Прича о хлебу
Краљево 2013
ПРИЧА
хлебу …Било нас је десетак у кући и сви смо се радовали белим суботама кад хлебови врући замиришу под воћкама зрелим… Добрица Ерић, Суботе мог детињства
УВОД
1 Испитаници су мештанке села Рудно (Милијана Шеклер), Опланића, Адрана, Сирче, Врбе, Дракчића и Краљева (Донка Ковачевић)
Како се развијала цивилизација, тако је и хлеб добијао своје место у њој. Прича о хлебу, је заправо прича о човеку. Она говори о нама и упознаје нас са симболичним, антрополошким, културолошким и гастрономским аспектима човековог живота. У краљевачком крају се некада, али и данас, за свечаности, празнике и обреде током године припремало више врста обредних хлебова, у породичном кругу, углавном у сеоској средини а мање у граду. Они су имали веома значајну улогу у животу појединца и домаћинства јер су сматрани најпозитивнијим обредним елементима који обезбеђују здравље, срећу и благостање. Истраживањем обредних хлебова обухваћен је период друге половине XX века када је у обредној пракси припреман велики број хлебова: погача повојница, погача за крштење, поступаоница, велики број божићних хлебова, младенчићи, васкршњи колач, погаче заступљене у свадбеним обичајима, поскурице, славски и занатлијски колач. Прикупљање података одвијало се, пре свега, бележењем наратива о обредним хлебовима, техником етнографског интервјуа. Истраживањем је обухваћено 20 испитаника.1 Подаци су прикупљани у периоду 2013. године, на подручју Краљева. У истраживању коришћени су писани извори, као и визуелна грађа која подразумева фотографије обредних хлебова.
5
ХЛЕБ – СИМБОЛ ЖИВОТА
2 Драгана Радојичић, Дијалози за трпезом, Антрополошка монографија о култури исхране, Етнографски институт САНУ, 2012. год.
Хлеб је хиљадама година саставни део трпезе људи свих друштвених слојева. Производио се вековима, све до савременог доба, само за потребе у оквиру сопственог домаћинства. У нашој земљи су све до краја XIX века за исхрану становништва претежно били доступни каша и лепиње од просеног брашна. Касније се у изради хлеба прешло на коришћење јечма, пасуља и кукуруза, а тек педесетих година XIX века у употребу је ушло пшенично брашно. Тако је било у сеоској култури која је доминирала у односу на градску и која је, где год је то било могуће, подразумевала производњу жита, његову прераду у брашно и коначно израду хлеба. Када се говори о настанку хлеба, претпоставка од које се полази је да је човек, пре него што је почео да меси и користи хлеб, јео свеже житарице. Сматра се да је затим почео да их умаче у воду, а тек после тога и да их меље и пече. Више од шест хиљада година хлеб обједињује народе света. Производњу хлеба човечанству су подарили Египћани, који су управо на њему изградили свој систем управљања државом. Хлеб су справљали од житарице која се звала pir, а тесто су месили ногама. Сумери су својим боговима, поред урни, уља, пива, меса, маслиновог уља, смокви, рибе, поврћа, приносили као жртву и велике количине хлеба. Етрурци су, демонима – заштитницима дома, током породичног обеда остављали у зделама јело и приносили бескрвне жртве (хлеб, жито, маслац, вино и млеко). Хетитским боговима је најмилија жртва био хлеб. Са хлебом су настајале велике цивилизације и народи: Месопотамија, Египат, државе Мале Азије и Африке, Иран, Индија и Рим; потом велики народи који су стварали свет – Јевреји, Германи и Словени.2 7
Хлеб је и важан религијски симбол хришћанства. У Старом завету се спомиње 40-годишње лутање Јевреја кроз пустињу како би ушли у Обећану земљу. У једном периоду је понестало хране и Бог, не остављајући јеврејски народ, шаље им неку врсту небеског хлеба – ману, са којим су они преживљавали у пустињи и приносили Богу захвалност за давање те небеске хране, тј. небеског хлеба. А колико је хлеб значајан видимо у Новом завету, одмах после крштења Господа Исуса Христа у реци Јордану, он одлази у пустињу на молитву, 40 дана пости без хлеба и воде, и у тим моментима трпи искушења управо од демона – Ако си син Божји нареди да камење ово у пустињи хлебови постану. Дакле, ово је најзначајније искушење за човека, глад за хлебом. Господ је одговорио – Не живи човек само о хлебу него и о свакој речи која му излази из уста божијих. Молитва Оче наш нам је остала као најважнији образац молитве: Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја на земљи, као и на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас… Хлеб је истински благослов. И после васкрсења, док Христос се јавља својим ученицима, он опет наглашава и говори о потреби за хлебом, заједничком ломљењу хлеба и једењу хлеба. На више места у Новом завету се спомињу хлеб и његова значајна улога. У светој литургији, када се дели свето причешће и када се онај најважнији део освећеног хлеба који је већ постао тело Христово, агнец, прелама и раздељује, има једна кратка реченица: Тело Христово које се стално раздаје и никада не нестаје. У томе је суштина хлеба као основне намирнице за одржање људског живота на земљи. Зато је хлеб једна од највећих светиња.3 Литургијска употреба хлеба – литургијски принос Приносећи и освећујући дарове у светој литургији или евхаристији приноси се оно што је најбоље и најплеменитије од свих земаљских родова, хлеб и вино, два најважнија производа. Освећују се и кроз освећење хлеб и вино постају тело и крв Христова. У току приноса свештеник изговара следеће 8
3 НМК, Аудио запис, део разговора протојереја - Ставрофора Љубинка Костића и Виолете Цветаноске, октобар, 2013.
речи: „Твој је, од твојих дарова, теби приносећи због свега и за све”, захваљујући Богу за све оно што нам је дао. У литургијском приносу то је најбитнији догађај. Речи из Јовановог јеванђеља, које Господ упућује својим ученицима, говоре да хлеб представља тело Христово, освећени хлеб у светој литургији: Ја сам хлеб живота. Оцеви ваши једоше ману у пустињи, помреше, али ово је хлеб који силази са неба, ко од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе са неба, ако ко једе од овога хлеба, живеће вавек, а хлеб који ћу ја дати, тело је моје које ћу ја дати за живот света. Нафора је освећени хлеб који се верницима дели на крају свете литургије. То је подсећање на прве хришћанске вечери љубави – агапе, где се заједно вечерало, певале се црквене песме и делила милостиња. Најстарије помињање хлеба у српским документима налази се у Призренској хрисовуљи, као и у два члана Душановог законика. Однос блискости и поверења између госта и домаћина у нашој српској култури изражавао се давањем госту хлеба и соли. Хлеб и со одувек су представљали симбол гостопримства. Љубав према хлебу је исказан и у великом броју песама у српској култури.
10
ПРОИЗВОДЊА ЖИТАРИЦА, ЖЕТВА, ВРШИДБА
У околини Краљева су у зависности од врсте земље, као и од осталих географско-морфолошких карактеристика, али и од потреба домаћинства, сејане различите врсте житарица: пшеница, јечам, овас и раж. За обраду земље коришћене су ручне алатке, као што су мотике, српови, косири, али и справе за орање – рало и плуг. Раније се косило ручно и у томе је учествовала цела породица, затим су организоване мобе, њих 10 до 20 косача. Најстарије и најпримитивније било је дрвено рало које је употребљавано до краја XIX века. Гвоздене плугове израђивали су ковачи а након Првог светског рата у употребу улазе фабрички производи. Трактори почињу да се користе од шездесетих година XX века. Први дан орања у краљевачким селима сматран је великим празником, па су се сви укућани држали извесних правила. Сваки земљорадник, желећи да има добар род, прибегавао је одређеним обредним радњама, како би се магијским путем осигурала богата летина и обезбедио напредак заједнице. Да би жито било чисто, сељаци се пресвлаче, купају, понекад облаче и делове свадбеног одела, вероватно због тога што сетва и свадба имају исти разлог, а то је плодност. Жито се сеје кад је пун месец да би усеви били пуни, односно једри; ујутру, да би се сунцем које расте обезбедио раст онога што се сеје. Кроз жито за сетву треба провући какав златни предмет да би пшеница била чиста као злато, без кукоља. Пред прво орање раоник треба ставити да га во помокри, па кад тај раоник заоре, ту коров не ниче. Торбица у којој је семе за сејање мора се носити на рамену, не у руци, да би жито израсло високо. Торбица се не сме везати да се жито у расту не би везало, замрсило. За торбицу се веже црвен конац, за орачев прст десне руке и волу „дешња11
ку” на десни рог.4 Црвена боја има одбрамбену улогу за људе и поља, стоку и оруђе. У магијском веровању вуна се сматрала апотропајоном а црвена боја појачава њено дејство, па може да замени и сам учинак вуне.5 У ибарским селима у време ручка домаћица доноси орачу на њиву колач – подбраздионицу, коју са орачем преломи преко јарма. Половину стави на земљу (симболично даривање земљи), пољуби је, узима и на крају подели са орачем. Другу половину носи кући и раздели деци. По свршетку орања спрема се обилна вечера за читаву породицу да би се магијским путем изазвала богата жетва. На крају жетве у неким селима краљевачке околине оставља се задња руковет непожњевена (у ибарским је то „стог” а у осталим „сажињаоница”). Пошто је вежу црвеним концем и оките цвећем, „сажињаоница” остаје на њиви „да птице зрна позобају”. Овим обичајем изражавала се захвалност за добар род. На пољима није било механизације тако да су пољопривредници били принуђени да жетву обављају на стари, традиционални начин, ручно и јед12
Слика 1. Вршидба у породици Ђековић, Горња Рибница, Змајевац, 1930. године
4 Божана Ћирић, Народна знања и веровања о времену и обичаји везани за плодност усева и стоке у краљевачком крају, Сепарат из часописа Наша прошлост , број 1, Краљево, 1986. год. 5 Иво Франић, Народни обичаји и обреди уз прво орање и сијање у срезу славонско-пожешком, ГЕМ, XXI, Бгд. 1937. 35
Слика 2. Стара воденица на Западној Морави
6 Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Београд 2004, 59.
ноставним оруђима, као што су срп, коса, виле и грабуље. На жетву се ишло рано ујутру (понекад и ноћу), учествовали су сви одрасли чланови домаћинства, а раније су организоване и мобе. Пшеница се може уврстити међу најомиљеније жртве у нашем народу. Жртвени дарови од ове биљке различито су се припремали, у зависности од прилике. Али, најчешће се виђа у облику култног хлеба, односно култног колача. Пшеници су често приписивали и одређену магичну, посебно апотропејску моћ. Служила је као хамајлија, а на посебној цени је било пшенично зрно сакривено испод јеванђеља за време литургије које је власника штитило од пушке и ножа, од вештице и вукодлака.6 Што се тиче вршидбе, жито се некада вршило млаћењем на гумну помоћу воловске или коњске запреге. Када није било вршалице, стожер (дрвени колац) се пободе у средину гумна а око њега се растури жито, па се вежу коњи и терају по њиви. Коњу се око врата свеже конопац и закачи се дрво које иде упоредо са коњем. Онда се конопац завија око стожера док 13
не дође до самог краја и не стегне га а затим га окреће на другу страну. Након тога, жито је вејано дрвеним лопатама како би се зрневље одвојило од плеве и сламе (сл. 1). Вршалице на парни и моторни погон се појављују почетком XX века, а касније у употребу улазе и комбајни. Жито је чувано у амбарима и трајало је до следеће године. Пшеница се носила у воденице – поточаре да се меље а хлеб се месио од природне пшенице. Углавном је газда куће носио пшеницу да се меље, на коња, у џаковима. Свака већа породица поседовала је воденицу која је најчешће зидана од печене цигле, а покривена ћерамидом, док су неке биле дрвене (сл. 2). Воденица је грађевина с механизмом за млевење жита којој је народна традиција приписивала мноштво митолошких конотација. Због своје функције претварања једне ствари у другу – жита у брашно, те због коришћења природне снаге воде и сталне буке, има статус демонолошког објекта, па се тако сматра да је воденица ђавољи изум. Уколико је забачена и урушена, она постаје место боравка митолошких бића. Верује се да испод воденичког точка живи водењак, да на воденици русалке перу косу а да на стубовима срушене воденице седе ђаволи и да караконџуле тамо прослављају свадбу и пролазника могу да одвуку са собом.7 Након млевења пшеница се односила у просторију-пекарницу где се брашно чувало у дрвеним сандуцима. У склопу пекарница налазила се и вуруна у којој се пекао хлеб.
14
7 Словенска митологија, Енциклопедијски речник, Zepter book world, Београд 2001.
ИЗРАДА ХЛЕБА
Некада се хлеб пекао на следећи начин: у добро загрејаној црепуљи и испод металног, такође загрејаног сача. Пре него што приступи ложењу ватре на огњишту, домаћица од просејаног брашна, млаке воде и домаћег квасца умеси хлебно тесто. Затим се чека да тесто „надође”. Оно се налази у дрвеном кориту („текне”). Крај огњишта се припреми доста сувих цепаница и грања и наложи се јака ватра на коју се постави црепуља да се добро загреје. Док се она загрева, домаћица узме „таруњ” (кружна даска), по њој поспе мало брашна и стави мању количину теста које се ударањем у дланове умеси у округли хлеб. Хлебно тесто је могло бити од кукурузног или ражаног брашна а за време празника настојало се да хлеб, или погача, буде од пшеничног брашна. Пре печења хлеба, црепуља се загрева на пламену сувих грана и цепаница и премешта се на под крај огњишта. Тако постављена црепуља се брише крпом а затим се помоћу „таруња” пажљиво спусти умешени хлеб док су испод црепуље загрејани пепео и жар. Да би се хлеб испекао, поврх црепуље се ставља метални сач који је такође загрејан на огњишту. Некада није било куповног квасца тако да су жене морале саме да га припремају, од јабуковог сирћета. Једном произведен, квасац се чувао. Умеси се и остави се један део теста који се добро уваља у брашно и чува на топлом месту. Када се поново меси хлеб, узме се тај квасац. Печење хлеба је искључиво женски посао и жене су му посвећивале доста труда. Пекао се једанпут седмично за потребе домаћинства и послови у вези са припремањем и печењем хлеба су били добро организовани. Стари начин печења хлеба се и даље одржава јер и данас постоји сеоско становништво које има своје брашно. 15
Историјски развој пекарског заната
8 Никола Вучо, Распадање еснафа у Србији, књ. I, Београд, 1954, с. 47. 9 Из пописа из 1540. год. упоредо са називом Рудо Поље појављује се и назив Карановац, види у Наша прошлост, Зборник радова НМ и ИА, број 4, Краљево, 1989, Д. Драшковић, О постанку назива Карановац, с. 113 10 Драгана Стојковић, Од фурунџинице до пекаре, Гласник Етнографског музеја, књ. 69, Београд, 2005.
За разлику од хлеба који је традиционално припреман у домаћинству, пекари су правили и продавали хлеб од белог брашна. Еснаф пекарски је основан 1894. године8 (престао да постоји 1910. године, када је доношењем Закона о радњама укинут еснафски поредак у Србији). Еснафи су представљали организацију једног или више сродних заната и имали су задатак да штите занатлије од конкуренције, да обезбеде еснафским мајсторима право на обављање заната и друге привилегије. Пекарски занат спада у ред најстаријих заната у Краљеву. У време турске владавине пекарским занатом бавили су се турски мајстори, а Срби су обављали само помоћне послове. У том периоду хлеб се код српског становништва углавном припремао у домаћинствима, па се мали број Срба бавио овим занатом. После Првог српског устанка и након ослобађања од непосредне турске власти смањује се број турских екмеџија или екмешчија, како су се пекари називали у турско време, а повећава се број Срба који пекарски занат преузимају од турских мајстора. Карановац9 (данашње Краљево) је у време устаничких дана имао важну административну улогу и тада добија обележје варошког насеља у које је све више пристизало становништво и војска. Са повећањем броја становника у Карановцу се повећава потрошња хлеба што подстиче повећање броја занатлија који се баве пекарским занатом. Од периода почетака стварања модерне српске државе у XIX веку, више од једног века константно у српске градове и вароши пристижу многобројни досељеници из пасивних крајева у потрази за послом. Тај тренд се наставља и неколико деценија по завршетку II светског рата. Тада почиње масовније осавремењивање производње, које тече упоредо са национализацијом и подруштвљавањем предузећа (неминовни процес преласка занатске у индустријску производњу, јер је то не само савременији већ и јефтинији начин производње)10. Широм Србије, а посебно у Краљеву постоји велики број досељеника који су пореклом из јужних српских крајева. Када је реч о пекарима, највише их је из Македоније. Познато је да у Краљеву живи око петнаестак фамилија родом из тих крајева које су остале у пекарству. Последњих деценија XX века поново долази до поновног процвата пекарског занатства. Данас приватних пекарских радњи има на сваком ћошку, а традицију овог старог заната успели су да сачувају само појединци.
17
ОБРЕДНИ ХЛЕБОВИ
У српским православним обичајима обредни хлебови и данас имају средишње место. Они су део литургијског обреда, причешћа, које симболизује сједињење верника са телом Исуса, али и део јединствених празника. Готово у свим обичајима обредни хлебови имају симболично и религиозно значење. Временом су добијали христијанизован садржај, мада су све до данас очувани елементи претхришћанства – од обележја до намене. У краљевачком крају обичајна пракса је одредила начине мешења, украшавања и поступања са обредним хлебовима. Прављени су од белог пшеничног брашна које се сматра посебним јер у прошлости није било доступно свим социјалним слојевима, раније без, а у новије време са квасцем. Најчешће су округли а горња површина се украшавала бесквасним тестом у облику крста, венца, гранчицом неког плодног дрвета, зрневљем житарица, као и пластичним фигурама и тракама од теста, које су симболично показивале од чега све зависи опстанак домаћинства. На хлебовима су често доминирали сложени геометријски мотиви – спирале, розете, кругови, разне линије. У краљевачком крају су до средине XX века мешене: погача поступаоница, погача за прошевину, славски колач, васкршњи колач, чесница, велики број божићних фигуралних хлебова, василица, погача за младенце и колачи младенчићи, погача повојница, поскурице.
19
ОБРЕДНИ ХЛЕБОВИ У КАЛЕНДАРСКИМ ПРАЗНИЦИМА Божићни обредни хлебови
Чесница | Централни празник у годишњем циклусу обичаја јесте Божић и тада се правио велики број обредних хлебова међу којима посебно место заузима чесница. По народном веровању, чесница представља Божју повојницу која се меси као успомена на рођење младог бога, када су га даривали пастири. Она се месила од пшеничног или пројиног брашна, без соли, с водом која се доносила пре изласка сунца. Била је украшена различитим фигурама од теста, а у њу су стављана разна знамења: новчић, „јарам”, житно зрно, љуска од јајета, босиљак итд. Чеснице се свечано ломила за време ручка и сваки укућанин би добио по комад колача. Према ономе што би у њему нашао, предвиђало се каква ће му бити судбина током године и у коме ће послу имати највише успеха. Од фигуралних пецива уочи Божића, месила се бадњачица, мали колач са кружићем на врху, који су укућани јели на Бадње вече. Када се ишло у сечу бадњака, носио се овас а бадњачица се стављала у овас. Окади се место на коме се сече бадњак и овас и ломи се бадњачица. О божићу су се месили и фигурални хлебови који су појединачно симболизовали све врсте домаћих животиња, појединачне привредне алатке, усеве, кућу. Тако је дошло до стварања великог броја обредних хлебова чија је намена одређивала и њихов облик. Најчешће се срећу „њива”, округла и избраздана погача, намењена земљи и усевима; „маказе”, хлеб намењен овцама, колач са четири кружића намењен кравама и шупаљ колач коњима. Рано ујутру на Божић домаћин је одлазио у шталу да полази стоку. Овцама, кравама, воловима, свињама и коњима носио је колаче, које је кидао и давао животињама да поједу а другу половину је носио укућанима. То је обичај који и данас „живи”. 21
Читава обредна пракса са божићним колачима који симболично представљају кућу, усеве, имање, стоку, укућане, здравље и срећу, требало је да својом магијском снагом утиче на род усева, размножавање стоке и живине, као и да обезбеди опште благостање и напредак целе кућне заједнице.11 Василица | На Мали Божић, односно за српску Нову годину, месио се колач сличан чесници коме су придавана слична својства. Називали су га василицом. Колач се шарао пупољком од шљиве или јабуке и дрвеним гранчицама које су, по народном веровању, представљале Св. Тројство. У колач су стављана разна знамења која су симболисала здравље, богатство и напредак. Пролећни обредни хлебови | Младенци се прослављају 9. марта по старом, односно 22. марта по новом календару. То је, заправо, хришћански празник Светих четрдесет мученика севастијских, и за њих су мешени посебни колачи, младенчићи. Премазивани су медом и дељени су прво укућанима а затим и по суседству. Некада, након што би их домаћица умесила, ношени су на извор да се сваки колач окваси. Понегде би у кући у коју је скоро доведена снаха месили један младенчић више. Намењивали су га њеном још нерођеном детету. Васкршњи колач | У хришћанском свету Васкрс се празнује у част Христовог васкрснућа. То је највећи хришћански празник и наш народ га, уз Божић, сматра и најзначајнијим. Припада групи покретних празника, најраније може да буде 22. марта по старом, а 4. априла по новом календару. Најкасније пада 25. априла по старом, односно 8. маја по новом календару. Забележена је изрека да је „ускрс најгладнији светац у години”. Људи су се сналазили како су знали и умели с тога су се на трпези морали наћи посебни обредни колачи. Један од њих је васкршњи, округлог облика са јајетом у средини, које је симболизовало плодност.
22
11 Мила Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Нови Сад, 1996, с. 56.
ОБРЕДНИ ХЛЕБОВИ У ПОРОДИЧНИМ ОБИЧАЈИМА
Обредни хлеб везан за рођење детета | Блискост са хлебом, која човека прати од рођења, симболички се исказује мешењем обредног колача за новорођенче. Долазак на свет новорођенчета је догађај који је важан у свакој породици. Када би се дете родило, рођаке и жене из суседства су доносиле пресну погачу повојницу која се колективно јела. Углавном је била без украса. Уколико је рођено женско дете, погача се прво давала мушком детету да загризе како би друго дете било мушког рода. Доношење повојнице представља симболички чин увођења детета у шири круг заједнице. Обредни хлеб везан за крштење детета | О крштењу је мешена пресна погача која је украшавана тракама од теста. Доносио ју је кум и ломљена је после крштења у цркви, пре почетка свечаног ручка. На погачу су стављани јабука, новац и предмети од текстила. Поступаоница | Поступаоница се меси онога дана када дете направи, самостално, свој први корак. Мајка за тај дан припрема погачу на коју ће наређати перо, пару, лењир, књигу и многе друге ствари које предсказују будући живот. На тај дан позову се сва деца. Погача се стави на ниску столицу, а дете пусти, да само, први пут, приступи поступаоници. Оно што дете буде узело са погаче биће у исто време и предсказање његовог будућег живота. Остала деца хватају погачу, ломе је и носе. У свадбене обредне хлебове спада погача која се правила када се ишло у прошевину. Раније су се правиле пресне погаче, додавано је мало пецива или соде бикарбоне и соли. Украшавала се вуницом ведријих боја и огледал23
цетом, како би млада могла да се огледа. Додаване су и бомбоне да би погача била богато украшена. Када се испроси девојка, онда пријатељи ломе тај колач и љубе се преко њега. Обредни хлебови у погребним обичајима | Смрт, у традицији српског и у схватањима многих других народа, јесте прелазак из овоземаљског привременог живота у небески вечни живот. У српској народној традицији култ мртвих заузима значајно место. У краљевачком крају, на задушнице, жене припремају поскурице, мале округле хлепчиће умешене од пшеничног брашна, раније без квасца, а данас са њим, са утиснутим хришћанским симболом – крстом са словима ИС ХС НИ КА (Исус Христос побеђује). Оне су на гробу дељене, уз свећу.
24
СЛАВСКИ КОЛАЧ
Из литургијске употребе хлеба произашла је и употреба хлеба о другим пригодама у људском животу. Тако је Свети Сава донео обичај из Свете Горе, освећење хлеба и жита, хлеба и пшенице, као славског колача. Посебно код Срба јер су они једини народ који има породичну крсну славу. Слава, крсно име, јесте српски празник посвећен покровитељу куће, села, рода, цркве. Породица прославља свог свеца заштитника уз специјалне обреде праћене гозбом и весељем. Славски колач је припреман уочи славе, месила га је домаћица од чистог пшеничног брашна са освећеном водицом. Округлог је облика, богато украшен фигурама од теста у виду грожђа, птица, класја, цветова и сл. Обавезни део украса је отисак поскурника (слово), који се ставља на средину колача или са стране. Поскурник је квадратног или кружног облика, са урезаним мотивом крста и словима ИС ХС НИ КА. Славски колач се обредно ломи и то представља најсвечанији моменат у прослављању крсног имена. Он је типична хлебна жртва, која своје порекло има у прехришћанским временима. Њиме се приноси жртва у знак захвалности божанству и заштитнику на богатој жетви, а ритуал окретања крсног колача по сунцу, тј. слева надесно, показује да округли обредни хлеб симболише сунце (сл. 03).
25
Слика 3 Породица Блажић из Грдице, Слава Св. Јован, 1938. године
ЕСНАФСКА СЛАВА
Еснафски обичаји и традиција у животу и раду еснафа и занатлија били су њихов саставни део. Еснафи су имали традицију неговања култа еснафске славе. Еснафска слава је празнични дан посвећен свецу – оцу заштитнику еснафа и свих занатлија у еснафу и она је имала снажан утицај на пословни морал занатлија. Занатлије су настојале да поштено раде у занату, стога су се заклињали у еснафску славу пред иконом свеца заштитника еснафа. На дан славе занатлије се прво сакупе код старешине еснафа или у еснафском дому, окаде икону, помоле се Богу, попију по једно пиће и крену заједно у поворци ка цркви. Испред славске поворке ношена је икона свеца – заштитника еснафа, еснафски барјак и славски колач. У цркви се служила света литургија. За време литургије свештеник се моли Богу за здравље, живот и напредак свих чланова еснафа. Свештеник са старешином еснафа пресече и ломи колач гледајући при томе да у рукама старешине еснафа остане већи комад колача јер се у томе видео симболичан напредак еснафа. После завршене литургије занатлије се из цркве враћају са свирачима и обилазе домове еснафских мајстора, где су их дочекивале домаћице служећи их водом, кафом и ракијом. Кад обиђу све занатске домове, одлазе на славски ручак који се обично организовао у кафани. У мешовитим еснафима где је било занатлија различитих заната, за еснафску славу слављен је светац – заштитник оних занатлија који су били најбројнији у еснафу и чије је име еснаф носио. Пекарски еснаф славио је Петровдан, 29. јуна по старом или 12. јула по новом календару. 29
Традиција еснафске славе за поједине еснафе задржала се веома дуго. Услед насталих промена у начину занатског организовања и формирањем среских и окружних еснафа, еснафска слава за све занатлије и трговце славила се на дан Света три јерарха. Задржан је обичај сечења славског колача у цркви, након чега се приређује свечани ручак. Еснафска слава се задржала као традиција у Краљеву до данас, а Света три јерарха се славе као занатска слава краљевачких занатлија.12 30
12 Милан Матијевић, Краљевачки еснафи, Краљево, 1995, с. 150.
ЗАКЉУЧАК
Сви обредни хлебови имају своју комуникацијску улогу у сваком поменутом обичају и до данас су сачувани у пракси у већини обичаја годишњег и животног циклуса иако је њихово пређашње значење заборављено. Миграција становништва из села у град, модернизација села, као и технолошки напредак, допринели су напуштању обредне праксе. Последњих деценија XX века обновљене су традиционалне вредности. За већину обредних хлебова не зна се разлог због кога се праве, али још увек постоји пракса њихове израде за велике празнике, попут Божића, Ускрса и славе. Данас се обредни хлебови све више наручују у пекарама, али још увек постоје они који се ослањају на традицију те га припремају у свом породичном дому. Циљ истраживања је био да се утврди присутност обредних хлебова у краљевачком крају и њихов значај тако да су анализирани обичаји у којима су ти хлебови били заступљени, као и да се не заборави умеће припреме обредних хлебова. Стечено знање би требало да се сачува од заборава. „Тајна хлеба није само у његовој гастрономској, духовној и културној посебности и оригиналности. Мистерија и чудесност хлеба нису само музејска и историјска вредност, већ жива људска ризница колективног памћења које се преноси с генерације на генерацију.” Ове речи Димитрија Вујадиновића би требало да нам укажу на суштину хлеба.
31
ЛИТЕРАТУРА
Бандић, Д., Народна религија Срба у 100 појмова, Београд, 2004. Босић, М., Годишњи обичаји Срба у Војводини, Нови Сад, 1996. Вучо, Н., Распадање еснафа у Србији, књ. I, Београд, 1954. Ивковић, М., Погача за у торбу, обредни хлебови у младеновачком крају, Музеј града Београда Матијевић, М., Краљевачки еснафи, Краљево, 1995. Радојичић, Д., Дијалози за трпезом, Антрополошка монографија о култури исхране, Етнографски институт САНУ, 2012. Стојковић, Д., Од фурунџинице до пекаре, Гласник Етнографског музеја, књ. 69, Београд, 2005. Словенска митологија, Енциклопедијски речник, Zepter book world, Београд 2001 Ћирић, Б., Народна знања и веровања о времену и обичаји везани за плодност усева и стоке у краљевачком крају, Сепарат из часописа Наша прошлост, број 1, Краљево, 1986. год Франић, Иво, Народни обичаји и обреди уз прво орање и сијање у срезу славонско-пожешком, ГЕМ, XXI, Бгд. 1937, 35.
Прича о хлебу Издавач Народни музеј Краљево | За издавача Драган Драшковић Аутори изложбе и каталога Виолета Цветаноска Уредник Драган Драшковић | Лектура и коректура мр Ана Гвозденовић Техничка реализација Драган Војиновић, Раде Пајовић, Владан Пејковић, Слободан Миленковић Фотографија Срђан Вуловић | Дизајн публикације Драган Пешић Графичка припрема Ајова доо | Штампа Интерклима графика Tираж 300 | Краљево, 2013
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд