Dokumentalistika
1.predavanje
13.10.2010.
Uvod u informacione nauke
Znanje je nešto čime se bave sve informacione nauke. Ne bave se stvaranjem istih. Postoje dve vrste znanja: 1. znanje o nečemu (informacija) 2. znanje kako doći do informacije (tj. prve vrste znanja) i kako je koristiti Čime se bave informacione nauke? Informacione nauke su zapravo nauke o: - organizaciji(organizacijom znanja-informacija ) -čuvanjem informacija -obradom informacija -širenjem informacija (disimilacija) -korišćenjem (najviše ćemo se baviti ovim) To bi otprilike bili zadaci svih informacionih nauka. Sam pojam informcije se dugo brkao sa pojmom informatike, jer se informacione nauke vezuju za kompjutere. Informatika je uzimana za sinonim informacije. Reč informatika potiče od francuskih reči information automatique. Kod Nemaca reč informatika označava samo nauku o programiranju i ništa više. Jedino Rusi danas govore informacione nauke za sve. U tu informatiku ne spada sadržaj informacije. Informatika – bavi se kompjuterskom obradom podataka. Informacione nauke – nauke o informacijama u najširem smislu. Informacione nauke su osnovne nauke, a informatika je pomoćna nauka. Informatika stavlja težište na pronalaženje podataka, a informacione nauke stavljaju težište na širenje i razmenu znanja. Kako su nastajale informacione nauke? Na ove nauke su uticali pohranjivanje i potraživanje informacija. Kompjuterizacija se razvila sa potrebom da se brže pohrane i pretraže informacije. Prapočeci informacionih nauka sežu u 1895.godinu kada je osnovan međunarodni bibliografski institut (Pol Otle i Anri La Fonten). Pravljena je metodologijačuvanja i širenja informacija. Dakle, počinje da se razmišlja i dokumentalistički, a ne samo bibliotečki. Zadatak ovog instituta nisu 1
bile samo knjige već svo zapisano ljudsko znanje u svim dokumentima (sve biblioteke, arhivi, muzeji). Osnova je bila sadržaj informacije, a ne oblik (slike, fotografije, geografske karte, dijagrami). Dokumentalistika je u to vreme shvaćena kao postupak sakupljanja, klasifikovanja i distribucije znanja (to su one prve tri osobine: organizacija, čuvanje, obrada). Više je ta dokumentalistika uticala na razvoj bibliotekarstva i arhivistike, umesto sopstvenog razvoja. Informacione nauke kakve danas poznajemo su stvorene 1961.godine. Bibliografski institut se ugasio, a 1961.je stvoren korpus. Ponovo je vraćen zaključak da da je sadržaj važniji od oblika i ponovo se došlo na ono o čemu su Otle i La Fonten govorili. Tada je dokumentalistika postala samo jedna od informacionih nauka. Te informacione nauke se ne bi skupile da već nisu prethodno postojale. Važno je koje su bile prve informacione nauke koje su se pojavile. Zajedničko im je bilo: komunikacija (širenje informacija) i interdisciplinarnost (jedna nastajala iz druge). Prve informacione nauke: - 1938. Semiotika Čarls Moris Slede dve nauke koje su jedna drugu vukle. -1939. Teorija odlučivanja se naslanja na filozofiju i psihologiju -1944. Teorija igara (na sreću) Teorija odlučivanja je tada sa teorijom igara postala nukleus za razvoj informacionih nauka. Da bi se na igrama na sreću (rulet i konjske trke) dobijalo bile su potrebne informacije, pa je ponovo sadržaj postao važan. Prvi kompjuteri korišćeni su u ratne svrhe ali i u SAD u kazinima. -1944. Kompjuterske nauke – Jan fon Nojman i Alan Tjuring su bili začetnici koji su postavili osnovu za kompjuterologiju, za pribavljanje informacija. Kompjuterske nauke (kao tehnika) i informacija (kao fenomen)stvaraju prvu modernu informacionu nauku DOKUMENTALISTIKU 1915.godine. naravno da su bibliotekarstvo i arhivistika prve, ali ih nismo tako shvatali sve do pojave dokumentalistike. Dokumentalistika se vraća osnovi – sadržaju. Kompjuter nam je olakšao praksu, ali još uvek nemamo teoriju sa kojom bi se služili. Zato nastaje -1948. Teorija informacija koja je bila kompatibilna sa dokumentalistikom. Šenon i Viver su prvu informaciju posmatrali kao fenomen koji se ne može definisati (kao život ili elektricitet). Kada se ta teorija informacija pojavila, sve ovo prethodno je dobilo osnovu.
2
-1948. Kibernetika (Viner)- sva se svela na to da bez informacije ne možete pokrenuti robota. -1950. Opšta teorija sistema – omogućava da informacije udružujemo u sisteme i da nambude lakše. Tu je pomogla psihologija, naročito bihevioristička teorija. Osnova leži u tome da podstaknemo čoveka da bira (Roršahove mrlje). -1951. Strukturalna lingvistika (Noam Čomski) omogućila formiranje veštačkih jezika . bavi se jezikom, ali ne samo prirodnim kao semiotika, već i kompjuterskim. Sve ovo je do - 1961.godine dovelo do informacionih nauka. U informacione nauke spada matematička logika, istorija knjige i rukopisa (jer se bavimo istorijom komunikacije između onog ko piše i onog koji čita, pošto je to neka vrsta komunikacije, a komunikacija je razmena informacija). Informaciona nauka proučava komunikacione procese. Ona u svom istorijskom delu proučava istorijske promene, promene oblika informacija i promene u sistemu korišćenja i prenošenja komunikacija.
O teorijskim osnovama informacije Ključni pojam za razumevanje komunikacionog procesa i razmenu informacija je relevantnost. Ona je važnija od tačnosti. Na teoretskom nivou se javljaju problemi imajući u vidu relevantnost. Sa teoretskog nivoa je važno: 1. razmena informacija – moraju teorijski da smisle razmenu informacija 2. razmena zapisanih informacija – prepiske, knjige, pisma 3. informacija kao fenomen – šta je i da li uvek postoji teorija 4. komunikacija kao proces 5. mehanizam komunikacije – čisto tehničko praktično pitanje - praksa (time se bavioBel kako da pošalje informaciju pravovremeno i što brže i kako da eliminiše šum) Prva četiri su ključni pojam relevantnosti. Šta će nam informacija koja nam ne treba! -pravovremeno prenošenje relevantnih informacija Relevantna informacija je neophodna, nužna, tačna i pravovremena. Iz toga sledi definicija šta je relevantnost: Relevantnost je mera delotvornosti između izvora i cilja u procesu komunikacije. Primer – informacija koju jedan šalje drugi prima i ona stiže tačno onako kako je prvi preneo drugom ali i postiže efekat kod tog drugog, da on nešto uradi sa njom. Što je delotvornost veća to je i relevantnost veća. 3
1. Zakon o distribuciji članaka (Bredfordov zakon) – tiče se relevantnosti. Formulisan je 1948.godine i nema izuzetaka. On je istraživao temu o parenju nojeva i proučavao kakav je odnos relevantnih članaka i novina u kojima se oni objavljuju. Što manje časopisa to je veća verovatnoća. 9 časopisa – 429 relevantih članaka 59 časopisa – 499 relevantnih članaka 258 časopisa – 404 relevantnih članaka 2. Zakon o produktivnosti autora (Lotika ga je formulisao) Svi će reći: što je autor produktivniji on je i relevantniji, ali to ne mora da znači. Kada se zna broj autora koji su napisali samo jedan članak, možemo sa velikom verovatnoćom da kažemo koliko njih je napisalo dva ili više članaka. Biće i h manje. l(el) - broj autora jednog članka n – broj relevantnih članaka A – autori sa više rel.članaka A= l/n2 Ova teorija ne važi za humanističke nauke. 3. Zigfridov model distribucije reči – temelji se na Bredfordu. Važan je za izradu baza podataka. Važan je za indeksiranje pojmova citata. 4. Sola Prajsov zakon o mericitata – broj članaka koji su češće citirani od drugih je na nivou statističke greške. 5. Urkhartov zakon o korišćenju periodike – uočio je nesrazmeru između korisnika i časopisa. Što više korisnika ima biblioteka to e manje čitaju naslovi. Ovaj zakon vrlo malo važi za knjige, ali u potpunosti važi za periodiku.
4