом и недељом. Не поседујете непотребне ствар, и ноћу устајете после поноћи и све своје биолошке снаге

усредсређујете на Бога појући Му током ноћи. Према светским мерилима, веома је тежак пут који сте одабрали. О: Ми монаси не сматрамо за нешто велико то што немамо телевизор или штампу или новине. За нас су то испразне ствари. Узак и тесан пут који води у живот јесте ослобађање од страсти. Монах се лицем у лице бори са ђаволом да би се очистио, да би разбио и уништио страсти и да би се ослободио њихових окова. Монах настоји да од грешника постане праведник. Наравно, ово је лако на речима. У пракси је, међутим, потребно дуго подвизавање. Да би човек постао праведан, потребно је да пређе велики духовни теснац који одговара животу који је живео у свету. Због његовог ранијег живота ђаво има некаква права над њим и човек мора да се тешко бори и да „плати” да би са сваком исправношћу победио ђавола. П: Рекли сте, старче, да је спољашњи живот монаха рутински. Кажите нам старче, како је могуће да се непрестано

БЕСЕДЕ живи оваквим подвижничким животом? Које то сладости и који дарови чине овакав живот пожељним? О: Заиста многи гледају на монашки живот као на рутину, а неки други га посматрају романтично. Следствено из оба ова размишљања одсуствује Бог, одсуствује Света Гора у мислима ових који имају овакво погрешно мишљење о томе шта Света Гора јесте... Велико је непознавање Бога и Богородице код неких који долазе на Свету Гору. Монаси, међутим, долазе овде због призива Христовог који нам говори: „нико не може доћи к Мени, ако га не позове Отац мој”. Ако гледамо монаштво без његовог главног обележја – Христа – свакако да ће нам се оно чинити „рутинским” и слепим путем. Монах бежи од рутине далеко, јер се храни сладошћу благодати Духа Светога. Свети Силуан Атонски нам је говорио да сваки човек а нарочито монах треба да се храни сладошћу благодати Духа Светога. И колико душа прими у себе више ове благодати то више жели да је још више задобије. Старци нам говоре да оно што окушава монах који исправно живи, није могуће изразити створеним речима! ... Монах који се бори, који се подвизава задобија оно што према Апостолу Павлу „ухо не чу и око не виде и у срце човеково не дође”. Смирено верујем да су свети оци, и поред свега онога што су написали и објаснили о искуству са срцем човековим, веома мало нам рекли – веома, веома, мало – од онога што су доживели... П: Пошто је у нашем друштву много оних који много тога не знају, молим вас да нам објасните колико је могуће женама да учествују у монаштву. О: Не мислим да је то тешко. Можда им је и лакше пошто жене су много послушније од мушкараца. У читавој Грчкој женско монаштво веома напредује. Да би женски манастири заиста могли да напредују потребно је да имају и по једног старца. Тамо где постоје врлински старци, тамо и женско монаштво напредује. Женски род не треба потцењивати... Напротив. Не треба да заборавимо да је личност која је родила „друго Лице Свете Тројице”

изнад свих светитеља и изнад свих бестелесних бића (= анђела) – а то је Жена – Пресвете Богородица. Такође не треба да заборавимо да су жене – мироносице – прве отишле на гроб и виделе Васкрслог Христа. Такође не треба да заборавимо мноштво жена које су биле мученице, преподобномученице, девственомученице, преподобне итд... Имамо веома много монахиња у многим манастирима и ово је благослов, пошто жена – која је по природи мајка – поставши монахиња чини нешто пред чиме се треба поклонити. Постојање женских манастира веома доприноси раду митрополија ( у Грчкој епископи имају титуле митрополита тако да старац овде мисли на допринос женских манастира епископијама уопште – прим. прев.). Митрополије које немају манастире (било мушке или женске) су као жена која се уда али не може да има децу. Могу да кажем да је присуство монашких лица веома веома важно. П: Старче, да променимо тему, ако је благословено. Често сте били сведоци случајевима када се родитељи противе одлуци свога детета да приступи монаштву. Свакако, воља Божија увек побеђује. Желео бих да нам кажете шта осећа монах када пригрли анђеоски образ (= схиму)? О: Бог Логос – вечно жив – јуче и данас и у векове векова – Он који је

Јануар 2007.

рекао апостолима „пођите за мном”, наставља и данас да позива одабране душе које Га заиста желе и које Га заиста траже. Због тога и овај призив не може да се објасни створеним речима. То је један, у суштини, мистични призив, којим Христос позива, и сви га следе без дволичења, као што су га следили апостоли „оставивши оца и ближње своје”. Тако човек који прими овај призив одлази „из земље своје и од сродника својих” и одлази тамо где га упути благодат Божија. Често родитељи иду за њим јер сматрају да је отишао пошто га нису довољно волели, пошто их не жели, пошто... ће му то нанети штету. Све је то велика грешка. Свакако да их он воли, свакако да их поштује, свакако да му неће штетити. Због чега би имао штете и зашто? Он долази у манастир и шта му ми обећавамо? Послушање, пост, бдење и молитву. Обећавамо му дакле оно што изгледа тешко и што се много не цени. Свакако, ако нема благодати неће моћи да остане у манастиру. Или ће да побегне или да се убије. Врло је једноставно оно што ћу рећи: не „пристаје” једном старцу да некога насиљем тера у монаштво. Људи долазе са дубоком жељом и пре него да стигну до стања бестрашћа одузеће им се многа искушења и многе тешкоће. И све ово ће „платити” старац... Како могу да помисле да неко долази овамо мислећи да то није исправно, да неко долази овамо присиљен на то... Како то схватити? Овако то могу да разумеју само они који су сасвим неупућени, који имају искривљено гледиште. Нама овде нису потребни службеници! Имао сам случај једне мајке која није могла да се помири са тим, и која ми је стално писала писма са садржином типа: „... узео си мог сина да тамо ради...!” Нажалост, она није разумела истински смисао због кога је њено дете отишло у монахе, због чега је постало „добар сасуд изабрани”. Ја нисам ни познавао њеног сина. Он је својом вољом дошао, упознао ме и рекао: „желим да постанем монах”. Ја немам права да одбијем човека који жели да постане монах. Као што не могу да га на то присилим тако не могу ни да му не допустим. Немам

25

БЕСЕДЕ

26 право да учиним ништа ни у једном ни у другом правцу. Моја је улога да онога који се интересује поучим шта је то монаштво. Потом треба да га поставим за искушеника и ако се током тог времена покаже да његова одлука није настала због неког спољашњег ентузијазма него због велике жудње за Богом, онда сам принуђен да га задржим и да га подучим – у складу са мојим моћима – монашком животу, пошто је то воља Божија. Поменуо си, такође израз ,,који може да нађе место налази га.” Постоји и другачија изрека ,,не налази се увек разлог, него је некада дат.” Св. Јован Златоусти пише: ,,Шта се даје? Разлог.” Највише од човека зависи да ли ће постати монах. Бог није такав да га прво позове, па да га потом одбаци. Од човека зависи његов став, његово настројење. П: Старче, говорили смо о родитељима који се супротстављају, па да кажемо још нешто више. Желео бих да нешто кажете о онима који су у браку, а који данас имају велике проблеме. Раније сте рекли да би свака породица требала да има свог духовника. Због чега данашњи парови имају толико проблема? Због чега им је тешко да ступе у брак? Због чега се – у односу на ранија времена – данас ,,открива” неслагање карактера? Због чега толико много страда породица, прва ћелија друштва? О: Породица данас, на жалост, страда веома много, зато што постоји много егоизма. Раније је било много више смирености. Увек су бринули једно о другоме и тако се остваривала пословица која каже: ,,Видео си двоје и знаш да им је добро. Знају како је кад си сам.” Данас, погрешним схватањем слободе и мушкарци и жене, лошим схватањем феминизма, са одељеним улазима и одељеним благајнама у истој кући започиње кварење и једног и другог брачног друга. Ако не постоји духовни живот, напредује егоизам, и ускоро постаје ужасно јак и људи долазе до тога да у свом брачном другу виде нешто што је горе и од смрти!

Мој савет супружницима је да имају истог духовника, који ће се највише старати за јединство супружника и читаве породице. Из мог малог искуства видим да када се супружници разилазе по малим и великим питањима и када оду код духовника и оно што им он каже они то смирено и чине. Ово за последицу има јединство породице, равнотежу и смиреност. Много пута супружници, који су на почетку кренули са толиком љубављу и приврженошћу, постају највећи непријатељи. Познати су ми случајеви када су кретали са оваквим најлепшим осећањима а касније су ми говорили страшне и незамисливе ствари једно о другом. Они на жалост нису видели брак као Тајну – и то заиста велику Тајну – него као заједнички чулни живот. Сваки човек и свака жена представљају један свет за себе, са једном одређеном културом, различитим интересовањима, различитим образовањем, различитим насторјењима, различитим склоностима. Да би се међусобно усагласила оваква два сасвим различита света заиста је потребно чудо. Е, овакво се чудо савршава само у Цркви кроз Свету Тајну, деловањем Духа Светога. Такозвани државни брак је проста чулна заједница. Без Духа Светога брак постаје раздражљив. П: Постаје раздражљив и брачници постају лош пример својој деци... Поставићу вам једно друго реторичко питање: Због чега данашња омладина посеже за дрогом која их води у

Јануар 2007.

смрт? Због чега данас деца тако брзо ,,одрастају”, тако брзо постају одрасли и тако неприродно и брзо пропадају? Видимо их како бесциљно иду лево десно и како пате у души. Шта је узрок овоме? О: Нажалост, деца остају без пажње и без старања. Родитељи немају међу собом добре односе, стално су узрујани тако да не воде брижљиво рачуна о својој деци. Препуштају их животу и међу њима нема разговора, љубави, бриге, родитељског старања, нема осећајности. Да би све ово могло да постоји, треба да такво расположење и настројење имају човек и жена, отац и мајка. Данас се углавном догађа супротно: «разговор» је свађа. Постоји само раздраженост. И шта деца да раде? Од почетка су истраумирана, усамљена и постају окренута сами себи и беже у наркотике. Познајем много таквих. Одлазе у наркотике само због тога да би пронашли излаз из свог безизлаза. Наравно, оно што налазе је смрт. Много зависи од оца и мајке. Ако им они не усаде страх Божји, дакле благочестивост (подразумева се да претходно треба то и сами да поседују) тада се дешава оно о чему говори Свети Григорије Палама: ,,Ум који је без Бога уподобљава се животињском и демонском.” Ако се у децу не усади побожност, неће имати добар крај. Али ако од малена имају овакво васпитање, ако имају у себи животворно искуство православља – чак ако се од њега временом и удаље – поново ће се вратити у окриље Цркве. Освештани старац Јефрем Катунакијски говорио је веома убедљиво о овој ствари: ,,Ако се дете и само једном сагне под епитрахиљ духовника, на крају ће га Христос сигурно задобити!” П: Старче имам два питања за крај. У наше време многи говоре о антихристу а све мање и мање о Христу. Другим речима антихристологија је заменила христологију. Зашто? О: Да данас постоји заинтересованост људи за антихириста. Напоредо са тим ту су и знаци времена. Узмимо на пример ,,луде краве”. У Откровењу

БЕСЕДЕ каже да ће доћи час када ћемо моћи да гледамо храну око себе али нећемо моћи да је једемо! Можда и не живимо у последње време. Међутим људи већ данас кушају његову горчину. Мислим да живимо у једном мучном времену. Човек огрезао у греху, води природу у њено садашње стање. Човек ће окушати све ово и због тога ће се појавити антихрист. Међутим појава антихриста је истовремено и време његове смрти. Људи питају и поново питају када ће доћи антихрист и крај људских живота. Добро је да свако о томе промишља као о свом крају. Нека свакога тренутка мотри и нека буде спреман. Такав човек ће од тога имати користи.

А о последњим временима нико не може рећи када ће се збити, пошто то не знају чак ни анђели небески како нам је Христос рекао. Древни стетогорски старци, гледајући на пропадање света, постављали су питање где ће тај свет стићи... Докле ће нас Господ трпети? Све пропада... Један благочестиви архијереј који је долазио у наш манастир, ми је испричао да је обављено осамдесет венчања и одобрено три стотине развода у његовој митрополији... То је страшно стање. И ми који смо духовници, који познајемо срца људи, видимо да у свету влада велика несрећа. Истинито је да кажемо да не живимо по Богу. У нашем животу не постоји настројење које би водило страху Божјем. Када кажем

страх Божји, не мислим на уобичајено значење речи «страх» него на побожност и на синовску љубав према Богу. Данас, када имамо лажне осећаје које нуди савремени свет, немамо – или не желимо да имамо – осећај благодати. Не видимо, на жалост, циљ нашег живота у задобијању благодати Духа Светога. Ово за последицу има стварање многих и великих проблема. Да поново поменем питање брака. Данас на брак не гледамо као на Тајну, него као на привремени биолошки заједнички живот... Због тога, за најмање ствари се разводимо. Рекао сам то и понављам: за мене је развод гори од смрти! Посебно ме зачуђује лакоћа са којом се данас људи разводе. Нема ту бољитка. Људи мисле да ће им када се разведу бити боље, а правило је, међутим, да је други брак гори, а трећи још гори. А за државни ,,брак” имам да кажем да на такав начин човек отпада од исправног црквеног поретка (Овде треба напоменути да је у Грчкој црквени брак признат од државе тако да они који се у цркви венчају не морају да се венчавају и грађански као што је код нас случај. Због тога арх. Јосиф говори тако негативно о грађанском браку – прим. прев.). Видиш да је и по питању личних карата стање лоше. Неки желе да Грчка постане попут Немачке, попут Енглеске попут Француске... (Овде је реч о томе да је Грчка власт, под притиском Запада, пристала да из личних исправа Грка избаци одредницу о верској припадности, јер су тиме наводно угрожене верске мањине. Грчка Црква и верни народ се овоме веома оштро успротивио. прим. прев.) Желе да земљу учине безверном. Они не знају или не желе да знају да је нервни систем свеколиког духовног и друштвеног живота благодат Духа Светога која се задобија ако смо исправно укорењени у Цркву. Наша Црква није – како многи то погрешно сматрају – друштвена обавеза: да идем на помен свог рођака, на свадбу свог брата и на крштење мог нећака... Црква није канцеларија, него је она средиште нашег живота. Црква је срце личности, срце породице и друштвеног живота. Ако се ово не испуни онда човек бива попут животиње. Због тога свети

Јануар 2007.

Григорије Палама говори: ,,Ум одвојен од Бога бива попут животињског или демонског.” Данас се све више и више приближавамо овоме. Због тога смо и ми овде на Светој Гори узнемирени и непрестано се молимо за просветљење омладине, али и свих људи – нарочито за грчко друштво које има толико предање и које живи на крви мученика и хероја и на молитвеним сузама преподобних – молимо се да се пробуди и да почне да исправно доживљава Цркву и да први циљ нашег живота постане задобијање благодати Духа Светога у срцима нашим. П: Старче, да ли је смрт крај или почетак? О: Смрт је крај овог живота, а у исто време је и почетак вечног живота због чега је и Господ наш дошао на земљу. Према Јеванђељу Јовановом вечни живот је непрестано спознавање Оца небеског. П: Старче, због чега се човек плаши смрти? Мислим на световњаке, пошто не могу да замислим да се монаси плаше смрти. О: Могуће је да се и неки монаси плаше смрти, ако не раде оно што је исправно. Авва Исаак говори да је међу првим плодовима благодати који се задобијају подвизавањем, осећај вечног живота. Ако човек има осећај вечног живота, природно је да се не плаши смрти. Савремени човек се много плаши смрти, пошто се не бави оним што је духовно. Данас и најмлађи

27

28

Јануар 2007.

и млади и одрасли трче код лекара. Некада су људи ишли код лекара само кад су имали велику потребу. Радије су прибегавали молитви, освећеном уљу из кандила пред иконом Богородице, уљу из кандила светитеља, прибегавали су светињама, прибегавали су нафори, и тек на послетку лекару. Данас влада несигурност, узнемиреност и не безбедност – осигуравајућа друштва ничу – пошто не постоји наша исправна утемељеност у Цркви, не постоји исправна (= права) вера. П: Старче, прећи ћу сада на последње питање. Желео бих да нам кажете нешто о православљу, које није просто неко учење (= догма), како многи мисле, него је један начин живота. Шта је православље у ствари? О: Православље јесте начин живота, јер нам је предато онако како га је Бог дао, да бисмо могли да задобијемо освећење. Прави, истинити начин живота човека јесте онај који води у

освећење. Много пута у наш манастир долазе римокатолици, протестанти и сви нам говоре отприлике ово: „Видимо да је код вас православних предање Христово непатворено!”. Слава Богу, многи од њих прелазе у православље. Православље је, дакле, начин живота, зато што није напустило учење Христово

и држи га непатворено и неокрњено. Православље нас, понављам, води главном циљу, освећењу. „Без овога, нико не може видети Господа” како каже апостол Павле. Православни живот није ни нека романтика, ни нека фантазија (= бајка), ни нека ,,философија”, нити шта слично. Православни живот значи заједницу човека са Духом Светим. Ово остварујемо живећи Тајнама Цркве. Много пута се жалостимо када дођу људи и кажу ми да их је онај архијереј онај свештеник саблазнио, и да због тога не иду у Цркву. Узрок свему овоме је у греху. Не можемо, да одбацимо медицинску науку, зато што постоје неки лоши лекари. Не можемо да одбацимо Цркву Христову зато што су неки виши или нижи свештеници недостојни своје високе апостолске службе. Црква је мистично Тело Христово и ми смо у њој утеловљени, ради спасења наше бесмртне душе и ни због чега другог.

ОПИТИ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА ДУХОВНО СЛЕПИЛО У манастиру Велике Лавре имали смо прилику да видимо и да разговарамо са једним монахом: „Сви смо ми до једне тачке слепи, не телесно, него духовно. Неко мање, неко више, нагласио нам је. Семе божанског просвећења које смо задобили крштењем постоји у свим крштеним хришћанима, но оно остаје скривено и неделатно, када смо ми незаинтересовани и остајемо поробљени нашем греху, или бригама овога света. Знајте, децо моја, наглашава монах Велике Лавре, да нам је Христос, Господ и Бог наш, оставио домаћина Цркве, Светога Духа. Знајте да ова божанска светлост оживљава и доноси плод само ако је наша прва брига љубав Господња и држање Његових заповести. На жалост, већина нас остаје у духовном слепилу, уз понеке варнице духовног живота. Вреди да вам испричам једну лепу малу причу у вези са овим. Неки слепи старац, којег је неко дете водило за руку, приступио је цару Јулијану и пред свим га назвао безбожним, неверником и одступником од вере. Јулијан му тад тобож спокојно одговори: ‘Ти си један слепац, и твој Бог Галилејац неће те исцелити’. Тад њему рече старац: хвала Богу за моје слепило, јер тако не могу да гледам у твоју безбожност”. ВОДОСКОК „Посматрај воду која путује кроз оловне цеви. Са једне стране велики притисак, а са друге стално кретање у

истом правцу толико снажно тера воду да превазиђе своје природне границе, тако да је приморана да стално врца увис. Тако и ти, ако се снажном жудњом вежеш за Бога, разливаћеш се на све стране. Сав ћеш припасти Христу све док Га не угледаш, Христа твога Женика”. Овако говори свети Григорије Богослов, а што нам је рекао отац Макарије из скита Свете Ане. РАТ–МИР На Светој Гори питао сам једног монаха: – Оче, зашто Бог допушта ратове и не спречава их?

– Дете моје, рат је резултат удаљења и одступништва од Бога. Бог допушта ратове, онако како допушта прегршт људског безакоња. Бог допушта ратове да би се зло само од себе казнило. Сви ми, велики и мали, сами себе кажњавамо. Сви смо криви. Плаћамо за своје грехе. Праведно је рат назван „судом Божијим”.

– Али, оче, да ли се Бог свети!

Јануар 2007.

– Не, дете моје, Он допушта ратове да би ми имали користи, и да нас очисти, зато што, по речима апостола Павла „плата за грех је смрт” (Рим. 6,23).

– Оче, сви ми тражимо мир. Како ћемо га задобити!

– Мило моје, наша света Црква моли се „за мир читавога света”. Мир, пак, који дарује Христос, не личи на светски мир. Он долази из светотајинског извора благодати.

– Како то објашњавате!

– Види. Онај који прими овај мир у себе, он и благодат постаће „извор воде живе”. Тако је по апостолу Павлу мир знак и особеност препорођених. Узори вере, мира и правде држе народе на високом нивоу.

Светогорски манастири и чудотворне иконе МАНАСТИР ХИЛАНДАР (Ваведење Пресвете Богородице, на дан 21. новембра) Један од три негрчка манастира на Светој Гори јесте Хиландар, српска царска лавра Историја Хиландара може се пратити од 1198. г., тј. од његовог оснивања. Готово нема Србина који с поносом неће навести имена оснивача Хиландара, Светог Симеона и Светог Саве, бившег великог жупана Стефана Немање и његовог најмлађег сина Растка. Они су истовремено и

оснивачи самосталне српске државе (Немања) и аутокефалне Српске православне цркве (св. Сава). Схвативши да се Сава више неће враћати у Србију, родитељи му послаше велико благо, нешто за његове потребе, а много више да раздели по светогорским манастирима. Сава је у Ватопеду сазидао најпре два параклиса, а потом још један. Предвиђајући да ће и његов отац ускоро доћи на Свету Гору, Сава је у Ватопеду изградио и две посебне келије, за себе и оца – Симеона. Због свега реченог, Сава је добио почасни назив другог ктитора Ватопеда. Након Савиног позива, а после годину и по дана проведених у Студеници, Симеон доноси одлуку и 8. октобра 1197. г. креће на Свету Гору. У Ватопед стиже 2. новембра где је дочекан са великим почастима. Симеон је даровао великим благом игумане свих светогорских манастира који су дошли да га посете, али је ипак највише блага добио управо Ватопед. У јесен 1197. г. Симеон и Сава крећу у обилазак Свете Горе како би се поклонили светињама, црквама и светим местима. У Кареји, Ивирону и Великој Лаври, због значајних поклона које су учинили, уписани су као други ктитори. Приликом овог ходочашћа Симеон и Сава открили су

запустели манастир Хиландар и по повратку у Ватопед изразили жељу да га обнове. Иначе, стари грчки манастир Хиландар основао је монах Георгије Хиландарис у 10. веку. Забележена су имена три његова игумана током 11. и 12. века. Крајем 13. века Теодосије бележи да Симеон и Сава „од прота измолише запустеле ћелије, маслињаке и винограде што беху око Хиландара”. Првобитна намера Симеона и Саве била је да Хиландар обнове за Ватопед. Сазнање да на Светој Гори постоје и манастири негрчких народа пробудило је код Симеона и Саве жељу да оснују српски манастир на овом светом месту. Када је било потпуно јасно да је оснивање српског манастира на Светој Гори осигурано, Симеон и Сава позивају великог жупана Стефана да и он буде оснивач будућег манастира. Он је то прихватио и послао материјалну помоћ за подизање манастира. Детаљи о градитељским радовима непознати су, али су завршени у веома кратком року. Теодосије каже: „Сава скупи много радника, јер је хтео да за мало времена много сврши”. Половином 1198. г. у Хиландару је могао да се организује живот малобројног братства. Симеон је доведен из Ватопеда, а за првог игумана постављен је способни монах Методије. Симеон је у Хиландару поживео осам месеци, и 13. фебруара 1199. г. упокојио се. Манастир је организован по угледу на највеће светогорске манастире, као самосталан, самоуправан и општежитељни. Иако је рано упознао и заволео живот исихаста Сава није могао да му се посвети. Међутим, он од те жеље није одустао, него је она временом постајала све јача. Због тога он оснива у Кареји испосницу где је намеравао да се након повлачења из манастира потпуно посвети молитви. Савини биографи наводе да је поред бриге о Хиландару и Испосници у Кареји, он помагао обнову и других светогорских установа. Наводе његове велике заслуге у обнови манастира Каракала, Ксиропотама и Филотеја. У ова три манастира стекао је право да, заједно са родитељима буде помињан у литургијама као други ктитор.

29

30

СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ И ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ Већ на први годишњи помен Симеонове смрти (13. фебруар 1200. г.) из његовог гроба потекао је миро, тако да је он проглашен за светог Симеона Мироточивог. Смрћу Савином завршава се прво раздобље у историји Хиландара. Његови оснивачи дали су манастиру тако снажан печат који ни потоњи векови нису могли не да потру, него ни да битније наруше. Српски краљеви Стефан Урош и Стефан Драгутин својим даровима знатно су увећали хиландарски земљишни посед у Србији. Изузетан успон и материјални процват Хиландар бележи за време дуготрајне владавине краља Милутина (1282–1321. г.). Поред тога, краљ Милутин извео је више градитељских радова у Хиландару, али и на манастирским имањима ван Свете Горе. Најзначајније од свега јесте изградња манастирске цркве, католикона на месту оне коју су обновили Симеон и Сава. Током владавине краља Милутина, а као последица поред осталог, његових родбинских веза са византијским двором, положај Хиландара у светогорској заједници значајно се поправио. За време краља Милутина, помињање Хиландара као манастира Срба, постало је уобичајено. Каснија историја Хиландара бележи значајна добра добијена од цара Душана, крунисаног за краља 8. септембра 1331. године. Он је, иначе, показао изузетну предусретљивост према Светој Гори, што се види из садржаја повеље коју је издао 1345. г. Угледу Хиландара у касније време допринео је Роман Бранковић, брат Вука Бранковића, који је био хиландарски монах. Ни после косовске битке српска властела није престала да брине о Хиландару. Од средине 17. века број српских монаха у Хиландару смањивао се, а повећавао број бугарских, који почетком 18. века преузимају контролу над манастиром. У Хиландару је живео и чувени бугарски монах Пајсије, аутор „Историје бугарског народа.” Посета српског краља Александра Обреновића представља судбинску прекретницу за Хиландар. Манастир је од краља добио велику материјалну помоћ, српски монаси пристижу у све већем броју, тако да управа над Хиландаром убрзо поново прелази у српске руке. Данас у самом манастиру живи преко четрдесет монаха и искушеника, док их у скитовима, келијама и метосима

Јануар 2007.

има још око двадесетак. По величини земљишног поседа на Светој Гори, Хиландар заостаје само за Великом Лавром. Прилазећи манастиру наилази се на параклис подигнут на месту где је по предању угинуо магарац на чијем је самару из Србије стигла чудотворна икона Богородице Тројеручице. Главна црква хиландарска посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице. Изграђена је на основама првобитне, подигнуте у време изградње манастира. Датира с почетка 14. века и од старе цркве извесно је сачуван прелепи бели мермерни под који на средини има велики крст окружен мозаичким тракама. Као што је већ речено, Хиландар чува изузетне драгоцености. Међу најважнијим, свакако је чудотворна икона Пресвете Богородице „Тројеручице”. Ову икону, икону Богородице „Млекопитатељице” и игумански жезал донео је Свети Сава из манастира Светог Саве Освећеног који се налази у близини Јерусалима. Предање казује да је Свети Сава Освећени на самрти рекао окупљеној братији да ће после много година овај манастир посетити монах племенитог рода, са Запада, по имену Сава и да њему треба предати на благослов иконе и игумански жезал. Прође скоро седам векова до доласка Светог Саве Српског, пред којим се икона покрете, а жезал паде и поклони му се. Братија тада саопшти Светом Сави завештање свога духовног праоца и дадоше му икону Богородице „Тројеручице” коју он смести у главну хиландарску цркву, Богородице „Млекопитатељице”, која се налази у карејској Испосници и жезал који се налази у келији званој „Патерица”. Хиландар има око двадесет пет независних келија од којих је најважнија „Типикарница” у Кареји. Поред Саборне цркве посвећене Ваведењу Пресвете Богородице, у Хиландару постоји још дванаест црквица – параклиса и две изван манастира. Тројеручица Тројеручица је, према предању, исцелила руку светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако

СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ И ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ и речима борио против иконобораца, али је међутим био оклеветан и неправедно кажњен. Исцелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица. По свом чудесном исцељењу, свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом–патерицом светог Саве Освећеног.

МАНАСТИР ДИОНИСИЈАТ (Рођење св. Јована Крститеља, на дан 24. јуна)

Јануар 2007.

Манастир има четрнаест параклиса, и то осам унутар и шест изван зидова. Најважнија је црквица посвећена Богородици настала када и главни храм, чији је саставни део. У њему се чува веома стара икона Богородице рађена у воску позната као „Акатистна”, а по предању носио ју је патријарх Сергије 626. године у литији око Византа за време аварске опсаде. Дионисијат има седам келија у Кареји и околини, а једну од њих (посвећену светом Стефану) користи представник манастира при Општини. У непосредној близини манастира такође има неколико станишта, од којих треба поменути келију посвећену Свим Светима у којој су фреске које су 1610. године радили иконописци Данило и Меркурије. Братство се састоји од око педесет монаха, док их десетак живи по другим стаништима. Св. Јован Ова чудотворна икона Светог Јована Крститеља налази се манастиру Дионисијат. Она остаде не повређена у великом пожару који је претрпео овај свети манастир и сада се налази у саборном храму, на југозападном стубцу, на који се ослања купола храма.

МАНАСТИР КУТЛУМУШ (Преображење Господње, на дан 6. августа)

Манастир Светог Дионисија, знан као Дионисијат, основан је на почетку друге половине 14. века, од стране преподобног Дионисија који је дошао из Корче у Западној Македонији. Смештен је на огромној, окомитој стени, осамдесет метара изнад мора на југозападној обали Атонског полуострва. Манастир се одувек одликовао подвижничком строгошћу. Духовном процвату нарочито је допринео игуман Гаврило који се на тој дужности налазио више деценија. Манастир је општежитељни од 1805. године. Главна црква посвећена рођењу светог Јована Претече саграђена је у периоду од 1537. до 1547. године.

Када се из Кареје баци поглед у правцу југа кроз густе крошње ораха и кестенова лепо се виде пола километра удаљене куполе манастира Кутлумуша. Око њега се налази више келија са карактеристичним црвеним или загасито мрким крововима. Испред самог улаза у манастир налази се извор питке воде. Од самог настанка манастир се помиње као Кутлумуш, или Харитонов, мада је доста тешко утврдити ко је, када и под каквим околностима основао манастир. Најстарији документ у коме се помиње име једног игумана Кутлумуша потиче из 1169. г., што значи да је манастир основан раније. Вероватни оснивач био је покрштеник, изданак једне гране малоазијске династије Селџука, тј. потомак поглавара Кутлумуша I који је умро 1063. г. Сам манастир по угледу је спадао међу последњих десет од стотинак светогорских манастира. О томе сведочи редослед потписа игумана на више докумената. Најважнију улогу у успону манастира имао је игуман Харитон који је за манастир заинтересовао Угровлашке владаре, а посебно Јована Владислава. Уз његову помоћ манастир доживљава кратак период процвата. Тада се

31

32 бележи долазак већег броја монаха из Угровлашке, као и добијање великих прилога владара ових крајева. Манастир достиже свој врхунац 1393. г. када га патријарх Антоније проглашава патријаршијским. Иако је манастир кроз историју чак и замирао данас ипак заузима шесто место по редоследу. Унутар манастирских зидина данас обитава преко педесет монаха, док у келијама и на метосима живи још њих четрдесетак. Погледу на унутрашњост манастира посетиоца најпре се укажу фасаде четвороспратница које у виду квадрата сачињавају импозантан комплекс. Усред порте је главна црква посвећена Преображењу Господњем, изграђена 1540. године. Манастир има седам параклиса, од којих је највећи Богородица Страсна, саграђен 1733. г. Изван манастира такође има седам параклиса. Близина Кареје довела је до настанка обичаја да се на Велики понедељак протатска икона „Достојно јест” однесе у Кутлумуш ради благослова, док истога дана вечерње у Протатској цркви служе монаси из Кутлумуша. Наредног дана икона „Богородице Страсне” у свечаној литији проноси се кроз Кареју.

Кутлумушу припада Скит Светог Пантелејмона, основан 1785. г. као и осамнаест келија у околини манастира и Кареје. Нарочито је значајна келија Крститеља у којој је пребивао Дионисије из Фурне. Разговор са најпреподобнијим игуманом архимандритом Христодулом Кутлумушким

П: Старче, свети игумане, благословите: Реците нам који је значај монаштва? О: Нећу правити неки научни увод. Као монах једноставно ћу нагласити љубав која има нарочиту важност за оне који се спасавају у православном монаштву, не ради монаштва, него ради живота и спасења и преображења читавог света. Монаштво је црква у малом као што је и црква икона света. Монаштво значи и изражава неподељену љубав према Богу. Монаси стално делају за Цркву, свесни свог исправног усмерења према царству Божије љубави. Ово је посебно важно за свет који је свој живот организовао без Бога. Жива и личносна свеза сарадње са Богом, јесте прототип за свакаог верујућег. Зато није претерано да кажемо да је жива Црква без монаштва незамислива, нарочито данас. Надам се да је ово довољно разумљиво. Монаштво је настало из потребе Цркве да чува оно што је најсуштаственије

и најзначајније и супротставило се опуштеном животу и неподвизавању. Црква је гледајући како хладни љубав према Богу, установила једну нову заједницу у којој ће овај етос моћи вечно да се чува да напредује и да се слободно изражава без компромиса. Због тога монаштво не може да се схвати као нешто што је супротно цркви која је у свету. Монаштво је друго ја

Цркве. То је та иста црква која је из града утекла у пустињу. Оно је њена природна пројава. Ово нас наводи да промислимо и о узвишеној монашкој служби. Монаштво је чувар цркве, њена снажна војска. Верни не ступа у овакву војску да пронађе мир и сигурност, него да да свој допринос у невидљивој борби против зла које се кроз ту борбу открива. Ова борба покреће се изнутра у човековом срцу. Монаштво своју тајну предаје цркви: „чествовање љубављу у души и уздржања држање и умне молитве саделавање...” Подвижништво, молитва, љубав – то су три обележја православља: његова идеја заједнице, његова подвижничка мисао, и његов богослужбени карактер. П: Старче, молим вас да нам кажете нешто о садашњем братству манастира. О: Обележје киновитског монаштва је заједнички кров, заједничко богослужење, заједница отаца, заједнички циљ. „Све је заједничко”, описује овакав

БЕСЕДЕ начин живота Свети Василије Велики, „заједничка су страдања, заједнички су венци, један је многи и један није сам! Они ревнују животом анђела... јер свагда брину о свакоме и сви једнако деле исто богатство”. Ови елементи представљају, према светом боговидцу, „савршенство киновитског живота” који преставља плод оваплоћења Спаситеља нашег. У оваквој заједници нису потребни судови нити је потребна власт. Овде не постоје они који владају него они који служе. Сваки има своје благодатне дарове, али ко је већи од Господа који је дошао на земљу да служи а не да му се служи. Чак је и највеће достојанство свештеничко благодат служења дато ради браће, ради старања о браћи. Сама Црква је киновија, говорили су оци наши. Ово изгледа као утопија чак и за хришћанске заједнице, и због тога се бољи плодови цркве налазе у пустињи. У данашње време када се многи хришћани углавном брину како да стекну што више, и учествују у црквеном животу а да не познају своју браћу, остаје добри изазов киновитског духа монаштва. Још је већи изазов стена љубави, на којој је саграђено и монаштво и хришћанство. Љубав је та која остварује киновију. Ближњи, дакле сваки човек, јесте основа нашег живота и нашег спасења. Због тога подвижнички оци говоре да „никада не треба пре гледати на своје добро, него увек на корист брата”. Ако киновитски начин живота и не може да се пресади у свет, ипак дух киновитског начина живота надахњује и напаја живот православног народа и свакако представља својеврсан изазов савременом друштву које тражи решење за свој безизлаз. П: Како изгледа двадесет четири часа у вашем манастиру? О: У два ујутру почиње се са келијним правилом. У три је полуноћница, затим јутрење па света литургија. Након тога је мали одмор, а након тога је трпеза а потом свако иде на своје послушање: иконописање, кување, рад у башти, чишћење или нешто друго. Послеподне је вечерње, затим трпеза,

а по заласку сунца је повечерје. Након тога браћа одлазе у своје келије где се подвизавају. У дане поста постоји само једна послеподневна трпеза. Ово правило се наравно мења када је неки велики празник и када се служи свеноћно бденије. Таквих празника је код нас шездесет током године. Ово је наше правило у основним цртама. Такође постоји и време када се брћа сусрећу, по примеру који нам је дао Свети Антоније Велики. Живот овде је једноставан. Ово је пре свега заједница личности, заједница са непоновљивом Личношћу. Због тога се сваки човек егзистенцијално потреса. П: Монаси, земаљски анђели и небески људи, служе Богу и љубе ближњег превасходно молећи се.

О: Молитва је изнад свега, превасходно дело монаха. Веома сте исправно рекли да монаси љубе (= воле) молећи се. Јер молитва је најбољи и насуштаственији израз љубави, иако није и једини. Темељ хришћанског живота је љубав, пошто је „Бог Љубав”. Оно што запречава љубав јесте страствена привезаност за светске ствари. Наше вредности, наш живот јесу ствари које поседујемо. Наше односе карактерише самовоља. Овде долазите у цркву где се човек подвигом исцељује од заблуде која каже да је човек ограничен својим нужностима и оним што му је неопходно и да за меру свега треба да има употребљивост ствари. Подвижничка начела Цркве су страна савременом

Јануар 2007.

свету, али она опстају у монашком животу. Подвиг, дакле, правилна употреба ствари у складу са нашим потребама има и друштвени значај. Ово је наглашавао и један велики светитељ наше Цркве, говорећи следеће: „Разликовањем онога што је стварно потребно од насладе... нећу имати више па да ми претиче, ни мање па да ми недостаје, него онолико колико ми треба пазећи да остане и за друге”. Сваки дакле, даје од свог сувишка да би могао да покрије недостатак брата. На тај начин подвизавање остварује љубав кроз васпостављање једнакости коју је Бог установио у свету, а која је нарушена лакомошћу људи. Једнакост нас води до следећег суштинског елемента православља који чува монашки живот. То је дух заједништва. Заједничка молитва – дакле, заједничко служење у храму – представља један богат литургијски типик који уводи верног у тајну духовног мира. Због тога се монашки живот назива равноанђеоски. Не толико због тога што монаси настоје да достигну бестрашће анђела, већ због тога што читав њихов живот јесте непрестана доксологија (= славословљење Бога), као и живот анђела. Као и у личној молитви, ни тамо не постоји типик. То је појање срца, сусрет личности са Личношћу Бога и светих. За савршавање непрестане молитве, православно предање је одабрало молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”. Често понављање ове молитве помаже сабирању душевних сила човекових. Молитва тако прелази са уста на ум а са ума на срце. Због тога се и назива умна или срдачна молитва. Свети оци говоре да је она „дар божанске благодати и очишћење срца и духовно јединство и извор божанских мисли”. Молитва се савршава уз помоћ бројаница, које представљају помоћно средство. Оне помажу уму да се не покрене ка било чему другом, него да се усредсреди на своје дело. Оне су неопходно оружије монаха, али и за световњаке оне могу бити подсетник за молитву и

33

БЕСЕДЕ

34 могу означавати присуство Божје у свакодневном животу. П: Молимо вас, старче, да нам кажете нешто о искуству светогорских отаца (примере врлинских кутлумушких монаха и других) као и неке примере из вашег искуства. О: Имао сам благослов да упознам врлинске монахе и оце пустињаке, да од њих узмем благослов и да добијем саве-

те у неким тешким ситуацијама. Древни оци нашег манастира говоре о блаженом старцу Харалампију, који је проводио живот у непрестаној молитви и посту, у неуморном служењу, у великом смирењу и послушности игуману. Нико га никада није чуо да је рекао какву гневну реч или да је некога осудио. Неке Велике Седмице он позва једног монаха и објави му да ће се упокојити на Пасху. Тако и би... На велику Суботу је затражио да се причести. У ноћи Васкрсења, мало после „Христос Воскресе...”, упокојио се старац у Христу васкрсломе! Није био једини. Могао бих да наведем имена многих стараца који су на свом срцу носили радост и светлост Христову. Свагда ћу се сећати најблаженијег старца Софронија који је био и игуман манастира. Последњих година његовог живота разболео се од рака и био је непрестано у кревету. По читав дан, једна рука му је била уздигнута и читао је Свето Писмо и савршавао правило. Његова посебна благодат била је љубав према читавом свету и милосрђе. Новчанице које су му слали ради благослова, користио је за... означавање страница, а делио их је и сиромашнима који су га посећивали. Када се упокојио, његово тело је остало гипко и топло, тако да смо три пута звали лекара!

Његово тело је такво остало и након четрдесет осам часова када смо га и сахранили. Још увек могу да се сетим чудесних догађаја приликом моје посете једном старцу, од кога сам, међутим, добио благослов да их не откривам. Неке друге ствари, свакако, могу да вам испричам: Старац Харитон је био веома добар типикар. Подвижник, аскета. Држао се предања, манастирског начина живота. Такође је и Христодул, са којим имам исто име, имао савршеност преподобног. Упокојио се са великим покајањем. Три дана пре свог упокојења он је то предрекао. Позвао је игумана да се исповеди. Причешћивао се редовно током три наредна дана. Последњи пут када се причестио рече ми: „Благодарим ти много што си постао прелаз (= даска) преко кога прелазим у вечност! И иако нисам проживео све године мог живота у монаштву, кроз тебе ме је удостојио Господ и Пресвета Богородица Страшна Заштитница да добијем ова три дана и да примим ову велику мистичну радост!” Старац Козма је постао монах у моје време. И он се упокојио у великом покајању. Када сам излазио из његове келије, одједном га чух како говори: „Пресвета Богородице, немој допустити да паднем у постељу и да замарам калуђере. Узми ме усправног!” Говорио је карактеристично: „Дрвеће умире усправно и људи умиру усправно!” Заиста, уђе да ради рукодеље. Неговао га је монах Нифон. Окренувши се мало према ономе који му је помагао, мало изнад Кареје, онако како је би опружен, он упита монахе који су ту били: – Где смо сада? А овај му одговори: – Сада смо изнад нашег манастира. Он тада устаде и закрсти Кутлумуш. Правећи знак крста према Кутлумушу, он рече: Слава Богу! И одмах потом он се упокоји док су га придржавали! Сећам се Румуна, оца Јоакима, који је такође постао монах у моје време.

Јануар 2007.

Био је прост старчић, веома добар. Упокојио се у дубоком покајању. Три дана раније, отац Методије – такође Румун – ми затражи благослов да исповеди оца Јоакима говорећи: – Старче, за три дана отац Јоаким ће умрети! Имам ли благослов да га исповедим? Дао сам му благослов, он га је исповедио и он је заиста умро у покајању након три дана, као што је био предрекао! Заиста сам му рекао следеће: – Видећемо се на сахрани оца Јоакима. – А, нећу моћи! За неколико дана и ја ћу умрети, и нећемо се поново видети старче! Тако рече и учини три метаније. Блажени старац Пајсије представља „знак” који је Бог дао нашем нараштају, знак благодати и окретања к Богу. Његове посете нашем манастиру су се наставиле и након... његовог упокојења. Требало је, видите, да се неке ствари доведу у ред. Немам благослов да о

овоме говорим. Немам. Толика чуда која је Бог савршио преко овог човека, јесте само спољашња страна његовог живота. Оно што изазива пажњу је она невидљива страна, живот срца. Његово чисто срце – којим се много молио, и многе сузе проливао – било је препуно плодова Духа Светога. Његова молитва је много пута одагнала зло од света и од људи. Ови знани и незнани оци су нам показали да се црква не моли за немогуће ствари. Имајмо са собом увек молитву њену и молитву

БЕСЕДЕ Богородице Страшне Заштитнице и свих преподобних отаца. П: Видео сам многе како разговарају са старцем Макаријем који је, иако има више од сто година, сасвим свестан, паметан, мудар! И сва та љубав огледа се на вашем лицу. Оно што ме је заиста дирнуло је то што сте овде ви први служитељ. Први сте при савршавању послова, последњи који прима похвалу... О: Једном приликом ме је један младић упитао: Оче, шта радиш? Обрадовао сам се његовој непосредности и одговорио му: Ја сам игуман, старац сам овде у Кутлумушу. Ово му није било довољно, па је наставио: Је ли тежак тај ... посао? У Кутлумушу је тај „посао” веома лак! Заиста је веома лак, јер су оци у киновији веома добри као и браћа, тако да међусобно имамо много љубави и више од свега се старамо о љубави, која је сасвим једноставна. Игуман је највећи брат који ће и да чисти и да кува... Онај ко жели да буде први, треба да буде последњи! Један стари јерарх, три дана пред смрт, док се налазио испред свете Трпезе – ја сам био иза њега – рече ми: „Таштина над таштинама, све је таштина, дете моје”. Заиста, како године пролазе, говорим: „Ма ништа од онога што имамо у животу нећемо понети са собом, важно је само колико љубимо једни друге...” П: Свети игумане, кажите нам нешто о оној тројици отаца који помажу старима у Кутлумушу. О: То што су Старац Хрисант и старац Герасим били дању и ноћу у кревету и што су имали некога да о њима брине,

мислим да много говори... Отац Хрисант, који је три и по године био везан за кревет, тамо савршавао своје молитвено правило, молећи се на бројаницама. Па и само то што је био везан за кревет било је највеће молитвено правило. Оци су увек имали много љубави. Старац Макарије је најстарији и има озбиљних проблема са очима. Молио је

Богородицу да види мало светлости, и када смо му говорили да треба да оде на операцију он нам одговори: „Са Њеним допуштењем ја бих ишао на операцију, али Богородица за мене преставља сву светлост. Одлазак на операцију би стога изгледао као незахвалност, као недостатак поверења у благодат Њену. Јер она ми је сада дала да мало видим. Овде ћу дакле остати са стрпљењем и молитвом и бићу више него благодаран када добијем позив од Господа!” Пре четири – пет година, ми смо га послали у свет због здравствених разлога. Тада је имао двадесет и пет година. Имао је четрнаест када је дошао на Свету Гору и никада није излазио ван ње. Укупно осамдесет једну годину је провео на земљи Богородичиној! Он никад није видео аутомобил. И тако, када је био у Солуну у улици Егнатија, видео је аутомобиле како јуре. Радосно је почео да удара ногом о асфалт и да говори и понавља: „Види како јуре, види

Јануар 2007.

како јуре људи с овим... та спасење њихово!” Дали смо му и сладолед, а он, не знајући загризе. Онда су му објаснили шта је и како се једе, па рече: „А! Лепо је, али врло... хладно!” Сви ми кутлумушки оци, сматрамо да је Христос промишљао о нама и довео нас овде да будемо наследници ових стараца. Помолите се и ви да нас Господ умири у нашим борбама. Хтео сам сада да вам кажем за предање које се чува у нашем манастиру. Код врата се оставља један хлеб и чаша са уљем. Пролазе подвижници, испосници, поклоници, узимају од хлеба и уља и благодаре ктиторима... Код мене се родила жеља да обновимо овај обичај. Надамо се да ћемо сада успети да оправимо то место, где ћемо да стављамо наш хлеб. Ту ће бити икона Богородице Елеосини а одмах испод иконе ће стајати једна корпа у којој ће бити хлеб и уље – кад није пост са мало сира – од добара које нам даје народ Божји и који нам дарује широке руке Богородица. Пролазници ће добити благослов да пију воде из дивног сасуда који се налази код капије, да и на тај начин вратимо древни типик, древни етос. Мало и помало и нас ће звати древнима. Млади оци имају ревност и љубав и они ће обновити сва ова древна правила. П: Старче, молио бих вас да, одавде из Кутлумуша, пренесете неку светоотачку поруку, коју ви желите... О: Благословено. Пренећу им, дакле, једну поуку која је веома древна и у исто време савремена. Бог је узео обличје слуге. Дошао нам је тихо, без буке, као што киша пада на вуну оваца. Тако се пројавила чистота и смиреност Божја и позва и нас да будемо чисти и смирени, да будемо људи благородни. Али душа наша, говори Свети Јован Златоусти, често страда онако како страдају и воде Дунава када се у зиму заледи. Често се и наша душа леди, на један начин од страсти, на други од комфора, на трећи од животних искушења и постаје окорела према брату и подложна страстима. Због тога често, а да то не разумемо, наши односи показују окорелост а

35

36

Јануар 2007.

не братољубље, самољубље а не човекољубље. Реч наша постаје тврда, језик се лоше изражава а погледи, уместо да се срећу, разилазе се у страну... На овај начин, наша природа се бори против нас самих, зато што нико не може да живи без љубави. Овде је тајна: руковођени молитвом, са искреним окретањем према себи самима, затражимо да нам се открије величина Божије љубави. Како нам се она, мало по мало открива, тако ћемо више себе спознавати, више ћемо живети благодаћу царства Божјег и пренећемо је и другој нашој браћи. Желим да упутим ову молбу и ово подстицање: У искушењима, у свакодневним борбама и страхотама света, окренимо се ка чистом и смиреном Богу, који је у нама и који нас љуби. „Спознајте слободу и слобода ће вас ослободити” говори нам Исти. Смирени и чисти Христос јесте Истина

која нас ослобађа. Он је Исти Онај који нас ослобађа. У Његовој Личности налазимо истините себе. У Његовој личности открићемо све оне који нас данас окружују.

П: У овој благодарној атмосфери, старац расуђује о манастирским потребама у слободи у љубави. Сигурно је, ако бисмо тражили да нам истакне три најважније врлине, да би то биле: љубав, љубав, љубав! Да ли се слажете са овим? О: Нека је благословено! Другим речима ово је величина вере... Смисао православног монаштва је љубав и заједница, што је претпоставка учествовања у Истини. Оно показује једноставност живота и људских односа. Једноствни односи, дакле братски, а не владалачки (тј. нико не влада над другим – прим. прев.). То су односи служења, а не сукобљавања. То су свезе слободе, а не принуђавања. Ово је (требало би да буде) окружење у коме живи Црква, у којој имамо искуство присуства Божјег у нама, у којој постајемо чеда и пријатељи и браћа Његова.

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ ЉУБАВ Духовна љубав је већа од љубави браће по телу, јер она везује Христом, а не мајком. Они који поседују ову чисту (благородну) љубав, испуњени су добротом, јер у њима обитава Христос, и на њиховим лицима је изображено божанство. Наравно, немогуће је да Христова љубав обитава у нама, ако не изнедримо из себе љубав, дајући је Богу и Његовим иконама, и увек себе дарујући другима, не тражећи да се нама други дају. Савест је први Божији закон, који је утиснут дубоко у срца првостворених, а надаље је прима, при рођењу, свако од нас, као фотокопија својих родитеља. Они који су успели да префине своју савест свакодневним праћењем себе, већ се осећају туђим овом свету и мирјани се диве њиховом фином понашању. Али, они који не прате своју савест, немају корист ни од духовног читања, ни од савета старијих, и тада не могу ни заповести Божије да чувају, јер су већ постали неосетљиви.

Осетљиви и приљежни који чувају све са тачношћу, обично трпе неправде од неосетљивих, непрестано им снисходећи у љубави, али је зато и љубав Божија увек крај њих. Много пута трпе неправде .и сами због своје преосетљивости, преувеличавајући своје мале грехе или товарећи на себе туђе грешке, али их опет Бог слади својом рајском добротом, крепећи их уједно и духовно. Наравно, сваки човек ће бити награђен од господара за ког је радио. Они који раде за Христа примиће овде стоструко више и живот вечни (Мк. 10,30), а за оне који раде за господара таме, живот је црн још овде. Они који делају за Христа, али са гордошћу, кваре своје врлине, као што се пржена јаја кваре када падне на њих мало нечистоте од кокошке, јер је тада за бацање заједно са тигњем. Они који делају смирено, стичући врлине, и распростирући смирено из љубави, своје тајне доживљаје, највећи су добротвори, јер дају духовну милостињу, много помажући слабим или у вери нестабилним душама. Они опет који из љубави улећу у свет, када су већ избацили свет из себе, узлећу на небо и не бивају светом ухваћени. Доброта омекшава и отвара срце, као уље зарђалу браву.

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА Они који се муче неправедно, подражавају Христу, а они који се муче због својих грехова су блажени, јер исплаћују грехе у овом животу. Они који не састрадавају са страдалницима, пате од смртоносне духовне болести, немилосрђа. Они, опет, којима сметају јауци болесника, те ропћу јер не могу да се сконцентришу, пате од тешке духовне болести. Они који желе да им се други дају, не дајући при том ништа другима, и непрестано од Бога траже, не дајући Богу чак ни своје грехе (са покајањем), потпуно се отуђују од Бога и предају се у руке човекоубице. Пошто гаје љубав само за себе, у њима узраста велики немир и они трпе део пакла још у овом животу. Они који се не стављају у положај ближњих који страдају, бивају напуштени од Бога, и тада ниско падају, учећи се састрадавању. Међутим, оне који састрадавају и увек се брину за друге, а не за себе, Бог чува, и бивају збринути и од Бога и од људи. Када човек своје срце преда Богу, тада његов ум обухвата Божија љубав и он постаје незаинтересован за све светско. Непрестано мислећи о Оцу небеском, већ је узљубио божанско и славослови даноноћно, попут Анђела, свог Створитеља. Доброта је једна од многих Божијих особина, и зато увек простире радост, одгони облаке, отвара срца као пролећно сунце којим ниче цвеће из земље, греје чак и змије и извлачи их из њихових хладних рупа, да би се и оне радовале Божијој доброти. Рђави људи се увек гуше помислима и својим слеђеним срцима леде и гуше помислима страдалнике, који им прибегавају како би нашли утеху. Насупрот томе, добронамерни људи својом духовном (узвишеном) љубављу сједињеном са болом гуше демоне, ослобађају душе и распростиру божанску утеху својим ближњима. Сироче, нарочито без мајке, макар било и јеж, треба загрлити са болом и топлом љубављу, да би се прво угрејало, охрабрило и отворило своје срце. Они који не жртвују љубави Христовој и телесно здравље, презирући телесно спокојство, не налазе духовни спокој ни у овом, ни у будућем вечном животу. Они који жртвују чак и свој живот из чисте љубави, да би заштитили ближње, подражавају Христу. Наравно, они су и највећи хероји, јер од њих дрхти чак и смрт, од њих презрена. Они побеђују бесмртношћу, узимајући кључ вечности под гробним печатом, и прелазе лако у вечно блаженство. Наравно, боље је за осетљивог човека да погине изненада од љубави штитећи свог ближњег, него да буде немаран

Јануар 2007.

или бојажљив, па после да се сопственом савешћу коље читавог живота. Жртва за ближњег крије велику љубав према Христу. Они који имају добру намеру да дају милостињу, али немају ништа и жалосте се због тога, дају милостињу крвљу свог срца. Они, опет, који желе да страдају мученички за љубав Христову, али мучеништва нема, могу ову своју љубав којом горе да изразе телесним подвигом за душе упокојених које горе, како би се мало успокојили. Немарни и немилостиви људи који мисле само о себи и насићују се неосетљиво, пуне и своју душу великим немиром. У њима црв дела, и муче се још у овом животу. Они који су милостиви, обзиром да љубављу насићују друге, увек се сите љубављу Божијом и Његовим обилним благословима. О САВРЕМЕНОМ ХРИШЋАНИНУ–МОНАХУ Велико зло је када богословствујемо суво својим умом, и представљамо наш ум за Свети Дух. То се зове мозгословље које рађа Вавилонију (пометњу), док у богословљу постоји много језика (много дарова), али се сви језици слажу, јер је њихов Господар један, Свети Дух Педесетнице, и језици су огњени... Онај ко мисли да може да схвати Божје тајне спољашњом, научном теоријом, личи на безумника који хоће да телескопом види Рај... Ко сумња у то да манастир са овим савременим олакшицама може лакше да функционише? Кад би сваки монах имао мајку крај себе да брине о њему, сигурно, и то би била олакшица. Ако би цркву поставили касетофон да говори молитве, сигурно би и то било дмарајуће, а још већи одмор био би кад би се столице у цркви развлачиле у кревет. Нарочито би за једног подвижника било олакшање кад би имао један мали апарат само да му окреће бројаницу, и једног сламнатог подвижника да пада и устаје савршавајући његове метаније и бројанице, и још да нађе један мекан душек како би легао и одмарао своје намучено тело. Сигурно, све ово одмара тело, али оставља душу шупљом и несрећном, поред тога што је чини женски сентименталном и уноси у њу светску напетост... Ко од модерних монаха жели, може да изгради један манастир на солитеру како би имао све светске погодности које пожели, да ужива у свету, и да се попне на треће небо лифтом, а пустињу нека остави на миру. На жалост, неки такви монаси својим светским настројењем, преносе сав тај светски дух у пустињу свим светским средствима и стално се занимају променама и преуређењима, спољашњим уређивањем, мноштвом цигала и саксија, а шта значи бројаница – не знају, него само брига, добро јело и цигле. Све ово показује телесне људе који су цигле – земља, а не дух Божји. (Не мислим на новоизграђене манастире који се боре да би стекли кров над главом).

37

38

Јануар 2007.

Светогорски манастири и чудотворне иконе МАНАСТИР ДОХИЈАР (Свети Арханђели, на дан 8. новембра) На југозападној страни Свете Горе, на пола сата хода до Ксенофонта и Констамонита, покрај мора и у подножју камените падине сместио се манастир Дохијар. По предању,

основао га је почетком 10. века свети Јефтимије, ученик Атанасија Светогорца. Дохијар значи подрумар, јер је то било Јефтимијево послушање док је живео у Атанасијевој Лаври. Сматра се да манастир није основан пре 970. године, али већ 972. г. потписао се Јефтимије испод Цимискијевог типика као „монах и игуман”. У Мономаховом типику и у документима из 1030. године о Дохијару се говори под садашњим именом. Легенда каже да је у Неофитово време неки младић по имену Василије допремао велико благо на поклон манастиру. Његови сапутници реше међутим, да га опљачкају, па га бацише у море. Младићу у помоћ притекоше Свети Арханђели и он би срећно пренет у манастир. Тада манастирску цркву посветише Арханђелима, а млади Василије замонаши се у Дохијару, доби монашко име Варнава и касније на игуманском трону наследи Неофита. Као и већина светогорских манастира и Дохијар је доживљавао успоне и падове. Манастирске зграде потичу из различитих периода, почевши од периода оснивања. Главна црква иако припада општем типу светогорских католикона одудара од других изузетном висином. Средишња купола почиње од крова на месту које се налази петнаест метара изнад земље. Ова посебност можда је последица румунског утицаја, али је свакако и последица потребе да се обезбеди довољно светлости за унутрашњост храма, смештеног, иначе у прилично стешњеној порти. Критски стил убедљиво доминира у фрескопису. Дохијар има најпотпунији фрескописачки циклус на читавој Светој Гори. Манастир има шест параклиса, међу којима је најважнији онај посвећен Богородици Горгоепикоос (Која Брзо Услишава), где се налази истоимена икона.

Трпезарију је саградио охридски архиепископ Прохор, а осликана је фрескама 1700 године. Сматра се једном од најпространијих и најлепших на Светој Гори, а дугачка је двадесет шест метара. Поред поменуте чудотворне иконе, међу манастирским драгоценостима издвајају се: једна честица Часног крста, мошти четрдесет пет светитеља итд. Данас Дохијар нема других поседа осим две келије у Кареји, а изван манастирских зидова налазе се још четири црквице. У последњих десетак година увећало се манастирско братство које сада броји преко четрдесет монаха. Брзопомоћница У светом манастиру Дохијару чува се следећа писана повест о икони Пресвете Богородице Брзопомоћнице: Испред манастирске трпезарије била је живописана на зиду једна Богородичина икона велике старости. Старији оци кажу да је насликана за време светог Неофита, ктитора манастира. Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Трпезарац је туда чешће пролазио како ноћу тако и дању, да би извршио своје послушање. Ноћу је себи осветљавао пут упаљеним свећама. 1664. године, пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, трпезарац отац Нил чуо је следеће речи: „Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону.” Не схвативши међутим да глас допире из иконе, него мислећи да се неко од братије шали са њим, он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Не много дана по првом гласу он поново чује овакав глас: „Калуђеру–некалуђеру, докле ћеш неблагочестиво и нечасно да ми чадиш лик?” И истовремено ослепи. Тек тада се несрећни отац Нил сетио оног првог гласа схвативши да је праведно кажњен, јер није марио за заповест Пресвете Богородице, него је због своје непажње пречуо. С ледећег ју тра братија су га затекли како лежи слеп испред иконе у истом пролазу. Чувши шта се десило, сви обузети страхом и трепетом благочестиво пролажаху онуда и поставивши неугасиво кандило пред светом иконом, наложе новом трпезарцу да сваке вечери приноси кад. А ослепели трпезарац отац Нил не хтеде ни у своју келију отићи, него остане у једној

СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ И ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ стасидији преко пута свете иконе, молећи се и ноћу и дању са сузама и са тугом Пресветој Богородици, тражећи да му, као састрадавша Мајка Бога Логоса и посредница за цео људски род, опрости непажњом учињен грех. И у знак опроштаја да му подари вид, како би гледајући њену свету икону славио и хвалио са благодарношћу њен Богом прослављени лик. И остварише се његова блага надања и не остаде постиђен због толиких молитава и проливених суза. Извор милосрђа и милости, најбржа узданица и утеха свих тужних, Владичица наша Богородица, приклонивши своје човекољубиво ухо, благо је услишила усрдне молитве скрушеног срца његовог, откривши му једнога дана следеће: „Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као бранилац и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница.” Са овим благодатним гласом и радосним речима поврати се несрећном трпезарцу вид на начин натприродан и чудесан, за шта се прочуло по читавој Светој Гори. Туда више нико није пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено. Са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. У њему служи један јеромонах, најпобожнији и најревноснији међу братијом, којег зову Прозмонар („онај који ишчекује, који је на услузи”), и који највише времена проводи у светом храму Брзопомоћнице. Сваке вечери и сваког јутра Прозмонар пева молбени канон пред овом светом иконом. А неизоставно сваког уторка и четвртка увече, по вечерњем отпусту свештеник одмах говори „Благословен Бог наш...” у великом Саборном храму и сви оци излазе у реду и са смелошћу одлазе пред свету икону Брзопомоћнице, где изабрани манастирски појци певају мелодично и са умиљењем заједнички молбени канон, док свештенослужитељ помиње све благочестиве и православне хришћане, молећи се такође за мир у читавој васељени. По свршетку заједничке молитве, пошто се оци поклоне чудотворној икони Брзопомоћнице, Прозмонар уређује и улепшава што боље може свети параклис. Он се стара да пред иконом свакодневно горе кандила (њих преко 20), дар хришћана за чуда којих су се удостојили. Од 20 кандила њих 6 непрестано гори, а уље за њих шаље сваке године шесторо благочестивих хришћана, које је Пресвета Богородица Брзопомоћница избавила од смртне опасности. Сва излечења и многа друга чуда која је од тада учинила и чини сваког дана није могуће забележити. Показала се другом Силоамовом крстионицом: слепима дарује вид, лечи хроме, непокретне, а нарочито помаже нероткињама, многе

Јануар 2007.

је од утапања у мору избавила, заробљенике ослободила, штеточине много пута отерала и уништила, и друга безбројна чуда чини непрестано свим православним хришћанима који јој побожно прибегавају.

МАНАСТИР ПАНТОКРАТОР (Преображење Спаситељево, на дан 6. августа) Манастир Пантократор налази се на источној обали Свете Горе, између Ставрониките на југу (на око сат хода) и Ватопеда на северу (на око два сата хода). До Кареје такође треба пешачити два добра сата.

Прилазећи манастиру, из даљине се чини као да читав комплекс израња из мора, мада пришавши ближе, путнику постаје јасно да се манастир налази на стени око тридесет метара изнад морске површине. Зна се да је у шестој деценији 14. века Пантократор основао византијски војсковођа Алексије, док је суоснивач био његов брат Јован. Браћа су се настанила у свом манастиру који је потпуно довршен 1363. године. Те године, патријарх Калист I озваничио је Пантократор као светогорски манастир. Главна црква припада светогорском типу тробродних грађевина са основом у облику крста и куполом. Специфичност цркве је простор између певница и олтара, већи него што је уобичајено. Католикон, или главна црква, украшен је живописом непосредно по изградњи, а фреске су рађене у дивном постпанселинском македонском стилу. У цркви се чува једна од најчувенијих чудотворних икона на Светој Гори, позната као Геронтиса. Икона је великих димензија (196×76цм) у молитвеном ставу. Лик кој и се данас види на икони није оригина лан, већ представља рад неког непознатог рестауратора. Међу већим бројем литијских икона истиче се једна – двострана, са ликовима Христа и Јована Крститеља на једној, и Богородице и Јована Крститеља, на другој страни. Унутар манастира налази се седам, а изван његових зидина једанаест параклиса. Посетилац манастира лако ће уочити две необичности. Наиме, у Пантократору нема крстионице, а трпезарија се

39

40

СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ И ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ налази на горњем спрату југозападног конака. Разлог овоме је једноставан – недостатак простора. Међу моштима које се чувају у манастиру, морају се поменути бедрена кост и стопало светог Андреја. Ту се налазе и честице Часног крста, комад штита светог Меркурија. Манастиру Пантократор припада значајни скит Пророка Илије, удаљен пола сата хода узбрдо. Првобитно келија, ово место уступљено је 1757. г чувеном украјинском духовнику Пајсију Величковском. Око њега се убрзо окупила група грчких, украјинских и молдавских следбеника, па пошто се келија увећала од ње је настао скит. И то скит у коме је по први пут у историји Свете Горе прећутно прихваћено општежиће. У њему је по први пут организовано превођење дела светих Отаца на руски језик. Сем два конака Пантократор је некада имао око петнаест келија у Кареји и у близини Кутлумуша. Најзначајнија је Рувдуху, са изузетним остацима фресака из 12. века. Значајна је и келија Дистојно јест, где се једно време чувала истоимена икона. У власништву Пантократора је и око педесет колиба, махом у насељу Капсала, које су углавном ненастањене. Старица Ова света икона стоји у Саборном храму манастира Пантократор уз источни стубац леве певнице. За њу се везује следећи догађај: Један врлински игуман манастира, већ доста стар разболео се и по откривењу му се прокаже и када ће се упокојити. Жудећи да се пре свог пресељења у вечни живот удостоји пречистих и животворних Тајни Господа Исуса Христа, он замоли свештенослужитеља да убрза са Божанственом литургијом. Јеромонах међутим, не придајући значаја молби свог игумана, стане служити споро. Одједном се из ове Богородичине иконе, која се тада налазила у светом олтару, зачуо претећи глас, заповедајући свештенику да изврши жељу и вољу свог игумана. Богородица је на овој икони у стојећем ставу. Икона је рестаурирана и опточена сребром. Насликани суд из којег се прелива уље сведочи да је једног дана на игуманову молбу чудесно преиспунила празне манастирске судове уљем. Ова икона Мајке Божје у смутна времена арапских освајања бачена је у оближњи бунар, али је касније пронађена по указивању рођака једног од злочинитеља, који је због своје

Јануар 2007.

дрскости тешко настрадао. Тај варварин намерачио се, из свог безумног презира према хришћанској светињи, да исцепка и издеље на комадиће ову свету икону и да њоме запали свој шиш (наргиљ). Међутим, истог тренутка је због своје безочне замисли ослепео. Икона Пресвете Богородице Старице 80 година налазила се у бунару. Кајући се због свог безумља и надајући се да ће у својој тешкој муци пронаћи олакшање и утеху, онај несрећник је на издисају наложио свом блиском рођаку да и по његовој смрти оде на Свету Гору и покаже монасима где је бачена ова света икона. Његови рођаци заиста су отишли на Свету Гору и показали монасима место где је била бачена ова драгоцена светиња, након чега је са свим почастима извађена и постављена на своје место.

МАНАСТИР КСИРОПОТАМ (Светих четрдесет мученика, на дан 9. марта) Када се бродом уплови у главну луку Свете Горе, Дафни, довољно је поглед усмерити ка оближњим висовима и угледаће се манастир Ксиропотам. Лежи готово на средини југозападне обале полуострва.

На каменој греди из 1763. г. која се налази изнад улаза у припрату главне цркве наводе се имена четири узастопна градитеља манастира. То су царица Пулхерија из 5. века, савладари Константин Порфирогенит и Роман Лакапин из 10. султан Селиш из 16. и Кесарије Дапонтис из 18. века. Занимљиво је да историја манастира још увек није потпуно расветлила околности у вези са његовим настанком. Наиме крајем 10. и почетком 11. века постојала су два манастира са именом – Ксиропотам са истим именом оснивача – Павле. Разликовање ова два манастира јасно је тек од 1018. г. У једном акту Велике Лавре налазе се потписи двојице игумана уз називе манастира који су се задржали до данашњих дана: били су то: „Павле, игуман манастира Госп. Павла” и „Калиник, игуман манастира Ксиропотама”. Није тачно утврђена ни година оснивања манастира, али судећи по неким документима, изгледа извесно да је Ксиропотам најстарији од свих манастира који данас постоје на Светој

Јануар 2007.

Гори. Ксиропотам се налази на осмом месту хијерархијске лествице светогорских манастира. Припада групи манастира коју предводи Хиландар, и ту је други по рангу. У самом манастиру живи око четрдесет монаха, а још десетак је у келијама и на метосима. Главна манастирска црква импозантног изгледа, због нагнутог терена благо померена ка северозападу, смештена је у средини порте. У цркви има преко стопедесет икона. Поред главног храма у манастиру има седам, а изван њега још девет параклиса. Четири келије које припадају Ксиропотаму налазе се у непосредној близини манастира. У једној од њих чува се антиминс из 1529. године. Манастир има и једну келију у Кареји, као и неколико радионица. Највећи број зграда у луци Дафни припада такође Ксиропотаму. Чудотворна икона 40 мученика У манастиру Ксиропотам налази се чудотворна икона 40 мученика. Ови свети војници Христови празнују се 09. /22. март. Они, исповедивши веру у Христа као Бога пострадаше за време цара Ликинија, а по вољи кнеза Ласија

и војводе Агриколија, 320. године. После жестоких мука на које су бачени, морени су у смрзнутом језеру, па су им полумртвима пребијане цеванице, а када су издахнули тела су им спаљена и недогорели остаци бачени у исто језеро. Године 438. остаци њихових тела су пронађени и часно сахрањени. Ту задужбину својој души учинила је кћерка грчкога цара Аркадија, млада царица, наследница на престолу свога оца. Она иста која ће мало касније сазвати четврти васељенски сабор у Халкидону, код Цариграда 451. године.

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА АНЂЕО ИЗОБЛИЧАВА ИДИОРИТМИЈУ У МАНАНСТИРУ КСИРОПОТАМУ Једном саборном Старцу манастира Ксиропотама, у време када је у манастиру била идиоритмија, јавио се Анђео Божији са речима: – Шта ви то овде радите? Има пуних тридесет година, како нисам узео ни једну душу у добром духовном стању какво жели Бог. Оци су занемарили духовне подвиге и почели да живе скоро као мирјани.

БРАТ КОЈИ СЕ БЕЗ ТРУДА СПАСАО, ЈЕР НИЈЕ ОСУЂИВАО Једном је неки мирјанин дошао у Скит Капсокаливије у жељи да постане монах. Оци из Скита нису хтели да га приме, јер је, поред тога што је био лењ и немаран, саблажњавао братију и стално правио проблеме. Али, пошто је нашао мир у Скиту, замолио је Оце да га пусте да живи ту као мирјанин и да понешто ради. Тако је, дакле, провео свој живот у лености и немару до самога краја, када је пао у постељу и самртни ропац. Оци су му помагали и стално били крај њега. Једног дана, самртник је имао виђење, па је почео да даје неке знаке. Оци су се питали шта се дешава. Када се повратио, испричао им је следеће: „Видео сам Архангела Михаила са једним папиром у рукама, на коме су били исписани сви моји греси. Рекао ми је: – Види, све ово си учинио и зато се спреми за пакао. Тада сам му рекао:

– Погледај да ли међу тим гресима постоји и грех осуђивања. Архангел је потражио и одговорио: – Не, нема. Рекао сам му да не треба да идем у пакао, јер је Господ рекао: Не судите, и неће вам се судити (Лк. 6,37). Тада је Архангел Михаил исцепао папир са мојим гресима. Тако ћу Оци моји, ја ићи у Рај. Када сте ми рекли да не могу да будем монах у Скиту, радио сам као мирјанин, одлазећи на празнике у саборну цркву. Тамо сам чуо јеванђелске речи: Не судите да вам се не суди (Мат.

7,1), па сам рекао себи: „Бедниче, бар то испуни”, и то ме је спасило без икаквог другог труда.” Завршивши ове речи, предао је своју душу Архангелу Михаилу. ПОЈАЦ КОЈИ ЈЕ ПРАЗНОВАО СА БРАТОМ УПОКОЈЕНИМ ШЕСТ МЕСЕЦИ РАНИЈЕ Један познати појац, ђакон Јанис из келије „Равдуху”, који се недавно упокојио, отишао је на славу манастира

41

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА

42 Григоријата због појања. Завршивши појање на великој вечерњи, у време када је почињала литија, Старчић је осетио потребу да оде у гостопримницу и попије кафу, како би се мало поткрепио и опет наставио са појањем. У гостопримници се повео разговор о појању и манастирским појцима и ђакон Јанис је рекао: – Видим, о. Давид се још увек добро држи. Отац Макарије (један од старијих Отаца) зачудио се овоме што је чуо и рекао ђакону Јанису: – Отац Давид се упокојио још пре шест месеци. Мора да си погрешио. Ђакон Јанис се збунио и са сигурношћу одговорио: – Оче мој, не знам ја кад је он умро и шта ми ти то говориш. Знам само да сам га видео напољу, за време литије, пре неколико минута. Поздравили смо се и поразговарали. Чак смо и о појању проговорили неку реч. ПРЕСВЕТА МИРОШЕ ПОБОЖНОГ ПОЧЕТНИКА Пре неколико година, један младић који је жудео за монашким животом, са великом побожношћу пратио је свеноћно бденије у неком светогорском манастиру. Био је празник Ваведења Богородице, и пошто је желео да свој живот посвети Богу, младић је током читавог бденија стајао, молећи се умилно.

Када су на ред дошле Хвалитне, јереј је почео да мироше Оце и посетиоце уљем из кандила Пресвете Богородице. Али, младић због велике побожности и преосетљивости није пришао, сматрајући себе недостојним тога. Када су већ сви били миросани, а јереј се удаљио, осетио је у срцу потребу да бар оде да се поклони икони Мајке Божије како би и он добио мало Благодати. Када се побожно поклонио икони Пресвете, Њено кандило се лепо нагло и из њега је кануло уље на младићеву главу, не канувши при том ни на под, ни на одело, већ само на врх његове главе. Истовремено је осетио неизрециву духовну радост, какву никад у животу није осетио.

Угледавши младића из далека, пре но што ми је испричао шта му се догодило, питао сам га шта му се десило, будући да сам на његовом лицу приметио промену од божанског догађаја. Испричао ми је све ово са великом простотом. Може се видети да сама Пресвета мироше побожне и смирене, духовно их преображавајући. ЧУДЕСНИ ОТАЦ ДАНИЛО Отприлике у време хаџи–Георгија, живео је чудесни о. Данило који је творио чуда још као монах почетник. Све је задивљавао својим чудима које су Руси чак и објављивали у својим верским часописима.

Јануар 2007.

Ово мало што сам чуо о Светом Оцу и што ми је много користило, желео сам да запишем, како би корист имале и друге душе. Како сам чуо, пореклом је био из Грчке, а на Свету Гору је дошао у време грчке револуције, око 1821. године. Овај побожни младић је након што се поклонио Иверској Мајци Божијој – Портаитиси, прошао кроз Велику Лавру, где се поклонио Светом Атанасију, узносећи топле молитве да га Пресвета упути на неког побожног Старца коме би се покорио да би постао монах. Пошао је, и безбрижно ходио ослањајући се на Бога. Када је прошао Керасију, на путу ка Светој Ани пошао је погрешним путем и дошао до келије Светог Артемија. Тамошњи Старац је био веома побожан и врли подвижник, украшен многим врлинама. Код њега је младићев дух нашао спокој. Оци из суседних келија, видевши младог искушеника како се подвизава попут свог Старца, забринули су се, те су скретали пажњу Старцу да припази на њега, јер се као млад нагло одао подвижништву. Међутим, Старац је говорио: – Не брините, знам ја каквог човека имам. После кратког времена младић је замонашен и преименован у Данило. Достигао је велику духовну висину зато што је био чист, не само телом и душом, већ и умом, будући да је увек имао само добре помисли. У његовом чистом срцу обитавао је Христос. Једном приликом, наложили су пећ да би пекли хлебове и правили двопек. Када је о. Данило машицама чији је врх била метална кука, а дршка дрвена, хтео да распореди жар како би се читава пећница равномерно загрејала, од велике температуре је изгорела дрвена дршка, а у пећници је остао метални део. Отац Данило је то одмах рекао Старцу како се посао не би успоравао, а Старац му је одговорио: – Шта ме гледаш? Прекрсти се и уђи унутра да га извадиш како не бисмо губили време. Отац Данило се прекрстио, ушао у зажарену пећ, ухватио рукама зажарено

Јануар 2007.

гвожђе, а да није задобио ни један плик, нити му је изгорела иједна длака са браде. Међутим, највеће од свега било је то што није имао чак ни помисао да је урадио нешто велико.

Неком другом приликом, опет, један Старац из суседних келија „Влашке”, се разболео. Бол су му ублажавали само горки краставчићи. Када је наступила зима, болови су се опет појавили. Старац је сишао до Светог Павла, не би ли нашао макар туршију од краставаца коју би јео да би ублажио бол. Али, на жалост, није је нашао. Тако болестан и жалостан пењао се од Свете Ане према Крсту. Мада је била зима и туршија од краставаца није могла да се нађе, пред њим се изненада појавио о. Данило који је, оставивши му шест–

седам краставчића, одмах отишао. Болесни Старац се задивио, прославио Бога и појевши краставчиће, оздравио за свагда. Овог пута о. Данило је носио љубав, благослов из веома удаљене, топле земље (у Грчкој тада није било пластеника).

Неки други Старац из „Влашких” келија враћао се по великом мразу из Свете Ане. Када је већ био близу врха,

почела је мећава. Старац је био принуђен да се врати мало назад, како би се заклонио крај неке стене. Била је ноћ и више није имао времена да се врати у Свету Ану. Снег је непрестано падао, а дувао је и јак ветар. Када се Старац ослонио на стену дрхтећи од хладноће, одједном је приметио да га неко грли, осетивши топлину. Почео је да га хвата слатки сан. Тада је угледао о. Данила који га је загрлио са много љубави. Када је свануло, пробудио се и наставио пут јер је мећава престала. Али шта је имао да види? Снег је био свуда осим на стени где се отопио од Свете топлине коју је ширио о. Данило! Старчић се и духовно угрејао и тако радостан отишао у своју келију славећи Бога. А о. Данило је био непрестано загрејан љубављу Христовом. Његову молитву нека би имали. Амин.

Светогорски манастири и чудотворне иконе МАНАСТИР ЗОГРАФ (Свети Ђорђе, на дан 23. априла) На шумовитој падини Великог Зига, на самој ивици дубоке урвине, око сат хода удаљен од мора, а најближи Уранополису налази се манастир Зограф. Предање вели да су га основала тројица монаха племенитог рада, пореклом из Охрида – Мојсије, Арон и Јован. Монаси и браћа нису могли да се сложе коме да посвете манастир, па су одлуку препустили Божјој вољи. У цркву су ставили празну дрвену плочу, затворили храм, а сами се посветили молитви. Када су после извесног времена ушли у цркву затекли су икону

чудесно осликану ликом светог Ђорђа. Тако је манастир посвећен светом Ђорђу, а назван је Зограф, што на грчком значи Сликарев. Историјски, манастир се први пут помиње у Цимискијевом типику (972. г.). Манастир је првобитно био грчки, мада је историјска чињеница да је бугарских, као и монаха других националности у Светој Гори било још од 10. века. До средине 19. века међу монасима било је припадника разних националности, мада је још од 13. века Бугара било највише. Богослужење се вршило на грчком и словенском језику, наизменично. Међутим, након доласка у манастир монаха Пајсија, писца „Историје бугарског народа” уочава се јачање бугарске националне пропаганде. Од 1574. г. до данас, манастир се налази на деветом месту светогорске хијерархије. Општежиће је уведено 1840. године. До пре неколико година у манастиру је живело свега дванаестак монаха. У међувремену, њихов број повећао се на преко двадесет уз видљиву већу бригу бугарске државе за ову светињу. Главна црква посвећена је светом Ђорђу, а изграђена је и осликана почетком 19. века. У цркви се чувају три изузетно вредне иконе светог Ђорђа. Једна је она за коју се сматра да није насликана људском руком. Икона Богородице Послушатељке чува се у олтару главне цркве. По предању, она је монаху Козми на питање

43

44

СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ И ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ како да нађе спасење, одговорила да „иде из манастира и бори се сам.” Од осам параклиса, један је у порти, а остали су ван зидина манастира. Св. Георгије Као што је већ речено, све три чудотворне иконе светог Георгија Победоносца налазе се у Саборном храму манастира Зографа, подигнутом у име и част овог великомученика. Свети Георгије Зограф стоји на стубцу десне певнице. О томе где се раније налазила ова света икона, повест казује следеће: Икона светог Георгија потиче из Фануиловог манастира у Сирији, који се налази у близини Лиде, завичаја великомученика Георгија, где је пројавила велика чуда. По речима игумана овог светог манастира Евстратија, када је Све благи Бог попустио у Свом праведном гњеву да на читаву Сирију наиђе пропаст од Сарацена, једног дана икона светог Георгија се наочиглед братије одвојила од даске, одигла у висину и нестала. Ожалошћени и уплашени овим чудом, братија се са сузама стану молити Богу да им у име великомученика Георгија открије где се од њих сакрио лик овог победоносца. И Бог услиши њихову молитву, а великомученик Георгије утеши игумана манастира својом појавом, рекавши: „Не жалостите се због мене, јер ја себи нађох манастир у Богородичином врту на Атосу. Ако желите, похитајте и ви тамо, јер гњев Божји већ надолази на Палестину и на скоро читаву васељену због греха хришћана!” Игуман окупи братију па им исприча виђење. Позвавши онда и старешине града Лиде, и рекавши им о светој икони, наложи им да чувају манастир, јер он заједно са братијом одлази у свети град Јерусалим да се сви поклоне светом Гробу Господњем, и нека буде воља Божија. Напусте монаси са сузама и тугом манастир и сишавши у Јопу, укрцају се на брод. Након вишедневног путовања стигну Богом вођени на жељену Свету Гору. Обишавши читаву Свету Гору и стигавши до манастира Зографа, они уђу у храм и на своју неисказану радост и огромно изненађење, нађу лик светог Георгија, који их је напустио

Јануар 2007.

призван овим чудесним догађајем и Божјим промислом на нову даску. Његов лик остао је у потпуности неизмењен. Тада фануиловски монаси припадну овој светој икони са сузама говорећи: „Зашто нас тако ражалости доселивши се овде, великомучениче Георгије?” А монаси Зографа их запитају који је разлог толике туге. Онда им ови о свему испричају. Кажу онда и домаћини шта је њима учинио исти великомученик Георгије. И тако заједно прославе Господа и његовог слугу Георгија. Поменутог игумана Фануиловог манастира Евстратија и овде поставе за игумана. Икона великомученика Георгија чинила је велика чуда, па се мноштво народа сливало у манастир Зограф на поклоњење, а вест о њој стигла је и до самог Цариграда, до двора цара Лава Мудрог. Интересантан је случај једног маловерног епископа – кажу да је то био епископ воденски – који се тек оставши без прста уверио у аутентичност и истинитост прича о овој светој икони. Посетивши наиме манастир Зограф у намери да се увери у превару (како је желео да верује), он је ушао у храм и показавши потпуно незаинтересовано својим прстом на икону, питао је монахе је ли то та назови чудотворна икона. Пре но што је добио било какав одговор, његов прст се тако силно залепио за светитељево лице, да га никако нису могли одвојити, него су морали да му га одсеку. Тако је овај неверни епископ на својој кожи искусио чудотворну силу светог великомученика Георгија Победоносца која дејствује кроз ову његову свету икону. Трагови одсеченог прста и данас су видљиви на икони.

МАНАСТИР КСЕНОФОНТ (Свети Ђорђе, на дан 23. априла)

На западној страни Атоса између Дохијара и Пантелејмона уз саму морску обалу сместио се манастир Ксенофонт. Предање каже да је основан у 6. веку, мада историјски извори наводе да се то догодило знатно касније. Углед Ксенофонта порастао је за владе цара Нићифора Вотанијата (1078–1081. г.) када је у манастир дошао заповедник византијске флоте Стефан са тројицом малолетних рођака.

СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ И ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ Он је подигао одбрамбену кулу, саградио конаке, опремио цркву, поклонио иконе и књиге. Манастир је напредовао, а братство се увећало на око педесет и пет монаха. Од 1574. г. до данас Ксенофонт заузима десето место међу манастирима Свете Горе. У новије време манастирско братство броји преко четредесет чланова уз још десетак који живе у келијама и по метосима. Поред улаза у манастир налази се одбрамбена кула изграђена 1688. године. У првој, врло тесној порти налази се стара главна црква посвећена Светом Ђорђу, једна од најмањих на Светој Гори. Почетком 19. века манастир је задесио велики пожар, након кога су изграђени нови спољни зидови чиме је добијена нова, много већа порта. Тада су темељи нове главне цркве, чија изградња је окончана 1837. године. То је данас најимпозантнији манастирски храм на Светој Гори. Ту се чува и икона Богородице Одигитрије (Путеводитељице), која је но предању, 1730. г. у три наврата долазила сама из Ватопеда у порту Ксенофонта. После тога, манастири су постигли сагласност да икона остане заувек у Ксенофонту. Ксенофонт има четрнаест параклиса, осам у манастирском кругу и шест изван њега. Најважније драгоцености Ксенофонта су: честица Часног крста, мошти петнаест светитеља, велики број светих предмета и једна мала икона Преображења из 14. века, димензија 13×9 центиметара. Манастиру припада једна келија у Кареји у којој борави представник при Свештеној општини. Ксенофонту такође припада и Богојављенски скит. Око њега има двадесетак станишта, док је монаха само десетак и баве се иконографијом, дуборезом, производњом бројаница и узгајањем лимуна. Водитељица Предање очувано у манастирима Ксенофонту и Ватопеду казује да се ова Богородичина икона раније налазила у светој царској лаври манастиру Ватопеду, у Саборном храму на стубу леве певнице. Међутим, 1730. године она је на чудесан начин нестала (иако су црквена врата била закључана), и то не само из цркве, са места на коме је стајала, него и из самог манастира Ватопеда. Ватопедски оци протумачили су овај чудесни догађај као чин светогрђа и почели да трагају за иконом по читавом манастиру. Тада је стигао глас да се света икона појавила у манастиру Ксенофонту, удаљеном три часа хода од Ватопеда. Оци сместа пошаљу неке људе да је

Јануар 2007.

донесу оданде на њено место, што су они и учинили. Тако икона би враћена у Ватопед и опет постављена на своје место. Од тада оци предузму најстроже мере ради очувања и безбедности ове иконе. Но, и поред свега тога, часна икона Богомајке, судовима само њој познатим, поново напусти овај свети манастир и поред свих предузетих мера, затворених и закључаних врата и прозора, чудесно се пресели на свето место које је изабрала, у манастир Ксенофонт. Тамо она до данас стоји и стајаће док год њено провиђење благоволи, на утеху и бригу о братији која се тамо подвизава. Нешто касније ватопедска братија дођу у храм и видевши да опет иконе нема на уобичајеном месту, увере се у благовољни и чудесни Богородичин одлазак. Чувши о њеном пресељењу на исто место, не хтедоше да се противе Богородичиној одлуци и сви једнодушно похитају да јој се поклоне. У знак сећања на ово чудо, ватопедска братија се сагласе да јој доносе у Ксенофонт свеће и уље, што су и чинили дуги низ година. Ова света икона налази се у Саборном храму, на стубу леве певнице, као и раније у манастиру Ватопеду.

МАНАСТИР КАРАКАЛ (Апостоли Петар и Павле, на дан 29. јуна)

Манастир Каракал један је од оних који су изграђени нешто даље од морске обале, због опасности од напада гусара. Пола сата хода дели га од мора, а исто толико и од најближег Ивирона. До Велике Лавре има четири, а до Кареје три и по сата хода. Одакле год да се манастиру прилази мора се проћи кроз густу шуму. Каракалска кула која лежи украј мора представља једну од великих знаменитости овог манастира. Подигнута је у првој половини 16. века. Грађевина је имала функцију одбране од гусара. Спекулације о настанку имена манастира помињу римског цара Каракала, као и турски назив „Каракула” – Црна кула. Ипак, Каракалос и Каракалас су била честа грчка презимена. Отуда је много извесније да је неки монах са тим презименом негде почетком 11. века основао у близини садашњег манастира мало монашко станиште.

45

46

Јануар 2007.

Сматра се да је Каракал практично деловао већ од 1018. године. Положај Каракала на хијерархијској лествици светогорских манастира мењао се кроз векове, тако да је са четвртог (1108. г.), пао на шесто (1394. г.) да би доспео на једанаесто место (1574. г.) на коме се налази и данас. Манастир је постао општежитељни 1813. г. одлуком патријарха Кирила VI. Данас у самом манастиру живи више од тридесет монаха. Главна црква посвећена је светим апостолима Петру и Павлу. Започета је 1548. г., а почетком 18. века дограђени су спољна припрата и звоник. Припада уобичајеном светогорском типу католикона. Унутар манастирских зидина налази се пет, а изван њих још два параклиса. Манастирска ризница чува дивне драгоцености, као што су: честица Часног крста, лобања апостола Вартоломеја, лобања Јована Златоустог, десна рука Теодора Тирона, тело новопреподобног мученика Гедеона, мошти других светитеља, свети сасуди, одежде и други црквени предмети. Четрнаест манастирских келија налази се у шуми североисточно од манастира, али су данас, нажалост, углавном ненастањене. У једној од четири келије у Кареји, посвећеној Свим светим, још од краја 18. века негује се иконопис, чији је зачетник био сјајни уметник Нићифор Трикален. Св. Петар и Павле Ова чудотворна икона првоврховних апостола Петра и Павла назлази се у манастиру Каракал. Петар је био син Јонин из племена Симеонова, брат Андреја Првозваног. Овог рибара из Видсаиде, Господ је назвао Кифом (Петром, каменом). Петар је први од апостола јасно изразио веру у Христа. Његова жестока љубав и вера у Христа знала је и за падове, три пута Петар га се одрекао у време његових страдања, али је знала и за кајање и зато је по силаску Светог Духа на апостоле, био силан проповедник вере у Христа. Мисионарио је по Палестини, Малој Азији, Илирику

и Италији. Чинио је чуда, водио је борбу са Симоном Волхом (врачарем), који је био сатанин слуга издавао се за Бога. По заповести Симонова пријатеља – цара Нерона, апостол Петар је осуђен на смрт. Поставио је за епископа у Риму Лина и радо пошао на страдање уз молбу да га окрену на крсту наглавачке (стрмоглавце) јер је сматрао да није достојан да на крсту умре усправно као његов Господ. Пострадао је 67. године. Павле (раније Савле), Јеврејин из Трса из племена Венијаминова, ученик Гамалилов, Фарисеј и гонитељ хришћана. Студирао у Тарсу и Јерусалиму. Чудесно је обраћен у хришћанство пред градом Дамаском где је пошао да гони тамошње хришћане. Крстио га је апостол Ананије и тада је добио ново име и уврштен је у ред апостола. Са невиђеном ревношћу проповедао је јеванђеље целој ондашњој васељени (насељеном свету). Од Арабије до Шпаније, међу многобошцима и међу јеврејима. Све време свог проповедања био је у животној неизвесности. Написао је четрнаест посланица, писама које су ушле у канон свештених и светих књига новога завета. То су његова писма црквама у које није стигао, или црквама којима је после проповеди на њихово тражење, или иначе имао да да нека објашњена из науке Јеванђеља. Пострадао је у Риму, по наредби цара Нерона, 67. године (по неким изворима годину дана раније). Спомен му се држи 29. јуна (12. јула), затим у недељу мироносица, у другу недељу по Духовима и 30. јуна (13. јула) заједно са дванаесторицом апостола.

Велика је сила блаженства заједничарења Разговор са преблаженим игуманом, архимандритом Филотејем Каракалским П: Старче, колико отаца живи овде у манастиру Каракалу? О: Број монаха у Каракалу је опадао све до 1981. године, тако да је било остало само четири оца. Тада је дошло нас неколицина из манастира Филотеја тако да је манастир имао између осам и десет монаха. Данас братство броји тридесет пет монаха, слава Богу!

П: Какво је ваше правило, у колико сати устајете? О: Мало се разликује зими и лети. Дан траје око дванаест часова. сунце залази око 21.00. Правило започиње у 01.00. Тада монаси имају око два и по сата молитве у келији, а након тога почиње богослужење. То је отприлике у 03.50 током лета. Сваке недеље пратимо

залазак сунца и према томе усклађујемо време, јер се дани после половине зиме продужују а од половине лета се скраћују, а ноћ продужава. Ми, дакле, пратимо време заласка сунца... П: Старче, реците нам нешто од основних особина отаца овог манастира који су се прибројали торжествујућој цркви.

БЕСЕДЕ О: У складу са оним што су нам приповедали стари оци манастира Каракала – а што су они примили од оних који су били пре њих – у ову област су долазили оци из манастира Фолотеја и Велике Лавре и она је сматрана њиховом облашћу. Ови оци су боравили у многобројним колибама. Они су се веома строго подвизавали царства Христовог ради. Блажени архимандрит Хризостом говори у свом писаном сећању – објављеном 1957. године под насловом „Света Гора Атонска” – да је један благочестиви свештеник из Ларисе, који је 1950. дошао као поклоник овде на Свету Гору, изненада угледао једног

старца који се кретао око манастира Каракала лебдећи на један метар изнад земље! Овај монах манастира Каракала био је најблаженији старац Галактијан, човек строгог подвига и великих врлина. Током периода између два светска рата у нашем манастиру је живео чувени отац Кодрат. За њега су говорили да је имао сјајно образовање. Говорили су да онај ко дође на Свету Гору, а не упозна старца Кодарта није видео на Светој Гори оно што је требало. Он је био светла личност, старац који је имао дар расуђивања. Његово присуство је било велики благослов. Он је свакако био наш претеча. Нисмо имали среће да га упознамо током његовог живота, али према предању Каракласких отаца, његово стално присуство овде се може осетити. Отац Кодрат је био родом из Мале Азије као и други Каракалски оци оног времена. На Свету Гору је дошао када је имао двадесет година, 1879. године. Након трогодишњег искушеништва постао је монах 1882. Он сам је говорио – много касније – о томе

како се његова мајка противила када је сазнала да је отишао на Свету Гору: Када су код куће чули да сам отишао на Свету Гору, веома су се разљутили, а такође и моја мајка. Мој отац је био мирнији и духовнији човек: „Зашто плачеш?”, рекао је мајци: „да ти дете није отишло у разбојнике?” Није. Можда је отишао у лопове? Није. Можда је отишао да се опија по крчмама? Није. Отишао је у монахе. Отишао је да се преда Христу а не сатани. Требало би да се радујеш а не да плачеш!”. Када је дошао у манастир, оци су му се нашли у свему што му је требало. О свом првом доласку на ово благословено место он сам је приповедао: „Тек што сам чуо о томе шта је то киновија, веома сам се обрадовао. Киновију сам тражио и киновију сам нашао. Старији монаси су ми говорили, а ја сам све са пажњом слушао. Све је на мене остављало утисак!” Након првих дана проведених у манастиру он је почео са послушањем према своме старцу и према оцима. Увек је био први када је требало извршити послушање – свако без изузетка – што му је све доносило лични напредак. Братство га је, када се упразнило место игумана, изабрало на ово место године 1914. Ово је заиста био избор надахнут Духом Светим. Ово је потврђено током педесет благодатних година колико је поживео као монах. Читава Света

Јануар 2007.

Гора га је веома поштовала а за њега се чуло и ван њених граница, и то у оно време када није постојала штампа и други начини обавештавања. Међу онима који су га поштовали, било је и неких Турака који су му дали надимак „Кодрат ефендија”! Пошто је знао турски језик, помогао је многим хришћанима, спасавајући их од велики страдања, чак и након своје смрти. Отац Херувим такође приповеда да је старац Кодрат након подневне трпезе – у време одмора – одлазио у своју келију али је често седео на једној клупици која се налазила поред параклиса преподобног Гедеона. Ту се молио умном молитвом помоћу бројаница. Другим приликама је седео на једној клупици која се налазила горе код дрвених степеница које воде у манастирску авлију. Када би га неко упитао: „Шта радиш овде старче?”, одговорио би са великим смирењем: „И ја помало спавам”. „Старче, како ћеш да се одмориш тако седећи? Зашто не одеш у своју келију да се опружиш?”Било му је тешко да на то договори и да нађе одговарајуће речи: „Пастир треба да бдије дете моје. Јер чим прилегне сан га ухвати, а вук вреба...” Не могу да спавам у келији, јер док сам једном тако дремао у једном углу, подсетила ме је келија на гроб! Једном приликом су га упитали: „Шта значи бити монах?” А он им одговори: „Монах значи да желиш да спаваш, а да не спаваш. Да желиш да једеш, а не једеш. Да желиш да пијеш, а не пијеш. Монах значи „борити се против природних потреба”. Током тајне исповести, често је свој длан стављао на потиљак онога који се исповедао. Стојећи тако пред оним који се исповедао, говорио му је: „Остави овде, овде, своје грехе и отиди ослобођен!” Највише је исповедао у параклису светог Гедеона. Старац га је веома волео. Једном приликом је браћи кроз сузе рекао: „Велики је херој био свети Гедеон. Одрекао се Господа речима својим али Га је исповедио крвљу својом!” „Знаш ли какав треба да буде монах?”, питао је старац повремено:

47

48

Јануар 2007.

„Као онај који је већ умро. Нити се вређа, нити се горди нити га то погађа и уопште не говори!” Свети старац се упокоио у Господу 31. јануара 1940. године, оставивши свима нама каракалским монасима пример своје преподобности. Слава Богу, имао сам среће што сам упознао старца Матеја, дивног каракалског јеромонаха. Отац Матеј је 1928. године дошао овамо из Дафнија преко Кареје. Плакао је од радости и из свег гласа је духовно повикао славећи Господа и благодарећи Му што га је удостојио да дође на ово благословено место. Напоредо с тиме благодарио је и Пресветој Богородици која га је привела у своју област (тј. на Св. Гору).

На почетку је био уз једног старца из скита. Мало касније, са његовим благословом, почео је да живи у киновији са старцем Кодратом, овде у нашем манастиру. Радост Божја је била изображена на његовом лицу. Од како је био рукоположен за презвитера ни један дан није прошао, а да није служио Литургију. Највише је волео свету Литургију и савршавао ју је свакодневно. Сваки пут је савршавао Литургију са приљежношћу и са усрђем новорукоположеног свештеника! Отац Матеј је био велики подвижник. У својој келији није имао никаквог грејања. Његова келија је била на таквом месту да је у њој било веома хладно. Ми нови монаси који смо овде дошли, сви имамо грејање. Њега нисмо успели да убедимо да се пресели у келију са грејањем. Сваки пут када бисмо му то поменули одговорио

би нам на исти начин: „Овде ме је с почетка сместио мој Старац, овде треба да затворим очи”. Било му је скоро осамдесет година када се разболео од прехладе. На ногама су му се биле појавиле ране. И тада је служио свакодневно, наравно у параклисима у којима није било грејања. Треба да вам такође кажем да је помињао – а то је трајало сатима – сва имена која су му била дата да се за њих моли од када је постао свештеник па све до последњег тренутка! Сва та имена је имао записана у једној свесци, коју је читао од почетка до краја! Када због људске слабости није могао да прочита стотине страница на свакој литургији, након читања од више сати, настављао је на следећој литургији. Почињао је помињања од патријарха, архијереја, јереја, монаха а потом је читао хиљаде имена браће из света. Често је савршавао и освећење уља и слао га у различите градове и села. Ми смо га наговарали да пређе у келију која се греје, говорећи му да ће то свакако морати да учини када буде још старији и када још више ослаби. „Шта ћеш тада оче?”, питали смо га да би тако убедили. Сваки пут нам је старац пророчки одговарао. „Немојте се узнемиравати оци. Још је мало дана остало док не дође време да ме узме Пресвета Богородица!” Како је рекао тако је и било... Четири или пет дана није служио литургију пошто је био болестан. Петога дана је издахнуо. То је радосно уснуће преподобног! П: Старче, колико ми је познато, светогорци који свој живот проведу у овој области Богородичиној не бивају после смрти мртвачки укочени...

О: Стварно је тако. Овде се „побеђују природни закони”! Природни је поредак да тело отврдне, да се „укочи” како и кажемо за мртво тело. То је природна појава као што је природна и промена боје коже покојника. Са светогорцима заиста не бива тако. Тело је сасвим гипко и израз лица покојника је смирен све до укопа у гробници нашег манастира. Зар то није чудно? Наш живот је испуњен чудима. Погледајмо рецимо освећену водицу. У кућама често налазе освећену водицу која је тамо стајала деценијама. Освећена водица је још увек „свежа”. Исто се догађа са цвећем приликом Крстопоклоњења. То су заиста чуда. Благодат светих моштију је велика. Наравно за наше рационалистичко доба све је ово чудно и објашњава се на хиљаду један начин. П: Старче, да се вратимо мало на правило које монах савршава у својој келији и на богослужења која потом

следе у саборном храму током ноћи. Шта то ноћ има више од дана што одговара молитви? О: Многи ми постављају ово питање када се овде сусретнемо, али и ван овог манастира. Добро, кажу, зар то не можете да радите и преко дана? Зашто мора да буде ноћ? Ноћу се међутим, све

БЕСЕДЕ мења... Ноћ са својом тамом даје једно посебно окружење! Време полуноћнице је незаменљиво. Оно просто призива на молитву. И душа је тада спремнија. Призив на молитву који душа добија током ноћи никада не може да добије током дана. Ово свакако не треба погрешно разумети: сваки час је добар за молитву, сваки тренутак током дана. Сви часови су добри и човек увек може да се моли. Али најбоље време за молитву је ноћу. П: Још од почетка нашег разговора, на капији манастира која гледа на море, приметио сам свети игумане да бројанице нису престале да се крећу у вашој руци. Док ви говорите кроз ваше прсте је прошло хиљаде „чворића” бројаница... О: То је од... навике, благословени. Блажено би било да је и ум тамо... Благодат Божја ће све савршити. Читамо како су у прошла времена монаси употребљавали различите начине да свој ум „држе”. Једни су то чинили уз помоћ каменчића, други уз помоћ канапа на коме су били везани чворови. Некада бројанице нису биле повезане са крстом (тј. данашње бројанице су тако направљене да чине крст). Ђаво је развезао бројанице тако да оци не би могли да се моле. Једном приликом је анђео Господњи показао светом Пахомију како да плете бројанице са једним крстом унутар сваке, тако да ђаво није више могао да их развезује! Пошто је крст уплетен у сваку бројаницу, ђаво од њих бежи. Гледам данас како бројанице носе многи, „ради моде”. Није важно. Боље је да носе бројанице и ради моде – уплетене од толико крстова – него да носе било шта друго. Мало по мало временом ће неки од њих почети да их користе и за молитву. Постоје данас и неки људи који их носе за „срећу” што је сасвим демонски! П: Много тога демонског има у наше доба, старче. Неки куцкају у дрво када чују нешто лоше. Неки се склањају када виде црну мачку или када виде поворку са сахране у понедељак ујутру. О: Ђаво нас исмева... Од природних ствари које се дешавају у нашем животу он покушава да прибави „корист”

за себе. Покушава да човека учини страшљивим од онога што га окружује, да би он некако пао и онда се осетио слободним. Човек уместо да оде у Цркву – где треба да иде – трчи код оних који гледају у талог кафе, код оних који гледају у карте, код медијума, код оних код којих ће изгубити душу своју. Сатана нам се због овога смеје. Због чега допуштамо да будемо овако исмејани? Треба да будемо – како нас је и Бог створио да будемо – слободни. Христос нас је ослободио од тираније смрти и од ђавола. Када ћемо ово разумети и када ћемо се због тога радовати? Не треба да се бојимо од ствари због којих нема разлога да се бојимо. Не треба да дозвољавамо лукавоме да нас свезује овим оковима, да нас вуче и да нас гура... Све ово може некоме да изгледа смешно, али од тога човекова душа може да буде веома озбиљно позлеђена.. Жалостим се и срце ме боли када гледам људе – и то образоване, научнике – који имају такве страхове... П: Старче, чуо сам да се у новинама често постављају питања. Ако нас је Бог створио слободнима и ако неизоставно чува нашу слободу, због чега тражи од

нас да будемо послушни Цркви? Молим вас да одговорите због оних који овако размишљају, и објасните им да стварно послушање води у стварну слободу. О: Послушање је „тајна”! Човек који заиста осети радост послушања,

Јануар 2007.

то чини од срца и тражи да увек има послушање пошто му је позната корист коју задобија на овај начин. Послушање никако није недостатак слободе. То је вољна одлука да се потчинимо вољи Божјој. „Сав живот свој, Христу Богу предајмо”. Ово чујемо благодарећи љубави Христовој. Овде у нашем манастиру и на читавој Светој Гори све је подређено слободи. Монах потпуно слободно одабире овакав начин живота што је и потврђено речима Господњим: „онај ко жели тај ми и долази...” То је предање Свете Горе, које као непрекидна литија протиче вековима. Сваки монах слободно одабире пут послушања и према старцу и према сабраћи. Међусобно се слушају ради љубави Христове, који нам је први дао пример послушања „будући послушан све до смрти...”. Монах који држи послушање следује Христу. Послушање је његова утврда. Послушање води ка смирењу, које нас сједињује са Богом. У послушању се садрже и остале врлине, љубав, жртвовање, вера, смиреноумље. Послушање је један снажан магнет који привлачи благодат Божју. Дух Цркве се изражава кроз послушање. Послушање је такође добро и за браћу која се налазе у свету. Онај ко савршава послушање је радостан, једноставан, добро напредује у врлинама. Ако човек стекне послушање нестаће многа зла. Нестаће сукоби, нестаће свађе, поделе... У срцу тада узраста благослов Божји, који у њега силази каналима послушања. П: Страче, да променимо тему ако је благословено и да кажемо нешто о неприступачности (за жене) Свете Горе о којој су многи говорили и писали током времена... О: То да Света Гора не буде приступачна за жене одредила је сама Пресвета Богородица и то све говори... То није монашка измишљотина, итд. Пресвета Богородица је тако одредила. Знате да је Мара, мајка султана Мухамеда била хришћанка, кћи српског цара. Када се 1453. године збио пад Цариграда, Мара је сакупила свете мошти и свете сасуде, да их Турци не би уништили. Међу светим моштима налазили су се и дарови мудраца, које

49

50 је она такође донела овде на Свету Гору. Дошла је тако до улаза у манастир светог Павла и пошла да уђе. Тек што је направила први корак, зачу глас Пресвете Богородице како јој говори: „Маро, Маро, благодарим ти због онога што си учинила. Ипак, остави дарове мудраца овде и удаљи се одмах. Јер ја сам овде Царица!” Рећи ћу вам још нешто: Пре око педесет година – како смо сазнали од старца Гаврила Дионисјатског – једна француска новинарка је написала књигу под насловом „Месец дана са атонским монасима”. На тим страницама је

написала различите бесмислице... Не можете ни да замислите... Шта се потом догодило? Ова новинарка – не могу да се сетим њеног имена – разболи се од неке нервене болести, од које је веома пострадала и патила, патила, патила... Један лекар, такође Парижанин, обавести се о овом њеном случају и оде да је посети док је лежала у кревету. Он је тада упита: „Оно што си написала о Светој Гори, да ли је истина? „Ах”, рече му она, „то су све моје измишљотине које сам написала ради добре продаје. То су све лажи и због тога оволико страдам...” Лекар ју је саслушао с пажњом и потом јој рече: „Сада, када си схватила свој велики грех, напиши једну књигу у којој ћеш оспорити претходну и добићеш опроштај од Пресвете Богородице и од светих светогорских отаца”. И она је заиста написала ту књигу. На тим страницама је, између осталог, написала: „Ово сам написала као плод своје маште...”. Видите: требало би људи добро да пазе шта говоре и шта пишу о Светој Гори... Духовни закони и како су неумољиви. П: Реците нам нешто о савременом свету. О: Видите данас – што је утешно – да се Света Гора обогаћује многим младима. Нова братства, многи монаси ревнитељи који ,,ревнују по разуму”. Али и у свету настају многи мушки – а женски још више – манастири, испуњени младим монасима и монахињама чије је главно дело молитва. Наш народ има велику потребу за молитвом и манастири је испуњују. Сваки манастир – унутар или изван Свете Горе – има један круг људи који га помаже и који га посећује. Молитвене посете и обиласци манастира, чине добро многим људима. Видите колико је људи који данас

посећују свету Гору. Све је то због утехе коју наш народ тражи. Мољења наша, молитве наше, нада наша јесте да се загреју срца, да се људи окрену према цркви, кивоту спасења. Ово је жарка жеља и радост свих нас светогораца. У нашим богослужењима налазе се молитве за утврђивање света. Сваке ноћи у нашим келијама, у нашем личном правилу, монаси Свете Горе и браћа и сестре наше који у свету монахују, много времена проводе молећи се за читав свет. Када кажем ,,читав свет” желим да подвучем да се то односи на нашу браћа која се налазе по свим крајевима земље. Радујемо се јер смо сазнали да они држе предање са таквом приљежношћу која превазилази нас који се налазимо у самој Грчкој. Радост је и велика утеха што знамо да они толико чине на прослављењу Правсолавља и Грчке у свом лику (тј. кроз своје личности – прим. прев.). Молимо се да их Бог облагодати у њиховим срцима, да их утврди – посебно нове генерације које се тамо рађају – да сазнају древно православно предање. Радујемо се што они уче грчки језик и наше обичаје. Молимо се за њихово здравље, снагу и напредак и да остану „чврсти и непоколебљиви”, и да се не удаље од православља и од свога рода...

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА СТАРАЦ КОНСТАНТИН – ХРИСТА РАДИ ЈУРОДИВИ Незлобиви и ћутљиви, Христа ради јуродиви, старац Константин (Ангелис), рођен је у Коленци, Додонис, у Епиру, 10. фебруара 1898. године. Годинама је могао да се види

око Кареје, а живео је у једној срушеној келији манастира Кутлумуша. У углу ове обрушене келије где је кров мање прокишњавао и улазило мање хладноће кроз сломљене прозоре и

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА врата, имао је неку похабану ћебад, па је личио на орла у своме гнезду. По спољашњости старац Константин није личио на монаха и само су брада и скуфија сведочили о томе. Увек је био огрнут неким старим капутом са канапом чврсто везаним око струка, па је личио на световњака. Али, изнутра је био обучен у Благодат ангелске схиме, изображене и на његовом лицу. Онај ко би Старца угледао издалека, мислио би да види неког бедног, сиромашног или, пак, лудог човека, али када би изблиза угледао његово сјајно лице, схватио би да се нека тајна крије у овом благословеном човеку. Тада га не би више сматрао лудим, већ је лудима сматрао оне који су старца Константина звали лудим. Старац Коста (тако су га звали), мада је живео овако како сам поменуо, без икакве бриге о себи, и мада се никада није купао, био је увек чист, будући да је живео попут неке небеске птице. Са људима је ретко кад говорио, али са Богом увек, кроз непрестану молитву. Много пута, његов ум би се узносио, па кад се враћао руком би правио некакве покрете како би „замутио воду”, па би без речи одлазио. Наравно, мирјани су овакво понашање могли погрешно да протумаче. Чак и када би им говорио нешто пророчко, њима би то изгледало као лудост. Док су они који су били око старца Константина водили разговоре, он их није пратио будући да се молио, и његов ум био је крај Бога. Тад су га, опет, сматрали расејаним. Да би добио одговор од старца Константина, човек је требало много пута да му постави питање и да инсистира на томе. А и тада је могао да чује тек две–три промрмљане речи, али пророчке.

Јануар 2007.

Једном приликом га је посетио неки младић који је желео да постане монах, али је са свих страна наилазио на сметње, јер му је ђаво завидео. Чим је угледао младића, старац Константин је издалека рекао: – Јоване, прочитај Светог Јована Дамаскина да би видео шта је он трпео! Када је Јован ово чуо, зачудио се! Али, када је прочитао Житије Светог Јована Дамаскина и видео шта је он трпео од нерасудљивог, суровог Старца, као и о великом трпљењу Светитеља док Бог није проговорио, и он је почео да се труди у трпљењу, утврдио се и напредовао у монашком животу.

Једном су се са старцем Константином срела три Оца, сасвим случајно, па су га упитали да ли да иду у неки манастир. Није им одговорио. Један од њих је био упоран у питањима како би добио одговор, па је старац Константин промрмљао неколико речи. Те речи старца Константина тада су звучале сасвим неповезано, али након не много година, његово пророчанство се остварило. Старац Конс тантин је имао унутрашњу чистоту, и стога је чисто видео и и з д а љине! Нажалост, неки од нас бедника сматрали су овог „Божјег човека” – бедним човеком, јер је живео у рушевини. Али, он је у тој рушевини непрестано изграђивао своју душу, која је, но речима Спаситеља, вреднија од целог света. Као што сам поменуо, имао је своје гнездо од похабане ћебади у једном углу рушевине, и поред гнезда један Псалтир и Часослов. Његово домаћинство била је једна конзерва са жицом уместо дршке! То је било сво његово имање! Обично је сваке суботе обилазио по два конака у Кареји, и Оци би му остављали у конзерви остатке хране. Пролазио је увек ћутке, не тражећи ни од кога ништа. Био је достојанствен. Ако би Оци били заузети, враћао се без ичега. Понекад би долазио до бакалнице где је сам узимао, попут врапца, пет– шест маслинки и потом одлазио. Продавци су то доживљавали као благослов, јер су волели старца Константина. Када би му неко кришом ставио новац у џеп, он би га, исто тако кришом, остављао у бакалници и одлазио. Тако је мирно, попут незлобивог јагњета, живео старац Коста у Башти Пресвете Богородице.

51

52

Јануар 2007.

Нажалост, пре једанаест година 1969. године, власти су послале у лудницу овог Божијег човека, јер је долазило много световњака из Европе који су га, онаквог какав се појављивао у Кареји, сматрали лудим! Када су га лекари у болници прегледали, нису ништа нашли. Измерили су да је његов мозак тежак 4 драмја, али смо се ми, данашњи људи који смо окренути ка споља, огрешили према њему и касније. Наиме, премда су закључили да је потпуно здрав, из душевне болкице су га послали у старачки дом. Тамо је, пошто се изненада нашао у световном окружењу сред Солуна, седео у једном ћошку творећи молитву док су из његових очију непрестано текле сузе крупне попут куглица. Када сам сазнао да је старац Константин имао ова искушења и да се већ налази у старачком дому, рекао сам

сестри која је радила као секретарица да брине о њему. Свакако да је у старачком дому било боље него у душевној болници, али ма колико добро да је било, за овог љубитеља тишине, монаха старца Константина, Башта Пресвете Богородице била је боља од свих палата света. Чудећи се, сироти Старац питао је сестру: – Зашто су ме довели овде? Тамо је провео остатак живота овај Христа ради јуродиви, намучен од нас светских паметњаковића. Није важно где се Старац упокојио, и да ли је уснуо у старачком дому, а не на Св. Гори. Оно што је важно је да се ова паметна, „Христа ради Луда”, старац Константин, пробудио у Рају. Његову молитву нека би имали. Амин.

Светогорски манастири и чудотворне иконе МАНАСТИР ФИЛОТЕЈ (Благовести, на дан 25. марта) Многи поклоници који су походили манастире Свете Горе мишљења су да је предео у коме лежи манастир Филотеј најлепши од свих. Окружење свих манастира одликује се изузетним природним лепотама, али околина Филотеја по

много чему изузетна је. Манастир је саграђен на висоравни обраслој зеленилом, петсто тридесет три метра изнад мора, окружен густом шумом и са обиљем питке воде. Окренут према пучини, где се у даљини за ведрих дана назиру обриси острва Лемна и Имбра. Историја Свете Горе бележи да се Филотеј први пут помиње у једном акту прота Никифора из 1015. г. На том документу међу потписницима је и „Георгије, монах и игуман Филотеја.” На основу овог, али и других докумената може се закључити да је манастир основао неки Филотеј, можда још крајем 10. века. Указом патријарха Димитрија општежиће је уведено 1973. г., а братство је данас веома бројно. У самом манастиру

живи више од седамдесет, а но скитовима и келијама још око педесет монаха. Главна црква, посвећена Благовестима саграђена је 1746. г., а на темељима пређашње, из 16. века. Највећа драгоценост Филотеја без сумње јесте икона Богородице Гликофилусе (Умиљеније), која се налази на левом мермерном иконостасу главне цркве. Данас је она једна од најпоштованијих икона на читавој Светој Гори, покривена је тешким оковом од племенитих метала. Други драгуљ Филотеја представља чудотворна икона Богородице Геронтисе, чудесним путем доспела у манастир из Нигрите. У зидинама манастира има четири, а ван њих још шест параклиса, који су изграђени у новије време. Ризница Филотеја чува честице Часног крста, десну руку светог Јована Златоустог са остацима телесног ткива, лобању преподобног Луке Стириота, мошти других светитеља, драгоцене крстове, одежде и црквене сасуде разних врста, као и крст цара Душана. Филотеју припадају две келије у Кареји, од којих она посвећена Козми Етолском служи као боравиште представника манастира у Општини. У близини манастира има још дванаест келија које су данас углавном ненастањене. Умиљење Чудотворна икона Пресвете Богородице Умиљење налази се у манастиру Филотеј. За време цара Теофила иконоборца, један племић по имену Симеон, имао је жену побожну и украшену врлинама, која се потајно поклонила светим ико-

СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ И ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ нама. Ова хришћанка чувала је у свом дому ову чудотворну Богородичину икону. А бешчасни иконоборци су у то време свуда вршили претраге, како би пронађене свете иконе предали пламену. Тада је ова честита жена под притиском свога мужа, такође иконоборца, била принуђена да икону уклони из свог дома. Сишавши на обалу испред куће, она је целивала са болом у срцу и многим сузама, и призивајући Владичицу Богородицу да је сачува, спустила је у море у нади да ће поново моћи да је се насити кад се стиша иконоборачко лудило. Икона је остала усправна пливајући чудесно по води. Поклонивши јој се, жена се врати својој кући благодарећи Мајци Божијој. Препливавши чудесно море Мармараса, Хелеспонт и Егејско море, икона је стигла у пристаниште светог манастира Филотеја, откривши игуману да сиђе и да је дочека. Испуњен бескрајном радошћу због овог драгоценог блага, игуман се спусти са осталим оцима у пристаниште, начинивши литију; угледавши чудесну икону обасјану Божанственом светлошћу, он приђе и узме је у своје руке. На том месту избио је извор лековите воде, који још увек постоји. Онда је оци са псалмима и химнама, свећама и тамјаном, однесу у свети манастир и поставе је на место на коме до данас стоји. Од тада па до данас сваког понедељка Светле недеље у знак сећања на чудо, литија иде до извора, где се освештава вода. Кажу да је ова икона једна од седамдесет икона које је живописао свети јеванђелист Лука. Небројена је чуда сатворила, која је немогуће описати, од којих наводимо само нека. Много година по доласку иконе у манастир, српски краљ Стефан Душан освојио је Македонију и Солун, стигавши до саме Свете Горе. У то време манастир Филотеј био је настањен бугарским монасима, који су и даље по старом обичају силазили на извор у понедељак сваке Светле недеље. Поштујући са побожношћу ову свету икону, они су је износили на литију и освештавали воду. Пошто је међутим извор био доста удаљен од манастира, остајали би да ручају, па се тек онда враћали у манастир, појући и хвалећи васкрслог Христа и враћајући икону на њено уобичајено место. Једне године монаси су се веома надолично понашали, да су по свршеној литији поспали крај извора. Пробудивши се, они пођу по свету икону у намери да се са њом врате назад у манастир. Икона је међутим остала непомична, изобличавајући њихово безумље и несташлук, али и непоштовање према самој Богородици. Монаси су тада дошли себи, па су са сузама припали икони просивши опроштај. Милостива Богородица услишила је њихове молитве и света икона се подигла са тог места. Онда су се монаси са великом радошћу вратили у манастир, али је од тада више нису износили на литију из великог страха. Икона Пресвете Богородице Слаткољубиве (Умиљење) стоји на стубу леве певнице у Саборном храму манастира Филотеја.

МАНАСТИР СВЕТОГ ПАВЛА (Сретење Господње, на дан 2. фебруара) На западним обронцима Атоса, двадесетак минута хода од обале, између Свете Ане и Дионисијата, сместио се манастир Светог Павла. Предање вели да је манастир основан још почетком 9. века. У наводном оснивачу, легенда

спаја два Павла, потпуно различите личности: преподобног Павла, сина цара Михаила I Рангабе и Павла Ксиропотамског, савременика Атанасија Светогорца. Чврсти докази о постојању манастира потичу с краја 10. века. Као што има забуне око личности оснивача, пуно је неспоразума и у вези са именом манастира. Током 10. и 11. века била су, наиме, на Светој Гори два манастира са називом Ксиропотам. Један од њих је данашњи Ксиропотам, а други је данашњи манастир Светог Павла. Назив манастира Свети Павле први пут се помиње 1071. г. у службеним документима, а коначно је усвојен 1108. године. Велика добротворка ове светиње била је и ћерка Ђурђа Бранковића, Мара, жена турског султана Мурата и маћеха Мехмеда Освајача. Управо овај потоњи поклонио је маћехи Мари делове дарова Тројице Мудраца заплењених приликом освајања Цариграда. Мара је то непроцењиво благо понела на Свету Гору како би га лично предала монасима на чување. Док је носила дарове од пристаништа према манастиру, зачула је глас Богородице који ју је опомињао да не иде даље, јер је то место којим влада Небеска царица, Мајка Божја. На том месту између обале и манастира Светог Павла подигнута је црквица у знак сећања на описани догађај. По Антонијевом типику Свети Павле био је на осамнаестом, а од 1574. г. до данас налази се на четрнаестом месту међу светогорским манастирима. Братство чини око четрдесет монаха. Манастир има девет параклиса. Међу најпознатије литијске иконе убраја се Богородица Мироточива, чије лице је током грчког устанка тешко оштећено. У ризници се чувају честица Часног крста, део дарова Тројице Мудраца новорођеном Христу, крстови, напрсне

53

54

СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ И ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ иконе, одежде, уметнички предмети за богослужење, као и мошти многих светитеља: светог Григорија Богослова, светог Максима Исповедника, Теодоре Александријске, преподобног мученика Калиника, Василија Великог... Манастиру припадају три келије у Кареји, као и Нови скит и Лаки скит у којима живи укупно око шездесет монаха.

МАНАСТИР СВЕТОГ ПАНТЕЛЕЈМОНА (Свети Пантелејмон, на дан 27. јуна) На југозападној страни Свете Горе уз саму морску обалу лежи већи број разноликих, разнобојних, вишеспратних зграда налик на какав градић. То је манастир светог Пантелејмона. Данас је овај манастир познат као Руски, мада није одувек

и увек то био. Први Рус за кога се зна да је стигао на Свету Гору и на њој живео био је Антоније, који ће касније у Кијеву основати славни манастир Печерску лавру. Антоније је на Светој Гори боравио почетком 11. века, али је живео у Есфигмену, јер руског манастира на Светој Гори у то време није било. Историја руског манастира прилично је замршена и нејасна тако да је готово немогуће са сигурношћу утврдити шта се дешавало пре 1169. г. од када се манастир светог Пантелејмона сматра засигурно руским. Дуже од једног столећа манастир светог Пантелејмона био је под покровитељством српских владара, економски јак и духовно снажан. Тада је владало уверење да манастир припада Србима, па је чак и Ангелина, удовица српског деспота Стефана тражила од руског кнеза Василија Ивановича да узме под своју заштиту манастир „као њено добро.” Крајем четрдесетих година 19. века у манастир поново долази велики број руских монаха, доста њих са великим новчаним прилозима. Упркос одлуци Цариградске патријаршије 1875. г. када су Руси постали већина, изабран је и први руски игуман у новијој историји. Братство се изузетно брзо увећало тако да је 1895. г. бројало хиљаду, а 1902. г. чак око две хиљаде монаха. У огромним манастирским конацима данас живи братство од око педесетак монаха, док их невелики број пребива у скитовима и келијама. Величанствене вишеспратне грађевине које творе манастирски комплекс доказ су некадашње империјалне моћи царске Русије.

Јануар 2007.

Главна црква посвећена светом Пантелејмону изграђена је од клесаног камена са карактеристичним куполама. У овој цркви чува се глава светог великомученика Пантелејмона и делови моштију светог Јована Претече, преподобног мученика Стефана Новог, Параскеве, великомученице Марине, Јосифа Обручника, апостола Томе, Јована Златоустог и многих других. Други саборни храм посвећен је покрову Пресвете Богородице и у њему се чувају мошти Јована Претече, апостола Петра, Андреје, Луке, Филипа, Томе, Вартоломеја и Варнаве, затим првомученика Стефана, Исакија Далматинског, Дионисија Ареопагита, Козме и Дамјана, Кирила, Трифуна и других светитеља. Пантелејмон има десет параклиса изван манастира, две келије у Кареји, три на другим местима, а припадају му и три већа зависна станишта. Св. Пантелејмон Ова света икона се од давнина налазила у планинском манастиру Пантелејмону, удаљеном од новог манастира сат времена. Када је тај манастир због оштећења на зградама почео постепено да пусти, тада су и братија почели да се селе у приобални мали манастир Вазнесења, који је раније служио као лука и магацин старог великог манастира. Почетком прошлог века мали манастир Вазнесења је срушен, а близу њега је подигнут данашњи манастир. У оно време, када се братија пресељавала из старог у наведени манастир Вазнесења, више пута је и ова света икона великомученика преношена. Међутим, колико год пута је преносили, она се чудесно враћала у стари горњи манастир. Ипак, по изградњи новог манастира, на миг свеуправљајућег Божанственог промисла, она непрестано остаје ту, на украс манастиру и на утеху братији која се у њему подвизава. Предање казује да је и раније многа чуда учинила ова света икона, али пошто је у овом манастиру дошло до многих промена – као у ниједном другом атонском манастиру – због тога се и детаљни опис и предање о тим чудесним догађајима заметнуло и изгубило. Од скоријих чуда наводимо сведочанство о великом пожару. Убрзо по изградњи новог манастира, из непознатих разлога запалила се околна шума. Мало по мало, пламен се толико разгори, да у незауставном налету почне гутати све пред

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА собом, претећи да претвори у згариште и сами манастир. Монаси и затечени мирјани узалуд су покушавали да се изборе са ватреном стихијом. Када су се међутим обратили у молитви победоносцу и великомученику Христовом, истог часа страшни пламен се утишао. Неколико година касније поновила се иста несрећа, али се опет за умиривање и одбрану од пламена усрдним молбама и молитвама братија обрате великомученику и свемилостивом Пантелејмону.

Јануар 2007.

Ова света икона раније се налазила у грчком Саборном храму манастира Пантелејмона, док данас краси руску цркву Покрова Богородице, где је и данас доказ божанствене заштите и покрова великомученика онима који га поштују. Премештена је у ову цркву по њеном освештању. Света икона великомученика и исцелитеља Пантелејмона налази се на североисточном стубцу, који носи сјајну куполу храма. Изгледа да је рестаурирана, али се не зна када.

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА ПРЕП. СИЛУАН АТОНСКИ Свети Силуан атонски рођен је 1866. године, у благочестивој породици, која живљаше у селу Совск, Тамбовска губернија. Када му је било 27 година примио је благослов од светог Јована Кронштатског да оде на Свету Гору Атонску, где је и примио монашки постриг у руском манастиру Светог Пантелејмона. Примио је од Пресвете Богородице дар непрестане молитве и имао видђење Господа у слави у цркви светог Илије при манастирској воденици. Али када се та почетна благодат повукла имао је страшну борбу и трпео велику тугу пуних петнаест година, када је и примио од Господа познату поуку држи ум свој у аду и не очајавај. Свети Силуан се упокојио 24. 09. 1938. године. Оставио је за собом списе које је његов ученик старац Софроније заједно са житијем објавио у познатој књизи Старац Силуан. АДАМОВ ПЛАЧ Адам, наш праотац познавао је у рају сладост љубави Божје и зато када је био изгнан из раја за своје грехе и лишио себе љубави Божје, често је страдао и много плакао. Његову душу растрзала је мисао: „Ожалостио сам Бога Кога

толико волим”. Није Адам толико жалио за рајем и његовом лепотом, колико што се лишио љубави Божје, која ненасито сваког тренутка вуче душу Богу. Тако исто и свака душа која је познала Бога Духом Светим, а затим изгубила благодат осетила је Адамове муке. Тужио је Адам на земљи и горко плакао и свет му се више није милио. Он је жалио за Богом и говорио: Тугује душа моја за Господом и са сузама га тражим. Како да Га не тражим? Док сам био са Њим моја душа је била весела и спокојна и ђаво није могао да ми приступи, а сада је зао дух узео власт нада мном, вуче душу тамо амо и мучи ме и зато до смрти тугујем за Господом и отима се дух мој к Богу и ништа ме на Земљи не привлачи, душа неће ничим да се утеши, него хоће да поново види Њега и да се Њему радује. Не могу да Га заборавим ни за тренутак и од превелике туге јаучем и ллачем: смилуј ми се, Боже, палом створењу Своме. Тако је плакао Адам и сузе су му текле низ лице, на груди и падале доле на земљу, и читава природа слушала је његове јецаје; дивље животиње и птице умукнуле су од жалости, а Адам

је плакао јер су због његовог греха сви изгубити мир и љубав. Велики је био Адамов бол по изгнању из раја, али када је угледао свог мртвог сина Авеља кога је убио брат Каин, његова туга је постала још већа и он се мучио душом, плакао и мислио: Од мене ће се изродити народи и сви ће тако страдати и живети у злу и убијати једни друге. Његов бол је био велики као море и може га разумети само онај чија је душа познала Господа и Његову љубав. И ја сам изгубио благодат и заједно са Адамом зовем: „Смилуј ми се, Господе! Даруј ми духа смирености и љубав”. О љубави Господња! Ко те је познао неће престати да те тражи дан и ноћ и да те призива: „Тугујем за Тобом, Господе, и са сузама Те тражим. Како да Те не тражим? Дао си ми да Те познам Духом

55

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА

56 Светим и то гони моју душу да Те са сузама тражим”. Адам плаче: Не мили ми се овај свет. Не миле ми се високе горе, ни лугови, ни шуме, ни песма птица; ништа ми више није мило. Душа је моја у великој жалости: ожалостио сам Бога. И када би ме Господ поново узео у рај и тамо бих плакао и жалио: зашто сам ожалостио Бога Кога волим? Где си Господе, Светлости моја? Зашто си сакрио од мене Лице Своје? Душа Те моја дуго није видела и зато тугује за Тобом и са сузама Те тражи. Где је Господ мој? Зашто Га не видим у души својој? Шта му смета да живи у мени? Значи да у мени нема

смирења Христовог и љубави према непријатељима. Бог је ненасита љубав а ту љубав је немогућно описати. Ходио је Адам по свету, плакао и мислио на Бога; а када је тело малаксало и више није могло да пролива сузе, и тада је његов дух горео за Бога, јер није могао да заборави рај и красоту његову; али душа Адамова је понајвише волела Бога и отимала се к Њему силом саме љубави. О Адаме, пишем ове редове, али ти видиш да је мој ум слаб и не може да разуме како је туговала твоја душа за Богом и како си се кајао.

О Адаме, видиш ли, ја дете твоје страдам на земљи. Мало је огња у мени и једва да се не угаси љубав у мени. О Адаме, запевај нам песму Господњу да се обрадује душа моја Господу и покрене на слављење Њега, као што Га хвале серафими и херувими и као што Му сви чинови анђелски певају, трисвету песму. О Адаме, оче наш, запевај нам песму Господњу, да би је чула сва земља и сви синови твоји уздигли ум свој к Богу и наслађивали се звуцима те небесне песме и заборавили своје бриге на земљи. Дух Свети је љубав и сладост душе, ума и тела. Ко није познао Бога Духом Светим не може Га са сузама тражити и његова је душа стално у борби са страстима; ум његов мисли на земаљско и не може доћи до созерцавања и познавања Исуса Христа... Адам је знао Бога у рају а но свом паду са сузама. Га је тражио. Реци нам, Адаме, оче наш, што знаш о Господу? Твоја душа је знала Бога на земљи, знала је и рај и сладост и весеље које он доноси; а сада си на небу и видиш славу Господњу. Реци нам како се слави Господ за своја страдања и како се певају песме на небу и колико су оне лепе јер се певају Духом Светим?! Реци нам о слави Господњој и колико је Он милостив и колико воли створења Своја. Реци нам и о Пресветој Богородици. Како се она велича и каквим се песнама хвали. Реци нам како се тамо радују светитељи и како се сијају од благодати; како они воле Господа и у коликој смирености стоје пред Богом. О Адаме утеши и обрадуј наше жалосне душе. Причај нам шта све видиш на небу. Зашто ћутиш? Погледај, сва земља тугује... Или можда од љубави Божје не можеш ни да нас се сетиш? Или видиш Богородицу у слави и не можеш се отргнути од тог виђења и нећеш да нама жалоснима кажеш

Јануар 2007.

реч утехе да бисмо заборавили своје патње на земљи. О Адаме, оче наш, ти видиш тугу својих синова на земљи. Зашто ћутиш? Адам говори: – Децо моја, пустите ме. Не могу да се отргнем од љубави Божје и говорим са вама. Моја је душа рањена љубављу Господњом и радује се красоти Његовој, и како могу да мислим на земљу. Који живе пред Лицем Господњим не могу да мисле земаљске мисли. – О Адаме, оче наш, зар си нас оставио, сирочиће своје? А ето ми смо у невољи на земљи. Реци нам шта да чинимо да бисмо угодили Богу? Погледај на децу твоју расејану по свету, расејану умом њиховим. Многи заборављају Бога, живе у тами и иду у пропаст.

– Не узнемирујте ме. Видим Мајку Божју у слави, и како да се одвојим од тога и говорим са вама? Видим свете пророке и апостоле и сви су они слични Господу нашем Исусу Христу, Сину Божјем. Ходам по рајским вртовима и свуда гледам славу Господњу, јер је Господ у мени, и начинио ме је сличним Себи. Господ прославља човека тиме што га чини сличним Себи.

– О Адаме, ми смо твоја деца. Реци нама који се мучимо на земљи како се наслеђује рај, да бисмо и ми као ти видели славу Господњу. Наша душа тугује за Господом; а ти живиш на небу и радујеш се слави Господњој. Молимо те – утеши нас.

– Зашто вапијете к мени, децо моја? Господ вас воли и дао вам је заповести. Држите их, љубите једни друге и наћи ћете мир у Богу. Кајте се сваког тренутка за своје грехе да бисте могли изићи у сусрет Господу. Господ је рекао: Онога који ме љуби – љубим, и оне који ме славе – прослављам.

– О Адаме, моли се за нас децу твоју. Од многих невоља тужне су душе наше.

– О Адаме, велика је туга наша.

– Пустите ме. Време мојих патњи је прошло... Али кажем вам: Господ вас

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА

љуби и ви живите у љубави, будите послушни, смирујте своје срце и Дух ће Божји живети у вама. Он долази у душу тихо и даје јој мир и сведочи о спасењу без речи. Певајте Богу са љубављу и са смиреним духом, јер се Господ радује томе. О Адаме, оче наш, шта ћемо да чинимо? Ми певамо, али у нама нема љубави и смирености.

– Кајте се пред Господом и молите. Он воли човека и све ће му дати. И ја сам се много кајао и туговао што сам ожалостио Бога, што су мојим грехом уништени мир и љубав на земљи ... Ви не можете разумети моју тугу ни како сам плакао за Богом и рајем. У рају сам био радостан и безбрижан: Дух Свети ме је веселио и нисам знао ни за каква страдања. Али када сам био изгнан из раја хладноћа и голотиња су ме мучили; звери и птице, које су биле кротке у рају и волеле ме, подивљале су, почеле да ме се боје и беже од мене. Мучиле су ме зле мисли; пекло ме је сунце и шибао ветар; тукле су ме кише и мучиле болести и све земаљске невоље, али сам све трпео и чврсто се уздао у Бога. Тако и ви, подносите трудове покајања: заволите тешкоће, исушите тело, смирите себе и љубите непријатеље да би се уселио у вас Дух Свети и тада ћете познати и задобити Царство небесно.

А мене пустате на миру: сада од љубави Божје заборављам земљу и све што је на њој. Заборавио сам чак и рај који сам некад изгубио, јер гледам славу Господњу и славу светитеља Његових који се од светлости Лица Божја и сами, слично Њему сијају.

– О Адаме, певај нам небесну песму да би је слушала сва земља и наслађивала се миром љубави према Богу. Хоћемо да слушамо те песме: оне су пуне милине, јер се певају Духом Светим.

– Када је Адам изгубио рај плакао је: Рају мој, рају мој прекрасни. Али Господ му је по љубави Својој са Крста даровао други рај, бољи од првог, рај на небу где је Светлост Свете Тројице. Шта ћемо дати Господу за љубав Његову према нама? СТАРАЦ ЈЕФРЕМ ФИЛОТЕЈСКИ 1. Бол доводи непокајане грешнике до покајања, док у случају праведника крепи њихову душевну снагу и постаје чврст зид који га окружује, спречавајући га да падне у грех. Трпљење старијих постаје пример млађима. Слично као што се болесник радосно потчињава болним поступцима свог лекара знајући његов циљ, требало би да и ми са захвалношћу и разумевањем поднесемо све ствари које се догоде противно нашој вољи, као оно што нам је ради нашег спасења послала доброчинитељска рука Божија. „Атлета бива испробан у арени, крманош у бури и олуји, војсковођа у борби, великодушан човек у несрећи, а хришћанин у искушењу”, каже свети Василије Велики. Као што земља бива плоднија уколико је плуг дубље заоре, и душа обилније доноси плодове врлина када је бол и патња често и усрдно посећују. Уколико су свети и благословени људи прошли кроз пећ бола и имали од тога користи, колико ће тек нама пристајати патња и колико ћемо користи извући из

Јануар 2007.

ње када је претрпимо с разумевањем и захвалношћу! Када видимо да нас мучи душевни или телесни бол, треба да разумемо да нас Бог љуби и да нас је сврстао међу Своје изабранике. О, благословена казно Господња, ја те волим! Ја сам, међутим, недостојан таквог дара, јер живим удобно и постаћу жртва вечног огња.

2. Једно је осуђивати некога, а сасвим друго ратовати с помислима осуђивања. Осуђивање је ужасна страст, али бити нападнут таквим помислима и супротставити им се, узрок је за добијање венца.

3. Сваки човек мора носити слабости других људи. Ко је савршен? Ко се може похвалити да је своје срце сачувао неоскрнављеним? Према томе, сви смо ми болесни и свако, ко осуђује брата, не примећује да је и сам болестан, јер болесник не осуђује другог болесника. Љубите, трпите, не гневите се, не раздражујте се, опраштајте једни другима, како бисте подражавали нашег Христа и удостојили се да будете близу Њега у Његовом Царству. Чеда моја, избегавајте осуђивање, јер је то веома велики грех. Бог се много жалости кад осућујемо и презиремо друге људе. Побринимо се само за своје сопствене погрешке, због њих би требало да осећамо бол. Осудимо саме себе и наћи ћемо милост и благодат код Бога.

4. Љубите једни друге, и не огорчујте се егоизмом. Смирење је поуздан руководитељ; оно не допушта да се човек, који га поседује, насуче на гребене немара и да доживи бродолом него га, као просветљени водич, непогрешиво води ка сигурном тлу. Егоизам је највеће од свих зала и посредством непокорених помисли узрокује све наше погрешке. Треба да га се плашите и да стремите да га се ослободите; уколико дуже остаје у нама, утолико ће нас дуже позлеђивати сразмерним болом. Молим

57

58

Јануар 2007.

вас да не осућујете једни друге, јер је то очигледан егоизам. Опростите брату његову грешку, јер је то доказ смирења и љубави. Брат који тако поступи наћи ће много благодати од Бога док онај, ко осуђује и саблажњава ближње, не само да неће наћи благодат него ће је чак и изгубити уколико је уопште има, како би се кроз патњу научио смирењу.

5. Човеку чија уста увек благодаре Богу никада неће недостајати благослови Божији. Напротив, онај чија уста гунђају и позлеђују сопственог великог Добро-

чинитеља, сигурно ће бити кажњен од Бога. Он нам је подарио постојање. Он нам је подарио живот. Он нас је Својим божанским провиђењем на разне начине сачувао. Кроз смрт Свог Сина измирио се са нама, који смо претходно били Његови непријатељи, и учинио нас је синовима и санаследницима Царства. Он нас освећује и очишћује кроз Своја света тајинства. Он нам даје небеску, најсветију храну и пиће, односно Своје пренепорочно Тело и драгоцену Крв. Дао нам је и ангела–чувара, који ће бити уз нас читавог живота. Он ће примити човекову душу и отпратити је до вечног наслеђа. Али шта ја то говорим? Нећу имати довољно времена да све набројим! Узалудно ћу се трудити, покушавајући да пребројим песак у мору, тј. бесконачна доброчинства нашег благог Бога. Па ипак, и након свих тих безбројних добара, ми и даље гунђамо! О, Боже мој, занемари нашу неблагодарност и отвори наше умове да бисмо схватили шта нам је подарило Твоје Очинско срце и показали мало благодарности, и како бисмо тиме нашли опроштај и милост!

6. Човеку се анђео чувар даје као старији брат који се, будући ближи Богу и одважнији, моли за свог млађег брата. Човек се обраћа свом ангелу чувару као старијем брату и преклиње га да га

сачува и да се моли за њега, јер поседује већу одважност пред Богом. Колико пута он шапуће на ухо душе: „Не чини то” или „Уради то” или пак „Овде буди опрезан!” Постоји мноштво таквих примера за оне којима су отворене душевне очи. У Изрекама пустињских Отаца (Старечник) написано је много тога о ангелском старању за човека. Виђени су како јецају док су људи које су чували грешили! Њихове сузе показују њихову љубав и састрадање са човеком.

Светогорски манастири и чудотворне иконе МАНАСТИР ЕСФИГМЕН (Вазнесење Господње, 40 дана после Васкрса) На средини прелепе увале уз само море на североисточној обали Свете Горе налази се манастир Есфигмен. Најближи, на пола сата пешачења, Есфигмену је српски манастир Хиландар. Патријарх Филотеј у својој Похвали Григорију Палами даје два могућа објашњења како је настало име манастира. Према првом, реч објашњава стешњеност манастира између два брда, а према другом можда је име оснивача било Есфигмен. Предање, опет, каже да су манастир основали цар Теодосије II и његова сестра Пулхерија. Можда је најближе истини да се манастир налази на месту античког насеља Диона. Први пут, на писани начин, Есфигмен се помиње у једном ватопедском документу из 998. године. У том, и у још два документа из нешто каснијег периода, манастир се помиње

као Есфагмен (Убијени, Искасапљени). Није познато због чега. Касније, назив је промењен у Есфигменитакавјеостао до данас. Монах у овом манастиру био је и руски подвижник

СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ И ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ Антоније, који се након десет година проведених у Есфигмену вратио у Русију и основао Печерску Лавру. Његова келија, на стрмој литици изнад манастира и данас неодољиво привлачи бројне посетиоце. У доцнијим временима Есфигмен је био боравиште значајних историјских личности, као што су цариградски патријарх Атанасије и Григорије Палама, који је кратко време био и игуман. Мора бити да је Есфигмен имао значајну улогу у свеукупном светогорском животу јер се често помиње у разним документима Протата. Данас је Есфигмен једини зилотски манастир на Светој Гори, има веома бројно братство које сачињава око сто двадесет монаха у манастиру и преко двадесет по келијама. Главна црква посвећена је Вазнесењу Господњем. Унутар манастира има осам, а изван њега још шест параклиса. Један од њих посвећен је преподобном Антонију, оснивачу Печерске лавре. Манастир у власништву има три мање насеобине и две келије, од којих она у Кареји служи као боравиште представника Есфигмена у Протату. Друга келија налази се на пола сата хода од Кареје. То су познати „Буразери” чији је оснивач руски монах Неофит Буразер. Ту данас постоји бројно братство које држи широм православног света чувену иконописачку школу. Ружа неувењива Икона која се недавно прославила као чудотворна у манастиру Есфигмен заправо је репродукција иконе Пресвете Богородице Руже Неувењиве. Ова на дрвету каширана икона припадала је блаженопочившем игуману Евтимију и по његовом упокојењу стављена је на његов гроб будући да се током овоземаљског живота у својој келији увек молио пред њом. Када се игуман Евтимије упокојио пчеле су врло брзо пошто је сахрањен начиниле рам од воска око лика Богородице пажљиво опточивши лик Мајке Божије и Богомладенца. Касније су монаси Есфигмена увидевши како пчеле на чудесан начин прослављају Господа и Пресвету Богомајку ову икону поново унели у манастир где се и данас чува.

МАНАСТИР СТАВРОНИКИТА (Свети Никола, на дан 6. децембра) На високој стени уз саму морску обалу, један сат хода од Ивирона према северу, налази се манастир Ставроникита. Из велике даљине види се висока манастирска кула.

Јануар 2007.

Историја манастира занимљива је и доста замршена. Статус манастира добијен је тек после 1500. године, мада се претпоставља да постоји можда још од 10. века. Претпоставља се да је оснивач, неки монах Никита, био разрок, те је имао надимак Стравоникита (стравос – разроки). Касније, као име манастира уобичајило се Ставроникита, што у преводу значи Никита од Крста (ставрос – крст).

Године 1287. Ставроникита јеуступљен Кутлумушу, а касније Филотеју који га продаје игуману Григорију. Игуман обнавља манастир, а од патријарха Јеремије I добија за манастир оснивачку повељу. Данас у манастиру живи двадесетак монаха, а исто толико их борави и ван манастира. Манастирско имање је најмање на Светој Гори и налази се само око самих зидина. Комплекс неодољиво подсећа на средњовековну тврђаву. Особеност главне манастирске цркве су њене димензије. Због скученог простора, то је најужа црква на Светој Гори. Међу литијским иконама запажена је „Свети Никола од шкољки” за коју легенда каже да је извучена са дна мора где је боравила пет векова. У манастиру има четири параклиса. Ставроникита има у поседу велики број колиба у насељу Капсала, већином запустелих, као и једанаест келија, такође углавном ненастањених. Св. Никола О овој чудотворној икони, која се налази у манастиру Ставроникита, очувана је следећа повест: Када је васељенски патријарх Јеремија I желео да на месту тадашњег ма настирчића Часног Крститеља подигне нови манастир, једног дана

59

60

Јануар 2007.

рибари су бацили у море мреже, па их по обичају раширили. Уместо уобичајеног улова, тог дана су извадили икону архијереја Христовог Николаја, начињену у мозаику. На светитељево лице била је дубоко прирасла велика седефаста шкољка коју су покушали да отклоне са иконе, али се тада на светитељевом лицу појавила крв. Поред вештих покушаја, шкољка није могла бити одстрањена без оштећења светитељевог лица. На икони је остао крвав траг до ивице левог ока, што је и данас уочљиво. По чудесном јављању ове светиње патријарх Јеремија је од једне половине шкољке начинио хранилицу за делове Богородичине просфоре који се по обичају подижу у част Пресветој Дјеви на светом престолу, а од друге половине панагију, којом је васељенски Патријарх Јеремија II благословио првог руског патријарха Јова. Она се до данас чува са ретким драгоценостима у ризници московске патријаршије. Патријарх Јеремија I освештао је подигнути манастир Ставроникиту именом светог архијереја Николаја уместо имена светог Јована Претече. Овај манастир подигнут је 1553. године. Чудотворна икона светог Николаја налази се у Саборном храму, на стубцу десне певнице.

МАНАСТИР СИМОНОПЕТРА (Рођење Спаситељево, на дан 25. децембра) На Светој Гори добро је знано који је манастир први по рангу, који је највећи, а који најбогатији. Такође је добро и свима знано да је манастир Симонопетра у неимарском смислу, најсмелија градња. Са својих седам спратова чини се као да виси у ваздуху, а заправо заузео је сам врх двесто тридесет метара висине литице. Градња манастира везује се за име преподобног Симона који је до половине 14. века живео у овом крају као монах. Предање вели да му се на врху литице једнога дана указала звезда, што је за Симона био знак да ту подигне манастир. Због звезде која се указала, грађевину су у почетку назвали „Нови Витлејем.” Искуство каже да је место за манастир изабрано из практичних разлога, да би се монаси заштитили од све чешћих напада турских гусара. Симон је са својим ученицима започео градњу манастира, али како су расли зидови, растао је и страх од све дубље провалије под неимарима.

Потпуно обесхрабрени, ученици Симонови реше да напусте градњу. Преподобни нареди свом ученику Исаији да их пред полазак понуди храном и вином. Служећи, Исаија се спотакне и падне у понор. Вољом Господа, Исаија остане неповређен и притом не поломи ни једну посуду, нити просу и кап вина. Градитељи ово чудо протумаче као вољу Божију да манастир буде баш на том месту и врате се градњи. Резултат њихове вере и рада јесте Симонопетра, манастир који је у оно, али и у ово време представљао изузетно градитељско достигнуће. Симонопетра припада групи манастира коју предводи Ивирон, општежитељан је од 1801. године, а братство има око шездесетак монаха и слови за једно од најнапреднијих на Светој Гори. Порта манастирска, због самог положаја, изузетно је стешњена, а главни храм малих размера. Главна црква коју је подигао Симон, као и параклиси смештени у тесној порти. Данашња црква је релативно нова, једноставна, без фресака. У манастиру се налазе четири параклиса, а шест су ван манастира. Међу драгоценостима налазе се честица Часног крста, одежде, крстови, мошти више светитеља, међу којима лева шака Марије Магдалене и већи број прелепих литијских икона. Симонопетра има у Кареји пет келија. По скитовима и келијама манастирским борави двадесетак монаха. У ормилији на Халкидики, манастир има метох где живи монашко сестринство.

Израз живота! Разговор са преблаженим игуманом, архимандритом Јелисејем Симонопетритским П: Старче, Желео бих да поразговарамо о неким темама. Да пођемо практичним редом: Молим вас да нам кажете нешто о служењу? О: Да би смо били јасни, можемо да кажемо да служење представља

служење братству. Ово служење се приноси братству без икакве узвратне награде. Ово представља нарочито преимућство монаштва. Оно што се чини, не чини се очекујући нешто заузврат. Због тога и не постоји никакав

поредак у служењима. На пример, ако си прошле године имао оно служење, наредне године треба да добијеш нешто боље, нешто лакше итд. Служење дакле не зависи од година, тако да некада можеш добити служење које

БЕСЕДЕ је наизглед мање важно и значајно. У складу са поретком који важи на Светој Гори, служење се мења сваке године. Свакако, постоје и другачија правила која налажу да се служење мења сваких шест месеци или сваке седмице. Оно што желимо да нагласимо је да монах не треба да се веже за своје служење. Његова душа, дакле, не треба да се страсно веже за било шта што он ради у манастиру. У складу са позивом који има или са оним што наложи игуман сваког манастира у вези са служењем, много

је оних који не желе да као служење обављају оно што су радили у свом световном животу. Ово је истинити однос монаха према свом служењу. Човек, дакле, треба да се ослободи свега, чак и у манастиру, што има везе са оним што је радио у свету. Када се човек ослободи од страсти, како то кажемо монашким речником, тада манастир може да му да да као служење да обавља онај посао којим се бавио у световно животу. Онда он може да обавља оно што је радио у свету и да то буде корисно и за манастир и за њега самога. А за њега самог је сасвим свеједно да ли ради то или нешто друго. Он, дакле, нема страст према том послу. Због тога је слобода изнад свега и изнад посла и изнад свих страсти. Такође треба да подвучемо да је Свети Василије Велики – који је био велики установитељ киновитског монаштва и прави утемељитељ манастирских киновија – говорио да човек треба да ради посао који зна, јер када ради такав посао – ма како једноставан – не постоји никаква промена која би одвлачила његову пажњу, него тај посао за њега постаје нешто о чему не мисли много објекат. Ово му омогућава да се

несметано посвети молитви, пошто му његов посао не одвлачи пажњу. Због тога Василије Велики саветује да човеку дајемо посао у складу са његовим позивом. Ако ово не би био разлог да му се даје посао којим се бавио / у свету/, то би значило да је разлог страст и зависност од тог посла. Данас постоји мноштво послова који могу да се савршавају, у складу са потребама братства. П: Кажите нам нешто о устројству светогорских манастира. На челу је игуман, старац. Али он није сам. Ту је и герундија (веће стараца), епитропи итд... О: Увек, још од оснивања манастира, Старац је делао заједно са ,,саветом”. То је био савет презвитера који су већали о томе шта треба чинити. То је углавном бивало тако, али су услед проблема настајала и другачија решења. Овде пре 1924. није било уређено стање, али се све одвијало у складу са свештеном савешћу управитеља и у складу са светим предањем. Сада имамо једно одређено устројство овде на Светој Гори али се оно помало разликује од манастира до манастира. Манастири имају савете стараца који се састоје од шест, осам или десет отаца који се називају стерешине. Они представљају тело моје доноси одлуке. Председава Старац. Веће стараца је, као што смо рекли, тело које управља. Обично се бирају и епитропи којих има два или три у складу са потребама манастира. Свакако, старац може да одреди некога од старешина да се брине о нечем посебном, као на пример о манастирским шумама. Гостопријемник такође треба да буде неко од страшина јер је то веома озбиљна служба.

Јануар 2007.

П: Да кажемо нешто о монаштву. Шта значи мењање имена монаху приликом пострижења? О: Монах који је дошао одбацује све. Свега онога што му је у свету било својствено монах се одриче, као на пример родитеља, професије, друштвеног положаја... Свега овога се он одриче не због мржње него из љубави према Ономе Који даје свако добро – Христу. П: Старче, неки говоре да монаси напуштају свет због тога што га мрзе! Други истичу да у манастир одлазе несрећни, незадовољни људи, који немају други излаз. Молим вас да одговорите на ово. О: Нема смисла да на ово одговорим тако једноставно. Има смисла да откријем – ако могу и ако мој живот то потврди – утеху за човека: Бога. То могу својим деловањем, својим живљењем, својим начином. Ово треба нагласити. Нема веће ствари него да некоме откријеш оно што он заиста тражи. Ако монаси ово чине онда су достојни ако и ништа друго не чине. Као што је вама световњацима потребан свет тако је и нама потребан манстир., пошто ми деламо као удови једног тела. Монах, дакле, има своје место у једној заједници, а та заједница, у крајњој анализи је црква. Предање каже да монаси представљају нервни систем цркве. Они представљају унутрашње чуваре цркве. П: Старче, кажимо нешто о неприступачности Свете Горе за жене. Колико ми је познато, закон који ово регулише потиче из времена цара Константина Мономаха, од средине једанаестог века. Сазнао сам за предање које каже да је током турске владавине, један турски службеник, газећи законе који забрањују улазак женки животиња, довео у Кареју стадо коза, али се млеко које су оне давале претворило у крв. Овде према предању, нема животиња женског рода? О: Није сасвим тако. Не можемо уопштено рећи ,,женског рода”. П: То да жене не могу да улазе на Свету Гору опште је познато. То помаже монаху да боље изврши своје дело. Са

61

БЕСЕДЕ

62 друге стране, могли бисте овде да имате кокошке да не морате да купујете јаја изван Свете Горе. О: Поставимо ову ствар уопштено. Постоје разлози због којих је Света Гора прихватила ово предање. У свим манастирима, од почетка постоји забрана уласка и за мушкарце и за жене. Ово је важно и представља основну претпоставку за нормално функционисање манастира. Сад, због чега то? Ако се то сагледа из угла

чињенице да се монах приликом пострижења одриче свега – то не стављам у етички контекст – чак и свештене заједнице какав је брак, природно је да се одбацује могућност сусретања са другим полом. Јер Света Гора је монашка област и она треба да да најбоље могућности за монашки живот. Због тога постоји одрицање од свега. Због тога не допуштамо женама улазак, не због тога што их мрзимо, него управо из супротних разлога! Ово чинимо из најбољих намера, да би монашки живот овде био потпун и свеобухватан, исто онако како то и жене раде у својим манастирима. Било би лепо да постоји и једна Света Гора за жене. То би било веома добро. Када је овакав став (о немешању полова) узет као општи, дошло је до забране приступа и женкама животиња овде на Свету Гору. Ово наравно није сасвим тачно, јер се не остварује увек. Овде има много и животињског и биљног света мушког и женског рода. Само је одређено да животиње које живе у манастиру, које су ту ради манастирских потреба не буду женског рода. Када је

Свети Атанасије Атонски довео говеда и краве и друге животиње у свој манастир, подвижници су се томе успротивили. Касније, према Цимискојевом типику, било је дозвољено да животиње буду само у Великој Лаври, првом манастиру по реду. И ово се касније променило, како и много тога. Понављам још једном, када је у питању ова забрана уласка на Свету Гору – то извире из монашког предања. П: Разумели смо, свети игумане, да духовник никада не тежи томе да свог ученика подчини својој вољи. Како смо разумели, подвижничка борба онога који духовно руководи је већа од онога који је духовно руковођен, због велике одговорности коју овај први има пред Богом. Можемо ли и од старца добити погрешне савете које ће ученик послушати. Да ли је дух претеране послушности присутан у нашој епохи? О: Као и све друге ствари и ово може имати своје наличје. Некада су људи били више подвижници, снажнији, послушнији. Старац је у ствари и

созерцатељ за своје монахе. Ово значи да неке ствари не морају да изгледају како да су данас такве и такве а да оне то у стварности јесу. Када се воља ученика подчињава вољи старца, то је

Јануар 2007.

један болан процес, и старац зна да је то тако. О свему овоме старац брине. На Светој Гори сам имао прилике да видим веома тешке ситуације. Понављам, од старца зависи на који начин ће да саврши своју пастирску педагогију (= руковођење). П: Усудићу се да вам поставим још једно питање, служећи се језиком практичности? Ко старца проверава? О: Не зависи од његове врлине или од његовог искуства његово старчество, него је то благодат Божја. Ово старац не добија због тога што је испуњен врлинама, него је то дар Божји. То је харизма којом он служи другима. Старац бива провераван од читавог братства. Они га сви заједно прихватају. Као доживотни отац братства он може и да не буде облагодаћен. Можеш да помислиш да је прост, али Бог ће му дати мудрост упркос његовој простоти. Ако неки човек /старац/ добије потврду од Бога, он се слободно неће потчинити монасима у њиховом мишљењу, независно од тога шта је у питању и које је његово искуство, него ће чинити све да сачува оно што му је Бог потврдио као своју вољу. П: Старче, из вашег искуства, пошто сте имали мноштво сусрета са омладином. Рекли сте да сте оптимиситчни када је омладина у питању? О: Имам оптимизма, иако се не слажем са пренаглашавањем које је присутно код њих. Омладина је обично таква у сваком времену. П: Омладина је сутрашњица Цркве, народа, друштва... О: То је тако, али не треба превидети да Црква нема године! Говорећи о оптимизму који имам за нашу омладину желим да кажем да то није без основа. Онолико добрих ствари које омладина добије у време детињства, то касније цвета када почне да тражи своје место и да мења своје време. То се догађа и овде на Светој Гори. Али и у свету се дешава исто, када млад човек нађе своје место и почне да се брине о свом времену... Никада није касно да поново почне да се стара... Свакако, код данашње омладине примећујем

Јануар 2007.

више озбиљности и образованости, него што је то био случај у наше време. Данас су млади веома паметни, веома добро обавештени. Нико не може да

уопштено осуђује људе. Често много тога у дубини душе зависи од јављања Бога. Ово је дар који Бог даје људима. Човек поседује много веће снаге него што мислимо. Он такође има снаге и да се врати. Може се десити да се нађе на ивици провалије и да се врати назад. Не допадају ми се ове назадне приче које са превеликим одушевљењем говоре о другим нараштајима. Човек има своје личносно место у једном Телу, које је Црква и заједница. П: Да кажемо, свети игумане, да ваш манастир има везе са женским манастиром Ормилијом који је под духовним руковођењем вашег старца Емилијана. Како ми је познато, између отприлике осамдесет симонопетритских отаца и сто двадесет сестара Ормилије,

постоје и породичне везе некадашњих брачних другова, оци, мајке, браћа, сестре... О: Заиста постоје породице које су се разделиле између ова два манастира али бих ја то приписао Неком Другом. Другим речима, Бог подели неку породицу и опет је на један другачији начин уједини. Он је поново васпостави! Ове породице, које су на овакав начин раздвојене, живе животом много срећнијим него што су живеле у свету. Они су „подељени” али су суштински уједињени у манастирима, у имену Христовом, и ово има великог утицаја на остало братство. Ти људи осећају породични живот у киновији. Они као да свој брак настављају у два одвојена манастира, сједињени у Цркви.

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА СТАРАЦ ТИХОН Једанпут му је неко послао из Америке упутницу. У часу када ју је Старац у пошти подизао, примети га један мирјанин и би побеђен искушењем среброљубља. Отишао је ноћу у Старчеву келију да га покраде, са помишљу да ће да нађе још новца; није знао да је и оно што је примио, Старац истог часа предао господину Теодору да би купио хлеб за сиромахе. Пошто је Старца довољно измучио – стежући му конопац око врата – уверио се да Старац заиста нема новца, па је хтео да оде. Отац Тихон му рече: – Бог да ти опрости, дете моје. Овај рђав човек беше отишао другом Старцу са истим циљем, али га је ухватила полиција, којој је сам признао да је био и код о.Тихона. Наредник је послао полицајца по Старца ради изјаве, јер је лопову требало да се суди. Старац се због тога ожалостио па ће рећи полицајцу:

– Дете моје, ја сам лопову од свег срца опростио. Овај, међутим, није придавао никакав значај Старчевим речима извршавајући наређење претпостављеног, и вукући Старца, говораше му: – Ајде, брзо Старче! Овде нема „опрости” и „благослови”. На крају се над њим сажалио гувернер и дозволио му да се из Јерисоса врати у своју келију, јер је плакао као мало дете, сматрајући да ће због њега лопов бити осуђен. Када се сећао тог догађаја није могао да то појми у своме уму, па је говорио: – Ах, дете моје, ови световњаци други типик имају! Нема код њих „опрости” и „Бог да прости”! Старац је реч „благослови” користио увек и у многим калуђерским значењима, као што су „благословите” или „благослови”, када би смирено тражио благослов од другог; после тога је и сам давао благослов са молитвом: „Господ да те благослови”.

63

64

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА После уобичајеног поздрава одводио би поклоника у цркву да заједно отпевају „Спаси Господи људи твоја” и „Достојно јест”; ако би било лепо време, излазили би напоље, под маслину, и седели заједно пет минута. После тога би са радошћу устајао говорећи: – Ја сада послужење (сад ћу да Вас послужим – Старац није знао добро грчки.) Из цистерне би пунио водом лонче за поклоника, сипао би у своју посуду (конзерву коју је користио и као џезву) и тражио је да нађе неки ратлук, некада сасвим сув, а некада нагрижен мравима, који, будући благослов о. Тихона, није стварао мучнину. Пошто би све то спремио, Старац би се прекрстио, узимао воду и говорио: „Прво ћу ја; благословите!” И сачекао би да посетилац каже молитву „Господ да те благослови.”; другачије воду није пио. Потом би он давао благослов. Молитву од других осећао је као потребу, не само од јеромонаха и монаха, већ чак и од лаика, младих и старих по узрасту. После послужења сачекао би да види да ли има нека тема за разговор. Када би видео да је у питању беспослен човек и да је дошао само да убије време, говорио му је: – Дете моје, у пакао ће да оду и ленштине, а не само грешници. Ако би и даље чекао и није одлазио, Старац га је остављао, улазио у цркву и молио се, и тако принуђавао поклоника да оде. ОТАЦ ГЕОРГИЈЕ ОТШЕЛНИК Отац Георгије је рођен у Сикја на Ситонији, око 1922. године. Његово световно име било је Јован. У Георгије се преименовао ангелском схимом када се поново родио, сад духовно, на суседном полуострву Атону, у Башти Пресвете Богородице. Отац је живео попут неке праве, небеске птице на Светој Гори, под небеском Божијом куполом, јер, за разлику од других Отаца, није имао келију. Тако слободан од таштине, са врлином нестицања и љубављу Божијом заробљен, ходао је Атоном као нека Христова „добра скитница”. Сва његова имовина била је једно похабано одело, које је носио увек, и зими и лети. Ноге су му биле завијене широким крпама које су му користиле уместо чарапа, а и да оно мало крви што је имао не би истекло од стојања на молитви и од ходања по врховима и висоравнима, где је одлазио како би људима остао непознат. Његова душа се непрестано сједињавала са Богом, док му се одећа непрестано хабала, те је на њему изгледала попут крила, будући да је Старац имао Благодат Божију. Када би неко издалека угледао старца Георгија у купинама како их једе, мислио би да

Јануар 2007.

види неког великог орла. Тако је лета проводио са неком купином или смоквом, али је зими, када скоро ничег није имало било врло тешко, јер и дрењине и дивљи кестен пролазе око новембра, а после тога остају само жиреви и нека трава. Кувану храну јео је само на манастирским славама у североисточном делу Свете Горе где се повремено појављивао. Обично је долазио два дана уочи славе, помажући у кухињи и, уопште, при чишћењу манастира. Сви су му олако наређивали, јер су га сматрали приглупим. Али, када би га неко боље упознао, схватио би да је он сам приглуп, а да је о. Георгије Богом просвећен. Увек је био спреман да врши вољу других. Час би га неко звао: „Георгије, дођи овамо”, а час други: „Георгије, овамо.” Он је одговарао: „Да је благословено!” и затим би похитао. Тако је бивало од јутра до вечери. Нико му није говорио: „Оче Георгије”, већ „Ге оргије”. Иако је од рада био преморен, није одлазио у гостопримницу да би се током ноћи одморио, већ би тек прилегао пред припратом, као мртав пружен на мермеру, руку прекрштених /на грудима/. Таквог правила држао се и зими и лети, увек са једним те истим оделом.

Сва годишња доба била су иста за о. Георгија, будући да је већ живео рајски, па га је љубав Божија некада грејала, а некада освежавала. Могао је да се види како док лежи, одједном бива пробуђен као неком узбуном, после чега би скочио и почињао да се моли, стојећи непокретан сатима, налик статуи. Када сам га, као почетник, први пут видео у општежићу, будући да сам још увек имао светске погледе, сматрао сам га, као уосталом и сви мирјани, а и неки од Отаца, лудим. Једном приликом сам чак и рекао да је луд, али када ме је чуо о. Герман, најстарији и врлински Старац у манастиру, строго ме је прекорео рекавши: – Он је Светитељ, али се Христа ради прави луд. Од тада, па надаље много сам га поштовао. Пратио сам га, те сам и сам уочио његову светост.

По манастирима у које је одлазио када се причешћивао, остајао је до вечери дана славе, да би помагао, а потом би одлазио, не узимајући никакав благослов /милостињу/. Зато није имао ни торбу, ни џепове, већ је живео као птица у Башти Пресвете Богородице. Тако велико самоодрицање нисам видео ни код једног од Отаца!

Јануар 2007.

Отац Георгије се потпуно предао у руке Божије, зато је осећао велику сигурност коју му је Христос давао и обилну радост која се преливала од изобиља. Његово, светом љубављу окрилаћено срце, терало га је да хода по брдима, тј. да се „докопа брда”, али у добром смислу. Много пута је говорио нешто што су они који га нису разумевали сматрали за неповезаности, премда су ове речи имале свој смисао. Кад би приметио неког да се диви његовом подвигу, говорио је: – Храна живот, пост – смрт; храна – живот, пост – смрт... Наравно, када би неко чуо ово, помишљао је за њега да је прождрљивац. Исти утисак остављао је када би јео за трпезом, јер је намерно јео халапљиво. Ако би на трпези било још и јаја, сав би се умазао, те је, пошто се никада није умивао, изгледао као да увек једе јаја.

Ако би га неко питао о неким духовним проблемима, говорио је просвећено. Али, када би приметио код других дивљење, почео би да говори неповезано, остављајући их у забуни. Инсистирао је на смирењу и послушности. Зато је, мада је сву своју савест покорио вољи Божијој и вољи ближњих, поново осетио потребу Свете послушности, па се опет покорио једном Старцу који је био умно поремећен, због менингитиса, а са циљем да га слуша и да још више сасече своју вољу Старчевом неразумношћу.

Како су године пролазиле, о. Георгије је све више сазревао, што су многи примећивали; зато је почео да прави нереде, нарочито јавне. Једном приликом је угледао неког полицајца који се није добро понашао, па га је о. Георгије два–три пута ударио. Наравно, ово је било сасвим довољно да га прогласе лудим и да га, као таквог, одведу у лудницу. Лекари су га добро прегледали, али ништа нису нашли, те су га одмах избацили одатле. То му је било довољно да стекне „диплому лудог о. Георгија” и да тако продужи да се креће са већом слободом. На овај Свети начин, Божји човек се наругао светској таштини. Не знам где се сада налази. Покушао сам да сазнам, али нисам успео. Да ли је отишао на небо? Да ли је још жив? У сваком случају, његови трагови су изгубљени! Његова молитва нека би била са нама. Амин.

Светогорски манастири и чудотворне иконе МАНАСТИР ГРИГОРИЈАТ (Свети Никола, на дан 6. децембра) На двадесет метара високој стени, тик уз море, уз југозападну обалу Свете Горе, налази се манастир Григоријат. Време оснивања манастира везује се за средину 14. века. Као могући оснивачи помињу се: Григорије Синајски – велики исихаст; Григорије Сиријски и Григорије Нови – за кога није извесно да ли је личност истоветна са Григоријем Сиријским. Патријарх Калист I написао је житије Григорија Синајског. Овај свети човек после болних искустава у родној Малој Азији,

живео је као монах на Синају и на Криту. Најзад се обрео на Светој Гори, где је заједно са својим ученицима боравио у скромним колибама изграђеним на неприступачним местима у подручју око Симонопетре. Око 1326. године Григорије заједно са ученицима напушта Свету Гору и настањује се у Тракији. Један од његових ученика вратио се у Свету Гору где је изградио велики манастир посвећен светом Николи. Ипак, манастир остаје познат по имену старца који је надахнуо његову изградњу, а ТО је, без сумње, био Григорије Синајски. Само се претпоставља да је y групи монаха која се из Тракије вратила у Свету Гору могао бити и други Григорије, онај кога су звали Сиријски или Нови. Манастир је прешао на општежиће одлуком братства и повељом патријарха Антима IV, 1840. године. Григоријат припада групи манастира које предводи Хиландар, и ту је последњи по рангу. У конацима живи преко шездесет, а y келијама још нешто више од двадесет монаха. Главна црква саграђена је крајем 18. века и посвећена светом Николи. Међу бројним литијским иконама уметничком вредношћу издвајају се две – Богородица Млекопитатељица и Богородица Свевладарка.

65

66

СВЕТОГОРСКИ МАНАСТИРИ И ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ Од дванаест параклиса подједнак број је унутар и ван манастирских зидина. Међу драгоценостима која братство вековима чува помињемо: честицу Часног крста, лобању Григорија Назијанског, део тела Григорија Богослова, десну руку и бедрену кост Анастасије Римске и део тела Дионисија Ареопагита. У манастиру се чува и један значајан рукопис из 14. века који садржи једини постојећи текст „Јерминог пастира.” Поред три станишта у близини манастира Григоријат има и шест келија у Кареји. У једној од њих посвећеној Сретењу Господњем смештени су Јосафеји, у келији светих бесребреника живе Пахомеји, док је у келији светог Трифуна смештен представник манастира при Свештеној општини. Пресвета Богородица На старој Богородичиној икони невеликих димензија стоји натпис који сведочи да је она дар благочестиве владарке Молдавије Марије Палеолог. Ову икону благочестиво поштују и славе у манастиру Григоријату, јер је у два страшна пожара остала неоштећена. Нарочито први пожар, који је захватио манастир 30. новембра 1761. године, био је толико катастрофалан, да су манастирска здања изгорела скоро до темеља. Руски монах–путник Барски описује ову свету икону следећим речима: „И тамо на левом стубу нађох једну стару икону Пресвете Богородице, не велику, до једног лакта, са позлаћеним венцем и рукама, пред којом непрестано гори сребрно кандило, са следећим натписом на грчком: Дар благочестиве госпе Марије Асанине Палеолог, господарице над Молдавијом и Влашком.” Ова света Богородичина икона налази се у Саборном храму, на североисточном стубцу леве певнице. Потпис благочестиве Марије Палеологине не налази се на самој икони, већ на сребрној плочици причвршћеној на дну иконе.

МАНАСТИР КОНСТАМОНИТ (Свети Првомученик Стефан, на дан 27. децембра) Пре објашњења о постанку манастира и његовој историји треба поменути да у литератури и у пракси постоји равноправна употреба два назива: Кастамонит и Констамонит. На узвишици удаљеној око пола сата хода од малог пристаништа, усред густе шуме, диже се импозантно здање

Јануар 2007.

Констамонита. Предања о његовом настанку уједно су покушаји да се објасни порекло имена манастира. Према једном, манастир је започео Константин Велики, а завршио његов син Констанс. По другом, манастир је добио име према називу кестена (Кастанеаи) којих стабала у околини има много. Неки аутори сматрају да са лингвистичког становишта називи Констамонитоу или Кастамонитоу не дају ваљан оснрв за оваква тумачења. Треће предање говори о оснивачу манастира – подвижнику из места Кастамона. Од 1574. г. до данас заузима последње, двадесето место. Припада петој групи на чијем челу се налази Дионисијат и то као четврти по рангу. Братство броји преко тридесет монаха који живе у манастирским конацима. Главна манастирска црква изграђена је 1867. године и посвећена је светом Стефану. Храм има мермерне подове и мермерни иконостас, али није осликан фрескама. У цркви се налазе три иконе изванредне уметничке и црквене вредности. Прва је на источном стубу и представља Првомученика Стефана. Доњи део је нагорео, а преко левог ока види се вертикалан рез, што су, према предању, оштећења настала у време иконоборства. Друга икона приказује Богородицу Одигитрију. Трећа икона је Богородица Антифонитрија. За њу се везује следеће предање. Подрумар Агатон забринут да ће манастир остати без уља обрати се молитвено Богородици. Она му услиши молбу и до врха напуни ћуп, који се налазио испод иконе, уљем. Тај ћуп запремине четири стотине литара сачуван је и радо се и данас показује посетиоцима. Унутар манастира има пет, а ван њега још четири параклиса. У параклису посвећеном Богородици Портаитиси чува се чудотворна икона често ношена приликом путовања организованих ради прикупљања прилога за манастир. Од драгоцености које се чувају у Констамониту треба поменути честицу Часног крста, десну руку светог Стефана, рамену кост Константина Великог, као и један византијски крст израде каква се ретко среће. Констамонит нема метоха ни скитова, а једина келија коју поседује, налази се у Кареји, и посвећена је светогорским светитељима и у њој борави представник манастира при општини. Једино станиште у близини манастира посвећено је светој Тројици.

Јануар 2007.

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА СТАРАЦ ТРИФУН Пре четрнаест година, 1978., скончао је своју духовну борбу на Атону Христов борац, старац Трифун, који је победио таштину. Његова Света душа узнела се заувек на небо. Старац Трифун је дошао из своје домовине, Румуније, 1910. године, у старости од двадесет пет година, засадивши се у Башти Пресвете Богородице, горе, на врху Капсале код старца Михаила. Његов Старац, старац Михаило, био је веома побожан и држао се Отачких предања. Можемо рећи да је личио на негдашње Авве. Живео је врло строго, а до оно мало неопходних ствари за живот долазио је трудом свог рукодеља: правио је кутлаче. Када би му неко дао нешто на благослов, он је примао, али је и сам давао одговарајући благослов, поред молитава које је узносио за брата. Једном приликом је послао свог ученика, о. Трифуна, тада још увек почетника, у један манастир, како би предао рукодеље и отишао до манастирског баштована да би му за кутлачу потражио главицу купуса. Међутим, пошто је баштован био много љут – имао је неки проблем – бацио му је корен од купуса са два неупотребљива листа, и наставио, потом, свој посао. Отац Трифун је узео то без речи и пошао за Капсалу. Међутим, целим путем је мислио о свом Старцу који је био већ у годинама, а требало је да једе онакав купус. Његов Старац, опет, видевши корен са два листа, мислио је само о свом ученику и о томе шта ће он да једе. Рекао му је да наложи ватру и да пристави шерпу са водом. Старац је потом узео корен и ставио га унутра, закрстивши га. Није прошло много времена кад је послао о. Трифуна да склони шерпу са ватре: – Бре, шта сам видео, једна бела главица купуса била је у шерпи. Изгледа да је и његов Старац био Свет, јер се једино тиме ово може објаснити.

Године 1917. била је велика глад и о. Трифун је са Старчевим благословом отишао у Халкидику. Жњео је на Светогорским метосима и тако долазио до мало жита за њих двојицу и за оближње подвижнике. Од 1917. године више није излазио у свет, а 1978. године је отишао са Свете Горе у небески, истинити свет. Све време свог живота провео је горе, у Капсали, попут неке птице небеске. Његово лице било је као невештаствено и сјајно, и требало је само да га видиш, да би се духовно

оснажио. Наравно, тешко га је било наћи у пустињи где је живео, те људске утехе није имао. Али, тамо где људска утеха недостаје, ближа је Божанска! Бог шаље небеску радост са Анђелима и Светитељима. Ови рајски људи који опште са Анђелима и Светитељима, имају за пријатеље дивље животиње и птице небеске, баш као што их је старац Трифун имао. Једном приликом, побожни старац Јоасаф, деда из иконописне куће Јосафеја, угостио је неке мирјане својим Авраамовским гостољубљем. Нажалост, они су се, будући добро угошћени, саблазнили, помисливши да монаси уживају, мада је сам старац Јоасаф живео правим монашким животом. Али, обзиром да је за мирјане било тешко да појме овакве ствари, старац Јоасаф је сматрао да би за њих било од користи да их проведе по келијама Капсале, да би тако, на други начин, стекли корист, кад већ нису имали добре помисли. Посетивши неке подвижнике, мирјани су се зачудили. Дошли су и до места на коме се подвизавао старац Трифун. Када су угледали Старчића у толикој немаштини, запрепастили су се! Старац Јоасаф је смирено рекао посетиоцима: – Ја, који познајем толике људе, немам нити ову радост коју има старац Трифун, нити познанства која Старац има са дивљим животињама и небеским птицама које му праве друштво. Да би се уверили у ово, први ћу их ја позвати. Позвао је птице да се окупе, али – ништа. Не дуго потом појавио се и о. Трифун са земљаним крчагом како би их послужио са мало воде. Старац Јоасаф му је рекао: – Какво ти је ово место старче Трифуне? Нема ни једне птице. У свој својој простоти Старац је одговорио: – Како, бре, како нема птица? Позвао их је, и место се испунило различитим птицама које су летеле око њега; неке су му седеле на раме, а неке на скуфију. Посетиоци су се задивили и вратили се духовно обогаћени, Бога славословећи.

Једном сам изгубио пут за Капсалу, па сам неким закрченим путељком дошао до келије старца Трифуна. То је била једна брвнара са старим лимом наоколо закуцаним, а на крову је, исто тако, био стари лим, са једном – две плоче да га ветар не би подигао. Изненада сам угледао Старца како седи на пању у једном крају, говорећи молитву. Његово лице било је светло и радосно;

67

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА

68

очи су му биле затворене. Молио се без икаквог покрета. Кад сам се приближио, рекао сам му: – Благослови Старче, шта радиш овде? Како живиш? Шта једеш? Са осмехом ме је поздравио и рекао: – Постао сам, ‘бре, као јагње, па једем траву.

– Старче, колико година имаш?

– Деведесет три, рекао ми је. Задивио сам се! Старац је у међувремену устао, како би ми дао мало воде. Тада сам видео да своју леву ногу, увијену у комад старог платна, вуче по земљи.

– Шта ти је са ногом, Старче? – упитах га.

– Пао један камен са крова и ударио ме – одговорио је. Помисао ми је говорила: „Питај га да ли има неку собу, можда му је потребна помоћ.”

– Старче, имаш ли неку другу собу? Насмејао се и одговорио ми: – Какву, ‘бре, собу? У брвнари имам само старудије. Када сам нешто касније ушао унутра, шта сам видео! Брвнара је била обрушена са свих страна, а влага је продирала од свуда, и са крова; само је један ћошак био мало сувљи. У том ћошку је држао неку похабану ћебад и ту је живео. Све ово је више личило на орловско гнездо, него на келију подвижника. Упитао сам Старца: – Како живиш овде? Цела колиба је отворена, а киша и ветар улазе унутра. Одговорио ми је: – Хе, ‘бре, ја живим тамо, у другом ћошку – и показао ми своје гнездо. Али, пошто је јео само зеље које је налазио у својој околини, а и од велике влаге у келији и од саме старости, јадни Старчић је имао проблеме и са здрављем. Међутим, за овог Христовог борца Трифуна, увек је био празник, па је тако осећао радост коју су осећали Свети Мученици. Његов стомак, његова црева, била су уништена, док је његова душа била најздравија, најсјајнија.

Јануар 2007.

Имао је неке старе, распрострте парчиће платна које је сушио, да би их, потом, опет носио, јер је из његових црева стално излазила пена. Наравно, није могао да их пере, јер су му и руке дрхтале, а и вода је била око 300 метара далеко и тамо капала кап по кап у једно старо буренце, и било је тек толико воде колико је било потребно њему и његовим дивљим животињама, његовим смерним комшијама – птицама. Мада је живео сталним мучеништвом, оваквим приљежним подвижничким животом, уопште није мислио да чини нешто добро. Самог себе је непрестано прекоревао како не чини ништа, у поређењу са оним што су чинили Свети Оци. Док би ово говорио, из његових очију текле су сузе смирења. Прошло је већ доста времена и требало је да пођем, па упитах Старца: – Хоћеш ли да се постарам да те узме неки манастир и да се брине о теби у старости? Насмејао се кад је зачуо реч „брине” и рекао ми: „Их, ‘бре – „да брине”! Па, Бог брине и о црвима под земљом, храни их и греје. Зар о мени, великом црву, не може да брине? И о. Ксенофон ми је рекао: – Дођи да бринем о теби – и рекао сам му: – ‘Еј, ‘бре! Еда ли сам ја цигла да би ме узео одавде и ставио у своју келију? Овде је мој старац Михаило, који је својом молитвом учинио да од корена постане главица купуса, а о. Ксенофон би да брине о мени!” Заиста, не видех другог подвижника у тим годинама, деведесет три године живота, да се толико одриче и живи у таквој немаштини и духовној одважности. Неочекивано сам сазнао да се старац Труфун упокојио. Одмах сам отишао у његову брвнару, нашао га у ћошку, покривеног у своме гнезду, сада не похабаним ћебадима, већ са две–три кофе земље, којом на крају бивају покривене и светске велможе, негда покривани свиленим и сомотним ћебадима. Отишао је у други живот старац Трифун на дан Преображења Господњег, 1978. године, у деведесет четвртој години живота. Подвизавао се мало година, веома приљежно, а сад ће живети у вечном покоју. Његову молитву нека би имали. Амин.

Скитови Скит Пророка Илије или Светоилински скит некада је био руски и по величини и броју монаха одмах

иза скита Светог Андреје. Основао га је 1759. г. игуман Пајсије. Будући да је то време велике експанзије

руских монаха на Свету Гору, скит је насељавало и преко 600 монаха. Већ 1763. г. због презадужености скит

СКИТОВИ се гаси, а игуман Пајсије са око 100 монаха одлази у Молдавију. Овај скит задуго је био међу првима на Светој Гори, све док, како предање каже 1877. г. један монах није уочио чудотворну Богородицу Тихванскају како плаче. Монаси јој обрисаше сузе, али она је и даље плакала. Старци ово протумачише

као лош знак. И доиста, убрзо дође до сукоба са Турцима, а потом и Октобарске револуције, након које се угасише готово сва руска станишта на Светој Гори. Скит Светог Андреје припада данас Ватопеду и налази се на улазу у Кареју, када се долази из луке Дафни. Делује уистину манументално и већи је од многих светогорских манастира. Према веродостојним подацима у скиту је једно време боравило преко осам стотина монаха. Дуго година био је готово запустео, да би пре три године почели радови на обнови конака. У скиту делује и школа за рестаурацију икона. Главна црква посвећена је светом Андреји и довршена је 1900. г. Иконостас је величанствен, позлаћен, са два реликвијара у којима се чувају мошти седамдесет светитеља. У скиту се чувају надалеко чувене иконе Богородице Утешитељке, Богородице Милосрдне, светог Јована Крститеља,

светог Андреје у белом злату и једна икона Богородице богато украшена драгим камењем. Светоандрејски скит назива се и Сарај (палата на турском) јер је у време турске владавине над Светом Гором овде било седиште аре, гувернера Свете Горе. Скит Свете Ане и Мале Свете Ане налази се у подножју Атоса, тамо где почиње светогорска пустиња. Први трагови монашког живота датирају из 1007. године. Напади гусара отерали су монахе око 1320. г., да би се поново вратили у ове крајеве 1572. г. Патријарх Дионисије подиже 1752. г. главни храм посвећен Светој Ани, мајци Пресвете Богородице.

Јануар 2007.

Скит Светог Јована Претече припада Великој Лаври у чијој близини се и налази. Насељен је Румунима. Овај комплекс спада свакако међу најлепше на Светој Гори. Изградњу скита започео је један румунски монах 1820. г., али је довршен тек 1852. г. Налази се на самом југу полуострва, на око двесто педесет метара изнад мора. Сада у њему живи братство од око тридесетак монаха који у цркви посвећеној светом Јовану Крститељу чувају мошти светог Климента, светог Димитрија, светог Јована Крститеља, једну чудотворну икону Пресвете Богородице, честицу Часног крста, сасуде, одежде и друге драгоцености. Скит Светог Димитрија налази се у прелепом шумовитом пределу сат хода јужно од Ватопеда. Стар је преко хиљаду година, мада садашње здање потиче из 1628. године. Главна црква изграђена је 1755. године у време највећег успона овога скита.

Скит се налази на око четири стотине метара изнад мора и има преко педесет лепо уређених једноспратних и двоспратних кућа које насељавају по два или више монаха. Они се баве иконографијом, дрводељством, а има и златара и кујунџија. У главном храму, као посебна светиња, чува се лево стопало Свете Ане, као и мошти великог броја светитеља. Кавсокаливија се налази са југоисточне стране Атоса. Гледано са мора делује импресивно. Име потиче од пустињака Максима који је у овом делу Свете Горе живео у 16. веку. Селећи се са места на место, увек је за собом палио колибу у којој је претходно обитавао. (Кавсокаливија на грчком значи спаљена колиба). Главна црква потиче из 1765. године и посвећена је светој Тројици.

Скит Успења Пресвете Богородице смештен је на око сат времена хода између Ватопеда и Пантократора. Верује се да је овде

још у 11. веку живео монах Антоније, оснивач чувене Печерске Лавре. Од најранијих дана овде углавном живе бугарски монаси којих данас има мање од десет. Прелепи конаци и црква изванредне лепоте сведоче о некадашњем сјају овог скита. Поред главне цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице у скиту постоје и два параклиса посвећена светом Јовану Рилском и светој браћи Кирилу и Методију.

69

70

Јануар 2007.

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ Кратак животопис Преподобни старац Порфирије, чије светско име беше Евангелос Бајрактарис, рођен је 7. фебруара 1906. на острву Евији. Мали Евангелос је био четврто дете у породици. Чувао је овце на оближњем брду, а завршио је само први разред основне школе када је био приморан, због великог сиромаштва породице, да оде у град Халкиду и да се тамо запосли. Било му је само седам година. Радио је две–три године у једној продавници. После тога је отишао у Пиреј, где је две године радио у бакалници једног свог рођака. У дванаестој години тајно је отишао на Свет у Гору у жељи да подражава светога Јована Каливита (Колибара), чије житије одавно беше прочитао и кога је посебно волео. Благодат Божја одвела га је у испосницу Светога Георгија на Кавсокаливији и у послушање двојици стараца, браће по телу, Пантелејмона, који је био и духовник, и Јоаникија. Потпуно се предао послушању код двојице стараца, који, по општем признању, беху особито строги духовници, показујући према обојици велику љубав и апсолутну послушност. Замонашио се кад му је било свега четрнаест година и притом добио монашко име Никита. После две године постао је великосхимник. Мало касније, Бог му је подарио дар прозорљивости. У узрасту од деветнаест година Старац се озбиљно разболео, те је био принуђен да коначно напусти Свету Гору. Вратио се тада на острво Евију и тамо се настанио у манастиру Светог Харалампија у селу Лефкес. После годину дана, године 1926, са навршених двадесет година живота, рукоположен је за свештеника у храму Светог Харалампија у варошици Кими, а рукоположио га је тадашњи архиепископ синајски Порфирије III, који му је и дао име Порфирије. Године 1940, уочи Другог светског рата, старац Порфирије се настанио у Атини, где је примио дужност пароха и духовника у Атинској поликлиници. По његовом сопственом казивању, тамо је тридесет три године проживео као један дан, неуморно вршећи духовно дело и олакшавајући бол и болест људима.

У лето 1979. године прешао је у место звано Милеси у Атици, са жељом да сагради манастир. Ту је, у почетку, живео у кућици на точковима, под веома тешким условима, а потом у једној сасвим скромној келијици од цементних плоча, у којој је без роптања подносио велика искушења због нарушеног здравља. Године 1984. преселио се у још недовршену зграду манастира, за чије коначно довршење је, иако веома болестан и слеп, улагао непрекидне напоре и неуморно се трудио. Удостојио се да доживи остварење своје жеље када је 26. фебруара 1990. положен камен темељац саборне цркве новог манастира посвећеног Преображењу Господњем. У току последњих година свог овоземаљског живота почео је да се припрема за упокојење. Притом је желео да се повуче у Свету Гору, у своју љубљену Кавсокаливију, где је тајно и тихо, управо онако како је и живео, требало да преда своју душу њеном небеском Женику. Много пута су они који су га слушали чули где говори: „Сада, када сам остарио, жеља ми је да отидем и умрем тамо горе”. И заиста, преминуо је светитељском кончином у Кавсокаливији, у колиби своје младости, у рано јутро 2. децембра 1991. Последње речи из његових уста, које су присутни чули, биле су узете из архијерејске молитве Господа Христа. То су речи које је он изузетно волео и веома често понављао: Да буду једно.

СВЕТО СМИРЕЊЕ ЈЕСТЕ САВРШЕНО ПОВЕРЕЊЕ У БОГА Савршено поверење у Бога или предавање себе у Његове руке – то је свето смирење. То је савршена послушност Богу, без поговора и без отпора, па макар нам одређене ствари изгледале тешке и бесмислене. То је исто што и предати се у руке Божје. Све је ово изражено речима свете Литургије: „...Сав живот свој Христу Богу предајмо!” Исто то говори се и у молитви коју свештеник изговара тајно: „Теби поверавамо сав живот свој и наду, човекољубиви Владико, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо...” Теби, Господе, све препуштамо.

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА То је поверење у Бога. То је свето смирење. Оно преображава човека. Оно од човека чини богочовека. Смирен човек је свестан свог унутрашњег стања; али, ма колико оно било ружно, он не губи своју личност. Зна да је грешан и жалости се због тога, али не губи наду нити потире својега. Онај ко има свето смирење, уопште не одговара, односно не реагује на увреде. Он пристаје да му се упућују примедбе и да га други критикују, а сам се притом не гневи и не правда. Не губи равнотежу духа. Сасвим супротно дешава се са егоистом, човеком који има осећај ниже вредности. Он у почетку личи на смиреног. Ако га, међутим, неко такне, одмах губи мир и спокојство и почиње да се нервира. Смирен човек верује да све зависи од Христа и да му Христос даје благодат Своју да би он духовно напредовао. Онај ко има свето смирење, већ сада живи у несазданој Цркви на земљи. Он се свагда радује радошћу Христовом, чак и у невољама. То запажамо и у животу светих. Шта је био апостол Павле? Био је човек као и ми. Али шта је постао? Постао је оруђе Божје, сасуд изабрани. О томе нам сведоче његове речи: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос” (Гал. 2, 20), и: „Јер је мени живот Христос и смрт добитак” (Фил. 1, 21). Он је пламтео љубављу према Христу. Смирење га је уздигло дотле. Сагоревати за Бога – у томе је све. Ако имате љубав према ближњем и према Богу, Бог ће вам дати смирење; даће вам и освећење. Ако ли немате љубави према Богу и према ближњем, ако лењствујете, мучиће вас сатана, осветиће вам се стари човек у вама. Сви ће вам бити криви и све ће вам бити криво. Жалићете се говорећи: зашто си ово оставио овде, а зашто оно онде? Још ћете мислити да су вам за све, тобоже, криви послови и замор. Говорићете: на шта ће до краја изићи стање до којег сам доспео, како то да се овако понашам? Тако ћете говорити, а нећете разумети откуда потиче такво ваше стање. А оно, уствари, није ништа друго до освета нагона. Када човек живи без Бога, без спокојства, без поверења, – када живи у нервози, агонији, депресији, безнађу, – онда га сустижу болести, телесне и душевне. Душевна болест, нервна болест, подељеност личности – све су то демонска стања. Демон је и смиренословље, тојест појава да неки људи говоре смиреним речима, а нису смирени. То се још назива осећањем ниже вредности. Истинско смирење не говори, не смиренослови,

Јануар 2007.

не употребљава фразе као што су: ја сам грешник, недостојан, мањи од свих. Смирен човек се плаши да кроз смиренословље не упадне у таштину. А ту благодат Божја не прилази ни близу. Напротив, благодат Божја налази се онде где постоји истинско смирење, божанствено смирење, савршено поверење у Бога, добровољна зависност од Њега. Велика вредност је у томе да изабереш да те Бог води, а ти да немаш никакву своју вољу. Роб нема никакву вољу. Он чини оно што хоће његов господар. Тако је и са верним слугом Божјим. Ти постајеш слуга Божји, али у Богу се ос лобађаш. То и јесте стварна слобода. Сагоревати за Бога – у томе је све. То смо већ рекли. Ако те Бог победи, постајеш сужањ Његов и живиш у слободи деце Божје: „...Обећавајући им слободу, а сами су робови покварености; јер од кога је ко побеђен, ономе и робује” (II Петр. 2, 19). Ту се дешава оно исто што и у случају послушника који има савршено поверење у свога старца, те му Бог даје благодат. Сетите се само пророка Јелисеја. Он је узео огртач пророка Илије и њиме ударио по води реке Јордана, али се река није раздвојила, као што је то пре њега постигао пророк Илија. Јер, Јелисеј је то чинио још увек себично, а не са смирењем. Касније, када је увидео да сам не може да учини ништа, смирено је затражио помоћ свога старца, свог духовног оца, пророка Илије, и добио је благодат. Потребно је, наравно, и мало напора, али крајње смирење не стиче се само напорима и подвигом. Оно је резултат благодати. Ово кажем из искуства: све што имам, имам од благодати. „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају” (Пс. 126, 1). Христос све даје. Будимо у свему смирени. У мислима, у речима, у понашању. Никад немој да се појавиш пред Богом са речима: имам врлине. Бог неће наше врлине. Свагда треба да се појављујеш пред Богом као грешник, али не као грешник без наде или очајник него као онај који се узда у милост милосрђа Твога. Довољно нам је да откријемо тајну. Тајна је у љубави према Христу и у смирењу. Христос ће нам дати смирење. Ми, због наших слабости, не можемо да Га заволимо. Нека Он заволи нас! На нама је да се усрдно молимо да нас Он заволи и да нам да ревност, да и ми Њега заволимо. Ако желиш да размишљаш као прави духовни философ, онда све што не ваља приписуј свом рђавом ја, па ћеш се

71

72

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА увек смиравати. Смирење је у томе да верујеш да су сви добри. Кад, рецимо, чујеш за некога нешто негативно, не веруј у то. Све и свакога воли, ни о коме не мисли рђаво и за све се моли. Не треба ти никаква друга философија. Срце сујетног човека не може да се смири. Кад га критикују или саветују, он узвраћа жестоким речима, а кад га хвале и ласкају му, понаша се недолично. Што год да му кажеш, он се још више горди. Забављен је собом и кружи око самога себе. Њему насупрот, грешник који се каје и исповеда, излази из себе. Када се исповеди, више се не враћа. Сујетан човек отуђује своју душу од вечног живота. Себичност је, на крају крајева, чиста глупост. Таштина нас чини празнима. Када чинимо нешто да бисмо се показали, остајемо душевно празни. Ма шта чинили, чинимо то како бисмо угодили Богу – чинимо несебично, без таштине, без гордости, без себичности, без, без, без... Ти си, рецимо, појац у некој цркви или манастиру. Имаш анђеоски леп глас. Али треба да певаш Богу и не знајући колико те људи слуша, односно не мислећи о томе. Да ли је то могуће? Могуће јесте, али лако није. Напротив, то је тешко. Стога су многи појци пали у прелест. Као по правилу, сви добри појци су велики егоисти. То не важи, наравно, за све, али важи за већину њих. Кад, међутим, имаш у себи смирење, ма како лепо појао или читао, нећеш бити под утицајем оних који те слушају. Можда ћеш ми ставити примедбу: а шта ако лепо певаш и читаш, а чује те само твој старац? Није то ништа кад имаш смирење. По сваку цену треба да постанемо добри. То покушавам и ја убоги. Али ето, с једне стране је труд, а са друге стране сатире ме моја болест, те тако ништа не могу да учиним. Ипак, трудим се. Желим да постанем бољи него што јесам. Желим да служим Богу са љубављу, са чежњом; сањам о томе, улажем напор, а ето, ништа не бива. Но све ми то пружа радост и задовољство јер, на крају крајева, трудим се да заволим Христа. То још нисам постигао, али то желим.

Основни благодатни дар старца Порфирија била је бескрајна и неограничена љубав према Христу, али и према човеку. Његова темељна оријентација био је Бог. Ништа није постојало између – ништа није прекидало тај однос. Непрестано је славио Бога. Само за Њега је живео. У себи је носио божански ерос, који је био плод дугогодишњег подвига, дубоког смирења и непрекидног али „радосног послушања”, као што је и сам често наглашавао.

Јануар 2007.

Имао је обичај да каже: „Када пронађемо Христа, чак и ако смо у пећини, седимо и страхујемо да било куда кренемо, да Га не бисмо изгубили”. Крајње смирење је представљало основну особину Старчеве личности. Преподобни Старац је, попут свих светитеља, успевао да одстрани од себе свако гордо помишљање прибегавајући методу „самопрекора” и тежећи за смиреноумљем. Иако је поседовао јединствену божанску мудрост, часни Отац је увек говорио: „Ви знате; ви имате дипломе; ја сам неписмен”. Старац се увек молио за све: за значајне личности духовног и политичког света, за просте и безначајне људе, за Грке и за странце, па чак и за иноверне. На тај начин се преносио у друге светове. Силом љубави, а пре свега деловањем божанске благодати, путовао је по читавом свету, по васељени, по пространствима, по океанима, по пустињама, по земљама у којима су владали немири; налазио се на бродовима који су били у опасности да их потопе побеснели ветрови; доживљавао је смрт, ватру, ратове, устанке, људска зверства; страдавао је са свима, патио са свима. Све то се, како је сам описивао, одигравало у њему као на биоскопском платну; он је све то видео и снажно преживљавао – због тога је његово здравље често бивало нарушавано. Подстицан, дакле, жарком љубављу према Христу и према своме ближњему, и молећи се без престанка (I Сол.

5,17), бивао је просвећен божанском благодаћу, те је „путовао” по свим крајевима земље и по васељени. То је, заправо, оно чудо које се збивало са оцем Порфиријем: иако је телесно био овде, истовремено се налазио стотинама и хиљадама километара далеко, и гледао је и описивао личности и стања. Човек би се упитао: како је могуће истовремено бити и овде и онде? Одговор даје сам Старац: „Питање постоји дотле док Христос не уђе у нас да у нама живи. Када се то деси, тада смо свуда са Христом”. Старац Порфирије је увек користио најефикасније педагошко средство да би поучио или психолошки подржао неко своје духовно дете. Као што смо рекли, у сваком тренутку свог живота своју духовну децу је закриљивао љубављу и непрекидном молитвом. Кад је, опет, желео да постигне бољи резултат, или да у некој личности код које је назрео немир, несигурност или слабост, подстакне значајнију душевну промену, допуштао је да неки његов благодатни дар изражајније делује. Занимљив је догађај који нам је испричала наша пријатељица госпођица Попи М.:

Јануар 2007.

„Године 1983. отишла сам у Кореју ради мисионарског рада. Остала сам тамо три месеца и обављала сам свој мисионарски рад са групом студената. Помагала сам тако у духовном раду богољубивог епископа Зилона, оца Сотириоса Трампаса. Радила сам углавном у студентском кампу, два сата вожње од Сеула. Камп се налази у веома бујној области, насред једне долине. Око њега је све препуно зеленила. Лево и десно око њега тече мноштво потока који пресецају долину. Са десне стране, међутим, има више воде. Кад сам се вратила у Грчку, одмах сам посетила нашег духовника, старца Порфирија. Примио ме је, као и увек, са много љубави. Благословио ме је, па држећи ме нежно за руку, упита: – Јеси ли ишла тамо где ће отац Сотириос подићи манастир? Заиста, у близини тог кампа, богољубиви отац Сотириос је 1987. године подигао манастир. Затим настави: – Јеси ли пила воду која тече са леве стране? Како је дивна! Наравно, у десном потоку има више воде, али није тако лепа као ова друга. Запањена овим што ми је говорио, одговорих му: – Старче, описујете ми све толико тачно као да се тамо налазите, као да пред собом видите читав онај пејзаж! Тада ми он на дражестан начин рече:

– Зар си глупа? Зар не знаш? Откад си отишла, ја сам стално био с тобом. Гледао сам шта ти тамо радиш. Неколико година касније, 1985–86, поново сам отишла на мисионарски рад у Кореју. Старац ми је дао благослов да ми духовник тамо буде богољубиви епископ Сотириос. По повратку, одмах сам похитала нашем честитом Старцу са намером да се исповедим за читав период мог боравка у Кореји. Старац ме, као и увек, прими нежно и рече: – Добродошла! Реци ми... – И поче да описује и да расветљава све стране мог живота док сам била одсутна. Пре но што стигнем и да отворим уста, један детаљ је смењивао други. Остала сам забезекнута.

– Старче, само двапут сам Вам писала; како знате све те појединости? – упитах га. Тада Старац, смешећи се, одговори: – Па, крштена душо, ја сам те тамо непрестано посматрао: све што си мислила, што си чинила, шта си намеравала да чиниш...”

Светогорска пустиња (Преображење Господње, на дан 6. августа) Оно што се уобичајено сматра светогорском пустињом може се поделити на четири области: врх Атоса, североисточне падине, Акратос и сама пустиња. Врх Атоса досеже 2033. метра надморске висине и одувек је сматран

жељеним циљем многих светогорских подвижника. Попети се на врх Атоса није, међутим, лак и једноставан подухват. Временске прилике су врло променљиве, а успон, и поготово повратак, нимало једноставни. Због тога ће вам монаси добронамерно препоручити да у освајање врха Атоса кренете са неким искуснијим и обавезно током летњих месеци. Након најмање трочасовног пешачења од подножја стиже се до последњег монашког станишта пре успона – Керасије. Она се састоји од девет келија, а настањује је три–четири монаха.

Након новог пешачења од најмање два сата стиже се до црквице посвећене Богородици која се налази на хиљаду петсто метара надморске висине. Успон даље води кроз стеновит предео са дубоким понорима, често са обе стране узаних путељака којима се ваља попети на сам врх. Највећи део заравни на врху Атоса заузима црквица посвећена Преображењу са малим иконостасом и старим налоњем. Поглед са Атоса пружа величанствену и непоновљиву слику. Североисточне падине чине скитови и келије Велике Лавре. Овај предео почиње Милопотамом (који је ван земљишта које припада Лаври), а наставља се Морфином. Ту су крајем 10. века калуђери из италијанског града Амалфија основали манастир у коме

73

74

Јануар 2007.

је било много монаха, а као званични језик користио се латински. Око 1274. године манастир је распуштен, тако да је то данас после седам векова само мало станиште од четири келије са тек по којим монахом. На око пола сата хода од Морфине лежи станиште са седамнаест ненастањених келија које се назива Провата. Сматра се да је то у време постојања Амалфићанског

манастира био особеножитељни скит у коме су искушеници проводили период пред монашење. У подручју Акратоса налазе се најважнији скитови и келије Свете Горе. То су већ описани скит светог Јована Претече, скит Кавсокаливија, пећина Петра Светогорског, пећина Атанасија Светогорског, испосница Нила Мироточивог. Од брда Кармела на чијем врху се налази црквица посвећена пророку

Илији, па све до скита свете Ане протеже се суров, каменит, сунцем спржен и без нарочите вегетације предео који су монаси назвали пустињом. Зими је, међутим, клима у овој области изузетно пријатна и блага. Данас у пустињи Свете Горе живи на стотине монаха. На око сат хода од Кавсокаливије наилази се на прву насеобину – некадашњи скит светог Василија. Данас ту борави само неколико монаха. У близини, према југозападу, на кршевитом обронку сместила се Катунакија са својих деветнаест станишта. Нека од њих имају своје црквице, а две–три од њих су веома раскошно опремљене. Монаси се баве иконописањем, дрворезом и израдом разних рукотворина. У кући Данилеја брижљиво се негује музика. Испод Катунакије, на стрмој литици изнад мора налази се Каруља. Она представља симбол светогорске пустиње. Испоснице као да висе на окомитим стенама. Место је и добило назив према чекрцима (карули) којима се пустињацима достављају неопходне намирнице. На Каруљи има дванаест станишта, у којима живе монаси који се подвргавају најстрожим испосничким правилима. Они своју молитву никада не прекидају, а хране се искључиво сувом

храном. Баве се израдом различитих предмета од дрвета, шкољки, камена. Ови монаси живе сваки засебно, многи поред костију претходника у чијој су се пећини настанили. Пустињаци су веома гостољубиви и радују се посетама ходочасника. Мала света Ана лежи недалеко, у правцу југозапада, на врло неприступачном месту. Насеобину чини девет станишта, а настањују је монаси посебне духовности. Ближе мору леже рушевине старог манастира Вулевтерија, док се скит Свете Ане налази на обронку планине где је вегетација густа и има обиље воде. Ту се завршава област чаробне лепоте, неописивих грађевина, изванредних природних лепота и монаха који по својој духовности и посвећености представљају највише домете овог светог места – Свете Горе Атонске.

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА С. СОФРОНИЈЕ (САХАРОВ)

Да следимо Христа значи да отворимо свест за самог Христа, који у себи носи читаво човечанство, читаво дрво не изузимајући ни један лист. Ако стекнемо ову свест, молићемо се за све као за себе. Кајемо се, али наше страсти су оне које притискају свет. Тако, оно што живимо није одвојено од живота света. Полако, природно, почињемо да живимо наше стање као одсјај стања целог човечанства. Свој живот почињемо да живимо онако како га види Бог, на свеобухватан начин. У своме покајању не живимо само целу своју драму, живимо у себи трагедију читавог света, драму читаве његове историје од почетка времена. У Христу се наша свест шири, наш живот не зна за границе.

Христово Царство, каже св.Силуан, значи носити у свом срцу читаву васељену и Бога самог Створитеља. Љубите непријатеље своје. Ово је заиста тешко. Болно. Морална лепота Христова привлачи нас до тог степена на коме смо спремни да претрпимо сва искушења са циљем да се подигнемо до Његовог Духа. Другачији избор не постоји. Христос преноси Свој божански живот онима који су створени према Његовом образу, но као одговор примио је мржњу. Данас после две хиљаде година хришћанства шта видимо? Савремени свет све више и више губи Христа, живот вечни. Дубока тама греховних страсти, мржња, тлачење, ратови, обликују наше овоземаљско постојање. У датом стању, Христос, онима који су се одлучили да га следе, даје следећу заповест: Љубите непријатеље своје.

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА Због чега се свет плаши оваквог Бога? Може ли неко наћи боље начело: Благо онима који вас куну, љубите непријатеље своје? Не може неко да љуби, а да не страда. Највећа бол је љубити до краја. Христос је толико много љубио, да је себе предао страшној смрти. Следимо Христа који је распет на Голготи. Ово распеће није ништа друго до подвиг Христове љубави према целом свету. Када се борба води на пољу овог света и његових страсти, људи се исцрпљују и брзо старе. Када страдање настаје из подвига против страсти, уз помоћ Духа Христовог, људи се препорађају. Како да се успнемо ка Богу. Када тежимо овом циљу све друго постаје извор патње и бола. Носимо овај крст. Ово је парадокс хришћанског жнвота: изабирајући страдање Христово због спасења целог света, имамо осећај да смо ближе Њему и вечности. Када одлучимо да идемо за Христом сваки дан нашег живота постаје дан страдања, суза и боли. С времена на време поставља се питање: Господе због чега си ме створио оваквог да морам да прођем кроз толика страдања? Немоћни смо да схватимо да је ово ватрено искушење пут ка спасењу. Човеково постојање на Земљи је бол без краја. Због чега подносимо све ово? Зато што је Створитељ дошао и настанио се међу нама. И сада га лично познајемо. Покајању нема краја на Земљи, због тога што би крај покајања значио да смо постали у свему слични Христу. И најмања разлика између нас и Христа тражи дубоко покајање: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме. Ове речи изражавају растојање које осећамо између Њега, савршеног и вечног Бића, и нас. Ако се нисмо у свему уподобили Господу, како можемо бити вечно с Њим, пита се св. Симеон Нови Богослов. За њега, као и за нас то је немогуће. Не остаје нам ништа осим трпљења. Људи, сами за себе. не могу знати да ли чине грех или не. Само Господ и Свети Дух откривају то. У рају када је Исус говорио са Адамом, овај одби да осуди себе; Ти ми даде ову жену, и она ми даде да једем од плода овог. Потрудимо се да не би осудили Бога. У малим делима, у простим поступцима, потрудимо се да очувамо следеће унутрашње стање: одричем се своје воље и пале природе, хоћу да у мојим венама тече живот

Јануар 2007.

Самог Бога. Јер постоји Бог, и признајем да све погрешке излазе из мене, а не од Њега. Ако сачувам такав став, Бог ће ми дати дух покајања. Неизбежни су часови, недеље, године када живимо не осећајући силу Духа у себи. Ради се о важном периоду у коме имамо прилику да покажемо верност своје љубави према Христу. Мада не осећамо деловање благодати, дужни смо да живимо као да је Дух у нама. Свети Силуан је веровао да ако очувамо заповести Божје доћи ће тренутак када ће благодат доћи и остати увек са нама. Према томе, некорисно је журити. Неки Оци на Светој Гори не задобијају и не познају Бога и по четрдесет година борбе, а некада и више, тако рећи до пред саму смрт. У почетку благодат учи, изазива у нама кретање у складу са Јеванђељским заповестима. Све је лако. Сваког од нас Дух Свети надахњује да према другима будемо добри. Све се ово чини као нормално и природно стање. Али оно не траје дуго. Доћи ће тренутак када ће нас напустити благодат. Отпочиње други период, тежи. На питање како живети без благодати, одговарамо: Треба наставити као да је Дух Свети у нама, трудећи се да одржимо исти начин живота који смо благодаћу стекли у односу према браћи и сестрама. Морамо натерати себе. Исто важи и за молитву. У почетку се чини као природно стање. Молимо се са лакоћом. Молитва тече из срца. Када нас напусти Дух, трудимо се да се молимо као раније када смо имали благодат целим бићем, целим срцем, целим умом, и целим телом. Када смо духом окренути Апсолутном Бићу, пут нам се чини бескрајан. Бог је као поларна звезда. Како можемо достићи ово светло које изгледа удаљено толико светлосних година? И изненада откривамо да овај тако дуг пут може да се скрати и да Господ може да се нађе близу нас и да каже: О, безумни и спорог срца да разумете и поверујете. Како живети да се избавимо од прелести? Када у патњн целог нашег бића – духа, ума, срца, тела – страдамо да не учинимо грех, не треба мислити да узимамо учешће

75

76

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА у мукама Христовим. Само Бог у свом суду може да види наше страдање као учешће у кенозису Јединородног Свог Сина. Наш пут је смирење, постојано напредовање надоле. Само нас Бог може подићи и прославити.

Не можемо живети хришћански без надахнућа. Ако уметник, прави уметник, живи дан и ноћ са представама свог умећа, тада смо ми хришћани дужни да будемо још опрезнији. Дужни смо да надиђемо напор уметника, да би живели у духу Јеванђеља. Не можемо се обожити својом аскезом. Обожење делује усељењем Бога у нас, а не нашим способностима. Маштање је велика опасност. Морамо бити пажљиви и не смемо маштати да је ово предодређење по мери наше способности. Упркос томе Богу је све могуће. Може доћи и наћи нас пале у постељу, када смо потпуно немоћни. С. ЈОСИФ ИСИХАСТА Што је више љубиш, она те више љуби Љубави моја божанствена и освештана, молим се да будеш добро! Нека те просветли и очисти благодат нашега Христа, и нека те уподоби светој Магдалени, чија се света рука, топла као да је жива, налази овде код нас, у манастиру Симонопетра. Из те руке истиче неизрециви миомирис. Такву јој је благодат подарио Христос!

Јануар 2007.

Много сам се обрадовао, чедо моје, што са толиком усрдношћу трагаш за спасењем. Због тога сам сигуран да ће ти Женик твоје бесмртне душе подарити богатство Своје благодати. Нека наша Пресвета Богородица, Његова најслађа Мајчица, буде твоја заштитница, а ти је непрестано преклињи за то. Пригрли њену икону као да је жива и ороси је својим сузама, као што су мироносице оросиле ноге Исусове. Одатле ћеш опипљиво црпети утеху, као да је она поред тебе. Наша Пресвета Богородица увек стиже свуда и онога ко је топло призива, она богато обдарује својом благодаћу. Она посредује за све нас, јер се удостојила да роди Господа, да постане Мајка Божија. Она га носи у свом наручју и непрестано га умољава. А ми грешни, немајући одважности да одмах притекнемо Богу, најпре призивамо Његову Мајку. Она нас препорађа, она за нас посредује, она нам притиче у свим нашим невољама. Она је Заштитница и Помоћница, часнија од свих анђела и неупоредиво славнија од херувима и серафима, јер је по части само иза Пресвете Тројице. Она је, добра моја, толико блага и толико слатка, да у сваком тренутку желиш да је пригрлиш и да црпеш благодат утехе. Што је више љубиш, она те више љуби. Не брини за пошиљку, чедо моје. Ја размишљам о твојој души. Желео бих да својим речима положим неки каменчић за изградњу твоје кућице на небесима, где је све бесмртно и вечно. Све што се налази овде, било да постоји или не, не може нашкодити нашој души. Побрини се да напишеш исповест, почевши од најранијег узраста. Све јасно запиши. Када будеш писала, немој да журиш. Одмах ми то пошаљи, да бих је добио пре него што умрем. Желео бих да ти ово добро учиним ја, а не неко други, да бих пред Христом могао да кажем: „Ево мене и чеда која си ми дао, Господе!” Немој више да трошиш новац на нас. Што си учинила, учинила си. Христос је то примио као миомирисно миро. Без обзира да ли ће то доћи у наше руке или не, ти си своју награду већ примила, јер је то записано на небесима.

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА Немој се жалити да си нечега лишена. Од овог тренутка прибројао сам те својим духовним чедима. Молим се за тебе још од твог првог писма, и свакодневно те спомињемо на нашој божанственој литургији. Буди одважна, јер нећеш умрети душевном смрћу него ћеш у покајању живети довека. Пожури да ми пошаљеш писмо, а ако нешто будеш заборавила, написаћеш у другом писму. Нека у твојим устима непрестано буде молитва: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!” Он је Једини Спаситељ, и ми се надамо да ће и нас спасти. Само буди трпељива. Свакодневно носи свој крст и често га призивај: „Исусе мој, где си? Пожури, спаси ме, јер ћу пропасти!” Он ће ти за то одговорити: „Не буди малодушна, чедо моје, Ја сам увек овде, у близини. Буди трпељива, доћи ће час када ћу те узети к Себи, да би се вечно радовала!” Не шаљите ми никакве пошиљке, јер оне захтевају велику откупнину. Брините се само за своју душу да би се она спасла, јер је скупоцена и бесмртна.

Јануар 2007.

трпљења и прилика да га и сами покажемо. Када смо осетили да је Старцу веома тешко и настојали да му олакшамо патњу, он нас је тешио и наводио одговарајуће примере из живота, а посебно оне који се тичу испразности света. Говорио нам је: „Приближава се дан мог одласка. У таквом стању, ништа више не могу да учиним. Више нисам у стању да се подвизавам!” Блаженопочивши Старац никада није заборављао на свој циљ. На све начине и у свакој прилици тражио је могућност за подвизавање и задобијање душевне користи. Како због болести више није био у стању да се креће па чак ни да лежи, седео је у посебно прилагођеној наслоњачи и непрестано оплакивао таштину овога света. Ослобођење од овог живота очекивао је као најрадоснији догађај. Кад год би му то његово тешко дисање допуштало, шапатом је изговарао заупокојене тропаре. „Арсеније”, весело је рекао, „када ћемо поћи? Изгледа да се ти не молиш, због тога и одуговлачим!” Током последњих четрдесет дана свог овоземаљског живота

БЛАЖЕНА КОНЧИНА СВ. СТАРЦА ЈОСИФА Сматрам да бисмо начинили велики пропуст уколико не бисмо споменули још једну карактерну црту блаженопочившег Старца, а то је његова велика љубав и самилост (састрадање) према ближњем. Особито је волео сиромашне и несрећне, а још више оне који су преживљавали душевне патње. Они су због тога стално долазили код њега. Старчеви последњи дани били су изузетно тешки. Напредовање срчане слабости отежавало му је дисање, Старац ништа није јео, али се свакодневно причешћивао због чега је много патио. За нас је то био пример истинског и узимао по комадић лубенице. Старац се толико бринуо о свом одласку да се могло помислити да он заиста негде путује и да очекује превоз. Како се више ничему нисмо надали, покушавали смо да помоћу свих средстава, научних или народних, олакшамо његове патње, јер га је повремено много мучило гушење. Међутим, Старац нам је обично говорио: „Не мучите се, децо! Нећу остати овде! Колико сам само чекао овај час! Само се молите да ништа не стане на пут мојој нади. Док год је човек жив, не може да буде спокојан!” На дан 14. августа 1958. године, отац Јосиф се усрдно припремао и нестрпљиво очекивао сутрашњи дан и празник Успења Пресвете Богородице. Нешто је ишчекивао. Истовремено је и његово здравствено стање постајало све компликованије. Непосредно пре тога, долазили су Старчеви пријатељи – мирјани, и када су му пожелели оздрављење, он је одговорио: „Не, не! Ја ћу ускоро отићи! Када за три дана чујете звук звона, знајте да је ваш пријатељ отишао! Уздам се у Пресвету Богородицу!”

77

78

ОПИТ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА Сутрадан, на празник наше Владичице Богородице, отац Јосиф је присуствовао Литургији. С тешкоћом је изговорио „Трисвето”, а затим се последњи пут причестио с речима: „Попутнина за Живот вечни!” Нетремице је гледао икону наше Господарице коју је толико волео, преклињући је за нешто, што је само Она знала. Старчеве спокојне сузе биле су сведоци тајне молитве његове душе што се обраћала Оној која га је толико пута утешила и приморала да се непоколебиво поузда у Њено милосрђе.

Зар се наша најслађа Владичица не обраћа тајинствено и свима нама, који обитавамо у Њеној божанственој градини, зар нас не призива да се уздамо у Њу? Зар жива и очигледна брига Мајке Божије, која се пројављује у нашем свакодневном животу, не служи као стално подсећање на то, да нас увек прати Њена материнска љубав? Најслаћа Владичице наша, истинско сидро наше наде! Где бисмо се у ове лукаве дане, када је све изопачено, могли укрепити ми, скрушени, осим у Твом бескрајном старању и у Твојој материнској одважности пред Твојим Сином? Колико је прикладан тропар из Богородичиног Канона Јована Евхаитског (Теотокарион, глас шести, недеља, девета песма) који је, сигуран сам, познат сваком светогорском монаху: „Као што слуга подиже своје видљиве очи према руци свога господара, тако и ја, Свеопевана, уздижем спољашње и унутрашње очи ка Теби, мојој Владичици, Господарици и Животу, да би ме утешила!”

Јануар 2007.

С таквом вером и топлином започео је блаженопочивши Старац свој пут, и с таквом вером упутио је и своју последњу прозбу Чуварки и Хранитељки места његовог подвижничког живота – Свете Горе Атонске, која ће до краја векова наставити свој племенити призив, прихваћен пре читавих хиљаду година, а можда и раније. Наша Владичица је у потпуности испунила Своје обећање, сједињено с речима: „Поуздај се у мене!” Послала му је Свој последњи дар, и примила његову душу на празник Свог Успења! Седећи на својој наслоњачи и настављајући да се бори са гушењем, Старац је све нас благословио и крај себе, као и увек, задржао само оца Арсенија. Када је отац Арсеније у једном тренутку пожелео да истрља Старчеве ноге и да му тиме мало олакша патње, отац Јосиф му није допустио да то учини: „Пусти то, Арсеније. Ништа ми није потребно. Све је завршено. Одлазим.” Стегао је руку свог нераздвојног саподвижника, као да се последњи пут опрашта с њим, благо подигао очи и спокојно предао своју блажену душу. Када смо се окупили око Старца, он више није био с нама. Након што је с нама прославио божанствено Престављење наше Господарице, Пресвете Богородице, отишао је да би тај празник прославио и на Небесима. Било је то у петак, у рано јутро, непосредно након изласка сунца. Сутрадан смо га, по његовој жељи, сахранили на месту његовог упокојења. На тај дан овде су се окупили сви скитски оци. Отац Јосиф је волео све њих, као што су и они волели њега. Неколико дана пре свог упокојења, Старац је рекао једном од браће, који је на дан сахране био одсутан и није могао да буде с нама: „Када одем, посетићу те тамо где се будеш налазио!” И заиста, како нам је касније приповедао овај брат, у четрдесети дан након свог упокојења Старац је посетио његову келију и испунио је миомирисом. Осим тога, једна побожна старица из Солуна, блиска познаница оца Јосифа, причала нам је да јој се 15. августа, на дан своје смрти, Старац видљиво јавио. Када га је она сумњичаво упитала: „Откуд ти овде Старче? Зар ниси умро”, он је одговорио: „Да, умро сам, и дошао сам да те поздравим!”

МОЛИТВАМА СВЕТИХ СВЕТОГОРСКИХ ОТАЦА, ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ НАС. АМИН.

Манастир Хиландар – Света Гора

Манастир Ватопед – Света Гора Фотографија на корицама – светогорски крст на врху Атоса